NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oboženje – cilj čovekovog života

Oboženje – cilj čovekovog života

CRKVA NAS SVOJIM DUHOVNIM RUKOVOĐENJEM UZVODI KA OBOŽENJU

Duhovno rukovođenje koje nam pruža naša Pravoslavna Crkva kroz Svete Službe Crkve, kroz svetootačko bogoslovlje i monaštvo jeste rukovoditeljstvo oboženja i ono je bogočovečansko, jer ima Hrista Ovaploćenoga Boga za središte svoga života.
Velika radost ulazi u naš život kada postanemo svesni uzvišenosti našega naznačenja i blaženstva koje nas čeka.
Duhovno rukovođenje (od strane Crkve) ublažava bolove u svakoj nevolji, kao i tugu svekolikog života, jer čoveku ukazuje na cilj – oboženje.
Kada počnemo da se duhovno borimo (u životu), imajući za cilj – oboženje, kada jedni druge počnemo da gledamo kao „kandidate“ za bogove po Blagodati, naš stav prema bližnjima se menja. O koliko je duboko i smisleno duhovno rukovođenje koje Crkva pruža svojoj dečici!
O kakvo bogougodno delo čine otac i majka, koji vole i poštuju svoju decu, kada shvate obavezu i sveti zadatak koji imaju u pogledu vaspitanja svoje dece, a to je – pomoći im da zadobiju oboženje, što je cilj, radi čijeg ostvarenja su, blagodaću Božijom, ona i došla na ovaj svet! I, naravno, kako roditelji mogu pomoći deci u tom pogledu ako se i sami ne kreću ka istom cilju – oboženju?
O, koliko ćemo samopoštovanja, bez trunke sebičnosti i bezbožničke gordosti steći kada shvatimo da smo stvoreni za ovaj uzvišeni cilj – oboženje!
Sveti Oci i bogoslovi Crkve uče da tek prevladavanjem čovekocentrične filosofije našeg egoizma i samoljubivosti, mi postajemo istinske ličnosti, istinski ljudi. Mi se tek tada odnosimo prema Bogu sa poštovanjem i ljubavlju. Mi se tek tada odnosimo prema bližnjima sa krajnjim poštovanjem, uvažavajući ih u istinskom dostojanstvu, smatrajući ih ne više tek sredstvom zadovoljenja naših potreba i iskorišćavanja, već – ikonama Božijim, čije je naznačenje – oboženje!
Sve dok smo izolovani u sebi, unutar našega ega, mi smo individue (jedinke) a ne ličnosti. Po teoriji i praksi duhovnoga rukovođenja ka oboženju, mi postajemo istinske ličnosti tek onda kada izađemo iz našeg individualističkog načina bitovanja i kada počnemo da volimo, da se žrtvujemo za Boga i naše bližnje, uz pomoć Božije Blagodati i uz našu saradnju (sinergiju). Drugim rečima, tek kada naš „ego“ sretne „Ti“ Boga i „ti“ naših bližnjih, mi počinjemo da iznova otkrivamo naš izgubljeni identitet, kroz zajednicu oboženja, radi koje smo i stvoreni, i tek tada mi možemo da se otvorimo jedni za druge, da opštimo i da duhovno uživamo jedni u drugima, istinski, a ne više sebično.
To je duh Svete Liturgije na kojoj se učimo da prevladavamo naše ograničene, individualne interese na šta nas navode đavo, greh i naše strasti. To je duh Liturgije na kojoj se učimo da se otvaramo za zajednicu žrtve i ljubavi u Hristu.
Svest o ovom uzvišenom prizvanju (o oboženju) zaista utešuje i ispunjava ljude.
Pravoslavni humanizam (čovekoljubivost) naše Crkve zasnovan je na ovom velikom prizvanju svakoga čoveka i, stoga, on razvija sve njegove moći do njihove najuzvišenije mere. Koji je drugi humanizam, ma koliko on „progresivno“ i „liberalno“ izgledao, tako korenito preobraziteljski kao što je to humanizam Crkve, koji omogućava čoveku da postane bog? Zaista, tako uzvišeni humanizam može da se nađe isključivo u Crkvi. Mnogi, naročito danas, pokušavaju da obmanu ljude predlažući im laži kroz svoje psevdohumanizme koji ne mogu da ga ispune i koji ga, ustvari, unakažavaju. Zbog toga je od najveće važnosti da naglasimo značaj duhovnog rukovođenja u Crkvi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *