NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OBITAVANJE BEZGRANIČNOG U SRCU

OBITAVANJE BEZGRANIČNOG U SRCU

Hilandarski prevodi

Obitavanje Bezgraničnog u srcu

 

 

V

ISKUŠENJA I PRELESTI

 

 

1. KOJI DUH VLADA U TEBI?

 

Razlikuj u sebi Duha životodavnog od

duha dušegubnog i ubistvenog

(prepodobni Serafim Sarovski)
 
Za napredak u duhovnom životu najbitnije je ustrojstvo duše. Jer, radi se samo o jednom: da se naša unutrašnja priroda preobrazi. Stoga je neophodno da se duševni pokreti proveravaju, te da se zna koja su stanja za molitvu povoljna, a koja joj smetaju. U čoveku deluju dve snage u suprotnim pravcima: životodavna snaga dobra i smrtonosna snaga zla. Duša je njihovo bojište. Ove dve snage se prepoznaju prema svojim određenim osobinama.
Ako su u tvojoj duši dobre misli, ako tvoje srce oseća mir i radost, ako ti je lako i ugodno – u tebi je blagi Duh Sveti, duh vrline, duhovne slobode, velikodušnosti, mira i radosti (sveti Jovan Kronštatski). Dobri duh te čini skromnim, mirnim i dobrodušnim. On govori sa tobom o istini, čistoti, smirenju, iskrenosti, miru i svim dobrim delima i vrlinama. Ako je sve to u srcu tvome, očigledno je vesnik istine u tebi.
Ako se, nasuprot, pojave mračne misli i zli pokreti srca, ako si stešnjen i lako zapadaš u srdžbu – izvesno je da je kušač u tebi. Tebi u stešnjenosti srca i pometenosti teško pada da srcem Boga prizoveš, budući da neprijatelj vezuje dušu. Zli duh je duh sumnje, neverja, pohote, smetenosti, nevolja i nemira. Zli duh te čini čovekom tvrda srca, žučnim i nerazumnim (prepodobni Serafim Sarovski).
On pomračuje savest, stvrdnjava srce i ispunjava ga samodopadljivom opsenom. On razara tvoju unutrašnju sabranost kroz beskorisne maštarije, baca te u bujicu razjedajućih osećanja, ranjava te kroz požude i vezuje kroz strasti. On ispunjuje drskošću, samoopravdanjem i tvrdoglavošću. On te goni sa jednog posla na drugi, koji izgleda dobar, premda mu nije vreme, ili mu ne odgovara mesto, ili mu je pogrešna mera. Time on uzbunjuje dušu. On navodi dušu da prihvati male greške, koje spočetka izgledaju sasvim bezazlene. Ako ih duša prihvati, on je zavodi u druge greške, pravdajući je time što se one dešavaju povremeno, i što su pod naročitim okolnostima, navodno, dozvoljene. Ako duša i u njih padne, već se predala zlu. Jer, đavo neće prestati da u istom pravcu neprestano deluje (sveti Teofan Zatvornik).
Čovek koji se odvoji od Boga, gubi snagu koju On dariva. On više ne može da izađe na kraj sa svojim duševnim pokretima, sa svojim telom, sa spoljašnjim događajima i uticajima. On tada upada u mnogoposlovnost i u požude, živeći sasvim u spoljašnjosti i zaboravljajući na Boga.
Po tim znacima se saznaje kada je u čoveku Duh Božiji, a kad kušač.
 

2. O STRASTIMA

Poroci su bremena duše

(prepodobni Jovan Lestvičnik)
 
Isusova molitva ima osobinu da otkrije u srcu ugnjezdene strasti, da razotkrije ropstvo u kome nas drži kušač. Stoga ne budi malodušan, niti se daj zbuniti kad se strasti tvoje pale prirode podignu, ili ih nenavisnik u tebi raspali. Ti si dužan da ih držiš na oku i da se protiv njih boriš (sveti Ignjatije Brjančaninov).
U slovesnoj, razdražajnoj i želateljnoj sili dejstvuju strasti, unoseći nemir u našu dušu. One dolaze od našeg samoljublja. Onaj ko nema u vidu duhovne zakone, ne brine za svoju dušu, bespomoćno se predajući strastima. Strast koju odlučno ne odbije, čovek u stvari voli. Ona ga i pobeđuje (prepodobni Makarije Egipatski). Jednoga vezuje preterano staranje za telo ili Nagon za posed i dobit; drugoga okiva čulna ljubav ili pohota; neki padaju u tugu, jarost, samovolju ili slavoljublje. Čoveka strast koju hrani zapravo vezuje gvozdenim lancima, vuče ka zemlji i ne dozvoljava mu da razvije svoje unutrašnje snage. Po svojoj suštini poroci su bremena duše. Strasti nas ometaju da živi-mo u duhu, pomračuju nas i otežavaju nam molitvu.
Koren svih poroka je sebičnost – majka svih strasti. (prepodobni Grigorije Sinait). Samoljublje ide ispred svih poroka (prepodobni Isaak Sirin). Iz samoživosti ili neumerene i pogrešne ljubavi prema samom sebi proističu sve strasti i prohtevi, kao i hladnoća i tvrdoća srca prema Bogu i bližnjima.
Iz samoživosti se rađaju tri glavna poroka: slastoljublje, srebroljublje i slavoljublje, a iz njih se iznedravaju svi drugi poroci u telu, duši i duhu (Rim.7,23).
Sedam vodećih strasti muče čoveka: stomakougađanje, blud, srebroljublje, gnev, tuga, uninije i gordost. One prožimaju celu ljudsku prirodu.
U telu vlada pohlepa za ugodnošću. Neumerena briga za telo vodi u prekomerno uzdržavanje od napora, razmaženost i zadovoljavanje čulnih požuda, Na toj podlozi uzrasta sladostrašće: lenost, nemarnost, proždrljivost, pijanstvo, kao i neobuzdana čulnost.
U trojičnosti duše: u misli, osećanju i volji – podižu se neduhovni pokreti.
U oblasti misli vlada duh protivljenja, zidanje samo na sopstvenom razumu, sumnja i sitničarska kritika, nadmenost i samouverenost.
U oblasti osećanja vlada samoživa radost i strah, kao i dušeubilačke strasti – gnev, zavist, mržnja, zloba i osvetoljubivost, častoljublje, samohvalisanje, preziranje i osuđivanje drugih, uzrujanost, pomračenost i očajanje.
U oblasti volje vlada samovolja, neposlušnost, samopouzdanje i vlastoljublje, nezahvalnost, težnja za zaradom i gramzivost.
Gordost je duhovna strast. Ona je izvor svega zlog, praizvor i vrhunac svake strasti. Gordost je poricanje Boga i suprotstavljanje Njemu. Ona je pronalazak đavola, nečovečan sudija i nemilosrdan osuđivač, izvor gneva i razdražljivosti (prepodobni Jovan Lestvičnik). Gordi pretpostavlja svoje shvatanje, osećanje i htenje svemu drugom, stavlja svoje ja na mesto Božije i služi samo sebi samom.
I u duhovno probuđenom čoveku ustaju strasni pokreti koji se suprotstavljaju njegovom nozom duhovnom životu. Mesto unutrašnje sabranosti i vraćanja u sebe, čovek napušta svoju unutrašnjost i gubi se u spoljašnjem. Pri tome je opasno ako sa gubljenjem unutrašnje sabranosti padne i svest, budući da tada pada i sva životna delatnost. Gubljenjem svesti o duhovnom svetu pada se u zaborav, i – duhovno propada. Umesto straha Božijeg i osećanja unutrašnje zavisnosti od Njega preovlađuje odsustvo straha, zaborav Boga i ravnodušnost u odnosu na sve duhovno, tj. neosetljivost i okamenjenost srca. Mesto pokajanja nastaje samoopravdanje; mesto revnosti – hlađenje i mlakost; mesto predavanja volji Božijoj – samovolja.
Mnoštvo je grehova koji se svakoga trenutka podižu u nama protiv našeg duhovnog života, sa spremnošću da ga ugase. Ako neki od grehova napadne našu svest i slobodu, izvor našeg duhovnog života počinje da osiromašuje i presušuje.
Svi ovi dušegubni pokreti nastaju kroz svoje proizvođače: „ovaj svet“ i demone. „Ovaj svet“, u svojim nosiocima, navikama i delanju, predstavlja svet otelovljenih požuda. On svakoga privlači pomoću odgovarajućih strasti. Taj svet zavodi kroz „opštu prihvaćenost“, ili zastrašuje kroz osećaj jezive usamljenosti ili „opšteg prezira“ prema onima koji ga ne prihvataju.
Podstrekači svakoga poroka, tj. demoni, raspaljuju strasti u duši i telu. U oblasti greha oni neposredno proizvode: bogohuljenje, sumnju i nepoverenje; nezasitu čulnost, smrtonosno trajnu mržnju; raznovrsnu prelest i očajanje (sveti Teofan Zatvornik). Malo ko zna da je pravi uzrok svim porocima i strastima – nečastivi. Kao misaona snaga i porod satane, greh deluje u tajnosti kroz ljudski razum, i bori se protiv čoveka kroz misli koje on drži za svoje sopstvene. Greh obuzima srce kroz predstave i zemaljske želje i ispunjava ih tamom neznanja, zaborava i obmane. Iskušenja nenavisnika pomračuju čovekov um za Boga i skreću ga ka poroku i strastima. Time srca biva uspaljeno, vezujući se za bilo šta. Na kraju želja i volja sleduju pohoti i porok biva izvršen (prepodobni Makarije Egipatski).
Stoga je za molitveni život neophodno poznavanje pojedinačnih iskušenja, kao i sopstvenih duševnih pokreta, te brižljivo praćenje svih spoljašnjih uticaja.
Živi u Bogu i ništa mu ne pretpostavljaj – eto cilja. Ako je duša svim svojim snagama i osećanjima okrenuta Bogu, biće svetla, prijatna i puna mira. U meri u kojoj se osećanje i pažnja okreću od Boga, duša biva sve tamnija. Nju više pomračuje zane-tost osećanjima nego same misli, još više trajna strastvena ve-zanost, a najviše – grehovno delo (prepodobni Makarije Egipatski).
 

3. O ISKUŠENJIMA

(po svetom Teofanu Zatvorniku)

 

Čovek umire za Boga i živi sam sebi

(prepodobni Makarije Egipatski)
 
Odvojen od Boga, čovek sebe posmatra kao samosvrhu. To se dešava već zbog toga što odvajanje od Boga (koji je punoća) survava čoveka u njegovu sopstvenu prazninu, u bezdan, i ispunjava ga neodređenom i nenasitom žeđi. Ova ga žeđ goni da celog života luta za lažnim vrednostima koje vezuju njegovo srce i svu njegovu pažnju.
Čovek dospeva u praznina uma, jer je jedino Postojećeg zaboravio. Stoga se u njemu porađa radoznalost, težnja za mnogim znanjem, obaveštenjima i ispitivanjima.
Neispunjena volja, koja je izgubila posedovanje Jedinoga, raspaljuje brojne požude, pohlepu, nagon za bogatstvom i moći.
Opustošeno srce, koje je izgubilo sladost Svejedinog, porađa sladostrašće, žeđ za raznovrsnim uživanjima i stvarima.
Umesto da se brine o svome spasenju, čovek živi u začaranom krugu mnogih briga i ništavnih uživanja. Kroz mnogoznanje, pohlepu i sladostrašće đavo nas upliće u beskrajne planove i njihova izvođenja. On ima samo jednu brigu – da skrene srce, volju i um od Boga, i da ih strasno i primamljivo veže za bilo šta drugo. Ne samo niske strasti nego, takođe, i umetnost, nauka i tehnika, poziv i društvenost mogu da postanu idoli koji nas drže u svojoj vlasti i ne dozvoljavaju nam da dođemo k sebi.
Neophodno je da poznajemo ljudsku prirodu i njena stalna iskušenja kako bismo im se suprotstavljali. Ta se iskušenja upravljaju prema tri vodeće sile ljudske duše, tj. tiču se slovesne, razdražajne i želateljne čovekove prirode.
Zabludelost uma su maštanja koja nas, pre svega, u vreme molitve rasejavaju i sputavaju. Njih prozreva budna pažnja.
Iskušenja želateljne naše prirode leže u našim strastima koje odvajaju srce od molitve i odvlače ga za sobom. Njima nasuprot deluje budnost.
Iskušenja razdražajne (voljne) prirode dolaze iz pohota, samoživosti i samovolje. Ona se suzbijaju smirenjem i životom po volji Božijoj.
Ko nemarno živi, lako se podaje ovim trima vrstama iskušenja koja ispunjavaju naš um praznim brigama i dokonim i otrovnim pomislima. Ona želateljnu prirodu vezuju rasejanošću i čulnošću, a volju podstiču na neukrotivo slavoljublje. Posledice toga su hlađenje srca i uspavljivanje savesti, ili pak zabluda i prelest. Sve to vodi ka unutrašnjoj praznini, melanholiji, i često se završava očajanjem. Sva iskušenja u čovekov um nadiru kroz pomisli ili tzv. maštanja, prerastajući u strasti i tražeći da naše srce vežu za sebe.
 

a. Iskušenja kroz maštanja

(po svetom Teofanu Zatvorniku)
 

Nečastivi je pušten da iskušava čovekovu umnu silu

i da je dan i noć uznemirava.

Padne li um, pada sve.

(prepodobni Simeon Novi Bogoslov)
 
Uči se da razlikuješ slobodne pomisli od nametljivih maštanja. Pomisao stoji blizu reči. Mišljenje je prirodna delatnost našeg uma kojom se bavimo slobodno. Kroz razborito razmišljanje mi se udubljujemo u poznanje sveta i našeg sopstvenog bića i rešavamo pitanja ličnog i društvenog života. To zanimanje nazivamo umnim radom. Ono je prirodno svojstvo naše duše kao i osećanje i htenje.
Nešto drugo su nevoljne pomisli ili maštanja. One ne zavise od naše slobodne volje. One se pojavljuju nehotice u našoj svesti kao predstava, slika, pretpostavka, namera, želja, sećanje, itd. Učitelji duhovnog života savetuju da ih odbijamo, bez obzira da li su dobre ili rđave, budući da slobodan čovekov duh ne treba da bude porobljen nehotičnim, u njegovu svest ubačenim pomislima.
Nažalost, mi smo najviše robovi zapravo tih pomisli. One se našoj svesti nameću, ometaju jasnoću, čistotu, stalnost, snagu i plodnost našeg uma i otežavaju našu unutrašnju sabranost kroz svakojake bezvredne, prazne ili nadražavajuće sadržaje (npr. uvredljive razgovore, čulne susrete, ulične utiske, svakodnevne brige, neispunjene dužnosti i dr.)-Sve se one nameću silovito kao iz nekog sveta izobilja, i to upravo onda kad čovek hoće da se moli. U srcu se stvara nemir, naslada i srdžba, i molitva je ometena. Ona se tada obavlja brzo, tek da bi se izvršila dužnost, da bi se zatim prešlo na nešto navodno važnije. Otkud to dolazi? Od nedostatka vaspitanosti i sposobnosti usredsređivanja uma na određeni sadržaj, te od demonske sile koja na bezbrojne načine pokušava da zaprlja našu dušu, da je odvoji od Svetog Duha i da je sasvim potčini svojoj vlasti.
Pri tome, svaki čovek poseduje naročito, njemu svojstveno, maštanje ili pomisli od kojih strada i od kojih ne može da se oslobodi svojim sopstvenim naporima. Najveći broj ljudi i ne sluti da ima takvih maštanja, a još manji zna kako se ona suzbijaju. Duhovno iskusni rasvetljavaju takvo stanje i uče da duševni život treba da se proverava najoštrovidnijom pažnjom. Svemu tome i ti ćeš da se naučiš ukoliko si u stanju da prozreš samog sebe. Pazi na pomisli koje dolaze i odlaze, na misli koje naročito smućuju, na raspoloženja i stanja koja su u tebi trajno, koja satima i danima traju. Sve je to predznak onoga što u tebi živi. Protiv tih nametljivaca se treba boriti.
Tu borbu olakšava okolnost što maštanja ne dolaze odjednom, već nas uzimaju pod svoje u meri u kojoj im se mi podajemo. Ona ispituju kakav je teren duše i, ukoliko ne naiđu na odbojnost, potpuno nas hvataju u mreže. Ako ih kod njihovog prvog nastupa ne odbijemo iz neznanja ili iz nehata, borba sa njima će svaki put biti sve teža.
 

b. O redosledu iskušenja

(po prepodobnom Nilu Sorskom)
 
Iskušenja deluju kroz pomisli po jednom određenom redosledu: prvo u našoj svesti nastaje obična predstava jedne misli ili predmeta – tj. podsticaj [prilog]; ako je prihvatimo, mi sa njom stupamo u odnos, pristajemo na nju i ona nas vezuje; potom nas ona obuzima i, konačno, porobljava kao strast!
Prvi stadijum iskušenja, dakle, čini podsticaj. On se nameće umu bez naše volje – kroz spoljne utiske ili unutrašnje predstave (neki čovek koga smo juče sreli; misao koja iskrsava; došaptavanje da uradimo ovo ili ono). Tako je kušač Gospodu došaptavao: Reci da kamenje ovo postanu hlebovi (Mt.4,3). Podsticaj kao takav ne zaslužuje ni pohvalu ni zamerku, budući da ne zavisi od nas samih. Ako ga odmah odbijemo, celo iskušenje je završeno. Čovek, međutim, može da prihvati pomisli i da sa njima stupi u odnos, počinjući da ih izbliže posmatra, da ih dobrovoljno drži u svesti i da se sa njima saglašava. On, dakle, pušta jednu odnekud doletelu pomisao da u njegovoj unutrašnjosti zauzme mesto (npr. neki čovek je rekao nešto, a pomisao dopunjuje da je to on sigurno učinio u nameri da nas uvredi).
Ko se sa pomišlju saglašava, počinje da uživa u njoj, oseća je kao svoju i spreman je da joj sledi. On se spaja sa njom (npr. „Preko ove uvrede neću da pređem, već ću je trostruko uzvratiti“). I potom nastaje čitava poplava osvetničkih pomisli.
Onoga ko dopusti da bude porobljen prisilno i nevoljno će privlačiti jedna određena pomisao. Maštanje će nasilno zauzeti mesto u njegovom srcu, postati sa njim jedno biće i razoriti njegovo dobro stanje. Razum kao olujom biva zahvaćen i posednut nadražavajućim mislima. On više ne nalazi mirnu jasnoću. To se dešava naročito kod velike zaposlenosti i nekorisnih razgovora. Kad posednutost maštanjima zauzme mesto u duši i postane njen karakter, čovek dospeva do poslednjeg stepena posednutosti, tj. do strasti.
Strast je postojano uživanje u strasnim pomislima koje su dugo u duši ugnezdene, koje se kroz sanjarenja učvršćuju i kroz naviku postaju naša druga priroda. U ovakvo stanje čovek dolazi delom iz nepažnje, a delom namerno – kad dozvoli da bude trajno porobljen. Njega uzrujavaju i stalno uznemiravaju nečiste pomisli koje on u sebi gaji, i ne daju mu mira. Kušač neprestano vraća u sećanje predstave određenih ljudi ili stvari koje hrane strast i gone nas da ih silno mrzimo ili želimo i tako postanemo ropski za njih vezani. Tako nečastivi uzima čoveka pod svoje i razgoreva u njemu oganj, koji nagriza i truje srce i rušilački se ispoljava prema svetu.
Po zakonu uzročnosti jedan stadijum iskušenja sledi drugom. Predstava koja dospe u dušu vezuje pažnju, privlači nas i mi joj se prepuštamo, idući za njom. Zaboravljajući na naš glavni zadatak, na delo našeg spasenja i zajednicu s Bogom, mi joj najčešće podležemo. To je stoga što ne poznajemo način na koji nas maštanja gone na strasti i što ne znamo da im se suprotstavimo (prepodobni Nil Sorski). Sve dok se nalazi u glavi, naš um je izložen neprestanom sudaranju sa maštanjima. Kao roj komaraca navaljuju na njega pomisli i ometaju njegovu unutrašnju sabranost. On zamišlja da može iz glave da rukovodi dušom i da upravlja pomislima. Nezaštićeno srce ide, međutim, svojim sopstvenim putem i zapada u brige i strasti. Najzad se um zaboravlja i sledi srcu kao jačem od sebe. Iz takve avanture jedva da ko izađe kao pobednik. Jedino srdačno pokajanje može da oslobodi od takvog stanja (sveti Teofan Zatvornik).
Poneka pomisao se nameće našoj svesti. Ako se naše samoljublje sa njom saglasi, u unutrašnjosti se bude strasna osećanja i želje. Dalje sledi promišljanje o načinu da se želja ispuni, tj. traže se podesna sredstva i donosi odluka o njihovoj primeni. Time je unutra već sve učinjeno. Čeka se samo prva prilika da se želja sprovede u delo i greh sa svim svojim posledicama postaje stvarnost. Blagodat se tada povlači i čovek pada u ruke nečastivoga.
Sve dok ne pothranjuje strasti, duša je nepristupačna za đavola. Ukoliko je svetla, on čak ne može ni da je pogleda. Međutim, ako se saglasi sa pokretima strasti, ona se pomračuje. Đavo je tada primećuje, prodire uaui počinje u njoj da dela. Tama i nemir su posledice svakog greha, svakog poroka.
Ne pružaj ruku svojoj slabosti. Primoravaj se na budnost, govori Isusovu molitvu i traži duhovnu pomoć. I ona će doći.
 

v. Iskušenja preko ljudi

 
Ako je u nemogućnosti da te iznutra zavede, đavo počinje da te muči spolja – preko ljudi koji su mu se predali. Stoga budi spreman za ovo stradanje i očekuj neprijatnosti kao goste.
Čas ti se približuju pohvale, čas ukori, klevete i teškoće svake vrste. Vrlo je važno prozreti ko izaziva buru, i sve mirno podnositi: neprijateljstvo protiv određenih ljudi obraća se u neprijateljstvo protiv zloga koji iza njih stoji i na zlo ih podstiče. Naiđu li stvari koje te žaloste i ljute, obrati se Bogu i ne dozvoli zlome da ti priđe. Ne uspeš li u tome, onda bar ćuti dok se ne savladaš. Tada govori mirno i ljubazno sa drugama. Ne čini im nikakve zamešse i ne podsećaj ih na učinjenu ti nepravdu.
Moli se samo Bogu da se rđavi utisci u srcu izglade što je moguće pre. Tako ćeš biti čist pred Bogom, koji čoveka vodi, korak po korak, preko nevolja koje očišćavaju. Teško je da bez nevolja pobedimo svoje farisejsko samoopravdanje.
Snaga kojom podnosiš iskušenja jeste mera tvoje unutrašnje zrelosti. Preko nje lako možeš da poznaš na kojoj stepenici zrelosti stojiš. Ako onome ko te je uvredio ne opraštaš celog svog života, budi siguran da unutrašnji put nisi uopšte ni počeo. Ako si bio uvređen, pa si uvredu tek posle godinu dana uspeo da zaboraviš, znači da stojiš na najnižoj stepenici unutrašnjeg truda. Ukoliko dalje budeš napredovao u duhovnom trudu, utoliko ćeš brže moći da opraštaš nanesene ti uvrede: posle jednog meseca, jedne nedelje ili jednog dana. A kako se u takvim slučajevima ponaša onaj ko je Bogom prosvećen? On gleda strelu uvrede koja leti prema njemu i pokriva se imenom Božijim kao oklopom. Uvreda se odbija od njega i ne ostavlja ni najmanju ogrebotinu. Ako si dotle stigao, možeš smatrati da si uznapredovao u duhovnom životu.
Međutim, nikad ne gubi najvažnije iz vida: Bog dopušta iskušenje ili da bi te probao, ili da bi sazrele tvoje duhovne snage. Stoga, primi iskušenje mirno i podnesi ga spokojno, bez mržnje prema tvojim uvrediocima. Sećaj se da metal dolazi u topionicu da bi se odvojio od šljake. Tako se i ti pretapaš da bi dospeo do više čistote. Podnesi sve čuvajući unutrašnji mir i ljubav Božiju, prizivajući Gospoda u pomoć kako bi kušača udaljio od tebe.
 

g. Iskušenja kroz zlog

 
Strasni pokreti ne bi bili tako strašni kada ih ne bi izazivali demoni. Ti izvori svega zlog utiču na čovekovu strasnu prirodu koja im je srodna. Oni su pravi uzroci svih naših zastranjivanja. Oni prouzrokuju stvarno zlo: pomračenje svesti i bogozaborav, prelest, a pre svega goruću vatru čulnih strasti i smrtonosne mržnje. Sve se to podiže na novog oblagodaćenog čo-veka.
Ako pomoću strasti i ljudi ne uspe da iskuša čoveka, đavo počinje da deluje kroz svoju sopstvenu ličnost i gradi svakojake varljive slike, delom grozne, delom zavodljive prirode. Ako ostaneš čvrst u protivljenju, on se privremeno povlači i iz daleka posmatra gde mu tvoje slabosti prave novi pristup. Tad iznova počinje borba, i tako – sve do smrti.
 

4. O HLAĐENJU SRCA
 

Ne vezuj svoje srce ni za šta osim za Boga

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Prebivanje sa Bogom ne zavisi od nas. Sam Bog nalazi dušu i dariva joj bodrost i unutrašnju slobodu. Ako se, pak, Bog udalji, duša postaje prazna i siromašna. Ona nije u stanju da ga povrati nazad. Bog se uklanja da bi dušu ispitivao, ili da bi je kaznio za izvesne unutrašnje greške. Ukoliko je ispituje, On se na njen zov brzo vraća. Ali, ako se udaljuje radi kazne, ostaviće je da dugo čeka sve dok ne uvidi svoje greške, ispovedi ih i okaje.
Ponekad ohlađenje nastupa zbog velikih naprezanja u molitvi, čitanju i bogosagledavanju, i kada duša oseti potrebu za mirom i prekidom svoje naporne delatnosti. To stanje treba prihvatiti. Ono je prolazno. Zahlađenje na duže nastupa samo ako čovek neprestano živi u strastima i uporno ostaje u grehu.
Ohlađenje je gorko stanje, prepuno opasnosti. Njegov izvor očigledno sačinjavaju grehovi ili neistinite misli, rđavi osećaji i sklonosti. Pre svega, ohlađuje se srce, a molitva presušuje kroz praznoslovlje, prezaposlenost i mnogobrižnost, rasejanost, samoživost i strasne pokrete, kroz neumereno jedenje i pijenje, kroz čulnost, kroz osuđivanje drugih i, iznad svega, kroz gordost i samouverenost. Onaj ko ne primećuje svoje greške nalazi se u satanskom stanju: đavo nikad ne vidi i ne okajava svoje grehe. Ali, čovek se kaje u smirenju i stoga ga Bog voli (starac Anatolije Optinski).
Ispituj sebe pri svakom ohlađenju, tj. proveri da nije možda tvoje srce strasno vezano za nešto; da nisi možda podlegao samouverenju i misliš da si nešto više od drugih; da možda, u sujetnom samopouzdanju, ne tražiš da sam, kroz sopstvena sredstva, postigneš savršenstvo? To su najčešći uzroci ohlađenja. Čim se poverenje u Boga makar i neznatno umanji, sve krene naopako. Tada se Gospod povlači nazad i govori: „Ostani sa onim u šta se uzdaš“.
Ohlađenju najčešće prethodi nekakva vezanost srca. Čim se srce ili um za ma šta strasno vežu, vraćanje u sebe je onemogućeno. Tada je potrebno da se srce na svaki način odvoji od dotičnog objekta. Jer, svako strasno vezivanje za ljude i stvari odvaja od Boga.
Stoga revnuj za svoje spasenje i najstrožije se čuvaj od ohlađenja: Ono započinje zaboravnošću. Zaboravljaju se dobročinstva Božija i sam Bog, zaboravlja se sopstveno stanje, zaboravlja se na opasnost ostajanja bez Boga, zaboravlja se na smrt. Cela duhovna oblast u našem životu se zatvara i nestaje. A kad je sve zaboravljeno, srce se hladi i osećaj za duhovnost presušuje. Usled toga se najpre zapostavljaju duhovne delatnosti, a potom i sasvim odbacuju. Čovek pada u bezosećajnost, nepažnju i površnost, zaboravlja na Boga, smrt i Strašni sud, i služi samo svojoj sopstvenoj požudi. To je prazan život (sveti Teofan Zatvornik).
 

5. ZABLUDA I PRELEST

 

Uzrok prelesti je samouverenje

(prepodobni Jovan Lestvičnik)
 
Skoro svi ljudi se nalaze u izvesnom stanju zablude koja proističe iz njihovog samouverenja. Mi smo vrlo skloni zabludi, budući da svaka samoobmana laska našem samoosećanju, častoljublju i gordosti.
Kušač se oslanja na stanje samoobmane i traži da nas zavara. On ustalasava naše strasti, raspaljuje slavoljublje i pohlepu i pokušava da nas pokrene na njihovo zadovoljenje.
Zabluda deluje prvo na naš razum. Prihvaćena bez protivljenja, ona izopačuje tok misli i pokrete srca, uzima celog čoveka pod svoje i rasprostranjuje se na svu našu delatnost.
Prelest preti svakome ko se trudi da stekne vrline, a naročito najvišu među njima – molitvu. Jer, demon primenjuje svaku lukavost kako bi revnitelje uhvatio u svoje mreže.
Plen prelesti najčešće postaju molitvenici koji u samouverenju žude da brzo postignu više stepene molitve. Umesto da se drže smirenja pred Bogom i da se trude u vršenju Njegovih zapovesti, oni upotrebom spoljnje tehnike molitve streme ka duhovnim doživljajima. Međutim, jedino budna pažnja, srdačno pokajanje i smirenje čine pravu osnovu i cilj molitve.
 

a. Šta ugrožava molitvu?
 

Najviše se boj visokog mišljenja o samom sebi

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Zastranjenje pri vršenju Isusove molitve može izazvati i mesto na kome se nalazi pažnja. Ko samo u glavi stoji pred Bogom, neće moći da se sabere. On će stalno da se bori protiv naleta pomisli i strasnih pokreta. Ko, pak, u srcu stoji pred Njim, biće van opasnosti. Još sigurniji je onaj ko u dubokom pokajanju srca teži Bogu i moli se za zaštitu od prelesti.
Čovek u molitvi stoji pred Bogom-srcevidiocem. Ne dozvoli sebi nikada da ga iskušavaš i da lakomisleno, bez strahopoštovanja, sa sumnjom ili neverujućom radoznalošću obavljaš Isusovu molitvu. Moli se sa pažnjom, sa strahopoštovanjem i unutrašnjim naporom, kao davljenik koji u životnoj opasnosti vapije za spasenjem, koje jedino Bog može da daruje.
Ne oslanjaj se nikad samo na spoljnja pravila ili tehniku molitve. Ko se zadovoljava „tačnim ispunjavanjem“, lako pada u samozadovoljstvo i oholi se, slično fariseju, pred sobom i pred drugima. Međutim, time njegova molitva gubi svaku vrednost pred Bogom.
Pravila i tehnike su samo nužne skele, dok se zgrada molitve podiže između njih u srcu. Obrati stoga svu pažnju na svoje srce (sveti Teofan Zatvornik). Obavljaj Isusovu molitvu u miru i smirenju. Straži brižno i nikad nemoj žustro i neumereno revnovati u vršenju srdačne molitve. Opasno je ako se duhovna molitva hoće iznuditi kroz prenaprezanje telesno-duševnih sila.
Bog molitvu dariva u svoje vreme, i to ne gordom telesno-duševnom revnitelju, nego duhovnom osećanju najdubljeg smirenja i srdačnog pokajanja, koje je praćeno umerenim, stalnim i marljivim molitvenim naporom (starac Agapije Valaamski).
Isusova molitva se useljava u srce koje je obavlja sa smirenjem. Um, međutim, koji padne u samouverenost ostavlja molitvu i dospeva u prelest. Iskusni molitvenici obraćaju strogu pažnju na opasne posledice preuranjenog iskanja viših stanja molitve.
Zašto koristiš spoljašnji mehanizam disanja da bi zadobio dejstvo blagodati? Time samo otkrivaš svoju gordost koja te lišava svih pravih plodova molitve (sveti Ignjatije Brjančaninov).
Malo nam koriste duhovna uživanja bez bola i stradanja. Obavljaj svoju molitvu i pazi pre svega na svoje greške i slabosti koje su mnogobrojne kao pesak u moru, i stradaj zbog njih. Božija milost ti se približava po meri tvoga smirenja (starac Makarije Optinski).
Iz toga jasno sledi da je krajnje opasno prevremeno tražiti sticanje Božije blagodati. To je protivno redu same molitve. Isto tako je neprilično i besmisleno da početnik koristi pomoćna sredstva koja iskusni predviđaju za poodmakle na putu umnosrdačne molitve.
Drži se molitvenog reda i napreduj od stepena do stepena. Tako ćeš da pobediš svoje strasti, ograničivši uticaj iskušenja, te ćeš, uz pomoć Božije blagodati, iz stanja samoobmane i neslobode dospeti u stanje istine i slobode.
 

b. O prelesti uma

 

Prelest je oštećenje čoveka kroz laž

(sveti Ignjatije Brjančaninov)
 
Sve vrste prelesti [tj. obmane] proističu od pogrešnog korišćenja uma. Njihov preduslov je gordost. Ljudska gordost kao samoprelest demonu nudi ugodno boravište. On samo dodaje svoje opsenarstvo. Samoobmana preti svakom gordeljivcu koji samouvereno teži natčulnom doživljaju.
U molitvi čovek treba pažljivo i trezvoumno da straži nad svojim duševnim životom, da svoj um i slobodu pokloni Bogu, i da stoji pred Njim sa pokajanim srcem. Sva voljna maštanja i snove treba ostaviti i sve nevoljne pomisli ili viđenja koja se u umu podižu treba strogo odbijati. Jer, pomisli i maštarije uznemiravaju dušu, raspiruju strasti i prljaju molitvu. Viđenja zavode nezrelog ka zabludi i prelesti. Pre svoga obnovljenja kroz Duha Svetog, čovek je nečist. U takvom stanju on je nemoćan da opšti sa čistim, svetlim duhovima (anđelima). On se još nalazi kao zarobljenik u oblasti tamnih duhova (đavola). Ukoliko i dođe do viđenja, on će samo njih da vidi. Ako primete da čovek ima visoko mišljenje o sebi, oni mu se prikazuju u obliku svetih anđela, pa čak i samog Gospoda i prelešćuju mu dušu (sveti Ignjatije Brjančaninov). Stoga duhovni zakon zahteva da se pre očišćenja duše strogo izbegava sve natčulno, kao nešto što svakako vodi u oblast palih duhova i u prelest.
Gord čovek ne obraća pažnju na ovaj zakon. On varljive maštarije i laskava viđenja prihvata kao istinu. Usled pomanjkanja strahopoštovanja i usled samouverenja on, iako nepripremljen, sebe smatra spremnim za više stepene molitve, te revnuje oko spoljašnjeg mehanizma molitve i umom navaljuje u unutrašnjost srca. Njegov um je isprljan strastima i nesposoban da opaža duhovno. Kao naknadu za pravo viđenje, on neopaženo ispreda samodopadljiva priviđenja, zavarava samog sebe i dospeva pod uticaj laži i demona.
Najčešća i najopasnija izopačenost molitve počiva u stvaranju slika iz Svetog Pisma koje laskaju samodopadljivosti, sujeti, navodnoj pameti ili gordosti. Onaj ko takva zavodnička priviđenja oblikuje pomoću mašte i prihvata ih, drži ih za dejstvo Božije blagodati. On dospeva van sebe i njegova predstava biva plotski užarena. On se zavarava viđenjem koje proističe iz njegove neočišćene prirode i ne predstavlja nikakvu stvarnost. Demon koristi njegovu samoobmanu i putem laskavih misli i priviđenja je pojačava do đavolje prelesti.
Bezumna gordost se ispoljava na delu. Čovek je nepokolebivo ubeđen u istinitost svojih misli i priviđenja, pun samodopadljivosti i slepog samouverenja. On sebe smatra blagodatnim, izabranim, revnuje preko svake mere, ne prima pouku, hoće svakoga da uči, premda bez straha pada u svaki porok.
Usred lažnog zadovoljstva koje nudi đavolja zaslepljenost, dolaze i časovi buđenja. Gorčina i očaj tih časova je strašan. Oni se vremenom povećavaju i često dovode do ludila ili se završavaju samoubistvom (sveti Ignjatije Brjančaninov).
Da bi izbegao zaslepljenost i prelest, odbijaj svako uobraženje, sliku i priviđenje. Snovi, fantazije i jaka duševna uzbuđenja pritešnjuju molitvu i zbunjuju dušu. Njih mogu da savladaju samo oni koji uz pomoć Duha Svetoga zadobiju savršenstvo uma (prepodobni Nil Sorski).
 

v. Zablude duše

Ko uobrazi da je stekao blagodat

nikad neće zadobiti blagodat.

(sveti Ignjatije Brjančaninov)

 
Nezdrav duševni život vodi samomnjenju ili samozabludi. Gordo srce se puni ludom pohotom za uživanjem svetih, božanskih, duhovnih osećanja, za koje je, međutim, sasvim nesposobno.
Umesto da kroz molitvu teži mukotrpnom samopoznanju (tj. jedino potrebnom), nečisto srce stremi da se nauživa u Božanskom blaženstvu. U težnji da proizvede osećanja „novog čoveka“ (za koje je pri svojoj strasnosti potpuno nesposobno) srce iznalazi lažna osećanja kojima se pridružuje uticaj demona. Takav čovek ima visoko mišljenje o sebi samom, drži da ima mnoge vrline i da poseduje darove Duha Svetoga.
Kao žrtva prelesti, on je preblažen, opijen svojim stanjem, neprestano izmišlja duhovna zadovoljstva i pliva u njima. To dolazi iz ujedi-njenja pohlepe i samoživosti koji uzbuđuju krv, stvarajući lažno blagodatno osećanje i proizvodeći satansku nadmenost. Iako su ovakvi ljudi najčešće podložni gnevu i čulnosti, oni, s obzirom na svoju gordost, s naporom izbegavaju grube grehe i grade se visokomoralnim.
Međutim, onaj ko zamišlja da je bestrasan nikad neće uspeti da se očisti od strasti. Blagodat nikad neće zadobiti onaj ko uobrazi da je poseduje. Ukratko, onaj ko sebi pripisuje duhovne darove, ko sebi laska i uživa u samouobraženosti, u stvari zatvara pristup Duhu Svetom. On u sebi poriče svaku sposobnost da živi u Duhu, budući da je istinu prineo na žrtvu zabludi.
Ova vrsta prelesti zadovoljava se pronalaskom pobožnih blagodatnih osećanja, koja su nadoknada za prava. Iz toga proističu pogrešne predstave o svim duhovnim delatnostima i lažni pojmovi o svemu – kako unutrašnjem, tako i spoljašnjem.
Prelešćenom govori Gospod:
Govoriš: Bogat sam, i obogatio sam se, i ništa mi ne treba; a ne znaš da si nesrećan, i jadan, isiromašan, i slep, i nag (Otk.3,17).
 

g. Znakovi prelesti
 

Oblagodaćenost daruje smirenje.

Prelest hrani samodopadanje i gordost.

(sveti Jovan Kronštatski)
 
Delovanje blagodati je lako razlikovati od prelesti. Prelest se nikad ne približava kao slobodna sila, već samo kao zavodnica koja od čoveka traži saglasnost. Tek tada ona stiče svoju moć nad njim. On je, pak, uvek može dobiti. Nju srce uvek susreće sa sumnjom. Tek kad sasvim potpadne pod njeno ropstvo, čovek više ne sumnja u nju. Prelest nikad ne smanjuje uzavrelost krvi, i nikad ne vodi ka samopoznanju i pokajanju srca. Sasvim suprotno, ona budi sanjarije, uzbuđuje krv, nudi odvratna uživanja, laska, nadima um u samouverenju, postavlja čovekovo ja kao idola duše (sveti Ignjatije Brjančaninov).
Prisustvo, pak, blagodatne misli, pokreta duše i viđenja, kao uostalom i topline, svetlosti ili anđela – jasno se razlikuju od prelesti. Blagodatni duševni pokreti ispunjavaju uvek dubokim smirenjem, mukotrpnim samopoznanjem i siromaštvom duha. Blagodatna viđenja se otkrivaju u tihoj svetlosti i duši saopštavaju duboki mir. Pokreti prelesti, naprotiv, povećavaju visokoumlje.
Priviđenja se pojavljuju u „ružičastom svetlu“, izazivaju radoznalost, raspaljuju i stvaraju nemir i pometnju. Često unutrašnja toplina, koja prati molitvu, postaje povod za prelest. Postoji prirodna toplina koja se javlja kao posledica unutrašnje sabranosti u srcu. Blagodatna toplina, međutim, ispunjava blaženstvom i unutrašnjim dobrim osećanjem. Postoji takođe i jedna telesna zagrejanost koja nastaje kroz neumerenu revnost u molitvi.
Prelest počiva u tome da se zagrejanost, tj. prirodna toplina, prihvati kao duhovna, blagodatna toplina. Time čovek prihvata visoko mišljenje o sebi, smatrajući da je već sve postigao i da stoji na vrhuncu savršenstva. Telesna zagrejanost se od duhovne topline razlikuje po svojim plodovima. Plodovi telesne zagrejanosti su uobraženost, neumereno samopouzdanje, prevaznošenje i gordost. Plodovi, pak, duhovne topline prema Bogu su srdačno pokajanje, smirenje i mukotrpno samopoznanje (sveti Ignjatije Brjančaninov).
Ko traži toplinu samo radi blaženstva koje pruža, razvija duhovno sladostrašće. Oni, pak, koji se trezvoumno mole teže da brzo prevaziđu sladost i da jedino prebivaju u srdačnom pokajanju pred Bogom. Lažni mistici, naprotiv, vezuju svu svoju pažnju za toplinu, počivajući u njoj kao u nekom toplom velu, održavajući njeno blaženstvo i utapajući se u njoj kao u praznini. Ne dopusti da budeš prevaren kroz unutrašnju sladost. Bez krsta ona je kolebiva i opasna.
Gordost uzrok prelesti, samoobmane. Smirenje, pak, kao suprotna vrlina, predstavlja jedini siguran zaklon od toga. Smirenje je uništenje svih strasti (prepodobni Jovan Lestvičnik). A gde su strasti pobeđene, nestaje i prelesti. Jer, ona dolazi od strasnog uobraženja. Pred smirenim đavo uzmiče, jer ne može da podnese smirenje srdačnog pokajanja (prepodobni Grigorije Sinait).
Ako prizivamo Boga, nećemo imati radi čega da se bojimo ili da sumnjamo. Onome ko u smirenju i poslušnosti stoji pred Bogom i samo Njega traži, izbegavajući samodopadanje i prevaznošenje, ni cela vojska đavola ne može ništa naškoditi. Samouvereni i samovoljni, međutim, koji samo na sebi zidaju, nužno padaju u svaku prelesnu zaslepljenost i samoobmanu.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *