НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Обожење – циљ човековог живота

Обожење – циљ човековог живота

ЦРКВА НАС СВОЈИМ ДУХОВНИМ РУКОВОЂЕЊЕМ УЗВОДИ КА ОБОЖЕЊУ

Духовно руковођење које нам пружа наша Православна Црква кроз Свете Службе Цркве, кроз светоотачко богословље и монаштво јесте руководитељство обожења и оно је богочовечанско, јер има Христа Оваплоћенога Бога за средиште свога живота.
Велика радост улази у наш живот када постанемо свесни узвишености нашега назначења и блаженства које нас чека.
Духовно руковођење (од стране Цркве) ублажава болове у свакој невољи, као и тугу свеколиког живота, јер човеку указује на циљ – обожење.
Када почнемо да се духовно боримо (у животу), имајући за циљ – обожење, када једни друге почнемо да гледамо као „кандидате“ за богове по Благодати, наш став према ближњима се мења. О колико је дубоко и смислено духовно руковођење које Црква пружа својој дечици!
О какво богоугодно дело чине отац и мајка, који воле и поштују своју децу, када схвате обавезу и свети задатак који имају у погледу васпитања своје деце, а то је – помоћи им да задобију обожење, што је циљ, ради чијег остварења су, благодаћу Божијом, она и дошла на овај свет! И, наравно, како родитељи могу помоћи деци у том погледу ако се и сами не крећу ка истом циљу – обожењу?
О, колико ћемо самопоштовања, без трунке себичности и безбожничке гордости стећи када схватимо да смо створени за овај узвишени циљ – обожење!
Свети Оци и богослови Цркве уче да тек превладавањем човекоцентричне философије нашег егоизма и самољубивости, ми постајемо истинске личности, истински људи. Ми се тек тада односимо према Богу са поштовањем и љубављу. Ми се тек тада односимо према ближњима са крајњим поштовањем, уважавајући их у истинском достојанству, сматрајући их не више тек средством задовољења наших потреба и искоришћавања, већ – иконама Божијим, чије је назначење – обожење!
Све док смо изоловани у себи, унутар нашега ега, ми смо индивидуе (јединке) а не личности. По теорији и пракси духовнога руковођења ка обожењу, ми постајемо истинске личности тек онда када изађемо из нашег индивидуалистичког начина битовања и када почнемо да волимо, да се жртвујемо за Бога и наше ближње, уз помоћ Божије Благодати и уз нашу сарадњу (синергију). Другим речима, тек када наш „его“ сретне „Ти“ Бога и „ти“ наших ближњих, ми почињемо да изнова откривамо наш изгубљени идентитет, кроз заједницу обожења, ради које смо и створени, и тек тада ми можемо да се отворимо једни за друге, да општимо и да духовно уживамо једни у другима, истински, а не више себично.
То је дух Свете Литургије на којој се учимо да превладавамо наше ограничене, индивидуалне интересе на шта нас наводе ђаво, грех и наше страсти. То је дух Литургије на којој се учимо да се отварамо за заједницу жртве и љубави у Христу.
Свест о овом узвишеном призвању (о обожењу) заиста утешује и испуњава људе.
Православни хуманизам (човекољубивост) наше Цркве заснован је на овом великом призвању свакога човека и, стога, он развија све његове моћи до њихове најузвишеније мере. Који је други хуманизам, ма колико он „прогресивно“ и „либерално“ изгледао, тако коренито преобразитељски као што је то хуманизам Цркве, који омогућава човеку да постане бог? Заиста, тако узвишени хуманизам може да се нађе искључиво у Цркви. Многи, нарочито данас, покушавају да обману људе предлажући им лажи кроз своје псевдохуманизме који не могу да га испуне и који га, уствари, унакажавају. Због тога је од највеће важности да нагласимо значај духовног руковођења у Цркви.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *