NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OBITAVANJE BEZGRANIČNOG U SRCU

OBITAVANJE BEZGRANIČNOG U SRCU

Hilandarski prevodi

Obitavanje Bezgraničnog u srcu

 

 

VII

PLODOVI MOLITVE

 

Prvi plod molitve je unutrašnja sabranost

i toplo osećanje prema Bogu.

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Da li su plodovi molitve primetni već na početku? Sigurno, ukoliko se molitvoljubac sabrano moli sa strahopoštovanjem i mukotrpnim samopoznanjem. Takva molitva budi pokajanje srca, a budnost poklanja pouzdanje i vodi ka očišćenju srca pri rastućoj ljubavi prema Bogu.
Već prosto sećanje na Boga u Isusovoj molitvi donosi svoj prvi plod, tj. rastuće strahopoštovanje, strah Božiji i sećanje na smrt, pri izvesnom smirenju misli, primetnijem okretanju ka sebi i toplini srca. To su prirodna dejstva koja svako može da zadobije.
Pod uticajem Božije blagodati javljaju se plodovi koji vode ka višim stanjima molitve. Prvi plodovi blagodati su pažnja i umilenje srca. Pažnja je prva blagodat koju prima revnostan i strpljiv molitvoljubac. Ona čini dušu molitve.
Bez pažnje molitva je mrtva. Blagodatna pažnja deluje na naročit način. S vremena na vreme, ona obuhvata um i zatvara ga u reči molitve. To se dešava sve trajnije i stalnije. Um se vezuje za sadržaj molitve i biva privučen srcu koje mu odgovara toplim umilenjem. Pažnja proizvodi umilenje srca, koje, opet, produbljuje samu pažnju. Oboje se uzajamno snaže i postepeno oživljuju srce. Molitva stiče unutrašnju sabranost, čistotu i toplo osećanje prema Bogu (sveti Teofan Zatvornik).
Osećanje Božijeg prisustva usredsređuje i sabira um, darujući mu povišenu budnost prema svim iskušenjima. Ono istovremeno čini da postanemo svesni sopstvene ništavnosti. Sabrana molitva dopire neposredno do srca i u njemu pokreće toplinu umilenja. Umilenje pokazuje da je Bog sa nama (prepodobni Serafim Sarovski). Kad čovek zadobije stalnu pažnju i umilenje, postigao je stanje blaženstva koje se u Jevanđelju označava siromaštvom duha i plačem.
Najvažniji plod molitve nije toplina i blaženstvo, već strah Božiji i srdačno pokajanje. Savest se u sve većoj meri budi. Čovek biva sve više svestan svojih grehova i nedostataka. On se u rastućoj smirenosti obraća Hristu sa srdačnim pokajanjem i okušava Njegovu svepraštajuću dobrotu. Saznanje o izgubljenosti i mimo svake zasluge pomilovanosti ispunjava toplom ljubav1u prema Bogu, vatrenom revnošću i odlukom da se ubuduće samo Njemu služi (sveti Ignjatije Brjančaninov).
Pod uticajem blagodatnog, svojevrsnog straha Božijeg gube se strasti, a sa uzrastajućim očišćenjem duša sve više oseća zajednicu sa Bogom. Duh čovekov se preporađa, obožuje, a blagodatna stanja sagledateljne molitve se sve više utvrđuju.
Plod molitve je život sa povećanim delovanjem blagodati Duha Svetog, koja preobražava svu unutrašnjost.
 

1. O DELOVANJU BLAGODATI
 

Istinski cilj hrišćanskog života jeste sticanje Duha Svetog

(prepodobni Serafim Sarovski)
 
Hrišćanski život nije jednostavno prirodan, već pre svega blagodatan život. Cilj života je oboženje čoveka, njegovo živo sjedinjenje sa Bogom (sveti Teofan Zatvornik). Sva dobra dela su samo sredstva za zadobijanje Duha Svetog. Jedino dobro delo koje se čini u ime Hristovo donosi taj plod. Sve što radi Hrista činimo preizobilno nas ispunjava blagodaću Duha.
Samo zadobijanje Duha Svetog (koje je plod svih vrlina) donosi spasenje. On priprema svoje stanište u telu i duši. Njegova se blagodat useljava u naše biće i preobražava ga. Ona prevodi iz propadljivog u nepropadljivo, iz duševne smrti u život u Duhu, iz tame u svetlost, iz obora našeg bića (gde strasti obitavaju slično životinjama) u svetao hram Božiji.
Stoga je rečeno: „Stražite i molite se“, da ne biste ostali bez Duha Svetog. Molitva nam, pre svih vrlina, pomaže da zadobijemo blagodat Duha, budući da nam u svako vreme i na svakom mestu stoji na raspolaganju (prepodobni Serafim Sarovski).
 

a. O duhovnoj probuđenosti

(po svetom Teofanu Zatvorniku)
 
U čovekovom životu postoji trenutak duhovnog probuđenja. Čim se Duh Božiji dotakne srca, čovek se budi za višu svest. Onaj ko dođe u životnu opasnost ili u blizinu smrti, često iskusi ovo buđenje. Tada se na munjevit način otvara jedna neporecivo viša stvarnost, koja mu pokazuje sve u pravom i istinskom svetlu. To je trenutno dejstvo božanske blagodati koja budi dušu za stvarni život. U takvim slučajevima blagodat munjevito uništava ceo sklop samoobmane u čovekovoj svesti i sećanju, osvetljavajući istovremeno ceo Božiji poredak istine i dobrote.
Svojstvo ovog stanja, pred licem neizbežnog Suda Božijeg, jeste užas ništavnosti i sebičnosti našeg života, i divljenje pred savršenstvom i blaženstvom Božanstvenog poretka koji nam se otkriva. Taj Božanski poredak obuhvata Boga i Njegov promisao koji vodi palog čoveka kroz sva životna iskušenja, spasava ga i usmerava ka neiskazanom blaženstvu. Taj promisao biva u svakoj crti neposredno opipljiv. Nasuprot njemu stoji čovek, koji se svakim delićem svoga bića, u svome nerazumlju i svojoj nesvesnosti, ogrešuje o njegov poredak.
Pod uticajem Božanske blagodati naš duh počinje iznova da zadobija svoje prirodno saznanje o Bogu. Ova svest o Biću Božijem, o Onome koji jeste, koji sve održava i svim upravlja, uvodi nas u osećanje svestrane zavisnosti od našeg Tvorca, oživljavajući strah Božiji. I zavisnost i strah Božiji bude savest, tj. neprevarljivog svedoka i sudiju svih naših misli, osećanja i delanja. Naša savest čini da saznamo svoju bezizlaznost, iz koje ne može da se pobegne. Mi smo u ruci Boga, pravednog Sudije i proživljavamo Njegov gnev za sva učinjena nedela (Rim.1,18). Ali, blaga vest Jevanđelja nas oslobađa iz te nevolje. Izlaz koji se pronađe u krajnjem bezizlazu prihvata se rado i revnosno. Tako i naš duh poruku spasenja prihvata svom snagom i poverenjem, spreman da ispuni sve što je potrebno.
Čovek se svesno i slobodno obraća Bogu. Tada se blagodat (koja je prethodno spolja pomagala) useljava u njegovu unutrašnjost i povezuje sa njegovom slobodom. Zatim se budi snažno osećanje za Boga. Ukoliko se ne uguši, to osećanje će vremenom i uz određeni napor postati sve vatrenije. Ko ga, pak, nemarnošću uguši, proći će kroz mnoge nevolje. Biće mu potrebne mnoge molitve da bi ga ponovo zadobio. Blagodat se, ipak, nikome ne otkazuje. Njoj samo treba da obezbedimo mesto u sebi.
Blagodat u nama dobija slobodu dejstva kad u nama nestane samoživosti i kad se strasti iskorene.
Ako hoćeš da živiš pravim hrišćanskim životom, potrudi se pre svega da stekneš blagodat. Trenutak u kome blagodat dospe u tebe i poveže se sa tvojom voljom, istovremeno predstavlja početak snažnog, sigurnog i plodnog hrišćanskog života. Ali, blagodat se približava samo onome ko je svojom slobodnom voljom traži. Tek kad se obe sjedine (tj. sloboda volje i blagodat) počinje novi oblagodaćeni život, koji priliči slobodnim stvorenjima.
 

b. Um i sloboda se obraćaju Bogu
 

Prvi plod Božanske blagodati jeste obraćenje uma i srca Bogu.

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Duhovni život počinje sa delovanjem Božanske blagodati. Pomoću blagodati on jedino i može da se održava i da sazreva. Onoga ko se od početka preda Božijoj volji, Bog odmah prima i njime rukovodi. Vođen blagodaću, on brzo, ravnomerno i sigurno stiže do savršenstva.
Carstvo Božije u nama počinje čim duša pozna Boga kao svoga Gospoda, i čim se On u nju useli. Početak čini odluka da služimo Bogu i da mu na žrtvu prinosimo um i slobodu, tj. ono što čini duhovnu suštinu čoveka. Tu žrtvu Bog prihvata i sklapa sa čovekom novi savez (sveti Teofan Zatvornik).
Čovek se odlučuje da napusti svoju rasejanost i da samoodricanjem sledi za strahom Božijim i svojom savešću. Posle ovakve odluke pojavljuje se blagodat Božija koja je dotle spolja delovala. Ona se kroz svete tajne nastanjuje u nama, te duh čovekov (dotle slab) dobija novu snagu. Svest i sloboda sada stupaju na njegovu stranu, i on započinje uistinu slobodan, razuman i samosvojan život pred Bogom.
Pod dejstvom blagodati zadobijamo saznanje o dvojnosti naše prirode. Blagodat u čoveku odvaja ono neprirodno od duhovnog, po obrazu Božijem stvorenog. Ona taj obraz pokazuje u njegovoj svetlosti. Čovek dobija samosaznanje i odlučuje da iskoreni sve što je nedostojno njegovog bića. Ali, ova odluka je tek početak posla. Čovek se doduše svesno i dobrovoljno odvojio od svoje lažne prirode i okrenuo ka svome prirodnom stanju, ali za prvo vreme ceo njegov unutrašnji sklop os-taje u starom stanju. Duša i telo, sa svim njihovim nastrojenjem, još uvek su strastoljubivi kao i ranije. Tako je čovek još nečist, izuzimajući njegovu novu svest i slobodu.
Pokazuje se sledeća razlika: ranije je ovo stanje bilo poželjno, a sad je sramotno i nepodnošljivo. Molitvoljubac je iz sebe istupio kao iz trulog trupa. On tek sada zapaža kako se težak strastoljubivi smrad njegovih pojedinačnih udova ispravlja. I protiv svoje volje, on ovo samosaznanje mora da iskusi bolno do gađenja.
U ovom stanju blagodatni život je samo jedna vrlina koja je svestrano ugrožena. On je jedna slaba svetiljka u tamnoj noći. Jedino dobro u čoveku zasad jeste njegova težnja, koju Bog blagonaklono prihvata. Svi drugi delovi bića još se nalaze u zarobljeništvu. Oni neće, niti mogu da slede zahtevima novog života. Um ne uspeva da misli na novi način, srce je nesposobno da oseća na novi način, volja žudi da živi na stari način. Tako je još ceo čovek nečist, osim jedne jedine tačke – slobodne, svesne snage, tj. uma ili duha. Sa njim se najčistiji Bog i povezuje. Sve drugo što je još uvek nečisto, prirodno, Njemu ostaje strano i tuđe.
U ovakvom stanju Bog još ne može čoveka da ispuni svojom božanskom blagodaću, budući da sasud još nije spreman. Jer, Bog je svetlost koja ne može da ima zajednicu sa tamom (2.Kor.6,14).
Tek kad se tama greha i strasti protera i kad svetlost vrline prožme naše biće, Bog može da se sjedini sa čovekom. Tada će se vrlina ogledati u nama i mi ćemo je zračiti iz sebe.
Dakle, radi se o tome da se potrudimo da životodavna snaga blagodati prožme sve sile našeg tela i duše, da progna gadno strastoljublje i da ih iznova podigne u njihovo čisto prirodno stanje.
 

v. Ravnoteža između podviga i pouzdanja u Boga
 
Pomoć Božija je uvek blizu. Ipak, ona se ukazuje onome ko je traži tek kad se do najveće mere potrudi i kad najzad uvidi svoju sopstvenu nemoć. Sve dok čovek pokazuje i najmanje samopouzdanje, Bog se ne meša.
Ako uobražavaš da možeš nešto sam da postigneš, moraćeš duže da čekaš na pomoć. Duh Sveti je uvek spreman da pomogne. On samo očekuje našu želju da prihvatimo Njegovu pomoć. Kako treba da se ponašamo da bismo tu pomoć primili? Treba da se smirimo. Onome ko oseća svoju nedostojnost i sve očekuje od Duha Svetog, trudeći se neprestano u onome što je u njegovoj moći, višnja pomoć ubrzo dolazi.
Delaj i trudi se iz sve snage. Jer, ako popustiš u trudu, od tebe će se udaljiti zaštitna sila Božija. Ako, pak, hoćeš da sve samo sopstvenom snagom postigneš, bićeš sasvim napušten. Stoga drži ravnotežu između sopstvenog napregnutog podviga i neograničenog poverenja u Boga. Oni zajedno učvršćuju tvoje snage.
Trudi se revnosno, s naporom, ali ne zidaj na sebi samom. Ono do čega ti je stalo iznosi pred Boga (Ps.37,6). Moli se: „Ja želim, tražim, a ti me prosveti Tvojom istinom“.
Gospod zapoveda: Bez mene ne možete činiti ništa (Jn.15,5). Ovaj zakon važi u duhovnom životu u svoj svojoj tačnosti. On se ni za dlaku ne može izmeniti. Na pitanje: „Šta treba da činim da bih zadobio ovu ili onu vrlinu?“, jedini odgovor je: „Trudi se koliko možeš i obrati se Bogu, i On će ti je podariti“. Drugog puta i načina nema.
Trudi se, podvizavaj se, traži – i naći ćeš. Kucaj i otvoriće ti se. Ne popuštaj i ne očajavaj. Ali, pri svemu tome, budi svestan da je sav naš trud samo pripremanje za prihvatanje blagodati koja sve dalje čini. Dar zavisi od volje Darodavca. On obično dolazi neočekivano i neslućeno.
Mi smo u svemu dužni blagodati Božijoj. Bez nje ništa duhovno ne može da se zadobije. Čim ona prodre u srce, sve ide po jednom utvrđenom redu, samo od sebe.
 

g. Blagodat i sloboda
 
Teoretičare mnogo zanima pitanje o odnosu između blagodati i slobode. Za nosioce blagodati ovo pitanje se rešava praktično. Ko ima blagodat, slobodnom voljom se potpuno prepušta njenom dejstvu i ona u njemu dela.
Svo uzrastanje i sazrevanje duhovnog života počiva u sjedinjenju blagodati i slobode. Čovek obećava da će živeti po volji Božijoj, u Njegovu slavu, i sebe potpuno polaže u Božije ruke: „Ti me snaži i učvršćuj! Ti učini sa mnom ono što je po Tvojoj volji“.
Najznačajnije je da čovek dođe do sledećeg stava: „Gospode, spasi me kako sam hoćeš, a ja ću se iskreno, bez skretanja i izgovora truditi, kako najbolje znam i umem“. Bog prihvata onog ko je tako nastrojen i upravlja njime. Bog postaje njegov učitelj i zastupnik. On je Onaj koji hoće i Onaj koji deluje u njemu. Bog i seje i rod donosi.
Gospod se uključuje u naš život tek kad se čovek potpuno, bez ostatka. preda volji Božijoj i poveri Njegovoj delotvornoj pomoći. Tome, pre svega, pomaže neprestana Isusova molitva. Ona vodi ka siromaštvu duha. Mi se kroz nju učimo da za sve tražimo pomoć Božiju i tako polako gubimo svoju samouverenost. U onome što nam uspe mi vidimo Božiji dar za koji smo se uvek molili. Istovremeno, pomoću nje raste vera, jer onaj ko se neprestano moli pojačano doživljava Božije prisustvo. Ovo saznanje toliko razrasta u nama da oko uma jasnije uočava Božije rukovodstvo nego što telesno oko može da razazna predmete oko sebe (sveti Ignjatije Brjančaninov).
Pre početka unutrašnjeg života, pre opipljivog dejstva blagodati i Božijeg zajedništva, čovek obično traži da sve sam obavlja. Ali, na kraju, on ostavlja svoj besplodni trud, celom dušom se predajući delovanju blagodati. Blagodat počinje u njemu da raspaljuje oganj duhovnog života. On sad iz iskustva poima da kod ovog unutrašnjeg preloma njegovi napori ništa ne znače. Kasnije, kad se blagodat povuče, on saznaje da i odražavanje ovog živog ognja ne stoji u njegovoj moći. Nadolaženje dobrih pomisli i stremljenja, neshvatljiva toplina molitvenog duha, ubeđuje ga da on svo dobro može da čini samo uz pomoć prisutne blagodati Božije i Njegove dobrote. On saznaje da samo putem samoodricanja i privrženosti Bogu može uspeti. Stoga se on i prepušta Njegovoj svemogućoj volji. Dejstvo Duha Svetoga za poznanje njegovog srca postaje jasnije nego bilo koji matematički dokaz. Njemu kao jedina briga ostaje da bude veran blagodati.
Nevernost nju vređa ili je sputava u sadejstvu, usled čega se povlači nazad. Svoju vernost čovek dokazuje ukoliko ni u mislima, ni u rečima, ni u osećanjima, ni u delima ne dopusti ništa što je Bogu neugodno, te ukoliko, s druge strane, ne izostavi ništa od onoga što predstavlja Njegovu volju. To zahteva veliki napor i junačko samosavlađivanje. Međutim, žrtvovati sve Bogu pričinjava radost! Za svaku takvu žrtvu kao uzdarje slede unutrašnji mir i odvažno poverenje u molitvi. Takva dela vernosti zagrevaju dar blagodati i molitve, koja postaje neprestana.
 

d. O suštini blagodati
 
Božija blagodat je prisustvo Božije u nama. Bez mene ne možete činiti ništa. To je princip blagodati. Zapravo, u tom smislu su pravi Hrišćani nazivali Isusa Hrista jednostavno – Gospodom.
Ako je blagodat u nama, duša se oseća kao u nekom toplom ogrtaču. Ako se blagodat povuče, duša kao da se nalazi naga na mrazu. Oko blagodati treba da se svestrano potrudimo, premda je sopstvenom snagom ne možemo niti privući, niti održati. Jer, ona se približava, prebiva u nama i udaljava po svojoj volji. Blagodat ostaje uvek blagodat, slobodan dar Duha Svetog (sveti Teofan Zatvornik).
 

đ. Pojam Božije blagodati
 
Šta je blagodat Božija? To je sila Božija koju prima verujući, u ime Isusa Hrista kršteni čovek. Ona ga čisti, osvećuje, prosvećuje i snaži u činjenju dobra i savlađivanju zla. Ona teši i snaži u iskušenjima, nevolji i bolesti. Ona pomaže kod zadobijanja večnih vrednosti, koje je Bog svojim izabranicima pripremio.
Sila blagodati čini da čovek koji je bio gord, sebičan, zao, zavidljiv postane blag, smiren i samopregoran radi slave Božije i svojih bližnjih, prema svakom blagonaklon, velikodušan i nelicemerno popustljiv. Sila Hristove blagodati čini da neverujući postane revnosno verujući, da se srebroljubac, lakom i nepravičan, nemilosrdan prema siromašnima, u dubinama svoje duše preobrati i postane nekoristoljubiv, iskren, darežljiv i sažaljiv. Božija blagodat utiče da neumeren u hrani i sklon pijanstvu postane uzdržljiv, i to ne radi zdravstvene dijete, već iz saznanja jednog višeg etičkog cilja (sveti Jovan Kronštatski).
Pod uticajem Božanske blagodati može se dogoditi da osetiš dubok mir i tihu blaženu radost u molitvi. Potrudi se da sačuvaš taj dar. Božanska blagodat Duha Svetoga je veoma nežna, vrlo utančana. Ona se odmah uklanja od duše koja izgubi strahopoštovanje i pažnju. A kad se blagodat Božija izmakne, duša se prepušta sama sebi. Tada na nju navaljuju strasti da je rastrgnu kao gladne zveri.
Kad se prejedeš ili opiješ sveta stvarnost i blaženi svet prestaje da deluje u tebi. Ako se razgneviš ili grubo postupiš, blagodatno raspoloženje se gubi na duže vreme. Ako se strastoljubivo vežeš za jednu stvar, neko zanimanje ili ljudsko biće, blagodat se bezuslovno povlači iz tebe. Ako dozvoliš sebi da uživaš u pohotljivim predstavama, blagodat će se od tebe za dugo povući. Jer, ona sve grehovno, a naročito pohotljivost i slavoljublje. izbegava kao odvratan smrad. Ti ćeš je potom tražiti, ali je nećeš naći. Radi toga ćeš žaliti, ali ona tvojoj brizi neće poklanjati pažnju kako bi se naučio da ceniš Božiji dar i da ga u strahopoštovanju brižljivo čuvaš.
Poziv apostola Pavla: Budite duhom vatreni, jeste poziv na podvige koji potpomažu dejstvu Duha. Tome služi očišćenje od strasti i molitva.
Da li je u našoj moći da se ispunimo Duhom? Da, to stoji u našoj moći. Ukoliko očistimo svoju dušu, Duhu ništa neće smetati da se useli u nas. Tad se On približava i ispunjava naše srce (sveti Jovan Zlatoust).
 

2. POUZDANJE I RADOSNA TUGA
 

Ko se iskreno kaje za svoj greh,

dobija svetlo pouzdanje u beskrajno milosrđe Božije,

koje neizmerno prevazilazi sve prestupe.

(Avva Dorotej)
 
Napor da ispuni Hristove zapovesti čoveku pokazuje njegovu sopstvenu nemoć: najednom mu se pokazuje sva njegova pala priroda, koja mu je dotle bila skrivena. Ona započinje tvrdoglavu borbu sa Jevanđeljem.
Njegov život se ispunjava nevidljivim porazima. To saznanje izaziva blaženo siromaštvo duha, „mudri plač“, i stvara skrušeno, smirenjem ispunjeno srce, koje Bog ne osuđuje (Ps.50).
Iskreno, pokajničko samopoznanje nužno privodi doživljavanju sopstvene ništavnosti, koje prati siromaštvo duha, tj. prvo blaženstvo: Blaženi siromašni duhom – oni koji smatraju da ništa nemaju. „Blaženi su prosjaci duha“. Ko se uveri u svoje duhovno siromaštvo, neprestano baca pogled na svoje slabosti i tuguje radi njih. Ova tuga po Bogu, radi odvojenosti od Njega, ovo „mudro plakanje“, u nama izaziva pravo pokajanje srca i privodi ka Njemu: Blaženi koji plaču, jer će se utešiti.
Pravo blagodatno pokajanje, koje daruje Božija blagodat, budi toplo kajanje za počinjene grehe. Mi osećamo dubok bol što smo Boga uvredili, što nas je greh od Njega udaljio. Međutim, mi istovremeno imamo i radosno pouzdanje u Njegovo milosrđe. Pri suočenju sa Njegovom praštajućom dobrotom, ono nas privodi umilenju srca. Čovek plače zbog svojih grehova kao izgubljeni sin u očevom zagrljaju, i radosno dirnut, doživljava svepraštajuću ljubav Očevu.
Ja neprestano dopuštam da budem zaveden, grešim i izdajem Boga za cenu odvratnog uživanja. Međutim, nasuprot mom stalnom neverstvu, On ostaje nepromenjiv, strpljivo očekujući moje pokajanje i svim sredstvima me vukući preobraćenju: Ne trebaju zdravi lekara nego bolesni. Jer nisam došao da zovem pra vednike no grešnike na pokajanje. Tako je govorio, tako je radio Sin Božiji…
Tebe potresa Njegova dobrota? Isto je tako dobar i Duh Sveti. Čak i sam greh ga vuče čoveku. Ne greh koji se čini, nego svest o grehu u čoveku koji se duboko kaje! Što čovek dublje shvati svoju pokvarenost, što više sebe okrivi, toliko postaje pristupačniji Duhu Svetome: Spasitelj se približava sams onima koji se osećaju bolesni. Ispovedi (priznaj) svim srcem svoju nedovoljnost i tuguj zbog nje, pa će ti Duh Sveti prići kad najmanje očekuješ, kad ga se smatraš nedostojnim, i ostvariće tvoje ponovno duhovno rođenje (sveti Ignjatije Brjančaninov).
 

3. O PLAMENOJ REVNOSTI
 

Plamena revnost prema dobru

jeste dokaz istinskog duhovnog života.

(sveti Teofan Zatvornik
 
Prava zajednica sa Bogom počinje plamenom revnošću u ispunjavanju Njegove volje. Odakle proističe ta plamena revnost? Plamena revnost je dejstvo Božije blagodati. Čim slobodnom voljom počne da teži dobru, čoveku se približava blagodat Božija i u njemu proizvodi snažnu revnost.
Zašto je to potrebno? Zar mi nismo u stanju da i sami činimo dobro? Ne činimo li i inače razna dobra sami od sebe? Prirodno. Ali, ovde se ne radi samo o pojedinačnim dobročin stvima, nego o celokupnoj obnovi našeg života, u svim njegovim odnosima. Pokušaj sam da se predaš neprestanom delanju saglasno reči Božijoj, i to kroz ceo život. Tvoj pokušaj će svakako da se završi žalosno. Počećeš, pa ćeš brzo stati. Kako bi i bilo drukčije? Jer, tvoja snaga nije dovoljna. Jedino je nepromenjiva sila Božija u stanju da nas neprestano održi u dobru.
Drk smo spokojni, dok sve ide po našoj volji, dok nas ništa ne pritešnjuje ili zavodi, mi u samoobmani možemo da mislimo kako sve obavljamo sami, bez pomoći od Boga. Ali, kad se zlo sa dna srca uskovitla, kad se pomisli podignu kao prašina na vetru i želje jedna gora od druge počnu da se smenjuju, kad se dakle naša duša uzburka – mi se brzo nalazimo u bezizlazu i nehotice zapomažemo: „Spasi me Gospode, davim se“ (Ps. 118,25). Samo je blagodatna sila revnosti u stanju da nosi teret zapovesti. To je jedina sila koja nas vodi ka spasenju. Plamena revnost je naš životni dah. Gde se on ugasi, sahne se i sav hrišćanski život. Čak i spoljašnjem dobrom nastrojenju ponestaje pravog duha.
Naše nastrojenje prema dobru se osnažuje čim se blagodat sa njim sjedini. Ono se tada pretvara u nezasitu revnost i čini sve što je bogougodno, neumorno se trudeći da ispuni volju Božiju. Ona je puna života, vatrena, neumorna, silna. Njeno prisustvo svedoči da je naš duh sjedinjen sa Duhom Božijim i da je ponovo vraćen u svoje prvobitno stanje. Inače, naša sopstvena revnost se nekad raspaljuje, a nekad gasi. Stalnu, plamenu, neumornu, silnu revnost daruje samo blagodat Božija. To je ona duhovska vatra Svetoga Duha koju je Hristos doneo na zemlju da bi preobrazio ljude (Lk.12,49; Mk.9,49). Ona oživljava, okriljuje i omogućava da se sve što je bogougodno čini voljno i rado (Rim.12, 11).
Jedino pravi oganj revnosti celosno i čisto ispunjava dobro, dok greh progoni do najtananijih projava. Takva revnost traži dobro kao nasušni hleb, dok zlo smatra smrtnim grehom i prezire sve ono što bilo kako podseća na njega.
Ko uistinu poseduje plamenu revnost neće činiti samo dobro koje se samo od sebe nudi, nego će postati uporni istraživač koji se iskreno trudi oko postojanog, trajnog dobra. Snaga za sve te trudove proističe, kao i inače u životu, iz oduševljenja i ljubavi prema svom zadatku. Revnost za volju Božiju postaje radostan i, za naš duh, okriljujući put ka Njemu. Sve treba činiti u slavu Božiju, nasuprot grehu koji se u nas nastanio. Sve treba da se radi pažljivo i sa opreznošću. Slava Božija treba da bude naš glavni zadatak u životu. Kad se ova plamena revnost u tebi raspali, potrudi se da je održiš. Ona se raspaljuje pre svega kroz dela ljubavi, koja predstavljaju njenu suštinu, kroz verno ispunjavanje svih zapovesti, praćeno čistom savešću, unutrašnjom sabranošću, sagledavanjem i molitvom.
Kod svakog čoveka plamena revnost deluje na svoj naročiti način. Kod jednog se usmerava na strogo bavljenje unutrašnjim životom, a kod drugoga na dela ljubavi, na društveno delovanje ili propoved Božije reči. Pri svemu tome važi da sve treba činiti u slavu Božiju.
Plamena revnost se gasi čim naša pažnja odstupi od Boga: zbog mnogobrižnosti, neumerenih telesnih uživanja i svih strastoljubivih veza. Sa nestajanjem revnosti izumire svaki duhovni život. Svetlo se gasi kad se polije vodom ili pospe smećem. Tako se i dar božanske blagodati gasi zbog nečistog života. Svetlost kandila se gasi kad nestane ulja. Blagodat presušuje kad uduši nedostane milosrđa. Božija je blagodat došla iz milosrđa prema tebi i žurno odlazi kad ga u tebi ne nađe. Svako zlo, svako klevetanje. svaka uvreda bližnjeg gasi njenu svetlost.
Značaj plamene revnosti za sav duhovni život tako je veliki da je neophodno upotrebiti svu brigu kako bismo je sačuvali i negovali. Ono što ju je prvi put raspalilo, u stanju je i da je održi. Čovek koji je ranije živeo u spoljašnjosti, pod uticajem blagodati je preveden u unutrašnjost i probuđen iz grehovnog sna. On je ugledao jedan novi život, našao Boga i odlučio da samo Njemu nadalje služi. Ko neumorno teži plamenoj revnosti, mora najpre da se vežba u povučenosti, da posmatra svoj unutrašnji svet i, najzad, da gaji misli i osećanja koji su ga do toga stanja doveli.
 

Kako održati plamenu revnost?
 
Božija blagodat je osetno prisutna samo toliko koliko traje naša revnost. Jer, blagodat je oganj. Oganj se održava drvima. Drvo duha je molitva. Čim se božanska blagodat dotakne srca, budi se molitva. Srce i um se sa pažnjom obraćaju Bogu. Um koji je uvek delatan, počinje da misli na Njega. To vezivanje naše misli za Boga postaje stalni pratilac blagodatnog stanja. Misao o Bogu ne ostaje pasivna, već vodi ka posmatranju Njegovog savršenstva i Njegovih dela. Sve je to oblast Duha. Revnitelj istrajno ostaje u tome i crpi uvek novu revnost. Iz toga proističe tanani strah Božiji, praćen prebivanjem u punom strahopoštovanju pred Njim. Ono straži nad blagodatnim stanjem.
 

4. O PONOVNOM DUHOVNOM ROĐENJU
 

Početak i koren spasenja počiva na izvršavanju zapovesti.

Krajnji cilj spasenja je duhovni preporod.

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Život jeste snaga za delanje. Duhovni život jeste snaga za delanje duhom po volji Božijoj. Tu snagu je čovek izgubio. Sve dok je ponovo ne zadobije on, i pored sve dobre volje, ne može da živi duhovno. Pravi hrišćanski život je blagodatni život. Da bi živeo po volji Božijoj, čovek ima potrebu za blagodatnom silom koja će prožimati njegov duh i vratiti mu prvobitnu snagu. Ta moć je božanska blagodat Duha Svetog.
Ona se daje krštenjem, a održava se tajnom ispovesti i Pričešća i neprestanom molitvom. Spasonosne Božije zapovesti odelotvoruju tu blagodat. Ona se u nama projavljuje u meri u kojoj ispunjavamo zapovesti.
Početak ohristovljenog života čini vatrena revnost kojom živimo po zapovestima Božijim. Njegov krajnji cilj je da dar božanske blagodati dovedemo do punog dejstva, tj. da odbacimo „starog, spoljašnjeg čoveka greha“ i da prihvatimo „novog duhovnog čoveka“, Isusa Hrista (up. Gal.4,19).
Sa tajnom krštenja blagodat Božija (koja je ranije samo spolja uticala) prodire u čovekovu unutrašnjost i iz osnove je menja. Ona iz njegove unutrašnjosti izgoni nenavisnika, ponovo uspostavlja božanski poredak u čovekovom biću i čovekov duh povezuje sa Bogom. Pod uticajem blagodati čovek dobija novo raspoloženje i oseća se kao preporođen. Njegove težnje se okreću od samog sebe i od greha i upućuju prema Bogu i istini.
Kršteni se od nekrštenog razlikuje kao dan od noći i kao život od smrti.
Ništa zemaljsko nije u stanju da nam pruži ono što nam dariva krštenje. Ono sjedinjuje božansku blagodat sa našim bićem i prožima nas njome. Jer, mi bivamo kršteni vodom i Duhom. Sa tajnom krštenja našem se prirodnom ustrojstvu dariva „pečat dara Duha Svetoga“ kao nov natprirodni elemenat. On prebiva u nama i deluje na njemu svojstven način. Kršteni se u svome ustrojstvu bitno razlikuje od nekrštenog.
Duh Sveti pri krštenju čisti našu dušu i daruje joj svoju krasotu, kojom ona sija svetlije od sunca. Blagodat osetno ispunjava dušu i ostavlja je da uživa u blaženoj zajednici sa Bogom. Ali, već posle nekoliko dana, mi gasimo ovu neiskazanu divotu. Kroz našu nepažnju, strastoljublje i mnogobrižljivost, ona tone u dubinu naše duše u kojoj počiva kao skriveno blago. Na nama stoji da je ponovo izvedemo na svetlost života. Ona, u stvari, i čini život naše duše.
Sve dok su pokreti našeg duha rasejani i gube se u raznim pravcima, u nama nema života. Ali, kad uzvišena božanska sila blagodati zahvati čovekov duh i sve njegove pokrete objedini, oganj duhovnog života počinje da se razgoreva. Unutrašnji red počinje od momenta naše odluke da sledimo blagodat kao svoj vodeći životni princip. Tom odlukom stvara se snažan centar u nama. U njemu se nalazi blagodat u zajednici sa našim saznanjem i slobodom. Time je naš duh vraćen u svoje prvobitno stanje. Božanska blagodat upućuje postepeno ka ovom središtu sve snage našeg bića, upravlja njihovom delatnošću, osnažuje dobro i progoni svako zlo. To je poredak novog duhovnog rođenja. Ako se dođe do tog postignuća, u nas se useljava puna harmonija i duboki unutrašnji mir Božiji, koji prevazilazi svaki razum i kome na svaki način treba da težimo.
Po sjedinjenju srca i uma zapovesti Božije se sasvim drukčije ispunjavaju. Ranije se naša pala priroda savlađivala sa teškom mukom. Sada nam, pak, duhovna snaga koja povezuje um i srce pomaže da je radosno, lako i prijatno savlađujemo. Tek kad se blagodat približi i pokrene vatrenu revnost, u našem životu i u našoj prirodi nastaje istiniti preokret. Treba da se potrudimo da je očekujemo u verujućem pouzdanju. Ona dolazi u svoj čas i sve uređuje.
Pred nama se otvara nova stvarnost. Njen glavni cilj postaje čežnja i težnja ka Bogu kao najvišem dobru. Do toga dolazi postepeno, u meri u kojoj strah Božiji ustupa mesto radosti u ispunjavanju Njegove volje. Tom cilju potpomaže sticanje navike:
 
1. da živimo u Božijem prisustvu, u osećanju da je Božije oko stalno na nama;
2. da sve treba da činimo u slavu Božiju;
3. da sve činimo sa svešću o Božijoj volji, u kojoj treba živeti i koju svestrano treba slediti.
 
Delanje po volji Božijoj treba da zahvata sve što činimo. Poslušnost volji Božijoj obuhvata i trpljenje svega onoga što nam dolazi od drugih. Jer, sve treba dobrovoljno prihvatiti kao iz Božije ruke. Pri ovakvom postupanju um uči da se utvrđuje u bogoposmatranju, što i predstavlja početak živog opštenja sa Njim. Istovremeno, u duhu počinje slavljenje Božije sa strahom i trepetom, pri pokajnom samoosuđivanju i uporednim saznanjem Božijeg blagodatnog dara.
Pod ovim uplivom težnja k Bogu postaje sve silnija, sve dok se duša ne odvoji od svega (kao od mraza) i obrati Bogu, tj. izvoru duhovne topline. Predznak ovog rađanja je tiho, dobrovoljno i spokojno prebivanje pred Bogom, praćeno osećanjima strahopoštovanja, straha Božijeg i radosti. Čovek radosno ponire u Bogu, boravi u Njemu i zadobija Carstvo Božije, mir i radost u Duhu.
Osnovni preduslov za tako nešto jeste očišćenje srca. Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti. Stoga se treba truditi, pre svega, oko budnosti ili čuvanja srca. Jer, šta je u srcu, to je i na delu.
Ali, odlučujuća stvar u napredovanju ka Bogu jeste potpuna predanost. Na našu odluku: „Gospode, Ti deluj u meni kako hoćeš. Jer, ja sam slep i slab“, Božija snaga stupa u naš duh. Tada počinje njena svedelatnost. Ova predanost Božijoj ruci jeste najprisniji i najskriveniji postupak našeg duha. On se ostvaruje munjevito, ali posle duge pripreme. Svakom je čoveku darovan jedan talanat, tj. udeo u blagodati Božijoj. Njegovoj je slobodi prepušteno da pozna vrednost tog udela i da se da na posao da ga umnoži. Seti se priče o blagu u njivi i o skupocenom biseru (Mt.13,44-46).
Čovek je primetio blago u jednoj njivi i prodao sve što je imao da bi je zadobio. To znači: Hrišćanin saznaje za neuporedivo blago, za blagodat Duha Svetog u sebi, i žrtvuje sve što mu je najdraže da bi je zadobio, tj. da bi blagodat učinio delotvornom. Još vernija slika predstavlja biser kao Božansku blagodat koja počiva u nama. Onaj ko je postane svestan i ko pozna da od nje nema ničeg izvrsnijeg, ostaviće sve drugo i poželeti da je zadobije. Samo, onaj koji joj teži mora:
 
1) da u sebi pozna njeno prisustvo;
2) da shvati njenu vrednost koja je viša od ovog života;
3) da celim bićem poželi da bude njome prožet, prosvećen i osvećen;
4) da donese odluku da ispuni sve što je u vezi sa njenim postignućem;
5) da odluku sprovede u delo i da srce prepusti isključivo njenom dejstvu.
Time se začinje unutrašnji preporod koji, po meri našeg napora, a pre svega po meri našeg samoodricanja, brže ili sporije napreduje.
Svako ko čuje o blagodatnim stanjima, spreman je da ih odmah svesrdno poželi. Ali, to ni u kom slučaju nije dovoljno. Čovek može da se zaleti, a zatim da stane. Tu se ne radi o nekoj trenutnoj težnji, već o zdravom i razumnom promišljanju i sazrevanju jedne čvrsto zasnovane odlučnosti, pri svesti o svim budućim nevoljama, preprekama i teškoćama, i spremnosti da se sanjima hrabro i istrajno bori.
Težnja da budemo prožeti blagodaću jednaka je težnji za Carstvom Božijim. Ko je bogat, svojim novcem može da ostvari sve što hoće. Isto tako, onaj ko poseduje duhovno blago, tj. blagodat Božiju, može da zadobije sve vrline. Ko u sebi nosi blagodat Duha Svetog, može da ispuni svu istinu i pravdu i da obavi svako dobro bez primoravanja i teškoća. Čovek jedino mora ostati pri tome da iz pokajnog srca neprestano moli Gospoda za dar Duha. Tada će sve što je ranije, i pored mnogo truda, bilo neostvarivo najednom postati lako.
To se blago zadobija revnosnim i stalnim istrajavanjem u veri i neprestanoj molitvi.
Ko je duhovno preporođen uvek zrači svim plodovima Duha Svetog.
 

5. POZNANJE SRCA
 

Srce je najunutrašnjiji čovek ili duh,

u kome se nalaze samosvest, savest, sećanje na Boga

i osećaj svestrane zavisnosti od Njega,

kao i sve vrednosti duhovnog života

(sveti Teofan Zatvornik)
 

a. Neprekidno čišćenje srca
 

Pouka se ne nalazi samo u knjigama. Božija blagodat

na tablicama zakona našeg srca takođe urezuje duhovne zapovesti,

budući da srce vlada celim sastavom tela.

Blagodat koja ovlada srcem uzima pod svoje i sve udove i misli

(prepodobni Makarije Veliki)
 
Pomoću srdačne molitve mi, pre svega, težimo očišćenju srca. Jer, srce je unutrašnji čovek. Oci su znali za reč Božiju koja naglašava da iz srca dolaze svi rđavi pokreti, tj. pohota, preljuba i ubistvo, krivokletstvo i bogohulstvo. Oni su znali za zapovest da unutrašnji sasud srca treba da se očisti da bi i spoljašnji bio čist. Stoga su usmeravali sav svoj trud prema srcu, uvereni da će njime zadobiti i sve druge vrline. Oni su znali da bez očišćenja srca neće moći da trajno postignu ni jednu vrlinu (prepodobni Simeon Novi Bogoslov).
Čistota srca je nešto sasvim različito od čistote uma. Um je samo jedna sila duše, a srce je koren svega. Kad se napregne i kad se sabere na duhovne sadržine, um gubi sav svoj stari tok misli i za trenutak postaje čist. Ali, ta čistota ne ostaje trajno, budući da se odmah muti tekućim dnevnim mislima (prepodobni Isaak Sirin).
Srce, pak, svoju čistotu postiže postepeno, kroz mnoga stradanja, oskudice i uzdržavanja. Jednom stečena čistota ostaje trajno. Ona izdržava u teškim borbama i iskušenjima, budući da Bog deluje u njoj. Kod Isusove molitve se radi pre svega o čišćenju srca i uma. Niko nije u stanju da naređuje svome srcu. Ono živi svoj život, raduje se i žalosti iz sebe samog. To ne može da se menja. Samo Gospod, koji sve u svojoj ruci drži, može da uđe u srce i da u njemu zapali osećanja koja nemaju ničeg zajedničkog sa njegovim čisto prirodnim pokretima (sveti Teofan Zatvornik).
Treba svim silama da se trudimo da se u nama raspali oganj srca. Međutim, u tome nećemo uspeti sve dok su strasti u snazi. One se mogu uporediti sa vlagom u drvetu. Drvo predstavlja sile duše i tela. Sve dok provodi nemaran život, čovek i njegove sile su prožete vlagom strasti. Vlažno drvo, pak, ne gori. Tek kad mu se srce zagreje, počinje unutrašnja promena. Toplina srca suši vlagu, sagoreva sve nečisto u njemu i sve pretapa i produhovljava.
Čišćenju srca, pre svega, potpomaže Isusova molitva Stojeći pred Bogom sa pažnjom u srcu, molitvoljubac biva unutrašnje potrešen. Pokajničko samoosećanje sagoreva njegove strasti i čisti srce koje se u rastućoj ljubavi obraća Bogu. Samo u očišćenom i smirenjem ispunjenom srcu uzrastaju viša stanja molitve koja nas povezuju sa Bogom i čine da uzmemo učešće u Njegovom večnom životu.
Kroz sve napore, iskušenja i bolove mi treba da očistimo Isusov obraz u sebi, da, kao u topionici, pretopimo svoje biće, da ga oslobodimo od nečistote i da ga dovedemo u njegovo prvobitno dostojanstvo.
Tome nas privodi Isusova molitva. Ona provodi kroz dve važne etape: u prvom periodu molitvoljupcu biva prepušteno da se moli svojom sopstvenom snagom. Svakako, njemu pomaže i Božija blagodat, koja se ipak još ne pokazuje. Tada se pokazuju i strasti koje su se krile u srcu, izazivajući nemir kod molitvenika i stavljajući ga na mučnu borbu u kojoj se padovi i pobede neprestano smenjuju. Tu se pokazuje slobodna odluka čoveka, ali i njegova slabost. U drugoj etapi blagodat osetno ispoljava svoje prisustvo i svoju delotvornu snagu. Ona povezuje um i srce, dajući mogućnost da se sabrano molimo sa puno topline i umilenja. Iskušenja, pritom, gube svoju nametljivu snagu u odnosu na um.
Suština i svrha molitve u oba stanja jeste pokajanje srca. 3& pokajanje koje čovek prinosi sopstvenim naporom, Bog, u svoje vreme, dariva blagodatno pokajanje srca. Duh Sveti, koji se u čoveku nastanio, sam počinje da se moli neizrecivim uzdisajima. Neprestana Isusova molitva čini da srce, puno pokajnog plača i predanosti, uvek svesno boravi pred Bogom. Ovo raspoloženje je najvažnije sredstvo da se održi unutrašnja toplina, da ceo unutrašnji poredak ostane na snazi, da se svo zlo protera i se dobro učvrsti.
Prilikom približavanja dobrih misli i namera treba da se udubimo u molitvu: po tome da li se one učvršćuju ili gube, saznaćemo koliko su Bogu ugodne. Prilikom, pak, nailaska rđavih pomisli i pri uznemirenju duše treba takođe da se udubimo u molitvu, ne pridajući im pažnju, i oni će se izgubiti. Tako umna molitva postaje gospodar i upravljač celog našeg duhovnog života. Stoga nije čudno što spisi prosvećenih otaca svu našu pažnju upućuju na pravilno izučavanje srdačne molitve.
Put ka Bogu jeste unutrašnje ushođenje uma i srca. Ko se trudi da živi u prisustvu Božijem, biće prosvećen i osvećen. Jedno od sredstava za postizanje tog cilja jeste mudra srdačna molitva. Tek kad ona postane delatna, prosvetiće se oko uma, duh će videti svog Tvorca i od Njega dobiti moć da sve sagleda i da nedostojno odbaci. Drugoga puta ka Bogu nema. Približavaj se Bogu umno, u srcu, i primi od Njega snagu da držiš u vlasti sva svoja osećanja.
 

b. Sabiranje uma u srcu
 

Sve se svodi na to da se umom boravi u srcu pred Bogom.

U tome je suština stvari.

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Šta znači sabrati um u srcu? Um sledi pažnju. Sabrati ga u srcu znači sabrati njegovu nepodeljenu pažnju, znači njegovim okom pred sobom gledati nevidljivo prisutnog Boga i Njemu se obraćati proslavljanjem, hvalom i molbama, pazeći da ništa strano ne prodre u srce. U tome i leži tajna duhovnog života.
Iz glave treba dospeti u srce. Dok su tvoje misli o Bogu u glavi, dotle se On, u neku ruku, nalazi izvan. Sve dok se nalazi u glavi, pomisli se ne smiruju. Međutim, ukoliko se spustiš dole, u srce, tvoja glava će se očistiti od maštanja. Svaki put kad maštarije prete da te raseju, stupi u svoje srce i one će nestati. Srce je sigurno pribežište. U srcu je život. U njemu, dakle, treba da se živi.
Sjedini srce i um, a onda skrušenim srcem i unutrašnjim umilenjem prati reči molitve. Za početnika je dovoljno da duhovne sadržaje prati srcem. Usredsredi sve napore na to da uvedeš um u srce: to je najvažnije. Toj nameri pomaže trud, razborito i pažljivo stojanje u srcu pred Bogom, sa saznanjem da je On svuda, pa i u tebi, da u tebi sve vidi i da te čuje. Istovremeno, razbuđuj u duši težnju za spasenjem i pouzdanje u Boga. Usrdno mu se moli, gledajući ga u duhu: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. Spasi me, kako sam hoćeš i znaš“. Pri tome se ne treba toliko držati reči koliko brinuti o živom osećanju prema Bogu.
Na jeziku imaj Isusovu molitvu, a u umu Boga pred sobom u srcu, pak, žeđ za zajednicom sa Njim. Trudi se i Bog će ti dati ono čemu težiš.
Ipak budi svestan da je samo trud naš. Suština stvari, tj. veza srca i uma predstavlja dar Njegove milosti. Stvarno ujedinjenje srca i uma dodeljuje milost Božija u pogodno vreme.
 

v. Srce se zagreva prema Bogu
 

Stoj svesno pred licem Božijim

i pri tom uvek razgorevaj toplo osećanje prema Njemu

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Gde je srce? Tamo, gde se osećaju radost i briga, gnev i sažaljenje. Telesno srce je jedna mišićna grudva koja predstavlja samo oruđe osećajnosti, kao što fizički mozak služi razumu kao oruđe. Stoj, dakle, sa pažnjom u srcu pred Bogom, sa verom da je prisutan, stalno se moleći da ti Njegova blagodat najzad podari topao osećaj prema Njemu.
Prvo sredstvo da se um svede u srce sastoji se u tome da se sadržaj molitve prati sa osećajnošću. Drugo se sastoji u tome da među prisutnim osećanjima zapaziš ona koja zahvataju ceo um i srce i koja vezuju celu tvoju pažnju. Ta osećanja, koja stvaraju svoje sopstvene molitve, trebalo bi pažljivo uočavati i puštati da se slobodno izraze. Time se naj-bolje postiže svođenje uma u srce.
Ti znaš gde se nalazi srce. U njemu drži svoju pažnju, i već si sa umom u srcu. Ali, ne radi se samo o bavljenju u srcu, nego i o tome da u njemu stojiš svesno pred licem Božijim, pred Njegovim svevidećim okom koje prožima njegove dubine. Pri tome, svaki put treba da rasplamsavaš neko od osećanja prema Bogu – strah Božiji, ljubav prema Njemu, pokajno umilenje zbog grehova, ili predanost Njegovoj svetoj volji. Trudi se uvek da zadovoljiš ovaj zakon unutrašnjeg poretka. Posle takve pripreme počinje molitva čije je obeležje – stajanje pred Bogom. Molitvenik je sabran u svojoj unutrašnjosti, i duhovno gleda u sebi prisutnog Boga.
To viđenje prati strah Božiji sa istovremenim divljenjem Njegovoj uzvišenosti, ponekad vera i pouzdanje, ponekad ljubav i predanost Njegovoj volji, a ponekad pokajničko raspoloženje i spremnost na svaku žrtvu. Ovakva raspoloženja nastaju po potpunom udubljenju u molitvu. Kod onoga ko se dosledno i dugo moli ova stanja su sve češća, dok najzad ne postanu stalna. Tada je prisutan pun život pred Bogom, ili neprestana molitva.
Sa Bogom treba da se povezujemo celim bićem kako bi se našao u našem umu i srcu i kako bismo počeli da živimo Njegovim svetim životom. Mi treba da primimo u sebe Njegovo Telo i Duh i da ih za večnost sačuvamo.
Posle Svetog Pričešća, najsigurnije sredstvo da se to postigne jeste neprestana Isusova molitva.
 

g. Sjedinjenje uma i srca
 

Sjedinjenje srca i uma je ujedinjenje duhovnih misli

sa duhovnim pokretima srca.

(sveti Ignjatije Brjančaninov)
 
Pod „mestom“ srca koje um u molitvi treba da pronađe podrazumeva se sila srca koju je Tvorac položio u njegov gornji deo. Ovom razumnom silom razlikuje se čovekovo srce od srca životinja, koje inače, slično čoveku, poseduju želju i požudu, revnost i gnev. Ta razumna snaga je strana životinjama. Ona se, nezavisno od razuma, ispoljava u duhovnom saznanju: u savesti, u strahu Božijem, u pokajničkom samosaznanju i skrušenosti srca, u duhovnoj ljubavi prema Bogu i bližnjima, u smirenju, blagosti i drugim duhovnim osećanjima. Ta razumna sila, tj. naš duh, ima svoje sedište u gornjem delu srca, kao što um, kao duhovna snaga duše, ima svoje mesto u mozgu. Stoga u molitvi um treba usredsrediti na taj gornji deo srca, dakle nešto iznad srca. On tu treba da ostane svesno, u toplom osećanju prema Bogu. Po meri našeg napora, um nam se prosvećuje, a srce zagreva.
Ako to stajanje uma u srcu pred Bogom postane prirodno i ostane postojano, srce i um će se sjediniti: Božija varnica, svetlosni zrak Njegove blagodati najednom će prodreti u srce. Do toga dolazi neposredno Božijim dejstvom. Ne postoji nikakav drugi način da se do toga dođe. Kad se to desi, „mesto“ srca se samo po sebe pokazuje, um stupa u srce i sjedinjuje se sa njim. Ovo sjedinjenje srca i uma je, u stvari, sjedinjenje duhovnih misli sa duhovnim pokretima srca (sveti Ignjatije Brjančaninov).
Sve naše saznanje postaje najprisniji sadržaj srca. U ovakvom stanju um gubi raspoloženje i potrebu da se nalazi van srca. Ukoliko je, kroz izvesne okolnosti ili razgovore i bio odsutan, on se nezadrživom silom vraća u srce i svoje unutrašnje delanje nastavlja sa duhovnom žeđi i novom revnošću. Sve sad ide iz glave u unutrašnjost srca, koje obasjava mudra unutrašnja svetlost. Sve što se misli, govori ili čini, dešava se sa potpunom pažnjom i sa punom svešću. Čovek sasvim jasno može da sagleda koje mu misli, želje i namere dolaze. On dobrovoljno može da okreće um, srce i volju ka Hristovim zapovestima. Svaki nedobrovoljni prestup biva izbrisan srdačnim pokajanjem, iskrenim žaljenjem, punim pouzdanjem u Boga i toplom molitvom. Videvši tvoje smirenje, Bog neće ostaviti da se uzalud čeka na Njegovu blagodat (starac Agapije Valaamski).
 

d. Poznavanje srca i gospodarenje nad sobom
 

Mudra svetlost ispunjava srce nekom vrstom više srdačne svesti

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Kad um pronađe srce i u njemu se postojano nastani, naša unutrašnjost se menja: srce i um se sjedinjuju u jedno živo jedinstvo. Time je uspostavljena prvobitna celosnost čovekove prirode. Duh Sveti se useljava u srce i ispunjava ga svojom toplinom. On ne dolazi na fizički vidljiv način, nego duhovno i nevidljivo, iako potpuno stvarno. Jedno od njegovih obeležja jeste stalna toplina srca u kome um boravi i stapa se sa mišlju o Bo-gu. Pod Njegovim uplivom premešta se čovekovo središte iz glave u srce. Time se zadobija unutrašnji mir.
Maštarije i strasti gube svoju moć. Mudra svetlost ispunjava srce nekom vrstom višeg srdačnog saznanja. Ovom saznanju srca svi duševni podsticaji postaju jasni, kako oni koji iz njega ishode, tako i oni koji u njega dolaze. Time se dobija moć da se nepogrešivo razlikuje dobro od zla, i da se zlo sa plamenom revnošću suzbija. Svi naši postupci izvode se iz jasnog poznavanja Božije volje. Pri tome, čovek dobija sposobnost da upravlja celim tokom svog spoljašnjeg i unutrašnjeg života i da se bude gospodar nad sobom. Čovek više ne živi prosto, nego doživljava slobodu. Slobodu delanja on osvetljuje prisustvom Gospoda u srcu. Tako se ispunjava obećanje: Ako vas, dakle, Sin oslobodi, zaista ćete biti slobodni (Jn.8,36).
Pomoću rastuće savesti menja se i samopoznanje. Dok je um boravio u glavi, mišljenje se gubilo u opštem. Sad, međutim, srce pokreće ono što se naročito tiče tebe samog. Bez okolišenja i izvinjenja ono osvetljava sve pojave sa njihove najizrazitije strane, na način koji te najdublje potresa. Ti doživljavaš neposredno svoje sopstvene mane i slabosti, kao svetlost ili tamu na predmetima.
Um koji okusi Božiju dobrotu više ne želi da napušta „mesto“ srca i govori: Dobro nam je ovde biti (Mt.17,4). On dobija stalni pregled cele oblasti srca, i vremenom zadobija uvežbanost da uoči i protera sve pomisli koje neprijatelj seje. Kad nađe „mesto“ srca, um sagledava ono što nikad ranije nije video: vazdušni prostor u srcu i samog sebe u njemu, punog svetlosti i rasuđivanja. Od tog momenta on imenom Isusa Hrista progoni sve prazne pomisli, još pre nego što prodru u srce. Prema đavolima um postaje zlopamtljiv. On upotrebljava svoj prirodni gnev, progoni ih i uništava njihova iskušenja. Sve ostalo čoveku postaje jasno pomoću Božijom, kroz čuvanje uma i nošenje Hrista u srcu (prepodobni Simeon Novi Bogoslov).
Čovek zadobija vlast nad samim sobom i počinje da u sebi neguje sve što je istinito, sveto i čisto, odstranjujući sve zlo. On se i do sada oko toga trudio, ali je često i lako bio lišavan svega postignutog. Sada je to promenjeno. Sada on stoji čvrsto u dobru i sa punim smislom vodi život ka određenom cilju. Božanski oganj se raspalio u srcu i u njemu gore sve duševne snage. Za vreme pretapanja se, kao pri sagorevanju drva, javlja mnogo dima i buke. Međutim, kasnije ostaje samo čista svetlost. To je stanje unutrašnje čistote. Dugi je put kojim se do njega stiže. Ali, svemoćni i dobrotom obilni Bog nam je verni pomoćnik.
Srce i um stiču sve veću sklonost ka molitvi koja, pod uticajem blagodati Božije, ostaje trajno. Neprestana srdačno-umna molitva oživljuje čovekov duhovni organizam, isto kao što disanje oživljuje telo. Uzvišena osobina ovog stanja je poniranje u sebe. Naša duša boravi pred Božijim pogledom i izliva pred Njim svoja osećanja u smirenom samosaznanju: u pokajanju srca, strahopoštovanju i ljubavi, spremna da sav život stavi u službu Njemu. Takvo ponašanje duše se obelodanjuje svako jutro iznova i prati život kroz sva dnevna zbivanja do počinka.
Po meri produbljenja poznavanja srca, i um se čisti od praznih maštarija, površnih briga i dokonih sanjarija. Radoznalost iščezava, a predubeđenje i nepoverenje se gube. Na kraju se od Boga dobija duhovni um, koji nas dovodi do bogosinovstva. U nama raste osećanje mira, smirenja i ljubavi prema Bogu i svim ljudima, koje ne razlikuje dobre od zlih. Čoveku svi ljudi izgle daju dobri, zbog čega se i javlja ljubav prema njima. Iskušenja se podnose mirno i kao Božije popuštenje, kao lekovi koji su još neophodni. Tako ostajemo nerazdvojno sa Njim, i kroz strah Božiji zadobijamo unutrašnju čistotu, u kojoj stanuje ljubav Božija. Ova ljubav ispunjava svoj živi hram obilnim darovima Duha Svetoga.
Bog svoju svetlost izliva u naš um, čisti naša osećanja i upravlja našim delima. Mi u sebi nalazimo snagu koja nam je dotle bila nepoznata. Živimo pred licem živoga Boga i mislimo, osećamo i delamo u saznanju Njegovog prisustva.
Ovo dejstvo Svetoga Duha za poznanje svog srca postaje jasnije nego svaka matematička istina i svako praktično iskustvo. Od tada ostaje jedna briga da se verno sačuva ta blagodat. Ona s projavljuje kroz budnost u mislima, osećanjima i delima i kroz bezuslovno ispunjavanje Božijih zapovesti. Time počinje stvarni delatni duhovni život, koji je dotle postojao samo u traženju.
Ako osetiš da se tvoj um povezao sa srcem, da se sjedinio s dušom i telom, da nisi više podvojen grehom, već da predstavljaš jednu celinu, da u tebi zrači sveti mir i tiha, duboka i blažena radost Hristova, potrudi se, sa svom opreznošću, da sačuvaš Božiji dar. Sveti mir kao dah Duha Svetoga krajnje je osetljiv i povlači se čim se duša u Njegovom prisustvu nepažljivo ponese, čim se ogreši o strahopoštovanje ili svoju vernost raskine putem sklonosti ka grehu, ili putem odavanja lenosti. Sa mirom Hristovim i molitva napušta nedostojnu dušu.
Sa poznanjem srca i bogozajedničarstvom u našem život počinje nova ravan sa promenama koje prikladno mogu da se označe kao produhovljenje duše i tela (sveti Teofan Zatvornik).
 

6. SKRIVENI ČOVEK SRCA
 

a. Skriveni život u Hristu

 

Carstvo Božije unutra je u vama

(Lk. 17,21)
 
Posmotrimo blagodatna stanja kod srdačne molitve. Pravi blagodatan život je čudnovato skriven. Apostol Pavle ga obeležava kao život skriven sa Hristomu Bogu (Kol.3,3). Apostol Petar ga vidi u skrivenom čoveku srca (1.Pt.Z,4). A Hristos ga imenuje: Carstvo Božije unutra je u vama (Lk. 17,21). Carstvo je Bo-žije u unutrašnjosti.
Idi u sebe, traži revnosno, i lako ćeš ga naći. Napusti rasejanost, štetan put pohota, trnjak gramzivosti za novcem i svako rđavo društvo. Idi u sebe, živi u sebi, u čudesnoj odaji srca i duha i traži Carstvo Božije. Ako još nije u tebi, ti uzvikuj: „Oče naš, neka dođe Carstvo Tvoje!“ I ono će doći na tvoj poziv. Carstvo je u tebi. Stoga i ti idi u sebe i boravi u svome srcu. Bog je u Njemu. On te ne ostavlja, ali ti Njega napuštaš (prepodobni Jefrem Sirin).
Pokajanje i molitva vode k Carstvu Božijem u nama: Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko (Mt.4,17). Ištite i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se (Mt.7,7).
Šta to znači? Carstvo Božije je u nama ukoliko Bog u nama zapoveda, ukoliko ga duša u svojoj unutrašnjosti priznaje za svoga Gospoda, ukoliko mu svim svojim snagama služi i ukoliko On njome nedvosmisleno upravlja. To Carstvo počinje sa trenutkom u kome donosimo odluku da živimo Bogu u Isusu Hristu, kroz blagodat Duha.
Carstvo Božije je u svojim ispoljavanjima krajnje prosto. Duh Sveti se na neshvatljiv način približava i podstiče srce na pokajanje. Pokajanje vodi ka prelomu volje. Posle tog unutrašnjeg preloma Duh se oruža za upornu borbu protiv strasti, upravlja i pomaže nam u njoj. Ova borba je kod svakoga duga i bolna. Kroz nju se srce postepeno čisti, što čini da na kraju uzimamo učešća u istini Božijoj i Njegovom blaženstvu.
U početku prodiru duševni pokreti iz prošlosti, stvaraju nemir i, ne retko, naš duh odvode u ropstvo. Ali, kroz revnost, straženje, strpljenje i uz pripomoć blagodati oni bivaju sve ređi. Konačno se duh čovekov tako osnažuje da mu ranija iskušenja ne znače više od zrna pšenice. On prebiva u svojoj unutrašnjosti pred Bogom i Njegovom silom savlađuje svoju unutrašnjost.
Skriveni život u Hristu dostižu samo oni koji u sebi pokrenu blagodat Božiju i čije je čitavo biće opipljivo njome prožeto.
Carstvo Božije je slično kvascu koji postepeno zahvata svo testo, od koga postaje mek i mirisav hleb. Isto tako i blagodat prožima vaše biće. Kad ga potpuno obuhvati, ono postaje sasvim oblagorođeno. Tada je i sva naša delatnost čudesno oblagorođena.
Gvožđe u vatri takođe može poslužiti kao primer dejstva blagodati Božije na nas iznutra. Vatra usijava gvožđe i opipljivo pokazuje njegovu vatrenu silu. Isto tako i uticaj blagodati postaje opipljiv. Ona čoveku poklanja neobičnu snagu koja se višestruko izražava. Njegova reč, Duhom obdarena, jeste jasna, neposredno prodire u druga srca i u njima izaziva odgovarajuća zbivanja. Čak i ukoliko ćuti, blagodatan čovek isijava neku tajanstvenu toplinu i snagu, budeći kod drugih etičke sile i osposobljavajući ih za svaki duhovni napor.
U priči o talantima Gospod nam otkriva dar blagodati (Lk.19,11). Svi dobijaju po jedan talant, tj. svima je blagodat ravnomerno podarena. Međutim, jedan stiče još deset talanata, drugi pet, a treći – ništa. To znači da je prvi najviše revnovao da bi bio prožet blagodaću, drugi se trudio upola toliko, a treći je sasvim zanemario dar blagodati. Nagrada sledi prema meri oblagodaćenosti ili prosvećenja našeg bića. Ko se uopšte ne trudi, gubi blagodat koja mu je prvobitno bila darovana,
Ovo malo reči pokazuju šta sve sobom donosi utvrđivanje Carstva Božijeg, tj. blagodatna vatra koja se u srcu razgoreva. Ona zapravo određuje biće i dejstvo pravog duhovnog života od momenta u kome su se sjedinili um i srce i budno stali pred Boga.
 

b. Vraćanje sebi
 

Unutrašnje vraćanje sebi je dar božanske blagodati

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Carstvo Božije prvo deluje u tajnosti, a kasnije se pokazuje u sili. Prvo se ispoljava u težnji ka unutrašnjem povlačenju. Nešto neprimetno deluje na našu dušu, zahvata je i vodi u unutrašnjost. To je Bog, to je blagodat Svetoga Duha.
Nadolazi jaka žeđ za molitvom. Kao pri razmišljanju, čovek sasvim ponire u sebe, sabira se unutra i ne obraća pažnju na ono što se oko njega zbiva. Njegova delatnost, misli i namere prestaju i sve spoljašnje otpada. Ali, ono što je kod razmišljanja bila stvar razuma, kod molitve jeste stvar srca. Duša se primiče Bogu, boravi sa umom u srcu pred licem Božijim i pred Njim izliva sve svoje bolove i nade, spremna da posveti ceo život Njegovoj službi. To je Božije približavanje, istinski duh molitve, koji zavisi od Njegove blagodati.
Unutrašnje povlačenje s početka je kratko i površno, dok se kasnije učvršćuje i postaje neizmenjivo: čovek često satima ostaje pred Bogom. Onaj ko ovo stanje jednom okusi, ne može da se na njega ne podseća, da za njim ne žudi, da njemu ne teži. Ipak, ono se ne može ni dovesti, ni zadržati: ono dolazi samo od sebe. Nama ostaje samo jedno: kad se približi da ga čuvamo i da mu, prema našim moćima, pružimo mogućnost da dejstvuje. Ukoliko obratimo pažnju na stremljenje povlačenja u sebe i ukoliko ga, prema mogućnostima, podržimo, prebivanje pred Bogom će se događati sve češće i duže, dok najzad ne postane trajno. Čim to nastupi, Carstvo će se Božije u nama otvoriti.
Takva stanja mogu da se pojave na svakom mestu. Čim ona dođu prestaje dotadašnji besporedak u unutrašnjosti i sve dolazi u red. Taj red traje koliko i dejstvo blagodati. A kad se blagodat udalji, opet počinju lutanja pomisli i napadi kroz strastoljubiva uzbuđenja. Duša se opet spušta sa neba na zemlju, iz svetlog mira u tegoban suton. Tada je potrebno strpljenje i iščekivanje da se Carstvo Božše opet pojavi u srcu… Ova promena traje sve dok je Bogu ugodno. sve dok se unutrašnje sabiranje kod nas ne učvrsti zauvek i učini nepromenjivim. Traženje tog stanja je u stvari traženje Carstva Božijeg. Njegova, pak, pojava jeste ostvarenje tog Carstva.
Konačno se završava mukotrpno traženje. Srećni iskatelj dobija traženo: on nalazi srce i utvrđuje se u njemu pred Bogom. U njemu on ostaje neprestano. Vernik se nalazi pred svojim Gospodom, i od Njega dobija moć i snagu da savlada svu svoju unutrašnjost i sloljašnjost. To je trenutak u kome se Carstvo Božije useljava u unutrašnjost i projavljuje sa svojstvenom mu snagom.
Duh čovekov upravlja srcem kao neki vladar i iz njega daje svoja uputstva.
 

v. Čistota

(po svetom Teofanu Zatvorniku)
 

Unutrašnje sabiranje je uzvišena umetnost.

Uz pomoć Božiju, ona potpuno oslobađa

od svih maštarija i samoživih postupaka

(prepodobni Isihije Jerusalimski)
 
Kad božanska blagodat počne da deluje na ljudsko srce, čovekova svest se useljava u srce, a sa njom i sve snage tela i duše. Zakon unutrašnjeg sabiranja traži da čovek postojano drži svoj um u srcu i da u njemu smelo usredsređuje um, volju i osećanje. Sabiranje uma je – pažnja, sabiranje volje je napregnutost, a sabiranje osećanja – budna trezvenost. Sve tri delatnosti vode sabranosti duše i utiču na unutrašnje bezmolvije. Onaj ko ih sve poseduje, nalazi se u unutrašnjosti. Kome samo jedna od njih nedostaje, boravi u spoljašnjosti. Trima silama duše treba da slede odgovarajući telesni udovi: pažnji sledi „bezmolvije“ čula, napregnutosti – napetost mišića, trezvenosti – uzdržljivost tela.
Čim jutrom ustaneš, sabiraj svoju misao i sve svoje snage u srcu i u njemu se neizostavno bavi. To bezmolvije je osnovni uslov vladanja nad samim sobom. Ono je svedok prave slobode i razuma, tj. jednog uistinu slobodnog i duhovnog života. Svo duhovno delanje mora da proističe odatle.
Unutrašnje bezmolvije je najsigurnije sredstvo za održavanje duhovne plamene revnosti. Sabrani čovek gori, jer, slično sunčanim zracima, sve snage sabira u žiži. One tada proizvode jaku toplinu i razgorevaju se. Sa unutrašnjim sabiranjem povezana je toplina: duh u neku ruku sreće samoga sebe i uzbuđuje se od radosti. Unutrašnje bezmolvije znači spremnost i snagu za delanje. Onaj ko je sabran ujedno je i jak, kao uređena vojska, dok je rasejani slab i stalno pada.
Unutrašnje sabrani ima uvid u svu svoju unutrašnjost: onaj ko stoji u sredini nadgleda sve pravce istovremeno. Ko se, pak, udalji od centra može da sagleda samo jedan pravac. Unutrašnje sabrani ima uvid u sve pokrete unutrašnjih sila i može njima da upravlja. Rasplamsavanje duha, sile i moći osećanja, predstavlja istinski duh plamene revnosti. Stoga uvek važi zahtev: ostani unutra u sebi, i nećeš nikada prestati da revnuješ. Tako je molitvena sabranost osnovni uslov duhovnog života.. Njeno razvijanje zavisi od već spomenute tri sile duše i njima pripadajućih telesnih delatnosti:
 
1) od pažnje uma pri bezmolviju čula,
2) od napregnutosti, postojanosti volje pri napetosti mišića,
3) od trezvenosti srca pri uzdržavanju od lenosti i telesnih uživanja.
 
Pravilo ili sredstvo za sabiranje, dakle, jeste: drži daleko od sebe sve što smeta bezmolviju i skreće te prema spoljašnjosti. Čula se pokreću kroz utiske, um se rasejava kroz maštarije, mišići se opuštaju kroz nemar, volja kroz želje, telo postaje tromo kroz mirovanje, srce kroz vezivanje. Biti trezvouman znači ne vezivati svoje srce ni za šta osim za Boga. Strasne veze duši oduzimaju trezvoumlje i čine je pijanom, pri čemu ona više ne zna šta čini.
Uslov i sredstvo za unutrašnje bezmolvije jeste borba protiv maštarija, želja i strasnih vezivanja, pri uzdržanju tela. Ovo sabiranje i bezmolvije dolazi do punog izražaja kad se, uz odgovarajući trud, stekne trostruka čistota:
 
1) Čistota uma od nepoželjnih misli,
2) čistota srca od strasnih veza, i
3) čistota volje od želja i pohota.
 
Trud za postizanje istinske unutrašnje sabranosti jeste glavni zadatak svakog duhovnog podviga. Ona predstavlja prostor u kome se odigrava sve što je duhovno: nevidljiva borba, bogomislije i molitva. Bilo šta da radiš, vežbaj se u unutrašnjem bezmolviju (sveti Teofan Zatvornik).
Ne veruj, međutim, da unutrašnje sabiranje možeš da zadobiješ svojom snagom. Kao što sunce ne može da sija bez svetlosti, tako ni srce ne može da se očisti bez Isusove molitve. I kao što sneg ili voda ne mogu da proizvedu vatru, tako ni srce ne može da se oslobodi od rđavih misli, osećanja i dela ukoliko unutrašnje sabiranje nije povezano sa srdačnom molitvom. Stoga se potrudimo da ime Hristovo prizivamo zajedno sa disanjem.
Bezumni moreplovac će brzo pretrpeti brodolom ukoliko za vreme bure pusti mornare na odsustvo, vesla i jedra baci u more i legne da spava. Još lakše propada duša koja ne upražnjava budno bezmolvije i koja napušta srdačnu molitvu. Samo ako budemo budno i svesno živeli, privezavši se za molitvu, moći ćemo da idemo sigurno, čisteći i ukrašavajući odaju svog srca. Ali, ako se oslonimo samo na svoju pažnju i budnost, pri napadu neprijatelja ćemo se brzo smutiti. On će lako da nas zaplete u mreže zabluda i želja. Jedino ime Isusa Hrista (kao pobedonosni mač, koji se neprestano pokreće u čistom srcu) može da ih rastera ili sagori kao slamu. Ako je vazduh u srcu čist, ništa neće ometati da svetlost Hristova zasija u nama (prepodobni Filotej Sinajski).
 

g. Unutrašnja toplina

 

Zagrevanje srca predstavlja plod duhovnog života

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Čista savest i revnosna molitva proizvode toplinu srca. Stoga revnosno upražnjavaj molitvu i čuvaj toplinu srca. I strah Božiji proizvodi i čuva unutrašnju toplinu. Međutim, potrebno je i smirenje, verno izvršavanje pravila, a pre svega budnost.
Ako se revnosno i uredno trudiš u Isusovoj molitvi, i ako tražiš ljubav Božiju, uz pomoć Božije blagodati u tvome srcu će se raspaliti vatra koja predstavlja klicu duhovnog ži-vota i koja znači useljenje Božije.
Kako su iskusni oci zagrevali duh molitve u sebi? Pre svega, oni su tražili da im srce neprestano gori samo za Boga. Bog traži srce u kome se nalazi praizvor života. Gde je srce, tu je i um, razum i pažnja, tj. cela duša. Ako je srce u Bogu, onda je i cela duša u Bogu, i čovek prebiva u duhu i istini pred Njim.
Treba da opišemo i sredstva kojima se izaziva stalni oganj u srcu. Kako on može da se zadobije? Seti se kako se proizvodi spoljna toplota: trlja se drvo o drvo, kremen o kremen i dobija se oganj ili vatra. Predmet koji se drži na suncu postaje topao, a ako se skupi još više sunčanih zrakova, on će se i zapaliti. Sredstva za izazivanje duhovne topline slična su fizičkim. Trljanju drveta odgovara ispunjavanje zapovesti. Srce se zagreva u meri u kojoj se čisti unutrašnjost. Ali, taj je put spor i sa mnogo prepreka.
Isusova molitva liči na lupu na suncu. Što se ona revnosnije i sabranije koristi, utoliko se brže čisti unutrašnjost, i srce raspaljuje ka Bogu. Ako hoćeš da je obavljaš revnosno i bez prekida, ona će se ražariti u srcu kroz blagodat Božiju i svedočiti da duhovni život stupa u središte našeg bića, da u njemu započinje Carstvo Božije. Srce se utoliko više zagreva ukoliko se više u njega utiskuje Isusova molitva. Molitva vremenom postaje samodelatna, tako da se oganj duhovnog života razgoreva u srcu i plamti. Molitva počinje da ispunjava i neprestano pokreće celo srce.
Osećanje postaje slično mehu ili krmi duše. Čovek se pokreće srcem i može bezuslovno da ispuni sve na šta ga ono pokrene. Ko teži da u svojoj unutrašnjosti uspostavi red neka kao sredstvo upotrebi ovo duhovno osećanje, ovu toplinu srca prema Bogu.
 

d. O prirodnoj, neprirodnoj i duhovnoj toplini
 
Pomoću sabiranja svih snaga, u srcu se na kraju rađa unutrašnja toplina. Pri tome, treba razlikovati prirodnu toplinu od blagodatne topline i neprirodnog raspaljivanja. Pri nastajanju prirodne topline od značaja je mesto na kome stoji um u vreme molitve. Um treba da se sabira u gornjem delu srca, da bi, stojeći iznad srca, odozgo na dole imao potpuno slobodan pregled i da bi držao pod prismotrom sve što se ispod njega dešava.
Ukoliko, pak, stoji u srednjem delu srca, on će se lako spustiti naniže, do pojasnog predela, nehotično se pomešati sa čulnom toplinom ovog dela, i, sopstvenom krivicom, izazvati iskušenje.
Prirodna, krvna toplina ima svoj početak i svoj kraj u oblasti bubrega. Ona, u neku ruku, opasuje telo i na dušu prenosi grubost, hladnoću i pometnju. Toplina koja dolazi od đavola meša se sa strasnim raspaljivanjem. Ona greje srce i udove kroz čulnu požudu i vezuje um odvratnim predstavama.
Umesto duhovne topline doživljava se raspaljivanje, umesto tihe radosti budi se besmislena pohota sve do tajne naslade. Kušač, uza sve to, pokušava da ovu zaslepljenost predstavi kao pravu blagodat.
Duhovna toplina počinje i završava se u srcu. Pažnja, po prirodi stvari, po prodoru u srce, kao u žiži, sabira sve snage duše i tela. Ovo sabiranje celog ljudskog bića praćeno je jediim naročitim osećanjem, koje čini početak topline. Taj osećaj je, na početku, nežan i hladan, ali se kasnije snaži i zagreva. Prirodna, telesna toplina krvi samo je preteča blagodatne topline (sveti Teofan Zatvornik).
Duhovna toplina, koja od Boga dolazi, počinje i završava sa molitvom. Ona duši pruža pouzdanje i plodove Duha. Ona se ispoljava u molitvenim pokretima.
Njen prvi plod je unutrašnja sabranost i neprekidno obraćanje Bogu, praćeno jednim utančanim duhovnim osećanjem. Povremeno se od nje zagreva celo telo, dok um, čist i bestrasan, prebiva u molitvi, ukorenjen u dubinama srca (starac Vasilije Moldavski).
 

đ. Blagodatna toplina pri srdačnoj molitvi
 
Kod Isusove molitve se ne traži prirodna toplina u srcu. Mnogo pre se traži da u srce stupi oganj blagodati i da otpočne neprestana blagodatna molitva. Isusova molitva ne pruža ovu varnicu blagodati, ali (kroz unutrašnje sabiranje pred Bogom) doprinosi njenom dobijanju i razgoreva je do svetog plamena.
Projavljivanje blagodatnog duhovnog života i nastajanje Carstva Božijeg u nama prati rasplamsavanje duha, ili duhovna toplina. Pri tom se ne sjedinjuje samo um u bogomisliju sa Bogom, nego celo naše duhovno biće stupa u živu zajednicu sa Njim. A Bog je oganj. I tako se duhovna toplina i razgorevanje duha useljavaju u nas u trenutku kad se Carstvo Božije otvori u našoj unutrašnjosti. Ova toplina proizvodi vatreno osećanje prema Bogu.
Nije pravilno zadovoljiti se samim osećanjem topline, već treba obratiti pažnju i na duhovne pokrete i samo sagledavanje Boga. Inače, u tom slučaju, ostaje samo jedna životinjska toplina krvi… Ta prirodna toplina nije ni duhovna, ni blagodatna. Ona postaje duhovna samo kod duhovnih, molitvenih pokreta. Blagodatna toplina je nešto naročito. Ona ne izaziva nikakve telesne pokrete, već biva praćena jednim tananim osećanjem blaženstva.
Blagodatna toplina čini da neka duboka uteha, blagodatni strah Božiji sa pouzdanjem i radosnim bolom prožimaju dušu. Pod neizmernim dejstvom blagodati srce se sve jače raspaljuje i širi toplinu ili svetlost. Oni iz njega ističu i, slično suncu, ozaruju našu unutrašnjost. Pod njegovim uticajem smiruju se misli, a unutrašnje obzorje duše postaje čisto. Svi dobri i rđavi pokreti duše postaju u klici uočljivi, i stiče se snaga da se rđavi pokreti izagnaju. Ova unutrašnja svetlost osvetljava takođe i spoljašnjost, čineći da razlikujemo pravilno od nepravilnog, dajući nam snagu da se držimo pravilnog.
Jednom rečju, sa blagodatnom toplinom počinje pravi delatni duhovni život, koji se dosad samo povremeno pojavljivao. Sad toplina postojano uzrasta u srcu i za sebe vezuje pažnju uma. I ta veza srca i uma predstavlja celosnost našeg duhovnog organizma.
Kad su srce i um u molitvi sjedinjeni i kad se misli ne rasejavaju, srce se zagreva duhovnom toplinom. U njemu tada zrači Hristova svetlost koja celog unutrašnjeg čoveka ispunjava mirom i radošću. Da bi se svetlost Hristova primila u srce i odelotvorila, duša mora da se sabere u svojoj unutrašnjosti…
Treba zatvoriti oči, spustiti um u srce, i prizivati ime Isusa Hrista. Po meri marljivosti i duhovne revnosti za Njega, čovek uživa blaženstvo koje budi težnju ka sve višem prosvećenju. Ukoliko um u tom upražnjavanju ostane nepomično u srcu, svetlost Hristova će zasijati u srcu i osvetliti dom duše božanskim prosvećenjem. U nama će zasvetleti Sunce pravde. Ta svetlost je istovremeno i život, po reči Jevanđelja: U njemu beše život, i život beše svetlost ljudima (Jn.1,4) (prepodobni Serafim Sarovski).
Tek kad Božiji oganj zagreje srce, započinje i naše unutrašnje preobraćanje. Taj oganj prožima, pretapa i oduhovljuje sve. Bez ovog ognja, ma koliko se inače zalagao, ti nećeš posti-ći prosvećenje (sveti Teofan Zatvornik).
 

e. Ljubav srca prema Bogu
 

Neprestana srdačna molitva ubrzava zagrejavanje srca

prema Bogu i ljubav prema Njemu

(sveti Teofan Zatvornik)

 
Ukoliko se više trudiš, utoliko brže molitva srasta sa srcem. Ukoliko dublje Isusova molitva prodre u srce, utoliko se ono jače zagreva. Usled toga i molitva postaje samodelatnija. Kad se, pak, vatra duhovnog života trajno razgori u srcu, molitva će neprestano ispunjavati celu unutrašnjost.
Duhovno rasplamsavanje srca prema Bogu obelodanjuje ljubav prema Njemu. Ona se pali čim ga se Bog dotakne. Jer, On sam je Ljubav.
Tada celo ljudsko biće zahvata neka neshvatljiva duhovna snaga i privlači ga Bogu. Molitva iskusnih izvire iz celog srca. Tada molitva postaje unutrašnja neophodnost, slično hrani i piću. Ona se u srcu pokreće sama od sebe, na javi kao i u snu. Ništa nije u stanju da je odatle ukloni. Ta istinska molitva srasta sa dušom i neprestano se prinosi u duhu (starac Pafnutije Kijevski).
Kad ti Bog daruje tu „ranu u srcu“, sve čemu si težio samo od sebe postaje stameno. Ili, još više od toga, neka unutrašnja pronicljivost, i bez tvog napora, sve sama uređuje. Tada ti nosiš u sebi mudrost svih učitelja. Moli se Bogu da ti pokloni ovaj dar. Upotrebi na to sve molitvene trudove. To je ono skriveno blago i neprocenjivi biser (sveti Teofan Zatvornik).
Srce tada postaje stanište Božije. On, koji je neshvatljiv razumu, stupa u srce i stanuje u njemu. On, koji je skriven vojskama ognjenih očiju (tj. anđelima), postaje svojina srca. Zemlja nije u stanju da nosi Njegovu nogu, dok ga čisto srce prima u sebe. Svod nebesni nije dovoljan za Njegovu stopu, dok mu srce postaje prebivalište.
Sve stvoreno nije u stanju da obuhvati Bezgraničnog, dok ga najmanje srce, koje ga traži, prima u sebe. Mali je prostor izabrao Bog kao svoje stanište u čoveku. Čovek postaje hram u kome On prebiva. Duša je Njegov hram, srce žrtveni oltar slave i hvale, a um sveštenik koji obavlja svetu službu (prepodobni Jefrem Sirin).
 

7. ZAGREVANJE DUHA I EKSTATIČNA MOLITVA
 

Po stanju jedne tihe, duboke i najunutrašnjije radosti,

koja se povremeno uzdiže do zagrejanosti duha,

prepoznaćeš da te je ispunio Duh Sveti

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Razgorevanje duha čini kormilo sveg unutrašnjeg života. Ono se može postići samo uz pomoć blagodatne snage Duha Svetog, On u dušu utiskuje naravstvenu snagu, kao dejstvo ponovnog duhovnog rođenja.
Oganj Duha Svetog sagoreva sva pomućenja unutarnjeg vida, čisti um i čini ga prozorljivim kako bi mogao da sagleda Božija čuda. Samo kroz njega duša može da zadobije svoj duhovni preporod, i da bude Bogom obdarena neiskazanom lepotom duhovnih sposobnosti (prepodobni Makarije Veliki).
Pri tome ne biva samo um prožet bogomislijem, već celo naše duhovno biće stupa u živu zajednicu sa Bogom. A Bog je oganj. Unutrašnja toplina se u nas useljava u trenutku kad se Carstvo Božije otvori našoj unutrašnjosti. Ova toplina daje snagu da sredimo naš život i da ispunimo sve što je po volji Božijoj.
Delovanje Duha Svetog je nešto neshvatljivo, nešto što se ni sa čim ne može uporediti. On nam otvara neograničeno samopoznanje, na potresan način nam naš strašni greh drži pred očima, dušu privodi samoosuđivanju i pokazuje joj pad čovečanstva, te duboku mračnu provaliju pogibelji. On nam postepeno dariva rastuću pažnju i pokajanje srca pri molitvi. Tako On neprimetno priprema sasud duše. Potom se neočekivano i neshvatljivljivo dotiče razdvojenih udova našeg bića i dovodi do njihovog sjedinjenja. Pomoću Njegovog silnog dodira ja postajem nov čovek. Tvorac deluje pri preporađanju kao nekad pri stvaranju. Kroz dodir Njegove ruke povezuju se moj um, moje srce i moje telo i postaju jedna celina. Oni se pogružavaju u Boga i prebivaju u Njemu sve dok ih Njegova neshvatljiva i svemoćna ruka drži (sveti Ignjatije Brjančaninov).
U suštini duhovnog ognja leži stremljenje da se čovek ljubavlju veže za duhovni svet. Pri prvom udaru poklonjene blagodati unutrašnjem oku se otvara neposredno gledanje duhovnog sveta. Njemu sviće jutarnje rumenilo duha.
Čovek gleda Boga kao Sunce istine u unutrašnjosti srca. Srce se, kao živi hram, ispunjava Božijim otkrivenjima.
Plamena revnost je suština duhovnog ognja. Ona, međutim, kod ljudi može da uzme razne pravce: kod jednog, ona se upravlja na strogi podvig u unutrašnjem usavršavanju; kod drugog se troši na delatnu ljubav; kod trećeg se obraća na dobro zajednice. Tako svaki čovek, shodno svojim unutrašnjim naklonostima, dobija nove sposobnosti kroz Duha Svetoga. Svaki dar ima u nama jedan prirodni prijemni organ. Tako je razum organ mudrosti. Mudrost dobija onaj ko je svoj razum očistio od svih čulnih sanjarija. Um je organ bestrasne razboritosti. Viši duhovni um dobija onaj koji umom vlada nad strastima gneva i čulnosti. Prirodna ljudska ljubav je organ lečenja. Dar lečenja dobija onaj ko je, uništivši svoje samoljublje, uznapredovao u ljudskoj ljubavi (prepodobni Kalist i Ignjatije). Tako Duh Sveti dariva novi duhovni um, nove oči duha, novi jezik i vodi ka preporodu u Duhu.
 

a. Sinovstvo i oboženje

 

Duh svedoči našem duhu da smo deca Božija

(Rim.8,16)
 
Najzad se završava vreme skrivenog bogozajedništva i njegovog dejstva. Sad se Bog na naročiti način useljava u čoveka i očigledno ga ispunjava. Ukoliko volja strpljivo i nepokolebivo sledi Duha Svetog, ukoliko ga duša ni u čemu ne žalosti n ukoliko živi u saglasnosti sa zapovestima, blagodat će se u čoveka useliti neposredno, licem k licu. On će tada postati obitalište Duha Svetog (prepodobni Makarije Egipatski).
Posle mnogih stavljanja na probu, duša se usinovljuje Bogu. Bog se sam poverava srcu, i udostojava čoveka da bude jedan Duh sa Njim. Božija blagodat dubinski osvetljava celo njegovs biće. „Obrati k nama, Gospode, svetlo lice svoje“ (Ps.4,6). Gospod se nastanjuje u čoveku i ispunjava ga darovima Duha Svetog.
Ljudi koji su udostojeni preporoda u Duhu i bogousinovljenja, doživljavaju mnogostrano delovanje Njegove blagodati. Njih povremeno ispunjava neiskazna radost: I radovaće se srce vaše, i radost vašu niko neće uzeti od vas (Jn. 16,22). Carstvo Božije je radost u Duhu Svetome (Rim.14,17). Duša u neiskazanoj radosti i ljubavi plamti i stremi k Bogu. Nju često savlađuje neiskazani duboko-unutrašnji mir, neka čudna okriljujuća lakoća. Potom, ona ponovo proživljava najdublje smirenje, pokajničko samopoznanje i pokajanje srca ili stradanje sa celim ljudskim rodom. Duh često dopušta da se u njoj razgori ljubav koja bi svakog čoveka htela da privije uz svoje srce, ne razlikujući dobre od rđavih.
Blagodat umiruje srce i sve pokrete bića, te duša, u svojoj radosti, liči na bezazleno dete. Ona ne osuđuje ni grešnike ni fariseje, na sve gleda čistim okom, raduje se svakome i želela bi svakoga da voli i poštuje. Duhu se povremeno otvara skrivena mudrost i otkriva pogled u Božije tajne. Ko voli Boga i ostaje u molitvi, na čudan način biva poučavan u tajnosti.
Istina mu se sama otvara: Ja sam istina (Jn.14,6). U duši odanog otkriva se istina. Duh Sveti mu se bliži i sa njim ostaje u zajednici. Bo-žanska blagodat sama u njegovom srcu piše zakone Duha i prožima njegove misli i udove. Posednik blagodati prozire svakog čoveka. On poznaje izvore njegovih misli i stepen njegove unutrašnje zrelosti (up. 1.Kor.2,14). Čoveka često prožima neko neodoljivo sinovsko poverenje prema Hristu. Njemu se otvaraju novi unutrašnji prostori i otkrivenja. Kao sinu i nasledniku, njemu se poveravaju neiskazane stvari. Kao što jasno prirodno oko uvek opaža sunce, tako i čisti um sagledava svetlost Hristove slave. Ukoliko ga blagodat prosveti, on dan i noć ostaje u Njemu. Time se duša ispunjava Božijom ljubavlju, teži svakoj vrlini i zadobija nepresušnu ljubav prema Hristu. Ona dospeva u Njegov mir, gubi sve dokone maštarije i postaje sposobna da čistim srcem služi Bogu, praznujući praznik Duha Svetoga.
Ova dejstva Duha dešavaju se neprekidno i jedno sledi za drugim. Ona se povećavaju sa usavršavanjem onoga koji se moli. Dušu koja se očisti od svih strasti i koja postigne savršenstvo Duh prožima sve više i više.
Sjedinivši se sa Gospodom, duša se povezuje sa Njim. Duša čiji je um stalno u Božijoj blagodati, postaje jedan Duh sa Njim. Oni se sjedinjuju. Ona mu celosno služi i On ostaje celosno u njoj, prožimajući i njeno telo (sveti Teofan Zatvornik).
U ovom oboženju ljudsko biće, kao neponovljiva jedinstvena ličnost stvorena po obrazu Božijem, zadobija svoj puni uzrast. U svetlosti Božijoj ono istovremeno dolazi do svog punog sazrevanja.
 

b. Prosvećenje preobraženja
 

Ko postigne cilj blagodatnog života, sasvim se prosvećuje,

slično sjajnoj zvezdi i svetlozračećem suncu.

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Dobro je da se s vremena na vreme cilj oblagodaćenja učini prisutnim. Sećanje na njega dovodi do naprezanja svih sila radi njegovog dosezanja. Ako si se slobodno i svesno okrenuo blagodati i zadobio blagodat Duha, tvoja unutrašnjost će biti potpuno svetla, kao svetlo-sijajuća zvezda. Tako je to. Posle duhovnog preporoda, u nama se razvija unutrašnja obnova i prosvećenje, ponekad brzo, a ponekad polako – zavisno od našeg napora, a pre svega od našeg samoodricanja. Gospod ne pita kakav si bio ranije. On samo očekuje tvoju čežnju ka prosvećenju, tvoju težnju ka svetosti.
Sve dok se predaje strastima, duša ima mračnu odeću i liči na najtamniju noć. Ako se preda svakodnevnom metežu, makar i sa manje strasti, duša će steći sivu odeću, koja liči na neprozirnu maglu. Ukoliko je poseti blagodat, ona postepeno postaje sve svetlija, kao kad se razvedrava mutno vreme. Ukoliko, je, pak, sasvim zahvati blagodat, odeća će joj postati kao jasna svetlost. To i jeste prosvećenje ili preobraženje. Unutrašnjost onoga ko je u blagodati u duhovnoj i suštastvenoj svetlosti sija kao zvezda.
Gospod nam kaže da duše pravednika postaju svetlost: Vi ste svetlost svetu… Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima (Mt.5,14-16).
Onoga ko odbaci odeždu „starog čoveka“ tame, Hristos odeva u „novog čoveka“, neiskazano svetlog, punog vere, pouzdanja, ljubavi i mira.
Ova unutrašnja svetlost se povremeno probija spolja, te i za druge postaje vidljiva. O takvim pojavama slušamo mnogo u predanju o bogoozarenim ocima Crkve. Jedni su zračili svetlošću, a drugi su stajali kao ognjeni stubovi u molitvi.
Prosvećeni molitvenici su ovu nadzemaljsku svetlost gledali oko časnog prestola, ili u sopstvenom telu. Neki su je videli kao unutrašnju svetlost u srcu, koja im je otkrivala duboko, unutrašnje, skriveno sijanje i ispunjavala ih neiskazanim blagodatnim bogoviđenjem.
Preobraženje Gospoda na gori Tavoru, u kome se pokazao u svetlosti svoje slave, i u kome je Njegova haljina zasijala kao munja, istog je porekla. Svetlost Preobraženja je svetlost Božanstva. Ona je nepristupačna, neopisiva, bezvremena, večna… Bogovidac Boga vidi kao svetlost… Što je sunce za čulni svet, to je Bog za duhovni svet. Čovek koji je iskusio božansko dejstvo kao dar blagodati, u neku ruku sam postaje svetlost i živi u svetlosti. Sjedinjen umom sa svetlošću, on gleda ono što ostaje skriveno svima onima koji se nisu uzdigli iznad telesnih čula i koji su bez takve blagodati. Jer, Boga vide samo oni koji su čistoga srca (sveti Grigorije Palama).
Ako se uzdigne ka duhovnom savršenstvu i očisti od svih strasti, duša se, u neiskazanom opštenju, sjedinjuje sa Utešiteljem Duhom i prožima Njime. Onaj koga Duh udostoji svoje svetlosti, i sam sav postaje svetlost. Sunce je svo svetlo i svestrano zrači svetlost. I duša koja je sasvim osvetljena neiskazanom lepotom svetlosne slave i koja je sasvim stupila u zajednicu sa Duhom Svetim, postavši Božije obitalište, i sama sva biva duh. Tad ona sva postaje svetlost, sva oko, sva lik, sva radost i mir, sva ljubav, milosrđe, milost i dobrota (prepodobni Makarije Egipatski).
Sunce čini da sva tela budu prozračna, svetla, sjajna – kao voda, kristal ili zlato. Tako isto i naš Božanski Otac čini da postanu kao sunce svi oni u kojima se On nalazi. Hristos hoće sve da osvetli, prosveti i oživi kroz svetlost božanske blagodati (sveti Jovan Kronštatski).
Želim ti da, pod dejstvom podarene ti blagodati koja dela u tebi, postaneš svetlozračno sunce (sveti Teofan Zatvornik).
 

v. Svedočanstvo Duha
 

Reč moja i propoved moja ne bi u ubedljivim rečima ljudske mudrosti,

nego u pokazivanju Duha i sile

(1.Kor.2,4)
 
Razgovor velikog ruskog starca, prepodobnog Serafima Sarovskog sa velikoposednikom i sudijom Nikolajem Motovilo-vim u novembru 1831. daje uvid u stanje prosvećenih. Motovilova je celog života mučilo pitanje o cilju hrišćanskog života. Otac Serafim pokazuje da se taj cilj sastoji u zadobijanju blagodati Duha Svetog. Molitva starca otvara Motovilovu neposredno prosvećenje. Beleške Motovilova pričaju nam o tom događaju sledeće:
Bilo je to u četvrtak. Dan je bio tmuran. Na zemlji je ležao sneg od četvrt aršina, a odozgo su prašile guste snežne pahuljice. Otac Serafim je otpočeo svoj razgovor sa mnom na onom svom proplanku blizu pustinjice prema rečici Sarovki, na strmeni blizu rečne obale.
Mene je bio postavio na panj od drveta koje tek beše posekao, a sam je čučnuo prema meni.
– Gospod mi je otkrio,- reče veliki starac,- da ste vi u svom detinjstvu usrdno želeli saznati u čemu se sastoji cilj našeg hrišćanskog života. Vi ste se o tome često raspitivali kod mnogih velikih duhovnih osoba… Međutim, niko vam, – pro dužio je otac Serafim, – nije o tome rekao ništa opredeljeno Govorili su vam: idi u crkvu, moli se Bogu, vrši zapovesti Božije, čini dobra dela – i eto ti cilja hrišćanskog života. A neki su čak i negodovali na vas što se zanimate nebogougodnom ljubopitljivošću, govoreći vam: „Ne ispituj ono što je više tebe“. No, nije trebalo tako govoriti. I evo ja, ubogi Serafim, hoću da vam rastumačim u čemu se uistinu sastoji taj cilj.
Molitva, post, bdenje, i sva ostala hrišćanska dela jesu dobra sama po sebi, ali se u njima ne sastoji cilj našeg hrišćanskog života. Ona služe kao neophodna sredstva za dostizanje tog cilja. Istinski cilj našeg hrišćanskog života sastoji se u sticanju SVETOGA DUHA Božijeg.
Post, pak, bdenje, molitva, milostinja i svako delo Hrista radi učinjeno jesu sredstva za zadobijanje Svetoga Duha Božijega. Zapazite, baćuška, da samo dobro delo učinjeno Hrista radi donosi plodove Duha Svetoga. Ono što se ne učini radi Hrista, makar bilo i dobro, neće nam doneti nagrade u budućem životu, niti će nam dati blagodati Božije u ovdašnjem životu. Zato je Gospod Isus Hristos i rekao: Koji ne sabira sa mnom, rasipa…
Dobro delo, učinjeno radi Njega, ne samo što priprema venac pravde u budućem životu, nego i u ovome životu čoveka preispunjava blagodaću Duha Svetoga. Jer, rečeno je: Bog Duha ne daje na meru. Jer Otac ljubi Sina, i sve je dao njemu u ruku.
Tako je to, vaše bogoljublje! U sticanju ovoga Duha Božijeg, dakle, sastoji se istiniti cilj našeg hrišćanskog života, dok molitva, bdenje, post, milostinja i ostale vrline radi Hrista jesu samo sredstva za Njegovo zadobijanje.
– Kako to, sticanje?- upitah ja baćušku Serafima. Ja to nekako ne poimam.
Sticanje je isto što i zadobijanje, – odgovori mi on. Vi, na primer, razumete, šta znači sticanje novaca? Isto tako postoji i sticanje Duha Božijeg. Ta vi, vaše bogoljublje, poimate šta znači sticanje u svetskom smislu? Cilj svetskog života običnih ljudi jeste sticanje, ili nagomilavanje novca, a za gospodu, osim toga – dobitak počasti, odličja i drugih nagrada za državne zasluge. Sticanje, pak, Duha Božijeg jeste takođe kapital, ali blagodatni i večni. I on se, kao i novčani, počasni i privremeni kapital, stiče načinima koji su vrlo slični među sobom. Bog Slovo, Gospod naš, Bogočovek Isus Hristos naš život upoređuje sa trgovinom i delo života našeg na zemlji naziva kupovinom, budući da nam svima govori: Kupite sebi… dok ne dođem… koristeći vreme, jer su dani zli, tj. iznalazite vreme za sticanje nebeskih blaga kroz zemaljsku robu. Zemaljska roba su vrline radi Hrista, koje nam donose blagodat Svesvetoga Duha.
U priči o mudrim i ludim devojkama, ludima je, kad im je ponestalo ulja, rečeno: Bolje idite prodavcima i kupite sebi. No, dok su one kupovale, vrata od bračne odaje su se već zatvorila, te više nisu mogle ući unutra. Neki govore da nedostatak ulja kod ludih devojaka označava nedostatak dobrih dela u životu. Takvo razumevanje nije pravilno.
Kakav je to u njih bio nedostatak u dobrim delima, kada se one nazivaju devojkama, premda i ludim? Pa, devstvenost je najviša vrlina budući jedno ravnoanđelsko stanje. Ono može da posluži kao zamena za sve ostale vrline. Ja ubogi mislim da je kod njih zapravo nedostajalo blagodati Svesvetoga Duha Božijeg. Čineći vrline, te djeve su po svom duhovnom nerazumevanju smatrale da se svo hrišćansko delo sastoji jedino u tvorenju dobra. One su činile vrline kao delo Božije. Međutim, njih se nije ticalo da li su njima zadobile i postigle blagodat Duha Božijeg. Za takav način života, u kome se čovek opire samo na tvorenje vrlina, bez pažljivog ispitivanja da li je zadobio blagodat Duha Božijega, u knjigama otaca se kaže: Ima i druti jedan put, koji na početku izgleda dobar, ali mu je kraj na dnu ada…
Upravo to zadobijanje Duha Svetoga naziva se uljem, koje je nedostajalo ludim devojkama. One su i nazvane ludim jer su zaboravile na neophodni plod vrlina, na blagodat Duha Svetoga, bez koje nikome nema, niti može biti spasenja. Jer: „Svetim Duhom se svaka duša oživljava i uzvisuje čistotom, te sveštenotajno sija Trojičnim Jedinstvom“.
Sam Duh Sveti useljava se u duše naše. To useljavanje Svedržitelja u naše duše, i saprebi-vanje s našim duhom Njegovog Trojičnog Jedinstva, daruje nam se jedino kroz naš veliki trud u sticanju Duha Svetoga. Ovo zadobijanje priprema u duši i telu našem presto Božijem svetvoračkom prebivanju s duhom našim, po neprolaznoj reči Božijoj: Useliću se u njih, i živeću u njima, i biću im Bog, i oni će biti moj narod…
Naravno, svaka vrlina radi Hrista donosi blagodat Duha Svetoga. Ipak, više od svih to čini molitva. Kao oruđe za zadobijanje blagodati Duha, ona je, tako reći, svagda u našim rukama. Zahtelo se vama, recimo, da idete u crkvu – međutim, ili crkve nema, ili je služba svršena; zahtelo se vama da date prosjaku – ali, ili nema prosjaka, ili nemate šta dati; zahtelo se vama da sačuvate devičanstvo – no, ili nemate snage da to ispunite zbog svog sastava ili zbog spletkaških napora đavolskih, kojima vi ne možete protivstati usled nemoći čovečije; zahtelo se vama i neku drugu vrlinu radi Hrista izvršiti – ali ili se nema snage ili je teško uvrebati slučaj. A to se već nikako ne odnosi na molitvu: za nju se pruža mogućnost svagda i svakome, i bogatom, i siromašnom i znamenitom, i prostom, i silnom, i slabom, i zdravom i bolesnom, i pravednom, i grešnom…
Tako je velika sila molitve, vaše bogoljublje. Molitva više od svega donosi Duha Božijega, a nju je lakše ispunjavati od svega drugog…
A međutim, kroz molitvu mi se udostojavamo razgovora sa Njim samim, Sveblagim i Životvornim Bogom i Spasiteljem našim. Ipak, treba se moliti samo dok Bog Duh Sveti ne siđe na nas u Njemu znanoj meri Njegove nebesne blagodati. A kada On blagovoli da nas poseti, treba da prestanemo s molitvom. Jer, zašto se Njemu tada moliti: „Dođi i useli se u nas i očisti nas od svake nečistote i spasi, Blagi, duše naše“, kad je već došao da spase nas koji se nadamo na Njega i prizivamo Njegovo ime u istini…
– Pa, kako biva, baćuška, sa drugim vrlinama Hrista radi u pogledu zadobijanja blagodati Duha Svetoga? Vi meni izvoliste samo o molitvi govoriti?
– Stičite blagodat Duha Svetoga i svim drugim vrlinama. Trgujte sa onima između njih koje vam donose najveći duhovni dobitak. Sabirajte kapital blagodatnog obilja Božije blagosti, slažući ga u večnu Božiju zalagaonicu, gde se prima neveštastveni interes, i to ne po četiri ili po šest na sto, nego po sto na jednu rublju duhovnu, i čak nebrojeno puta više od toga. Na primer: donosi li vam više blagodati Božije molitva i bdenje
– bdite i molite se; donosi li vam post mnogo Duha Božijega – postite; donosi li više milostinja – tvorite milostinju. I tako rasuđujte o svakoj vrlini koju tvorite Hrista radi.
Evo, ja ću vam ispričati o sebi, ubogom Serafimu: ja sam rodom od kurskih trgovaca. I tako, dok još nisam došao u manastir, mi smo trgovali robom koja nam je donosila najviše prihoda. Tako i vi, baćuška, postupajte…
Ako se pravilno rasudi o zapovestima Hristovim i apostolskim, jasno je da se naše hrišćansko delo ne sastoji u povećavanju zbira dobrih dela, koja služe samo kao sredstva za cilj našeg hrišćanskog života, nego u izvlačenju iz njih što veće koristi, tj. u velikom sticanju preobilnih darova Duha Svetoga ..
Tako je to, baćuška! Tako, dakle, izvolite trgovati duhovnim vrlinama. Razdajite blagodatne darove Duha Svetoga potrebitim po primeru zapaljene sveće koja i sama svetli goreći zemaljskim ognjem i, ne umanjujući svoj sopstveni oganj, pali i druge sveće kako bi one na drugim mestima svetlile svima. Pa, kad je tako u pogledu zemaljskoga ognja, šta da kažemo o blagodatnom ognju Svesvetoga Duha Božijeg? Jer, na primer, zemaljsko bogatstvo se smanjuje od razdavanja. Bogatstvo, pak, nebeske Božije blagodati se utoliko više umnožava ukoliko se više razdaje. Tako je i sam Gospod kazao Samarjanki: Koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožedneti doveka, nego voda koju ću mu ja dati postaće u njemu izvor vode koja teče u život večni…
– Baćuška,- rekoh ja, – eto Vi neprestano govorite o zadobijanju blagodati Duha Svetoga kao cilju hrišćanskog života. Ali, kako i gde ja mogu da je vidim? Dobra dela su vidljiva. Zar i Duh Sveti može biti vidljiv? Kako, dakle, ja mogu znati da li je On sa mnom ili ne?
– U sadašnje vreme, – odgovori starac, – zbog naše bezmalo sveopšte hladnoće prema svetoj veri u Gospoda našeg Isusa Hrista, zbog naše nepažnje prema dejstvima Njegovog božanskog promisla o nama i zbog čovekovog zaborava opštenja sa Bogom, mi smo došli dotle da smo se, može se reći, gotovo sasvim udaljili od istinskog hrišćanskog života. Nama sada izgledaju nepojmljive reči Svetoga Pisma koje Duh Božiji govori kroz usta Mojsija: I vide Adam Gospoda kako ide po raju, ili ono što kod
apostola Pavla čitamo: „Idosmo u Ahaju i Duh Božiji ne iđaše sa nama; obrnusmo se u Makedoniju, i Duh Božiji iđaše sa nama„. I na drugim mestima Svetoga Pisma više puta se govori o javljanju Boga ljudima.
Ali, neki govore: „Ta mesta su nejasna. Zar su zbilja ljudi mogli tako otkriveno videti Boga?“
Ništa, pak, tu nema nejasnoga. To neshvatanje je proizašlo stoga što smo se udaljili od prostote prvobitnog hrišćanskog saznanja i pod izgovorom prosvećenosti zapali u takvu tamu neznanja da nam se već čini neshvatljivim i ono što su drevni ljudi tako jasno razumevali. Naime, njima pojam o javljanju Boga ljudima nije izgledao čudnovat ni u običnim razgovorima…
Tačno u tom smislu govori se za Avraama i za Jakova da su videli Gospoda i besedili s Njim. Jakov se čak i borio sa Njim. Mojsije je sa svim narodom video Boga kada se od Njega udostojio primiti tablice zakona na gori Sinaju. Stub oblačni i ognjeni (što nije ništa drugo do javna blagodat Duha Svetoga) služili su kao putovođe narodu Božijem u pustinji. Nisu ljudi videli Boga i blagodat Njegovog Duha Svetoga u snu, niti u maštariji, niti u vansebnosti rastrojenog uobraženja, nego istinito i na javi.
Mi smo postali već vrlo nepažljivi za delo svog spasenja, zbog čega i mnoge druge reči Svetoga Pisma ne uzimamo u smislu u kome bi trebalo. A to je sve stoga što ne tražimo blagodat Božiju, niti joj, po gordosti svog uma, dopuštamo da se useli u duše naše. Stoga i nemamo istinske prosvećenosti od Gospoda, koja se šalje u srca ljudi, u sva srca gladna i žedna pravde Božije.
Izvolevši da izvrši svo delo spasenja, Gospod naš Isus Hristos je, po svome vaskrsenju, dunuo na apostole, obnovivši u njima dah života, utraćen Adamom, i darovavši im istu adamovsku blagodat Svesvetoga Duha Božijega. No, to nije sve. Gle On im je govorio da je za njih bolje da On ode ka Ocu. Jer, ako On ne ode, Duh Božiji neće doći u svet. Ako, pak, ode ka Ocu, On ćs ga poslati u svet i Utešitelj će njih i sve sledbenike njihove naučiti svakoj istini, napomenuvši im sve što im je rekao dov je još bio u svetu. Ovo je već bila Hristom obećana blagodat na blagodat.
I zaista, na dan Pedesetnice On im je svečano nisposlao Duha Svetoga u hujanju silnog vetra, u vidu ognjenih jezika koji su sišli na svakog od njih i ispunili ih i napunili silom ognjepodobne božanstvene blagodati koja rosonosno diše i radostotvorno deluje u dušama koje su pričasnice njene sile i dejstva. I ta ognjem nadahnuta blagodat Duha Svetoga daje se svima nama Hristovim vernima u tajni svetoga krštenja i svešteno se zapečaćuje miropomazanjem po najglavnijim mestima našeg tela, kako je to ukazano svetom Crkvom, kao vekovečnom čuvarkom te blagodati. Na miropomazanju se govori: „Pečat dara Duha Svetog“…
I kad mi ne bismo grešili posle našega krštenja, zanavek bismo ostali sveti i neporočni ugodnici Božiji, sačuvani od svake skverni tela i duha. No, baš u tome i jeste beda, što mi, preuspevajući u uzrastu, ne preuspevamo u blagodati i razumu Božijem (kao što je to bilo sa Gospodom našim Isusom Hristom), nego se, naprotiv, razvraćajući se malo po malo, lišavamo blagodati Svesvetoga Duha Božijega i postajemo u različnoj meri grešni i mnogogrešni ljudi.
Onaj ko se, budući podstaknut premudrošću Božijom (koja ište naše spasenje i koja sve obilazi) reši da rani Bogu i bdi radi obretenja svog večnoga spasenja, biće poslušan njenom glasu, te će pribeći istinitom pokajanju za grehe svoje i tvorenju vrlina, suprotnih učinjenim gresima. On će kroz vrline Hrista radi pribeći sticanju Duha Svetoga, koji dejstvuje unutra u nama, i koji u nama ustrojava Carstvo Božije…
Ovo znači da blagodat Duha Svetoga, darovana pri krštenju u ime Oca i Sina i Svetoga Duha (bez obzira na grehove ljudske, bez obzira na tamu oko naše duše) ipak svetli u srcu kroz delo Hristovo kao iskonska, božanstvera i najdragocenija svetlost…
Ona docnije, pri obraćenju grešnika na put pokajanja, potpuno izglađuje tragove učinjenih prestupa, i ponovo bivšeg prestupnika odeva netruležnom odećom, izatkanom od blagodati Duha Svetoga. Zadobijanje te blagodati i jeste cilj hrišćanskog života, o čemu ja toliko vremena govorim vašem bogoljublju.
Da biste vi još jasnije pojmili šta treba razumeti pod blagodaću Božijom, reći ću vam kako da je raspoznajete i u čemu se naročito projavljuje njeno dejstvo u ljudima koji su njome prosvećeni. Blagodat Duha Svetoga jeste svetlost koja prosvećuje čoveka…
Gospod je često pred mnogim svedocima projavljivao dejstvo blagodati Duha Svetoga na ljudima koje je osvećivao i prosvećivao svojim velikim pohođenjem. Setite se Mojsija posle besede sa Bogom na Sinajskoj gori. On je sijao tako neobičnom svetlošću, koja je okruživala njegovo lice, da ljudi nisu mogli ni pogledati u njega. On je čak bio prinuđen da se javlja pred narodom sa pokrivalom (na licu). Setite se Preobraženja Gospodnjeg na gori Tavoru. Velika svetlost ga je obujmila, te haljine njegove postadoše sjajne, vrlo bele kao sneg… i učenici njegovi… padoše ničice i uplašiše se veoma.
Zatim su se u istoj toj svetlosti pored Njega javili Mojsije i Ilija. Da bi se skrilo sijanje svetlosti Božanstvene blagodati koja je zaslepljivala oči učenika, pojavio se, kako je rečeno, sjajni oblak. Eto, na taj način se javlja blagodat Svesvetoga Duha u neiskazanoj svetlosti na svima onima kojima Bog javlja njeno dejstvo.
– Ali, na koji način,- upitah baćušku oca Serafima,- ja mogu saznati da se nalazim u blagodati Duha Svetoga?
– To je, vaše Bogoljublje, vrlo prosto, – odgovori on. – Zbog toga i govori Gospod: „Sve je prosto onima koji nađu razum“…
Nalazeći se u tom razumu i apostoli su svagda znali da li Duh Božiji prebiva u njima ili ne. Videći prebivanje Duha Božijeg u sebi, i budući prožeti Njime, oni su tvrdili da je delo njihovo sveto i potpuno ugodno Gospodu Bogu. Time se i objašnjava to što su oni u svojim poslanicama pisali: Ugodno bi Svetome Duhu i nama. Samo na toj osnovi oni su i predlagali svoje poslanice na korist svima vernima kao neprolaznu istinu. Tako su sveti apostoli osetno saznavali u sebi prisustvo Duha Božijeg…
– Ipak, ja ne shvatam po čemu bih mogao biti tvrdo uveren da sam u Duhu Božijem. Kako ja mogu u sebi raspoznati Njegovo istinsko javljanje?
Tada me otac Serafim uhvati vrlo čvrsto za pleća i reče:
– Mi smo sad obojica, baćuška, u Duhu Božijem. I ja i ti… Zašto ne pogledaš u mene?
Ja sam odgovorio:
– Ne mogu, baćuška, da Vas pogledam zato što iz vaših očiju sipaju munje. Vaše lice je postalo svetlije od sunca i mene bole oči.
Otac Serafim reče:
– Ne strašite se, vaše bogoljublje. I vi ste sami sad postali svetli kao i ja. I vi ste sad u punoti Duha Božijeg, inače vam ne bi bilo moguće ni mene da vidite takvog.
I priklonivši k meni svoju glavu, on mi tiho na uho reče:
– Blagodarite Gospoda Boga za Njegovu neizrecivu milost prema vama. Vi ste videli da se ja nisam ni prekrstio, nego sam se samo misleno u srcu svom pomolio Gospodu Bogu i unutra u sebi rekao: „Gospode, udostoj ga da jasno vidi i telesnim očima silazak Duha tvoga, kojim ti udostojavaš sluge svoje kada blagovoliš da se javiš u svetlosti velikoljepne slave svoje“.
I gle, baćuška, Gospod je trenutno ispunio smirenu molbu ubogog Serafima… Kako, dakle, da mu obojica ne blagodarimo za ovaj Njegov neizrecivi dar? Ni velikim pustinjacima, baćuška, Gospod Bog ne javlja uvek ovakvu milost svoju. Blagodat Božija je, kao čedoljubiva majka, blagovolela da uteši vaše skrušeno srce, i to na zastupništvo same Majke Božije… Zašto me, baćuška, ne pogledate u oči? Pogledajte prosto, ne bojte se. Gospod je s nama!
Posle ovih reči ja pogledah u lice njegovo i spopade me još veći užas. Predstavite sebi kako se u sredini sunca, pri njegovom najsjajnijem blistanju podnevnog lučezarja, nalazi lice čoveka koji sa vama razgovara. Vi vidite pokrete njegovih usta, promenjivi izraz njegovih očiju, čujete njegov glas, osećate da vas neko rukama drži za pleća, ali ne samo što ne vidite te ru-ke, nego ne vidite ni sami sebe, niti njegov oblik – ništa osim jedne zaslepljujuće svetlosti koja se na daleko prostire, na nekoliko hvati ukrug, i koja svojim jarkim bleskom osvetljava i snežnu poljanu i snežne pahuljice koje odozgo sipaju na mene i na velikog starca
– Kako se, dakle, sada osećate?,- upita me otac Serafim.
– Neobično dobro!,- odgovorih ja.
-Ali, kako to dobro? Upravo, šta? Ja sam odgovorio:
– Osećam tišinu i mir u duši svojoj, koje nikakvim rečima ne mogu izraziti!
– To je, vaše bogoljublje,- reče baćuška otac Serafim,- onaj mir o kome je Gospod rekao svojim učenicima: Mir svoj dajem vam; ne dajem vam ga kao što svet daje… Kad biste bili od sveta, svet bi svoje ljubio, a kako niste od sveta nego vas ja izabrah od sveta, zato vas mrzi svet… ali ne bojte se, ja sam pobedio svet. Eto takvim ljudima, omrznutim od ovoga sveta, ali svojim izabranicima, Gospod i daje mir koji vi u sebi osećate, mir koji, po reči apostolskoj, „prevazilazi svaki razum“…
Šta još vi osećate? – upita me otac Serafim.
– Neobičnu sladost!,- odgovorih ja.
A on produži:
– To je sladost za koju se u Svetom Pismu kaže: Napiće se od izobilja tvog doma i potokom svoje sladosti ćeš ih napojiti. Ta ista sladost preispunjava sad srca naša i razliva se po svim žilama našim neizrecivim naslađivanjem! Od te sladosti naša srca kao da se tope, i obojica smo ispunjeni blaženstvom koje ne može biti izraženo nikakvim jezikom… Šta još vi osećate?
– Neobičnu radost u svom srcu svome.
Baćuška otac Serafim je opet produžio:
– Kada Duh Božiji nishodi ka čoveku i osenjuje ga punotom svoga nailaženja, duša čovečija se ispunjava neizrecivom radošću, budući da On čini radosnim sve čega se dotakne… Pa ipak, ta toliko utešna radost, koju vi sad osećate u svom srcu, nije ništa u poređenju sa radošću o kojoj je Gospod rekao ustima svoga apostola: Što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono pripremi Bog onima koji ga ljube. Predukus te radosti daje
se sada nama. Pa, kad je od nje tako slatko, dobro i veselo u dušama našim, šta da se kaže o. radosti koja je pripremljena na nebesima onima koji plaču ovde na zemlji? Eto, i vi ste se, baćuška, dovoljno naplakali u vašem životu na zemlji, pa vas je Gospod utešio velikom radošću još u ovdašnjem životu…
Šta još vi osećate, vaše bogoljublje? Ja odgovorih:
– Neobičnu toplinu!
– Kako to, baćuška, toplinu? Ta gle, mi sedimo u šumi. Sad je napolju zima, pod nogama sneg, na nama sneg, a odozgo sipaju pahuljice… Kakva tu može biti toplota?
Ja odgovorih:
– Onakva upravo kakva biva u kupatilu, kad stanemo u paru.
– Zar je i miris, – upita on, – kao u kupatilu?
– Ne,- odgovorih ja,- ništa na zemlji nije slično ovome mirisu.
Baćuška otac Serafim se prijatno osmehnuo i rekao:
– I ja sam, baćuška, osećam isto što i vi, ali naročito pitam da li i vi to osećate? Rekli ste suštu istinu, vaše Bogoljublje. Nikakva prijatnost zemaljskog mirisa ne može biti sravnjena sa blagouhanjem koje mi sad osećamo. To je stoga što nas sada okružuje blagouhanje Svetoga Duha Božijega. Šta zemaljsko može biti slično tome?… Primetite, vaše bogoljublje, da ste mi rekli da je oko nas toplo kao u kupatilu, dok se, međutim, sneg ne topi ni na vama, ni na meni, niti pod nama. Mora, dakle, da ta toplota nije u vazduhu, nego u nama samima. To i jeste ona toplota koju, podsticani Duhom Svetim, treba u molitvi da ištemo od Gospoda: „Zagrej me toplinom Duha Svetog!“
Zagrevani njome pustinjaci i pustinjakinje se nisu bojali zimskoga mraza. Oni su bili odeveni blagodatnom haljinom kao toplom bundom, izatkanom Svetim Duhom. I tako to u stvari mora da bude zbog toga što blagodat Božija obitava unutra u nama, u srcu našem, jer je Gospod rekao: Carstvo Božije unutra je u vama.
Pod Carstvom Božijim Gospod je razumeo blagodat Duha Svetoga. Ovo Carstvo Božije, dakle, sada se nalazi unutra u nama, premda nas i spolja blagodat Duha Svetoga obasjava i zagreva. Ona preispunjava mnogorazličnim blagouhanjem vazduh koji nas okružuje, naslađuje naša čula nebesnom nasladom, te srca naša napaja radošću neizrecivom. Naše sadašnje stanje jeste baš ono o kome govori apostol: Jer Carstvo Božije nijejelo ni piće, nego pravednost i mir i radost u Duhu Svetome.
Eto, u takvom se stanju obojica sada nalazimo. Upravo za ovo stanje je Gospod rekao: Ima neki među ovima što stoje ovde koji neće okusiti smrti dok ne vide Carstvo Božije da je došlo u sili… Eto, baćuška, vaše bogoljublje, kakve neizrecive radosti nas je sada udostojio Gospod Bog!… Eto šta znači biti u punoti Duha Svetoga, o kojoj sveti Makarije Egipatski piše: „Ja sam bio u punoti Duha Svetoga“… Tom punotom Duha Svetoga ispunio je sada Gospod i nas, uboge… Pa, sad izgleda, vaše bogoljublje, da nema više potrebe pitati na koji način ljudi bivaju u blagodati Duha Svetoga. Da li ćete se vi sećati sadašnjega javljanja neiskazane milosti Božije, koja nas je posetila?
– Ne znam, baćuška, – rekoh ja, – da li će me Gospod udostojiti da se zanavek sećam tako živo i jasno ove milosti Božije koju sada osećam.
– A ja mislim,- odgovorio je otac Serafim,- da će vam Gospod pomoći da zanavek ovo zadržite u svojoj pameti. Inače, Njegova blagost se ne bi tako trenutno priklonila na moju smirenu molitvu, i ne bi tako brzo požurila da posluša ubogog Serafima. Pored toga, ovo nije dano samo radi vas jednog, da vi jedini razumete, nego kroz vas celome svetu, tako da vi, utvrdivši se u delu Božijem, možete i drugima koristiti.
– A o tome, baćuška, što sam ja monah, a vi svetovnjak, ne treba ni razmišljati: Bog traži pravu veru u Njega i Sina Njegovog Jedinorodnog. Za ovo se i daje sviše obilna blagodat Duha Svetoga. Gospod ište srce ispunjeno ljubavlju prema Bogu i bližnjemu. Takvo srce je presto na kome On voli da sedi, i na kome se On javlja u punoti svoje nebeske slave. „Sine, daj mi srce svoje“, govori On, „a sve ostalo ću ti ja dati“, jer se u srce čovečije može smestiti Carstvo Božije…
Prema tome, uopšte ne sumnjajte u to da li će Gospod ispuniti vaše prozbe. Neka bi one samo bile ili na Njegovu slavu ili na korist bližnjih. I ono što vam je neophodno radi vaše potrebe, koristi ili dobiti, Gospod Bog će brzo i milostivo poslati, samo neka bi u tome imali krajnju nuždu i neophodnost. Jer, Gospod ljubi one koji Njega ljube.
 

g. Useljenje Boga i ljubav Božija
 

Kod sađenja loze potrebno je mnogo marljivosti i truda da bi se

kasnije imala berba. Kad ne bi bilo grožđa, ceo bi rad bio uzalud.

Tako je i sa molitvom. Sav naš trud bio bi uzaludan kad bi plodovi duha,

tj. ljubav, mir i radost – nedostajali

(prepodobni Makarije Egipatski)
 
Pravi hrišćanski život je delotvorno opštenje sa Bogom, život Duha Svetoga u srcu, koji sve osvećuje. Ceo tok unutrašnje promene dešava se u svetlu bogozajedništva koje vodi ka sve dubljem razumevanju božanskog načina života i vrhuni se Božijim useljenjem u nas.
Božija sila, sa kojom čovek počinje da opšti, uspostavlja vezu sa čovekovom slobodom i počinje da čisti njegovu dušu. Čovek oseća silu koja ga podržava i pomaže mu. Međutim, njegovo strastoljublje ga ometa da počiva u Bogu. Njemu još nedostaje puna sila Božija. Njegovo je srce nezadovoljno, neispunjeno. On žudi da potpuno primi Boga i da ga celim bićem voli. To mu, iak, zbog njegovog strastoljublja nije omogućeno. U opštenju sa Bogom raste povezanost koja se sa Njim ostvaruje. Potpuna zajednica sa Bogom se, pak, ostvaruje tek kad Duh Sveti čoveku postane sasvim poznat, kad u njemu počne da obitava.
Zajednica koja se uspostavlja nije samo misaona već i životna. Ona obuhvata bogomislije, težnju srca i uma ka Bogu i priprema čoveka da ga stvarno primi u sebe. Uselivši se u čoveka, Bog postaje delatan ne gaseći ljudsku ličnost sa njenim sposobnostima: Jer Bog je onaj koji čini u vama i da hoćete i da tvorite po njegovom blagovoljenju (Fil.2,13). A živimne više ja, nego živi u meni Hristos (Gal.2,20).
Pismo jednog umirućeg starca učeniku uvodi nas u slična duhovna iskustva. Navodimo ga po J. Guriju, Tajna hrišćanskog života (Optina, 1908):
„Tebi, najbližem prijatelju u Hristu, želeo bih da opišem osećanje Božije ljubavi, kome sam 30 godina uporno težio. Ta težnja je izazvala bolove u mom duhovnom rađanju. S jedne strane, borio sam se do iznemoglosti protiv sebe i svojih strasti. S druge strane, živela je u meni čežnja za nečim boljim i višim od svega što su nudile strasti. Ova težnja je okriljavala moj duh. Ja sam osećao de me na svetu ne može zadovoljiti ništa drugo osim ljubavi prema Bogu, tj. večne, besmrtne i stvaralačke sile. Žudeo sam za ljubavlju prema Bogu. Međutim, trebalo je da je se čovek udostoji, a ja sam ostajao u svim svojim slabostima. Ipak, želja za ljubavlju prema Bogu je rasla i postajala plamena.
Činio sam što sam mogao da ispunim zapovesti: davao sam nevoljnima poslednji novčić, trpeo sam u tajnosti veliku nevolju, mirno podnosio sva vređanja i upinjao se da volim svoje neprijatelje. Ipak, nisam osećao u sebi još nikakvu ljubav prema Bogu. O tome su svedočile moje strasti. Sve više me je ispunjavala težnja za ljubavlju Božijom, iako je nisam zadobijao. Osetio sam da snaga života, tj. blagodatna i stvaralačka snaga, leži u ljubavi prema Bogu. Bio sam ubeđen da bi okovi srasti sa mene spali čim bi je zadobio. Tada bi čak i njihovi tragovi sagoreli: I poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi. Ali moje strpljenje je sahnulo i ja sam neprestano zapomagao: „Dođi Gospode! Prebivaj u meni, uči me da ispunjavam tvoju volju, uči me da te volim. Za tvoju svemoć to treba da je lako“.
Tada beše ugodno Bogu da mi pošalje jedno stradanje. Ja se razboleh, ali još nisam osećao nikakvu ljubav u sebi. Povukoh se u sebe. Mnogo sam stradao što sam još bez ljubavi i što ostadoh u grehovima. Ukoliko sam više stradao i plakao, utoliko sam u svesti postajao radosniji što je greh počeo da gubi svoju silu nada mnom. Jer, strasna uzbuđenja mi više nisu pričinjavala nikakvo zadovoljstvo. Ona su napustila srce, a pokajanje se približilo, praćeno pouzdanjem i zahvalnošću prema Bogu. Što sam više stradao, sve lakše sam se osećao. Bio je to radostan bol. Osetio sam potrebu za češćim pričešćivanjem i ono mi beše davano. Potom je moj duh okrililo jedno neiskazano pouzdanje u Boga, a srce beše prepuno zahvalnosti. Tu se meni ništavnom otkri ljubav Božija u Njegovom delu spasenja. Ova se ljubav pokretala tako silno u celoj mojoj unutrašnjosti da sam bolove jedva osećao. Ni u mislima ni u pokretima srca nisam mogao da se odvojim od ljubavi prema Njemu. Sećanje na ceo Hristov život, na sva Njegova javljanja i dela, ispunjavalo me je radosnim umilenjem, obnavljajući moje unutrašnje biće. Srce mi beše ispunjeno pouzdanjem u spasenje. Ništa nije moglo da me pokrene na sumnju u Njegovu milost. Bog beše blizu: duša je kroz Njega živela i osećala samo Njegovu bezgraničnu ljubav.
Svaki korak iz Hristovog zemnog života utiskivao se jasno u moju svest. Sve je bilo kroz Njega osvećeno: vazduh koji dišem, voda koju pijem, postelja na kojoj ležim, mrtvački kovčeg koji me je očekivao. Sve je postalo zalog mog spasenja, mog vaskrsenja – od umiranja u telu, do mog proslavljenja u Bogu. I ja osetih da se ništa ne dešava mojom zaslugom, već samo kroz neizmernu milost, Božiju…
Ja sam najdublje doživeo svoje grehove, dok je moj duh istovremeno i neprekidno okriljavalo najblaženije pouzdanje u spasavajuću ljubav i milosrđe Božije. Suze uzbuđenja tekle su iz mojih očiju, dok je moje srce doživljavalo nešto neiskazano. Blažen u ljubavi Božijoj, bio sam spreman da za večnost ostanem sam u svome bolu, premda sa Bogom i u ljubavi prema Njemu.
To je Božija ljubav, svemoguća stvaralačka sila i snaga večnog života. Kroz ljubav Božiju dolazi Carstvo Božije u sili ka čoveku. Boga treba voleti, kroz Njega živeti i disati u duhu ljubavi Božije“.
Ovo pismo je prožeto pečatom čudesnog života neiskazanog zajedništva sa Bogom, punog duhovne lepote i blagodatne snage. Tu Gospod prodire u ljudsko srce, a Duh Sveti oživljava dušu, najprisnije se povezujući sa njom. To je tajna hrišćanskog života. Cilj našeg života jeste težnja za Duhom Svetim, Njegovo prebivanje u nama i prožetost celog našeg bića Njime. Bez ove težnje naš je život besciljan, besmislen i prazan.
Međutim, da bi se javila težnja za ognjenim i najčistijim Duhom, neophodno je mukotrpno unutrašnje očišćenje, te slobodno i svesno naprezanje oko obraćenja naše sebične i grešne prirode u nesebičnu i ljubavlju ispunjenu narav. Duh Sveti priprema srce i najunutrašnjija priroda čovekovog bića se menja. Svaka, i najmanja trunka greha se saznaje i nemilosrdno istrebljuje. Najmanji uzlet samodopadanja, svaki i najmanji oblik samoživosti i potčinjavanja sebi druge ličnosti pokazuje se kao prestup ljubavi koji odgoni Duha Svetog.
Hrišćanstvo obećava Caretvv Božije „unutra u nama“, i Carstvo Božije se stvarno useljava u pripremljeno srce. Gvožđe, olovo, srebro ili zlato u vatri gube osobinu tvrdoće i postaju mekani. Tako i duša koja traži Boga u srdačnoj čežnji i trudu i koja prima nebesku vatru Božanstva i ljubav Duha mora da bude oslobođena svih strasti i duševnih vezanosti. Ona gubi svoju prirodnu, grehovnu tvrdoću, i miruje u toploj i neiskazanoj ljubavi u Bogu. Razum i um u ophođenju sa Duhom Svetim dobijaju postojanost, čvrstinu i nepokolebivi mir. Njih više ne uzbuđuje površina i dokona maštarenja. Oni prebivaju u miru Hristovom i ljubavi Duha.
Obnova uma, umirenje misli i ljubav ka Gospodu pokazuju novo stvorenje – ohristovljenog čoveka. Ovu živu, delatnu ljubav prema Bogu, opštenje sa Bogom i bogouseljenje, priprema blagodat Duha Svetog, otvarajući istovremeno neprestanu molitvu srca.
 

d. O neprestanoj molitvi koja vidi Boga
 

Ako je obzorje srca pomoću budne razboritosti čisto,

moći ćemo da vidimo i da se osvetlimo Suncem pravde – Hristom.

Jer, Njegova reč se otkriva samo onima koji su čista srca

(prepodobni Filotej Sinajski)
 
Srdačna molitva, uz pomoć Duha Svetog, tokom napredovanja, od delatne postaje samodelatna – bogovidna molitva. To se dešava kad čovek ispuni sve zapovesti i kad se, svojim mišljenjem, osećanjem i delanjem, sasvim preda volji Božijoj. Njemu, pre svega, pomaže duboko smirenje srca koje dušu čisti od svih strastoljubivih prljavština.
Tada blagodat, tj. majka čovečanstva, hvata čovekov, Duhom očišćen um kao dete za ruku i vodi ga od stepenice do stepenice duhovnog sagledavanja, otkrivajući mu, po meri njegovog očišćenja, neiskazane tajne Božije. To je uistinu čista molitva koja vidi Boga, koja ispunjava strahopoštovanjem i unutrašnjim umilenjem.
Prepodobni Grigorije Sinait opisuje plodove bogovidne molitve, tj. sagledavanje – nevidljivog Boga i Svete Trojice, uzroka svega stvorenog; unutrašnjeg reda bogoumljem ispunjenih anđelskih činova; logosa svih zemnih stvorenja; Ovaploćenja Slova [Logosa]; vaskrsenja iz mrtvih; Strašnog suda i Carstva Božijeg u večnosti.
Ova vrsta molitve je uistinu čudesna i neobjašnjiva. Za onoga ko je ne poznaje iz iskustva, ona izgleda neverovatna. I zaista, ona se danas sreće samo kod malog broja ljudi. U njoj um prebiva u srcu, od svega oslobođen, imajući vreme da sve prezre i da sabrano, u čistom srcu, sebe prinese Bogu (prepodobni Simeon Novi Bogoslov).
 

đ. O čistoti uma
 

Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti

(Mt.5,8)

 
Čistota uma pruža mudrost, tj. da se sve, tj. način stremljenja, reči i dela, izvršava u smislu Božijem i sa nevarljivim razumom. Blažen je uistinu onaj ko svoje umovanje poveže sa Isusovom molitvom, i Njega neprestano priziva iz srca sa svakim udisajem. Sunce daje dan, kao što i sveto ime Isusovo, koje u umovanju zrači, proizvodi nebrojene, suncu slične misli (prepodobni Isihije Jerusalimski).
Ko hoće da vidi um u njegovom pravom stanju neka se oslobodi svih maštarija. Tada će ga videti sličnog safiru ili nebesnoj boji. Ali, to polazi za rukom samo bestrasnome. Jer, za to je potrebna pomoć Boga i Njegove božanske svetlosti (sveti Grigorije Palama).
Postoji jedna čistota uma, u kojoj, za vreme molitve, može da zasvetli Trojična svetlost. Prosvećeni um znake božanske lepote i silnu snagu prenosi i na telo koje je sa njim povezano. Time se dobija jedna bogovidna, dobrotom ispunjena celina, koja ne može da se pokrene ni prema čemu rđavom (prepodobni Isaak Sirin).
Ukoliko je um prosvećen i srce obnovljeno, u čoveku blista viđenje Trojedinog Boga i Njegovih tajni, dok je poznanje budućeg spasenja očigledno. Prosvećeni ne uči i ne ispituje, već neposredno sagledava Hristovu divotu i raduje se gledajući tajne jednog novog sveta. Ovo potpuno znanje dolazi sa primanjem Duha Božijeg, koji naš duh uvodi u oblast bogoviđenja (prepodobni Isaak Sirin).
 

e. O blagodatnoj molitvi

(po prepodobnom Grigoriju Sinaitu)
 
Jedan razgovor [prepodobnog] Grigorija Sinaita sa [prepodobnim] Maksimom Kapsokalivitom otkriva nam kako se u duši razgoreva blagodatna vatra i započinje neprestana samodelatna molitva. On nam, do izvesnog stepena, skida veo sa tajne najviših stanja molitve, koje mi ne možemo da dotičemo, budući da prevazilaze naš duhovni uzrast i razumevanje. Ipak, saznanje ovih stanja nama je korisno radi sticanja strahopoštovanja, i da ne bismo mislili da se život molitve iscrpljuje onim što sami poznajemo (sveti Teofan Zatvornik).
Kada ostadoše sami, božanstveni Grigorije, između ostalog, upita svetog Maksima da li se bavi umnom molitvom.
„Oprosti mi, – odgovori on sa osmehom, – ja sam čovek prelašćen“.
„Ostavi sada to,- uzvrati Grigorije,- nego mi radi Gospoda i radi moje sopstvene pouke kaži o delima svojim. Ja ne tražim praznoslovlje, već slavu Božiju“. Tada mu božanstveni Maksim, uveren imenom Božijim, stade pričati o svome životu, o božanskim viđenjima i o demonskim iskušenjima. „Ja sam imao, – govoraše on,- veliku veru prema Gospođi mojoj Bogomajci. Plakao sam pred njom u svojim molitvama, izmoljavajući blagodat umne molitve. I jednom, kada po običaju uđoh u njen hram, ja je sa suzama moljah za to. Prišavši njenom božanstvenom liku da bih ga celivao, ja odjednom osetih toplinu koja, zagrevajući srce, privođaše u pokret sva osećanja i uzbuđivaše ih slatkim umiljenjem. Od toga vremena moj um i srce stalno su zauzeti slatkim sećanjem na mog Isusa i Bogomater, i srdačna molitva ostaje moje stalno zanimanje. No, oprosti mi“.
„Reci mi, – nastavi božanstveni Grigorije, – da li si pri stalnom delovanju Isusove molitve u srcu primećivao bilo kakvu Božansku promenu, ili ushićenje, ili kakav bilo drugi plod molitve i blagodati Svetoga Duha“.
„Da bi se duh molitve osetnije i obilnije projavio u meni, – odgovori božanstveni Maksim,- ja se povukoh u pustinju. Stalno sam tražio bezmolvije. I tada taj plod molitve stvarno primećivah u čežnji za Božanskim i u ushićenju uma ka Gospodu“.
„Da, to je sasvim tako“, primeti Sinait.
A božanstveni Maksim se, oborivši oči, osmehnu i reče: „Daj mi da nešto pojedem i ne budi radoznao odnosno zablude“.
„O, kad bih ja došao do takve zablude“, uskliknu sveti Grigorije. „Nego, molim te, kaži mi otvoreno: u vreme molitve, kada se tvoja misao uznosi k Bogu, šta sagledava duša? Može li tada delovati srdačna molitva“.
„Nikako“, odgovori on. „Kad blagodat Svetoga Duha ovlada umom, molitva više ne dejstvuje. Jer, nemajući vlastitu silu, um u tim trenucima ostaje pod uticajem Svetoga Duha. Tada već dejstvuje Duh, uvodeći ga i izvodeći u Božanstvena viđenja, obasjavajući ga neizrecivom svetlošću i, po meri čovekove dostojnosti, udeljujući svoju utehu.
U takvom su stanju bivali sveti proroci i apostoli, i uzlazili do takvog stepena u sagledavanju otkrivenja da su ljudima izgledali mahniti ili kao pijani.
Tako se sveti Isaija udostojio videti Gospoda na visokom i izdignutom prestolu, okruženog serafimima (Is.6,1-2); tako je prvomučenik Stefan video nebesa otvorena i Sina Čovečijega gde stoji s desne strane Boga (Dap.7,56) tako se i sada sluge Hristove udostojavaju raznih viđenja, premda poneki i sumnjaju. Oni smatraju nemogućim ono o čemu govorims Stoga oni misle da je to zabluda, a ne istina. I vrlo je čudnovato što bedni ljudi ne priznaju blagodat Svetoga Duha, koju je Bog još preko Joilja obećao: Izliću od Duha Svetoga na svako telo, i proreći će (Dap.2,17).
Ovu Božansku blagodat i sada Hristo daruje svakom verujućem. Kao što je sam obećao, ona se neće iscrpsti do svršetka veka. Pri dejstvu ove blagodati, duša se uzdiže iznad svega čulnog i pogružava u tajanstva sagledavanja, te se umu, kao što kaže božanstveni Pavle, jasno otkriva ono što on dotle ni zamisliti nije mogao.
Da bi se shvatilo kako um sagledava ono što oko ne vide (1.Kor.2,9), i što on sam sobom nij mogao postići, poslužićemo se poređenjem: vosak, ma kako ga rastirao rukama, neće da se rastopi bez sudelovanja ognja. Ako ga pak, staviš na oganj, on se najpre rastopi a zatim ga obuzim plamen. Slivajući se s njim, on puckara, obuhvata se svetlošću i sam pretvara u svetlost, te mu je nemoguće ostati u svom prirodnom vidu. On se stoga razliva u plamenu kao voda. Tako biva sa našom dušom: bez sudelovanja blagodati ona se prepušta sili svog vlastitog rasuđivanja. No, kada je obuzme Božanstven oganj, ili blagodat Svetoga Duha, ona već ostaje pod uticajem i dejstvom svetlosti i sama postaje svetlost. Raspalivši se Božanstvenim ognjem, ona ne može dejstvovati svojim sopstvenim silama, ili misliti i rasuđivati po svojoj volji, nego dejstvuje i rasuđuje u sili i duhu Božanstvene blagodati…
Priznaci, pak, blagodati su sledeći: osenjujući um i sva čula, Sveti Duh ih potpuno čuva od razvejanosti i rasejanosti. Podsećajući čoveka na smrtni čas, na njegove grehe i večnu kaznu, on ga neprimetno pogružava u smireno mišljenje o sebi, raznežuje ga i dovodi do suza i plača. Ukoliko je takvo dejstvo blagodati na čoveka jače, utoliko se on savršenije smirava. U takvom smirenju ona ga teši bezmernim čovekoljubljem Gospoda koji je postradao za njega. Pogružavajući se u tajinstva sagledavanja i Božanstvenih viđenja, um sve pripisuje svemoći i sili Božijoj, a ne svojim sopstvenim silama i podvizima. Stoga srce u tišini proizvodi plodove Svetoga Duha: radost, mir, dugotrpeljivost, dobrotu, milosrđe i ogradu svih plodova – Božanstveno smirenje. Od toga duša čovekova oseća neizrazivo veselje“.
Sva ova izlaganja ukazuju na najviša stanja molitve… U njih Duh Sveti uvodi čoveka pomoću srdačne molitve Gospodu Isusu. Čoveku koji ih doživi otkrivaju se, saglasno mogućnosti njegovog shvatanja, Božanske tajne i viđenja koja rečima ne mogu da se izraze. Stoga se moli Svedobrom da ti daruje svoga Duha Svetog.
Uzmi Njega za pratioca: On čuva i utvrđuje tvoje srce, prosvećuje ti oči duha i osvetljava tvoj um. Neka bi te On učio i otkrio ti sve skriveno. Njega se drži, Njemu veruj, Njega voli (prepodobni Grigorije Sinait).
Njemu te upravo vodi neprestana srdačna molitva.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *