NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » O ŽIVOTU U HRISTU

O ŽIVOTU U HRISTU

 

O ŽIVOTU U HRISTU
 

 
ŠESTA BESEDA
KAKO ĆEMO SAČUVATI ŽIVOT U HRISTU, KOJI SMO STEKLI KROZ SVETE TAJNE
 
Sve ono, dakle, što se tiče života u Hristu, a što se na Samoga Hrista odnosi i samo Njemu priliči, to je ovo o čemu smo do sada govorili. No, pošto zametak toga života zavisi samo od ruke Spasiteljeve, a njegovo očuvanje i opstanak predstavlja delo našega truda, da bi se to ostvarilo, potrebno je, naravno, i čovečansko učešće, i naš doprinos – da ne bismo taj život upropastili čim ga zadobijemo, već da do kraja sačuvamo blagodat Božiju i da iz ovoga sveta odemo imajući tu riznicu u rukama. U nastavku ove naše rasprave treba da ispitamo i sredstva pomoću kojih to možemo ostvariti; to, svakako, mora sačinjavati jedan deo ove naše besede o životu u Hristu. Naime, sasvim je prirodno da se, kad su u pitanju stvari ovoga sveta, ne zadovoljavamo time što smo ih primili, niti smo spokojni kao da posedujemo sve što nam treba, već tražimo načine kako bismo sve to sačuvali. Isto tako bi trebalo da rečima o onome što je prethodilo, pridodamo i reči o onome što sledi: pošto smo najpre govorili o tome otkuda smo stekli život i o tome kako i šta smo radi njega pretrpeli, prirodno je da razmotrimo i šta treba da činimo kako ovo blagostanje ne bismo izdali.
2. Ovde je, naravno, reč o vrlini i o životu u skladu sa zdravim razumom. Uostalom, mnogi od starih učitelja, a isto tako i mnogi od potonjih, govorili su o tim stvarima, i nema ničega što bi se o tome imalo reći a da je izostavljeno, pa je ovaj naš trud, dakle, u opasnosti da bude suvišan. Ono, međutim, čime smo započeli svoju besedu, zahteva da govorimo i o onome što sledi, pa ako to ne pridodamo, naša beseda neće biti celovita; zato ćemo, prema svojim mogućnostima, nastojati da to učinimo. Nećemo, dakle, razmatrati svojstva mnogobrojnih načina ljudskoga života, nego ćemo ispitati zajedničke dužnosti prema Bogu koje svi mi hrišćani imamo. Jer, niko ne može reći da je ista vrlina potrebna onima koji imaju kakvu javnu službu i onima koji povučeno žive i delaju. Niko ne može reći da su iste vrline onih koji, primivši banju krštenja, ništa nisu Bogu zavetovali i onih koji žive monaškim životom, koji su izabrali devstvenost i nesticanje dobara, te ne samo da nisu gospodari nekog poseda, nego ni sebe samih.
3. Istovetna je dužnost svih koji se Hristovim imenom znamenuju, jer sam naziv hrišćanigovori o njima, i svi oni na isti način treba tu dužnost da izvršavaju. A oni koji to zanemaruju, bez obzira na izgovore koje navode, ne mogu se opravdati ni svojim uzrastom, ni zanatom, niti ikakvom srećom, ni bolešću ili zdravljem, niti pak udaljenošću od sveta i pustinjom, ni životom u gradovima i metežom, niti bilo čime drugim čemu obično pribegavaju oni optuženi za zanemarivanje dužnosti. Ništa ne može biti ispred ovih dužnosti, i svi koji su u stanju, neka se ne opiru volji Hristovoj, već držeći se na svaki način zakona koji od Njega dolaze, neka svoj život provode saobrazno Njegovoj volji. Ne može se, naime, reći da je to iznad čovekovih moći, jer inače ne bi bila odreĐena kazna za one koji čine bezakonje. Nema meću hrišćanima onoga ko nije svestan da je dužan tvoriti sve čemu ga Jevanđelje uči. Kad su Mu po prvi put pristupili, svi hrišćani su podjednako obećali da će se na svaki način držati svih Jevanđelskih zapovesti, i tek pošto su se takvim obećanjima obavezali, primili su učešće u svetim Tajnama.
4. I tako, pošto Spasiteljeve zapovesti predstavljaju opšte dužnosti svih hrišćana, pošto su ostvarive za sve koji žele da ih ispunjavaju, one su neophodne i bez njih je nemoguće sjediniti se sa Hristom, te su podeljene i odnose se na čovekovu volju i htenje. Potrebno je, naime, da budemo u zajednici volje sa Onim u čijoj Krvi zajedničarimo – da ne budemo s jedne strane sjedinjeni, a sa druge razjedinjeni; s jedne strane da Ga ljubimo, a sa druge da se protiv Njega borimo; da ne budemo deca Njegova, ali sramotna, i udovi Njegovi, ali mrtvi. Nikakve koristi za nas nema u tome da srastemo sa Njim i da budemo rođeni od Njega, pa da se onda od Njega odvojimo, jer tada ličimo na vlastar istinske vinove loze koji će završiti tako što će biti iščupan, osušen i bačen u vatru.
5. Zbog svega toga, dakle, onaj ko se opredelio da živi u Hristu, treba da se sjedini sa Njegovim srcem i Njegovom glavom (jer naš život ni od koga drugog ne potiče). To se, međutim, ne može zbiti ukoliko nemamo istu volju sa Njim; neophodno je da, koliko je to ljudima moguće, vežbamo svoje htenje kako bi ono bilo u skladu sa voljom Hristovom – da pripremimo sebe kako bismo želeli što i On i radovali se čemu se On raduje. Jer, nemoguće je da iz jednoga srca izviru međusobno oprečne želje. Naime, zao čovek, veli Jevanđelje, iz zle riznice svoga srca ne zna da iznese ništa osim zla, a dobar čovek iznosi dobro.[1] Kao što je to bilo i meću prvim vernicima u Palestini, u kojih „beše jedno srce i jedno dušo“,[2] jer su jedno isto svi želeli, i to na isti način, a onaj pak koji nije zajedničar volje Hristove, već izvrće sve što On poručuje, taj ne usklađuje svoj život sa Njegovim srcem, nego je očito da njegov život od nekog drugog srca zavisi. Nasuprot tome, Gospod je u Davidu našao čoveka po Svome srcu, jer ovaj veli: „Nemoj sakriti od mene zapovesti svojih“.[3] Nemoguće je, dakle, živeti ukoliko ne zavisimo od Njegovoga srca, a ne možemo zavisiti od njega ukoliko nemamo istovetnu volju. Stoga, da bismo mogli da živimo u Hristu, gledajmo da ljubimo sve ono što i Hristos ljubi i da se radujemo svemu čemu se i On raduje.
6. Svakom delu, dakle, prethodi želja, a svakoj želji prethodi pomisao. Prema tome, potrebno je, pre svega drugog, da oči svoje duše udaljimo od svih zaludnih stvari, ispunjavajući vazda svoje srce dobrim pomislima kako ono nikada ne bi bilo prazno i kako ne bi u njemu bilo mesta za lukavosti. Iako mnogo toga zaslužuje da bude tema ove rasprave, da se naša duša njime zanima i da bude naslada i predmet truda našega uma, ipak je najugodnije i najsvrsishodnije promišljati i govoriti o svetim Tajnama i o bogatstvu koje iz njih zadobijamo. Da razmatramo to šta smo bili pre no što smo primili svete Tajne, a šta smo postali pošto smo ih primili; kakvo je bilo ono prvobitno ropstvo, a kakva je sadašnja sloboda i sadašnje carstvo; koja dobra su nam već darovana, a koja nas tek očekuju; i pre svega, da razmotrimo ko je Taj Koji nam daruje sva ta dobra; kakva je Njegova krasota i Njegova dobrota; koliko je zavoleo ljudski rod i koliko je plamena Njegova ljubav. Zaista, kad takve misli obuzmu čovekov um i ovladaju njegovom dušom, tada on nije u stanju da se lako obazire na nešto drugo, niti se želja može čemu drugome prikloniti budući da je sve ovo toliko krasno i toliko poučno. Jer, mnoge i goleme dobrodetelji Božije odnose prevagu, a ljubav Njegova, koja Ga je na njih i navela, toliko je velika i uzvišena da prevazilazi čovečanske pomisli.
7. Kao što ljubav, kad nadvlada i postane snažnija od onih koji su njome obuzeti, dovodi zaljubljene do ekstaze, tako je i ljubav prema ljudima „ponizila“ Boga.[4] Jer, slugu koga je zavoleo, Bog ne poziva k Sebi ostajući na Svome mestu,[5] nego ga traži pošto je najpre Sam do njega sišao; i tako On, Koji je bogat, dospeva u stanište siromaha i lično mu pristupivši, iskazuje Svoju želju i traži da Mu ovaj uzvrati ravnom merom. I ne uzmiče kada toga nije udostojen; ne snebiva se pred pogrdama; a kada Ga izgone, smešta se pokraj vrata; i sve čini kako bi pokazao Svoju ljubav: svaku patnju za ljubljenoga podnosi i umire za njega.
8. Dve su, dakle, stvari koje čine i koje pokazuju onoga ko ljubi: da svim onim čime raspolaže čini dobra dela svome ljubljenome, a zatim, ukoliko je to potrebno, da želi da pretrpi za njega svaku muku i da postrada za njega. Ovo drugo se nekome može učiniti mnogo većim dokazom ljubavi od onoga prvoga. Bogu je ovo, dakako, nemoguće jer je bestrastan i nestradalan u odnosu na svako zlo, no pošto je čovekoljubiv, On može da čini dobro čoveku, ali Mu, kao nestradalnome Bogu, nije moguće da za njega podnosi muke i da stradava. Njegova ljubav je bila natprirodna; međutim, još uvek nije bilo znaka koji bi tu ljubav pokazao, a opet, trebalo je da ne ostane skriveno kako On silno ljubi čoveka, već da nam pruži dokaz Svoje preobilne ljubavi i da nam pokaže kako nas ljubi najsnažnijom ljubavlju. Tada On, dakle, prihvata to dobrovoljno „poniženje“ i ostvaruje ga, i time stvara uslove da može sve pretrpeti i podnositi svaku muku za čoveka. I tako, pošto je, svim onim što je pretrpeo, ubedio čoveka kako ga silno ljubi, povratio ga je Sebi iako se ovaj beše udaljio od dobra, ubeđen da ga Bog mrzi.
9. Ali, najčudesnije od svega je to što Gospod nije samo pretrpeo svakojake muke i umro od zadobijenih rana, već to što je, i posle oživljavanja i podizanja tela iz propadljivosti, još uvek zadržao te rane i nosio ožiljke od njih na Svome Telu. Čak se i pred očima anđela pokazuje sa njima; smatra ih istinskim ukrasom i raduje se pokazujući kakve je muke pretrpeo. Iako je odbacio sve drugo što telu pripada, i poseduje Telo duhovno, i nije mu ostalo ništa od telesnosti – ni težina, ni masivnost, niti ikakva strast – On nije u potpunosti odstranio ožiljke, niti je sasvim zacelio rane, već je iz ljubavi prema čoveku smatrao da treba strpljivo da ih podnosi; jer kroz njih je pronašao zabludeloga čoveka, i podnoseći udarce, zarobio je onoga koga ljubi. Jer, kako bi inače bilo prirodno da besmrtno Telo zadrži na sebi tragove od rana, koje ponekad lekarska veština ili priroda uklanjaju čak i kod smrtnih i propadljivih telesa? No, čini se da je Njegova želja bila da mnogo puta za nas postrada; a pošto to nije bilo moguće – jer Njegovo Telo je jedanput zanavek izbeglo propadljivost – i pošto se sažalio na ljude, koji će Mu udarce zadavati, smatrao je da treba da zadrži na Svome Telu znake zaklanja i da uvek prebiva sa ožiljcima od rana, kojima je jedanput obeležen prilikom raspeća. Na taj način jasno se moglo uočiti da je zbog Svojih slugu raspet i da su mu rebra probijena, te da ovi ožiljci, zajedno sa onom neopisivom svetlošću, predstavljaju ukras za ovoga Cara.
10. Šta se sa tom ljubavlju može meriti? Šta je čovek tolikom ljubavlju zavoleo? Koja majka ima toliko nežne ljubavi za svoju decu, ili koji otac toliko ljubi svoja čeda? Ili ko je toliko obuzet bezumnom ljubavlju prema nekome lepom da zbog te ljubavi ne samo podnosi udarce od svoga ljubljenoga i ne samo zadržava ljubav prema tome nezahvalniku, nego još i rane od njega zadobijene smatra dragocenima? Te rane ne ukazuju samo na ljubav Onoga Koji ih nosi na sebi, već i na Njegovo duboko poštovanje jer, uistinu, znamen krajnjeg poštovanja je to što se Hristos ne stidi slabosti svoje čovečanske prirode, nego je uz pomoć klinova koje je nasledio po slabosti svoje čovečanske prirode, zaseo na carski presto.
11. Ne pomenuh još uvek ono što je najveće od svega. Jer, ne samo što se Vladika do te mere nalazi uz svoje sluge, i ne samo što ih čini Svojim pričasnicima i što im pruža Svoju ruku, nego nam je ponudio celoga Sebe, zbog čega postajemo hram Boga živoga. Ovi udovi našega tela postaju Hristovi udovi, Glavi tih udova klanjaju se heruvimi – a ove naše noge i ove naše ruke od onoga Srca zavise.
12. Zamislite samo, ima li išta od čega ovo nije korisnije i od čega ovo nije sladosnije? Jer, kada o ovim stvarima razmišljamo i kada u našim dušama vladaju ovakve pomisli, neće se, pre svega, u nama naći nikakav ulaz za lukave pomisli, a zatim, pošto spoznamo dobrodetelji Gospodnje, uvećaće se naša ljubav prema Dobrotvoru. A kada Ga zavolimo svom silinom, postaćemo i izvršioci Njegovih zapovesti i zajedničari Njegove volje. Jer, „koji mene ljubi, veli Gospod, zapovesti moje držaće“.[6]
13. Uostalom, kad spoznamo kolika je naša vrednost kao udova Hristovih, nećemo je tek tako zanemariti, niti ćemo dozvoliti sebi da se odbeglome sluzi[7] potčinimo kad postanemo svesni Carstva koje je u nama; i nećemo otvoriti usta kako bi govorila reči lukave, ako pomišljamo na svetu Trpezu i ako imamo na umu kakva je to Krv koja je naš jezik u crveno obojila. Kako ćemo koristiti svoje oči za gledanje onoga što je neprilično, kad smo se nauživali prizora toliko strašnih Tajni? Nećemo pokrenuti noge, nećemo pružiti ruke ka bilo čemu što je zlo ako je u našoj duši delatna pomisao da oni predstavljaju udove Hristove, odnosno da su to sveti udovi, koji kao kakav sasud nose u sebi onu Krv, ili bolje reći odevaju sobom celoga Spasitelja; a ta odeća ne odeva kao kakva haljina, niti kao prirođena nam koža, nego one koji su se njome odenuli, odeva toliko prisno da je većma srasla sa njima nego što su srasli njihovi vlastiti zglobovi i kosti. Jer, njih je moguće odseći protiv volje čovekove, dok Hrista nijedan čovek i nijedan demon ne može otrgnuti od onih koji su se jedanput u Njega odenuli – ukoliko oni sami to ne žele: ne može to učiniti „ni sadašnjost, ni budućnost, kako veli apostol Pavle, ni visina, ni dubina, niti ikakva druga tvar“,[8] ma koliku silu da poseduje. Jer, lukavi demon je uspevao da rukama mučitelja Hristovim mučenicima odere i zguli kožu, da im odseče udove i krši kosti, da im prospe creva i iščupa utrobu; ali, malo mu je uspevalo da se tim svojim veštinama dočepa njihove odeće i da blažene mučenike razodene od Hrista: misleći kako ih razodeva, još bolje ih je oblačio u Hrista.
14. Zaista, šta li svetije može biti od toga tela sa kojim se, kroz sveto Pričešće, Hristos sjedinio na način prisniji i potpuniji od bilo kakvog prirodnog srastanja? Poštovaćemo ga, dakle, i čuvati časnim ako, spoznavši Njegovu čudesnu blistavost, nju uvek imamo pred očima svoje duše. Pa ako hramove i sveštene sasude i sve druge sveštene predmete na svaki način čuvamo neuprljanima zbog toga što znamo da su osveštani, teško da ćemo izneveriti ono što je uzvišenije i veće od njih. Zaista, ništa nije toliko sveto koliko čovek, sa čijom prirodom se Bog sjedinio i postao njen zajedničar.
15. Prisetimo se, dakle, kome se „pokloni svako koleno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom“,[9] i ko je Taj Koji će doći na oblacima nebeskim „sa silom i slavom velikom“,[10] blistajući više od svega drugoga – Koji je istovremeno i čovek i Bog. Ali, i svaki od nas doista može da zasija više od Sunca, da se uzdigne poviše oblaka, da se susretne sa onim Telom Božijim, da poleti ka Njemu, da Mu pristupi i da se krotak pred Njim pojavi. Jer, kad se Vladika ukaže, okružiće Ga hor dobrih slugu, a pošto On blista, zasijaće i oni. Kakvog li prizora: posmatrati nebrojeno mnoštvo svetila nad oblacima; posmatrati ljude kako se uzdižu i lete, posmatrati slavlje koje se ni sa kakvim prizorom ne može uporediti, posmatrati zajednicu bogova oko Samoga Boga, dobre ljude oko Lepoga; sluge oko Gospodara Koji ne prezire svoje sluge iako im predaje od Svoga sjaja, i Koji ne smatra da umanjuje Svoju slavu time što će nebrojena mnoštva hrišćana učiniti pričasnicima Svoga Carstva – za razliku od vladara ovoga sveta, koji mogu sve dati onim ljudima koje drže pod svojom vlašću, ali ni u snu ne pomišljaju da ih učine zajedničarima svoga skiptra i svoje krune! Jer, ovaj Car ih ne prima kao sluge, niti im ukazuje štovanje koje slugama priliči, nego ih smatra prijateljima i primenjuje prema njima zakone prijateljstva koje je Sam u početku uspostavio, te drži da je zajedničko sve što postoji; i to ne samo ovo ili ono dobro, nego im predaje i samo Carstvo, odnosno sama carska obeležja. A šta je drugo blaženi Pavle imao u vidu kad je rekao da će oni koji su uzeli učešća u stradanjima Njegovim, biti „naslednici Božiji, a sunaslednici Hristovi“[11] i da će carovati sa Njim?[12]
16. Šta je toliko ugodno da se sa takvim prizorom može porediti? Tu je hor blaženih, zajednica radosnih! Hristos, blistajući, silazi sa neba na zemlju, a zemlja uzdiže druga sunca prema Suncu pravde, i sve je preispunjeno svetlošću. S jedne strane, tu su oni koji su kroz trud, zlopaćenje, muku i staranje za bližnje, pokazali revnost za Hrista, a sa druge, tu su oni koji su podražavali Njegovu žrtvu i predavali sebe mačevima i ognju i smrti, koji još uvek pokazuju ožiljke na svojim blistavim telima, i koji se ponose belezima od rana kao kakvim natpisima na osvojenim pobednim trofejima. To je krug odličnika koji se svojim ranama diče pred Carem Koji je vlastitom žrtvom zaklanja odneo pobedu, kako veli apostol Pavle, „zbog stradanja sve do smrti, ovenčan slavom“.[13]
17. Kad sve to izučavamo i sve vreme o tome razmišljamo, tada će nam i dostojanstvo vlastite prirode biti poznato i jasno će nam se ukazati čovekoljublje Božije. To nam, naravno, neće dozvoliti da obrađamo pažnju na ono što je zlo, a ako se i desi da posrnemo, lako će nas podići. Jer, mnogo toga ometa naše spasenje, a najveća od svih prepreka je ta što, kad sagrešimo na bilo koji način, ne hitamo odmah Bogu i ne tražimo od Njega oproštaj, nego posramljeni i prestrašeni smatramo da je mukotrpan put koji vodi ka Njemu, mislimo da je On gnevan i nevoljan prema nama, da nam je potrebna velika priprema da bismo Mu pristupili. Čovekoljublje Božije, međutim, potpuno izgoni iz duše takve pomisli. Jer, za čoveka koji jasno poznaje da je Bog dobar, i da veli: „Evo me“[14] još dok mu ovaj upućuje molitvu, kakva prepreka može postojati da on, i pored svojih sagrešenja, smesta pristupi Bogu? To je, naravno, zavera protiv nas i lukavština zajedničkog neprijatelja: naime, kad vodi čoveka ka grehu, on ga podstiče na smelost i odvažnost, a kad se ovaj već drzne na užasne stvari i padne u greh, on mu tada ubacuje osećanje srama i bezrazložan strah; tako onim prvim priprema čoveka za pad, a drugim mu ne dopušta da ustane. Bolje reći, onim prvim odvaja čoveka od Boga, a ovim drugim mu ne dopušta da se Njemu vrati. I tako, ovim međusobno suprotnim sredstvima, đavo povlači čoveka u bezdan.
18. Na svaki način se, dakle, moramo čuvati od toga, te podjednako izbegavati i odvažnost na greh, i osećanje stida i straha koje nakon počinjenog greha dolazi, od kojih nema nikakve duhovne koristi. Jer, taj strah ne predstavlja podsticaj za dušu, već nekakvu njenu obamrlost; niti se zbog povreda duše stidimo kako bismo tako pronašli Onoga Koji će nam pružiti isceljenje, nego se stidimo da bismo utekli ispred pogleda Spasiteljevog. Tako se sakrio i Adam da bi izbegao ruku Lekara Koji bi iscelio njegove rane – iako je upravo zbog toga trebalo da Ga potraži i time ne dozvoli da greh trijumfuje nad njim, te da, izbegavajući ženin predlog, prikrije slabost svoje volje koliko god mu je to moguće. I Kain je posle svoga zločinstva pokušavao da se prikrije onako kako je mislio da je moguće sakriti se od Onoga pred Čijim je očima sve raskriveno. Korisno je, naravno, da čovek strepi i da se stidi, da vene dušom i da klone telom, kada ga to može odvesti ka Bogu; jer „po plodovima njihovim, veli Jevanđelje, poznaćete ih“.[15] Ali, kad za grehom ne sleduje stid i bojazan, već nekakvo teško osećanje tuge, ona ne nanosi nikakvu štetu onima koji su u potpunosti spoznali čovekoljublje Božije. Jer, iako su svesni da su počinili najgore od svih zala, oni ne gube nadanje: znaju, naime, da ništa nije veće od oproštaja Božijeg, i ništa ne može nadvladati dobrotu Njegovu. Podnosiće onu spasonosnu tugu i tražiće načina kako bi je uvećali, a onu drugu, razornu tugu, odagnaće uz pomoć dobrih nadanja.
19. Da je dvojaka tuga zbog počinjenih sagrešenja – te jedna vodi ka popravljanju, a druga je pogubna za one koji su njome obuzeti – o tome postoje dva jasna svedočanstva. O ovoj prvoj, naime, svedoči blaženi Petar, a o onoj drugoj skverni Juda. Ovome prvome, dakle, tuga je očuvala pravilno rasuđivanje, pa pošto je gorko zaplakao, ostao je uz Hrista, i to ništa manje nego što je bio pre sagrešenja; a onoga drugoga, Judu, tuga je do litice dovela, i otišao je iz života noseći na sebi okove u vreme opštega izbavljenja, kad se izlivalo očišćenje celoga sveta, očajavajući zbog izbavljenja jednog čoveka, odnosno očajavajući zbog svoga spasenja. Znajući, dakle, još odranije kakva su njihova svojstva, i pošto ovu prvu tugu prihvatamo, a onu drugu izbegavamo, treba da sagledamo po čemu se svaka od njih razlikuje od strasti, i zašto nam jedna od njih čini dobro, a druga nam je na štetu.
20. Pošto grešeći prema Bogu, postajemo zli i prema samima sebi, neće nam biti ni od kakve štete ako pretrpimo žalost zbog svoje neblagodarnosti Gospodu; naprotiv, može nam to biti od koristi. Kada, međutim, prema sebi najpre gajimo nekakvo divljenje, pa potom uvidimo kako te naše divote nestaje zbog toga što smo se o neke svoje obaveze ogrešili, na štetu nam je ako se žalostimo i korimo sebe opterećujući srce gorkim kajanjem, kao da više ne treba da živimo pošto smo takva i tolika zla počinili. Tu tugu, dakle, treba da odagnamo, jer je jasno da je ona majka smrti i da, uz pomoć naše gordeljivosti i toga što suviše veliku vrednost sebi pridajemo, vodi pravo ka adu; dok onu drugu tugu pokreće ljubav prema Gospodu i jasno poznanje Dobrotvora, kao i činjenica da, iako smo svi dužnici Njegovi, ne samo da Mu ništa ne doprinosimo, već Mu svojim zlim delima uzvraćamo. Jer, kao što je hvalisavost loša, tako je loša i patnja koja se zbog nje rađa u duši. Isto tako, ako ljubav je prema Hristu dostojna najviše hvale, tada za one koji pravilno umuju nema ništa blaženije nego da podnose bolne ubode strela te ljubavi i da venu u duši.
21. No, pošto ta tuga, prepuna duhovnih blagodati, zavisi od ljubavi prema Hristu, a ljubav prema Hristu zavisi od pomisli koje se odnose na Njega i na Njegovo čovekoljublje, bilo bi korisno da ih zadržavamo u sećanju i da ih razmatramo u duši, te da nikada ne prestajemo da se njima zanimamo – već da ih, s jedne strane, mi sami pomno izučavamo i o njima razmišljamo, a sa druge, da one budu naslada našeg jezika pri opštenju sa drugima i predmet rasuđivanja. Potrebno je, naime, da postignemo da to bavljenje mislima o Hristu bude neprekidno – ako je moguće i celog života, ili makar vrlo često – kako bi te misli bile u stanju da se ustale u duši i da obuzmu celokupno čovekovo srce. Jer, ni oganj ne može delovati na ono što dotakne ako nije u stalnom dodiru sa njim, niti je pomisao u stanju da pokrene srce na neku strast ako je od njega odvojena; za to je, dakle, potrebno vreme i trajna veza.
22. Naravno, pomisli na ono što je čulima lepo i prijazno raspaljuju želju, jer činjenica je da su čula delatna u nama od samog početka, a da pomisli dobijaju svoj podsticaj od njih, odnosno one bivaju družbenici i vrsnici čovekovi; i vrlo lako ubede čoveka u ono što požele, jer su ugodne i dugo uz nas. Kad posle izvesnog vremena, međutim, dospemo do blagorazumnosti i do one duhovne filosofije, potrebno je – zbog toga što je malo vremena na raspolaganju – mnogo truda i neprekidno opštenje kako bismo zavoleli dobro, koje i ne zadovoljava čoveka odmah, nego vrlo lagano, pošto smo se već ispunili mnogim dobrima. Uistinu, uz pomoć golemog napora jedva da smo u stanju da prekinemo dugotrajnu navadu lukavih pomisli, te da u svoju dušu umesto onoga što je lažno, unesemo ono što je istinito, a umesto onoga što je ugodno, unesemo ono što je dobro i duhovno. Otuda se i ne treba čuditi što ni najvrlije pomisli ne odnose uvek pobedu nad lukavim pomislima, i što u onih ljudi koji slovesno žive, kreposne misli nisu ništa brojnije od loših pomisli. Čini mi se, i to sa pravom, da bi čovek mogao postati vrlinski, nije dovoljno samo da ovo nauči, odnosno da spozna razloge koji će ga nagnati da bude vrlinski – potrebno je, naime, da provodi mnogo vremena izučavajući ovo i da bude istrajan u tom razmišljanju. A kad se nauči ispravnom poimanju, da to ne zadrži samo za sebe, nego da to saznanje i upotrebi tamo gde je neophodno; kao što ni hrana, oružje, lek ili haljina nisu od koristi onima koji ih naprosto poseduju i drže ih uza se, već su na pomoć onima koji se njima koriste.
23. Ako, dakle, loše pomisli uporno zaokupljaju naš um kad u njega jedanput stupe, a one dobre odgonimo čim ih okusimo, šta je onda čudno što zle pomisli prevladavaju, te onako lukave, budući da su delatne, zauzimaju sve prostranstvo duše, a one dobre pomisli, pošto su nedelatne, bivaju u potpunosti pobeđene i izgnane? Naime, nimalo nije neobično ako graditelj ne gradi, ako lekar ne isceljuje, ili ako bilo koji stvaralac ne tvori ono što mu pripada, ukoliko se ne koristi svojim umećem, niti je neobično što nikakve koristi od izučavanja nema onaj ko ispravno shvatanje ima, ali ga delatno ne primenjuje. Jer, korist od oružja je u tome da ga čovek na prikladan način upotrebi protiv nasrtljivaca, a umetnost je korisna kada dela po vlastitim zahtevima. Koristimo, dakle, te najuzvišenije pomisli kao kakve simvole, starajući se ne samo da naš um spozna ono što je potrebno, nego i da, spoznavši, poveruje u to i zavoli ga kao istinsko dobro, za šta je neophodno pažljivo izučavanje. Jer, sa lukavim pomislima dešava se suprotno: kad se čovek njima zanima i zadugo sa njima biva, to je pogubno za njegovu dušu; ali, ako samo zna za njih, od toga nema štete. Prema tome, kao što je bilo potrebno da tamo izbegavamo svako izučavanje pomisli, ovde je potrebno da u tome budemo istrajni.
24. Želeti ono što je dobro, ne predstavlja neko naročito postignuće jer za to nikakav poseban trud nije potreban, ali da bismo to dobro stekli i zadržali, neophodno je pribeći i nekakvom metodu – za šta jeste potreban trud. A kako je moguće da se dobrovoljno prihvatimo te borbe ako nam nije lako da zavolimo trud? Ono što nas podstiče i priprema za svaku vrstu borbe jeste čežnja za onim za šta se borimo – ona čini da nam trudovi budu slatki čak i kad su vrlo mučni. Ljubav prema onome što je istinski lepo biva raspaljena samo tako što svoj um usmeravamo ka toj lepoti i spoznajemo njenu prirodu. To je upravo ona vatra koja se, zbog promišljanja o Bogu, rasplamsala u duši Prorokovoj, koji kaže: „U mislima mojim razgore se oganj“.[16] Pokazujući na jednom drugom mestu u čemu treba da se sadrži to razmišljanje i kakav je čovek koji se time zanima, Prorok veli da zakon Božiji treba da bude predmet razmišljanja, i da je takav čovek blažen. Jer, veli on, blažen čovek „o zakonu Gospodnjem misli dan i noć“.[17]
25. Ako je razmišljanje o pisanom zakonu u stanju da razgori taj oganj, šta li onda treba da mislimo o tome kako u nama deluje zakon Duha, koji je sam usadio u ljude istinsku ljubav ka Bogu, rasplamsavši oganj čežnje koji se ničim ne da ugasiti: ničim prijatnim ili što je drugačije vrste, ali i ničim što je sadašnje ili što je buduće! Zbog toga mi se čini da se zakon Duha pojavio sa ognjenim jezicima, jer je doneo ljubav koja se, kao kakav oganj, na sve usućuje. Naravno, ta ljubav je najpre Zakonodavca dovela na zemlju, a i samo Telo Zakonodavca plod je Njegovoga čovekoljublja. Uostalom, celokupni Njegov Zakon preispunjen je ljubavlju, i sve što se u njemu nalazi, tu ljubav iskazuje, nju sadrži, njome ubećuje, nju prima kao dar od nas za sve ono što nam je Sam Zakonodavac podario, smatrajući to dovoljnim uzdarjem. Jer, ne zapoveda nam kao slugama koje su dužne da Mu se pokoravaju, već nas, kao one koji su radi Njega mnogo truda uložili i veliku odanost i ljubav pokazali, priziva da Mu od samog početka pristupimo i da zajedničarimo u Njegovim dobrima: Ja sam se, veli Gospod, borio za Carstvo, i zbog mnogih patnji ispleo sam pobedni venac, a vi Ga primite bez ikakve patnje. A od vas, umesto toga, tražim da me ljubite više od svega.
26. Kakve li neizrecive dobrote, koja ne samo da nas ljubi toliko silno, već i to što mi nju ljubimo, smatra naročitom čašću i sve će za to učiniti! Jer, odista, iz kog razloga je Gospod sazdao nebo, zemlju, sunce i vidljivi svet? Zbog čega je toliko velika lepota vidljivog sveta, i zašto je stvorena samo jednim migom Njegovim, te se iz nje učimo svakoj mudrosti, ako ne zbog toga da bi nas okrenuo ka Sebi i da bi nas time ubedio da Ga ljubimo? Sve u svemu, kao što to i vatreni ljubitelji čine, pokazuje nam Svoju mudrost, dobrotu i umeće kako bi u nas usadio Svoju vlastitu ljubav. I toliko to smatra značajnim i toliko mnogo u to ulaže da se – učinivši najpre sve što Mu je kao Bogu po prirodi priličilo – nije time zadovoljio, nego je imao na umu i onu drugu prirodu, te je i nju u tom cilju koristio: ono u šta, kao Bog, nije mogao da nas ubedi,to je postigao kao čovek. Tako je, uz pomoć ovoga što je sa Sobom doneo kao Bog, i onoga što je spolja kao čovek poprimio, privukao ka Sebi onoga koga ljubi.
27. Tako zakon Duha zapravo postaje zakon prijateljstva, kojim se čovek vežba u blagodarnosti. Zbog toga neka naš um ka njemu bude usmeren. Ponajpre zbog toga što ovde nema nikakve potrebe za prolivanjem znoja, niti je potrebno da se trudimo ili da blago trošimo, niti da poniženja ili sramotu trpimo, niti da bilo šta gore od toga podnosimo, već naprotiv, možemo da se svojim umećima koristimo, i nikakve smetnje nema da se svako od nas bavi svojim zanimanjem: vojskovođa se može zanimati vojevanjem, poljodelac poljodelstvom, stvaralac se može predati svojim delima, i nijedna od ljudskih delatnosti neće trpeti zbog toga (što će naš um biti upravljen ka zakonu prijateljstva). Jer, nije neophodno da se čovek dokopa pustinje, ili da se hrani kakvom neuobičajenom hranom, ili da promeni odeću, niti, opet, da naruši svoje zdravlje, ili da se na bilo koji drugi podvig osmeli – moguće je, dakako, i da čovek, živeći u svom domu i ne gubeći ništa od onoga što poseduje, uvek ima na umu takve misli.
28. Šta, dakle, sprečava čoveka da u tome bude vrlinski, kad je prirodno da za to podnese i muku ako bi zatrebalo? Pošto smo ljudi slovesni i u stanju da rasuđujemo kad je to potrebno, kako onda ne treba da promišljamo o onome što je najuzvišenije? Pa ako se nikada dosada nije držalo da zaludne i grešne pomisli, kao i one od kojih nikakve koristi nema, u bilo čemu mogu nauditi čovekovoj sreći, ili njegovom umeću, ili imovini, ili bilo čemu što sačinjava njegov život, kako li tek možemo zbog takvih stvari optužiti dobre pomisli, i kako ćemo ono što je dobro optužiti za zlo? Jer, dobre pomisli se, dakako, ne suprotstavljaju ničemu što je korisno, i nikakva zloba se ne može sa njima dovesti u vezu, ukoliko neko, naravno, zlobom ne nazove radost. Naime, ako se radujemo zbog onoga što je najbolje, ništa ne može biti uzvišenije od misli koje se odnose na Hrista i na Njegovo čovekoljublje, jer ništa ne može biti uzvišenije od onoga u čemu se nalazi krajnja granica dobrote; pa iako nam je nešto ugodno i prijatno, niko ne može dokučiti da li nam to više odgovara od mnogoga truda kojim se stiču vrle pomisli. Prethodne reči su pokazale da nam je Hristos srodniji ne samo od naših srodnika po krvi, i ne samo od naših telesnih roditelja, već i od nas samih.
29. Otuda se i dešava da slovesnom delu duše ništa nije srodnije od pomisli na Njega, pa pošto nam je takvo zanimanje blisko i srodno, a i najuzvišenije od svega drugog razmišljanja, moglo bi se reći da je ono za krštene duše slaće od svake druge dražesne stvari – imam na umu, svakako, one hrišćane koji se posle krštenja ne zapuste previše, poput onih Jevreja koje je čudesni Stefan nazvao neobrezanima srcem i ušima.[18] Da od tih misli nikakve štete ne može biti po čovekov život, već da, naprotiv, onima koji se takvim mislima zanimaju, one donose užitak i radost, to je jasno iz onoga što je do sada rečeno; a da dobre misli donose korist hrišćaninu i pružaju mu pomoć, i to čak u onome što je bolje i značajnije od svega drugog, na to smo već ukazali, ali to će se još jasnije pokazati kad u nastavku ovo podrobnije razmotrimo.
30. Pre svega, kad je duša obuzeta dobrim mislima, znači da je istovremeno oslobođena od loših, pa stoga svetlost svetih Tajni u sebi nosi čistu od bilo kakve bolesti. A to nam, opet, pruža mnoštvo svakovrsnih dobara a da pri tom nikakav trud nismo uložili. Konačno, i same pomisli treba da, uz pomoć vlastitih lekova, obavljaju svoju dužnost i da na najbolji način utiču na srce. Naime, kao što se iz lukavih pomisli rađaju loše strasti, tako isto je prirodno i da se iz dobrih pomisli rađa vrlina. Jer, uglavnom pomisli i ideje nagone čoveka na to da donese ovu ili onu odluku – utiču na to šta će reći ili učiniti, ili kakvu će muku podneti, ili šta će od svega izabrati. Na isti način i učitelji vrline u pravo vreme usađuju svojim učenicima najuzvišenije misli, dok protivno tome, lukavi demoni uvode u naš um lukave predstave; na taj način oni prvi nas čine tvorcima dobrodetelji, a ovi drugi nas čine veštacima najbesprizornijih dela.
31. Dakle, svako bavljenje hvale dostojnim razmišljanjem može kao plod da ima vrlinu; kad su naše misli, međutim, upravljene ka Hristu i ka onome što je On radi našega spasenja čovekoljubivo učinio, to donosi pred nas i sam život kome težimo, a nas čini blaženima. Da bismo ovo jasnije pojmili, sagledajmo da li možda od tih pomisli ne zavise i sve one vrline zbog kojih je Sam Hristos nazvao blaženima ljude koji te vrline steknu. Koje ljude, dakle, naziva blaženima Onaj Koji je odista blažen? Siromašne duhom, one koji plaču, krotke, one koji su gladni i žedni pravde, milostive, čiste srcem, mirotvorce, one koji su trpeli progone i sramotu zbog pravednosti i zbog svoje odanosti Hristu.[19] Jer, oni su uistinu stekli blaženi život. Prema tome, ako ovo posmatrajući, zaključimo da taj hor blaženih upravo kroz ove misli stiče svoju blagoobraznost i kroz njih plete svoje pobedne vence, jasno će biti svakome da predavanje takvim mislima i zanimanje njima predstavlja siguran put i prelaz i lestvicu ka blaženom životu, bez obzira na to šta bi bilo ko mogao reći.
32. Kome je, zaista, svojstveno siromaštvo duhom i ko je u stanju da, po rečima apostola Pavla, „ne misli o sebi više nego što valja misliti, nego misli smirenoumno“[20] ako ne oni koji su spoznali siromaštvo Hristovo? On je, naime, uzeo učešća u prirodi i životu slugu iako je Vladika svega; i postao je telo iako je Bog; izabrao je nemaštinu iako je bogat, i pretrpeo svako poniženje iako je Car slave; On, Koji je Izbavitelj roda ljudskoga, išao je svezan; On, Koji je došao da ispuni Zakon i „kome je Otac predao sav sud“,[21] optužen je za bezakonje i prihvatio je da Ga sudije predaju raspomamljenoj i razuzdanoj gomili da Ga pogubi. Kakvu li nadmenost ovo neće nadvladati? Uostalom, kad se u nama pojavi gordost zbog ostvarenih podviga, te nam se oni učine izlišnima, svako ko izučava dela Hristova spoznaće ne samo da time sam nije učinio ništa veliko, već i to da sam nije bio u stanju da išta doprinese svome oslobođenju od robovanja smrti, niti, opet, da posle izbavljenja od smrti sačuva svoju slobodu čistom. Jer, Gospod nas je Svojom Krvlju iskupio i podario nam slobodu, plativši za nas toliko veliku cenu. Od svih oslobođenih, međutim, ko je ostao pri tome što je od Hrista zadobio, i ko je to duhovno bogatstvo do samoga kraja sačuvao neuprljanim, a to što se malo ogrešio samo prema blagodati, ne smatra svojim vlastitim podvigom?
33. Šta, uistinu, možemo uočiti u nama samima što bi nam dalo povoda da o sebi visoko mislimo, kad naša vlastita vrlina po sebi ne vodi ničemu što je korisno? Ako u nama ima istinskoga dobra, to je zato što ga je Bog u nas usadio bez ikakvog našeg učešća u tome; pa ipak, čak ni to spolja darovano bogatstvo nismo u stanju da sačuvamo bezbednim – kao što bismo sačuvali kakvu veštastvenu riznicu. Tolika je naša nemoć! Jer, posle novog sazdavanja i pogružavanja u vodu krštenja, i posle pričešćivanja sa Trpeze prepune božanskoga ognja, čak i najbogomudriji meću ljudima postaju toliko nemoćni kad je u pitanju vrlina, da im je neprekidno potrebno zajedničarenje u Darovima sveštene Trpeze i očišćujuća Krv Hristova, kao i ruka pomoći odozgo kako ne bi dospeli do najgoreg zla.
34. Istinski svedoci svega toga jesu oni koji su radi vrline i dobra uzimali na sebe svaku muku, ali koji su posle toga bili spremni da se odvaže na svako zlo. Oni su se nastanjivali po gorama i bežali od svakog meteža i zajedničkog života, kao od kakve nesreće, da bi se posvetili samo Bogu; pošto bi stekli sve najbolje što je čoveku moguće steći, i pošto bi pokraj Boga ostvarili sve što je najuzvišenije, dešavalo se da im ipak ponestane nadanja i poverenja u Boga u vezi sa svim što su ostvarili, te bi se namah upuštali u najgora zla i nikakvo nevaljalstvo im ne bi bilo strano. Zbog čega onda treba o sebi visoko da mislimo? Zar zbog naših podviga? Pa nema nijednoga velikoga! Možda zbog velikih stvari koje su u nama? Ali one nisu naše! Da li zato što smo očuvali ono što smo od Boga primili? Pa mi smo to izdali! Ili, možda, zato što pečat Hristov nosimo na sebi? Ali upravo je to dokaz da ga ne nosimo, jer oni koji su gordi, ništa zajedničko nemaju sa Njim, Koji je„krotak i smiren srcem“.[22] I dešava se da zbog tih pomisli gordost sama sebe uništava, a da strast i na jedan i na drugi način nestaje. Naime, ili mislimo o sebi onako kako dolikuje, te se ne gordimo i nemamo o sebi visoko mišljenje, ili mislimo o sebi veoma visoko, te zbog te gordosti osećamo kako se udaljujemo od Hrista i kako u nama nema ništa zdravo. Jer, imajući na umu koliko smo ništavni, nećemo o sebi gajiti visoko mišljenje.
35. Prirodno je da tuguju i da liju suze oni koji se zanimaju Hristom ako razmišljaju o tome kakve su se čudesne stvari dešavale radi našeg spasenja, a koliki je naš nemar i san koji nas je obuzeo. Jer, ako nas zbog gubitka dragocenih stvari ovoga sveta obuzima žalost, i ako nas sećanje na dobra koja smo izgubili dovodi do suza, tada možemo spoznati koliko li je bogatstvo koje smo najpre imali u rukama i bili u stanju da ga zadržimo, pa smo ga ipak ispustili. A ako nas sopstvena savest grize i izjeda nam dušu zbog prevelike neblagodarnosti koju pokazujemo prema toliko častoljubivom Dobrotvoru, iz toga se zaista jasno može nazreti koliku dobrotu i čovekoljublje On nama pruža, a kolikim nemarom mi Njemu uzvraćamo.
36. On je najpre sišao sa neba tražeći nas. Da bi nam ostavio reči koje su nam bliske i da bi pokazao obličje koje je srodno našem, učinio je tako da – bilo da ljubimo Njegovu čovečansku prirodu koja nam je srodna, bilo da ljubimo onu Njegovu prirodu koja nam je nepoznata – On bude i jedno i drugo; a te dve prirode, koje svagde rađaju ljubav, sjedinjene su u Njemu kako bi mogle silno da pokreću ka erosu. A zatim, da bi uvećao ljubav, pridodao je i sledeće: naime, pošto svako ljubi sebe, ljubi i onoga koji je jednoplemen sa njim; no, kako je ipak bliskiji sebi nego svojim srodnicima, on više ljubi sebe nego njih. Da bi i u tome zauzeo najbolji prostor našeg srca, i da bismo ga svi zavoleli, ne kao srodnoga sebi već kao same sebe, Hristos, Koji je preuzvišena ljubav, zavoleo je nas ne samo kao Svoje srodnike, uzevši učešća u samoj našoj prirodi, nego je primio i samo naše telo i našu krv. Tako, pošto nas je učinio zajedničarima Svoga Duha, postao je svima onima koji Mu se klanjaju uistinu drugo „ja“, kao što to, pomalo preterujući, veli izreka koja govori o prijateljima.
37. Tako nas je, dakle, On zatražio, i nijednu mogućnost projave ljubavi nije ostavio nedelatnom, nego nam je pokazao Sebe i kao Dobrotvora i kao brata, i postao je radi nas ono što smo i mi sami. A sve to ostvario je ne samo pokazujući volju za to i ne samo naklonom Svoje volje, kojim je nekada sazdao nebo, već znojem i trudom, što Mu nikako nije priličilo, podnoseći krsne muke, poniženja i rane, i iskusivši konačno i smrt. A mi, ne samo što i ne pomišljamo da budemo blagodarni Njemu, Koji nam je na toliko načina pokazao Svoju dobrotu, i ne tražimo kako da Mu za tu dobrotu uzvratimo, nego smo toliko podli da se držimo svega što je Njemu mrsko: od čega nas On odvraća, toga se mi držimo, a na šta nas podstiče, to izbegavamo, pokazujući na taj način nekakvu čudnovatu lukavštinu. Kakvog li vapaja i kakvih li suza nismo dostojni mi, koji nešto drugo smatramo značajnim, a Spasitelja i sve što je Njegovo preziremo, kao da neki drugi treba da Ga potraže, ili kao da se nije radi nas ostvarilo Njegovo neiskazano promišljanje! Staramo se, dakako, o stvarima koje su nam neophodne, a da bismo ih ostvarili, koristimo nauk, dela, umeća, i uopšte, sve što životu pripada; bilo da treba obrađivati zemlju ili vojevati, bilo da obavljamo kakvu javnu službu ili nešto samo za sebe činimo, uvek odabiramo prikladan način i tražimo pravo vreme i pravi čas, i uopšte, opredeljujemo se za ono što je dobro i što je pravedno. Ali, jedino kad je u pitanju ono što je zaista naše (duhovna i nebeska dobra), tada se najmanje staramo kako ćemo ih sačuvati i na koji način ćemo sebi pribaviti ono što nam po pravdi pripada, kao da smatramo sebe gorima od svih ostalih ljudi.
38. No, ako ništa drugo, okrenimo se onom čudesnom događaju dolaska Hristovog na zemlju, koji je sve uzdrmao i izmenio: dubine zemaljske ugledale su ono što se poviše neba nalazi, a zemlja se uzdigla povrh nebesa; sveopšti tiranin ovoga sveta postao je zatočenik, a zarobljenici ada staju tiraninu na glavu; Bog nam je pokazao Svoje Telo, koje je čak pretrpelo rane, i pokazao nam je Svoju Krv, koju je čak izlio na Krstu; i opet, učinivši se mrtav pred ljudima, uzdrmao je zemlju i mrtve vratio u život. I nikakve druge svrhe nije imalo to delo nego da čovek spozna svoga Vladiku, da se uzdigne sa zemlje i da se obazre ka nebesima. Ima li išta žalosnije od onih koji i posle svega ovoga što se pred njima zbilo, još uvek spavaju i, kao kakvi kipovi pred grmljavinom, ništa ne osećaju?
39. Zar nije pravo da sve vreme svoga života provodimo u žalosti? Jer, zbog čega plačemo? Zbog bolesti? Pa ono što je u nama najvrednije, to ne boluje! Ili plačemo zbog siromaštva? Pa mi provodimo svoj život mnogo gore od svih siromaha, iako je pretežnije i vrednije bogatstvo duhovnog života; a siromaštvo ovoga sveta će, sasvim izvesno, prestati, dok onu drugu, duhovnu bedu ni sama smrt nije u stanju da uništi, nego će nam, dakako, u budućem životu predstavljati mnogo veću sramotu. Ili možda plačemo zbog bolesnog osećanja ništavnosti? Je li moguće? Pa zar lukavi demon nije zaposeo naš um, pošto je u njega ulio toliko neznanja? Jer, ako je znak bezumlja to kad čovek ide u susret maču, kad se baca sa kakve litice, ili kad ne poznaje svoje prijatelje a drži se onih koji mu o glavi rade, zar mi onim što činimo, ne bežimo od Onoga Koji nas ljubi, zar ne pribegavamo svome neprijatelju, zar ne hitamo ka paklu čineći sve ono što nas ka njemu vodi? Pošto smo, dakle, svesni sve te bede, sasvim je prirodno da zbog nje plačemo i žalimo. Mogli bismo, svakako, steći suze i žalost slaveći Hrista zbog Njegovih dobročinstava, i mogli bismo izbeći zla koja ne poznajemo ako shvatimo i trezveno razmislimo o tome da su nam duhovno zdravlje i sva dobra prigotovljeni od strane Hrista, a da mi nismo ponudili ništa više osim voljnog pristanka. Uostalom, ono što najviše ranjava naše srce upravo je to što, iako smo u mogućnosti da budemo blaženi, mi ipak izabiramo nesreću – premda možemo da živimo u svetlosti, prihvatamo da prebivamo u tami.
40. Ovo sve neće nagnati na suze samo lenjivce, već i one koji su najrevnosniji; i to što su svesniji štete koju trpe, to će njihova žalost biti veća. Jer, oni sami sebe optužuju i prekorevaju za sve to, pa i za ono što je gore od toga, i kažnjavaju sebe najtežim kaznama, sećajući se Boga, Koji je nag prigvožden na Krstu; Njega, Kome sve služi a Kome mi ipak sasvim suprotno uzvraćamo; sećajući se Njega, Koji je, iako Bog, uzeo na sebe čovečansku prirodu kako bi nas od ljudi načinio bogovima i kako bismo zemlju zamenili nebom, robovanje carovanjem, i kako bismo sadašnje neslavno stanje zamenili istinskom slavom. Zbog nas se Sazdatelj nebesa odenuo u zemljano telo; On, Koji je po prirodi Vladika, javio se u obličju sluge, a kao Car slave „pretrpeo krst, ne mareći za sramotu“.[23]
41. Iako je mnogo sredstava kojima je Spasitelj uveo istinsku srilososriju u ovaj svet, najbrojnije i najveće primere pokazao nam je svojim rečima, svojim delima i svojim trpljenjem u vreme stradanja, ukazujući nam tako da treba da budemo krotki, da obuzdavamo svoj gnev i da ne budemo zlovoljni prema onima koji nas žaloste. Uostalom, On Sam je primio na Sebe telo i krv radi onih koji su Ga žalostili, i došao je sa namerom da izbavi njih – koje je za sve najgore mogao optužiti. Pa kad se, na koncu, i pojavio, nije prestao sa Svojim dobročinstvima prema njima, iako su oni, zlobnici, klevetali i izvrtali dobrodetelji kojima je On popravljao čovečansku prirodu. Nije On prestao da izgoni demone iz ljudi čak ni onda kad je čuo kako Ga nazivaju Velzevulom i gospodarem nad demonima i kako ga ogovaraju najgorim rečima. A jednoga od svojih učenika, to jest Judu, koji je zbog Njega propao, toliko je izbegavao da izopšti iz grupe apostola da se ophodio prema njemu onako kako je prirodno da se prijatelji jedan prema drugom ophode: iako je bio izdan, jeo je zajedno sa ubicom i delio neizrecive tajne sa izdajnikom, predajući mu i samu Svoju Krv, a na posletku mu je dopustio daTa zagrli i da Ga celiva.
42. I učinio je Gospod ono što je najčudesnije od svega: umro je za one kojima je dobro činio. Pripasali su mačeve oni koji su od Njega primali dobro, a prijatelj je ubicama pokazao put do ubistva; poljubac je bio znak umorstva, a Onaj Koji je sve to trpeo, bio je toliko krotak i čovekoljubiv da kad je jedan od onih pasa bio ranjen od jednog učenika, On ni tu njegovu ranu nije prezreo, već ga je smesta iscelio dotaknuvši se ranjenoga mesta. I tako je pokazao znak svoje natprirodne sile i svoje krajnje krotkosti; a ove koji se sile ne uplašiše niti se zbog krotkosti zadiviše, On nije pogubio niti je bacio oganj na ove bezbožnike, niti ih je gromovima udario, iako behu zaslužili i to i mnogo gore od toga.
43. Iako hor anđela nije bio u stanju ni da pogleda na Njega bez straha, Hristos je ipak sledio one koji su Ga vukli drumovima i pružio je ruke da Mu ih svežu. One ruke pred kojima su spali okovi svake bolesti i koje su raskinule demonsku tiraniju! A onoga zloga slugu koji Ga je udario u slepoočnicu, nije satro – iako je to mogao – već ga je na prijazan i čovekoljubiv način udostojio Svojih reči i nastojao je, koliko je to od Njega zavisilo, da ga popravi i da ga dovede do poznanja dobra. Zatim, kad su Ga one ništavne sudije osudile na smrt, On je ćutke podneo tu presudu, pa pošto je prihvatio osudu i pošto je već prigvožden na krsno drvo, još uvek ne beše nestalo Njegove ljubavi prema ubicama, tako da je molio Svoga nebeskoga Roditelja da ih ne kazni za zlodelo koje su nad Njegovim Jedinorodnim Sinom počinili. Nije se samo molio za njih, nego ih je i pravdao, a glas Njegovoga pravdanje beše glas plamteće ljubavi i velikoga milosrđa, jer je govorio: „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine“.[24] Poput kakvog brižnog oca koji brine za svoju decu, jadikujući zbog njihove nezrelosti, pokušavao je da umoli Onoga Koji sve urazumljuje, da bude blag prema njima.
44. I tako je, dakle, umro, izgovorivši te reči. A kad je ponovo oživeo, i kad je trebalo da kao zajedničare praznovanja Pedesetnice prihvati one koji su Mu ostali privrženi i u kojih je verovanje ostalo neizmenjeno, On je, ne uzimajući im za zlo što Ga behu napustili i razbežali se usred opasnosti, sazvao svoje učenike i pokazao im gde treba da se saberu kako bi Ga sreli. I kad se iznova pred njima ukazao, On ne pomenu njihovo bežanje, niti im ičim pokaza da se nečega takvog seća, odnosno da pamti kako, i pored toga što su tvrdili kako će svi uzeti učešća u Njegovoj smrti i u najgorim mukama, ipak nisu bili u stanju da podnesu ni samo gledanje Njegovih stradanja – iako njihove patnje još ne behu nastupile, nego su ih tek u budućnosti očekivale. Naprotiv, predavši im najpre mir i Duha Svetoga i blagodatne darove Njegove, On im poveri starateljestvo nad sveukupnom vaseljenom, postavljajući ih za duhovne voće po vasceloj zemlji.
45. Na istovetan način se, naravno, odnosio prema svem zboru svojih učenika. A kako se poneo prema vrhovnom učeniku Petru, koji u više navrata beše izdao Njegovu ljubav i koji se beše odrekao Njegovoga prijateljstva? Ne samo što se nije obazirao na njegovo odricanje, niti ga je podsećao na njegova obećanja – kojima se ovaj zaklinjao da će zajedno sa svojim Učiteljem iskusiti smrt, a koje je posle malo vremena prestupio – nego je poslao svoje glasnike da mu, odvojeno od ostalih učenika, objave vest o Vaskrsenju, ukazujući mu tako naročitu počast. Potom je Hristos, došavši meću njih, prijateljski razgovarao sa Petrom, pitajući ga da li je njegova ljubav prema Njemu veća od ljubavi ostalih učenika. Pa pošto Petar odgovori kako Ga ljubi, Ovaj ga opet upita, te čuvši iznova reči: „Ti znaš da te volim“,[25] On ga još jednom upita da li Ga ljubi, i mislim da bi ga Gospod još mnogo puta pitao da Petar nije u svojoj žalosti izrazio čuđenje što je Njemu, Koji sve zna, potrebno toliko reči da bi saznao da Ga ljube.
46. Odvijao se taj dijalog ne zato što Hristos nije poznavao svoga prijatelja, niti zato što se tobože činio da ga ne poznaje, jer bi ono prvo značilo da On može biti u zabludi, a ovo drugo da On Sam obmanjuje – što nijedno ne priliči čistoj Istini. Nego je taj dijalog pokazao da Hristos, s jedne strane, ne zlopamti to što je ovaj pogazio svoja prethodno data obećanja, ne tražeći od njega nova, a sa druge, raspaljuje u Petrovom srcu ljubav koja je bila u opasnosti da se gotovo ugasi. Jer, postavljanje takvih pitanja i podsticanje na takve odgovore u stanju su da, više od bilo čega drugog, učvrste prijateljstvo, a podsećanje na prijateljske odnose i razgovor o njima ne samo da čine većom ljubav koja već postoji, već mogu da je rode i tamo gde je nema. Neka bude tako.
47. Čini se, naime, da Spasitelj na taj način, to jest Svojim delima, iskorenjuje iz Sebe svaki gnev. Postoji li, dakle, išta u Njegovom učenju i u Njegovom zakonu što je pretežnije i od same krotkosti? Uistinu, On kaže da neće primiti ovu molitvu i žrtvu ukoliko se molimo i prinosimo žrtvu imajući gneva u sebi; i da oproštaj grehova, taj zajednički dar svima namenjen, koji je On, došavši sa nebesa, svima razdelio, nikada neće dati onima koji se gneve jedni na druge, čak ni ako sve učine za Njega, čak ni ako izliju potoke znoja i suza, odnosno čak ni ako svoje telo predaju maču i ognju.[26] Toliko visoko, čini se, On uzdiže krotkost; prirodno je onda da oni koji se na Njega ugledaju, imaju pitomo srce prema onima koji ih žaloste. Pokazujući to, On veli: Ako spoznate koliko je u meni krotkosti, tada će i vaše srce biti krotko. „Naučite se od mene, kaže Gospod, jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim“.[27]
48. Krotkost, svakako, može biti i plod izučavanja života i nauka Hristovog. Jer, onaj ko svoj život provodi u takvim mislima, sigurno će steći ljubav za sveštenu Trpezu; a pošto u njoj ne može imati učešća onaj ko nešto zlopamti, on svaki gnev mora obuzdati i sačuvati dušu čistom od svake mržnje. Jer, ta Krv, koja je prevashodno prolivena radi izmirenja, s pravom ne prihvata one koji robuju gnevu i jarosti. Ako je Hristos sa krsta i uputio Ocu reči za svoje krvnike – kao što je prolivena krv Aveljeva zavapila ka nebesima – On ih ipak nije optužio kao Svoje mučitelje, niti je za njih ikakvu kaznu zatražio, kao što je Avelj za svoga brata tražio; desilo se upravo obratno: glas Onoga Koji beše zaklan, oslobodi ubice i dade im oproštaj.
49. Oni koji sa takvim mislima žive, takođe he postati delatnici pravednosti, i to više od svih drugih, jer Vladika sveta je, kako se čini, toliko cenio pravednost da je prebivao meću Svojim slugama, meću onima koji Ga behu osudili, meću onima koji su ga ubili, meću mrtvima, kako bi svakome dao po pravednosti; On je, dakako, Ocu uzvratio slavu i poslušanje koje niko drugi nije mogao da Mu ukaže – iako su Mu oni odvajkada pripadali – a tiraninu je uzvratio okovima i prezirom i poniženjem. Time je nepravednu vladavinu raskinuo, a lažnoga posednika iz naše sredine izagnao, pobeđujući ga sudom i pravednošću.
50. Odakle, uostalom, potiču samilost i učešće u bolu onih koji pate, odakle čoveku osećanje da nevolje drugih predstavljaju njegovu vlastitu nedaću – ako ne iz takvih promišljanja o Hristu? Jer, primećujemo da mi sami, imajući vrlo malo prava da budemo pomilovani, i pored sveg očekivanja stičemo pomilovanje. Videli smo, odista, ono robovanje, sužanjstvo, okove, videli smo razdraženost onoga koji nas je porobio i videli smo kako nema granice zlu koje nam je nametnuo. Kušali smo sve gora i okrutnija tiraninova mučenja; svugde oko nas behu nevolje, i ne beše nikoga ko bi nam pružio ruku pomoći, a sam tiranin imao je mogućnost da nam nametne sve što mu se prohte. I vladao se prema nama kao kakav trgovac prema kupljenom roblju, a mi, opet, nikakve utehe niti ikakvog leka za svoje nedaće nismo imali ni od nas samih, niti od koga drugog, ni od onih koji su poviše nas, ni od naših jednoplemenika – svima podjednako beše nemoguće da se ljudskome rodu nađu u pomoći. I zašto ja uopšte pominjem lek, kad ne besmo u stanju ni da se opomenemo Lekara kako valja, niti da Mu se pomolimo?
51. I pošto smo se, dakle, obreli u tako bednom stanju, smilovao se na nas – ne zastupnik Gospodnji, niti Njegov anđeo, nego Sam Gospod, protiv Koga smo se borili, Koga smo svojim bezakonjima vređali; pomilovao nas je milošću koja nije uobičajena i koja nadilazi um i sve što je prirodi svojstveno. Jer, nije želeo samo da nas od zala oslobodi i da našu muku oseti Svojom, nego je naše patnje sa nas preneo na Sebe, prihvatajući tako da On Sam, po Svojim delima, izgleda dostojan svakoga sažaljenja kako bi nas učinio blaženima. Zaista, On je u dane zemaljskoga života[28] kako veli apostol Pavle, mnogima izgledao kao neki od onih što prose milostinju, i mnogi Ga sažaljevahu zbog Njegove nepravedne smrti. I mnogi „plakahu i naricahu“,[29] kaže Jevanđelje, kad beše vođen na pogubljenje. No, nije On tako izgledao samo onima koji su bili pokraj Njega i koji su svojim očima gledali Njegova stradanja, nego čak ni prorok Isaija, koji Ga je izdaleka posmatrao, nije mogao bez suza posmatrati taj prizor, nego je, kao da nad mrtvacem nariče, ispustio vapaj prepun samilosti: „Videsmo ga, veli on, i ne bi obličja ni lepote u njega… prezren beše i odbačen između ljudi“.[30]
52. Šta može biti ravno tome saosećanju koje Gospod prema nama pokazuje? Jer, u patnjama unesrećenih On ne učestvuje samo mislima i željom, već samim Svojim životom; i ne prihvata da bude samo sudeonik čovekovih nedaća, već sve što je naše uzima na sebe i umire našom smrću. Šta bi više od ovih reči moglo u bližnjima izazvati milosrđe? Jer, kad neko dopadne kakve nesreće, u njega je više samilosti prema onima koji se isto tako zlopate, zato što mu je njihova nesreća bliska. A kakvu li nevolju mi još nismo pretrpeli! Zar nismo pretrpeli otpadanje iz svoje istinske otadžbine? Nismo li trpeli glad, bolest, najtegobnije poslove, najgore bezumlje? Nismo li se od svega toga izbavili „radi srdačne milosti Boga našega“![31] Budimo, dakle, i mi milostivi prema onome ko nam na bilo koji način čini kakvo zlo, i uzvratimo milosrđe svojim bližnjima kao što je naš zajednički Vladika prema nama bio milostiv. Jer, pokazujući upravo to, odnosno kako smo dužni da, imajući za primer božansko čovekoljublje, i mi budemo blagi prema svojim bližnjima, Spasitelj kaže: „Budite milostivi kao i Otac vaš što je milostiv“.[32]
53. Kad neko čisti svoje srce i radi osvećenja svoju dušu predaje podvigu, kakve borbe je to plod i kakvog staranja i kakvog znoja – zar to nije plod misli o Hristu i izučavanja Njegovoga života? I ne bi se to delo moglo nazvati izučavanjem onoga što je u vezi sa Hristom; naime, ako se to pažljivo razmotri – i sama ličnost Hristova upravo predstavlja izučavanje. Jer, pre svega, baviti se tim uzvišenim mislima znači odvojiti sebe od loših misli, a to znači biti čista srca. Pošto je naš život i naše rođenje dvojako, odnosno duhovno i telesno, i pošto se naš duh bori protiv želja našeg tela, a naše telo se, opet, bori protiv želja našeg duha – a kako je nemoguće da stvari koje su među sobom suprotne vode zajedničku borbu i čine zajedničko delo sasvim je jasno da će ona želja koja kroz sećanja ovlada našim pomislima, izagnati odatle onu drugu. Podsećanje na naše telesno rođenje i na telesni život, kao i privrženost našeg uma tim sadržajima, donose svakojake skverne želje i nečist koja odatle ishodi; a kad našom dušom ovlada sećanje na rođenje u banji krštenja, na hranu podobnu tome krštenju i na sva ostala dobra novoga života, prirodno je da tada želja bude uzvedena sa zemaljskih do nebeskih blaga.
54. Hristos je, dakle, „mir naš, koji i jedne i druge sastavi u jedno i razruši Pregradu koja je rastavljala, to jest neprijateljstvo… Telom svojim“,[33] i Koji je radi mira sve zamislio i učinio – prema tome, šta može biti važnije od mira za one koji se u duši zanimaju Njegovim životom i o Njemu promišljaju u svome umu? Jer, i oni sami, kao što to apostol Pavle savetuje,[34] nastoje da postignu mir više nego bilo šta drugo; u tom smislu he i druge upućivati, kako bi odagnali bezumnu mržnju i kako bi prestale zaludne borbe. Taj mir je toliko dragocen da je i Sam Bog sišao na zemlju kako bi ga kupio za ljude, pa iako je bio bogat i Gospod nad svima, ipak nije našao ništa čime bi se cena mira mogla platiti, nego je Svoju vlastitu Krv položio. Naime, pošto meću stvarima koje već behu stvorene i koje su postojale, nije mogao videti ništa što bi imalo dovoljnu cenu kojom bi se mir kupio i što bi Njega i tvorevinu sprijateljilo, Bog je Svojom Krvlju sazdao novu tvar, i darujući je čoveku, smesta je postao Pomiritelj i Gospodar mira. Prema tome, oni koji toj Krvi poklonički pristupaju, šta drugo nastoje da postignu – kako bi bili sigurni da čine ono što je Njemu po volji – nego da budu rukotvorci pomirenja i mira meću ljudima?
55. Koliko dobro predstavlja pravednost uopšte, odnosno vrlina, i koliko lepote ona sadrži u sebi, može se videti i po samoj naravi Spasiteljevoj; naime, samo je On pokazao da je u potpunosti čist od svega što je Njegovoj naravi protivno, odnosno od svakoga zla (jer „On greha ne učini“[35] niti je, opet, gospodar ovoga sveta,došavši na zemlju, našao nešto zbog čega bi mogao goniti onu božansku dušu, ili zbog čega bi optuživao njenu lepotu, iako ju je zavidljivim očima posmatrao). Jasno je, dakle, da se ljubav prema Hristu i prema vrlini ne može steći nikakvim drugim delima i veštinama osim izučavanjem svega onoga što se odnosi na Hrista.Tako će čovek biti u stanju da shvati svu lepotu vrline i Spasitelja; a kad je shvati, zavoleće je,pošto se iz razumevanja svake stvari rađa ljubav prema njoj. Tako se i sa Evom zbilo: privukao ju je plod sa drveta, i to sa onoga koje beše zabranjeno – „jer vide, veli Pismo, da je rod na drvetu dobar za jelo i da Ga je milina gledati“.[36]
56. Kada hrišćani na takav način steknu ljubavi prema Hristu i prema vrlini, biće gotovi da za Njega pretrpe gonjenja, da podnesu izgnanstvo ako zatreba, da slušaju najgore pogrde, i da zbog toga čak budu radosni, kao da su zbog svega toga za njih na nebesima prigotovljene najveće i najlepše nagrade. Jer, ljubav boraca prema Onome Koji pravila borbe određuje, može da učini i to da mu ovi veruju za nagrade koje još nisu viđene i da već sada budu sigurni u ono što ih čeka u budućnosti. Prema tome, kad izučavamo sve što je u vezi sa Hristom i kad o tome razmišljamo, to nas čini smirenima i pomaže nam da spoznamo kolike su čovečanske slabosti, zbog čega i jesmo u žalosti. To nas čini krotkima i pravednima, smirenima i čovekoljubivima i celomudrenima, i pomaže nam da mir i prijateljstvo donosimo meću ljude; i tako ćemo prigrliti Hrista i vrlinu da ne samo što ćemo radi njih muke podnositi, nego ćemo se radovati kad nas zbog njih stanu vređati i bićemo zadovoljni kada nas počnu goniti. I uopšte, najveća duhovna blaga, uz pomoć kojih hrišćani mogu postati blaženi, možemo zadobiti ako se ovakvim mislima budemo zanimali i ako na taj način svoju volju usmerimo ka dobru – ako saobrazimo svoju dušu lepoti koja iz toga dobra ishodi, ako sačuvamo blago koje nam daruju svete Tajne i ako ne razderemo i ne isprljamo svoju carsku odeću.
57. Kao što je svojstvo čovekove prirode da poseduje um i da se koristi razumom, tako isto treba znati da sozercanje Hrista predstavlja delo misli, tim pre što primer na koji ljudi treba da se ugledaju – bilo da oni sami treba da učine neko delo, bilo da druge u tome poučavaju jeste jedino Hristos, Koji je i u Svom ličnom i javnom životu, prvi i srednji i potonji, ljudima pokazao pravednost. A zatim, On Sam je i nagrada i pobedni venac, koji zadobijaju oni što se bore. Na Njega, dakle, treba da se obaziremo i upravo na Njegov život da se ugledamo, i da nastojimo da Ga, koliko je moguće, razumemo kako bismo znali šta nam je činiti. Zaista, nagrade su ono na šta borci računaju stupajući u borbu, i imajući njih na umu, podnose svaku muku, te ulažu onoliko napora koliko misle da su nagrade vredne. No, i pored svega toga, ko još ne zna da pošto nas je samo Gospod zadobio i Svojom Krvlju iskupio, nema drugoga kome smo dužni da služimo i kome svaki od nas treba da se preda i telom, i dušom, i ljubavlju, i razumom, i umstvenom energijom. Zbog toga apostol Pavle i kaže: „Niste svoji, …jer ste kupljeni skupo“.[37]
58. Radi novoga čoveka, uostalom, stvorena je u početku čovekova priroda, a isto tako i um i duša; razum smo primili da bismo Hrista spoznali; želju, da bismo ka Njemu hitali; pamet smo stekli da bismo Njega držali u sećanju, jer kada smo stvarani, On je bio Praobraz. Stari Adam nije primer ovome Novome, nego je Novi Adam primer onome starome. Ako se i kaže da je Novi Adam rođen po podobiju onoga staroga, to je zbog propadljivosti koju je onaj stari uveo, a ovaj Novi nasledio da bi uz pomoć Svojih lekova izlečio bolest prirode i, kao što kaže apostol Pavle, „da bi život progutao ono što je smrtno“.[38] Kod nas, dakle, koji smo najpre spoznali staroga Adama, stvoren je utisak da on zbog svoje prirode predstavlja praobraz Novoga Adama; dok za Onoga Kome je sve pred očima i pre no što zadobije svoje postojanje, stari Adam predstavlja sliku Drugoga Adama – stvoren je, dakle, prema Njegovom liku i obrazu, ali nije ga sačuvao u sebi, ili bolje reći, pohitao je ka tome obrazu, ali ga nije stekao. Otuda se zbilo da je Zakon primio onaj stari Adam, a održao ga ovaj Novi; i poslušanje je zatraženo od staroga, a Novi ga je pokazao „do smrti, i to do smrti no krstu“, kako kaže apostol Pavle.[39] Onaj stari Adam je svojim prestupom pokazao da je na nesavršen način posedovao sve što čovek treba da ima (Mojsijev zakon, naime, nije nadilazio prirodu, i ko je njega prestupio, s pravom je kažnjen), a ovaj Novi je u svemu bio savršen, jer veli: „Održao som zapovesti Oca mojega“.[40] Onaj stari je u ovaj svet uveo nesavršeni život za koji je potrebno bezbrojno mnoštvo pomagala, a ovaj Novi je za ljude postao Otac najsavršenijega, odnosno besmrtnoga života. Doduše, priroda je od samog početka vođena ka besmrtnosti; međutim, do nje je stigla kasnije, Telom Spasiteljevim, koje je Ovaj vaskrsao iz mrtvih za besmrtni život, i tako postao predvodnik besmrtnosti ljudskome rodu. Ukratko rečeno, Spasitelj je, prvi i jedini, Svojim delima, i životom, i svim drugim, pokazao istinskog i savršenog čoveka.
59. Istinsko čovekovo naznačenje, koje je Bog konačno imao na umu kada ga je stvarao, jeste celovit život, u kojem će čovekovo telo biti izvan svake propadljivosti, a njegov um oslobođen od svakoga greha. Jer, njegovo stanje će biti savršeno onda kada ga Tvorac bude sazdao saglasno sa svim onim što smatra da je čoveku potrebno – kao što neka skulptura zadobija svoju lepotu poslednjim potezima umetnikove ruke. Ako je, dakle, onome prvome Adamu trebalo mnogo da bi bio savršen, a ovaj Novi jeste po svemu savršen, te je od Svoga savršenstva i ljudima predao i celokupni ljudski rod sebi pripojio, kako da ono što je drugo ne bude uzor onome prvome, i kako onda da ne smatramo da Hristos predstavlja Praobraz, a da je Adam svoj obraz od Njega primio? Bilo bi zaista neumesno smatrati da ono što je savršeno teži ka nesavršenome, da se lošije nameće kao uzor boljem, i da slepi vodi onoga koji vidi. Ne treba se, naime, čuditi tome što ono nesavršeno vremenski prethodi, a činjenica da je ovo drugo savršeno, nalaže da ga smatramo načelom onome nesavršenome, imajući u vidu da su i radi čovekovih potreba stvorena mnoga bića koja su mu vremenski prethodila, dok je sam čovek, koji svim tim bićima upravlja, poslednji od svih izašao iz zemlje. Neka bude tako.
60. Zbog svega toga, dakle, čovek stremi Hristu i svojom prirodom, i željom, i pomislima ne samo zbog Njegovoga Božanstva, koje predstavlja vrhunac i savršenstvo svega što postoji, nego i zbog Njegove druge prirode. On je zadovoljenje čovečanskih ljubavi, On je blaženi spokoj misli, a voleti nekog drugog, ili misliti o nečemu drugom osim o Njemu, svakako je greh u odnosu na ono što valja činiti i svakako predstavlja prestupanje onih granica koje su u samom početku uspostavljene kao osnova čovekove prirode. A da bismo uvek bili u stanju da svoju pažnju usmerimo ka Njemu i da se u svakoj prilici Njime zanimamo, neprekidno Ga prizivajmo kako bi On bio stožer naših misli.
61. U svakom slučaju, kad Njega prizivamo, nisu potrebne nekakve pripreme za molitvu, niti naročita mesta, niti glasni vapaji. Jer, nema mesta na kojem On nije prisutan, i nema načina molitve da nije zajedno sa nama On Koji je onima što Ga prizivaju, bliži i od samog njihovog srca. Prirodno je, dakle, da verujemo kako će On uslišiti naše molitve i da ne oklevamo zbog toga što smo grešni, već da budemo odvažni i smeli jer Taj Koga prizivamo „blag je i nezahvalnima i zlima“.[41] Toliko je On daleko od toga da Svoje buntovne sluge prezre kad Mu se u nevolji obraćaju da je, čak i kad nije bio pozvan i kad Ga ovi nisu ni pominjali, Sam sišao na zemlju i prvi ih oslovio. „Nisam došao, veli On, da zovem pravednike no grešnike.“[42] Kad nas je na takav način potražio i onda kad Ga nismo želeli, kakav li će se prema nama pokazati onda kad Ga prizovemo? I ako je ljubio one koji su Ga mrzeli, kako će odbaciti one koji Ga ljube?
To izražava apostol Pavle govoreći: „Kada smo se kao neprijatelji pomirili sa Bogom kroz smrt Sina Njegova, mnogo ćemo se pre, već pomireni, spasti životom Njegovim“.[43]
62. Prisetimo se malo i oblika molitve. Nemamo na umu da postignemo ono što Njegovim prijateljima priliči da od Njega traže i primaju, već ištemo ono što priliči krivim i buntovnim slugama – i to naročito njima. Jer, ne prizivamo Vladiku da bi nam podario venac slave, ili da bi nam podario kakvu drugu blagodat, već da nas pomiluje. A za milost i oproštaj, za otpuštenje dugova i za druga dobra, ko treba da moli Čovekoljubivoga i da posle prozbi ne ode praznih ruku, ako ne krivci – jer „ne trebaju zdravi lekara“.[44] Ako je, naime, posvuda uobičajeno da ljudi, obraćajući se Bogu, upućuju Njemu reči kojima se priziva Njegova milost, te reči pripadaju onima koji čine dela dostojna sažaljenja, odnosno onima koji su grešni. Prizivajmo, dakle, Boga i jezikom, i umom, i pomislima, kako bismo u sve ono u čemu smo sagrešili, položili lek koji je jedini spasonosan; „jer nema drugoga imena (pod nebom danoga ljudima), veli apostol Pavle, kojim bismo se mogli spasti“.[45]
63. Za sve to biće dovoljan Hleb koji uistinu utvrđuje srce u čoveku;[46] on će podariti čoveku gotovost za svaki trud i odstraniće iz njegove duše lenjost koja ju je obuzela. To je Hleb koji je sišao sa neba donoseći nam život, Hleb koji treba da jedemo i na svaki način da ga ištemo kako bismo se, učinivši tu Večeru svojim neprekidnim delom, sačuvali od gladi. I ne treba da se udaljavamo od ove svete Trpeze više nego što je potrebno, pravdajući se da nikako nismo spremni za svetu Tajnu, jer to odsustvo raslabljuje dušu i čini je gorom u svakom pogledu; nego pristupivši sveštenicima radi ispovedanja svojih grehova, treba da pijemo Krv koja očišćuje.
64. Ukoliko se ovim mislima bavimo, sigurno ne možemo biti krivi za toliko velika sagrešenja zbog kojih bi nas trebalo udaljiti od sveštene Trpeze. Jer, kao što bi bilo neprilično da se neko drzne da pristupi svetim Darovima ako je kakav smrtni greh počinio, isto tako ne čine kako valja ni oni koji sveti Hleb izbegavaju a nemaju na sebi takvog greha. Naravno da oni koji se u duši još uvek bore protiv strasti kao protiv užarenog ugljevlja, s pravom treba da strepe od ognja svetoga Pričešća i da ga ne uzimaju u sebe pre no što se izmire sa svojim bližnjima. Onima u kojih je zdravo rasuđivanje, ali su u nečem drugom oboleli, potreban je lek za isceljenje. Oni treba da koračaju prema Nosiocu zdravlja, jer „on bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se“,[47] i da ne izbegavaju Iscelitelja praveći se kako su bolesni – jer upravo zbog toga treba da Ga potraže. Ta Krv, naime, postavlja vratnice u našim čuvstvima ne dajući da u njih uđe nešto što bi ih moglo uprljati. Ona zapečaćuje vratnice, odgoni pagubnoga đavola, a naše srce, u koje se ulila, čini hramom Božijim – i sve to čini u većoj meri nego što je to mogla učiniti praobrazna krv izlivana na zidovima Solomonovoga hrama, i ne dopušta da se u srcu ugnezdi lukavi idol, odnosno „gnusoba opustošenja… na mestu svetome“.[48] Naprotiv, učvršćujući razum u duhu vladalačkom, kao što se David molio[49] ona telesno mudrovanje smešta ispod toga duha, i tako čovek stiče duboki mir.
65. No, zašto bih produžavao svoju besedu o ovoj svetoj Tajni, kad su mnogi pre mene već govorili o tome kakva dobra ona daruje onima koji u njoj učestvuju? Ali, ako smo na takav način sjedinjeni sa Hristom – kroz savršavanje svete Tajne, kroz molitvu, kroz izučavanje, kroz razmišljanje – tada ćemo vežbati svoju dušu u svakoj vrlini, sačuvaćemo zalog onako kako apostol Pavle poručuje,[50] i zadržaćemo blagodat koju su nam svete Tajne podarile. Jer, kao što Gospod i savršava svetu Tajnu, i On Sam tu Tajnu predstavlja, isto tako On u nama čuva ono što nam je Sam dao, a istovremeno nas priprema da zadržimo ono što smo primili; „jer bez mene, veli On, ne možete činiti ništa“.[51]
 


 
NAPOMENE:

  1. Luk. 6,45.
  2. Del. ap. 4,32.
  3. Ps. 119, 17
  4. Filip. 2,7.
  5. 2 Kor. 8,9.
  6. Jov. 14,21.
  7. Odnosno đavolu.
  8. Rim. 8: 38-39.
  9. Filip. 2,10
  10. Mat. 24,30
  11. Rimlj. 8,17
  12. 2Tim. 2,12.
  13. Jevr. 2,9
  14. Is. 58,9
  15. Mat. 7,16.
  16. Ps. 39,3.
  17. Ps. 1,2
  18. Del. ap. 7,51
  19. Mat. 5,3-11
  20. Rimlj. 12,3.
  21. Jov. 5,22 i dalje.
  22. Mat. 11,29.
  23. Jevr. 12,2.
  24. Luk. 23,34
  25. Jov. 21,15 i dalje
  26. Mat. 5,23 i dalje; 18,21; 35; I Kor. 13.
  27. Mat. 11,29
  28. Čevr. 5,7.
  29. Luk. 23,27.
  30. Is. 53,2 i dalje.
  31. Luk. 1,78
  32. Luk. 6,36
  33. Ef. 2,14 i dalje.
  34. Rimlj. 14,19; Jevr. 12,14.
  35. 1Petr. 2,22
  36. Post. 3,6
  37. I Kop. 6,19-20
  38. 2Kor. 5,4
  39. Filip 2,8.
  40. Jov. 15,10
  41. Luk. 6,35.
  42. Mat. 9,13.
  43. Rimlj. 5,10
  44. Mat. 9,12.
  45. Del. ap. 4,12
  46. Ps. 103,15.
  47. Is. 53,4.
  48. Mat. 24,15
  49. Ps. 50,14.
  50. 1Tim. 6,20.
  51. Jov. 15,5.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *