Хиландарски преводи
Обитавање Безграничног у срцу
I
О ЖИВОТУ У МОЛИТВИ
Шта је молитва? У чему је њена суштина? Како се она може научити? Шта доживљава душа онога који се моли?
Сва ова питања треба стално да занимају срце и ум сваке верујуће душе, будући да у молитви човек разговара са Богом, ступа са Њим у благодатну заједницу и живи у Њему. Богом просвећени оци Цркве нам на сва ова питања дају одговоре који почивају на опиту духоносне и Духом обасјане молитве, који су разумљиви и приступачни како ученим тако и простим. Они су упућени сваком човеку који тражи Бога, уводећи га у уметност правог мољења (Епископ Никон).
(по светом Димитрију Ростовском)
Многи уопште не знају у чему се састоји унутрашње молитвено делање и не разумеју шта је богомислије. Они нису никад ништа чули о унутрашњој, умној молитви и сматрају да се молитва исцрпљује обављањем богослужења из црквених богослужбених књига. Они такође не знају ништа о унутрашњем тајном разговору са Богом у срцу и никад нису окусили његову сладост. Такви се према молитви односе као слепорођени према сунчевој светлости. Они слушају о свему томе, али не разумеју, и ради тог свог незнања лишавају се духовне мудрости и унутрашњег усавршавања. Стога ми је жеља да изнесем неколико ствари ради духовне поуке и упућивања у богомислије, као и у Исусову молитву, како би сваки онај који тражи прави молитвени живот уз Божију помоћ могао да започне са својим унутрашњим духовним и молитвеним растом.
а. О двојности човека и његове молитве
Двојна је природа човекова, тј. спољашња и унутрашња, телесна и духовна. Спољашњи, телесни човек је видљив, а унутрашњи, духовни човек, “скривени човек срца” јесте невидљив (1.Пт.3,4).
Двојако је и образовање човека: спољашње и унутрашње. “Спољашњи човек” налази задовољство и потребу у књигама, у љубави према мудрости, у уметности. “Унутрашњи човек” превасходно се бави мислима: о Богу, Божијој љубави, топлини Духа. молитви.
И молитва је такође двојака: спољашња и унутрашња. Спољашња има своју одређену форму, сагласно црквеном типику и богослужбеном уставу, своје време за обављање у храму или у дому. Ту спадају сва богослужења у храму или молитвени скупови у домовима, према речи Господњој: Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима (Мт.18,20).
Унутрашња молитва је слободна и може се вршити у свако време и на сваком месту. Кадгод се разум и срце уздигну Богу – она тече… Ова се молитва заснива на упутству Господњем да се молимо у скривеној клијети (Мт.6,6). Та је клијет – човеково срце. Ми је носимо свуда са собом, и у њој се можемо, у свако време, кад смо сами или кад смо међу људима, закључати, те наш дух безгласно уздићи Богу.
У овој клијети срца требало би да се верујући Хришћанин често сабира и да се у свој топлини живе вере тихо моли Господу.
б. О молитви која сједињује човек са Богом у љубави
Све почива на нашем слободном, свесном обраћању к Богу
(свети Теофан Затворник)
Буди свестан да пуни живот твоје душе зависи од тога колико си стварно повезан са Богом. Он је Творац, средиште и крајњи циљ људске душе. Њему она дугује свој живот и своју унутрашњу природу. Она ће у Њему вечно да живи. Јер, све земаљско чему тежимо, оно што волимо и за чим чезнемо (знање, богатство, слава), не одговара нашој души и не може је задовољити, будући да је привремено и пролазно. Душа која је по природи својој вечна, само у вечном Богу може да нађе свој мир – само јој Господ може пружити неизмерну благодат Духа Светога. Бог је највише добро људске душе, док су сва лепота, мудрост и љубав овога света само сенке Његовог сјаја. У Њему је завичај наше душе, њена постојбина. Из Њега је дошла и Њему се она враћа, као што је наше тело постало од земље и у њу се опет враћа (свети Димитрије Ростовски).
Ми знамо да наше, од земље створено, тело не може да живи само од себе, већ од онога што му земља даје. Тако исто ни душа не може да живи сама од себе, већ јој је потребна светлост, храна и одећа од Духа Светога (преподобни Макарије Велики). Ради свега тога, први од свих животних задатака јесте да сву ревност своју употребимо на повезивање са Христом, да бисмо са Њим вечно живели. Само је најунутрашњија љубав нашег срца у стању да нас сједини са Богом, пошто је ЉУБАВ Његова природа (уп. Лк.7,47). Бог је близу оних који га воле, сједињује се са онима који га траже, и дарује неизмерно богатство онима који су жедни блаженства Његове љубави.
Да би се код тебе развила љубав према Богу, и да би се сјединио у нераздвојну заједницу љубави са Њим, неопходно је д често обављаш молитву са узношењем ума ка Господу. Као шт је за одржање ватре потребно да се често набацују дрва, тако и честа молитва подстиче и снажи Божанску љубав у нашем срцу. Та љубав затим распламсава, осветљава, загрева и подстиче целог нашег унутрашњег човека – открива му сву, дотле скривен) мудрост, и чини га сличним светлозарном серафиму који у дух пред Богом стоји, духовно га гледа и из Њега црпи духовно бла женство (свети Димитрије Ростовски).
2. О ДЕЛАТНОМ И САГЛЕДАТЕЉНОМ ЖИВОТУ
Ми можемо да се приближимо Богу делањем и трудом, или помоћ извежбаности у призивању Исусовог имена. Кроз подвиг и упражњавање врлина тражимо да очистимо срце и да ум вратимо у његово првобитно стање. Кроз богомислије уздижемо ум свој к Богу који сву нашу прљавштину сагорева и усељава се у чисто срце.
(преподобни Григорије Синаит)
Предуслов за молитву су правилно делање и богомислије. Обоје одговара човековој телесно-духовној природи. Пут делатног живота чине уздржање, труд, зној, бдење, стално обављана молитва са поклонима и клечањем и други телесни трудови (Мт 7:14).
Пут живота у богомислију састоји се у подизању ума к Богу, у читању Светог Писма, у размишљању о Божијим делима Његовим својствима; затим – у будности срца, унутрашњој Исусовој молитви и духовном размишљању. Ко тежи духовном животу мора да почне са спољашњом делатношћу, да би се потом успињао до богомислија и духовног сагледавања. Јер, без праве делатности (вршења врлина и испуњавања свих заповести Божијих) не може да се задобије право богомислије. Рад и делатан труд на стицању врлина служе томе да нас очисте од страсти. Они нас воде; до степена делатног савршенства и тиме уму отварају пут ка богомислију (преподобни Серафим Саровски).
У мери у којој испуњавамо јеванђелске заповести, чисти се наша страсна природа и наше се срце још више загрева у богомислију. Али, ни тад делатан подвижнички живот не треба да се зауставља, будући да помаже духовној сабраности и штити од гордости.
Обе се способности узајамно развијају, при чему је врлинско делање на почетку пута, док богомислије одређује његов ток. Нико не може да заобиђе овај закон. Само онај ко је научио даобавља свој свакодневни посао и своју спољну молитву (свакидашње заједничко богослужење и лично молитвено правило), моћи ће верно да обавља и своје унутрашње правило. Како ћеш иначе да будеш Марија и Господу да служиш у богомислију, ако још ниси испунио степен Мартиног служења (у спољашњем). Стога делатни подвиг, као први степен, приличи свакоме. Овде долази до изражаја и унутрашњи труд у испуњавању заповести. Први степен богомислија чини спољна молитва, читање Светог Писма и размишљање о прочитаном, као и живот у Божијем присуству. Право богомислије или духовно сагледавање, као други степен, јесте живот искључиво унутрашњег човека у богозаједници која спољашње делање чини излишним.
а. О правој делатности
Прими сваки посао као из руке Божије
(свети Теофан Затворник)
Питаш: “Како при раду могу да имам Бога у свести”. Можеш, уколико сваки посао обављаш мислећи да ти је од Бога поверен. Међутим, нећеш ништа постићи ако на Бога мислиш, а занемарујеш своје дневне дужности.
Како одржати унутрашњу сабраност при великој дневној запослености? Ради свој посао пажљиво и марљиво, постојано и без журбе, као Божије дело, и твоје ће мисли бити у Њему. Обављај све велике и мале задатке пред Божијим лицем, примај сваког ко те сретне као од Бога посланог, и при свему се питај о вољи Божијој.
Да би постигао тај циљ, најбоље је да човек верно стоји на свом месту и да испуни све оно што само место захтева. Кроз верно, послушно делање човек се поставља у корене хришћанског живота. Напредовање у делатном животу води ка степену сагледавања. Све је то унутрашње узрастање које захтева своје време. У духовном животу је исто као и код сваког занимања, и у свакој уметности. Ништа не може да се прескочи, и ништа да дода што не одговара унутрашњем сазревању.
Увек се управљај по својој савести са свом ревношћу и пажњом. Ипак, избегавај многобрижност која срцу не дозвољава да нађе мир. Многобрижљивост је болест палог човека, који покушава да сам уобличи своју судбину, па стога јури на све стране. То расејава мисли и не дозвољава им да се саберу, чак ни на сам предмет бриге. Прогнај те бриге, ради ревносносвој посао. посвети Богу сав свој труд и предај све у Његове руке.
“Не бацај се неумерено на посао, будући да је добро и корисно само оно што се чини са мером и по реду (преподобни Јефрем Сирин). Неумерен рад замагљује памет и охлађује срце. Учи се да све обављаш тако да се загреје твоје срце. Држи се тако код читања, код молитве, у послу, а такође и у општењу са људима. Нека ти образац буде Христово држање, и труди се да увек чиниш само добро. Тако ћеш на своме путу стицати све савршеније сопствено животно искуство, док најзад не постанеш обиталиште Божије.
Имајући многе обавезе које ти сметају да према жељи одвојиш време за молитву, не дај се збунити. Дужност која се по савести обавља, човека припрема на ревносну молитву, чиме се количина надокнађује каквоћом. Ништа не унапређује молитву толико колико добра савест са богоугодним делањем по Божијој вољи.
Не само мољење као такво, него и свако обраћање срца и ума Богу – при свему што се чини, такође сачињава молитву. То води у непрестано богомислије. Посвети Богу све животне кораке и управљај их према Његовим заповестима. Можеш да користиш сваку прилику све чинећи по Божијем захтеву, и све Њему посвећујући. Тако ће цео твој живот бити посвећен Богу.
И то је све. То је тако једноставно (свети Теофан Затворник).
б. О духовном сагледавању
Тајна духовног живота почива у непрекидном богомислију.
(свети Теофан Затворник)
Труди се да увек живиш са свешћу о Божијем присуству. Подсећај се да је Он сасвим близу, да је у теби, и да те непрестано посматра, као што те неко гледа у очи. Ово трепетно сећање на Бога поседује силну снагу: на њему почива сав духовни жи вот.
Да би Бог постао присан нашем уму и срцу, потребан је неуморан труд. У томе помажу: молитва, читање Светог Писма, размишљање о прочитаном и удубљивање у њега.
Са сећањем на Бога повежи оно што ти је од Божијих својстава и дејстава познато и нека у њих понире твој ум. Размишљај о творевини Божијој и Његовом промишљању; о отеловљењу Слова Божијег и Његовом делу спасења; о Његовој смрти Васкрсењу, Вазнесењу и ниспослању Духа Светога; о оснивањ) Цркве као чувара истине и Божанске благодати Духа. Сагледава. умом такође и особине Божије: Његову неисказану доброту, мудрост, правичност, свудаприсутност, свемоћ, свезнање, узвишеност и неизмерну љубав.
Таква размишљања при читању Светог Писма рађају изобиље спасоносних мисли које прате сећање на Бога. Оне у срцу буде одговарајуће духовне силе које се изливају у топлу молитву “Слава теби, Господе, који си све створио. Слава ти што си нам подарио свој образ. Слава теби који си дошао међу нас изгубљене ради нас се оваплотио, за нас страдао, умро и васкрсао. Слава теби који си нам послао Духа Светога и основао за нас своју Цркву како би нас све чудесно спасавао. Слава Теби који и мене приводиш спасењу” (свети Јован Кронштатски).
Пре свега имај на уму шта је Бог све теби самом указао од своје милости. Посматрај цео свој живот, почев од детињства, и обрати пажњу на сва дешавања у којима ти је показао своју непосредну помоћ у нужди, и поклонио ти незаслужене радости. Свако од нас искусио је безброј таквих догађаја, којих у моменту дешавања није ни био свестан. Њих сад треба постати свестан, посведочити их и захвалити се за њих од свег срца. Изговарај му свагда хвалу за живот који ти је поклонио; за рођење у хришћанском народу; захваљуј му се за добре, спасоносне мисли и одлуке; реци хвалу за свако отклањање претећих удеса; за свако ублажавање последица твојих падова.
Свест о доброти Божијој, пре свега према нама самима, загрева наша срца према Њему. Јер, љубав се љубављу запаљује. Осетивши љубав Божију према себи, нећеш моћи према Њему остати хладан: твоје срце ће се само од себе обраћати Богу, пуно љубави и захвалности и разгоревати се до светлог пламена. Та љубав ти не дозвољава да га ни за тренутак заборавиш.
То је циљ. Прими стога ова упутства са пуном вером и употреби сав труд на то да сећање на Бога утврдиш у срцу и уму.
У сећању на Бога лежи сва снага. Ко се у Њему учвршћује са страхопоштовањем и у топлини срца, и све друго ће у пуном реду обавити. Сећање на Бога ће у теби да савлада све и да успостави ред и поредак. Ако се твој унутрашњи човек утврди у сећању на Бога, приближиће ти се Христос и уселити у тебе. То иде заједно (уп. Еф.3,14-17).
Ко тражи живи однос са Богом, усмерава на Њега све своје мисли: само о Њему чита, о Њему размишља, о Њему говори. Његов ум изучава Свето Писмо и удубљује се у све његове појединости. Међутим, само мисаоно посматрање не доводи до онога чему се тежи. Радознали ум залази у све, губи се у магловитом мудровању, заплиће се у научне садржаје, или се самоуверено иживљава у неодговорно пројектованом знању. Макар и цело Јеванђеље знао напамет, човек неће бити мудар уколико уједно не остварује откривену истину, будући да ће у његовој глави све остати као мртва и бесплодна гомила песка (свети Теофан Затворник).
Они који су искусни у духовном животу, упозоравају да се разуму не даје преимућство на штету свега другог. Они строго одбијају да се Свето Писмо само теоретски студира: разумско посматрање, узето за себе, није безопасно, јер навикава на лакомисленост. Много је лакше да се фантазира, него да се моли и да се пази на своју унутрашњост. Разум, осим тога, као и свака умна активност, нагиње високоумљу. То може да охлади наше самопознање, те да нас, кроз ласкаво заваравање мисаоним остварењима, лиши правог духовног напретка. Из искуства се зна да многи велики познаваоци Светог Писма нису разумевали ништа од духовног делања.
Јер, ово делање се не да задобити из књига већ само кроз подвижничко крварење срца. “Проли крв и прими Дух” (старац Анатолије Оптински).
Ко се труди да стекне право богомислије, пази на унутрашњост срца. Он живи у размишљањима која загревају његово срце и позивају на унутрашње преобраћење. Почни свој дневни посао јутарњом молитвом, читањем Речи Божије и размишљањем о прочитаном. Тиме такође и закључи свој дан. На првом месту моли се постојано и простим речима изнеси своје основне потребе са пуно поверења.
Потом читај Јеванђеље и Апостолске посланице, размишљајући о прочитаном и повезујући их са собом. Такво читање учвршћује молитву, а обоје хране и снаже душу. Добро би било да се прибележе мисли које долазе за време читања. Отприлике овако: “Бог говори нешто у Јеванђељу; из тога произлази како ми треба да поступамо; ја то могу у следећим случајевима да изведем и хоћу то да учиним; то је безначајан напор, али доноси богат плод”. Твоје размишљање ће се тако прочистити и окрилити. Дух Светог Писма продреће у твоје срце, оживљавајући га.
Ништа неће сметати ако у почетку твоје мисли при читању и мољењу нехотице залутају. Временом ће оне свикнути да се сабирају услед непрестаног враћања назад и усредсређивања у унутрашњости.
У току дана много тога продире у нашу свест и прети да скрене пажњу са богомислија. Против тога постоји одбрана, тј. да се стварима приђе са духовне стране и да се све духовно објасни. Ево примера: ако ти скрене пажњу мирис руже или смрад леша, реци себи: “Тако и свака душа одаје свој мирис: добра миомирис, а страсна – смрад”.
Ако навикнеш да све спољашње појаве тумачиш путем сликовитих израза, твоја ће пажња остати у Богу. Тако све спољашње постаје мудар учитељ (уп. свети Тихон Задонски, Духовна ризница сабрана из света, Аскетска дела, том II и IV, Москва 1899).
Наравно, сабрана пажња и богоосећање захтевају сав напор ума и срца. Ко се не усиљава, неће ништа постићи. Али, зашто ми за све друго мора да се трудимо, а према ствари нашег спасења остајемо немарни?! Наше је спасење – наша главна брига. То је такође и најтегобнији наш посао. Али, ако се озбиљно потрудимо према својим снагама, сигурно ћемо пожњети његове плодове.
(Према: Разговори страника са духовним оцем, V разговор)
Право изучавање речи Божије и списа светих отаца
састоји се у томе да се прочитано целог живота остварује.
Срж Јеванђеља као и Исусове молитве
отвара ти се у мери у којој их извршаваш
(старац Макарије Оптински)
Хришћански живот се заснива на молитви. Водећа заповест Светог Писма: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим (Мт.22,37) везује срце са његовим Оцем. Из ове љубави следи сећање на Бога, прослављање, хвала и молбе Њему упућене. У молитви се човек обраћа Богу. У Јеванђељу Бог говори човеку и учи га правој молитви. Сва четири Јеванђеља, у одговарајућем редоследу, садрже цело упут-ство о уметности молитве.
На почетку се отвара прилаз молитви и даје дословни облик молитве; онда долазе предуслови, неопходна средства за изучавање молитве као и појединачни примери; на крају следи тајно упутство о унутарњој, духовној, непрестаној молитви, у име Исуса Христа, о њеној неопходности и њеним благодатним плодовима. Тако Јеванђеље излаже о молитви све што је неопходно, од почетка до краја.
Јеванђеље по Матеју учи да се молимо у тишини, у унутрашњости срца, са мало речи, да се молимо само за опроштај грехова и за сједињење за Богом: А ти кад се молиш, уђи у клијет своју и … помоли се Оцу своме који је у тајности, и Отац твој… узвратиће теби јавно. А када се молите не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе речи своје бити услишени. Не будите, дакле, као они; јер зна Отац ваш шта вама треба пре но што заиштете од њега (Мт.6,6-8).
На молбу ученика о молитви: Господе, научи нас молити се, Господ им даје прави облик молитве, њен дословни текст који садржи све што човек потребује за свој живот. Овако дакле, молите се ви: Оче наш који си на небесима, да се светпи Име Твоје; да дође Царство Твоје; да буде воља твоја и на земљи као на небу; хлеб наш насушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Јер је твоје Царство, и сила и слава у векове. Амин (Мт.6,9-14).
Затим следе предуслови за делотворну молитву: Ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш не-бески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт.6,14-15).
Потом се указује на услове за услишење молитве. Господ призива да се увек молимо: Иштите, и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер, сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се. Или којије међу вама човек од кога ако син његов заиште хлеба камен да му да? Или ако рибе заиште, да му да змију? Кад, дакле, ви, зли будући, умете даре добре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту? (Мт.7,7-11). Тако се оснажује наше поверење у непрестану молитву.
Заповест о молитви, о тражењу, о куцању, дата у овом упечатљивом облику, упућује на учесталост молитвословља. Тако се и сам Господ моли у врту Гетсиманском: Оче, све је могуће теби; пронеси ову чашу мимо мене; али не како ја хоћу него како ти (Мк.14,36). Потом следује заповест будности: Бдите и молите се да не паднете у искушење; јер дух је срчан али је тело слабо (Мк 14 38).
Одговарајуће примере честог мољења пружа нам такође јеванђелист Лука у причи о упорној молитви пријатеља: Који од вас има пријатеља и отиде му у поноћ и рече му: Пријатељу, дај ми три хлеба у зајам; јер ми дође пријатељ с пута и немам чиме да га послужим. А он изнутра одговарајући да рече: Немој ме узнемиравати; већ су врата затворена, и деца су моја са мном у постељи; не могу устати да ти дам. И кажем вам: Ако и не устане да му даде зато што мује пријатељ, али за његову безочност устаће и даће му колико треба. И ја вама кажем: Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер, сваки који иште, добија; и који тражи, налази; и који куца, отвара му се (Лк.11,5-11).
Увек се треба молити и не дати да нам дотужи, као што показује прича о удовици. Њено непрестано молење покреће чак и неправедног судију да јој изађе у сусрет. Поука завршава: А зар Бог неће одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ (Лк. 18,1-8).
Ипак, предуслов за сваку праву молитву сачињава дубоко унутрашње смирење. Бива услишен само молитвеник смиреног и скрушеног срца, док се горди и самоправедни одбија. То показује прича о царинику и фарисеју: Деа човека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници, или као оеај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем. А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме. Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк.18,10-15).
То исто показује и случај са женом Хананејком (Мт.15,22-28). Прича о блудном сину учи да се у свакој грешци, невољи и изгубљености у себи обратимо Оцу и признамо му своју кривицу. Најболнијем самопознању и покајању следује – поверење у Божију свепраштајућу доброту. То учи прича о заблуделом сину. Чим човек призна: Оче, сагреших… и нисам достојан назвати се сином твојим, Отац му излази у сусрет, опрашта му све грехе и прима га својом љубављу. Покајање искупљује унутрашњег човека: Овај син мртав беше и оживе (уп. Лк. 15,16-32).
У Јовановом Јеванђељу открива нам се скривена духовна молитва. Христов разговор са Самарјанком позива на непрестано унутрашње слављење Бога у духу и истини, као на живоносни извор: Који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му дагпи постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни… Али долази час и већ је ту, кад ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и и-тини треба да се клањају (Јн.4,14; 23-24). Даље још јасније долази до изражаја снага и неопходност унутрашње молитве.
Душа треба непрестано да пребива у Христу: Останите у мени и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако и ви ако у мени не останете. Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остане у мени и ја у њему, тај доноси многи плод… Ако останете у мени и речи моје у вама остану, што год хоћете иштите, и биће вам(Јн.15,4-7).
По Тајној вечери и пре поласка на крсну смрт, Исус Христос је изрекао своје највише поуке, своје најважније и коначне Заповести, позивајући на молитву у Његово име. Господ је већ упутио апостоле како да се моле, научио их молитви Оче наш. Међутим, на крају свог земног живота Он им је открио тајну онога што им је за истински делотворну молитву још недостајало: До сада не искасте ништа у име моје. Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам… И ако што заиштете у име моје, ја ћу учинити. Иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена (Јн.16,23-24; 14,13-14).
Ово стално пребивање у Христу има свој предуслов у слеђењу Његових животодавних заповести: Останите у мојој љубави! Ако заповести моје одржите остаћете у љубави мојој… Ово је заповест моја да љубите једни друге као што ја вас љубим (Јн.14, 15; 15,13).
Само истина и љубав чине Бога причесним, доступним општењу, јер су истина и љубав – Његово биће. О томе говори и сама Исусова молитва за ученике у седамнаестој глави по Јовану: А ово је вечни живот да познају тебе јединога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа… Посвети их истином својом: реч твоја јесте истина. Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду… И ја им објавих име твоје и објавићу: да љубав којом ме љубиш у њима буде, и ја у њима (Јн.17,3; 17, 21-22).
Плод унутрашње молитве која се приноси у име Исусово у духу и истини јесте Божанска благодат Светога Духа. Пред своје Вазнесење Христос заповеда ученицима да остану у Јерусалиму до силаска Светога Духа, и они сви беху истрајно и једнодушно на молитви. И кад се наврши педесет дана… уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога ветра… и показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога (Д.ап. 1. и 2. глава).
Благодат Духа Светога прати такође и молитву првих Хришћана: И пошто се они помолише Богу затресе се место где беху сабрани, и испунише се сви Духа Светога, и говораху реч Божију са смелошћу (Д.ап.4,31).
Оваква казивања се даље допуњују. Тако апостоли уче да у свим животним околностима треба једни за друге да се молимо (Јак.5,13-16); да у свим стварима, без много брижности, треба да се Богу обраћамо (Фил.4,6-7); да се у духу и уму (1.Кор.14,15) без престанка молимо (1.Сол.5,17) и у срцу Бога славимо (Кол.3,16); да се молимо кратко и са пажњом: Волим рећи пет речи умом својим, неголи хиљаде речи језиком (1.Кор.14,19). [Они још уче]: Молите се у Духу у свако доба, и уз то, бдите са сваком истрајношћу (Еф.6,18). И сам Дух Свети нам помаже у молитви: Молите се Духу Светоме (Јд.20); а такође нам и Дух помаже у нашим немоћима: јер не знамо за шта ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецвим (Рим.8,26).
Први Хришћани су примали к срцу сва апостолска упутства и тражили Божију благодат Светога Духа у непрестаној срдачној молитви. Искусни духовници су, потом, као најпростије, а истовремено најуспешније, средство за молитву нашли речи цариника у храму: Боже, милостив буди мени грешноме. Упућена Христу, ова је молитва добила облик:
Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.
Та молитва са именом Исуса Христа – такозвана Исусова молитва – садржи у себи чудесну тајну, поседује снагу да загреје наше срце према Њему; да помогне да се пред Његовим лицем живи и да се Његове заповести испуњавају; да се постепено чисти унутрашњост и да се цело људско биће обожи – све до живог сједињења са Христом.
Исусова молитва се, дакле, темељи на самом Јеванђељу. Она је средиште свеукупног духовног подвига, и може се потпуно разумети једино у целини хришћанског светотајинског живота, чији је део.
а. О делатној и самоделатној благодатној молитви
(по старцу Пајсију Величковском)
Кроз сопствену делатну молитву
уз помоћ Божију се побеђују страсти;
кроз самоделатну, благодатну молитву,
сагледава се Бог, колико је човеку могуће
(преподобни Григорије Синаит)
Постоји молитва коју човек обавља својим сопственим трудом, а постоји и благодатна молитва која се самоделатно јавља код молитвеника.
Прва молитва је почетничка, а друга благодатна, тј. молитва савршених. Делатни труд остварује успон ка самоделатној молитви. Све што човек обавља свесно и добровољно, уз помоћ Божију, тј. да би посведочио своју љубав према Богу и ближњима, сав напор да се задобије смирење и стрпљење, да следи Јеванђељу, сво уздржање, сав труд у молитви – све представља плод сопственог подвига, а не благодат.
Очишћени ум онога, пак, ко, уз помоћ Божије благодати, кроз дубоко смирење ослободи своје срце од свих прљавштина страсти, благодат Духа Светога захвата као што мајка узима дете за руку, и води га постепено, по мери његове чистоте, у духовно гледање несхватљивих божанских тајни (преподобни Исаак Сирин). Такво гледање даје само Божија благодат, јер га нико путем своје воље не може задобити.
Пут молитвеног напредовања води преко одређених степеница од делатне ка сагледатељној молитви. Делатној молитви припадају: усно, гласно мољење, пажљива молитва ума, умно-срдачна и непрестана срдачна молитва. Самоделатној молитви припада једино сагледатељна, духовна молитва.
б. Степени делатне молитве
Молитва је пут ка Богу.
Мера пређеног пута су појединачна стања и степени молитве.
(свети Игњатије Брјанчанинов)
Какав је наш однос према Богу, таква је и наша молитва. Онај ко немарно живи и не брине се много о унутрашњости душе, своје молитве обавља расејано, хладно, по спољашњем обичају.
Онај ко се труди на одстрањењу мана и на свом спољашњем молитвеном правилу, а не окреће се својој унутрашњости, изговара или чита многе молитве да би њима загрејао срце своје. Он се труди да те молитве прати умом и да их доживи, што му само ретко полази за руком. Кад би му се узели молитвени текстови, он би остао без молитве.
Међутим, онај ко је зашао у своју унутрашњост и у себи носи Бога, стоји у духу пред Њим и без много речи му из срца приноси своју сабрану молитву. Према томе, свако људско стање, свака степеница приближавања Богу има свој унутрашњи ред, као и одговарајућу молитву.
Степене делатне молитве, коју човек приноси из сопственог напора, одређује учешће ума и срца. При слабом унутрашњем учешћу, молитва је претежно усно-гласна; ако свест почне да прати њену садржину, она ће постати – умна; а уколико и срце одговара са топлим осећањем, молитва постаје умно-срдачна. Учешће ума и срца неопходно је при свакој молитви. Ум треба да пази на речи, а срце да их саосећа. Ко се још није оснажио у молитви, лако залута својим умом, услед чега срце при молитви остаје хладно. Вежбање у молитви састоји се у томе да се ум васпита у пажњи, а срце у саосећању. На тај начин усно-гласна молитва ће постати умна, па умно-срдачна. Тек тада се ради о стварној молитви.
“Не треба да се молимо само речима, већ и умом, и не само умом, него и. срцем. Ум треба чисто и јасно да схвати шта речи исказују, а срце да саосети оно што ум покреће. Све заједно је права молитва. Ако нешто од тога недостаје, молитва је непотпуна, или уопште није молитва” (свети Теофан Затворник).
в. О спољашној молитви
Молитва је најпре само вољна обавеза,
а касније, унутрашња потреба срца
(свети Теофан Затворник)
Први степен молитве представља молитвословље које се обавља телесно, тј. делатна молитва. Она се састоји у стајању, клечању, клањању, у читању или изговарању напамет научених молитава. При томе пажња често одлута, а срце остаје без осећања. О њој оци кажу: изговарање или певање молитвених текстова приличи одојчету (духом) – ради се о дечијој немоћи, сировој и неразвијеној молитви која се само телом врши. Шта користи ако се изговори или пева дословни текст молитве, а ум не прати садржину, не стоји пред Богом, него се губи код других мисли? Таква молитва остаје бесплодна.
Како може Бог да те услиши, кад ти сам себе не слушаш (отац Кипријан).
Ипак, немој посустајати нити престати да се трудиш поред све своје немоћи. Потребно је много стрпљења, труда и напора да би се од спољашње молитве узрасло до сабране, умне молитве.
г. О пажљивој умној молитви
И сваком молитвом и прозбом молите се у Духу у свако доба
(Еф.6,20)
Други степен обухвата пажљиву умну молитву. Ум се навикава да се при мољењу сабира на садржину молитве и да је, од почетка до краја, свесно прати. Пажња се везује за написани текст који се изговара као нешто властито. До ње долази са узрастањем страха Божијег, из сазнања да стојимо пред Његовим лицем. Ко не поседује ову умну молитву, у ствари не поседује никакву молитву, већ само њену мртву форму.
д. О умно-срдачној молитви
Кроз неподељену пажњу загрева се срце за садржаје молитве.
Што је најпре била садржина ума, сад постаје садржина срца
(свети Теофан Затворник)
Трећи степен у развоју молитвености је умно-срдачна молитва. Једна потресна реч буди унутрашње умилење, молитвена прозба води доживљају најунутарњије потребе… Иде се од једног топлог осећања до другог. Онај ко се тако моли, моли се у срцу, будући да је Бог – Бог срца. Само таква, умом и осећањем праћена молитва, уистину представља молитвословље. Најважнији услов за њу јесте очишћење срца од сваке наклоности према спољашњем и страсном. По мери очишћења срца, прелази се од спољашње ка унутрашњој молитви. Тако делатна усна молитва распаљује умно-срдачну молитву и помаже је у њеном дејству. То нарочито важи за Исусову молитву.
ђ. О непрестаној срдачној молитви
Без непрестане молитве није могуће приближити се Богу.
(преподобни Исаак Сирин)
Последњи степен делатне молитве чини непрестана срдачна молитва. Благодат Божија се усељава у срце чим оно задобије извесну меру унутрашње чистоте. Варница Светога Духа запаљује срце и оно почиње да се загрева према Богу. Привучен овом топлином, ум у срцу пребива у неподељеној пажњи, удубљен у посматрање Божије. Буран ток мисли се смирује, а са душом се дешава исто што и са крвоточивом женом из Јеванђеља.
Срце пред лицем Божијим излива своје наде и болове, слуша Његову реч, пева му хвалу, или стоји пред Њим потрешено, спремно на сваку жртву. Таква расположења расту у све већој мери код унутрашње молитве и коначно постају стална. Срдачна молитва добија у самоделатности и појављује се час као делатна, кроз сопствени напор упражњавана, час као самоделатна, кад сама овлада молитчеником. То је живот у непрестаној молитви пред лицем Божијим. До овог стања доводи делатна, из сопственог напора приношена молитва – пре свега Исусова молитва.
е. Самоделатна благодатна молитва
Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.
(Мт.5,8)
Благодатна молитва долази независно од твог усрђа. Дух молитве те обузима и води у унутрашњост срца – као да те неко ухвати за руку и снажно вуче из једне просторије у другу. Душа бива везана неком другом силом, и радо пребива у унутрашњости све док је носи дух молитве.
У првој фази ове молитве, душа види све, познаје себе и своје спољашње стање, може да размишља, да себе управља и чак да ово стање вољно прекине. У другој фази душа се налази већ у вансебности (заносу), у просвећењу. Она је уздигнута изнад саме себе и доспева до сагледавања у коме себе и своје спољашње стање сасвим заборавља. Она више не живи у мислима, већ у стању узвишене свести духовног боговиђења које њену унутрашњост захвата тако снажно да заборавља све спољашње, губећи га из свести: ум и свест се сједињују са виђеним (прозрење). При томе, човек не може сам собом да управља нити да прекине то стање. То и јесте благодатна или боговидна молитва. У таквом стању је апостол Павле гледао рај. Пророци су такође живели у оваквом стању кад их је Дух Свети томе уздизао.
Боговидна молитва од човекове воље зависи само онолико колико је човеку дато да, кроз свој ревносни труд, своје срце очисти од страсти. Ипак, и тада она остаје дар Божијег промисла. Око ума са кога се скине копрена страсти, угледаће неисказану красоту. Ко од смртних једном окуси ово јело бесмртних, ко ту радост доживи – ни за шта више не може да се веже, ничега да се плаши, већ узвикује са апостолом: Ко ће нас раставити од љубави Христове (Рим.8,35).
Било би безумно и дрско хтети са нечистим и страсним умом објашњавати такво боговиђење и тумачити га, или покушати самовољно ступити у област боговидне молитве, где само Бог уводи оне који су чиста срца. Ипак, средствима познања која нам је Бог даровао можемо да разматрамо и објаснимо на који начин човек може да схвати ствари натчулног, скривеног, духовног света. Прво средство сазнања средине у којој живимо јесте сведочанство наших чула. Друго средство познања чине посматрања и закључци разума на основу грађе коју нам нуде чула. Поред тога, постоји и трећи пут сазнања, пут духовног сагледавања, кога благодат Божија отвара пре свега онима који су чиста срца. Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети. То је област виђења коју отвара духовна молитва. Све је овде духовно. Потпуно откривење Духа може да се разуме само као гледање нашег унутрашњег духовног ока: ни чула, ни формуле разума нису у стању да га схвате. О таквом гледању говори апостол Павле у 2.Кор. 12,2-4.
На основу изложеног, ми боговидну молитву можемо да посматрамо само као дејство благодати. Ми треба да останемо у страхопоштовању пред извесном границом, преко које даље благодат Божија води ка неисказаним дубинама скривеног духовног живота.
Ми, наравно, нећемо бити осуђени што, ради своје слабости, нисмо у стању да достигнемо боговидну молитву. Али, од нас ће се сасвим сигурно тражити полагање рачуна о томе да ли смо свој ум и срце чували и да ли смо се помоћу страшног имена Исусовог супротстављали зломе. Јер, ми носимо Христа у себи као дар крштења, а не можемо или нећемо у време искушења да га призовемо у помоћ: Или не познајете себе да је Исус Христос у вама?
Многи који се моле умиру а да нису стекли сагледатељну молитву. Ипак, њихов труд око молитве не остаје без плода. Бог им у часу смрти или касније дарива ту боговидну самоделатну молитву, која их као ватрени пламен носи у висине.
ж. О духовном расту молитвеника
Немој да мислиш да су степени молитве нешто
произвољно наведено или вештачки постављено.
Не, они су нужна последица сваког органског растења
(свети Теофан Затворник)
Вежба у молитви тражи најстрожији редослед. Њен развој се дешава органски, неприметно, као растење биљке, или узрастање човековог организма. Све има своје време. Човек на почетку приноси своју молитву у делатном труду. Потом све више бива Богом захваћен. Једно стање унутрашњег растења прелази у друго. Такви степени су: чиста гласна молитва, пажљива молитва, умно-срдачна молитва и, на крају, самоделатна, боговидна, чисто духовна молитва која нас уводи у екстасу, превазилазећи нашу свест.
Ко стекне једно стање молитве, прелази на друго, по одлуци воље Божије. Немогуће је да се изостави ма који степен, да се прескочи или, пак, да се крене обрнутим редом.
Природни човек нужно напредује од детињства ка дечаштву, до зрелог узраста, и мења се при сваком добу старости. Младић се осећа другачије него дете: он се никад не враћа у стање детета.
Исто тако и у духовном животу постоје степени зрелости. Стајање на различитим степенима је чињеница, а не некакво понижење. Нико не треба да се жали да му је недостижно оно што је неко други постигао. Шта више, свако у самопознању треба да прими свој духовни узраст са смирењем. Јер, терет и одговорност виших дарова и онако прелазе његове сопствене снаге.
Онај ко се делатно моли узраста кроз пажњу, Божији страх, подвижничко самопознање и покајнички унутрашњи потрес, који чисти његово срце. Он савлађује досадне маштарије, страсти и поступања из сујетне самовоље. Нарастајућа срдачна молитва све више га испуњава духовном радошћу и миром. Тако молитвеник пребива у своме срцу пред Богом и са Њим разговара. Он живи и ради под утицајем молитве пред лицем Божијим и расте из степена у степен.
