NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oboženje – cilj čovekovog života

Oboženje – cilj čovekovog života

ZAŠTO MNOGI LJUDI NE USPEJU NA PUTU OBOŽENJA?

Iako smo, kao ljudi, svi primili prizvanje za taj uzvišeni cilj – da se sjedinimo sa Bogom, da postanemo bogovi po Blagodati i da uživamo to veliko blaženstvo za koje nas je i stvorio naš Tvorac i Sazdatelj, mi često živimo kao da taj veliki i najviši cilj uopšte ne postoji. Tada se naš život pretvara u neuspeh.
Sveti Bog nas je stvorio radi oboženja. Prema tome, ako se ne obožimo, čitav naš život postaje promašaj.
Pomenimo tek neke od razloga za to:

a) Obuzetost zemaljskim brigama

Čovek (u životu) čini mnogo dobrih i plemenitih stvari kao što je učenje, bavljenje svojim poslom, porodični život, sticanje imanja, milosrdna dela… Kada svet shvatamo i upotrebljavamo na evharistijski (blagodaran) način, kao dar Božiji, tada nas sve sjedinjuje sa Bogom i sve postaje sredstvo opštenja sa Bogom. Ali, ako ne živimo životom opštenja sa Bogom, tada smo propali. I sve što činimo je uzalud.
Ljudi obično promašuju u životu zato što prednost daju drugostepenim ciljevima svoga života. Oni ne postavljaju oboženje kao prvi i najbitniji životni cilj. Oni nisu zaokupljeni večnim stvarima. Oni se svim svojim srcem predaju drugostepenim ciljevima i zaboravljaju na „ono što je jedino na potrebu“ (v. Lk 10,42).
Ljudi su danas neprestano zauzeti i stalno su „u mašini“ – i možda je to plan đavolov da obmane ako je moguće i izabrane! Posledica ovoga jeste da (i pobožni) ljudi zapostavljaju svoje spasenje. Na primer, danas moramo da učimo ili da čitamo, i zato nemamo vremena da se molimo, nemamo vremena da idemo na bogosluženja i nemamo vremena za Svetu Tajnu Ispovesti i za Sveto Pričešće! Sutra ćemo morati da idemo na ovaj ili onaj skup ili sastanak, moraćemo da ispunimo društvene i lične dužnosti i opet – nećemo imati vremena za Boga! Prekosutra moramo da idemo na venčanje i da završavamo druge porodične obaveze, i opet nećemo moći da se bavimo duhovnim stvarima. Mi time, ustvari, neprestano ponavljamo Bogu: Molim te, izgovori me … ne mogu doći (v. Lk 14,19-20).
I tako sve ono divno i zakonito što činimo gubi svoju vrednost. Svi gore pomenuti životni poslovi imaju svoju stvarnu, suštinsku vrednost jedino kada se izvršavaju u Blagodati Božijoj. Drugim rečima, kada ih vršimo u slavu Božiju. Svi ti poslovi imaju stvarnu i suštinsku vrednost samo dotle dok mi želimo i težimo ka onome što je i iznad učenja, i iznad bavljenja poslom, i iznad porodice, i iznad svakog drugog dobra zemaljskog i svake dužnosti i aktivnosti. Sve ovo ima stvarnu i suštinsku vrednost samo dotle dok mi težimo oboženju. Samo u tom slučaju svi ovi poslovi imaju svoj pravi smisao i svoju večnu perspektivu i mi od njih imamo duhovne koristi.
Gospod je rekao: Ištite najprije Carstvo Božije i pravdu Njegovu, i ovo će vam se sve dodati (Mt 6,33). Carstvo Božije je – oboženje, sticanje blagodati Duha Svetoga. Kada blagodat Božija uđe u čoveka i obitava u njemu, čovek tada živi po Bogu Kroz one koji su se obožili, blagodat Božija ulazi u živote svih ostalih ljudi, i mi, preko oboženih ljudi, opštimo sa Carstvom Božijim.
Kao što uče Sveti Oci, rečenica Molitve Gospodnje: Da dođe Carstvo Tvoje, znači – „da dođe Blagodat Duha Svetoga“. A kada blagodat dođe čoveku, ona ga i obožuje.

b) Moralizam

Nažalost, duh moralizma, o kome smo već govorili kao o duhu svođenja hrišćanskoga života isključivo na moralno usavršavanje, duh koji je posledica zapadnih teoloških uticaja, u velikoj meri je, na negativan način, uticao na pobožnost i duhovnost hrišćana našega vremena, zbog čega mnogi hrišćani uopšte i ne teže ka oboženju.
Učenje o moralnom usavršavanju (kao cilju života) nije ništa drugo do čovekocentrično postavljanje čoveka u središte života. Ljudski trud, a ne blagodat Božija, gospodari ovakvim pogledom na svet, dajući utisak da ono što nas spasava nije blagodat Božija, već naša moralna načela. U takvim okolnostima i takvom duhovnom stanju, hrišćani bivaju lišeni istinskog iskustva Boga i duša čovekova ne prima stvarnu utehu, niti se njena duhovna žeđ utoljuje. Moralistička duhovnost, kojom su mnogi pokušavali da žive i u tom pokušaju pretrpeli neuspeh, nije pravi izraz autentičnog duha Crkve Božije i u velikoj meri je odgovorna za pojavu ateizma i ravnodušnosti prema duhovnom životu kod mnogih naših bližnjih, a naročito kod mladih ljudi.
Svi mi, i roditelji, i učitelji, i sveštenici, i svi poslenici Crkve, u našim školama veronauke, u našim propovedima i svugde, umesto da moralistički govorimo o „sterilnom“ poboljšanju čoveka, upućujmo našu braću hrišćane ka oboženju, u skladu sa autentičnim duhom i iskustvom Crkve. Najposle, vrline, ma koliko one uzvišene bile, nisu cilj našeg hrišćanskog života, već su samo sredstvo i način pripreme za primanje oboženja, za primanje blagodati Duha Svetoga, kako nas otački sažeto uči Sveti Serafim Sarovski.

v) Čovekocentrični humanizam

Autonomistički humanizam kao društveno-filosofsko učenje, odeljeno i nezavisno (autonomno) od Boga, vodi nas ka civilizaciji zasnovanoj na sebičnosti i predstavlja veliku opasnost za savremenog čoveka. Taj i takav humanizam ima za cilj da nas otuđi od naše vere pravoslavne u ime takozvane „čovekove vrednosti“ i „čovekovog oslobođenja“.
Ali, zar ima veće vrednosti za čoveka od oboženja?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *