NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oboženje – cilj čovekovog života

Oboženje – cilj čovekovog života

ISKUSTVA OBOŽENJA

Iskustva oboženja su srazmerna stepenu čovekovog duhovnog očišćenja. Koliko je čovek očišćeniji od strasti, toliko je uzvišenije iskustvo Boga koje prima, videći Boga po rečima Sv. Pisma: Blaženi čisti srcem jer će Boga vidjeti (Mt 5,8).
Kada čovek počne da se kaje, da se ispoveda i da plače zbog svojih grehova, on tada prima prva iskustva Blagodati Božije. Ta iskustva su, najpre, suze pokajanja koje ispunjavaju dušu neizrecivom radošću, a, potom, i duboki mir koji se useljava u dušu. Zato se pokajno tugovanje zbog greha naziva „radosnom tugom“, kao što i kaže Gospod u Blaženstvima: Blaženi koji plaču jer će se utješiti (Mt 5,4).
Potom, čovek napreduje ka višim stepenima (iskustva oboženja), kao što je ste pen Božanskoga prosvetljenja, na kome Bog prosvetljuje um čovekov i čovek sozercava stvari, svet i ljude iz potpuno drugačije perspektive.
Posle ovoga, hrišćaninova ljubav prema Bogu nastavlja da se uvećava, dolaze nove suze, ali ovaj put uzvišenije, suze ljubavi prema Bogu, suze Božanske ljubavi. To više nisu suze koje se prolivaju zbog greha, jer je čovek sada siguran da mu je Bog oprostio grehe (za koje se pokajao). Te drugačije suze – suze koje donose uzvišenije blaženstvo, radost i mir duši – jesu znak savršenijeg iskustva oboženja.
Čovek, zatim, zadobija „bestrašće“, tj. život koji ne narušavaju ni strasti niti grehovne slabosti. Čovek s mirom i sabranošću podnosi svaku spoljašnju uvredu, jer je slobodan od gordosti, mržnje, gneva i plotskih želja.
To je drugi stepen oboženja koji se naziva – sozercanje (theoria, teorija).
Čoveka, koji se očistio od strasti, Duh Sveti prosvetljuje, ozaruje i obožuje. Theoria znači – sozercanje (sagledanje). Sozercanje Boga znači – bogoviđenje. Ali, da bi neko mogao da vidi Boga, mora i sam da bude u „stanju“ oboženja. Prema tome, bogoviđenje znači – oboženje.
Kada se čovek potpuno očisti i prinese sveceloga sebe Bogu, on tada prima najuzvišenije iskustvo Božije Blagodati (koje čovek može primiti). To je, po Svetim Ocima, viđenje nestvorene Svetlosti Božije. Tu Svetlost vide samo oni koji su veoma napredovali na putu oboženja, a takvih je malo u svakom pokolenju. Sveti Božiji vide Nestvorenu Svetlost i drugi ih vide u toj Svetlosti, baš onako kako ih vidimo na njihovim svetim ikonama sa zlatokruzima oko glava.
U Žitiju Svetog Vasilija Velikog, na primer, čitamo da su dok se on molio u svojoj keliji, monasi (naravno, oni koji su bili udostojeni da to vide) viđali da su i on i njegova kelija potpuno bili obasjani Nestvorenom Svetlošću Božijom, Svetlošću Blagodati Božije. U Žitijima mnogih Novomučenika naše Vere, čitamo da bi Turci – posle strašnog mučenja – izlagali mrtva tela Novomučenika na gradskim trgovima da bi time zastrašili druge hrišćane, i da je, mnogo puta, noću od tih tela sijala svetlost. Ta svetlost je sijala tako vidljivo i snažno da bi sami Turci naređivali da se tela uklone, jer su bila dokaz istinitosti naše vere pravoslavne. Turci su, na taj način, želeli da izbegnu poniženje u očima hrišćana koji su videli da je Bog slavno proslavio Svoje Svete Mučenike.
Blagodat oboženja očuvava tela Svetih netruležnim, pretvarajući ih u svete mošti, mirotočive i čudotvorne. Božija Blagodat, kako veli Sveti Grigorije Palama, sjedinivši se sa dušama Svetih, useljava se i u njihova sveta tela, oblagodaćujući i njih u potpunosti. I ne samo njihova tela, već i njihove grobove, i njihove ikone, i crkve koje su njima posvećene. Eto zašto mi poštujemo i celivamo ikone, svete mošti, svete grobove i crkve posvećene Svetima. Jer u svima njima obitava Blagodat Božija koju Sveti ima u svojoj duši, blagodareći svom sjedinjenju sa Bogom, svome oboženju.
Upravo zato mi u Crkvi primamo blagodat oboženja, ne samo dušom već i telom. Telo, koje zajedno sa dušom teži ka Bogu, biva proslavljeno, zajedno sa dušom, kao hram Duha Svetoga koji obitava u njemu.
Blagodat Božija koja se izliva od Gospoda, Bogočoveka Hrista lije se na Svesvetu i Svete, pa onda i na nas grešne.
Sasvim sigurno da je umesno pomenuti da nisu sva duhovna iskustva koja hrišćani doživljavaju istinita duhovna iskustva ili iskustva oboženja. Mnogi hrišćani bivaju obmanuti (prelešćeni) demonskim ili, pak, psihološkim iskustvima. Da bi se izbegao rizik obmane i demonskih uticaja, hrišćanin treba da sva svoja duhovna iskustva otkriva svome duhovniku, koji će, budući od Boga prosvetljen, proceniti da li su ta iskustva istinita ili ne, i koji će, u skladu sa tim, duhovno rukovoditi čoveka koji mu se ispovedio. Uopšteno govoreći, poslušnost duhovnom ocu jeste najsuštinskiji aspekt našeg duhovnog života, kroz koji mi zadobijamo Crkveni duh učenika Hristovih i kroz koji biva osigurana pravilnost naše duhovne borbe koja treba da nas vodi ka sjedinjenju sa Bogom.
Naročito „mesto“ oboženja, uvek naravno u Crkvi, jeste monaštvo, mesto gde monasi, koji su zadobili svetost, bivaju udostojeni uzvišenih iskustava sjedinjenja sa Bogom.
Prema tome, oni monasi koji udeoniče u oboženju i svetosti pomažu čitavoj Crkvi. Jer, kako hrišćani veruju u skladu sa mnogovekovnim Svetim Predanjem Crkve, monaška usrdna duhovna borba ima blagotvoran učinak na život svakog hrišćanina u svetu koji se bori za spasenje. Otuda, u Pravoslavlju, verni Crkve imaju veliko poštovanje za monaštvo.
Konačno, mi u Crkvi uzimamo učešća u zajednici Svetih, mi opitujemo jedinstvo u Hristu i radost jedinstva u Hristu. To znači da u Crkvi nismo izolovani članovi, već jedinstvo (udova), bratstvo, tj. bratska zajednica, ne samo jednih sa drugima, već svih nas sa Svetima Božijim i onima koji su živi na zemlji i onima koji su se upokojili u Gospodu. Čak ni smrt ne narušava to jedinstvo hrišćana. Smrt ne može da razdvoji hrišćane jer su svi oni – jedno u vaskrslome Telu Hristovom.
Zbog ovoga, svaki put kada se služi Sveta Liturgija, mi učestvujemo u njoj zajedno sa Anđelima i Svetima svih vekova. Tu su prisutni i naši upokojeni srodnici, naravno oni koji su u jedinstvu sa Hristom. Svi smo mi prisutni i zajedničimo jedni sa drugima tajanstveno; ne na spoljašnji način, već u Hristu.
Ovo je očigledno na Proskomidiji gde se, na Sveti Diskos oko Agneca – Jagnjeta Hrista, postavljaju čestice za Svesvetu Bogorodicu, Svete, žive i upokojene hrišćane. Posle osveštanja Svetih Darova, sve te čestice se stavljaju u Krv Hristovu.
Veliki je blagoslov Crkve to što smo njeni članovi i što možemo da zajedničimo ne samo sa Bogom, već i jedni sa drugima, kao udovi Tela Hristovoga.
Sam Hristos jeste Glava ovog Svetog Tela. Život iz Glave ističe svecelom Telu. Telo, naravno, ima žive udove, ali nisu svi njegovi delovi jednako zdravi i živi. Većina nas pripada kategoriji bolesnih udova tog Tela. No, život, to jest zdrava Krv, ističe od Samog Hrista i Njegovih živih udova onim bolesnim udovima, i oni, malo po malo, takođe, ozdravljuju i okrepljuju se. Eto zašto moramo biti u Crkvi! Da bismo primali zdravlje i život, jer oni (udovi) koji se otuđe od Crkve nemaju mogućnost za oporavak i oživljenje.
Sve ovo, naravno, ne zbiva se odjednom. Pravoslavni hrišćanin mora da se bori čitavog svog života da bi, postepeno, zadobio Blagodat Božiju u Crkvi, da bi – kroz smirenje, kroz pokajanje, kroz molitvu, kroz Svete Tajne – zadobio svetost i oboženje.
I to je jedini i najuzvišeniji cilj našega života. Nije toliko bitno dokle ćemo tačno stići. Ono što je bitno jeste naša borba koju Bog blagosilja obilno, i sada i u veku koji će doći.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *