NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oboženje – cilj čovekovog života

Oboženje – cilj čovekovog života

OBOŽENJE JE MOGUĆE KROZ NESTVORENE ENERGIJE BOŽIJE

Po učenju Svetoga Pisma i Otaca Crkve, u Pravoslavnoj Crkvi Hristovoj, čovek može da zadobije oboženje upravo zato što je Blagodat Božija nestvorena. Bog nije samo (Božanska) Suština, kako tvrde na Zapadu, već Bog jeste i (Božanska) Energija. Kada bi Bog bio samo Suština, naše sjedinjenje i zajedničenje sa Njim ne bi bilo moguće, budući da je (Božanska) Suština apsolutno nepristupna i nedostižna za čoveka: Nećeš moći vidjeti Lica Mojega, jer ne može čovjek Mene vidjeti i ostati živ (Izl 33, 20).
Pomenimo jedan poučan primer, zasnovan na ljudskom iskustvu. Ako dodirnemo golu žicu pod strujom – umrećemo. Ali, ako tu žicu spojimo sa električnom lampom, dobićemo svetlost. Mi vidimo oko sebe pomoću električne energije, mi uživamo u njenim blagodetima i koristimo se njome, mada ne možemo (i ne smemo) da dotaknemo njenu „suštinu“. Recimo da se nešto slično događa i sa nestvorenom Energijom Božijom.
Kada bi bilo moguće da se sjedinimo sa Božanskom Suštinom, tada bismo mogli postati bogovi i po Božanskoj Suštini. Tada bi, tako da kažemo, sve postalo bogoliko, a to bi dovelo do zbrke i, u stvari, ništa ne bi bilo bogoliko po Suštini. A to je, ukratko govoreći, upravo ono u šta veruju istočnjačke religije. U hinduizmu, na primer, bog nema lično postojanje, već predstavlja neodređenu silu koja prožima čitav svet – ljude, životinje, stvari (i to je panteizam).
Sa druge strane, kada bi Bog bio samo Suština bez Svojih energija, On bi bio samodovoljni Bog, Koji je (apsolutno) odvojen od Svojih stvorenja i istima (apsolutno) nepristupan.
Po pravoslavnom bogoslovlju, Bog je Jedinica u Trojici i Trojica u Jedinici. Kako Sveti Maksim Ispovednik, Sveti Dionisije Areopagit i drugi Oci Crkve karakteristično uče, Bog je sveprožet Božanskom Ljubavlju prema Svojim stvorenjima. Kroz ovu beskrajnu i ekstatičku (istupljensku) ljubav Svoju, Bog izlazi iz Sebe da bi se sjedinio sa Svojim stvorenjima. Bog ovo projavljuje i ostvaruje kroz Svoju energiju ili, bolje rečeno, kroz Svoje energije.
Bog je Svojim nestvorenim energijama stvorio svet i nastavlja da ga stvara. Bog Svojim energijama daje našem svetu suštinu i biće. Bog je svagdaprisutan u tvari i drži je u biću Svojim suštinotvorećim energijama. Bog prosvetljuje čoveka Svojim prosvetljujućim energijama. Bog osveštava čoveka Svojim osveštavajućim energijama. Konačno, Bog obožuje čoveka Svojim obožujućim energijama. Prema tome, Bog obitava u tvari, svetu, istoriji i životima ljudi kroz Svoje nestvorene energije.
Energije Boga su Božanske energije. Božanske energije su, takođe, Bog, a da pri tom nisu Njegova Suština. One jesu Bog i otuda one obožuju čoveka. Kada Njegove energije ne bi bile Božanske i nestvorene, one ne bi bile Bog. One ne bi mogle da nas obožuju, da nas sjedinjuju sa Bogom. Tada bi između Boga i čoveka zjapio nepremostivi ambis. Ali, budući da Bog ima Božanske energije kroz koje se sjedinjuje sa nama, i mi možemo da zajedničimo sa Njim i da se sjedinjujemo sa Njegovom Blagodaću, a da pritom ne postajemo isto što i Bog, što bi bio slučaj kada bismo se sjedinjavali sa Njegovom Suštinom.
Mi se, dakle, sjedinjujemo sa Bogom kroz Njegove nestvorene, Božanske energije a ne kroz Njegovu Suštinu.
Zapadni jeretici ovo ne mogu da prihvate. Budući da su racionalisti, oni ne prave razliku između Božanske Suštine i Božanskih energija. Oni tvrde da je Bog isključivo – Suština i zato ne mogu da prihvate čovekovo oboženje. Kako bi uopšte čovek mogao da se oboži kada zapadni jeretici smatraju da su Božanske energije stvorene a ne nestvorene? Uz to, kako bi nešto što je stvoreno, to jest odvojeno od Samoga Boga, moglo da oboži stvorenoga čoveka?
Zato se oni, da bi izbegli panteizam, uzdržavaju da govore o oboženju. Šta onda, po njima, ostaje kao cilj čovekovog života? Naprosto, moralno usavršavanje. Kada čovek već ne može da se oboži Blagodaću Božijom, tj. Božanskim energijama, šta je onda cilj života? Da se čovek moralno usavršava i živi moralno. Ali, moralno savršenstvo nije dovoljno za čoveka. Čoveka ne može da zadovolji da postane bolji nego što je bio, da čini moralna dela. Naš krajnji cilj je da se sjedinimo sa Bogom Živim. To je cilj stvaranja sveta. Ovo (sjedinjenje s Bogom) želimo. To je naša radost, naša sreća, naše ispunjenje.
Duša čoveka koji je stvoren po obrazu i podobiju Božijem, teži k Bogu, čezne da se sjedini sa Njim. I bez obzira na to koliko je čovek moralan ili dobar, i bez obzira na to kakva moralna dela on može da čini, čovek – ukoliko ne nađe Boga i ukoliko se ne sjedini sa Njim – nema utoljenja, jer jedino Bog Živi utoljuje tu čovekovu svetu žeđ, tu božansku čežnju, tu težnju za sjedinjenjem sa Bogom, za oboženjem. Čovek u sebi nosi ljubvenu moć koju prima od svoga Tvorca da bi voleo istinski, silno i nesebično, kao što to čini njegov Sveti Tvorac Koji je (beskrajno) zavoleo Svoj svet i Svoja stvorenja. Čovek ima moć da zavoli Boga tom svetom ljubavlju i tom ljubvenom sposobnošću. Kada čovek ne bi imao ikonu (obraz) Božiju u sebi, njegova potraga za Prvolikom (Bogom) ne bi uopšte bila moguća. Lik teži ka Prvoliku i nalazi pokoja tek kada ga nađe.
Jedan zapadni monah, Varlaam Kalabrijski je, u četrnaestom veku prouzrokovao veliku buru u Crkvi. On je čuo da svetogorski monasi govore o oboženju. Čuo je da oni smatraju da čovek posle velike duhovne borbe, očišćenja od strasti i mnoge molitve biva udostojen da se sjedini sa Bogom, da primi bogopoznanje i bogoviđenje. Čuo je da svetogorski monasi tvrde da su imali opit Nestvorene Svetlosti koju su Sveti Apostoli videli na Preobraženje Spasitelja našega Hrista na gori Tavorskoj.
Ali, Varlaam, budući jeretičkoga i racionalističkoga uma, nije bio kadar da pojmi autentičnost Božanskoga opita ovih smirenih monaha i optužio je Svetogorce da su u prelesti, da su jeretici i pagani. Nemajući znanja o razlici između (nestvorene) Božanske Suštine i nestvorene Božanske Energije, Varlaam je tvrdio da je čoveku nemoguće da vidi Blagodat Božiju.
I tada je Blagodat Božija prosvetlila i projavila učitelja naše Crkve, Svetogorca Svetog. Grigorija Palamu, arhiepiskopa solunskog. Sa velikom bogomudrošću i bogoprosvetljenošću, kao i ličnim iskustvom, Sveti Grigorije Palama je mnogo propovedao, mnogo pisao i poučavao da je, u skladu sa Svetim Pismom i Svetim Predanjem Crkve, Svetlost Blagodati Božije – nestvorena, da je to Božanska energija. On je, dalje, tvrdio da oboženi čovek zaista može da vidi tu Svetlost i da to predstavlja najuzvišenije i najistinitije iskustvo (opit) oboženja, te da oboženoga čoveka drugi ljudi mogu da vide u toj Svetlosti. Ta Svetlost jeste Slava Božija, Krasota Njegova, Svetlost Tavorska, Svetlost Vaskrsenja Hristovoga, Svetlost Pedesetnice i onaj „Oblak svetlosni“ koji se pominje u Starome Zavetu. I, zaista, Nestvorena Svetlost Božija nije simvolička kao što su zabludno verovali Varlaam i njegovi sledbenici.
Crkva je, kasnije, na svoja tri sabora u Konstantinopolju, podržala učenje Svetog Grigorija Palame i ispovedila da život u Hristu nije puko moralističko usavršava nje čoveka, već oboženje. A to znači – učešće u slavi Božijoj i bogoviđenje, sozercanje Njegove Blagodati, Njegove Nestvorene Svetlosti.
Mi dugujemo veliku zahvalnost Svetom Grigoriju Palami zato što nam je, blagodareći prosvetljenju koje je primio od Boga i svome iskustvu i svome bogoslovlju, predao učenje Crkve i neprolazni opit u pogledu oboženja čovekovog. Hrišćanin nije hrišćanin samo zato što govori o Bogu. Hrišćanin je hrišćanin zato što ima iskustvo Boga. To je kao kada nekoga zaista volite i razgovarate sa njim, i osećate da ste jedno biće sa njim, i raduje vas što ste sa njim: upravo to se dešava i u čovekovom zajedničenju sa Bogom. To nije samo nekakav spoljašnji odnos, već mističko sjedinjenje Boga i čoveka u Duhu Svetome.
Sve do dana današnjeg rimokatolici smatraju da je Božija Blagodat, tj. da je Energija Božija – stvorena. To je, nažalost, jedna od mnogih razlika koje bi trebalo da budu razmatrane krajnje ozbiljno u bogoslovskom dijalogu sa rimokatolicima. „Filioque“, papsko prvenstvo i papska „nepogrešivost“ nisu jedine suštinske razlike između Pravoslavne Crkve i rimokatolika. U te razlike spada i ono o čemu smo malopre govorili. Čak i kada bi rimokatolici ispravili sve nepravoslavno u svome učenju, mi ne bismo mogli da se (crkveno) izmirimo sa njima ukoliko oni ne bi prihvatili da je Blagodat Božija nestvorena. Jer, kako bi čovek uopšte mogao da se oboži, ako bi Božija Blagodat bila stvorena, a ne Nestvorena Energija Duha Svetoga (kao što jeste)?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *