NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OBITAVANJE BEZGRANIČNOG U SRCU

OBITAVANJE BEZGRANIČNOG U SRCU

Hilandarski prevodi

Obitavanje Bezgraničnog u srcu

 

 

III

UPUĆIVANJE U MOLITVU
 

Molitva je probni kamen svega. Ona je isto tako i izvor svega.

Molitva sve pokreće i svemu daje pravac.

Čim je molitva jaka, sve je u dobrom poretku.
 

1. O MOLITVENOM PRAVILU

Život u molitvi zahteva strogi unutrašnji red.

Izaberi sebi jedno određeno molitveno pravilo.

Odredi njegovu sadržinu i vreme ujutro, u podne i uveče

tako da tvoja molitva ne bude podložna slučaju

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Molitva zahteva određeni red. Dobro je da se naviknemo da se u određene časove povlačimo na molitvu i da u to vreme obavljamo određena molitvoslovlja. Ovaj nas red navikava na unutrašnje povlačenje i čuva molitvu od svake samovolje. Prete-ranost ili pomanjkanje, nemar kao i neumerena revnost škode molitvi i lako vode u hlađenje ili prenapetost snaga. Redovno moljenje u određenoj meri kao svakodnevno zalivanje biljke hrani molitvu i čini da jača. Svi veliki molitvenici su počinjali svoj molitveni život sleđenjem pravila, izbora i redosleda moitava koje su propisali veliki oci Crkve. Na taj se način budi duh molitve.
Izaberi na početku kratko molitveno pravilo, kako se tvoj nenaviknuti duh ne bi odbio. Ispunjavaj to pravilo uvek sa strahopoštovanjem, brižljivo i pažljivo. Kasnije možeš da produžiš vreme molitve po meri svoje potrebe i svojih rastućih snaga. Sadržine molitava uzmi iz molitvenika. Trudi se da prodreš u njihov duh: prethodno promisli o njima, doživi ih, nauči ih napamet i onda ih prinosi iz sopstvenog srca Bogu. To je zakon koji čini suštinu prave molitve. Svo pevanje Psalama i izgovaranje molitava služi samo kao sredstvo za naše oduhov-ljenje. To pojca ispunjava umilenjem i u njemu budi osećanje prema Bogu iz koga je pesma prvobitno nastala.
Iz prvih dana Hrišćanstva postoji običaj da se nauči napamet nekoliko Psalama koji nas održavaju u molitvenom raspoloženju. Svako može da izabere među Psalmima ono što njegovom srcu godi. Počni sa Psalmom 50. To je Psalam pokajanog srca. Naročito jako podsticajno deluju Psalmi: 103, 145, 23, 24, 116, 70. Oni istovremeno predstavljaju duhovno naoružavanje i pomažu nam da se uključimo u molitvu i da odagnamo iskušenja.
Kad stojiš na molitvi, brini se da se tvoj um ne rasejava i čuvaj svoja osećanja od hladnoće i ravnodušnosti. Trudi se da stekneš budnost i toplo osećanje prema Bogu. U molitvi stoj pred licem Božijim, načini poklon posle svake molitve u skrušenosti, ili se spusti pred Njim na kolena. Obrazac molitve je prost: molitvu izgovaraj u skrušenom trepetu, tiho ili glasno – kao na uho Gospodu. Zahvaljuj mu iskreno, priznaj mu skrušeno svoje greške, prinesi mu svoje molbe, i prepusti se Njegovoj ruci. To je najbolji način molitve (prepodobni Jovan Lestvičnik).
Za jutro, podne i veče izaberi kratko molitveno pravilo, koje bi obuhvatilo čitanje Jevanđelja, Apostolskih poslanica, nekoliko molitava iz molitvenika, kao i molitvu od tvojih sopstvenih reči.
Na jutarnjoj molitvi se zahvaljuj za san i osveženje, i moli Gospoda za pomoć da sve što činiš bude na Njegovu slavu. Govori jednostavno, prosto, od srca: „Gospode, Ti vidiš moju nemoć i slabost: leči i pomaži“.
Kod večernje molitve ne zaboravi da sa iskrenošću i skrušenošću srca ispovediš Duhu Svetome sve pogreške koje si u toku dana počinio. Samo nekoliko trenutaka toplog pokajanja i – bićeš rasterećen. Očišćen Duhom Svetim, bićeš čistiji od snega. Suze koje čiste srce neka teku iz tvojih očiju. Na tebi je odora Hristove istine i ti ćeš se sjediniti sa Njim.
Cilj molitve drži uvek čvrsto u svesti: svaka molitva je dobra ako vodi predavanju Bogu sa željom: „Spasi me kako sam znaš i hoćeš“.
Moli se kratko i, po mogućnosti, često. Pri tome je dobro da ee navikneš na određenu molitvu koja brzo zagreva duh. Zadržavaj se na sadržajima molitve koji tvoju unutrašnjost pokreću. Ne povodi se za pomišlju da svoje molitveno pravilo brzo privedeš do kraju, već teži da stvoriš unutrašnje molitveno raspoloženje i obrati pažnju na topla osećanja koja se u tvome srcu javljaju. Moli se na prisan način i zaustavljaj se kad jak osećaj zahvati tvoju dušu. Zaustavi se kod reči molitve koje zagrevaju tvoje srce, makar to uzelo sve vreme tvoga molitvenog pravila. To, kao i sve što tvoje srce pokreće i zagreva, jeste korisno za duhovni život. Jer, duhovni život počiva na unutraš-njoj bodrosti srca.
Određeno molitveno pravilo ispunjavaj tačno i postojano, ali dozvoli sebi i dužu molitvu, uvek kad tvoje srce to zahteva.
Moli se i sopstvenim rečima. U meri u kojoj naučiš da se moliš po molitveniku, oživljuj u sebi i sopstvene molitve.
Njih ne zapostavljaj i zadržavaj se na njima. Uvek kad tvoja duša hoće da se moli sopstvenim rečima, treba joj pustiti na volju. Daj joj tu slobodu. Tad ćeš se moliti od srca i takva molitva će se lakše uzdići ka Gospodu. Sopstvena molitva je plodnija od svih drugih. Naše molitveno mucanje, koje u veri i ljubavi potiče iz srca, Gospoda raduje više nego bilo šta drugo. I sama duša pri tome lebdi od radosti, zagreva se, oduševljava, oživljuje.
Često, kod malo izgovorenih reči doživljavamo blaženstvo kakvo ne srećemo kod najdužih, najdirljivijih molitava koje vršimo po navici i, stoga, hladno. Vlastita molitva stoji bliže biću molioca. Stoga se trudi da je što češće koristiš. Kad pisane molitve u vreme pravila prestanu da pokreću srce i ostave ga hladnog, treba prihvatiti sopstvenu molitvu, ili pak Isusovu molitvu, i njima ispuniti svo pravilo. Posle nekoliko dana može se ponovo preći na molitvenik.
Nemoj se moliti sa namerom da imaš duhovnu korist, nego sa srdačnom mišlju da proslaviš Gospoda. Njemu služi rečima, mislima i delima. Imaj pri tom uvek na umu da stojiš pred Njim i da svoj duh kroz molitvu Njemu usmeravaš. Saberi sve svoje misli, stavi na stranu svu svoju dnevnu poslovnost i okreni duh prema Hristu. Bez sabrane pažnje u unutrašnjosti srca ne treba nikad počinjati molitvu.

 

2. KAKO SE OBAVLJA ISUSOVA MOLITVA
 

Dovoljno je čitanja, treba delati.

Dosta je gledanja kako drugi idu, treba sam da ideš.

Tražiš li unutrašnji život – stupi u unutrašnjost.

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Kao i svako važnije delo, i molitva zahteva pripremu. Molitvi nikada ne treba prići nepripremljen, neposredno iz dnevnih briga, razgovora i zaposlenosti: za nju se uvek treba spremati. Treba sve zaustaviti i na momenat se sabrati, te svoje misli upraviti Bogu. Potrudi se da shvatiš ko je Bog, a ko si ti. Probudi u sebi jasan osećaj o veličini potrebe za molitvom, te kako je možda poslednja prilika da pred Bogom iskreno priznaš svoje padove i da pomoliš za Njegovu pomoć. Trudi se da osetiš svu svoju bespomoćnost bez Njega. I onda, u osećanju svoje svestrane potrebitosti, počni sa molitvom. Imaj veliko pouzdanje u Hrista i obrati mu se prosto, iskreno i sa toplim srcem.
 

O upražnjavanju Isusove molitve
 

Za umetnost molitve važi isto što i za svaku drugu:

ona se ne usvaja kroz teoretsko poznavanje,

već kroz upražnjavanje tokom celog života.
 
Isusova molitva, kao i ceo hrišćanski život, ne može da se shvati kroz teoretsko učenje, već kroz praktično izvođenje, tj. duhovnim uzrastanjem uma i srca i napredovanjem u unutrašnjem udubljivanju. Ona pomaže da se otvori živonosni istočnik samodejstvujuće molitve koja vodi sjedinjenju sa Hristom, koja oslobađa srce od svake nečistote, koja pruža dubok mir i duhovnu čvrstinu i tako preobražava sav naš unutrašnji i spoljašnji život. U tome počiva značaj Isusove molitve.
Obezbedi sebi u molitvenom pravilu izvesne trenutke za Isusovu molitvu. Izgovaraj je po više puta na početku i na kraju svake molitve. Odredi jedan izvestan broj, ili još bolje, određeno vreme za nju – ali ne mnogo najednom. Zatim ga povećavaj lagano. Upražnjavaj je stalno, kratko i sabrano, četvrt časa ili pola sata, kako ti odgovara. Ako nekad osetiš potrebu da se duže moliš, udovolji svom osećaju. Pusti svoje srce da se moli onoliko često i dugo koliko hoće. Što češće, to bolje. Pri tome, ne obraćaj pažnju na broj molitava, nego na to da iz srca teku kao živonosni istočnik. Održavaj svoje određbno pravilo, ali se ne vezuj za njega, inače će izumreti živahnost molitve.
Ne žuri se kod izgovaranja molitve, nego svaku reč proiznosi pažljivo, polako i odmereno. Zaustavljaj se na kratko, kao u iščekivanju Božijeg odgovora. U početku je korisno da se molitva obavlja stojeći i da se svaki put propraća jednim dubokim poklonom ili padanjem na kolena. Ovo čini prema snazi, pa ćeš ubrzo videti plod. Ko Isusovu molitvu obavlja na brojanice, može da uzme jedan određen broj, oko trideset molitvi – ne više u početku – i da ih upražnjava izjutra, u podne i uveče. U međuvremenu se Isusova molitva može upražnjavati u srcu koliko se često hoće, tiho ili glasno, sve dok se ne poveže sa disanjem i otkucajima srca, i tako počne da prati ceo naš život.
Trudi se da se tvoj um i srce mole sa pažnjom. To važi za svaku molitvu. Um mora da pazi na reči, a srce da im saoseća. Ko u molitvi nije učvršćen, samo naglas izgovara reči molitve, a um mu se rasejava i srce mu ostaje hladno. Molitveni podvig počiva u tome da se um vaspita u pažnji, a srce u saosećanju. Na taj će način molitva vremenom postati umno-srdačna. Tek tad je ona stvarna molitva.
Ne treba da se molimo samo rečima, nego još više umom. Ne treba da se molimo samo umom, nego još više srcem. Um treba jasno i određeno da poima šta reči iskazuju, a srce da doživi ono što um poima. Sve to zajedno čini pravu molitvu. Ako neš to od toga nedostaje, molitva je nepotpuna, ili uopšte nije molitva (sveti Teofan Zatvornik).
Isusova molitva zahteva strogu doslednost. Svako nestrpljenje i žurba u težnji za njenim konačnim plodovima, bez postepenog, mukotrpnog puta samoodricanja – nesaglasno je sa strahopoštovanjem i osuđeno na potpunu neplodnost. Stoga iskusni u molitvi zahtevaju da ne žurimo samovoljno, već da u punoj pažnji i skrušenosti, u podvižničkom samopoznanju i neumornoj revnosti strpljivo vršimo molitvoslovlje i da čekamo dok nas sam Gospod, po svom nahođenju, ne dovede na sledeću stepenicu.
To je jedino ispravan poredak u molitvenom životu. Ka tome se mora ići što prostije i iskrenije, bez naprezanja i bez pokušaja da se proizvode usiljena osećanja… Takođe, ne treba misliti da time činimo nešto naročito i neobično. Naprotiv! Pred licem Božijim moraš priznati da si nesavršen čovek koji traži spasenje u očišćenju svoje duše. U srcu, makar u klici, moraš da imaš iskrenu veru da je Isus Hristos Bog i stvarni Spasitelj sveta, koji jedini tvoju dušu može da vaskrsne i u njoj uspostavi istiniti, čisti i sveti život. Bez ove vere molitva nema nikakvog smisla. Ta se vera u toku molitve osnažuje i u srcu zauzima vodeće mesto. Ti se, uz to, još moraš potruditi da veru pokažeš na delu, i da prema svojim moćima ispuniš ono što je Gospod u Jevanđelju zapovedio.
Obavljanje Isusove molitve od samog početka zahteva veliku pažnju, smirenje i istrajnost. Ona ne može da se obavlja tek tako i sa nemarnošću. Čim se raseje, pažnja mora odmah da se sabere. Maštarije koje napadaju i proizvode predstave treba Odmah razvejati, a strasti koje se podižu treba smesta ukroćavati. Najzad, ako nas pritisne osećanje besplodnosti celog truda i ukoči slutnjama i uninijem, treba da smo strpljivi i da se dalje uporno molimo. Pogreške koje nastanu iz neznanja, samovolje ili prelesti treba da se prepoznaju, popravljaju i da se za njih prinese pokajanje. Pri svemu tome, neophodno je posedovati smirenje, isključiti roptanje, nastaviti molitvu i svu svoju nadu upraviti na Boga. Proći će nedelje, meseci ili godine dok se u srcu ne rasplamsa toplotna svetlost neprestane blagodatne molitve – po meri snage i po revnosti prema ovom svetom delu.
Početak za tako nešto jeste što je moguće češća, pažljivija i od srca izgovarana Isusova molitva. Često ponavljanje utvrđuje um pred Bogom, usled čega se zagreva srce prema Njemu. Ako ova toplina postane stalna, u našu unutrašnjost se useljava mir Božiji sa svim svojim duhovnim strujanjima. Što češće i pažljivije obavljaš Isusovu molitvu, brže će se povezati sa tvojim srcem. Najbolje je potruditi se svom snagom i ne popuštati sve dok molitva ne počne da se sama pokreće u srcu. Onda ostaje da je ti samo još podržavaš. Na prvom mestu, Isusova molitva sabira sve misli u srcu. U nepodeljenoj pažnji, strahu Božijem, pokajanju i bolnom samopoznanju ona ih ostavlja da prebivaju pred Hristom. Kroz to se duša priprema za prijem Božije varnice. Tada iskra Duha Svetog dotiče srce i raspaljuje molitvu do svetog plamena.
Preduslov za to je neprestana, stalna molitva. Za nju je potrebno strpljenje i samosavlađivanje. Sva lenjost i nemarnost, sva sumnja u uspeh treba da budu prognani. Pri tome, treba da nas učvršćuje blaženo pouzdanje da Gospod gleda sve naše napore: ni jedna jedina molitva nije uzaludna. Gospod vidi naš napor. On sluša našu stalnu, premda rasejanošću oslabljenu molitvu, te nam najzad udeljuje pravu, istinitu molitvu, koja kao živi istočnik struji iz srca. Pouzdanje u Boga je koren duhovnog života. Sve dolazi u svoje vreme. Budi blažen u ovom pouzdanju i osloni se na Boga.
Sređivanje našeg unutrašnjeg života i molitva idu ruku pod ruku. Po meri unutrašnjeg očišćenja i obnove gospodstva Duha Svetoga, približava se i prava molitva. A sa njom srce dobija slobodu od svih veza, mir, svetlost i radost u Bogu.
Spoljašnji izraz molitve se sastoji u stalnom, nečujnom ili glasnom proiznošenju usnama reči koje je sačinjavaju. Unutrašnji njen izraz sačinjava nepodeljena sabranost razuma i srca pred Bogom. Stoga je potrebno udubiti se svom snagom u Isusovu molitvu, ponavljajući je glasno ili tiho i pratiti je srcem dok se um ne sabere u njega i dok se srce ne zagreje prema Gospodu. Tako se rađa unutrašnja sabranost. Ona čini da nalaziš snage u Bogu i da stalno u Njemu prebivaš – bilo da si sam ili među ljudima i bilo čim da se zanimaš. Snaga ove molitve ne leži u ponavljanju reči, već u usmeravanju srca i uma k Bogu.
Nama je potrebna neprestana veza sa Bogom kroz molitvu. Neophodno je da se u srcu sjedinimo sa Isusom Hristom, koji je izvor delatne snage koja vodi ceo naš unutrašnji i spoljašnji život u duhu Jevanđelja. Svako od nas treba da se sjedini sa Bogom celim svojim bićem – da umom i srcem prihvati Gospoda. Svako treba da otpočne da živi Njegovim svetim životom.
Za ovo sjedinjenje je, posle svetog Pričešća, najbolje i najsigurnije sredstvo – Isusova molitva.
 

3. POSEBNA SREDSTVA ZA USVAJANJE ISUSOVE MOLITVE
 

Molitva je umetnost nad umetnostima.

(prepodobni Jovan Lestvičnik)

 

Iskustvo duhovnog života uči da revnostan molitvenik

jedva da ima potrebu za uputstvima.

Smireni će strpljivo nastavljati trud oko molitve,

što će ga odvesti do njenog najvišeg stepena

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Dobro upućeni u duhovni život opisuju čitav niz unutrašnjih radnji i spoljašnjih pomoćnih sredstava koji doprinose zadobijanju neprestane molitve. Oni svojim učenicima daju opšta uputstva o ovoj umetnosti nad umetnostima i omogućuju im da sigurno idu ovim putem.
Oni ne vide suštinu stvari u pomoćnim sredstvima, već u pravilnom vršenju same molitve. Stoga upravljaju celu pažnju na uputstva koja obećavaju najviše pomoći.
U Dobrotoljublju nalazimo tri pomoćna sredstva za Isusovu molitvu:
 
1) Često prizivanje imena Isusa Hrista,
2) Unutrašnju pažnju pri samom prizivanju,
3) Sabiranje uma u unutrašnjost srca.
 
Ova tri pomoćna sredstva su naročito pogodna da u našem srcu ožive izvor duhovne molitve i da u nama otkriju Carstvo Božije. Stoga se oni obeležavaju kao tri ključa za ovo sveto delo.
 

a. O čestom prizivanju imena Božijeg
 

Molimo se što je moguće više.

Onome ko se revnosno, često i postojano moli

rasejanošću uprljanom molitvom Bog najzad poklanja čistu molitvu

(prepodobni Jovan Lestvičnik)
 
Da bi se nešto dobro uradilo, neophodno je da se što češće i više upražnjava. Delatnost koju često obavljamo, najzad Drstaje naša unutrašnja sposobnost. Kroz često ponavljanje ljudska priroda može da se navikne na jedno određeno stanje duše. „Ponavljanje proizvodi navike i preobraća ih u našu prirodu“ (prepodobni Isihije). Prema posmatranju iskusnih otaca, to važi i za molitvu: čovek koji teži unutrašnjoj srdačnoj molitvi priziva ime Gospodnje što je moguće češće:
 
Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me!
 
Ova molitva vremenom može da postane oplemenjena sabranošću i srdačnom toplinom. Stoga ne treba da se podajemo iskušenju ukoliko na početku, dok molitvu govorimo samo jezikom, misli lutaju i lenjost pritiska. Ponavljaj molitvu čim nađeš vremena za nju. Da bi sebe što jače navikao na neprestanu molitvu, odluči se da je i danju i noću, u određeno vreme ili u određenom broju (više stotina ili hiljada puta) izgovaraš. To čini polako, jasno i razumljivo. Posle izvesnog vremena, ti ćeš se u tolikoj meri navići na nju da ćeš uvek i kod svakog posla da pominješ ime Božije u svojoj unutrašnjosti (prepodobni Kalist i Ignjatije). U početku se ovo ponavljanje reči obično vrši sa mukom i bez raspoloženja. Ukoliko se, međutim, pomoću blagodati suprotstavimo svojim strastima, molitva će vremenom postati lakša i draža.
Pri tome treba da se svestrano trudimo da naš um pažljivo saberemo na sam tok reči. Ako, pak, misli skrenu na nešto drugo, treba ih uporno sabirati i zaključavati u reči molitve. Um se teško sabira, i to ne kad mi hoćemo, nego kad zadobijemo smirenje i Bog nam podari sabranost (starac Agaton Valaamski). Ovaj dar ne određuje ni vreme ni količina naših molitava, već samo Božija milost.
Često prizivanje imena Hristovog čini predvorje moljenja. Ono je početnicima neophodno kao prva stepenica, a od koristi je svima koji još nisu vični u sabiranju i obdelavanju sopstvenog srca.
 

b. O unutrašnjoj pažnji i o toplini srca
 

Unutrašnja pažnja počiva na nepodeljenoj sabranosti uma pred Bogom

i na odricanju od svih drugih predstava

(monah Nikifor)
 
Pažljiva usna molitva postaje umna ukoliko se molimo umom u srcu. Po meri naše revnosti i smirenog truda, Bog nam kao prvi dar poklanja nepodeljenu pažnju u molitvi. Ova blagodatna pažnja je stalna, dok je naše sopstveno sabiranje samo povremeno i s mukom održivo (starac Agapije Valaamski).
Pažnja je za pravu molitvu isto tako neophodna kao fitilj za svetlo. Potrudi se da zadobiješ pažnju. Za njom sledi molitva više nego za ičim drugim (prepodobni Kalist i Ignjatije).
Da bi se sabrao na sadržaj molitve, um mora da se uvede u srce. Jer, u glavi, gde se misli jedna preko druge premeću, on ne može da se sabere. Kome to teško pada, neka se pažljivo usredsređuje na smisao molitve: to otvara srce. Čim pažnja prodre u srce, kao u jednoj žiži se grupišu sve duševne snage. Ta sabranost u srcu odmah izaziva prijatan osećaj koji čini početak unutrašnje topline prema Bogu. Ta toplina sad privlači pažnju. Tako se pažnja u početku stvara u srcu naporom volje, kako bi u njemu proizvela toplinu. Potom ona, uz pomoć te toplote, već bez napora boravi u srcu. Obe se one naizmenično podstiču. Isto važi i u suprotnom: popuštanje u pažnji rashlađuje toplinu, a popuštanje u toplini slabi pažnju (sveti Teofan Zatvornik).
 

v. Sabiranje uma u unutrašnjost srca
 

U vreme molitve neka um prebiva u srcu,

neka se unutra kreće i neka se iz dubine srca moli Bogu.

U tome leži sve.

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Ako hoćeš da učiš kako se umom ulazi u srce i boravi u njemu, treba da znaš da se kao preduslov zahteva tvoja potpuna poslušnost zapovestima Hristovim i uputstvima tvoga duhovnog oca. Pre svega moraš da ispuniš tri uslova: da umreš za svaku brigu, da imaš čistu savest i da stremiš potpunom bestrašću. Šta to znači?
Umreti za brigu znači biti slobodan od svakog meteža. Poveri se Božijoj ruci ne samo u izlišnim i prolaznim stvarima, nego i u duhovnim dobrima.
Imaj pred Bogom, ljudima i stvarima čistu savest, tako da te više ni u čemu ne osuđuje. Imati čistu savest pred Bogom znači ne činiti ništa što mu nije po volji. Imati čistu savest pred ljudima znači želeti im svako dobro kao i sebi samom, i ništa im ne činiti što samom sebi ne želimo. Imati dobru savest prema stvarima znači upotrebljavati ih na ogovarajući način i ne zloupotrebljavati ih (tj. jelo, piće, odelo, novac, sav posed i dr.) Ukratko, sve moraš da činiš pred okom Božijim tako da te tvoja savest ni u čemu više ne osuđuje. Desi li se nešto protiv tvoje volje kako ne treba, moraš se ispovediti pred Bogom i pokajati se.
Vežbaj se u bestrašću tako da te misli ne vuku strasno ni prema kakvoj zemaljskoj stvari.
Obrati pažnju i na ono što ću ti reći u vezi sa telom i savet ne smatraj beznačajnim. Jer, poznato je da je naš duhovni život usko povezan sa životom našeg tela. I kao što duh deluje na telo, tako i telo utiče na duh. Pri molitvi je dobro da telo bude spokojno i sabrano, a um upravljen na srce. Takvo držanje tela pri napregnutom mišićnom stroju deluje podsticajno na duh. Raslabljenost udova raslabljava i duh. Takođe, i sabiranje u srcu ima svoj odraz. Sabiranjem uma na određene delove tela menja se telesni osećaj, a time i karakter molitve. Ovde je bitno da se um sabere na mestu srca, a ne stomaka, kako bi se izbegli neželjeni pokreti.
I spoljašnja okolina, takođe, deluje na čoveka i doprinosi ili njegovom sabiranju ili njegovom rasejavanju. Jedno tiho, polumračno mesto koristi unutrašnjem sabiranju i štiti od rasejanosti.
Neke propratne radnje vremenom srastaju sa umnom molitvom. Tako je neophodno od početka sabirati pažnju u srcu, telo držati u mišićnoj suzdržanosti i kreposti, a razum čuvati od svakog lutanja. Ove uslove možeš da ostvariš na bilo koji način koji ti je pogodan.
Oprobanih sredstava koja vode uspehu ne treba se lišavati. Tim pre što su ona samo jedna privremena skela koja će da nestane kad zgrada bude gotova (sveti Teofan Zatvornik).
 

g. Pomoćna sredstva kod udubljivanja u sebe
 

Imaj u vidu da su silazak uma pomoću disanja u srce,

kao i mirno polumračno mesto, samo pomoćna sredstva.

Suština stvari leži u nepodeljenom, čistom i sabranom

prizivanju Gospoda u srcu sa verom

(prepodobni Isihije Jerusalimski)
 
Određena uputstva za tehniku molitve koja se tiču mesta, sedenja, držanja tela i disanja, naći ćeš u Dobrotoljublju, naročito kod otaca: prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, svetog Grigorija Palame, prepodobnog Grigorija Sinaita, prepodobnog Isihija Jerusalimskog, Nikifora Posnika, prepodobnih Kalis-ta i Ignjatija. Ako hoćeš da stražariš razumom u svome srcu, neometan od maštarija, potrudi se da Isusovu molitvu povežeš sa disanjem.
Ako tvoj um nauči da sa disanjem uđe u srce, odmah ćeš primetiti da tamo prosto i nepodeljeno prebiva u bogomisliju i srdačnoj molitvi. Međutim, čim izađe napolje, on se rasprostire na mnoge stvari i rasejava, čak i protiv volje, na mnoge predstave i uspomene. Da bi se postigla prostota i jedinstvo uma, iskusni oci nalažu da se izabere jedno mirno i polutamno mesto. Jer, pogled na spoljne predmete prouzrokuje rasejanost čula. Tišina i polutama, koji čula ostavljaju nezaposlenim, um vraćaju njemu samom. Navika u sabiranju u sebe i motrenju na svoju unutrašnjost rađa naviku čiste i nepodeljene molitve uma u srcu.
Delatnu, umno-srdačnu molitvu upražnjavaj na sledeći način[1]:
u jednom tihom, usamljenom, polumračnom mestu sedi na nisko sedište, saberi um svoj, vodi ga iz glave dole u srce i drži ga u njemu, nagni glavu prema grudima, zategni unekoliko grudne mišiće, a takođe mišiće vrata i ramena, i govori često i strpljivo, sa pažnjom i sa osećanjem srca:
 
Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me.
 
Pri tome diši usporeno. To pomaže sabiranju misli. Ako počnu da se bliže predstave, nemoj im posvećivati pažnju, čak i ukoliko budu izgledale dobre i korisne. Zatvori um u srcu, ponavljaj molitvu i sve maštarije razgoni imenom Božijim. Moli se istrajno, sa strpljenjem, i ne posustaj radi teškoća, učestalih bolova i napetosti uma. Podnesi sve sa strpljenjem i moli se i dalje (prepodobni Grigorije Sinait).
Ako si time iscrpljen, te u telu i srcu osećaš bolove od napregnutosti molitve, ustani, pevaj, čitaj, molitveno razmišljaj, misli na smrt, ili se daj na telesni rad. Kad se oporaviš, opet se vrati srdačnoj molitvi. Drži svoju pažnju stalno u srcu. Tamo uvek upravljaj svoj duh i svoju dušu. U početku ćeš tamo da nađeš izvesnu teskobu, tamu i hladnoću. Međutim, ukoliko ovu delatnost nastaviš dan i noć, dospećeš do neiskazane radosti. U toku podviga tvoj um nalazi mesto srca i u njemu sagledava stvari koje dotle nije poznavao (prepodobni Simeon Novi Bogoslov).
Iz sledećeg uputstva stičemo još jasniji uvid o sabiranju uma u srce: pre svega, vodi miran život, bez mnogo brige, i živi sa svima u miru. Stupi u svoje boravište, sedi, saberi svoj um i primoravaj ga da zajedno sa disanjem uđe u srce. Srce je uzrok života, kao i toplote tela. Ono vuče vazduh i hladnoću pomoću disanja, i oslobađa se svoje topline. Tako ono ispunjava svoje životno delo za koje je i stvoreno. Sledi, dakle, umom disanje, svodeći ga u srce. Navikni tvoj um da se tamo bavi. U početku on će mnogo trpeti zbog teskobe. Ali, kasnije, neće hteti nikuda da luta, jer je u našoj unutrašnjosti Carstvo Božije. Čim ga on sagleda u čistoj molitvi, više ništa spoljašnje neće tražiti. Dospeš li umom u srce, slavi Boga i drži se neprestane molitve kao stalnog dela i pouke. Ona će te naučiti onome što još ne znaš.
Molitva štiti um od gordosti, čini ga neprijemčivim za maštarije i uzdiže ga ka Božanskoj ljubavi. Ako ti i pored mnogo truda ne pođe za rukom da sa disanjem stupiš u srce, pokušaj sledeće: saberi svoj um u grudi (iznad srca), gde su naša razumska snaga i savest. Isključi iz uma svaku drugu sadržinu i ostavi Isusovu molitvu da se stalno u unutrašnjosti pokreće. Ako budeš jedno vreme tako činio, bez sumnje će ti se otvoriti vrata srca. To smo na sebi iskusili. A kad stekneš blagodatnu pažnju, približiće ti se ceo niz vrlina: mir, ljubav i radost (Nikifor Posnik).
Dobrotoljublje navodi razna pomoćna sredstva za umetničko uvođenje uma preko disanja u srce. To je veština u postizanju umne molitve. Bez iskusnog rukovodioca ova uputstva čine velike teškoće… Ona čak mogu da naškode plućima, a da se u željenom ne uspe (sveti Ignjatije Brjančaninov).
Taj mehanizam se može u potpunosti zaobići i nadoknaditi laganim izgovaranjem Isusove molitve, pri mirnom i laganom disanju i uz zaključavanje uma u reči molitve. Ovo pomoćno sredstvo čini da postignemo određenu pažnju. Toj pažnji srce brzo sledi. Saosećanje tim rečima čini da se srce poveže sa umom. Tako se ritam molitve sam od sebe uspostavlja. Sva telesna pomoćna sredstva koja oci preporučuju imaju za cilj što brže zadobijanje pažnja pri molitvi. Bitno i neophodno je nepodeljena pažnja (sveti Teofan Zatvornik).
Stoga savetujemo da se tehnika ostavi dok se sama od sebe ne pojavi kroz molitvu. Suština stvari počiva u ujedinjenju srca i uma – do čega, u određeno vreme, dovodi Božanska blagodat (sveti Ignjatije Brjančaninov).
Što se više budeš trudio, molitva će brže i tešnje da se poveže sa tvojim srcem. Najbolje je ako se na nju rešiš svom snagom volje i ne posustaneš sve dok molitva ne počne samostalno da se pokreće u srcu.
Ukoliko se Isusova molitva jače poveže sa srcem, utoliko će se srce jače zagrejati; ukoliko molitva postane samostalna, plamen duhovnog života će se razgoreti i postati postojan.
Stoga se moli sa strpljenjem i ne odstupaj od molitve i pored svih teškoća. Podnosi bolove slično porodilji (Jer.8,21), jer će Carstvo Nebesko dobiti onaj ko se do bola trudi (Mt.11,12). Moli se usnama, moli se u sebi umom sve dok ne dobije od Duha snagu da se na sve načine delatno moli.
Isus Hristos se samo silom Duha Svetoga može čisto i savršeno prizivati kao Gospod. Tada ti neće biti potrebne nikakve reči, već ćeš se moliti samo u duhu (prepodobni Grigorije Sinait).
 


 
NAPOMENA:

  1. Molimo čitaoca da obrati pažnju na upozorenja Otaca (Agapija Valaamskog, Ignjatija Brjančaninova, Makarija Optinskog) u poglavlju ove knjige „Iskušenja i prelesti – Zabluda i prelest“ (urednik izdanja)
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *