NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oboženje – cilj čovekovog života

Oboženje – cilj čovekovog života

PRETPOSTAVKE OBOŽENJA

Sveti Oci nas uče da mi oboženje možemo steći isključivo u Crkvi. No, oboženje je dar Božiji, a ne nešto što mi možemo zadobiti svojim sopstvenim snagama. Prirodno je da mi treba – da hoćemo, da se trudimo, da se borimo i pripremamo da bismo bili „dostojni“ i spremni da primimo i sačuvamo taj preveliki dar Božiji, budući da Bog ne želi išta da čini bez našeg pristanka. Oboženje je, dakle, dar od Boga. Zato Sveti Oci i kažu, da mi, sa svoje strane „primamo“ oboženje, dok Bog, sa Svoje strane, „savršava“ oboženje.
Nekoliko je neophodnih preduslova na čovekovom putu ka oboženju:

a) Smirenje

Po Svetim Ocima, prvi preduslov oboženja jeste smirenje. Čovek ne može krenuti stazom oboženja, niti primiti Božansku Blagodat, niti postati prisnik Božiji bez blagoslovenoga smirenja. Čoveku je neophodno smirenje, čak, i da bi uopšte pojmio da je smisao njegovoga života – oboženje. Kako ćeš uopšte, bez smirenja, priznati da se smisao tvoga života nalazi van tebe, to jest u Bogu?
Sve dok čovek živi egoistično, čovekocentrično, autonomno (od Boga), on sebe postavlja kao središte i kao smisao svog života. On veruje da može sam sebe da usavrši, da osmisli i oboži. To je duh savremene civilizacije, filosofije i politike: stvoriti bolji, pravedniji svet, ali svet autonoman od Boga, svet sa čovekom kao svojim središtem, svet koji ne priznaje Boga, koji ne priznaje da je Bog istočnik (izvor) svega dobroga. Tu grešku je počinio i Adam kada je poverovao da može da postane bog i da se ostvari svojim sopstvenim snagama. Sva humanistička Vjeruju svih epoha ponavljaju tu Adamovu grešku, jer ne smatraju zajedničenje sa Bogom neophodnim preduslovom za čovekovo usavršavanje.
Sve pravoslavno jeste bogočovekocentrično, jer ima Bogočoveka Hrista za svoje središte. Sve što nije pravoslavno – bilo da se radi o papizmu, protestantizmu, masonstvu, Jehovinim svedocima, ateizmu… – sve van Pravoslavlja ima zajednički imenilac: središte mu je čovek. Za nas, Hristos je Središte. Zato je lako biti jeretik, Jehovin svedok ili mason ili bilo šta drugo, ali je teško biti pravoslavni hrišćanin. Da bi postao pravoslavni hrišćanin, čovek mora da prihvati Hrista, a ne sebe kao središte svega.
I upravo zbog toga početak puta ka oboženju jeste smirenje, to jest – svest o tome da smisao našega života nije u nama već u našem Ocu, Tvorcu i Sazdatelju.
Pored toga, moramo se smiravati da bismo shvatili da smo duhovno bolesni, da smo preispunjeni raslabljenošću i strastima.
Onaj koji započinje putovanje ka oboženju mora neprestano da se smirava da bi postojano hodio tim putem. Jer, ukoliko prihvati pomisao da ono što čini jeste dobro i da on sopstvenim snagama napreduje, postaće plen gordosti. Izgubiće sve što je stekao i moraće da krene iz početka, moraće iznova da se smirava, da sagledava svoje slabosti, svoju duhovnu obolelost i da se više ne oslanja na sebe. Čovek mora da se oslanja na Blagodat Božiju da bi postojano hodio putem ka oboženju.
Upravo zato, kada čitamo Žitija Svetih, smirenje Svetih ostavlja na nas tako snažan utisak. Iako su bili veoma blizu Bogu, iako su ponekad sijali u svetlosti Božijoj, činili čuda i točili miro, oni su, istovremeno, veoma smireno mislili o sebi, smatrajući da su i dalje udaljeni od Boga, da su i dalje poslednji od sviju ljudi. Upravo ih je to i takvo smirenje učinilo bogovima po Blagodati.

b) Podvižništvo

Sveti Oci zapažaju da oboženje ima svoje stepene, da počinje od najnižih i da se uspinje ka najvišima. Zadobijajući smirenje, mi započinjemo – kroz pokajanje i mnogi trud u svojoj svakodnevnoj borbi u Hristu – život ispunjavanja svetih zapovesti Hristovih, čiji je cilj – očišćenje od strasti. Uz to, Sveti Oci vele da Sami Bog obitava skriven u zapovestima Svojim, te stoga hrišćani, ispunjavajući iz ljubavi prema Hristu i iz vere u Hrista zapovesti Njegove, postaju Njegovi zajedničari.
Po Svetim Ocima to je prvi stepen oboženja koji se naziva „praksom“. Praktičko življenje jeste početak puta ka oboženju. Naravno, ovaj početak nije nimalo lak zato što je borba za iskorenjivanje strasti veoma teška. Potrebno je mnogo napora da bismo, malo po malo, zapuštenu njivu naše unutarnjosti očistili od „trnja i kamenja“ strasti, da bismo je duhovno obradili, tako da seme Gospodnje može da padne na nju i donese ploda. Radi ostvarenja ovoga neophodno je veliko i neprestano podvižničko usiljavanje svoga „ja“. Zato Gospod i kaže: Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju (Mt 11,12). Sveti Oci nas, takođe, uče: „Daj krv (svoju) i primi Duha!“. Drugim rečima, ne možemo primiti Duha Svetoga sve dok ne prinesemo na žrtvu krv našega srca u borbi za očišćenje od strasti, u borbi za istinsko, dubinsko pokajanje i zadobijanje vrlina.
Sve vrline su aspekti jedne i najveće vrline – vrline ljubavi. Kada hrišćanin zadobije ljubav, on je stekao sve vrline. Ljubav iz duše čovekove iskorenjuje uzročnika svakoga zla i svih strasti, a to je po Svetim Ocima – sebičnost. Svekoliko zlo u nama isklijava iz taštine, a taština je ljubav obolela od samoljublja. Upravo zato naša Crkva ima podvižništvo. Bez podvižničkog truda nema duhovnog života, nema borbe, nema usavršavanja. Mi se podvrgavamo poslušanju, mi postimo, mi bdijemo, mi se molimo čineći metanije i stojeći mnoge časove da bismo se očistili od strasti. Ako bi Pravoslavna Crkva prestala da bude podvižnička, prestala bi da bude i pravoslavna. Ona više ne bi mogla da pomogne čoveku da se oslobodi od strasti i da postane bog po Blagodati.
Oci Crkve su razvili obimno i temeljno antropološko učenje o duši čovekovoj i strastima njegovim. Duša se, po Svetim Ocima, „sastoji“ od mislenog i osećajnog „dela“ ili moći. Osećajni deo sadrži željne i voljne moći duše. Misleni deo čine slovesna dejstva duše, to jest rasuđivanje i mišljenje. Osećajni deo duše čine afirmativna ili negativna osećanja – ljubav i mržnja. Željna moć duše se projavljuje kao želja za čulnim uživanjem i zadovoljstvom, ili kao pohlepa, proždrljivost, telesne želje i strasti. Ako čovek ne očisti sva tri dela duše – misleni, voljni i željni – on u sebe ne može da primi Blagodat Božiju. On ne može da se oboži. Misleni deo se očišćuje kroz straženje, kroz neprestanu pažnju nad mislima uma, a to znači kroz prihvatanje dobrih misli i odbacivanje zlih pomisli. Voljni deo se očišćuje kroz ljubav. I, konačno, željni deo se očišćuje kroz trezvenoumlje. Svi oni zajedno se očišćuju i osveštavaju kroz molitvu.

v) Svete Tajne i molitva

Hristos se useljava u čovekovo srce kroz Svete Tajne – Krštenja, Miropomazanja, Ispovesti i Božanske Evharistije. Svetome Pričešću pristupaju samo oni hrišćani koji su u zajednici sa Hristom, koji imaju Boga i Božiju Blagodat u sebi i svojim srcima, jer su kršteni i jer su se pokajali i ispovedili.
Ali, strasti stalno pomračuju Božansku Blagodat u nama, kao što pepeo pokriva žar. Vrlinskim življenjem i molitvom srce se očišćuje od strasti i žar Božije Blagodati ponovo se rasplamsava u hrišćaninu, i on počinje iznova da oseća Hrista u svome srcu koje je središte njegovoga bića.
Svaka molitva Crkve pomaže očišćenju srca. No, naročito je korisna jednorečenična molitva, „Molitva srca“ ili „Isusova molitva“, koja glasi: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnoga!“. Ova molitva, kojom se monasi oduvek mole na Svetoj Gori, ima sledeće prednosti: ona, budući da se sastoji od samo jedne rečenice, pomaže da čovek u umu uspešno sabere svoju molitvenu pažnju. Kroz takvu sabranost molitvenik „spušta“ svoj um u srce, pazeći da mu um ne remete nikakve druge stvari niti misli, ni dobre ni zle, i tada se bavi isključivo Bogom. Upražnjavanje umnosrdačne molitve, koja vremenom i uz pomoć Blagodati Božije, može da postane i neprekidna, jeste čitava jedna nauka, sveto umeće koje Sveti naše vere detaljno opisuju u svojim svetim spisima, a naročito u obimnoj antologiji otačkih spisa zvanoj Dobrotoljublje.
Isusova molitva pomaže ljudima i pruža im veliku radost. Napredujući u ovoj molitvi i živeći, istovremeno, u skladu sa svetim zapovestima Hristovim i Crkvenim, hrišćani s udostojavaju opitnog primanja Božije blagodati. Oni počinju da okušaju sladost zajednice sa Bogom i to u sopstvenom iskustvu: Okusite i vidite daje dobar Gospod (Ps 33,8). Za nas pravoslavne Bog nije ideja, nešto o čemu naprosto razmišljamo ili razgovaramo ili o čemu čitamo: Bog je za nas Ličnost, sa Kojom mi živimo u ličnoj zajednici, Onaj Kojim živimo i Koga opitujemo.
Od velike je duhovne pomoći hrišćanima koji žive u svetu, usred različitih dnevnih briga i aktivnosti, ako uspeju da, u toku dana, pronađu makar par minuta mira da bi se molili Isusovom molitvom. Naravno, svako vršenje podviga i svako ispunjavanje dužnosti, sa smirenjem i ljubavlju, i u skladu sa voljom Božijom, osveštava život hrišćaninov. Ali, molitva je zaista neophodna. U tihoj sobi (po mogućstvu posle izvesne duhovne pripreme koja se sastoji u paljenju kandila pred ikonom i kađenju prostorije), što je dalje moguće od buke i uznemirenja, i posle trenutaka umirenja uma, hrišćanin može da pogruzi um u svoje srce, izgovarajući molitvu: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me, grešnoga!“.
O kakav mir i silu duša čovekova crpe iz ovakvog tihovanja u Bogu! 0 kakvo veliko okrepljenje ova molitva donosi duši čovekovoj tokom čitavoga dana, tako da biva u stanju da čuva mir svoj, netaknut brigama i uznemirenjima. Ova molitva omogućava moćima („delovima“) duše čovekove da dejstvuju u saglasju i jedinstvu.
Neki ljudi, pak, tragaju za duhovnim mirom kroz lažne duhovnosti prelesnih i demonizovanih učenja kao što su takozvane „istočnjačke religije“. Oni pokušavaju da zadobiju mir spoljašnjim vežbanjem, meditacijom i tome slično, da bi postigli ravnotežu duše i tela. Promašaj svih ovakvih pokušaja je taj što čovek, baveći se tim aktivnostima i pokušavajući da odbaci sve misli i sam veštastveni (materijalni) svet, ustvari ne razgovara sa Bogom, već sa samim sobom. Tako čovek završava u ćorsokaku čovekocentrizma i promašuje cilj.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *