ОБИТАВАЊЕ БЕЗГРАНИЧНОГ У СРЦУ

Хиландарски преводи

Обитавање Безграничног у срцу

 

 

VII

ПЛОДОВИ МОЛИТВЕ

 

Први плод молитве је унутрашња сабраност

и топло осећање према Богу.

(свети Теофан Затворник)
 
Да ли су плодови молитве приметни већ на почетку? Сигурно, уколико се молитвољубац сабрано моли са страхопоштовањем и мукотрпним самопознањем. Таква молитва буди покајање срца, а будност поклања поуздање и води ка очишћењу срца при растућој љубави према Богу.
Већ просто сећање на Бога у Исусовој молитви доноси свој први плод, тј. растуће страхопоштовање, страх Божији и сећање на смрт, при извесном смирењу мисли, приметнијем окретању ка себи и топлини срца. То су природна дејства која свако може да задобије.
Под утицајем Божије благодати јављају се плодови који воде ка вишим стањима молитве. Први плодови благодати су пажња и умилење срца. Пажња је прва благодат коју прима ревностан и стрпљив молитвољубац. Она чини душу молитве.
Без пажње молитва је мртва. Благодатна пажња делује на нарочит начин. С времена на време, она обухвата ум и затвара га у речи молитве. То се дешава све трајније и сталније. Ум се везује за садржај молитве и бива привучен срцу које му одговара топлим умилењем. Пажња производи умилење срца, које, опет, продубљује саму пажњу. Обоје се узајамно снаже и постепено оживљују срце. Молитва стиче унутрашњу сабраност, чистоту и топло осећање према Богу (свети Теофан Затворник).
Осећање Божијег присуства усредсређује и сабира ум, дарујући му повишену будност према свим искушењима. Оно истовремено чини да постанемо свесни сопствене ништавности. Сабрана молитва допире непосредно до срца и у њему покреће топлину умилења. Умилење показује да је Бог са нама (преподобни Серафим Саровски). Кад човек задобије сталну пажњу и умилење, постигао је стање блаженства које се у Јеванђељу означава сиромаштвом духа и плачем.
Најважнији плод молитве није топлина и блаженство, већ страх Божији и срдачно покајање. Савест се у све већој мери буди. Човек бива све више свестан својих грехова и недостатака. Он се у растућој смирености обраћа Христу са срдачним покајањем и окушава Његову свепраштајућу доброту. Сазнање о изгубљености и мимо сваке заслуге помилованости испуњава топлом љубав1у према Богу, ватреном ревношћу и одлуком да се убудуће само Њему служи (свети Игњатије Брјанчанинов).
Под утицајем благодатног, својеврсног страха Божијег губе се страсти, а са узрастајућим очишћењем душа све више осећа заједницу са Богом. Дух човеков се препорађа, обожује, а благодатна стања сагледатељне молитве се све више утврђују.
Плод молитве је живот са повећаним деловањем благодати Духа Светог, која преображава сву унутрашњост.
 

1. О ДЕЛОВАЊУ БЛАГОДАТИ
 

Истински циљ хришћанског живота јесте стицање Духа Светог

(преподобни Серафим Саровски)
 
Хришћански живот није једноставно природан, већ пре свега благодатан живот. Циљ живота је обожење човека, његово живо сједињење са Богом (свети Теофан Затворник). Сва добра дела су само средства за задобијање Духа Светог. Једино добро дело које се чини у име Христово доноси тај плод. Све што ради Христа чинимо преизобилно нас испуњава благодаћу Духа.
Само задобијање Духа Светог (које је плод свих врлина) доноси спасење. Он припрема своје станиште у телу и души. Његова се благодат усељава у наше биће и преображава га. Она преводи из пропадљивог у непропадљиво, из душевне смрти у живот у Духу, из таме у светлост, из обора нашег бића (где страсти обитавају слично животињама) у светао храм Божији.
Стога је речено: “Стражите и молите се”, да не бисте остали без Духа Светог. Молитва нам, пре свих врлина, помаже да задобијемо благодат Духа, будући да нам у свако време и на сваком месту стоји на располагању (преподобни Серафим Саровски).
 

а. О духовној пробуђености

(по светом Теофану Затворнику)
 
У човековом животу постоји тренутак духовног пробуђења. Чим се Дух Божији дотакне срца, човек се буди за вишу свест. Онај ко дође у животну опасност или у близину смрти, често искуси ово буђење. Тада се на муњевит начин отвара једна непорециво виша стварност, која му показује све у правом и истинском светлу. То је тренутно дејство божанске благодати која буди душу за стварни живот. У таквим случајевима благодат муњевито уништава цео склоп самообмане у човековој свести и сећању, осветљавајући истовремено цео Божији поредак истине и доброте.
Својство овог стања, пред лицем неизбежног Суда Божијег, јесте ужас ништавности и себичности нашег живота, и дивљење пред савршенством и блаженством Божанственог поретка који нам се открива. Тај Божански поредак обухвата Бога и Његов промисао који води палог човека кроз сва животна искушења, спасава га и усмерава ка неисказаном блаженству. Тај промисао бива у свакој црти непосредно опипљив. Насупрот њему стоји човек, који се сваким делићем свога бића, у своме неразумљу и својој несвесности, огрешује о његов поредак.
Под утицајем Божанске благодати наш дух почиње изнова да задобија своје природно сазнање о Богу. Ова свест о Бићу Божијем, о Ономе који јесте, који све одржава и свим управља, уводи нас у осећање свестране зависности од нашег Творца, оживљавајући страх Божији. И зависност и страх Божији буде савест, тј. непреварљивог сведока и судију свих наших мисли, осећања и делања. Наша савест чини да сазнамо своју безизлазност, из које не може да се побегне. Ми смо у руци Бога, праведног Судије и проживљавамо Његов гнев за сва учињена недела (Рим.1,18). Али, блага вест Јеванђеља нас ослобађа из те невоље. Излаз који се пронађе у крајњем безизлазу прихвата се радо и ревносно. Тако и наш дух поруку спасења прихвата свом снагом и поверењем, спреман да испуни све што је потребно.
Човек се свесно и слободно обраћа Богу. Тада се благодат (која је претходно споља помагала) усељава у његову унутрашњост и повезује са његовом слободом. Затим се буди снажно осећање за Бога. Уколико се не угуши, то осећање ће временом и уз одређени напор постати све ватреније. Ко га, пак, немарношћу угуши, проћи ће кроз многе невоље. Биће му потребне многе молитве да би га поново задобио. Благодат се, ипак, никоме не отказује. Њој само треба да обезбедимо место у себи.
Благодат у нама добија слободу дејства кад у нама нестане саможивости и кад се страсти искорене.
Ако хоћеш да живиш правим хришћанским животом, потруди се пре свега да стекнеш благодат. Тренутак у коме благодат доспе у тебе и повеже се са твојом вољом, истовремено представља почетак снажног, сигурног и плодног хришћанског живота. Али, благодат се приближава само ономе ко је својом слободном вољом тражи. Тек кад се обе сједине (тј. слобода воље и благодат) почиње нови облагодаћени живот, који приличи слободним створењима.
 

б. Ум и слобода се обраћају Богу
 

Први плод Божанске благодати јесте обраћење ума и срца Богу.

(свети Теофан Затворник)
 
Духовни живот почиње са деловањем Божанске благодати. Помоћу благодати он једино и може да се одржава и да сазрева. Онога ко се од почетка преда Божијој вољи, Бог одмах прима и њиме руководи. Вођен благодаћу, он брзо, равномерно и сигурно стиже до савршенства.
Царство Божије у нама почиње чим душа позна Бога као свога Господа, и чим се Он у њу усели. Почетак чини одлука да служимо Богу и да му на жртву приносимо ум и слободу, тј. оно што чини духовну суштину човека. Ту жртву Бог прихвата и склапа са човеком нови савез (свети Теофан Затворник).
Човек се одлучује да напусти своју расејаност и да самоодрицањем следи за страхом Божијим и својом савешћу. После овакве одлуке појављује се благодат Божија која је дотле споља деловала. Она се кроз свете тајне настањује у нама, те дух човеков (дотле слаб) добија нову снагу. Свест и слобода сада ступају на његову страну, и он започиње уистину слободан, разуман и самосвојан живот пред Богом.
Под дејством благодати задобијамо сазнање о двојности наше природе. Благодат у човеку одваја оно неприродно од духовног, по образу Божијем створеног. Она тај образ показује у његовој светлости. Човек добија самосазнање и одлучује да искорени све што је недостојно његовог бића. Али, ова одлука је тек почетак посла. Човек се додуше свесно и добровољно одвојио од своје лажне природе и окренуо ка своме природном стању, али за прво време цео његов унутрашњи склоп ос-таје у старом стању. Душа и тело, са свим њиховим настројењем, још увек су страстољубиви као и раније. Тако је човек још нечист, изузимајући његову нову свест и слободу.
Показује се следећа разлика: раније је ово стање било пожељно, а сад је срамотно и неподношљиво. Молитвољубац је из себе иступио као из трулог трупа. Он тек сада запажа како се тежак страстољубиви смрад његових појединачних удова исправља. И против своје воље, он ово самосазнање мора да искуси болно до гађења.
У овом стању благодатни живот је само једна врлина која је свестрано угрожена. Он је једна слаба светиљка у тамној ноћи. Једино добро у човеку засад јесте његова тежња, коју Бог благонаклоно прихвата. Сви други делови бића још се налазе у заробљеништву. Они неће, нити могу да следе захтевима новог живота. Ум не успева да мисли на нови начин, срце је неспособно да осећа на нови начин, воља жуди да живи на стари начин. Тако је још цео човек нечист, осим једне једине тачке – слободне, свесне снаге, тј. ума или духа. Са њим се најчистији Бог и повезује. Све друго што је још увек нечисто, природно, Њему остаје страно и туђе.
У оваквом стању Бог још не може човека да испуни својом божанском благодаћу, будући да сасуд још није спреман. Јер, Бог је светлост која не може да има заједницу са тамом (2.Кор.6,14).
Тек кад се тама греха и страсти протера и кад светлост врлине прожме наше биће, Бог може да се сједини са човеком. Тада ће се врлина огледати у нама и ми ћемо је зрачити из себе.
Дакле, ради се о томе да се потрудимо да животодавна снага благодати прожме све силе нашег тела и душе, да прогна гадно страстољубље и да их изнова подигне у њихово чисто природно стање.
 

в. Равнотежа између подвига и поуздања у Бога
 
Помоћ Божија је увек близу. Ипак, она се указује ономе ко је тражи тек кад се до највеће мере потруди и кад најзад увиди своју сопствену немоћ. Све док човек показује и најмање самопоуздање, Бог се не меша.
Ако уображаваш да можеш нешто сам да постигнеш, мораћеш дуже да чекаш на помоћ. Дух Свети је увек спреман да помогне. Он само очекује нашу жељу да прихватимо Његову помоћ. Како треба да се понашамо да бисмо ту помоћ примили? Треба да се смиримо. Ономе ко осећа своју недостојност и све очекује од Духа Светог, трудећи се непрестано у ономе што је у његовој моћи, вишња помоћ убрзо долази.
Делај и труди се из све снаге. Јер, ако попустиш у труду, од тебе ће се удаљити заштитна сила Божија. Ако, пак, хоћеш да све само сопственом снагом постигнеш, бићеш сасвим напуштен. Стога држи равнотежу између сопственог напрегнутог подвига и неограниченог поверења у Бога. Они заједно учвршћују твоје снаге.
Труди се ревносно, с напором, али не зидај на себи самом. Оно до чега ти је стало износи пред Бога (Пс.37,6). Моли се: “Ја желим, тражим, а ти ме просвети Твојом истином”.
Господ заповеда: Без мене не можете чинити ништа (Јн.15,5). Овај закон важи у духовном животу у свој својој тачности. Он се ни за длаку не може изменити. На питање: “Шта треба да чиним да бих задобио ову или ону врлину?”, једини одговор је: “Труди се колико можеш и обрати се Богу, и Он ће ти је подарити”. Другог пута и начина нема.
Труди се, подвизавај се, тражи – и наћи ћеш. Куцај и отвориће ти се. Не попуштај и не очајавај. Али, при свему томе, буди свестан да је сав наш труд само припремање за прихватање благодати која све даље чини. Дар зависи од воље Дародавца. Он обично долази неочекивано и неслућено.
Ми смо у свему дужни благодати Божијој. Без ње ништа духовно не може да се задобије. Чим она продре у срце, све иде по једном утврђеном реду, само од себе.
 

г. Благодат и слобода
 
Теоретичаре много занима питање о односу између благодати и слободе. За носиоце благодати ово питање се решава практично. Ко има благодат, слободном вољом се потпуно препушта њеном дејству и она у њему дела.
Сво узрастање и сазревање духовног живота почива у сједињењу благодати и слободе. Човек обећава да ће живети по вољи Божијој, у Његову славу, и себе потпуно полаже у Божије руке: “Ти ме снажи и учвршћуј! Ти учини са мном оно што је по Твојој вољи”.
Најзначајније је да човек дође до следећег става: “Господе, спаси ме како сам хоћеш, а ја ћу се искрено, без скретања и изговора трудити, како најбоље знам и умем”. Бог прихвата оног ко је тако настројен и управља њиме. Бог постаје његов учитељ и заступник. Он је Онај који хоће и Онај који делује у њему. Бог и сеје и род доноси.
Господ се укључује у наш живот тек кад се човек потпуно, без остатка. преда вољи Божијој и повери Његовој делотворној помоћи. Томе, пре свега, помаже непрестана Исусова молитва. Она води ка сиромаштву духа. Ми се кроз њу учимо да за све тражимо помоћ Божију и тако полако губимо своју самоувереност. У ономе што нам успе ми видимо Божији дар за који смо се увек молили. Истовремено, помоћу ње расте вера, јер онај ко се непрестано моли појачано доживљава Божије присуство. Ово сазнање толико разраста у нама да око ума јасније уочава Божије руководство него што телесно око може да разазна предмете око себе (свети Игњатије Брјанчанинов).
Пре почетка унутрашњег живота, пре опипљивог дејства благодати и Божијег заједништва, човек обично тражи да све сам обавља. Али, на крају, он оставља свој бесплодни труд, целом душом се предајући деловању благодати. Благодат почиње у њему да распаљује огањ духовног живота. Он сад из искуства поима да код овог унутрашњег прелома његови напори ништа не значе. Касније, кад се благодат повуче, он сазнаје да и одражавање овог живог огња не стоји у његовој моћи. Надолажење добрих помисли и стремљења, несхватљива топлина молитвеног духа, убеђује га да он сво добро може да чини само уз помоћ присутне благодати Божије и Његове доброте. Он сазнаје да само путем самоодрицања и привржености Богу може успети. Стога се он и препушта Његовој свемогућој вољи. Дејство Духа Светога за познање његовог срца постаје јасније него било који математички доказ. Њему као једина брига остаје да буде веран благодати.
Неверност њу вређа или је спутава у садејству, услед чега се повлачи назад. Своју верност човек доказује уколико ни у мислима, ни у речима, ни у осећањима, ни у делима не допусти ништа што је Богу неугодно, те уколико, с друге стране, не изостави ништа од онога што представља Његову вољу. То захтева велики напор и јуначко самосавлађивање. Међутим, жртвовати све Богу причињава радост! За сваку такву жртву као уздарје следе унутрашњи мир и одважно поверење у молитви. Таква дела верности загревају дар благодати и молитве, која постаје непрестана.
 

д. О суштини благодати
 
Божија благодат је присуство Божије у нама. Без мене не можете чинити ништа. То је принцип благодати. Заправо, у том смислу су прави Хришћани називали Исуса Христа једноставно – Господом.
Ако је благодат у нама, душа се осећа као у неком топлом огртачу. Ако се благодат повуче, душа као да се налази нага на мразу. Око благодати треба да се свестрано потрудимо, премда је сопственом снагом не можемо нити привући, нити одржати. Јер, она се приближава, пребива у нама и удаљава по својој вољи. Благодат остаје увек благодат, слободан дар Духа Светог (свети Теофан Затворник).
 

ђ. Појам Божије благодати
 
Шта је благодат Божија? То је сила Божија коју прима верујући, у име Исуса Христа крштени човек. Она га чисти, освећује, просвећује и снажи у чињењу добра и савлађивању зла. Она теши и снажи у искушењима, невољи и болести. Она помаже код задобијања вечних вредности, које је Бог својим изабраницима припремио.
Сила благодати чини да човек који је био горд, себичан, зао, завидљив постане благ, смирен и самопрегоран ради славе Божије и својих ближњих, према сваком благонаклон, великодушан и нелицемерно попустљив. Сила Христове благодати чини да неверујући постане ревносно верујући, да се среброљубац, лаком и неправичан, немилосрдан према сиромашнима, у дубинама своје душе преобрати и постане некористољубив, искрен, дарежљив и сажаљив. Божија благодат утиче да неумерен у храни и склон пијанству постане уздржљив, и то не ради здравствене дијете, већ из сазнања једног вишег етичког циља (свети Јован Кронштатски).
Под утицајем Божанске благодати може се догодити да осетиш дубок мир и тиху блажену радост у молитви. Потруди се да сачуваш тај дар. Божанска благодат Духа Светога је веома нежна, врло утанчана. Она се одмах уклања од душе која изгуби страхопоштовање и пажњу. А кад се благодат Божија измакне, душа се препушта сама себи. Тада на њу наваљују страсти да је растргну као гладне звери.
Кад се преједеш или опијеш света стварност и блажени свет престаје да делује у теби. Ако се разгневиш или грубо поступиш, благодатно расположење се губи на дуже време. Ако се страстољубиво вежеш за једну ствар, неко занимање или људско биће, благодат се безусловно повлачи из тебе. Ако дозволиш себи да уживаш у похотљивим представама, благодат ће се од тебе за дуго повући. Јер, она све греховно, а нарочито похотљивост и славољубље. избегава као одвратан смрад. Ти ћеш је потом тражити, али је нећеш наћи. Ради тога ћеш жалити, али она твојој бризи неће поклањати пажњу како би се научио да цениш Божији дар и да га у страхопоштовању брижљиво чуваш.
Позив апостола Павла: Будите духом ватрени, јесте позив на подвиге који потпомажу дејству Духа. Томе служи очишћење од страсти и молитва.
Да ли је у нашој моћи да се испунимо Духом? Да, то стоји у нашој моћи. Уколико очистимо своју душу, Духу ништа неће сметати да се усели у нас. Тад се Он приближава и испуњава наше срце (свети Јован Златоуст).
 

2. ПОУЗДАЊЕ И РАДОСНА ТУГА
 

Ко се искрено каје за свој грех,

добија светло поуздање у бескрајно милосрђе Божије,

које неизмерно превазилази све преступе.

(Авва Доротеј)
 
Напор да испуни Христове заповести човеку показује његову сопствену немоћ: наједном му се показује сва његова пала природа, која му је дотле била скривена. Она започиње тврдоглаву борбу са Јеванђељем.
Његов живот се испуњава невидљивим поразима. То сазнање изазива блажено сиромаштво духа, “мудри плач”, и ствара скрушено, смирењем испуњено срце, које Бог не осуђује (Пс.50).
Искрено, покајничко самопознање нужно приводи доживљавању сопствене ништавности, које прати сиромаштво духа, тј. прво блаженство: Блажени сиромашни духом – они који сматрају да ништа немају. “Блажени су просјаци духа”. Ко се увери у своје духовно сиромаштво, непрестано баца поглед на своје слабости и тугује ради њих. Ова туга по Богу, ради одвојености од Њега, ово “мудро плакање”, у нама изазива право покајање срца и приводи ка Њему: Блажени који плачу, јер ће се утешити.
Право благодатно покајање, које дарује Божија благодат, буди топло кајање за почињене грехе. Ми осећамо дубок бол што смо Бога увредили, што нас је грех од Њега удаљио. Међутим, ми истовремено имамо и радосно поуздање у Његово милосрђе. При суочењу са Његовом праштајућом добротом, оно нас приводи умилењу срца. Човек плаче због својих грехова као изгубљени син у очевом загрљају, и радосно дирнут, доживљава свепраштајућу љубав Очеву.
Ја непрестано допуштам да будем заведен, грешим и издајем Бога за цену одвратног уживања. Међутим, насупрот мом сталном неверству, Он остаје непромењив, стрпљиво очекујући моје покајање и свим средствима ме вукући преобраћењу: Не требају здрави лекара него болесни. Јер нисам дошао да зовем пра веднике но грешнике на покајање. Тако је говорио, тако је радио Син Божији…
Тебе потреса Његова доброта? Исто је тако добар и Дух Свети. Чак и сам грех га вуче човеку. Не грех који се чини, него свест о греху у човеку који се дубоко каје! Што човек дубље схвати своју поквареност, што више себе окриви, толико постаје приступачнији Духу Светоме: Спаситељ се приближава самс онима који се осећају болесни. Исповеди (признај) свим срцем своју недовољност и тугуј због ње, па ће ти Дух Свети прићи кад најмање очекујеш, кад га се сматраш недостојним, и оствариће твоје поновно духовно рођење (свети Игњатије Брјанчанинов).
 

3. О ПЛАМЕНОЈ РЕВНОСТИ
 

Пламена ревност према добру

јесте доказ истинског духовног живота.

(свети Теофан Затворник
 
Права заједница са Богом почиње пламеном ревношћу у испуњавању Његове воље. Одакле проистиче та пламена ревност? Пламена ревност је дејство Божије благодати. Чим слободном вољом почне да тежи добру, човеку се приближава благодат Божија и у њему производи снажну ревност.
Зашто је то потребно? Зар ми нисмо у стању да и сами чинимо добро? Не чинимо ли и иначе разна добра сами од себе? Природно. Али, овде се не ради само о појединачним доброчин ствима, него о целокупној обнови нашег живота, у свим његовим односима. Покушај сам да се предаш непрестаном делању сагласно речи Божијој, и то кроз цео живот. Твој покушај ће свакако да се заврши жалосно. Почећеш, па ћеш брзо стати. Како би и било друкчије? Јер, твоја снага није довољна. Једино је непромењива сила Божија у стању да нас непрестано одржи у добру.
Дрк смо спокојни, док све иде по нашој вољи, док нас ништа не притешњује или заводи, ми у самообмани можемо да мислимо како све обављамо сами, без помоћи од Бога. Али, кад се зло са дна срца усковитла, кад се помисли подигну као прашина на ветру и жеље једна гора од друге почну да се смењују, кад се дакле наша душа узбурка – ми се брзо налазимо у безизлазу и нехотице запомажемо: “Спаси ме Господе, давим се” (Пс. 118,25). Само је благодатна сила ревности у стању да носи терет заповести. То је једина сила која нас води ка спасењу. Пламена ревност је наш животни дах. Где се он угаси, сахне се и сав хришћански живот. Чак и спољашњем добром настројењу понестаје правог духа.
Наше настројење према добру се оснажује чим се благодат са њим сједини. Оно се тада претвара у незаситу ревност и чини све што је богоугодно, неуморно се трудећи да испуни вољу Божију. Она је пуна живота, ватрена, неуморна, силна. Њено присуство сведочи да је наш дух сједињен са Духом Божијим и да је поново враћен у своје првобитно стање. Иначе, наша сопствена ревност се некад распаљује, а некад гаси. Сталну, пламену, неуморну, силну ревност дарује само благодат Божија. То је она духовска ватра Светога Духа коју је Христос донео на земљу да би преобразио људе (Лк.12,49; Мк.9,49). Она оживљава, окриљује и омогућава да се све што је богоугодно чини вољно и радо (Рим.12, 11).
Једино прави огањ ревности целосно и чисто испуњава добро, док грех прогони до најтананијих пројава. Таква ревност тражи добро као насушни хлеб, док зло сматра смртним грехом и презире све оно што било како подсећа на њега.
Ко уистину поседује пламену ревност неће чинити само добро које се само од себе нуди, него ће постати упорни истраживач који се искрено труди око постојаног, трајног добра. Снага за све те трудове проистиче, као и иначе у животу, из одушевљења и љубави према свом задатку. Ревност за вољу Божију постаје радостан и, за наш дух, окриљујући пут ка Њему. Све треба чинити у славу Божију, насупрот греху који се у нас настанио. Све треба да се ради пажљиво и са опрезношћу. Слава Божија треба да буде наш главни задатак у животу. Кад се ова пламена ревност у теби распали, потруди се да је одржиш. Она се распаљује пре свега кроз дела љубави, која представљају њену суштину, кроз верно испуњавање свих заповести, праћено чистом савешћу, унутрашњом сабраношћу, сагледавањем и молитвом.
Код сваког човека пламена ревност делује на свој нарочити начин. Код једног се усмерава на строго бављење унутрашњим животом, а код другога на дела љубави, на друштвено деловање или проповед Божије речи. При свему томе важи да све треба чинити у славу Божију.
Пламена ревност се гаси чим наша пажња одступи од Бога: због многобрижности, неумерених телесних уживања и свих страстољубивих веза. Са нестајањем ревности изумире сваки духовни живот. Светло се гаси кад се полије водом или поспе смећем. Тако се и дар божанске благодати гаси због нечистог живота. Светлост кандила се гаси кад нестане уља. Благодат пресушује кад удуши недостане милосрђа. Божија је благодат дошла из милосрђа према теби и журно одлази кад га у теби не нађе. Свако зло, свако клеветање. свака увреда ближњег гаси њену светлост.
Значај пламене ревности за сав духовни живот тако је велики да је неопходно употребити сву бригу како бисмо је сачували и неговали. Оно што ју је први пут распалило, у стању је и да је одржи. Човек који је раније живео у спољашњости, под утицајем благодати је преведен у унутрашњост и пробуђен из греховног сна. Он је угледао један нови живот, нашао Бога и одлучио да само Њему надаље служи. Ко неуморно тежи пламеној ревности, мора најпре да се вежба у повучености, да посматра свој унутрашњи свет и, најзад, да гаји мисли и осећања који су га до тога стања довели.
 

Како одржати пламену ревност?
 
Божија благодат је осетно присутна само толико колико траје наша ревност. Јер, благодат је огањ. Огањ се одржава дрвима. Дрво духа је молитва. Чим се божанска благодат дотакне срца, буди се молитва. Срце и ум се са пажњом обраћају Богу. Ум који је увек делатан, почиње да мисли на Њега. То везивање наше мисли за Бога постаје стални пратилац благодатног стања. Мисао о Богу не остаје пасивна, већ води ка посматрању Његовог савршенства и Његових дела. Све је то област Духа. Ревнитељ истрајно остаје у томе и црпи увек нову ревност. Из тога проистиче танани страх Божији, праћен пребивањем у пуном страхопоштовању пред Њим. Оно стражи над благодатним стањем.
 

4. О ПОНОВНОМ ДУХОВНОМ РОЂЕЊУ
 

Почетак и корен спасења почива на извршавању заповести.

Крајњи циљ спасења је духовни препород.

(свети Теофан Затворник)
 
Живот јесте снага за делање. Духовни живот јесте снага за делање духом по вољи Божијој. Ту снагу је човек изгубио. Све док је поново не задобије он, и поред све добре воље, не може да живи духовно. Прави хришћански живот је благодатни живот. Да би живео по вољи Божијој, човек има потребу за благодатном силом која ће прожимати његов дух и вратити му првобитну снагу. Та моћ је божанска благодат Духа Светог.
Она се даје крштењем, а одржава се тајном исповести и Причешћа и непрестаном молитвом. Спасоносне Божије заповести оделотворују ту благодат. Она се у нама пројављује у мери у којој испуњавамо заповести.
Почетак охристовљеног живота чини ватрена ревност којом живимо по заповестима Божијим. Његов крајњи циљ је да дар божанске благодати доведемо до пуног дејства, тј. да одбацимо “старог, спољашњег човека греха” и да прихватимо “новог духовног човека”, Исуса Христа (уп. Гал.4,19).
Са тајном крштења благодат Божија (која је раније само споља утицала) продире у човекову унутрашњост и из основе је мења. Она из његове унутрашњости изгони ненависника, поново успоставља божански поредак у човековом бићу и човеков дух повезује са Богом. Под утицајем благодати човек добија ново расположење и осећа се као препорођен. Његове тежње се окрећу од самог себе и од греха и упућују према Богу и истини.
Крштени се од некрштеног разликује као дан од ноћи и као живот од смрти.
Ништа земаљско није у стању да нам пружи оно што нам дарива крштење. Оно сједињује божанску благодат са нашим бићем и прожима нас њоме. Јер, ми бивамо крштени водом и Духом. Са тајном крштења нашем се природном устројству дарива “печат дара Духа Светога” као нов натприродни елеменат. Он пребива у нама и делује на њему својствен начин. Крштени се у своме устројству битно разликује од некрштеног.
Дух Свети при крштењу чисти нашу душу и дарује јој своју красоту, којом она сија светлије од сунца. Благодат осетно испуњава душу и оставља је да ужива у блаженој заједници са Богом. Али, већ после неколико дана, ми гасимо ову неисказану дивоту. Кроз нашу непажњу, страстољубље и многобрижљивост, она тоне у дубину наше душе у којој почива као скривено благо. На нама стоји да је поново изведемо на светлост живота. Она, у ствари, и чини живот наше душе.
Све док су покрети нашег духа расејани и губе се у разним правцима, у нама нема живота. Али, кад узвишена божанска сила благодати захвати човеков дух и све његове покрете обједини, огањ духовног живота почиње да се разгорева. Унутрашњи ред почиње од момента наше одлуке да следимо благодат као свој водећи животни принцип. Том одлуком ствара се снажан центар у нама. У њему се налази благодат у заједници са нашим сазнањем и слободом. Тиме је наш дух враћен у своје првобитно стање. Божанска благодат упућује постепено ка овом средишту све снаге нашег бића, управља њиховом делатношћу, оснажује добро и прогони свако зло. То је поредак новог духовног рођења. Ако се дође до тог постигнућа, у нас се усељава пуна хармонија и дубоки унутрашњи мир Божији, који превазилази сваки разум и коме на сваки начин треба да тежимо.
По сједињењу срца и ума заповести Божије се сасвим друкчије испуњавају. Раније се наша пала природа савлађивала са тешком муком. Сада нам, пак, духовна снага која повезује ум и срце помаже да је радосно, лако и пријатно савлађујемо. Тек кад се благодат приближи и покрене ватрену ревност, у нашем животу и у нашој природи настаје истинити преокрет. Треба да се потрудимо да је очекујемо у верујућем поуздању. Она долази у свој час и све уређује.
Пред нама се отвара нова стварност. Њен главни циљ постаје чежња и тежња ка Богу као највишем добру. До тога долази постепено, у мери у којој страх Божији уступа место радости у испуњавању Његове воље. Том циљу потпомаже стицање навике:
 
1. да живимо у Божијем присуству, у осећању да је Божије око стално на нама;
2. да све треба да чинимо у славу Божију;
3. да све чинимо са свешћу о Божијој вољи, у којој треба живети и коју свестрано треба следити.
 
Делање по вољи Божијој треба да захвата све што чинимо. Послушност вољи Божијој обухвата и трпљење свега онога што нам долази од других. Јер, све треба добровољно прихватити као из Божије руке. При оваквом поступању ум учи да се утврђује у богопосматрању, што и представља почетак живог општења са Њим. Истовремено, у духу почиње слављење Божије са страхом и трепетом, при покајном самоосуђивању и упоредним сазнањем Божијег благодатног дара.
Под овим упливом тежња к Богу постаје све силнија, све док се душа не одвоји од свега (као од мраза) и обрати Богу, тј. извору духовне топлине. Предзнак овог рађања је тихо, добровољно и спокојно пребивање пред Богом, праћено осећањима страхопоштовања, страха Божијег и радости. Човек радосно понире у Богу, борави у Њему и задобија Царство Божије, мир и радост у Духу.
Основни предуслов за тако нешто јесте очишћење срца. Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети. Стога се треба трудити, пре свега, око будности или чувања срца. Јер, шта је у срцу, то је и на делу.
Али, одлучујућа ствар у напредовању ка Богу јесте потпуна преданост. На нашу одлуку: “Господе, Ти делуј у мени како хоћеш. Јер, ја сам слеп и слаб”, Божија снага ступа у наш дух. Тада почиње њена сведелатност. Ова преданост Божијој руци јесте најприснији и најскривенији поступак нашег духа. Он се остварује муњевито, али после дуге припреме. Сваком је човеку дарован један таланат, тј. удео у благодати Божијој. Његовој је слободи препуштено да позна вредност тог удела и да се да на посао да га умножи. Сети се приче о благу у њиви и о скупоценом бисеру (Мт.13,44-46).
Човек је приметио благо у једној њиви и продао све што је имао да би је задобио. То значи: Хришћанин сазнаје за неупоредиво благо, за благодат Духа Светог у себи, и жртвује све што му је најдраже да би је задобио, тј. да би благодат учинио делотворном. Још вернија слика представља бисер као Божанску благодат која почива у нама. Онај ко је постане свестан и ко позна да од ње нема ничег изврснијег, оставиће све друго и пожелети да је задобије. Само, онај који јој тежи мора:
 
1) да у себи позна њено присуство;
2) да схвати њену вредност која је виша од овог живота;
3) да целим бићем пожели да буде њоме прожет, просвећен и освећен;
4) да донесе одлуку да испуни све што је у вези са њеним постигнућем;
5) да одлуку спроведе у дело и да срце препусти искључиво њеном дејству.
Тиме се зачиње унутрашњи препород који, по мери нашег напора, а пре свега по мери нашег самоодрицања, брже или спорије напредује.
Свако ко чује о благодатним стањима, спреман је да их одмах свесрдно пожели. Али, то ни у ком случају није довољно. Човек може да се залети, а затим да стане. Ту се не ради о некој тренутној тежњи, већ о здравом и разумном промишљању и сазревању једне чврсто засноване одлучности, при свести о свим будућим невољама, препрекама и тешкоћама, и спремности да се сањима храбро и истрајно бори.
Тежња да будемо прожети благодаћу једнака је тежњи за Царством Божијим. Ко је богат, својим новцем може да оствари све што хоће. Исто тако, онај ко поседује духовно благо, тј. благодат Божију, може да задобије све врлине. Ко у себи носи благодат Духа Светог, може да испуни сву истину и правду и да обави свако добро без приморавања и тешкоћа. Човек једино мора остати при томе да из покајног срца непрестано моли Господа за дар Духа. Тада ће све што је раније, и поред много труда, било неоствариво наједном постати лако.
То се благо задобија ревносним и сталним истрајавањем у вери и непрестаној молитви.
Ко је духовно препорођен увек зрачи свим плодовима Духа Светог.
 

5. ПОЗНАЊЕ СРЦА
 

Срце је најунутрашњији човек или дух,

у коме се налазе самосвест, савест, сећање на Бога

и осећај свестране зависности од Њега,

као и све вредности духовног живота

(свети Теофан Затворник)
 

а. Непрекидно чишћење срца
 

Поука се не налази само у књигама. Божија благодат

на таблицама закона нашег срца такође урезује духовне заповести,

будући да срце влада целим саставом тела.

Благодат која овлада срцем узима под своје и све удове и мисли

(преподобни Макарије Велики)
 
Помоћу срдачне молитве ми, пре свега, тежимо очишћењу срца. Јер, срце је унутрашњи човек. Оци су знали за реч Божију која наглашава да из срца долазе сви рђави покрети, тј. похота, прељуба и убиство, кривоклетство и богохулство. Они су знали за заповест да унутрашњи сасуд срца треба да се очисти да би и спољашњи био чист. Стога су усмеравали сав свој труд према срцу, уверени да ће њиме задобити и све друге врлине. Они су знали да без очишћења срца неће моћи да трајно постигну ни једну врлину (преподобни Симеон Нови Богослов).
Чистота срца је нешто сасвим различито од чистоте ума. Ум је само једна сила душе, а срце је корен свега. Кад се напрегне и кад се сабере на духовне садржине, ум губи сав свој стари ток мисли и за тренутак постаје чист. Али, та чистота не остаје трајно, будући да се одмах мути текућим дневним мислима (преподобни Исаак Сирин).
Срце, пак, своју чистоту постиже постепено, кроз многа страдања, оскудице и уздржавања. Једном стечена чистота остаје трајно. Она издржава у тешким борбама и искушењима, будући да Бог делује у њој. Код Исусове молитве се ради пре свега о чишћењу срца и ума. Нико није у стању да наређује своме срцу. Оно живи свој живот, радује се и жалости из себе самог. То не може да се мења. Само Господ, који све у својој руци држи, може да уђе у срце и да у њему запали осећања која немају ничег заједничког са његовим чисто природним покретима (свети Теофан Затворник).
Треба свим силама да се трудимо да се у нама распали огањ срца. Међутим, у томе нећемо успети све док су страсти у снази. Оне се могу упоредити са влагом у дрвету. Дрво представља силе душе и тела. Све док проводи немаран живот, човек и његове силе су прожете влагом страсти. Влажно дрво, пак, не гори. Тек кад му се срце загреје, почиње унутрашња промена. Топлина срца суши влагу, сагорева све нечисто у њему и све претапа и продуховљава.
Чишћењу срца, пре свега, потпомаже Исусова молитва Стојећи пред Богом са пажњом у срцу, молитвољубац бива унутрашње потрешен. Покајничко самоосећање сагорева његове страсти и чисти срце које се у растућој љубави обраћа Богу. Само у очишћеном и смирењем испуњеном срцу узрастају виша стања молитве која нас повезују са Богом и чине да узмемо учешће у Његовом вечном животу.
Кроз све напоре, искушења и болове ми треба да очистимо Исусов образ у себи, да, као у топионици, претопимо своје биће, да га ослободимо од нечистоте и да га доведемо у његово првобитно достојанство.
Томе нас приводи Исусова молитва. Она проводи кроз две важне етапе: у првом периоду молитвољупцу бива препуштено да се моли својом сопственом снагом. Свакако, њему помаже и Божија благодат, која се ипак још не показује. Тада се показују и страсти које су се криле у срцу, изазивајући немир код молитвеника и стављајући га на мучну борбу у којој се падови и победе непрестано смењују. Ту се показује слободна одлука човека, али и његова слабост. У другој етапи благодат осетно испољава своје присуство и своју делотворну снагу. Она повезује ум и срце, дајући могућност да се сабрано молимо са пуно топлине и умилења. Искушења, притом, губе своју наметљиву снагу у односу на ум.
Суштина и сврха молитве у оба стања јесте покајање срца. 3& покајање које човек приноси сопственим напором, Бог, у своје време, дарива благодатно покајање срца. Дух Свети, који се у човеку настанио, сам почиње да се моли неизрецивим уздисајима. Непрестана Исусова молитва чини да срце, пуно покајног плача и преданости, увек свесно борави пред Богом. Ово расположење је најважније средство да се одржи унутрашња топлина, да цео унутрашњи поредак остане на снази, да се сво зло протера и се добро учврсти.
Приликом приближавања добрих мисли и намера треба да се удубимо у молитву: по томе да ли се оне учвршћују или губе, сазнаћемо колико су Богу угодне. Приликом, пак, наиласка рђавих помисли и при узнемирењу душе треба такође да се удубимо у молитву, не придајући им пажњу, и они ће се изгубити. Тако умна молитва постаје господар и управљач целог нашег духовног живота. Стога није чудно што списи просвећених отаца сву нашу пажњу упућују на правилно изучавање срдачне молитве.
Пут ка Богу јесте унутрашње усхођење ума и срца. Ко се труди да живи у присуству Божијем, биће просвећен и освећен. Једно од средстава за постизање тог циља јесте мудра срдачна молитва. Тек кад она постане делатна, просветиће се око ума, дух ће видети свог Творца и од Њега добити моћ да све сагледа и да недостојно одбаци. Другога пута ка Богу нема. Приближавај се Богу умно, у срцу, и прими од Њега снагу да држиш у власти сва своја осећања.
 

б. Сабирање ума у срцу
 

Све се своди на то да се умом борави у срцу пред Богом.

У томе је суштина ствари.

(свети Теофан Затворник)
 
Шта значи сабрати ум у срцу? Ум следи пажњу. Сабрати га у срцу значи сабрати његову неподељену пажњу, значи његовим оком пред собом гледати невидљиво присутног Бога и Њему се обраћати прослављањем, хвалом и молбама, пазећи да ништа страно не продре у срце. У томе и лежи тајна духовног живота.
Из главе треба доспети у срце. Док су твоје мисли о Богу у глави, дотле се Он, у неку руку, налази изван. Све док се налази у глави, помисли се не смирују. Међутим, уколико се спустиш доле, у срце, твоја глава ће се очистити од маштања. Сваки пут кад маштарије прете да те расеју, ступи у своје срце и оне ће нестати. Срце је сигурно прибежиште. У срцу је живот. У њему, дакле, треба да се живи.
Сједини срце и ум, а онда скрушеним срцем и унутрашњим умилењем прати речи молитве. За почетника је довољно да духовне садржаје прати срцем. Усредсреди све напоре на то да уведеш ум у срце: то је најважније. Тој намери помаже труд, разборито и пажљиво стојање у срцу пред Богом, са сазнањем да је Он свуда, па и у теби, да у теби све види и да те чује. Истовремено, разбуђуј у души тежњу за спасењем и поуздање у Бога. Усрдно му се моли, гледајући га у духу: “Господе Исусе Христе, помилуј ме. Спаси ме, како сам хоћеш и знаш”. При томе се не треба толико држати речи колико бринути о живом осећању према Богу.
На језику имај Исусову молитву, а у уму Бога пред собом у срцу, пак, жеђ за заједницом са Њим. Труди се и Бог ће ти дати оно чему тежиш.
Ипак буди свестан да је само труд наш. Суштина ствари, тј. веза срца и ума представља дар Његове милости. Стварно уједињење срца и ума додељује милост Божија у погодно време.
 

в. Срце се загрева према Богу
 

Стој свесно пред лицем Божијим

и при том увек разгоревај топло осећање према Њему

(свети Теофан Затворник)
 
Где је срце? Тамо, где се осећају радост и брига, гнев и сажаљење. Телесно срце је једна мишићна грудва која представља само оруђе осећајности, као што физички мозак служи разуму као оруђе. Стој, дакле, са пажњом у срцу пред Богом, са вером да је присутан, стално се молећи да ти Његова благодат најзад подари топао осећај према Њему.
Прво средство да се ум сведе у срце састоји се у томе да се садржај молитве прати са осећајношћу. Друго се састоји у томе да међу присутним осећањима запазиш она која захватају цео ум и срце и која везују целу твоју пажњу. Та осећања, која стварају своје сопствене молитве, требало би пажљиво уочавати и пуштати да се слободно изразе. Тиме се нај-боље постиже свођење ума у срце.
Ти знаш где се налази срце. У њему држи своју пажњу, и већ си са умом у срцу. Али, не ради се само о бављењу у срцу, него и о томе да у њему стојиш свесно пред лицем Божијим, пред Његовим свевидећим оком које прожима његове дубине. При томе, сваки пут треба да распламсаваш неко од осећања према Богу – страх Божији, љубав према Њему, покајно умилење због грехова, или преданост Његовој светој вољи. Труди се увек да задовољиш овај закон унутрашњег поретка. После такве припреме почиње молитва чије је обележје – стајање пред Богом. Молитвеник је сабран у својој унутрашњости, и духовно гледа у себи присутног Бога.
То виђење прати страх Божији са истовременим дивљењем Његовој узвишености, понекад вера и поуздање, понекад љубав и преданост Његовој вољи, а понекад покајничко расположење и спремност на сваку жртву. Оваква расположења настају по потпуном удубљењу у молитву. Код онога ко се доследно и дуго моли ова стања су све чешћа, док најзад не постану стална. Тада је присутан пун живот пред Богом, или непрестана молитва.
Са Богом треба да се повезујемо целим бићем како би се нашао у нашем уму и срцу и како бисмо почели да живимо Његовим светим животом. Ми треба да примимо у себе Његово Тело и Дух и да их за вечност сачувамо.
После Светог Причешћа, најсигурније средство да се то постигне јесте непрестана Исусова молитва.
 

г. Сједињење ума и срца
 

Сједињење срца и ума је уједињење духовних мисли

са духовним покретима срца.

(свети Игњатије Брјанчанинов)
 
Под “местом” срца које ум у молитви треба да пронађе подразумева се сила срца коју је Творац положио у његов горњи део. Овом разумном силом разликује се човеково срце од срца животиња, које иначе, слично човеку, поседују жељу и пожуду, ревност и гнев. Та разумна снага је страна животињама. Она се, независно од разума, испољава у духовном сазнању: у савести, у страху Божијем, у покајничком самосазнању и скрушености срца, у духовној љубави према Богу и ближњима, у смирењу, благости и другим духовним осећањима. Та разумна сила, тј. наш дух, има своје седиште у горњем делу срца, као што ум, као духовна снага душе, има своје место у мозгу. Стога у молитви ум треба усредсредити на тај горњи део срца, дакле нешто изнад срца. Он ту треба да остане свесно, у топлом осећању према Богу. По мери нашег напора, ум нам се просвећује, а срце загрева.
Ако то стајање ума у срцу пред Богом постане природно и остане постојано, срце и ум ће се сјединити: Божија варница, светлосни зрак Његове благодати наједном ће продрети у срце. До тога долази непосредно Божијим дејством. Не постоји никакав други начин да се до тога дође. Кад се то деси, “место” срца се само по себе показује, ум ступа у срце и сједињује се са њим. Ово сједињење срца и ума је, у ствари, сједињење духовних мисли са духовним покретима срца (свети Игњатије Брјанчанинов).
Све наше сазнање постаје најприснији садржај срца. У оваквом стању ум губи расположење и потребу да се налази ван срца. Уколико је, кроз извесне околности или разговоре и био одсутан, он се незадрживом силом враћа у срце и своје унутрашње делање наставља са духовном жеђи и новом ревношћу. Све сад иде из главе у унутрашњост срца, које обасјава мудра унутрашња светлост. Све што се мисли, говори или чини, дешава се са потпуном пажњом и са пуном свешћу. Човек сасвим јасно може да сагледа које му мисли, жеље и намере долазе. Он добровољно може да окреће ум, срце и вољу ка Христовим заповестима. Сваки недобровољни преступ бива избрисан срдачним покајањем, искреним жаљењем, пуним поуздањем у Бога и топлом молитвом. Видевши твоје смирење, Бог неће оставити да се узалуд чека на Његову благодат (старац Агапије Валаамски).
 

д. Познавање срца и господарење над собом
 

Мудра светлост испуњава срце неком врстом више срдачне свести

(свети Теофан Затворник)
 
Кад ум пронађе срце и у њему се постојано настани, наша унутрашњост се мења: срце и ум се сједињују у једно живо јединство. Тиме је успостављена првобитна целосност човекове природе. Дух Свети се усељава у срце и испуњава га својом топлином. Он не долази на физички видљив начин, него духовно и невидљиво, иако потпуно стварно. Једно од његових обележја јесте стална топлина срца у коме ум борави и стапа се са мишљу о Бо-гу. Под Његовим упливом премешта се човеково средиште из главе у срце. Тиме се задобија унутрашњи мир.
Маштарије и страсти губе своју моћ. Мудра светлост испуњава срце неком врстом вишег срдачног сазнања. Овом сазнању срца сви душевни подстицаји постају јасни, како они који из њега исходе, тако и они који у њега долазе. Тиме се добија моћ да се непогрешиво разликује добро од зла, и да се зло са пламеном ревношћу сузбија. Сви наши поступци изводе се из јасног познавања Божије воље. При томе, човек добија способност да управља целим током свог спољашњег и унутрашњег живота и да се буде господар над собом. Човек више не живи просто, него доживљава слободу. Слободу делања он осветљује присуством Господа у срцу. Тако се испуњава обећање: Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни (Јн.8,36).
Помоћу растуће савести мења се и самопознање. Док је ум боравио у глави, мишљење се губило у општем. Сад, међутим, срце покреће оно што се нарочито тиче тебе самог. Без околишења и извињења оно осветљава све појаве са њихове најизразитије стране, на начин који те најдубље потреса. Ти доживљаваш непосредно своје сопствене мане и слабости, као светлост или таму на предметима.
Ум који окуси Божију доброту више не жели да напушта “место” срца и говори: Добро нам је овде бити (Мт.17,4). Он добија стални преглед целе области срца, и временом задобија увежбаност да уочи и протера све помисли које непријатељ сеје. Кад нађе “место” срца, ум сагледава оно што никад раније није видео: ваздушни простор у срцу и самог себе у њему, пуног светлости и расуђивања. Од тог момента он именом Исуса Христа прогони све празне помисли, још пре него што продру у срце. Према ђаволима ум постаје злопамтљив. Он употребљава свој природни гнев, прогони их и уништава њихова искушења. Све остало човеку постаје јасно помоћу Божијом, кроз чување ума и ношење Христа у срцу (преподобни Симеон Нови Богослов).
Човек задобија власт над самим собом и почиње да у себи негује све што је истинито, свето и чисто, одстрањујући све зло. Он се и до сада око тога трудио, али је често и лако био лишаван свега постигнутог. Сада је то промењено. Сада он стоји чврсто у добру и са пуним смислом води живот ка одређеном циљу. Божански огањ се распалио у срцу и у њему горе све душевне снаге. За време претапања се, као при сагоревању дрва, јавља много дима и буке. Међутим, касније остаје само чиста светлост. То је стање унутрашње чистоте. Дуги је пут којим се до њега стиже. Али, свемоћни и добротом обилни Бог нам је верни помоћник.
Срце и ум стичу све већу склоност ка молитви која, под утицајем благодати Божије, остаје трајно. Непрестана срдачно-умна молитва оживљује човеков духовни организам, исто као што дисање оживљује тело. Узвишена особина овог стања је понирање у себе. Наша душа борави пред Божијим погледом и излива пред Њим своја осећања у смиреном самосазнању: у покајању срца, страхопоштовању и љубави, спремна да сав живот стави у службу Њему. Такво понашање душе се обелодањује свако јутро изнова и прати живот кроз сва дневна збивања до починка.
По мери продубљења познавања срца, и ум се чисти од празних маштарија, површних брига и доконих сањарија. Радозналост ишчезава, а предубеђење и неповерење се губе. На крају се од Бога добија духовни ум, који нас доводи до богосиновства. У нама расте осећање мира, смирења и љубави према Богу и свим људима, које не разликује добре од злих. Човеку сви људи изгле дају добри, због чега се и јавља љубав према њима. Искушења се подносе мирно и као Божије попуштење, као лекови који су још неопходни. Тако остајемо нераздвојно са Њим, и кроз страх Божији задобијамо унутрашњу чистоту, у којој станује љубав Божија. Ова љубав испуњава свој живи храм обилним даровима Духа Светога.
Бог своју светлост излива у наш ум, чисти наша осећања и управља нашим делима. Ми у себи налазимо снагу која нам је дотле била непозната. Живимо пред лицем живога Бога и мислимо, осећамо и деламо у сазнању Његовог присуства.
Ово дејство Светога Духа за познање свог срца постаје јасније него свака математичка истина и свако практично искуство. Од тада остаје једна брига да се верно сачува та благодат. Она с пројављује кроз будност у мислима, осећањима и делима и кроз безусловно испуњавање Божијих заповести. Тиме почиње стварни делатни духовни живот, који је дотле постојао само у тражењу.
Ако осетиш да се твој ум повезао са срцем, да се сјединио с душом и телом, да ниси више подвојен грехом, већ да представљаш једну целину, да у теби зрачи свети мир и тиха, дубока и блажена радост Христова, потруди се, са свом опрезношћу, да сачуваш Божији дар. Свети мир као дах Духа Светога крајње је осетљив и повлачи се чим се душа у Његовом присуству непажљиво понесе, чим се огреши о страхопоштовање или своју верност раскине путем склоности ка греху, или путем одавања лености. Са миром Христовим и молитва напушта недостојну душу.
Са познањем срца и богозаједничарством у нашем живот почиње нова раван са променама које прикладно могу да се означе као продуховљење душе и тела (свети Теофан Затворник).
 

6. СКРИВЕНИ ЧОВЕК СРЦА
 

а. Скривени живот у Христу

 

Царство Божије унутра је у вама

(Лк. 17,21)
 
Посмотримо благодатна стања код срдачне молитве. Прави благодатан живот је чудновато скривен. Апостол Павле га обележава као живот скривен са Христому Богу (Кол.3,3). Апостол Петар га види у скривеном човеку срца (1.Пт.З,4). А Христос га именује: Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17,21). Царство је Бо-жије у унутрашњости.
Иди у себе, тражи ревносно, и лако ћеш га наћи. Напусти расејаност, штетан пут похота, трњак грамзивости за новцем и свако рђаво друштво. Иди у себе, живи у себи, у чудесној одаји срца и духа и тражи Царство Божије. Ако још није у теби, ти узвикуј: “Оче наш, нека дође Царство Твоје!” И оно ће доћи на твој позив. Царство је у теби. Стога и ти иди у себе и борави у своме срцу. Бог је у Њему. Он те не оставља, али ти Њега напушташ (преподобни Јефрем Сирин).
Покајање и молитва воде к Царству Божијем у нама: Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт.4,17). Иштите и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се (Мт.7,7).
Шта то значи? Царство Божије је у нама уколико Бог у нама заповеда, уколико га душа у својој унутрашњости признаје за свога Господа, уколико му свим својим снагама служи и уколико Он њоме недвосмислено управља. То Царство почиње са тренутком у коме доносимо одлуку да живимо Богу у Исусу Христу, кроз благодат Духа.
Царство Божије је у својим испољавањима крајње просто. Дух Свети се на несхватљив начин приближава и подстиче срце на покајање. Покајање води ка прелому воље. После тог унутрашњег прелома Дух се оружа за упорну борбу против страсти, управља и помаже нам у њој. Ова борба је код свакога дуга и болна. Кроз њу се срце постепено чисти, што чини да на крају узимамо учешћа у истини Божијој и Његовом блаженству.
У почетку продиру душевни покрети из прошлости, стварају немир и, не ретко, наш дух одводе у ропство. Али, кроз ревност, стражење, стрпљење и уз припомоћ благодати они бивају све ређи. Коначно се дух човеков тако оснажује да му ранија искушења не значе више од зрна пшенице. Он пребива у својој унутрашњости пред Богом и Његовом силом савлађује своју унутрашњост.
Скривени живот у Христу достижу само они који у себи покрену благодат Божију и чије је читаво биће опипљиво њоме прожето.
Царство Божије је слично квасцу који постепено захвата сво тесто, од кога постаје мек и мирисав хлеб. Исто тако и благодат прожима ваше биће. Кад га потпуно обухвати, оно постаје сасвим облагорођено. Тада је и сва наша делатност чудесно облагорођена.
Гвожђе у ватри такође може послужити као пример дејства благодати Божије на нас изнутра. Ватра усијава гвожђе и опипљиво показује његову ватрену силу. Исто тако и утицај благодати постаје опипљив. Она човеку поклања необичну снагу која се вишеструко изражава. Његова реч, Духом обдарена, јесте јасна, непосредно продире у друга срца и у њима изазива одговарајућа збивања. Чак и уколико ћути, благодатан човек исијава неку тајанствену топлину и снагу, будећи код других етичке силе и оспособљавајући их за сваки духовни напор.
У причи о талантима Господ нам открива дар благодати (Лк.19,11). Сви добијају по један талант, тј. свима је благодат равномерно подарена. Међутим, један стиче још десет таланата, други пет, а трећи – ништа. То значи да је први највише ревновао да би био прожет благодаћу, други се трудио упола толико, а трећи је сасвим занемарио дар благодати. Награда следи према мери облагодаћености или просвећења нашег бића. Ко се уопште не труди, губи благодат која му је првобитно била дарована,
Ово мало речи показују шта све собом доноси утврђивање Царства Божијег, тј. благодатна ватра која се у срцу разгорева. Она заправо одређује биће и дејство правог духовног живота од момента у коме су се сјединили ум и срце и будно стали пред Бога.
 

б. Враћање себи
 

Унутрашње враћање себи је дар божанске благодати

(свети Теофан Затворник)
 
Царство Божије прво делује у тајности, а касније се показује у сили. Прво се испољава у тежњи ка унутрашњем повлачењу. Нешто неприметно делује на нашу душу, захвата је и води у унутрашњост. То је Бог, то је благодат Светога Духа.
Надолази јака жеђ за молитвом. Као при размишљању, човек сасвим понире у себе, сабира се унутра и не обраћа пажњу на оно што се око њега збива. Његова делатност, мисли и намере престају и све спољашње отпада. Али, оно што је код размишљања била ствар разума, код молитве јесте ствар срца. Душа се примиче Богу, борави са умом у срцу пред лицем Божијим и пред Њим излива све своје болове и наде, спремна да посвети цео живот Његовој служби. То је Божије приближавање, истински дух молитве, који зависи од Његове благодати.
Унутрашње повлачење с почетка је кратко и површно, док се касније учвршћује и постаје неизмењиво: човек често сатима остаје пред Богом. Онај ко ово стање једном окуси, не може да се на њега не подсећа, да за њим не жуди, да њему не тежи. Ипак, оно се не може ни довести, ни задржати: оно долази само од себе. Нама остаје само једно: кад се приближи да га чувамо и да му, према нашим моћима, пружимо могућност да дејствује. Уколико обратимо пажњу на стремљење повлачења у себе и уколико га, према могућностима, подржимо, пребивање пред Богом ће се догађати све чешће и дуже, док најзад не постане трајно. Чим то наступи, Царство ће се Божије у нама отворити.
Таква стања могу да се појаве на сваком месту. Чим она дођу престаје дотадашњи беспоредак у унутрашњости и све долази у ред. Тај ред траје колико и дејство благодати. А кад се благодат удаљи, опет почињу лутања помисли и напади кроз страстољубива узбуђења. Душа се опет спушта са неба на земљу, из светлог мира у тегобан сутон. Тада је потребно стрпљење и ишчекивање да се Царство Божше опет појави у срцу… Ова промена траје све док је Богу угодно. све док се унутрашње сабирање код нас не учврсти заувек и учини непромењивим. Тражење тог стања је у ствари тражење Царства Божијег. Његова, пак, појава јесте остварење тог Царства.
Коначно се завршава мукотрпно тражење. Срећни искатељ добија тражено: он налази срце и утврђује се у њему пред Богом. У њему он остаје непрестано. Верник се налази пред својим Господом, и од Њега добија моћ и снагу да савлада сву своју унутрашњост и слољашњост. То је тренутак у коме се Царство Божије усељава у унутрашњост и пројављује са својственом му снагом.
Дух човеков управља срцем као неки владар и из њега даје своја упутства.
 

в. Чистота

(по светом Теофану Затворнику)
 

Унутрашње сабирање је узвишена уметност.

Уз помоћ Божију, она потпуно ослобађа

од свих маштарија и саможивих поступака

(преподобни Исихије Јерусалимски)
 
Кад божанска благодат почне да делује на људско срце, човекова свест се усељава у срце, а са њом и све снаге тела и душе. Закон унутрашњег сабирања тражи да човек постојано држи свој ум у срцу и да у њему смело усредсређује ум, вољу и осећање. Сабирање ума је – пажња, сабирање воље је напрегнутост, а сабирање осећања – будна трезвеност. Све три делатности воде сабраности душе и утичу на унутрашње безмолвије. Онај ко их све поседује, налази се у унутрашњости. Коме само једна од њих недостаје, борави у спољашњости. Трима силама душе треба да следе одговарајући телесни удови: пажњи следи “безмолвије” чула, напрегнутости – напетост мишића, трезвености – уздржљивост тела.
Чим јутром устанеш, сабирај своју мисао и све своје снаге у срцу и у њему се неизоставно бави. То безмолвије је основни услов владања над самим собом. Оно је сведок праве слободе и разума, тј. једног уистину слободног и духовног живота. Сво духовно делање мора да проистиче одатле.
Унутрашње безмолвије је најсигурније средство за одржавање духовне пламене ревности. Сабрани човек гори, јер, слично сунчаним зрацима, све снаге сабира у жижи. Оне тада производе јаку топлину и разгоревају се. Са унутрашњим сабирањем повезана је топлина: дух у неку руку среће самога себе и узбуђује се од радости. Унутрашње безмолвије значи спремност и снагу за делање. Онај ко је сабран уједно је и јак, као уређена војска, док је расејани слаб и стално пада.
Унутрашње сабрани има увид у сву своју унутрашњост: онај ко стоји у средини надгледа све правце истовремено. Ко се, пак, удаљи од центра може да сагледа само један правац. Унутрашње сабрани има увид у све покрете унутрашњих сила и може њима да управља. Распламсавање духа, силе и моћи осећања, представља истински дух пламене ревности. Стога увек важи захтев: остани унутра у себи, и нећеш никада престати да ревнујеш. Тако је молитвена сабраност основни услов духовног живота.. Њено развијање зависи од већ споменуте три силе душе и њима припадајућих телесних делатности:
 
1) од пажње ума при безмолвију чула,
2) од напрегнутости, постојаности воље при напетости мишића,
3) од трезвености срца при уздржавању од лености и телесних уживања.
 
Правило или средство за сабирање, дакле, јесте: држи далеко од себе све што смета безмолвију и скреће те према спољашњости. Чула се покрећу кроз утиске, ум се расејава кроз маштарије, мишићи се опуштају кроз немар, воља кроз жеље, тело постаје тромо кроз мировање, срце кроз везивање. Бити трезвоуман значи не везивати своје срце ни за шта осим за Бога. Страсне везе души одузимају трезвоумље и чине је пијаном, при чему она више не зна шта чини.
Услов и средство за унутрашње безмолвије јесте борба против маштарија, жеља и страсних везивања, при уздржању тела. Ово сабирање и безмолвије долази до пуног изражаја кад се, уз одговарајући труд, стекне трострука чистота:
 
1) Чистота ума од непожељних мисли,
2) чистота срца од страсних веза, и
3) чистота воље од жеља и похота.
 
Труд за постизање истинске унутрашње сабраности јесте главни задатак сваког духовног подвига. Она представља простор у коме се одиграва све што је духовно: невидљива борба, богомислије и молитва. Било шта да радиш, вежбај се у унутрашњем безмолвију (свети Теофан Затворник).
Не веруј, међутим, да унутрашње сабирање можеш да задобијеш својом снагом. Као што сунце не може да сија без светлости, тако ни срце не може да се очисти без Исусове молитве. И као што снег или вода не могу да произведу ватру, тако ни срце не може да се ослободи од рђавих мисли, осећања и дела уколико унутрашње сабирање није повезано са срдачном молитвом. Стога се потрудимо да име Христово призивамо заједно са дисањем.
Безумни морепловац ће брзо претрпети бродолом уколико за време буре пусти морнаре на одсуство, весла и једра баци у море и легне да спава. Још лакше пропада душа која не упражњава будно безмолвије и која напушта срдачну молитву. Само ако будемо будно и свесно живели, привезавши се за молитву, моћи ћемо да идемо сигурно, чистећи и украшавајући одају свог срца. Али, ако се ослонимо само на своју пажњу и будност, при нападу непријатеља ћемо се брзо смутити. Он ће лако да нас заплете у мреже заблуда и жеља. Једино име Исуса Христа (као победоносни мач, који се непрестано покреће у чистом срцу) може да их растера или сагори као сламу. Ако је ваздух у срцу чист, ништа неће ометати да светлост Христова засија у нама (преподобни Филотеј Синајски).
 

г. Унутрашња топлина

 

Загревање срца представља плод духовног живота

(свети Теофан Затворник)
 
Чиста савест и ревносна молитва производе топлину срца. Стога ревносно упражњавај молитву и чувај топлину срца. И страх Божији производи и чува унутрашњу топлину. Међутим, потребно је и смирење, верно извршавање правила, а пре свега будност.
Ако се ревносно и уредно трудиш у Исусовој молитви, и ако тражиш љубав Божију, уз помоћ Божије благодати у твоме срцу ће се распалити ватра која представља клицу духовног жи-вота и која значи усељење Божије.
Како су искусни оци загревали дух молитве у себи? Пре свега, они су тражили да им срце непрестано гори само за Бога. Бог тражи срце у коме се налази праизвор живота. Где је срце, ту је и ум, разум и пажња, тј. цела душа. Ако је срце у Богу, онда је и цела душа у Богу, и човек пребива у духу и истини пред Њим.
Треба да опишемо и средства којима се изазива стални огањ у срцу. Како он може да се задобије? Сети се како се производи спољна топлота: трља се дрво о дрво, кремен о кремен и добија се огањ или ватра. Предмет који се држи на сунцу постаје топао, а ако се скупи још више сунчаних зракова, он ће се и запалити. Средства за изазивање духовне топлине слична су физичким. Трљању дрвета одговара испуњавање заповести. Срце се загрева у мери у којој се чисти унутрашњост. Али, тај је пут спор и са много препрека.
Исусова молитва личи на лупу на сунцу. Што се она ревносније и сабраније користи, утолико се брже чисти унутрашњост, и срце распаљује ка Богу. Ако хоћеш да је обављаш ревносно и без прекида, она ће се ражарити у срцу кроз благодат Божију и сведочити да духовни живот ступа у средиште нашег бића, да у њему започиње Царство Божије. Срце се утолико више загрева уколико се више у њега утискује Исусова молитва. Молитва временом постаје самоделатна, тако да се огањ духовног живота разгорева у срцу и пламти. Молитва почиње да испуњава и непрестано покреће цело срце.
Осећање постаје слично меху или крми душе. Човек се покреће срцем и може безусловно да испуни све на шта га оно покрене. Ко тежи да у својој унутрашњости успостави ред нека као средство употреби ово духовно осећање, ову топлину срца према Богу.
 

д. О природној, неприродној и духовној топлини
 
Помоћу сабирања свих снага, у срцу се на крају рађа унутрашња топлина. При томе, треба разликовати природну топлину од благодатне топлине и неприродног распаљивања. При настајању природне топлине од значаја је место на коме стоји ум у време молитве. Ум треба да се сабира у горњем делу срца, да би, стојећи изнад срца, одозго на доле имао потпуно слободан преглед и да би држао под присмотром све што се испод њега дешава.
Уколико, пак, стоји у средњем делу срца, он ће се лако спустити наниже, до појасног предела, нехотично се помешати са чулном топлином овог дела, и, сопственом кривицом, изазвати искушење.
Природна, крвна топлина има свој почетак и свој крај у области бубрега. Она, у неку руку, опасује тело и на душу преноси грубост, хладноћу и пометњу. Топлина која долази од ђавола меша се са страсним распаљивањем. Она греје срце и удове кроз чулну пожуду и везује ум одвратним представама.
Уместо духовне топлине доживљава се распаљивање, уместо тихе радости буди се бесмислена похота све до тајне насладе. Кушач, уза све то, покушава да ову заслепљеност представи као праву благодат.
Духовна топлина почиње и завршава се у срцу. Пажња, по природи ствари, по продору у срце, као у жижи, сабира све снаге душе и тела. Ово сабирање целог људског бића праћено је једиим нарочитим осећањем, које чини почетак топлине. Тај осећај је, на почетку, нежан и хладан, али се касније снажи и загрева. Природна, телесна топлина крви само је претеча благодатне топлине (свети Теофан Затворник).
Духовна топлина, која од Бога долази, почиње и завршава са молитвом. Она души пружа поуздање и плодове Духа. Она се испољава у молитвеним покретима.
Њен први плод је унутрашња сабраност и непрекидно обраћање Богу, праћено једним утанчаним духовним осећањем. Повремено се од ње загрева цело тело, док ум, чист и бестрасан, пребива у молитви, укорењен у дубинама срца (старац Василије Молдавски).
 

ђ. Благодатна топлина при срдачној молитви
 
Код Исусове молитве се не тражи природна топлина у срцу. Много пре се тражи да у срце ступи огањ благодати и да отпочне непрестана благодатна молитва. Исусова молитва не пружа ову варницу благодати, али (кроз унутрашње сабирање пред Богом) доприноси њеном добијању и разгорева је до светог пламена.
Пројављивање благодатног духовног живота и настајање Царства Божијег у нама прати распламсавање духа, или духовна топлина. При том се не сједињује само ум у богомислију са Богом, него цело наше духовно биће ступа у живу заједницу са Њим. А Бог је огањ. И тако се духовна топлина и разгоревање духа усељавају у нас у тренутку кад се Царство Божије отвори у нашој унутрашњости. Ова топлина производи ватрено осећање према Богу.
Није правилно задовољити се самим осећањем топлине, већ треба обратити пажњу и на духовне покрете и само сагледавање Бога. Иначе, у том случају, остаје само једна животињска топлина крви… Та природна топлина није ни духовна, ни благодатна. Она постаје духовна само код духовних, молитвених покрета. Благодатна топлина је нешто нарочито. Она не изазива никакве телесне покрете, већ бива праћена једним тананим осећањем блаженства.
Благодатна топлина чини да нека дубока утеха, благодатни страх Божији са поуздањем и радосним болом прожимају душу. Под неизмерним дејством благодати срце се све јаче распаљује и шири топлину или светлост. Они из њега истичу и, слично сунцу, озарују нашу унутрашњост. Под његовим утицајем смирују се мисли, а унутрашње обзорје душе постаје чисто. Сви добри и рђави покрети душе постају у клици уочљиви, и стиче се снага да се рђави покрети изагнају. Ова унутрашња светлост осветљава такође и спољашњост, чинећи да разликујемо правилно од неправилног, дајући нам снагу да се држимо правилног.
Једном речју, са благодатном топлином почиње прави делатни духовни живот, који се досад само повремено појављивао. Сад топлина постојано узраста у срцу и за себе везује пажњу ума. И та веза срца и ума представља целосност нашег духовног организма.
Кад су срце и ум у молитви сједињени и кад се мисли не расејавају, срце се загрева духовном топлином. У њему тада зрачи Христова светлост која целог унутрашњег човека испуњава миром и радошћу. Да би се светлост Христова примила у срце и оделотворила, душа мора да се сабере у својој унутрашњости…
Треба затворити очи, спустити ум у срце, и призивати име Исуса Христа. По мери марљивости и духовне ревности за Њега, човек ужива блаженство које буди тежњу ка све вишем просвећењу. Уколико ум у том упражњавању остане непомично у срцу, светлост Христова ће засијати у срцу и осветлити дом душе божанским просвећењем. У нама ће засветлети Сунце правде. Та светлост је истовремено и живот, по речи Јеванђеља: У њему беше живот, и живот беше светлост људима (Јн.1,4) (преподобни Серафим Саровски).
Тек кад Божији огањ загреје срце, започиње и наше унутрашње преобраћање. Тај огањ прожима, претапа и одуховљује све. Без овог огња, ма колико се иначе залагао, ти нећеш пости-ћи просвећење (свети Теофан Затворник).
 

е. Љубав срца према Богу
 

Непрестана срдачна молитва убрзава загрејавање срца

према Богу и љубав према Њему

(свети Теофан Затворник)

 
Уколико се више трудиш, утолико брже молитва сраста са срцем. Уколико дубље Исусова молитва продре у срце, утолико се оно јаче загрева. Услед тога и молитва постаје самоделатнија. Кад се, пак, ватра духовног живота трајно разгори у срцу, молитва ће непрестано испуњавати целу унутрашњост.
Духовно распламсавање срца према Богу обелодањује љубав према Њему. Она се пали чим га се Бог дотакне. Јер, Он сам је Љубав.
Тада цело људско биће захвата нека несхватљива духовна снага и привлачи га Богу. Молитва искусних извире из целог срца. Тада молитва постаје унутрашња неопходност, слично храни и пићу. Она се у срцу покреће сама од себе, на јави као и у сну. Ништа није у стању да је одатле уклони. Та истинска молитва сраста са душом и непрестано се приноси у духу (старац Пафнутије Кијевски).
Кад ти Бог дарује ту “рану у срцу”, све чему си тежио само од себе постаје стамено. Или, још више од тога, нека унутрашња проницљивост, и без твог напора, све сама уређује. Тада ти носиш у себи мудрост свих учитеља. Моли се Богу да ти поклони овај дар. Употреби на то све молитвене трудове. То је оно скривено благо и непроцењиви бисер (свети Теофан Затворник).
Срце тада постаје станиште Божије. Он, који је несхватљив разуму, ступа у срце и станује у њему. Он, који је скривен војскама огњених очију (тј. анђелима), постаје својина срца. Земља није у стању да носи Његову ногу, док га чисто срце прима у себе. Свод небесни није довољан за Његову стопу, док му срце постаје пребивалиште.
Све створено није у стању да обухвати Безграничног, док га најмање срце, које га тражи, прима у себе. Мали је простор изабрао Бог као своје станиште у човеку. Човек постаје храм у коме Он пребива. Душа је Његов храм, срце жртвени олтар славе и хвале, а ум свештеник који обавља свету службу (преподобни Јефрем Сирин).
 

7. ЗАГРЕВАЊЕ ДУХА И ЕКСТАТИЧНА МОЛИТВА
 

По стању једне тихе, дубоке и најунутрашњије радости,

која се пoвремено уздиже до загрејаности духа,

препознаћеш да те је испунио Дух Свети

(свети Теофан Затворник)
 
Разгоревање духа чини кормило свег унутрашњег живота. Оно се може постићи само уз помоћ благодатне снаге Духа Светог, Он у душу утискује наравствену снагу, као дејство поновног духовног рођења.
Огањ Духа Светог сагорева сва помућења унутарњег вида, чисти ум и чини га прозорљивим како би могао да сагледа Божија чуда. Само кроз њега душа може да задобије свој духовни препород, и да буде Богом обдарена неисказаном лепотом духовних способности (преподобни Макарије Велики).
При томе не бива само ум прожет богомислијем, већ цело наше духовно биће ступа у живу заједницу са Богом. А Бог је огањ. Унутрашња топлина се у нас усељава у тренутку кад се Царство Божије отвори нашој унутрашњости. Ова топлина даје снагу да средимо наш живот и да испунимо све што је по вољи Божијој.
Деловање Духа Светог је нешто несхватљиво, нешто што се ни са чим не може упоредити. Он нам отвара неограничено самопознање, на потресан начин нам наш страшни грех држи пред очима, душу приводи самоосуђивању и показује јој пад човечанства, те дубоку мрачну провалију погибељи. Он нам постепено дарива растућу пажњу и покајање срца при молитви. Тако Он неприметно припрема сасуд душе. Потом се неочекивано и несхватљивљиво дотиче раздвојених удова нашег бића и доводи до њиховог сједињења. Помоћу Његовог силног додира ја постајем нов човек. Творац делује при препорађању као некад при стварању. Кроз додир Његове руке повезују се мој ум, моје срце и моје тело и постају једна целина. Они се погружавају у Бога и пребивају у Њему све док их Његова несхватљива и свемоћна рука држи (свети Игњатије Брјанчанинов).
У суштини духовног огња лежи стремљење да се човек љубављу веже за духовни свет. При првом удару поклоњене благодати унутрашњем оку се отвара непосредно гледање духовног света. Њему свиће јутарње руменило духа.
Човек гледа Бога као Сунце истине у унутрашњости срца. Срце се, као живи храм, испуњава Божијим откривењима.
Пламена ревност је суштина духовног огња. Она, међутим, код људи може да узме разне правце: код једног, она се управља на строги подвиг у унутрашњем усавршавању; код другог се троши на делатну љубав; код трећег се обраћа на добро заједнице. Тако сваки човек, сходно својим унутрашњим наклоностима, добија нове способности кроз Духа Светога. Сваки дар има у нама један природни пријемни орган. Тако је разум орган мудрости. Мудрост добија онај ко је свој разум очистио од свих чулних сањарија. Ум је орган бестрасне разборитости. Виши духовни ум добија онај који умом влада над страстима гнева и чулности. Природна људска љубав је орган лечења. Дар лечења добија онај ко је, уништивши своје самољубље, узнапредовао у људској љубави (преподобни Калист и Игњатије). Тако Дух Свети дарива нови духовни ум, нове очи духа, нови језик и води ка препороду у Духу.
 

а. Синовство и обожење

 

Дух сведочи нашем духу да смо деца Божија

(Рим.8,16)
 
Најзад се завршава време скривеног богозаједништва и његовог дејства. Сад се Бог на нарочити начин усељава у човека и очигледно га испуњава. Уколико воља стрпљиво и непоколебиво следи Духа Светог, уколико га душа ни у чему не жалости н уколико живи у сагласности са заповестима, благодат ће се у човека уселити непосредно, лицем к лицу. Он ће тада постати обиталиште Духа Светог (преподобни Макарије Египатски).
После многих стављања на пробу, душа се усиновљује Богу. Бог се сам поверава срцу, и удостојава човека да буде један Дух са Њим. Божија благодат дубински осветљава цело његовс биће. “Обрати к нама, Господе, светло лице своје” (Пс.4,6). Господ се настањује у човеку и испуњава га даровима Духа Светог.
Људи који су удостојени препорода у Духу и богоусиновљења, доживљавају многострано деловање Његове благодати. Њих повремено испуњава неисказна радост: И радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас (Јн. 16,22). Царство Божије је радост у Духу Светоме (Рим.14,17). Душа у неисказаној радости и љубави пламти и стреми к Богу. Њу често савлађује неисказани дубоко-унутрашњи мир, нека чудна окриљујућа лакоћа. Потом, она поново проживљава најдубље смирење, покајничко самопознање и покајање срца или страдање са целим људским родом. Дух често допушта да се у њој разгори љубав која би сваког човека хтела да привије уз своје срце, не разликујући добре од рђавих.
Благодат умирује срце и све покрете бића, те душа, у својој радости, личи на безазлено дете. Она не осуђује ни грешнике ни фарисеје, на све гледа чистим оком, радује се свакоме и желела би свакога да воли и поштује. Духу се повремено отвара скривена мудрост и открива поглед у Божије тајне. Ко воли Бога и остаје у молитви, на чудан начин бива поучаван у тајности.
Истина му се сама отвара: Ја сам истина (Јн.14,6). У души оданог открива се истина. Дух Свети му се ближи и са њим остаје у заједници. Бо-жанска благодат сама у његовом срцу пише законе Духа и прожима његове мисли и удове. Поседник благодати прозире сваког човека. Он познаје изворе његових мисли и степен његове унутрашње зрелости (уп. 1.Кор.2,14). Човека често прожима неко неодољиво синовско поверење према Христу. Њему се отварају нови унутрашњи простори и откривења. Као сину и наследнику, њему се поверавају неисказане ствари. Као што јасно природно око увек опажа сунце, тако и чисти ум сагледава светлост Христове славе. Уколико га благодат просвети, он дан и ноћ остаје у Њему. Тиме се душа испуњава Божијом љубављу, тежи свакој врлини и задобија непресушну љубав према Христу. Она доспева у Његов мир, губи све доконе маштарије и постаје способна да чистим срцем служи Богу, празнујући празник Духа Светога.
Ова дејства Духа дешавају се непрекидно и једно следи за другим. Она се повећавају са усавршавањем онога који се моли. Душу која се очисти од свих страсти и која постигне савршенство Дух прожима све више и више.
Сјединивши се са Господом, душа се повезује са Њим. Душа чији је ум стално у Божијој благодати, постаје један Дух са Њим. Они се сједињују. Она му целосно служи и Он остаје целосно у њој, прожимајући и њено тело (свети Теофан Затворник).
У овом обожењу људско биће, као непоновљива јединствена личност створена по образу Божијем, задобија свој пуни узраст. У светлости Божијој оно истовремено долази до свог пуног сазревања.
 

б. Просвећење преображења
 

Ко постигне циљ благодатног живота, сасвим се просвећује,

слично сјајној звезди и светлозрачећем сунцу.

(свети Теофан Затворник)
 
Добро је да се с времена на време циљ облагодаћења учини присутним. Сећање на њега доводи до напрезања свих сила ради његовог досезања. Ако си се слободно и свесно окренуо благодати и задобио благодат Духа, твоја унутрашњост ће бити потпуно светла, као светло-сијајућа звезда. Тако је то. После духовног препорода, у нама се развија унутрашња обнова и просвећење, понекад брзо, а понекад полако – зависно од нашег напора, а пре свега од нашег самоодрицања. Господ не пита какав си био раније. Он само очекује твоју чежњу ка просвећењу, твоју тежњу ка светости.
Све док се предаје страстима, душа има мрачну одећу и личи на најтамнију ноћ. Ако се преда свакодневном метежу, макар и са мање страсти, душа ће стећи сиву одећу, која личи на непрозирну маглу. Уколико је посети благодат, она постепено постаје све светлија, као кад се разведрава мутно време. Уколико, је, пак, сасвим захвати благодат, одећа ће јој постати као јасна светлост. То и јесте просвећење или преображење. Унутрашњост онога ко је у благодати у духовној и суштаственој светлости сија као звезда.
Господ нам каже да душе праведника постају светлост: Ви сте светлост свету… Тако да се светли светлост ваша пред људима (Мт.5,14-16).
Онога ко одбаци одежду “старог човека” таме, Христос одева у “новог човека”, неисказано светлог, пуног вере, поуздања, љубави и мира.
Ова унутрашња светлост се повремено пробија споља, те и за друге постаје видљива. О таквим појавама слушамо много у предању о богоозареним оцима Цркве. Једни су зрачили светлошћу, а други су стајали као огњени стубови у молитви.
Просвећени молитвеници су ову надземаљску светлост гледали око часног престола, или у сопственом телу. Неки су је видели као унутрашњу светлост у срцу, која им је откривала дубоко, унутрашње, скривено сијање и испуњавала их неисказаним благодатним боговиђењем.
Преображење Господа на гори Тавору, у коме се показао у светлости своје славе, и у коме је Његова хаљина засијала као муња, истог је порекла. Светлост Преображења је светлост Божанства. Она је неприступачна, неописива, безвремена, вечна… Боговидац Бога види као светлост… Што је сунце за чулни свет, то је Бог за духовни свет. Човек који је искусио божанско дејство као дар благодати, у неку руку сам постаје светлост и живи у светлости. Сједињен умом са светлошћу, он гледа оно што остаје скривено свима онима који се нису уздигли изнад телесних чула и који су без такве благодати. Јер, Бога виде само они који су чистога срца (свети Григорије Палама).
Ако се уздигне ка духовном савршенству и очисти од свих страсти, душа се, у неисказаном општењу, сједињује са Утешитељем Духом и прожима Њиме. Онај кога Дух удостоји своје светлости, и сам сав постаје светлост. Сунце је сво светло и свестрано зрачи светлост. И душа која је сасвим осветљена неисказаном лепотом светлосне славе и која је сасвим ступила у заједницу са Духом Светим, поставши Божије обиталиште, и сама сва бива дух. Тад она сва постаје светлост, сва око, сва лик, сва радост и мир, сва љубав, милосрђе, милост и доброта (преподобни Макарије Египатски).
Сунце чини да сва тела буду прозрачна, светла, сјајна – као вода, кристал или злато. Тако исто и наш Божански Отац чини да постану као сунце сви они у којима се Он налази. Христос хоће све да осветли, просвети и оживи кроз светлост божанске благодати (свети Јован Кронштатски).
Желим ти да, под дејством подарене ти благодати која дела у теби, постанеш светлозрачно сунце (свети Теофан Затворник).
 

в. Сведочанство Духа
 

Реч моја и проповед моја не би у убедљивим речима људске мудрости,

него у показивању Духа и силе

(1.Кор.2,4)
 
Разговор великог руског старца, преподобног Серафима Саровског са великопоседником и судијом Николајем Мотовило-вим у новембру 1831. даје увид у стање просвећених. Мотовилова је целог живота мучило питање о циљу хришћанског живота. Отац Серафим показује да се тај циљ састоји у задобијању благодати Духа Светог. Молитва старца отвара Мотовилову непосредно просвећење. Белешке Мотовилова причају нам о том догађају следеће:
Било је то у четвртак. Дан је био тмуран. На земљи је лежао снег од четврт аршина, а одозго су прашиле густе снежне пахуљице. Отац Серафим је отпочео свој разговор са мном на оном свом пропланку близу пустињице према речици Саровки, на стрмени близу речне обале.
Мене је био поставио на пањ од дрвета које тек беше посекао, а сам је чучнуо према мени.
– Господ ми је открио,- рече велики старац,- да сте ви у свом детињству усрдно желели сазнати у чему се састоји циљ нашег хришћанског живота. Ви сте се о томе често распитивали код многих великих духовних особа… Међутим, нико вам, – про дужио је отац Серафим, – није о томе рекао ништа опредељено Говорили су вам: иди у цркву, моли се Богу, врши заповести Божије, чини добра дела – и ето ти циља хришћанског живота. А неки су чак и негодовали на вас што се занимате небогоугодном љубопитљивошћу, говорећи вам: “Не испитуј оно што је више тебе”. Но, није требало тако говорити. И ево ја, убоги Серафим, хоћу да вам растумачим у чему се уистину састоји тај циљ.
Молитва, пост, бдење, и сва остала хришћанска дела јесу добра сама по себи, али се у њима не састоји циљ нашег хришћанског живота. Она служе као неопходна средства за достизање тог циља. Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у стицању СВЕТОГА ДУХА Божијег.
Пост, пак, бдење, молитва, милостиња и свако дело Христа ради учињено јесу средства за задобијање Светога Духа Божијега. Запазите, баћушка, да само добро дело учињено Христа ради доноси плодове Духа Светога. Оно што се не учини ради Христа, макар било и добро, неће нам донети награде у будућем животу, нити ће нам дати благодати Божије у овдашњем животу. Зато је Господ Исус Христос и рекао: Који не сабира са мном, расипа…
Добро дело, учињено ради Њега, не само што припрема венац правде у будућем животу, него и у овоме животу човека преиспуњава благодаћу Духа Светога. Јер, речено је: Бог Духа не даје на меру. Јер Отац љуби Сина, и све је дао њему у руку.
Тако је то, ваше богољубље! У стицању овога Духа Божијег, дакле, састоји се истинити циљ нашег хришћанског живота, док молитва, бдење, пост, милостиња и остале врлине ради Христа јесу само средства за Његово задобијање.
– Како то, стицање?- упитах ја баћушку Серафима. Ја то некако не поимам.
Стицање је исто што и задобијање, – одговори ми он. Ви, на пример, разумете, шта значи стицање новаца? Исто тако постоји и стицање Духа Божијег. Та ви, ваше богољубље, поимате шта значи стицање у светском смислу? Циљ светског живота обичних људи јесте стицање, или нагомилавање новца, а за господу, осим тога – добитак почасти, одличја и других награда за државне заслуге. Стицање, пак, Духа Божијег јесте такође капитал, али благодатни и вечни. И он се, као и новчани, почасни и привремени капитал, стиче начинима који су врло слични међу собом. Бог Слово, Господ наш, Богочовек Исус Христос наш живот упоређује са трговином и дело живота нашег на земљи назива куповином, будући да нам свима говори: Купите себи… док не дођем… користећи време, јер су дани зли, тј. изналазите време за стицање небеских блага кроз земаљску робу. Земаљска роба су врлине ради Христа, које нам доносе благодат Свесветога Духа.
У причи о мудрим и лудим девојкама, лудима је, кад им је понестало уља, речено: Боље идите продавцима и купите себи. Но, док су оне куповале, врата од брачне одаје су се већ затворила, те више нису могле ући унутра. Неки говоре да недостатак уља код лудих девојака означава недостатак добрих дела у животу. Такво разумевање није правилно.
Какав је то у њих био недостатак у добрим делима, када се оне називају девојкама, премда и лудим? Па, девственост је највиша врлина будући једно равноанђелско стање. Оно може да послужи као замена за све остале врлине. Ја убоги мислим да је код њих заправо недостајало благодати Свесветога Духа Божијег. Чинећи врлине, те дјеве су по свом духовном неразумевању сматрале да се сво хришћанско дело састоји једино у творењу добра. Оне су чиниле врлине као дело Божије. Међутим, њих се није тицало да ли су њима задобиле и постигле благодат Духа Божијег. За такав начин живота, у коме се човек опире само на творење врлина, без пажљивог испитивања да ли је задобио благодат Духа Божијега, у књигама отаца се каже: Има и друти један пут, који на почетку изгледа добар, али му је крај на дну ада…
Управо то задобијање Духа Светога назива се уљем, које је недостајало лудим девојкама. Оне су и назване лудим јер су заборавиле на неопходни плод врлина, на благодат Духа Светога, без које никоме нема, нити може бити спасења. Јер: “Светим Духом се свака душа оживљава и узвисује чистотом, те свештенотајно сија Тројичним Јединством”.
Сам Дух Свети усељава се у душе наше. То усељавање Сведржитеља у наше душе, и сапреби-вање с нашим духом Његовог Тројичног Јединства, дарује нам се једино кроз наш велики труд у стицању Духа Светога. Ово задобијање припрема у души и телу нашем престо Божијем светворачком пребивању с духом нашим, по непролазној речи Божијој: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ…
Наравно, свака врлина ради Христа доноси благодат Духа Светога. Ипак, више од свих то чини молитва. Као оруђе за задобијање благодати Духа, она је, тако рећи, свагда у нашим рукама. Захтело се вама, рецимо, да идете у цркву – међутим, или цркве нема, или је служба свршена; захтело се вама да дате просјаку – али, или нема просјака, или немате шта дати; захтело се вама да сачувате девичанство – но, или немате снаге да то испуните због свог састава или због сплеткашких напора ђаволских, којима ви не можете противстати услед немоћи човечије; захтело се вама и неку другу врлину ради Христа извршити – али или се нема снаге или је тешко увребати случај. А то се већ никако не односи на молитву: за њу се пружа могућност свагда и свакоме, и богатом, и сиромашном и знаменитом, и простом, и силном, и слабом, и здравом и болесном, и праведном, и грешном…
Тако је велика сила молитве, ваше богољубље. Молитва више од свега доноси Духа Божијега, а њу је лакше испуњавати од свега другог…
А међутим, кроз молитву ми се удостојавамо разговора са Њим самим, Свеблагим и Животворним Богом и Спаситељем нашим. Ипак, треба се молити само док Бог Дух Свети не сиђе на нас у Њему знаној мери Његове небесне благодати. А када Он благоволи да нас посети, треба да престанемо с молитвом. Јер, зашто се Њему тада молити: “Дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше”, кад је већ дошао да спасе нас који се надамо на Њега и призивамо Његово име у истини…
– Па, како бива, баћушка, са другим врлинама Христа ради у погледу задобијања благодати Духа Светога? Ви мени изволисте само о молитви говорити?
– Стичите благодат Духа Светога и свим другим врлинама. Тргујте са онима између њих које вам доносе највећи духовни добитак. Сабирајте капитал благодатног обиља Божије благости, слажући га у вечну Божију залагаоницу, где се прима невештаствени интерес, и то не по четири или по шест на сто, него по сто на једну рубљу духовну, и чак небројено пута више од тога. На пример: доноси ли вам више благодати Божије молитва и бдење
– бдите и молите се; доноси ли вам пост много Духа Божијега – постите; доноси ли више милостиња – творите милостињу. И тако расуђујте о свакој врлини коју творите Христа ради.
Ево, ја ћу вам испричати о себи, убогом Серафиму: ја сам родом од курских трговаца. И тако, док још нисам дошао у манастир, ми смо трговали робом која нам је доносила највише прихода. Тако и ви, баћушка, поступајте…
Ако се правилно расуди о заповестима Христовим и апостолским, јасно је да се наше хришћанско дело не састоји у повећавању збира добрих дела, која служе само као средства за циљ нашег хришћанског живота, него у извлачењу из њих што веће користи, тј. у великом стицању преобилних дарова Духа Светога ..
Тако је то, баћушка! Тако, дакле, изволите трговати духовним врлинама. Раздајите благодатне дарове Духа Светога потребитим по примеру запаљене свеће која и сама светли горећи земаљским огњем и, не умањујући свој сопствени огањ, пали и друге свеће како би оне на другим местима светлиле свима. Па, кад је тако у погледу земаљскога огња, шта да кажемо о благодатном огњу Свесветога Духа Божијег? Јер, на пример, земаљско богатство се смањује од раздавања. Богатство, пак, небеске Божије благодати се утолико више умножава уколико се више раздаје. Тако је и сам Господ казао Самарјанки: Који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му ја дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни…
– Баћушка,- рекох ја, – ето Ви непрестано говорите о задобијању благодати Духа Светога као циљу хришћанског живота. Али, како и где ја могу да је видим? Добра дела су видљива. Зар и Дух Свети може бити видљив? Како, дакле, ја могу знати да ли је Он са мном или не?
– У садашње време, – одговори старац, – због наше безмало свеопште хладноће према светој вери у Господа нашег Исуса Христа, због наше непажње према дејствима Његовог божанског промисла о нама и због човековог заборава општења са Богом, ми смо дошли дотле да смо се, може се рећи, готово сасвим удаљили од истинског хришћанског живота. Нама сада изгледају непојмљиве речи Светога Писма које Дух Божији говори кроз уста Мојсија: И виде Адам Господа како иде по рају, или оно што код
апостола Павла читамо: “Идосмо у Ахају и Дух Божији не иђаше са нама; обрнусмо се у Македонију, и Дух Божији иђаше са нама“. И на другим местима Светога Писма више пута се говори о јављању Бога људима.
Али, неки говоре: “Та места су нејасна. Зар су збиља људи могли тако откривено видети Бога?”
Ништа, пак, ту нема нејаснога. То несхватање је произашло стога што смо се удаљили од простоте првобитног хришћанског сазнања и под изговором просвећености запали у такву таму незнања да нам се већ чини несхватљивим и оно што су древни људи тако јасно разумевали. Наиме, њима појам о јављању Бога људима није изгледао чудноват ни у обичним разговорима…
Тачно у том смислу говори се за Авраама и за Јакова да су видели Господа и беседили с Њим. Јаков се чак и борио са Њим. Мојсије је са свим народом видео Бога када се од Њега удостојио примити таблице закона на гори Синају. Стуб облачни и огњени (што није ништа друго до јавна благодат Духа Светога) служили су као путовође народу Божијем у пустињи. Нису људи видели Бога и благодат Његовог Духа Светога у сну, нити у маштарији, нити у вансебности растројеног уображења, него истинито и на јави.
Ми смо постали већ врло непажљиви за дело свог спасења, због чега и многе друге речи Светога Писма не узимамо у смислу у коме би требало. А то је све стога што не тражимо благодат Божију, нити јој, по гордости свог ума, допуштамо да се усели у душе наше. Стога и немамо истинске просвећености од Господа, која се шаље у срца људи, у сва срца гладна и жедна правде Божије.
Изволевши да изврши сво дело спасења, Господ наш Исус Христос је, по своме васкрсењу, дунуо на апостоле, обновивши у њима дах живота, утраћен Адамом, и даровавши им исту адамовску благодат Свесветога Духа Божијега. Но, то није све. Гле Он им је говорио да је за њих боље да Он оде ка Оцу. Јер, ако Он не оде, Дух Божији неће доћи у свет. Ако, пак, оде ка Оцу, Он ћс га послати у свет и Утешитељ ће њих и све следбенике њихове научити свакој истини, напоменувши им све што им је рекао дов је још био у свету. Ово је већ била Христом обећана благодат на благодат.
И заиста, на дан Педесетнице Он им је свечано ниспослао Духа Светога у хујању силног ветра, у виду огњених језика који су сишли на сваког од њих и испунили их и напунили силом огњеподобне божанствене благодати која росоносно дише и радостотворно делује у душама које су причаснице њене силе и дејства. И та огњем надахнута благодат Духа Светога даје се свима нама Христовим вернима у тајни светога крштења и свештено се запечаћује миропомазањем по најглавнијим местима нашег тела, како је то указано светом Црквом, као вековечном чуварком те благодати. На миропомазању се говори: “Печат дара Духа Светог”…
И кад ми не бисмо грешили после нашега крштења, занавек бисмо остали свети и непорочни угодници Божији, сачувани од сваке скверни тела и духа. Но, баш у томе и јесте беда, што ми, преуспевајући у узрасту, не преуспевамо у благодати и разуму Божијем (као што је то било са Господом нашим Исусом Христом), него се, напротив, развраћајући се мало по мало, лишавамо благодати Свесветога Духа Божијега и постајемо у различној мери грешни и многогрешни људи.
Онај ко се, будући подстакнут премудрошћу Божијом (која иште наше спасење и која све обилази) реши да рани Богу и бди ради обретења свог вечнога спасења, биће послушан њеном гласу, те ће прибећи истинитом покајању за грехе своје и творењу врлина, супротних учињеним гресима. Он ће кроз врлине Христа ради прибећи стицању Духа Светога, који дејствује унутра у нама, и који у нама устројава Царство Божије…
Ово значи да благодат Духа Светога, дарована при крштењу у име Оца и Сина и Светога Духа (без обзира на грехове људске, без обзира на таму око наше душе) ипак светли у срцу кроз дело Христово као исконска, божанствера и најдрагоценија светлост…
Она доцније, при обраћењу грешника на пут покајања, потпуно изглађује трагове учињених преступа, и поново бившег преступника одева нетрулежном одећом, изатканом од благодати Духа Светога. Задобијање те благодати и јесте циљ хришћанског живота, о чему ја толико времена говорим вашем богољубљу.
Да бисте ви још јасније појмили шта треба разумети под благодаћу Божијом, рећи ћу вам како да је распознајете и у чему се нарочито пројављује њено дејство у људима који су њоме просвећени. Благодат Духа Светога јесте светлост која просвећује човека…
Господ је често пред многим сведоцима пројављивао дејство благодати Духа Светога на људима које је освећивао и просвећивао својим великим похођењем. Сетите се Мојсија после беседе са Богом на Синајској гори. Он је сијао тако необичном светлошћу, која је окруживала његово лице, да људи нису могли ни погледати у њега. Он је чак био принуђен да се јавља пред народом са покривалом (на лицу). Сетите се Преображења Господњег на гори Тавору. Велика светлост га је обујмила, те хаљине његове постадоше сјајне, врло беле као снег… и ученици његови… падоше ничице и уплашише се веома.
Затим су се у истој тој светлости поред Њега јавили Мојсије и Илија. Да би се скрило сијање светлости Божанствене благодати која је заслепљивала очи ученика, појавио се, како је речено, сјајни облак. Ето, на тај начин се јавља благодат Свесветога Духа у неисказаној светлости на свима онима којима Бог јавља њено дејство.
– Али, на који начин,- упитах баћушку оца Серафима,- ја могу сазнати да се налазим у благодати Духа Светога?
– То је, ваше Богољубље, врло просто, – одговори он. – Због тога и говори Господ: “Све је просто онима који нађу разум”…
Налазећи се у том разуму и апостоли су свагда знали да ли Дух Божији пребива у њима или не. Видећи пребивање Духа Божијег у себи, и будући прожети Њиме, они су тврдили да је дело њихово свето и потпуно угодно Господу Богу. Тиме се и објашњава то што су они у својим посланицама писали: Угодно би Светоме Духу и нама. Само на тој основи они су и предлагали своје посланице на корист свима вернима као непролазну истину. Тако су свети апостоли осетно сазнавали у себи присуство Духа Божијег…
– Ипак, ја не схватам по чему бих могао бити тврдо уверен да сам у Духу Божијем. Како ја могу у себи распознати Његово истинско јављање?
Тада ме отац Серафим ухвати врло чврсто за плећа и рече:
– Ми смо сад обојица, баћушка, у Духу Божијем. И ја и ти… Зашто не погледаш у мене?
Ја сам одговорио:
– Не могу, баћушка, да Вас погледам зато што из ваших очију сипају муње. Ваше лице је постало светлије од сунца и мене боле очи.
Отац Серафим рече:
– Не страшите се, ваше богољубље. И ви сте сами сад постали светли као и ја. И ви сте сад у пуноти Духа Божијег, иначе вам не би било могуће ни мене да видите таквог.
И приклонивши к мени своју главу, он ми тихо на ухо рече:
– Благодарите Господа Бога за Његову неизрециву милост према вама. Ви сте видели да се ја нисам ни прекрстио, него сам се само мислено у срцу свом помолио Господу Богу и унутра у себи рекао: “Господе, удостој га да јасно види и телесним очима силазак Духа твога, којим ти удостојаваш слуге своје када благоволиш да се јавиш у светлости великољепне славе своје”.
И гле, баћушка, Господ је тренутно испунио смирену молбу убогог Серафима… Како, дакле, да му обојица не благодаримо за овај Његов неизрециви дар? Ни великим пустињацима, баћушка, Господ Бог не јавља увек овакву милост своју. Благодат Божија је, као чедољубива мајка, благоволела да утеши ваше скрушено срце, и то на заступништво саме Мајке Божије… Зашто ме, баћушка, не погледате у очи? Погледајте просто, не бојте се. Господ је с нама!
После ових речи ја погледах у лице његово и спопаде ме још већи ужас. Представите себи како се у средини сунца, при његовом најсјајнијем блистању подневног лучезарја, налази лице човека који са вама разговара. Ви видите покрете његових уста, промењиви израз његових очију, чујете његов глас, осећате да вас неко рукама држи за плећа, али не само што не видите те ру-ке, него не видите ни сами себе, нити његов облик – ништа осим једне заслепљујуће светлости која се на далеко простире, на неколико хвати укруг, и која својим јарким блеском осветљава и снежну пољану и снежне пахуљице које одозго сипају на мене и на великог старца
– Како се, дакле, сада осећате?,- упита ме отац Серафим.
– Необично добро!,- одговорих ја.
-Али, како то добро? Управо, шта? Ја сам одговорио:
– Осећам тишину и мир у души својој, које никаквим речима не могу изразити!
– То је, ваше богољубље,- рече баћушка отац Серафим,- онај мир о коме је Господ рекао својим ученицима: Мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје… Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет… али не бојте се, ја сам победио свет. Ето таквим људима, омрзнутим од овога света, али својим изабраницима, Господ и даје мир који ви у себи осећате, мир који, по речи апостолској, “превазилази сваки разум”…
Шта још ви осећате? – упита ме отац Серафим.
– Необичну сладост!,- одговорих ја.
А он продужи:
– То је сладост за коју се у Светом Писму каже: Напиће се од изобиља твог дома и потоком своје сладости ћеш их напојити. Та иста сладост преиспуњава сад срца наша и разлива се по свим жилама нашим неизрецивим наслађивањем! Од те сладости наша срца као да се топе, и обојица смо испуњени блаженством које не може бити изражено никаквим језиком… Шта још ви осећате?
– Необичну радост у свом срцу своме.
Баћушка отац Серафим је опет продужио:
– Када Дух Божији нисходи ка човеку и осењује га пунотом свога наилажења, душа човечија се испуњава неизрецивом радошћу, будући да Он чини радосним све чега се дотакне… Па ипак, та толико утешна радост, коју ви сад осећате у свом срцу, није ништа у поређењу са радошћу о којој је Господ рекао устима свога апостола: Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Предукус те радости даје
се сада нама. Па, кад је од ње тако слатко, добро и весело у душама нашим, шта да се каже о. радости која је припремљена на небесима онима који плачу овде на земљи? Ето, и ви сте се, баћушка, довољно наплакали у вашем животу на земљи, па вас је Господ утешио великом радошћу још у овдашњем животу…
Шта још ви осећате, ваше богољубље? Ја одговорих:
– Необичну топлину!
– Како то, баћушка, топлину? Та гле, ми седимо у шуми. Сад је напољу зима, под ногама снег, на нама снег, а одозго сипају пахуљице… Каква ту може бити топлота?
Ја одговорих:
– Онаква управо каква бива у купатилу, кад станемо у пару.
– Зар је и мирис, – упита он, – као у купатилу?
– Не,- одговорих ја,- ништа на земљи није слично овоме мирису.
Баћушка отац Серафим се пријатно осмехнуо и рекао:
– И ја сам, баћушка, осећам исто што и ви, али нарочито питам да ли и ви то осећате? Рекли сте сушту истину, ваше Богољубље. Никаква пријатност земаљског мириса не може бити сравњена са благоухањем које ми сад осећамо. То је стога што нас сада окружује благоухање Светога Духа Божијега. Шта земаљско може бити слично томе?… Приметите, ваше богољубље, да сте ми рекли да је око нас топло као у купатилу, док се, међутим, снег не топи ни на вама, ни на мени, нити под нама. Мора, дакле, да та топлота није у ваздуху, него у нама самима. То и јесте она топлота коју, подстицани Духом Светим, треба у молитви да иштемо од Господа: “Загреј ме топлином Духа Светог!”
Загревани њоме пустињаци и пустињакиње се нису бојали зимскога мраза. Они су били одевени благодатном хаљином као топлом бундом, изатканом Светим Духом. И тако то у ствари мора да буде због тога што благодат Божија обитава унутра у нама, у срцу нашем, јер је Господ рекао: Царство Божије унутра је у вама.
Под Царством Божијим Господ је разумео благодат Духа Светога. Ово Царство Божије, дакле, сада се налази унутра у нама, премда нас и споља благодат Духа Светога обасјава и загрева. Она преиспуњава многоразличним благоухањем ваздух који нас окружује, наслађује наша чула небесном насладом, те срца наша напаја радошћу неизрецивом. Наше садашње стање јесте баш оно о коме говори апостол: Јер Царство Божије нијејело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме.
Ето, у таквом се стању обојица сада налазимо. Управо за ово стање је Господ рекао: Има неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили… Ето, баћушка, ваше богољубље, какве неизрециве радости нас је сада удостојио Господ Бог!… Ето шта значи бити у пуноти Духа Светога, о којој свети Макарије Египатски пише: “Ја сам био у пуноти Духа Светога”… Том пунотом Духа Светога испунио је сада Господ и нас, убоге… Па, сад изгледа, ваше богољубље, да нема више потребе питати на који начин људи бивају у благодати Духа Светога. Да ли ћете се ви сећати садашњега јављања неисказане милости Божије, која нас је посетила?
– Не знам, баћушка, – рекох ја, – да ли ће ме Господ удостојити да се занавек сећам тако живо и јасно ове милости Божије коју сада осећам.
– А ја мислим,- одговорио је отац Серафим,- да ће вам Господ помоћи да занавек ово задржите у својој памети. Иначе, Његова благост се не би тако тренутно приклонила на моју смирену молитву, и не би тако брзо пожурила да послуша убогог Серафима. Поред тога, ово није дано само ради вас једног, да ви једини разумете, него кроз вас целоме свету, тако да ви, утврдивши се у делу Божијем, можете и другима користити.
– А о томе, баћушка, што сам ја монах, а ви световњак, не треба ни размишљати: Бог тражи праву веру у Њега и Сина Његовог Јединородног. За ово се и даје свише обилна благодат Духа Светога. Господ иште срце испуњено љубављу према Богу и ближњему. Такво срце је престо на коме Он воли да седи, и на коме се Он јавља у пуноти своје небеске славе. “Сине, дај ми срце своје”, говори Он, “а све остало ћу ти ја дати”, јер се у срце човечије може сместити Царство Божије…
Према томе, уопште не сумњајте у то да ли ће Господ испунити ваше прозбе. Нека би оне само биле или на Његову славу или на корист ближњих. И оно што вам је неопходно ради ваше потребе, користи или добити, Господ Бог ће брзо и милостиво послати, само нека би у томе имали крајњу нужду и неопходност. Јер, Господ љуби оне који Њега љубе.
 

г. Усељење Бога и љубав Божија
 

Код сађења лозе потребно је много марљивости и труда да би се

касније имала берба. Кад не би било грожђа, цео би рад био узалуд.

Тако је и са молитвом. Сав наш труд био би узалудан кад би плодови духа,

тј. љубав, мир и радост – недостајали

(преподобни Макарије Египатски)
 
Прави хришћански живот је делотворно општење са Богом, живот Духа Светога у срцу, који све освећује. Цео ток унутрашње промене дешава се у светлу богозаједништва које води ка све дубљем разумевању божанског начина живота и врхуни се Божијим усељењем у нас.
Божија сила, са којом човек почиње да општи, успоставља везу са човековом слободом и почиње да чисти његову душу. Човек осећа силу која га подржава и помаже му. Међутим, његово страстољубље га омета да почива у Богу. Њему још недостаје пуна сила Божија. Његово је срце незадовољно, неиспуњено. Он жуди да потпуно прими Бога и да га целим бићем воли. То му, иак, због његовог страстољубља није омогућено. У општењу са Богом расте повезаност која се са Њим остварује. Потпуна заједница са Богом се, пак, остварује тек кад Дух Свети човеку постане сасвим познат, кад у њему почне да обитава.
Заједница која се успоставља није само мисаона већ и животна. Она обухвата богомислије, тежњу срца и ума ка Богу и припрема човека да га стварно прими у себе. Уселивши се у човека, Бог постаје делатан не гасећи људску личност са њеним способностима: Јер Бог је онај који чини у вама и да хоћете и да творите по његовом благовољењу (Фил.2,13). А живим – не више ја, него живи у мени Христос (Гал.2,20).
Писмо једног умирућег старца ученику уводи нас у слична духовна искуства. Наводимо га по Ј. Гурију, Тајна хришћанског живота (Оптина, 1908):
“Теби, најближем пријатељу у Христу, желео бих да опишем осећање Божије љубави, коме сам 30 година упорно тежио. Та тежња је изазвала болове у мом духовном рађању. С једне стране, борио сам се до изнемоглости против себе и својих страсти. С друге стране, живела је у мени чежња за нечим бољим и вишим од свега што су нудиле страсти. Ова тежња је окриљавала мој дух. Ја сам осећао де ме на свету не може задовољити ништа друго осим љубави према Богу, тј. вечне, бесмртне и стваралачке силе. Жудео сам за љубављу према Богу. Међутим, требало је да је се човек удостоји, а ја сам остајао у свим својим слабостима. Ипак, жеља за љубављу према Богу је расла и постајала пламена.
Чинио сам што сам могао да испуним заповести: давао сам невољнима последњи новчић, трпео сам у тајности велику невољу, мирно подносио сва вређања и упињао се да волим своје непријатеље. Ипак, нисам осећао у себи још никакву љубав према Богу. О томе су сведочиле моје страсти. Све више ме је испуњавала тежња за љубављу Божијом, иако је нисам задобијао. Осетио сам да снага живота, тј. благодатна и стваралачка снага, лежи у љубави према Богу. Био сам убеђен да би окови срасти са мене спали чим би је задобио. Тада би чак и њихови трагови сагорели: И познаћете истину, и истина ће вас ослободити. Али моје стрпљење је сахнуло и ја сам непрестано запомагао: “Дођи Господе! Пребивај у мени, учи ме да испуњавам твоју вољу, учи ме да те волим. За твоју свемоћ то треба да је лако”.
Тада беше угодно Богу да ми пошаље једно страдање. Ја се разболех, али још нисам осећао никакву љубав у себи. Повукох се у себе. Много сам страдао што сам још без љубави и што остадох у греховима. Уколико сам више страдао и плакао, утолико сам у свести постајао радоснији што је грех почео да губи своју силу нада мном. Јер, страсна узбуђења ми више нису причињавала никакво задовољство. Она су напустила срце, а покајање се приближило, праћено поуздањем и захвалношћу према Богу. Што сам више страдао, све лакше сам се осећао. Био је то радостан бол. Осетио сам потребу за чешћим причешћивањем и оно ми беше давано. Потом је мој дух окрилило једно неисказано поуздање у Бога, а срце беше препуно захвалности. Ту се мени ништавном откри љубав Божија у Његовом делу спасења. Ова се љубав покретала тако силно у целој мојој унутрашњости да сам болове једва осећао. Ни у мислима ни у покретима срца нисам могао да се одвојим од љубави према Њему. Сећање на цео Христов живот, на сва Његова јављања и дела, испуњавало ме је радосним умилењем, обнављајући моје унутрашње биће. Срце ми беше испуњено поуздањем у спасење. Ништа није могло да ме покрене на сумњу у Његову милост. Бог беше близу: душа је кроз Њега живела и осећала само Његову безграничну љубав.
Сваки корак из Христовог земног живота утискивао се јасно у моју свест. Све је било кроз Њега освећено: ваздух који дишем, вода коју пијем, постеља на којој лежим, мртвачки ковчег који ме је очекивао. Све је постало залог мог спасења, мог васкрсења – од умирања у телу, до мог прослављења у Богу. И ја осетих да се ништа не дешава мојом заслугом, већ само кроз неизмерну милост, Божију…
Ја сам најдубље доживео своје грехове, док је мој дух истовремено и непрекидно окриљавало најблаженије поуздање у спасавајућу љубав и милосрђе Божије. Сузе узбуђења текле су из мојих очију, док је моје срце доживљавало нешто неисказано. Блажен у љубави Божијој, био сам спреман да за вечност останем сам у своме болу, премда са Богом и у љубави према Њему.
То је Божија љубав, свемогућа стваралачка сила и снага вечног живота. Кроз љубав Божију долази Царство Божије у сили ка човеку. Бога треба волети, кроз Њега живети и дисати у духу љубави Божије”.
Ово писмо је прожето печатом чудесног живота неисказаног заједништва са Богом, пуног духовне лепоте и благодатне снаге. Ту Господ продире у људско срце, а Дух Свети оживљава душу, најприсније се повезујући са њом. То је тајна хришћанског живота. Циљ нашег живота јесте тежња за Духом Светим, Његово пребивање у нама и прожетост целог нашег бића Њиме. Без ове тежње наш је живот бесциљан, бесмислен и празан.
Међутим, да би се јавила тежња за огњеним и најчистијим Духом, неопходно је мукотрпно унутрашње очишћење, те слободно и свесно напрезање око обраћења наше себичне и грешне природе у несебичну и љубављу испуњену нарав. Дух Свети припрема срце и најунутрашњија природа човековог бића се мења. Свака, и најмања трунка греха се сазнаје и немилосрдно истребљује. Најмањи узлет самодопадања, сваки и најмањи облик саможивости и потчињавања себи друге личности показује се као преступ љубави који одгони Духа Светог.
Хришћанство обећава Царетвв Божије “унутра у нама”, и Царство Божије се стварно усељава у припремљено срце. Гвожђе, олово, сребро или злато у ватри губе особину тврдоће и постају мекани. Тако и душа која тражи Бога у срдачној чежњи и труду и која прима небеску ватру Божанства и љубав Духа мора да буде ослобођена свих страсти и душевних везаности. Она губи своју природну, греховну тврдоћу, и мирује у топлој и неисказаној љубави у Богу. Разум и ум у опхођењу са Духом Светим добијају постојаност, чврстину и непоколебиви мир. Њих више не узбуђује површина и докона маштарења. Они пребивају у миру Христовом и љубави Духа.
Обнова ума, умирење мисли и љубав ка Господу показују ново створење – охристовљеног човека. Ову живу, делатну љубав према Богу, општење са Богом и богоусељење, припрема благодат Духа Светог, отварајући истовремено непрестану молитву срца.
 

д. О непрестаној молитви која види Бога
 

Ако је обзорје срца помоћу будне разборитости чисто,

моћи ћемо да видимо и да се осветлимо Сунцем правде – Христом.

Јер, Његова реч се открива само онима који су чиста срца

(преподобни Филотеј Синајски)
 
Срдачна молитва, уз помоћ Духа Светог, током напредовања, од делатне постаје самоделатна – боговидна молитва. То се дешава кад човек испуни све заповести и кад се, својим мишљењем, осећањем и делањем, сасвим преда вољи Божијој. Њему, пре свега, помаже дубоко смирење срца које душу чисти од свих страстољубивих прљавштина.
Тада благодат, тј. мајка човечанства, хвата човеков, Духом очишћен ум као дете за руку и води га од степенице до степенице духовног сагледавања, откривајући му, по мери његовог очишћења, неисказане тајне Божије. То је уистину чиста молитва која види Бога, која испуњава страхопоштовањем и унутрашњим умилењем.
Преподобни Григорије Синаит описује плодове боговидне молитве, тј. сагледавање – невидљивог Бога и Свете Тројице, узрока свега створеног; унутрашњег реда богоумљем испуњених анђелских чинова; логоса свих земних створења; Оваплоћења Слова [Логоса]; васкрсења из мртвих; Страшног суда и Царства Божијег у вечности.
Ова врста молитве је уистину чудесна и необјашњива. За онога ко је не познаје из искуства, она изгледа невероватна. И заиста, она се данас среће само код малог броја људи. У њој ум пребива у срцу, од свега ослобођен, имајући време да све презре и да сабрано, у чистом срцу, себе принесе Богу (преподобни Симеон Нови Богослов).
 

ђ. О чистоти ума
 

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети

(Мт.5,8)

 
Чистота ума пружа мудрост, тј. да се све, тј. начин стремљења, речи и дела, извршава у смислу Божијем и са неварљивим разумом. Блажен је уистину онај ко своје умовање повеже са Исусовом молитвом, и Њега непрестано призива из срца са сваким удисајем. Сунце даје дан, као што и свето име Исусово, које у умовању зрачи, производи небројене, сунцу сличне мисли (преподобни Исихије Јерусалимски).
Ко хоће да види ум у његовом правом стању нека се ослободи свих маштарија. Тада ће га видети сличног сафиру или небесној боји. Али, то полази за руком само бестрасноме. Јер, за то је потребна помоћ Бога и Његове божанске светлости (свети Григорије Палама).
Постоји једна чистота ума, у којој, за време молитве, може да засветли Тројична светлост. Просвећени ум знаке божанске лепоте и силну снагу преноси и на тело које је са њим повезано. Тиме се добија једна боговидна, добротом испуњена целина, која не може да се покрене ни према чему рђавом (преподобни Исаак Сирин).
Уколико је ум просвећен и срце обновљено, у човеку блиста виђење Тројединог Бога и Његових тајни, док је познање будућег спасења очигледно. Просвећени не учи и не испитује, већ непосредно сагледава Христову дивоту и радује се гледајући тајне једног новог света. Ово потпуно знање долази са примањем Духа Божијег, који наш дух уводи у област боговиђења (преподобни Исаак Сирин).
 

е. О благодатној молитви

(по преподобном Григорију Синаиту)
 
Један разговор [преподобног] Григорија Синаита са [преподобним] Максимом Капсокаливитом открива нам како се у души разгорева благодатна ватра и започиње непрестана самоделатна молитва. Он нам, до извесног степена, скида вео са тајне највиших стања молитве, које ми не можемо да дотичемо, будући да превазилазе наш духовни узраст и разумевање. Ипак, сазнање ових стања нама је корисно ради стицања страхопоштовања, и да не бисмо мислили да се живот молитве исцрпљује оним што сами познајемо (свети Теофан Затворник).
Када остадоше сами, божанствени Григорије, између осталог, упита светог Максима да ли се бави умном молитвом.
“Опрости ми, – одговори он са осмехом, – ја сам човек прелашћен”.
“Остави сада то,- узврати Григорије,- него ми ради Господа и ради моје сопствене поуке кажи о делима својим. Ја не тражим празнословље, већ славу Божију”. Тада му божанствени Максим, уверен именом Божијим, стаде причати о своме животу, о божанским виђењима и о демонским искушењима. “Ја сам имао, – говораше он,- велику веру према Госпођи мојој Богомајци. Плакао сам пред њом у својим молитвама, измољавајући благодат умне молитве. И једном, када по обичају уђох у њен храм, ја је са сузама мољах за то. Пришавши њеном божанственом лику да бих га целивао, ја одједном осетих топлину која, загревајући срце, привођаше у покрет сва осећања и узбуђиваше их слатким умиљењем. Од тога времена мој ум и срце стално су заузети слатким сећањем на мог Исуса и Богоматер, и срдачна молитва остаје моје стално занимање. Но, опрости ми”.
“Реци ми, – настави божанствени Григорије, – да ли си при сталном деловању Исусове молитве у срцу примећивао било какву Божанску промену, или усхићење, или какав било други плод молитве и благодати Светога Духа”.
“Да би се дух молитве осетније и обилније пројавио у мени, – одговори божанствени Максим,- ја се повукох у пустињу. Стално сам тражио безмолвије. И тада тај плод молитве стварно примећивах у чежњи за Божанским и у усхићењу ума ка Господу”.
“Да, то је сасвим тако”, примети Синаит.
А божанствени Максим се, оборивши очи, осмехну и рече: “Дај ми да нешто поједем и не буди радознао односно заблуде”.
“О, кад бих ја дошао до такве заблуде”, ускликну свети Григорије. “Него, молим те, кажи ми отворено: у време молитве, када се твоја мисао узноси к Богу, шта сагледава душа? Може ли тада деловати срдачна молитва”.
“Никако”, одговори он. “Кад благодат Светога Духа овлада умом, молитва више не дејствује. Јер, немајући властиту силу, ум у тим тренуцима остаје под утицајем Светога Духа. Тада већ дејствује Дух, уводећи га и изводећи у Божанствена виђења, обасјавајући га неизрецивом светлошћу и, по мери човекове достојности, удељујући своју утеху.
У таквом су стању бивали свети пророци и апостоли, и узлазили до таквог степена у сагледавању откривења да су људима изгледали махнити или као пијани.
Тако се свети Исаија удостојио видети Господа на високом и издигнутом престолу, окруженог серафимима (Ис.6,1-2); тако је првомученик Стефан видео небеса отворена и Сина Човечијега где стоји с десне стране Бога (Дап.7,56) тако се и сада слуге Христове удостојавају разних виђења, премда понеки и сумњају. Они сматрају немогућим оно о чему говоримс Стога они мисле да је то заблуда, а не истина. И врло је чудновато што бедни људи не признају благодат Светога Духа, коју је Бог још преко Јоиља обећао: Излићу од Духа Светога на свако тело, и прорећи ће (Дап.2,17).
Ову Божанску благодат и сада Христо дарује сваком верујућем. Као што је сам обећао, она се неће исцрпсти до свршетка века. При дејству ове благодати, душа се уздиже изнад свега чулног и погружава у тајанства сагледавања, те се уму, као што каже божанствени Павле, јасно открива оно што он дотле ни замислити није могао.
Да би се схватило како ум сагледава оно што око не виде (1.Кор.2,9), и што он сам собом ниј могао постићи, послужићемо се поређењем: восак, ма како га растирао рукама, неће да се растопи без суделовања огња. Ако га пак, ставиш на огањ, он се најпре растопи а затим га обузим пламен. Сливајући се с њим, он пуцкара, обухвата се светлошћу и сам претвара у светлост, те му је немогуће остати у свом природном виду. Он се стога разлива у пламену као вода. Тако бива са нашом душом: без суделовања благодати она се препушта сили свог властитог расуђивања. Но, када је обузме Божанствен огањ, или благодат Светога Духа, она већ остаје под утицајем и дејством светлости и сама постаје светлост. Распаливши се Божанственим огњем, она не може дејствовати својим сопственим силама, или мислити и расуђивати по својој вољи, него дејствује и расуђује у сили и духу Божанствене благодати…
Признаци, пак, благодати су следећи: осењујући ум и сва чула, Свети Дух их потпуно чува од развејаности и расејаности. Подсећајући човека на смртни час, на његове грехе и вечну казну, он га неприметно погружава у смирено мишљење о себи, разнежује га и доводи до суза и плача. Уколико је такво дејство благодати на човека јаче, утолико се он савршеније смирава. У таквом смирењу она га теши безмерним човекољубљем Господа који је пострадао за њега. Погружавајући се у тајинства сагледавања и Божанствених виђења, ум све приписује свемоћи и сили Божијој, а не својим сопственим силама и подвизима. Стога срце у тишини производи плодове Светога Духа: радост, мир, дуготрпељивост, доброту, милосрђе и ограду свих плодова – Божанствено смирење. Од тога душа човекова осећа неизразиво весеље”.
Сва ова излагања указују на највиша стања молитве… У њих Дух Свети уводи човека помоћу срдачне молитве Господу Исусу. Човеку који их доживи откривају се, сагласно могућности његовог схватања, Божанске тајне и виђења која речима не могу да се изразе. Стога се моли Сведобром да ти дарује свога Духа Светог.
Узми Њега за пратиоца: Он чува и утврђује твоје срце, просвећује ти очи духа и осветљава твој ум. Нека би те Он учио и открио ти све скривено. Њега се држи, Њему веруј, Њега воли (преподобни Григорије Синаит).
Њему те управо води непрестана срдачна молитва.