NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OBITAVANJE BEZGRANIČNOG U SRCU

OBITAVANJE BEZGRANIČNOG U SRCU

Hilandarski prevodi

Obitavanje Bezgraničnog u srcu

 

 

VI

BORBA PROTIV ZASTRANJIVANJA I STRASTI

 

 

1. O ZAKONU UNUTRAŠNJE BORBE

 

Nije čist onaj koji ne poznaje zlo,

nego onaj koji se protiv njega neprestano bori.

(prepodobni Isaak Sirin)
 
Ako si rešen da ostaviš svoju sopstvenu volju i da slediš volji Božijoj, od samog početka budi spreman na tešku borbu. U tvojoj će se unutrašnjosti podići bezbrojne želje. Svaka od tvojih sila postaviće svoje zahteve, ne vodeći računa o Božijoj volji. Radi svoga cilja, međutim, moraćeš da ukrotiš sve svoje požude, da se uvek suprotstavljaš svemu rćavom i da se primoravaš na svako dobro.
Moraćeš neprestano da se boriš protiv sebe i svega drugog što podržava tvoju samovolju, tvoje želje i prohteve. Ova borba sa neprijateljem u sopstvenoj unutrašnjosti jeste najteža od svih. Moraćeš da učiš kako da u svome srcu započneš borbu protiv zla, kako da demonu kroz mnoge poraze i pobede pružiš otpor, i kako da u duhu težiš Bogu. Stoga je pobeda i umrtvljenje tvojih samovoljnih pohota najdivniji od svih uspeha (starac Nikodim).
Početak i preduslov svih unutrašnjih pobeda je prelom volje pri predavanju Bogu. Vodeća duhovna borbena snaga jeste prezir pohotljivosti prirode. Bez te snage neprijatelj i bez borbe borbe odnosi pobedu. Naša najunutrašnjija sila, tj. duh, stoji u središtu te borbe. Svest i samoopredeljenje odlučili su se za dobro i, podržavani blagodaću, odbacuju svaku požudu i nečistotu.
Zapravo, u tome i počiva preobražaj. Važna oružja predstavljaju unutrašnja sabranost i samopoznanje, pri neograničenom osuđivanju sopstvenih nedostataka i slabosti i nesalomljivom protivljenju grešnim pomislima, navikama i požudama. Požude, sa svoje strane, upravo pokušavaju da potčine duh, um i slobodu. Sve dok naše samoopredeljenje stoji na strani dobra, pobeda je, čak i kod najjačih iskušenja, naša. Ipak, ona ne zavisi samo od nas. Naš duh predstavlja samo jedno uporište ove borbe. Sila pobede, koja uništava strasti, jeste Božija blagodat. Posredstvom naše svesti i samoopredeljenja ona uništava sve rđavo u nama, uspostavljajući dobro. Gordi uzalud maštaju da sopstvenom snagom savladaju strasne pokrete. Ljudska sloboda ide samo do udaljavanja od greha. Međutim, ona bez Boga ne može uništiti strasti u našoj unutrašnjosti (sveti Teofan Zatvornik).
Iz toga sledi jedan zakon borbe: bori se iz sve snage, ali ne zidaj na sebi, već na živome Bogu.
Bez pomoći blagodati ti nisi u stanju da pobediš ni jednu jedinu strast, ni jednu jedinu požudu. Treba, dakle da se moliš za pomoć Hristovu. On je i došao u svet, stradao, umro i vaskrsao iz mrtvih da bi nas oslobodio od nasilne vlasti greha i strasti, da bi nam očistio dušu, da bi nas snagom Duha Svetoga osnažio, učvrstio i umirio u dobru. Ako svaki čas grešiš, svaki čas prizivaj Spasitelja, pa ćeš se spasti. On je i došao da bi obratio, preobrazio i celosno obnovio našu dušu, da bi je u Duhu Svetome razrešio i darovao joj novi um, nove oči i uši, novi duhovni govor.
Ko uistinu teži Bogu, trudi se da mu prinese svu svoju ljubav, vezujući svu svoju volju za Njega… On sebe primorava na svako dobro i na ljubav. Ukoliko još ne poseduje ljubav, on se primorava na blagost i milost, trudeći se da nikoga ne osućuje i da svako nepoštovanje i prezir prema sebi podnese bez roptanja. On se primorava na molitvu. I kad vidi kako se čovek trudi i prisiljava sebe protiv svoje volje, Bog mu poklanja pravu molitvu, čistu ljubav i dobrotu, i ispunjava ga plodovima Duha (sveti Jovan Kronštatski).
 

2. O NEVIDLJIVOJ BORBI
 

Sve nehotično iskrsle misli

moraju da se odbiju u začetku da se ne bi učvrstile

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Nevidljiva borba je upravljena protiv maštanja i strasnih pokreta koji se pojavljuju u nama. Ona se prostire od prvog nastupa pomisli, pohote ili strasti, pa do iščezavanja i potpunog iskorenjivanja njihovih tragova. Ona se može lako skicirati u opštim crtama. Njena pravila se odnose na ponašanje pre borbe, u samoj borbi i u vremenu posle borbe.
Pre borbe je važno opskrbiti se sa neophodnom zaštitom protiv nastupajućih iskušenja. Naime, neophodni su budnost i oštrovidost kao dva stražara. Budnost se okreće prema unutra. U saznanju prisustva Božijeg, ona pazi na sve pokrete koji ulaze u srce i izlaze iz njega, i ne dozvoljava osećanju i požudi da vladaju delatnošću. Oštrovidost se trudi da svakog jutra unapred uvidi opasna događanja i duševne pokrete i da spremi potrebna sredstva za odbranu od njih. Pri borbi nužna je misao vodilja koja jasno razlikuje dobro od rđavog. Ova misao oduševljava čoveka, podiže ga iznad sebe i podstiče stremljenje ka suprotstavljanju svim iskušenjima (sveti Teofan Zatvornik).
Ko teži unutrašnjoj borbi, mora da ima u vidu celu oblast iskušenja kao i zakone borbe, kako bi protiv njih postupao po svim pravilima ratne veštine.
Polje borbe je sam čovek, njegov odnos prema svetu i njegovo celokupno delovanje. Greh prijanja za srce kao za životni centar i prožima dušu i telo sa svim njihovim pokretima. On potom prodire u sve spoljašnje čovekove odnose, zahvata celu njegovu okolinu i njome se hrani. Stoga i lica i stvari i prilike lako podsećaju na stare grešne navike, misli i osećanja. Pametan borac nastupa protiv greha kako iznutra tako i spolja.
Spolja, on mora da promeni celokupno ponašanje: da ispita život, da odgovorno raspodeli vreme, da radi sve što služi dobru i izostavlja sve što izaziva pohotu. Time se on zaštićuje od greha spolja.
Za unutrašnju borbu je neophodno saznanje o paloj ljudskoj prirodi, kao i lično mukotrpno samopoznanje. Čovek mora imati u vidu suštinu strasnosti i svojstva naše sopstvene pohote kako bi svesno i sa ciljem protiv njih nastupao. On treba da pazi na određeni poredak: na prvom mestu su glavne strasti – slastoljublje, srebroljublje i slavoljublje. Nasuprot njima treba postaviti uzdržljivost, darežljivost i samoosuđivanje, i u njima se vežbati (videti kod prepodobnog Varsanufija i Jovana u Dobrotoljublju).
Potom treba ići u borbu protiv svoga glavnog poroka. On skriva i podržava sve druge. Tek kada je on oslabljen i savladan, može se preći na ostale strasti.
Iz toga takođe proističe i poredak dobrih dela. Bori se prvo protiv svoje glavne strasti, a potom protiv drugih preovlađujućih poroka. Na kraju stupi u borbu protiv svih ostalih, čim se koji pojavi. To važi kao zakon. Pri tom moraš odlučno da deluješ i svoj trud postepeno da uvećavaš do zadobijanja ploda.
Tako se grehu u unutrašnjosti uzima oslonac i hrana, i on postaje sve slabiji. Tad će tvoja borba biti manje protiv pohota i strasti, a više protiv pomisli ili maštarija koje se dižu protiv tvog novog načina života.
 

a. Odbrana od maštanja

(po prepodobnom Nilu Sorskom)
 
Svako iskušenje se približava u vidu nehotičnih pomisli ili predstava, koje kao „maštarije“ prodiru u naš um. Mi ih primamo, posvećujemo im svoju pažnju, podajemo im se i počinjemo da ih sledimo. Međutim, naš glavni zadatak, tj. zajednica sa Bogom i delo našeg spasenja biva nevoljno zaboravljeno. Mi smo tako slabi, rasejani i nemarni da nas svaki povetarac takvih maštarija povuče sobom. Od jutra do večera vrtimo se tamo-amo i neprestano grešimo. Šta treba da činimo da bismo se od opasnog stanja oslobodili?
U prvom redu, krivo je naše neznanje o tome da nas maštanja gone ka strastima. Osim toga, nama nedostaju raspoloženje i moć da se protiv njih borimo i da ih pobeđujemo. Stoga je za nas neophodno poznavanje svih duševnih pokreta kao i sredstava za suzbijanje štetnih pokreta u toj nevidljivoj borbi.
Najuspelija i najsigurnija pobeda sastoji se u tome da maštanja pri njihovom prvom naletu odmah odsečemo, kao udarom mača. Ko se odupre njihovom prvom naletu, jednim udarom je odbio sve dalje pokrete. Ako si propustio da odbiješ prvi nalet, ako si prihvatio podsticaj [tj. prilog], i ako je neprijatelj kod tebe uzbudio strasne pokrete, potrudi se barem da im odmah suprotstaviš dobre misli. Ako si, pak, pristao da ubačene pomisli neguješ i da im slediš, pomoći će ti samo još brzo pokajanje i molitva. Ali, ako si već savladan maštanjem, um će ti i protiv volje biti vučen ka rđavim mislima, a duša ka uzbuđenju. Tada će ti za izbavljenje već biti potrebni jak napor i pomoć Božija. Kroz naviku strast postaje druga priroda, zbog čega si prinuđen da je bez otpora slediš. Da bi se uzdržao od greha u tom slučaju je potrebna tvrda i uporna borba i naročita pomoć blagodati (up. prepodobni Jovan Lestvičnik, Lestvica, 15,75). Stoga, kod uporno nametljivih pomisli nikad nemoj propustiti da u molitvi prizivaš Božiju pomoć. Niko k Njemu uzalud nije vapijao.
Neprijatelj treba da se progoni sve dok se ne iskoreni i poslednji trag njegovog uticaja. Inače, svaka misao koja ostane u srcu kao zlo seme, donosi zao plod.
Ako hoćeš da se suprotstaviš maštarijama, usmeri svu svoju pažnju na stajanje umom u srcu pred Bogom. Nadgledaj svoje srce i odbijaj sve pomisli pri njihovoj prvoj navali. Ipak, nemoj uobražavati da ćeš svojom sopstvenom snagom sa njima izići na kraj. Jer, one su lukavije od tebe. One se često prikazuju kao pobeđene kako bi te sigurnije oborile u tvojoj gordosti. Samo protiv tvoje tople molitve i imena Hristovog one ne mogu ni za trenutak da se održe. Umno-srdačna molitva sagoreva pakosnika kao oganj. On će pokušati da ti je prikaže kao besmislenu.
Ali, ako ostaneš u sili molitve, steći ćeš pomoć da savladaš maštanja u klici. Njih čovek mora da prozre pri njihovoj prvoj pojavi i da se na njih razgnevi, te da svom snagom nastavi molitvu. Pred molitvom one gube svoju moć i nestaju kao dim na vetru.
 

b. Borba protiv strasnih pokreta
 

Cilj borbe je da se strasti savladaju

i da se razviju njima suprotne vrline

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Kad imaš da se po savesti odlučiš između svoje strasne pohote i volje Božije, treba da znaš da su strasti tvoji neprijatelji. Naša velika greška počiva u tome što mi sve što se u nama pojavljuje i dešava držimo za svoju prirodu. Sve što je rđavo treba brižljivo da odvajamo od naše sopstvene suštine. Strasne pokrete smatraj neprijateljima. To saznanje poveži sa svojim osećanjem i razvijaj odlučan prezir prema njima. To je najsigurnije sredstvo da ih se oslobodiš. Jer, oni se održavaju u duši samo radi njihove lažne prijatnosti. Odbij ih i oni će nestati.
Svaki strasni pokret u misli, osećanju i htenju treba da se pobedi:
 
a) Svakom strasnom pokretu pružaj odlučan otpor u svojim mislima i ne povlađuj mu ni u najmanjem. Goni ga od sebe kroz energični voljni napor.
b) Istovremeno se svom dušom potrudi da osetiš protivljenje i prezir prema takvim pokretima, kao i protiv neprijatelja koji te na taj način vuku u propast.
v) Priznaj svemoguću pomoć Božiju koji te u dobru može osnažiti, budući da bez Njega ne možemo ništa činiti.
g) Suprotstavi se svojoj pohoti. Na taj način ti delatno pobeđuješ protivnika. To leži u prirodi stvari.
 
Strast je, dok smo joj se predavali, prožimala celo naše biće. Ona je svakoj našoj sili utisnula svoju sadržinu, te su one njome prožete kao sunđer vodom. Da bi se ova strastvenost iscedila, treba da se upotrebe mnogi odgovarajući podvizi i vrline. Vrline će, ukoliko prožmu naše duševne sile, konačno potisnuti sve strasti. Pravilno upotrebljeno, ovo sredstvo je vrlo snažno.
Borba sa pomislima progoni strasti iz uma, ali ih ne uništava. Suprotno, pak, usmereno osećanje i delanje pogađa neposredno glavu zmije. Oboje udruženi dejstvuju iznutra i spolja i satiru strasti brzo i korenito.
Evo jednog primera. Neko te je naljutio, i u tebi se podiže nezadovoljstvo, ljutnja i osvetnička pomisao. Shvati da oni hoće da te odvuku u zlo, te počni da se boriš protiv njih.
 
a) Čini otpor: zaustavi svoju ljutnju, nemoj je pustiti da uhvati dublji koren, i ni u kom slučaju ne dozvoli sebi da se u mislima sa njom saglasiš, tj. da pomisliš da je opravdana. Ona je time odbijena. Međutim, ona i dalje vreba, spremna za novi napad.
b) Razvijaj odvratnost prema njoj i ljuti se na nju kao na neprijatelja koji traži tvoju propast. To je tvrd udar za nju i ona mora da uzmakne. Ipak, znaj da se ona ne gubi.
v) Prizivaj ime Božije protiv nje i ne prestaj sa prizivanjem sve dok i poslednji njen trag ne iščezne, a u tvojoj duši ne zavlada mir.
g) Onome ko te je uvredio umesto osvete ukaži ljubaznost, reci mu dobru reč i pomozi mu prema snazi. Takvo držanje satire svaku jarost u tvome srcu. Istovremeno, ti zadobijaš blagodat i vrlinu koja dotičnoj strasti stoji na putu.
d) Na kraju, potrudi se da stekneš stav koji čini nemogućim svaki novi pokret ka gnevu, ljutnji i osveti: smatraj sebe dostojnim svake uvrede. Budi spreman da je podneseš i prihvati je sa radošću kao spasonosni lek. Na taj način ti oblikuješ svog unutrašnjeg čoveka i preobraćaš sve svoje prirodne osobine u vrlinu. U našem je životu bitno da se protera strasnost koja je sa silama naše prirode srasla i sa njima se sjedinila kao hemijskom vezom. Da bismo naše okovane sile oslobodili njihove prinudne veze, moramo ih povezati sa nekom trećom silom, koja im je srodnija. Ta, našoj prirodi srodna i neizmerivo velika sila jeste dejstvo Duha Svetoga. Da bi ono postalo delatno, s naše strane se zahteva vatrena revnost, tj. da činimo svako dobro i da
se odlučno suprotstavljamo svemu rđavom. Strasnost treba da se protera u svim njenim nijansama i da se ljuskom biću ponovo vrati njegova prirodna čistota. Blagodat Božija će, po meri očišćenja, iznutra postepeno početi da prožima naše organe, jedan za drugim.
 

v. Stepeni borbe
 
U toku unutrašnje borbe prolaze se razni stepeni: od popuštanja bez otpora do opiranja i, najzad, do očišćenja od strasnih pokreta. O tome ava Dorotej kaže: „Kao što iskustvo uči, svi mi stalno padamo u iskušenja gneva ili pohotljivosti, koja se začinju u pomislima ili rečima, u zaboravnosti ili neznanju, voljno ili nevoljno. Naše unutrašnje stanje zavisi od našeg ponašanja“.
Mnogi bez otpora podležu strasnim pokretima koji ih zahvataju u raznim razmerama. Jedan čuje uvredljivu reč i odmah uzvraća sa pet ili deset zlih reči. On je neprijateljski raspoložen, razjaren je i sam se, pošto uzbuđenje prođe, neprestano grize što se još više nije protivio, smišljajući u sebi još uvredljivije odgovore za ubuduće. U njemu sve kuva od gneva i on neprijateljstvo u sebi nosi celoga života. To rđavo nastrojenje mu postaje navika.
Drugi se ljuti i odgovara isto tako, ali posle par meseci, nedelja, dana ili sati, u zavisnosti od stepena obuzetosti strašću, dolazi sebi i napušta zlopamćenje. Neki se, opet, raspali na kratko, pa se odmah potom smiri. Svi se oni nalaze u jednom paklenom stanju, i podležu, sve dok u njima traje strast, paklenim mukama. Neka nas Bog sačuva od toga! Oni uopšte nemaju nameru da se drže zapovesti, ne brinu se da li stoje ili padaju, misleći da takvim „sitnim“ iskušenjima danas svi podležu. Oni izbegavaju grube grehe, kao ubistvo, trovanje ili neobuzdani blud, i o sebi misle da su dobri. Za njih važi reč: bolje je pasti i opet se uspraviti, nego prividno stajati, u samoobmani.
Drugi se trude da ispune zapovesti i da se suprotstave strastima. Međutim, neke okolnosti ih dovode dotle da i protiv svoje volje popuste. I tu postoje razni stupnjevi unutrašnjeg ponašanja.
Jedan biva uvređen i pati, ali ne radi uvrede, već stoga što je nije sa hladnokrvnošću podneo; drugi se, doduše, trudi da strpljivo podnese uvredu, ali na kraju poklekne; treći, opet, izbegava da zlom uzvrati za zlo, ali silom navike biva naveden na greh; četvrti uspeva da ne uzvrati zlom, ali pati zbog nanete uvrede i sebi prebacuje zbog toga; peti ne pati zbog nanete mu uvrede, ali joj se i ne raduje. Svi se ovi suprotstavljaju strasti i voljno se bore protiv nje. Zlo koje duša ne prihvata ne traje dugo. Oni pobeđuju i bivaju pobeđeni, padaju i podižu se, i tako se vežbaju u unutrašnjem ratu. Oni stoje na molitvi pred Bogom, osuđuju sami sebe, teže Njemu sa pokajnim srcem i u Isusovoj molitvi ga celom dušom mole za oproštaj i pomoć da ne bi opet pali u plen istih grehova. Time oni sebi postavljaju dobar početak spasenja.
Recimo nešto i o onima koji istrebljuju strasti. I tu postoje razni stepeni: jedni se raduju zadobijenoj uvredi, nadajući se nagradi, što je nerazumno; drugi misle da su sami dali povoda za uvredu, što je razumno; oni koji su napredovali u vrlini ne samo što se raduju uvredi, smatrajući sebe krivcima, već istovremeno žale zbog nevolje onoga koji ih je uvredio. Neka bi nam Gospod podario takvo držanje.
 

g. Osvrt na borbu
 
Gledajući unazad ceo razvoj borbe, ispitaj šta je izazvalo, i naročito – šta je ojačalo i čime se završila. To će ti istinski olakšati buduće pobede i pomoći da sabereš duhovnu mudrost i iskustvo.
Nikome ne govori o svojoj pobedi, jer ćeš žestoko razdražiti protivnika (tj. đavola), a takođe i sebe raslabiti neizbežnom gordošću.
Ako si bio pobeđen, smiravaj se. Međutim, nemoj tvrdoglavo bežati od Boga, već požuri da svoje srce pokreneš na pokajanje. Nemoguće je da se nikada ne padne, ali je moguće i neophodno ponovo ustati. Umesto nedelotvorne smućenosti, daleko je bolje iz pada izvući lekciju smirenja i obazrivosti, kako bi se ohrabrio za novu borbu. Ukoliko ih ne poništiš pokajanjem, gresi će u tebi postajati sve jači, vukući te neizbežno u ponor. I biće ti sve teže da se sa njima boriš.
Iskustvo će te naučiti svemu potrebnom, samo ukoliko imaš revnosnu volju da se pobeđuješ. Onaj ko sebi ne dozvoljava ni rđavu pomisao, i utoliko manje požudu ili njeno zadovoljenje, već, naprotiv, odmah i uporno istavlja suprotno osećanje, svojom odlučnošću u borbi sa strastima ubrzo će očistiti um od maštanja, srce od strasti i volju od pohote. Na taj način čovek stupa na tlo neranjivosti ili bestrašća. U njemu se tada, kao u čistom ogledalu, ogledaju plodovi Svetoga Duha.
 

d. Isusova molitva pri borbi
 

Primi mač duha, tj. reč Božiju i nosi je u svojim ustima,

u svom umu i srcu i govori bez prekida:

Gospode Isuse Hriste, pomiluj me

(prepodobni Isaak Sirin)
 
Gresi i strasti su isto što i stradanje. Ali, Bog kaže: „Pozovi me u svome stradanju, da bih te oslobodio“. Stoga ništa nije od tako velike pomoći kao obraćanje Bogu kroz Isusovu molitvu.
Ako hoćeš da očistiš um svoj od rđavih pomisli i da savladaš strasne pokrete, drži se Isusove molitve. Ti ćeš ih izbeći kroz pažnju, ili kroz mukotrpno samopoznanje i srdačno pokajanje pred Gospodom. Bez hrane i pića je nemoguće živeti. Tako je bez budne pažnje i molitve nemoguće postići bilo šta duhovno ili se osloboditi maštanja i strasnih pokreta.
Samo Isusova molitva može da protera misli koje su protiv naše volje prodrle u srce i u njemu se učvrstile. Ko se trudi u nevidljivoj borbi, istovremeno napreduje i u molitvi. Maštarije pobeđuje jedino Isusova molitva, a ne sopstveni napor. Sunce ne može da zrači bez svetla. Tako ni čovek bez imena Isusovog ne može da se očisti od zlih i pogubnih pomisli (prepodobni Isihije Jerusalimski).
To je nepromenjiv duhovni zakon.
Neka tvoj um u vreme molitve ne obraća pažnju ni na kakve pomisli. Neka ne prihvata ni naizgled dobre pomisli, jer će preko njih otvoriti vrata i rđavima. Prebivaj pažljivo, revnosno i strpljivo u Isusovoj molitvi. Ako ne možeš da se moliš bez maštanja, ne budi malodušan, već i dalje pribegavaj molitvi, mirno prizivajući Hrista.
Jer, bez pomoći Božije niko ne može svoj um da sačuva čistim. Stoga se nemoj zbunjivati niti plašiti. Ne poklanjaj predstavama nikakvu pažnju, već se moli nepokolebivo sve dok ne prođu. A ako ne prestanu da navaljuju, podigni se i moli se protiv pomisli. Potom nastavi sa Isusovom molitvom, izgovarajući je glasno, postojano, snažno i strpljivo. Prizivaj pomoć Božiju i uporno nastavi molitvu, uprkos svim iskušenjima.
Naročito je potrebno da se Isusova molitva izgovara glasno u vreme kad se na nas ustreme bludne pomisli ili pomisli gneva, kad krv uzavri, kad srce izgubi svoj mir i um se poda kolebanju. Tada su sile mraka blizu duše. Ukoliko, pak, čuju silno ime Isusovo, one namah postaju nesigurne i spremne da napuste dušu.
Upražnjavaj molitvu sve dok ti srce ne postane toplo i dok ne otpočne razgovor sa Bogom. Tada će se vratiti duševni mir. Zli dusi ne podnose toplinu srca koju proizvodi molitva i beže. Jer, Bog je oganj koji sagoreva sve što je zlo.
Kad se um umiri i oslobodi od svoga ropstva, moći ćeš opet Isusovu molitvu da obavljaš nečujno u srcu.
Nemoj misliti da ma šta duhovno možeš postići ukoliko ne prizoveš ime Isusovo protiv svakog duševnog pokreta. Od njega nema ni jednog jačeg oružja, ni na nebu ni na zemlji (sveti Jovan Zlatoust). Ovo moćno oružje može svako da koristi. Ko se trudi oko napretka i unutrašnjeg preobražaja od početka treba da upražnjava Isusovu molitvu. Srce i um početnika koji umno i sa pažnjom obavlja ovu molitvu počeće da se čiste. Ipak, ova umetnost nad svim umetnostima vodi uspehu samo ako čovek straži nad svojom unutrašnjošću i ako je spreman da se bori protiv svojih strasti.
Strasnima se Isusova molitva ne preporučuje jedino ukoliko ostaju u svome strasnom stanju i ukoliko neće da se bore protiv svojih požuda. Njoj ne bi trebalo daj pristupaju dok strast deluje u njima. Onaj ko obavlja Isusovu molitvu, a ne udaljuje se od poroka koji pritiskaju njegovu savest, može da izgubi pamet. U njegovoj unutrašnjosti nastaje duboko dvojstvo koje progoni sav mir srca (sveti Teofan Zatvornik).
Ko svesno i slobodno stoji na strani strasti, skroz je strastoljubiv i Bogu protivan. Ko, pak, svesno teži čistoti mio je Bogu, čak i ako ga strasti napadaju, budući da traži da sledi volju Božiju, a ne svoje pohote. Ko se suprotstavlja strastoljublju, bori se protiv njega i neće da mu služi, treba da izuči Isusovu molitvu. Jer, jedino kroz pokajanje i molitvu može, uz pomoć blagodati Božije, doći do očišćenja. Ako rečemo da greha nemamo, sebe varamo i istine nema u nama. Ako ispovedamo grehe svoje, vjeran je i pravedan da nam oprosti grehe, i očisti nas od svake nepravde (1Jn.1,8-9).
Grešna duša nesvesno biva opkoljena zlom kao zidom. Vezana mrakom i budući slepa, ona ne može da se pravilno moli. Međutim, ukoliko počne da se obraća Bogu i da se budno i prema snazi moli, sila molitve će postepeno razrešiti njene okove. Ništa drugo joj ne može pomoći da se izbavi iz mraka. Ona oseća da se u srcu vodi nevidljiva borba i da u njemu postoji otpor protiv maštanja koje zli donosi.
Posle čiste i budne molitve treba dobro da se čuvamo jer neprijatelj pojačano traži da nas uplete u gnev ili strasna razdraživanja. Đavo nikako ne trpi onoga koji se moli i traži sve načine da mu skrene um od molitve. On izaziva svakojake uspomene, budi plotske pokrete i izaziva razne strasti i komešanje samo da bi prekinuo molitvu. Ako mu to ne pođe za rukom zbog sabrane molitve, on se uklanja i čeka kako bi molitvenika kasnije utoliko ogorčenije napao, želeći da ga nadraži na gnev, ili da ga pomrači kroz pohotljivost.
Ko se trudi u molitvi neka neprestano očekuje takva iskušenja i neka budno čuva dotle stečeno. Čuvaj svoj um sa napregnutom pažnjom. Čim primetiš ne-hotično iskrslu pomisao, suprotstavi joj se i požuri da istovremeno prizoveš Hrista u pomoć. Čim ga prizoveš, On će ti odgovoriti: „Ja sam kod tebe i branim te“.
Ali, ti i dalje straži nad svojim umom, čak i kad su neprijatelji proterani. Jer, protiv tebe će se brzo podići novi valovi iskušenja, veći od prvih, i duši će zapretiti opasnost da se u njima utopi. Ali, Gospod pomaže čim ga prizoveš, i zapoveda buri da se utiša.
Molitvoljubac ne treba nikad da pomisli da čini nešto naročito ili zaslužno. Jer, ceo smisao njegove molitve sastoji se jedino u mukotrpnom samopoznanju, srdačnom pokajanju i moljenju za blagodat: Ista isukšenja jednom bivaju na spasenje, a drugom na propast. Jedan se kroz njih uči da pozna svoju slabost i razvije srdačno pokajanje koje ga čisti, dok drugi zbog svoje drskosti ostaje tvrdog srca i propada.
Kako se pomoću Isusove molitve čovek bori protiv strasti?
Osetivši napad rđave pomisli ili strasti, molitvoljubac priziva Hrista u pomoć i nečastivi se gubi zajedno sa njegovim iskušenjima. Ako li po slabosti popusti i padne u rđave pomisli, u gnev, čulnu pohotu, ili ga zahvate brige i žalosti koje pritešnjavaju um i srce, molitvenik se sa samopoznanjem i srdačnim pokajanjem obraća Hristu. Ako iznova zadobije mir duše, on se zahvaljuje i opet moli za Njegovu milost. U borbi kao i miru, on se čistog srca obraća Bogu. Hristos u dobrim kao i rđavim događanjima za njega postaje sveuzdanica.
Reč je bliska i tvojim ustima i tvom srcu. Ta je reč ispovedanje i istovremeno priziv. Shvati je kao Hristovo prebivanje u tebi. Njemu se obraćaj neprestano. Ko svoj duhovni mač, tj. srdačnu molitvu, razumno i sa pažnjom koristi pobediće sva iskušenja: rđave pomisli i pokrete unutra, a greh spolja. Među-tim, ako ga nešto napadne pod naročitim okolnostima i optereti njegovu savest, on će se sa puno pokajanja obratiti Bogu za oproštaj i pomoć. Pravo pokajanje srca u jednom času može da očisti savest u odnosu na Boga, ljude i stvari.
Ko se moli i priziva Gospoda u pomoć videće kako rđave pomisli i strasna uzbuđenja nestaju pred strašnim imenom Hristovim. On će poznati snagu i pomoć Božiju. Istovremeno, on će iznova shvatiti svoju slabost, budući da svojom sopstvenom snagom nije u stanju da se odupre. I u tome počiva sav njegov trud. Ako protivnik pokuša da ga obmane i pokrene ka farisejskom samodopadanju, on će opet prizivati Hrista i ostati bez štete.
Neprestano prizivanje Božije u Isusovoj molitvi predstavlja najdelotvornije sredstvo ne samo za odbijanje strasti, nego i za njihovo umrtvljenje. Lekar na rane stavlja lekove koji dejstvuju iako bolesnik ne zna šta se dešava. Isto tako deluje i prizvano ime Božije. Mi ne razumemo šta se pri tom dešava. Nama slabima je dato da se imenom Božijim koristimo i strasti se pred Njim uklanjaju (prepodobni Varsanufije i Jovan).
Unutrašnja molitva kroz prizivanje imena Božijeg razvija toplinu srca, koja pod dejstvom Duha Svetog postaje oganj koji sve strasti sagoreva kao trnje. Ona čisti čoveka od svih pohota, zagreva ga na najrevnosnije sledovanje zapovestima Božijim i štiti ga od svih napada nenavisnika. Molitva ispunjava dušu radošću i mirom i teče iz srca kao čisti živonosni istočnik.
Ako, dakle, hoćeš da se oslobodiš stranputica i strasti, okreni se prema svojoj unutrašnjosti i prebivaj u Isusovoj molitvi (sveti Teofan Zatvornik).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *