NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oboženje – cilj čovekovog života

Oboženje – cilj čovekovog života

OVAPLOĆENJE BOŽIJE – RAZLOG ZA ČOVEKOVO OBOŽENJE

Oci Crkve govore da je Bog postao čovek da bi čovek mogao da postane bog (po blagodati). Ali, čovek ne bi mogao da se oboži da se prethodno Bog nije ovaplotio.
U vremenima pre Hrista, živelo je mnogo mudrih i pravednih ljudi.
Stari Grci su, na primer, dostigli visok nivo filosofskoga znanja o vrlini i o Bogu. Njihova filosofija je, u svom učenju o „semenim logosima“, zapravo, sadržala elemente istine. Stari Grci uopšte nisu bili ateisti, kao što neki naši rđavo obavešteni savremenici pokušavaju da ih prikažu, već su bili veoma religiozni ljudi. Oni nisu znali za istinitoga Boga, ali, iako pagani, oni su bili na svoj način pobožni i bogobojažljivi. Zato, možemo reći da svi oni pedagozi i učitelji, politički i društveni lideri koji – budući da im je tradicija Grčkoga naroda strana – pokušavaju da nasilno iskorene veru u Boga iz duše našeg vernog naroda, pokušavaju da od istog tog naroda naprave „hibrid“ (u drevnom značenju ove reči). Oni, ustvari, pokušavaju da naš narod liše njegovog grčkog (duhovnoistorijskog) karaktera, budući da je tradicija Grka, u našoj drevnoj, srednjevekovnoj i modernoj istoriji – tradicija pobožnosti i bogopoštovanja. I upravo je na toj i takvoj tradiciji bio i još uvek jeste zasnovan vaseljenski kulturni doprinos jelinstva.
U filosofiji Starih Grka možemo prepoznati čežnju za nepoznatim Bogom, čežnju za iskustvom Boga. Stari Grci su bili pobožni, verovali su, ali nisu imali istinito i potpuno bogopoznanje. Oni nisu imali zajednicu sa Bogom. Oboženje za njih nije bilo moguće.
Stari Zavet je, takođe, pun pravednih i pobožnih ljudi. No, potpuno sjedinjenje čoveka sa Bogom – oboženje, postaje dostupno i moguće tek kroz Ovaploćenje Boga – Logosa (Slova) Božijeg.
To je cilj Ovaploćenja Božijeg. Da je cilj čovekovog života bio samo da postane moralno bolja jedinka, onda ne bi bilo nikakve potrebe za Hristovim dolaskom u svet. Ne bi bilo nikakve potrebe za Božanskim Domostrojem (Ikonomijom), za Ovaploćenjem Božijim, Krstom, krsnom Smrću i Vaskrsenjem Gospodnjim, dakle, ni za čim od onoga što mi hrišćani verujemo da se zbilo u Hristu, budući da bi Proroci, filosofi, pravednici i učitelji sasvim dobro mogli da nauče ljudski rod kako da sebe poboljša u moralnom pogledu.
Mi znamo da je satana obmanuo Adama i Evu, i da su oni poželeli da postanu „bogovi“, ali bez saradnje sa Bogom, i ne kroz smirenje, poslušnost i ljubav, već oslanjajući se isključivo na sopstvene snage, svoju volju, tj. na jedan egoističan i autonoman način. Etoizam je, zapravo, sama suština Grehopada. Adam i Eva su se egoizmom i samodovoljnošću odvojili od Boga i umesto oboženja, stekli su nešto potpuno suprotno: duhovnu smrt.
Oci Crkve vele da Bog jeste – Život. Ko god se okreće od Boga, okreće se i od života. Prema tome, smrt i duhovna umrtvljenost (fizička i duhovna smrt) bili su posledica Adamove i Evine neposlušnosti.
Svi shvatamo posledice Grehopada. Odvajanje od Boga je čoveka bacilo u jedan plotski, poživotinjeni i pođavoljeni život. Božija veličanstvena tvorevina je teško obolela, gotovo na smrt. „Ikona Božija“ u čoveku je bila unakažena. Posle Grehopada, čovek nije više imao mogućnosti da se kreće ka oboženju, kao što je to bio slučaj pre no što je zgrešio. Nalazeći se u ovakvom stanju teške, gotovo smrtne obolelosti, čovek više nije bio u stanju da se iznova usmeri ka Bogu. Bio je, dakle, neophodan novi, (duhovno) zdravi Čovek, koji bi bio u stanju da iznova usmeri čovekovu slobodu prema Bogu.
Ovaj novi Koren, novi Čovek jeste Bogočovek, Isus Hristos, Sin Božiji i Logos (Slovo) Božiji, Koji se ovaplotio da bi sazdao novi koren, novi početak, novo seme novog roda ljudskog.
Sveti Jovan Damaskin, veliki bogoslov Crkve, bogoslovstvuje da je kroz Ovaploćenje Logosa ostvarena druga zajednica (zajedničenje) Boga i čoveka. Prva zajednica, ona rajska, bila je narušena Grehopadom i čovek je otpao od Boga. Naš svesastradalni Bog je zato i omogućio novu – drugu zajednicu to jest zajedničenje Boga i čoveka, koje više ne može da bude raskinuto, jer je ostvareno u Ličnosti Isusa Hrista.
Hristos Bogočovek, Sin i Logos Boga Oca, ima dve savršene prirode: Božansku i čovečansku. Ove dve savršene prirode sjedinjene su „nesliveno, nepromenjivo, nerazdelno i neraskidivo“ u jednoj Ličnosti Boga Logosa, u Ličnosti Isusa Hrista, po čuvenoj definiciji Svetog Četvrtog Vaseljenskog Sabora u Halkidonu, koja ukratko čini, Duhom Svetim, bogoslovski oklop i štit Pravoslavne Crkve od svih vrsta hristoloških jeresi svih vremena. Dakle, jedan Isus Hristos ima dve prirode: Božansku i čovečansku.
Čovečanska priroda je, kroz ipostasno (lično) jedinstvo dvaju priroda u Ličnosti Hristovoj, zanavek sjedinjena sa Božanskom prirodom, zato što je Hristos – zanavek Bogočovek. Hristos se kao Bogočovek vazneo na Nebesa. Hristos kao Bogočovek sedi sa desne strane Oca. Hristos će kao Bogočovek doći da sudi svetu o Svome Drugome dolasku. Prema tome, čovečanska priroda je sada (Hristom) uznesena u sami zagrljaj Svete Trojice. Ništa više ne može odvojiti čovečansku prirodu od Boga. I upravo zato, mi ljudi – posle Ovaploćenja Gospodnjeg – ma koliko padali u grehe i ma koliko se udaljavali od Boga, možemo uvek iznova da se sjedinimo sa Bogom – samo ako to u svom pokajanju poželimo. Mi možemo da se sjedinimo sa Bogom, da postanemo bogovi po Blagodati Božijoj.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *