NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » O ŽIVOTU U HRISTU

O ŽIVOTU U HRISTU

 

O ŽIVOTU U HRISTU
 

 
ČETVRTA BESEDA
KAKAV DOPRINOS ŽIVOTU U HRISTU DAJE SVETO PRIČEŠĆE
 
Nakon pomazivanja svetim mirom pristupamo svetoj Trpezi, a to je končina i ispunjenje života – kada tamo dospemo, ništa nam više nije potrebno za ono blagostanje koje smo tražili. Jer, odatle, zaista, nećemo primiti samo smrt i pogrebenje Hristovo, i zajednicu života u Njemu, nego ćemo steći Samoga Vaskrsloga Gospoda; i nećemo primiti samo darove Svetoga Duha koje smo u stanju da primimo, već Samoga Dobrotvora, Sam Hram Božiji, u Kome su ustanovljeni svi blagodatni darovi. On je, naravno, prisutan u svim svetim Tajnama, jer se Njim Samim pomazujemo, i u Njega se pogružavamo, i On je naša Tajna Večera. On je, dakle, prisutan i uza sve one koji pristupaju svetoj Tajni i predaje im od Svojih darova, ali ne u svakoj Tajni na isti način: krštenjem On oslobađa čoveka (koji je kao glina pogodna za svako oblikovanje) od svakoga zla i utiskuje u njega Svoje obličje, a pomazanjem ga čini učesnikom u energijama Svetoga Duha, čija on riznica postaje blagodareći ovaploćenju Hristovom. Ali, kad dovede hrišćanina pred svetu Trpezu i daruje mu da jede Njegovo Telo, On ga u potpunosti menja i prenosi ga u Svoje božansko stanje, i tada glina nije više glina – pošto je poprimila carsko obličje – već postaje samo Telo Carevo. Ništa blaženije od toga nije moguće ni zamisliti.
2. Zbog toga Evharistija dolazi poslednja od svih svetih Tajni, jer nije moguće dalje otići niti bilo šta pridodati. Jasno je da ona prva Tajna, odnosno sveto krštenje, ima potrebu za posrednikom, to jest za miropomazanjem, a da ono, opet, ima potrebu za ovom poslednjom Tajnom. Posle svete Evharistije, međutim, nemamo kuda dalje da idemo – tu treba da se zaustavimo i da pokušamo da potražimo sredstva pomoću kojih ćemo biti u stanju da do kraja očuvamo Riznicu dobara. I zaista, sveto krštenje nam je prilikom pogružavanja predalo sve svoje blagodatne darove, no mi smo ipak daleko od toga da budemo savršeni zato što još uvek nismo zadobili darove Svetoga Duha, koji zavise od časnoga mira. Tako se zbilo da na one koje je Filip krstio, još uvek ne beše sišao Duh Sveti i Njegovi darovi, te je zbog toga bilo potrebno da Petar i Jovan polože svoje ruke na njih. „Jer još ni na jednoga od njih, veli Pismo, ne beše sišao, nego behu samo kršteni u ime Gospoda Isusa. Tada polagahu ruke na njih, i oni primahu Duha Svetoga“.[1] Kad zadobijemo Duha, i kad ova sveta Tajna pokaže na nama svoju silu, tada stičemo blagodat koja nam je darovana; a što se ostalih darova tiče, nije sasvim neophodno da nam ih Dobročinitelj pokloni. Jer, svakako je moguće da na nama ima krivice za nešto, i da nas ništa ne sprečava da svetu Tajnu savršavamo a da ono što nam je u njoj dato ipak protraćimo, te da oskudevamo u onome što se od nas očekuje.
3. Mnogo je onih koji o tome svedoče; u vreme apostola to se zbilo i sa Korinćanima. Naime, iako behu ispunjeni Duhom Svetim tako da su bili u stanju da prorokuju, da govore razne jezike i da pokazuju razne darove, ipak su još uvek bili toliko udaljeni od božanskog i duhovnog stanja da ne behu daleko od zavisti, beskrajne pohlepe, međusobne svađe i od svake druge zlobe. Ukazujući na to, apostol Pavle im kaže: „Zar niste telesni i zar se ne vladate po čoveku?“[2] Jer, iako su bili duhovni – bar što se tiče blagodatnih darova – to im nikako nije bilo dovoljno da izbace iz svojih duša sve što je štetno.
4. Ništa od ovoga se, međutim, ne dešava sa svetom Evharistijom; jer one na koje je Hleb života uistinu delovao i koji su se njime zaštitili od smrti, te nisu pokazali nikakvu lukavštinu ni prilikom pričešća a ni kasnije – niko ne može nazvati telesnima. Jer, nemoguće je, zaista nemoguće, da sveta Tajna odista bude delotvorna a da oni koji njoj pristupaju, imaju učešća u bilo kakvom sagrešenju. Zašto? Zato što činjenica da je sveta Tajna delotvorna, znači da onima koji se u nju posvećuju ne manjka nijedna vrlina. Obećanje koje nam je dato u vezi sa svetom Trpezom useljava nas u Hrista, a Hrista useljava u nas. Jer kaže: „U meni prebiva i ja u njemu“.[3]A kad Hristos u nama prebiva, šta nam još treba, ili koje od dobara nam nedostaje? I kad mi u Hristu prebivamo, šta bismo drugo poželeli? On je i naš stanar i naš dom – blaženi smo zbog takvoga doma, i blaženi smo jer pružamo dom takvome stanaru. Dakle, koje dobro ne poseduju oni koji se u takvom duhovnom stanju nalaze? Šta zajedničko ima greh sa onima koji su do takve blistavosti dospeli? Kakav bi greh mogao odoleti pred tolikim obiljem dobara? Koje bi prisutno zlo bilo u stanju da opstane, i koje bi odsutno zlo moglo da pristupi kad je Hristos toliko celovito u nama, kad proniče celokupno naše biće i zauzima sve što je u nama i što je oko nas? I tako, obuhvatajući nas sa svih strana, sprečava da nas se dotaknu strele koje spolja dolaze – jer On je naš dom; a sve što je unutra nečisto, to napolje izbacuje – jer On je stanar koji ceo svoj dom ispunjava. Zaista, ne zajedničarimo u nečemu što je Njegovo, već u Njemu Samome; i ne primamo u svoje duše kakve zrake ili svetlost, već primamo samo Sunce; time što se useljavamo u Njega, useljavamo i Njega u sebe, time što Ga odevamo sobom, odevamo se i mi Njime, time što se sjedinjujemo sa Njim, postajemo jedan duh. Jer, naša duša i telo i sve sile postaju odmah duhovni, pošto se Njegova Duša sjedinjuje sa našom dušom, Njegovo Telo sa našim telom, Njegova Krv sa našom krvlju. I šta otuda proizlazi? Ono što je bolje i uzvišenije, to preovladava nad onim što je niže, a ono što je božansko, to preovladava nad onim što je čovečansko; te biva onako kako Pavle veli o vaskrsenju, …da život proguta ono što je smrtno,[4] a zatim: „Živim – ne više ja, nego živi u meni Hristos“.[5]
5. O, kakvo je veličanstvo svetih Tajni! Kako li je samo uzvišeno to što se Hristov um sjedinjuje sa našim umom, to što se Njegova volja smeša sa našom voljom, Njegovo Telo sa našim telom i Njegova Krv sa našom krvlju! Koliko li će biti uzvišen naš um kad njime božanski um preovlada, i kakva će biti naša volja kad njome ovlada blažena volja, i kakvo će biti ovo zemljano telo kad ga onaj božanski oganj obuzme! A da sve upravo tako biva, o tome svedoči apostol Pavle govoreći kako on nema svoga uma, ni svoje volje, ni svoga života, već mu je Hristos postao sve to. Jer kaže: „Mi imamo um Hristov“,[6] i: „Tražite da iskušate Hrista, Koji u meni govori“,[7] i: „Mislim da i ja imam uha Božijega“,[8] i: „Čeznem za svima vama u ljubavi Isusa Xpusta“.[9] Jasno je, dakle, da je u Pavla jedna zajednička volja sa Hristom – pa sažimajući sve to, on kaže: „Živim ne više ja, nego živi u meni Hristos“.[10] Toliko je savršena ova sveta Tajna i toliko je uzvišenija od svake druge Tajne; i dovodi čoveka do samog vrhunca svih dobara, pošto se ovde nalazi konačni cilj svakog ljudskoga podviga. Jer, u ovoj svetoj Tajni zadobijamo Samoga Boga, i Bog se najsavršenijim jedinstvom sjedinjuje sa nama; a koje bi sjedinjenje moglo biti potpunije od toga da postanemo jednoga duha sa Bogom?
6. Stoga jedino savršavanje svete Evharistije pruža ostalim svetim Tajnama mogućnost njihovog savršavanja. Naime, ona im pomaže u samom času njihovog izvršenja, jer bez nje ostale svete Tajne ne mogu biti ostvarene; a posle njihovog savršavanja pomaže onima koji su u njih posvećeni, i to onda kad je potrebno da oslobodi svetlost svetih Tajni, koja je sa grehovnim mrakom smešana. A da neko ko se istrošio i usmrtio sebe grehom, iznova oživi – to je delo samo sveštene Trpeze. Jer, nemoguće je da pali čovek iznova ustane samo uz pomoć svojih čovečanskih moći, ili da ljudska zloba bude zatomljena uz pomoć čovečanske pravednosti; jer sagrešenje prenosi uvredu do Samoga Boga, te Pavle zato kaže: „Prestupanjem zakona vređaš Boga“.[11] Potrebna je vrlina veća od one koju ljudi imaju da bi bili oslobođeni od zlodela. Zaista, vrlo je lako da neko neznatan uvredi najvećega, ali je uistinu nemoguće da on ukaže i poštovanje koje je jednako uvredi – pogotovu kad je vređač ovome u svemu dužnik, jer ovaj je toliko visoko od njega da se to ničim ne može izmeriti. Onaj ko hoće da se oslobodi zlodela i ko nastoji da povređenome iznova ukaže narušenu čast, mora da prinese više no što je dužan: nešto od toga da bi namirio svoj dug, a nešto kao dodatak da bi izgladio nepravdu koju je počinio. A onaj ko nije u stanju ni da se približi ovome, dokle li će tek dospeti ako teži višim stvarima?
7. Zbog toga nema nijednog čoveka koji je sam po sebi u stanju da se sprijatelji sa Bogom – nudeći Mu svoje vrline. Otuda ni stari Mojsijev zakon nije bio u stanju da ukine neprijateljstvo između ljudi i Boga, niti je revnost bila dovoljna da donese mir onima koji žive u blagodati. Jer, i jedno i drugo su dela čovekovih moći i čovečanske pravednosti. Uostalom, blaženi Pavle ovaj zakon naziva čovečanskom pravdom: „…ne poznajući pravde Božije i nastojeći da svoju pravdu utvrde“[12] – a imao je na umu starozavetni zakon. Jer, ovaj zakon je samo toliko mogao učiniti protiv naših zala koliko je bilo potrebno da nas prigotovi za zdravlje i da nas učini dostojnima Isceliteljeve ruke. „Tako nam zakon, veli on, postade vaspitač za Hrista“.[13] I blaženi Jovan Preteča je krštavao u ime Onoga Koji dolazi,[14] a svaka čovečanska filosofija i svaki trud predstavljaju nekakvo predvorje i nekakvu pripremu za istinsku pravdu.
8. Prema tome, pošto mi sami nismo bili u stanju da postignemo pravednost, Sam Hristos je postao za nas „premudrost od Boga i pravednost i osvećenje i izbavljenje“,[15] te je Svojim Telom ukinuo neprijateljstvo[16] i sprijateljio Boga sa nama; i to ne samo svojom čovečanskom prirodom uopšte, niti samo onda kad je umro, već to čini svagda i sa svakim čovekom. Kao što je to učinio onda kad je raspet, tako čini i sad moleći se za nas, ukoliko mi, kajući se, ištemo oproštaj za sva svoja sagrešenja. Jer, samo je On i mogao da vrati dug koji smo mi svome Stvoritelju dugovali, da nas zbog naše uvrede opravda – s jedne strane svojim životom, a sa druge svojom končinom. Naime, smrt kojom je zbog slave Očeve umro na Krstu, Hristos je prineo kao protivtežu našem sagrešenju i tako uzvratio većom platom od one koju smo mi svojim pregrešenjem uveliko sami sebi ukinuli: podario je našem životu svako dostojanstvo kojim je bilo prirodno da Hristos počastvuje, a Otac da bude počastvovan. Zaista, Hristos je pokazao mnoga i velika dela, koja su projavila veliku slavu Oca, najpre provodeći Svoj život čistim od svakoga greha, a zatim savršeno i u potpunosti čuvajući zapovesti – i to ne samo one koje je Otac dao (jer veli: „Održao sam zapovesti Oca mojega“[17], već i one koje je Sam propisao za život čovečiji, jer je On Sam otkrio i posejao na zemlji nebesku filosofiju, a uzročnikom svih čudesa nazivao je Svoga Roditelja; pa i pored toga, ko ne zna da je On, samim tim što je poživeo sa ljudima i u potpunosti se sjedinio sa telom, potpunije i jasnije pokazao dobrotu i čovekoljublje Onoga Koji Ga je poslao, i time ukazao na slavu koja Mu priliči? Zaista, ako dobrotu treba meriti činjenjem dobrih dela, onda je Bog Svojim domostrojem spasenja učinio toliko dobra ljudskome rodu da nije žalio ništa što je za to bilo potrebno, već je čovečanskoj prirodi darovao sve svoje bogatstvo („jer u Njemu obitava sva punoća Božanstva telesno“[18]; očigledno je, dakle, da u Spasitelju prepoznajemo krajnju granicu božanskog čovekoljublja, a da je onim što je učinio, Sam pokazao ljudima koliko je Bog zavoleo svet i koliko je Njegovo staranje za naš rod. Zbog toga Gospod i savetuje Nikodimu da po tome spozna čovekoljublje Očevo, a to smatra dovoljnim znakom Njegove bezgranične dobrote, pa kaže: „Bog je tako zavoleo svet, da je Sina svojega Jedinorodnoga dao da svaki koji veruje u Njega ne pogine, nego da ima život večni“.[19] Jer, uistinu, ako Otac nije imao da ponudi veće ili bolje darove od onih koje je čovečanskoj prirodi podario silaskom Svoga Jedinorodnoga Sina, jasno je da ne bi ni mogao steći veću slavu nego što je dobrota i čovekoljublje koje je otuda mogao primiti. Stoga, dakle, Spasitelj poštuje Svoga Oca na način koji je dostojan Njega Samoga i Njegovoga Roditelja. Šta bi drugo moglo predstavljati poštovanje prema Bogu ako ne širenje učenja o Njegovoj preobilnoj dobroti? A to je slava koja Mu je od davnina pripadala, ali ne beše nijednog čoveka koji bi bio u stanju da Mu je prinese; zato se kaže: „Ako sam ja Otac, gde je čast, moja?“[20] Naime, samo je Jedinorodni Sin mogao da očuva sve ono što priliči Ocu; dakle, sve je to pokazao kao jedini moćan da osvoji pobednu nagradu, i pošto je savršio Svoje celokupno delo, On kaže Svom štovanom Ocu: „Ja Te proslavih na zemlji… Objavih ime Tvoje ljudima“.[21]
9. Sasvim prirodno. Jer, On je Logos, Koji na Sebi nosi tačno obličje Svoga Roditelja, i On predstavlja „sjaj slave i obličje bića Njegovoga“.[22] I pošto je, sjedinivši se sa telom, postao dostupan onima koji telesno žive u čuvstvima, objavio je svu blaženu volju Onoga Koji Ga je odaslao. Mislim da ka tome vode one reči koje je Spasitelj uputio Filipu kada ovaj traži da vidi Oca: „Ko je video mene, video je Oca“;[23] Isaija zbog toga kaže: Ime je Njegovo velikoga saveta Anđeo.
10. I tako, dakle, ne izostavivši ništa što je u slavu Očevu, Jedinorodni je Sam razrušio bedeme neprijateljstva i oslobodio čoveka od njegovih sagrešenja. Isus, Koji je dvojake prirode, svojom drugom prirodom – mislim na našu čovečansku – proslavio je Oca i ispleo Mu onaj čudesni venac slave Svojim Telom i Svojom Krvlju; zbog toga Hristovo Telo predstavlja jedini lek protiv pregrešenja, a Njegova Krv jedino otpuštenje greha. Stoga je On prevashodno i rođen da bi proslavio Oca – kako veli i Sam Spasitelj; zato je rođen i zato je došao na svet, i sve vreme je činio dela koja su samo ka tome vodila, i samo je zbog toga podneo stradanja. Jer, to Telo je postalo riznica punoće Božanstva, i nije okusilo greha, nego je iskupilo svako dugovanje: onim što je propovedalo i onim što je činilo, objavilo je svojim jednoplemenim Judejima Oca, Koji je njima bio nepoznat. To je ono Telo koje je pretrpelo zaklanje na Krstu i koje se pred blizinom zaklanja uplašilo; koje je agoniju i znoj pretrpelo, koje je predato i uhvaćeno, koje je podnelo bezakone sudije, i koje je pred Pontijem Pilatom ispovedilo dobro ispovedanje, kako veli apostol Pavle.[24] To Telo je zbog svoga ispovedanja predato na smrt, i to na krsnu smrt, i primilo je šibanje po plećima, klinove u ruke i u noge, koplje u rebra, te je sa mukom podnosilo šibanja i trpelo bol zbog prigvožđenja. A ta Krv Hristova, koja je prskala iz rana, ugasila je Sunce, i zatresla zemlju, i osvetila vazduh, i vasceli svet oprala od nečistote greha. Prema tome, kao što je pisanom Mojsijevom zakonu naprosto bio potreban duhovni zakon, kao što nesavršeni ima potrebu za savršenim, kao što onaj ko nije u stanju da ostvari ono što je savršeno, ima potrebu za onim koji to može, isto tako i oni koji svojim trudovima, znojem i suzama mole oproštaj za ono što su, nakon pogružavanja u banju krštenja, sagrešili blagodati Božijoj, potrebuju Krv Novoga Zaveta i kopljem probodeno Telo – jer ono prvo, odnosno trud, znoj i suze, ne donosi nikakve koristi bez ovoga drugoga, odnosno bez Tela i Krvi Hristove.
11. Blaženi Dionisije čak kaže[25] da se ni same sveštene Tajne ne savršavaju niti su u stanju da nam prenesu svoje darove ukoliko im se ne pridoda sveta Večera božanske Evharistije; a još manje je moguće da čovekov trud i vrlina izglade grehe ljudske i budu u stanju da savršavaju takve Tajne. Uostalom, jedna od svetih Tajni je i ta da se od kazne, koju je sudija Bog odredio, oslobode oni koji se pokaju za svoja sagrešenja i ispovede ih pred sveštenicima; ali, čak ni to nema učinka ukoliko ne večeraju svetu Večeru. Zbog toga se krštavamo samo jedanput, a svetoj Trpezi pristupamo mnogo puta: pošto smo ljudi, svaki čas dolazimo u sukob sa Bogom, pa kad se postaramo da izgladimo svoje nedelo, potrebno nam je i pokajanje, i podvig, i pobeda nad grehom; a ona se, opet, može ostvariti samo ukoliko se priloži jedini lek protiv čovekovih zala.
12. Uistinu, kao kad se pitoma maslina nakalemi na divlju, te je namah pretvara u sebi sličnu, pa njen plod više ne nalikuje divljemu, isto tako ni čovečanska pravednost sama po sebi nikuda ne vodi; međutim, kad se čovek sa Hristom sjedini i postane zajedničar Tela i Krvi Njegove, tada smesta postaje moguće sticanje najviših dobara, otpuštenje grehova i sticanje Carstva nebeskog, koji predstavljaju plodove Hristove pravednosti. Naime, kao što sa svete Trpeze primamo Telo Hristovo kao svoje telo – pa nadvladava ono što je uzvišenije – tako je ovde potpuno prirodno da naša pravednost postane hristoobrazna pravednost. A one reči: „Vi ste telo Hristovo, i udovi ponaosob“[26] ne treba shvatiti kao da je reč samo o telu, već je mnogo opravdanije da tu zajednicu shvatimo kao da je reč o duši i njenoj energiji. Jer, reči: „Ko se sjedini sa Gospodom, jedan je duh s Njime“,[27] dolaze od Onoga Koji pokazuje da ta zajednica i to jedinstvo počivaju uglavnom u umu i u duši. Zbog toga Hristos nije uzeo na Sebe samo telo, već je uzeo i um, i volju, i sve što je čovečansko – kako bi mogao da se sjedini sa celokupnim našim bićem, da se smesti u svim našim delovima i da nas učini sličnima Sebi, spajajući sve što je Njegovo sa svime što je naše. Zato, kad mi grešimo, On nije povezan i spojen sa nama – tada naprosto nemamo ništa zajedničko sa Njim. Sve drugo je, međutim, čovekoljubivo primio od nas, i najčovekoljubivije se time sa nama sjedinio. Najpre je On, iako je Bog, sišao na zemlju, a zatim nas je odavde uzveo na nebo; s jedne strane, On je postao čovek, a sa druge strane, čovek je postao Bog; s jedne strane, oslobađa sramote čovečansku prirodu, koja je jednim Telom i jednom Dušom pobedila greh, a sa druge strane, oslobađa svakog pojedinačnog čoveka od grehova i sjedinjuje ga sa Bogom. U ovim drugim delima, dakle, ima više čovekoljublja nego u onim prvim.
13. Stoga, pošto nije bilo moguće da se mi uspnemo na nebo i da postanemo zajedničari onoga što je Njegovo, sišao je On k nama postavši pričasnik svega što je naše. Tako se u potpunosti sjedinio sa onim što je primio na sebe: uzvraćajući nam onim što je od nas primio, On nam Sebe daruje; a mi, učestvujući u čovečanskom telu i krvi, primamo u svoje duše Samoga Boga, a isto tako primamo i Telo Božije, i Njegovu Krv, i Dušu Božiju, i um, i volju, i to ništa manje nego što primamo čovečansku. Jer, trebalo je i jedno i drugo da bude lek za naše slabosti. Naime, da je Hristos bio samo Bog, ne bi se mogao tako sjediniti sa nama – i kako bi onda mogao postati naša evharistijska Večera? A opet, da je bio samo ono što smo mi, ne bi mogao tako delovati. No, sada je oboje zajedno: na ovaj način se, kao istorodni nama čovek, sjedinjuje i spaja sa ljudima, a na onaj način je u stanju da uzdigne našu prirodu, da odnese pobedu i da tu našu prirodu ka Sebi privede. Odista, kad se veće sile spoje sa manjima u jedno, ove druge ne mogu ostati onakve kakve su bile. Gvožđe, naime, ne zadržava ništa od osobina gvožđa kad se zažari u vatri; zemlja i voda, takođe, kad se nađu u vatri, vlastita svojstva zamenjuju svojstvima vatre. Pa ako kod istorodnih sila one koje su jače tako deluju na one koje su slabije, šta li tek treba da mislimo o onoj natprirodnoj božanskoj sili! Jasno je, dakle, da se Hristos, s jedne strane, uliva u nas i meša Sebe sa nama, a sa druge strane, menja nas i čini da budemo Njemu podobni, te nalikujemo sićušnoj kapi vode koja se uliva u beskrajni okean svetoga mira. Jer, to miro toliko može da deluje na one koji se pomazuju njime da nas ne čini samo mirisnima niti nam omogućuje da samo udišemo njegov miris, već čini da sve naše biće bude miris toga mira koje je radi nas izliveno; „jer smo mi Hristov miomir“,[28] kaže Sveto Pismo.
14. Takvu silu i blagodat ima evharistijska Večera za one koji se pričešćuju – ukoliko joj, dakako, pristupaju čisti od svake zlobe, i ukoliko posle pričešća ne čine ništa zlo. Jer, ako se u takvom stanju nalazimo i ako smo pripremljeni kako valja, ništa neće sprečiti Hrista da se u potpunosti sjedini sa nama; „Tajna je ovo velika“,[29] rekao je blaženi Pavle, ističući ovo jedinstvo; jer, to je onaj mnogoopevani brak u kome Presveti Ženik uzima Crkvu Sebi za devstvenu nevestu. Zaista, Hristos ovde hrani hor vernih koji je oko Njega, jer samo u toj Tajni bivamo kost od kosti Njegovih i telo od tela Njegovog.[30] A to je ono čime je Apostol, opisujući brak,[31] pokazao kako Hristos jeste Ženik i kako, po rečima Jovanovim,[32] ima Nevestu.
15. Ova sveta Tajna predstavlja svetlost za one koji su već čisti i očišćenje za one koji se očišćuju; ona je učitelj veština onima koji se bore protiv lukavoga i protiv strasti. Prvima ništa drugo ne preostaje nego da, poput oka koje se nekog oštećenja oslobodilo, prime svetlost sveta; a za one koji još uvek potrebuju Onoga Koji ih može očistiti, šta drugo može biti očišćenje? Jer, Krv Sina Božijeg očišćuje nas od svakoga greha,[33] veli Jovan, mnogoljubljeni Hristov učenik. A ko ne zna da je pobedu protiv lukavoga odneo jedino Hristos, čije Telo postade jedini steg u borbi protiv greha! Njegovo Telo može da pomogne onima koji se uz njegovu pomoć bore, jer je i On Sam njime postradao, te je pretrpevši iskušenja, pobedio.
16. Nema, dakle, ničeg zajedničkog izmeću tela i duhovnog života; telo se, naime, prema njemu odnosi sa velikom odbojnošću i protivnošću „jer telo, kako veli Pismo, želi protiv Duha“.[34] Zbog toga je Bog uveo Telo protiv tela, odnosno duhovno telo protiv zemljanog tela, te se zakonom Tela Hristovog ukida telesni zakon, a telo ide za Duhom i pomaže u borbi protiv zakona greha. Stoga, dakle, nijedan čovek nije bio u stanju da živi duhovnim životom pre nego što beše sazdano ovo blaženo Telo Hristovo. Tada ni sam Mojsijev zakon još ne beše primenjivan, čak ni potkrepljen nekom naročitom mudrošću, niti je ikako važio meću ljudima, jer naša priroda beše dopala najgore sudbine. „Jer što zakonu, veli, beše nemoguće, pošto beše oslabljen telom“, i pošto mu je bilo potrebno neko drugo telo koje će biti u stanju da mu podari krepost, „Bog poslavši Sina svoga u obličju tela grehovnoga i zbog greha, osudi greh u telu“.[35] Zbog svega toga, dakle, imamo potrebu za Telom Hristovim i da neprekidno uživamo Darove sa Njegove Trpeze kako bi u nama bio delatan Njegov zakon Duha, i kako ne bi bilo nikakvoga prostora za život tela – da ne bi ono imalo prilike da se svali na zemlju kao što biva sa teškim telima kad im se izmakne oslonac. Zaista je Tajna Evharistije po svemu savršena, i nema ničega što je pričasnicima potrebno a da im ona to u izobilju ne pruža.
17. No, pošto nam slabost veštastvenog tela ne dopušta da pečat krštenja ostane neizmenjen (jer „ovo blago imamo u zemljanim sudovima“[36], zbog toga lek ne uzimamo samo jednom, već neprekidno – jer i vajar je dužan da vazda sedi pokraj gline za oblikovanje, pa kad se njen oblik naruši, smesta je popravlja i vraća joj onaj prvobitni izgled. Potrebno je da uz nas uvek bude ruka Lekara, Koji isceljuje raslabljenost veštastva i Koji volju što je zastranila, vraća na pravi put kako nas ne bi nenadano smrt zatekla. „I nas, veli Pavle, koji besmo mrtvi zbog grehova, oživi sa Hristom“,[37] a „krv Hrista (koji Duhom večnim prinese sebe neporočna Bogu) očisti savest našu od mrtvih dela, da bismo služili Bogu živome“.[38] Zaista, s jedne strane, sila sveštene Trpeze privlači k nama istinski život iz onog blaženog srca Hristovog, a sa druge, čisto služenje Bogu koje se odovud odvija. Jer, ako je čisto služenje Bogu u tome da Mu se potčinjavamo i da imamo poslušanja, odnosno da nam On bude podstrek za sve što činimo, ne znam kako bismo se više mogli potčiniti Bogu nego da postanemo Njegovi udovi. Naime, kome bi glava bolje mogla nešto da zapovedi nego svojim udovima? Savršenije od bilo koje druge sveštene Tajne, Hleb života nas, koji Tajnu savršavamo, čini udovima Hristovim. Jer, kao što udovi žive kroz glavu i kroz srce, tako i onaj „koji jede mene (= Hrista), kako kaže Pismo, i on će živeti zbog mene“.[39] Živi čovek, naravno, i jedući zemaljsku hranu, ali savršavanje svete Evharistije nema takvu ulogu. Jer, veštastvena hrana, pošto ni sama nije živa, ne može sama po sebi da nam pribavi život, ali budući da pomaže životu koji je u telu, smatraju je uzročnikom života onih koji je uzimaju. Ali, pošto je Hleb života i sam živ, zbog njega uistinu žive i oni koji se njime pričešćuju. Iako se jelo pretvara u onoga ko se njime hrani, pa riba, i hleb, i bilo koje drugo jelo postaje čovekova krv, ovde ipak biva u potpunosti suprotno: Hleb života sam pokreće onoga ko se njime hrani, menja ga i pretvara u samoga sebe, te u skladu sa onim što je svojstveno Srcu i Glavi Crkve, delujemo i živimo koliko Njemu pripada, onoliko koliko je u Njemu života. A Spasitelj je pokazao da ne održava naše življenje onako kako to čini veštastvena hrana, već udahnjuje u nas život koji i Sam poseduje u Sebi, i predaje nam ga onako kako ga srce i glava predaju udovima – On sebe naziva hlebom živim i veli: „Koji jede mene, i on će živeti zbog mene“.[40]
18. Očevidno je, dakle, da poklonjenje Bogu u duhu i istini i čisto služenje predstavljaju delo sveštene Trpeze ne samo zbog toga što nam svete Tajne pružaju mogućnost da postanemo udovi Hristovi i da Ga na taj način sledimo, već i zbog toga što ako smo mrtvi, ne možemo služiti živome Bogu – a ukoliko ne večeravamo uvek sa te sveštene Trpeze, nemoguće je da budemoživi i slobodni od mrtvih dela. Naime, kao što Bog jeste Duh, a „koji Mu se klanjaju, u duhu i istini treba da se klanjaju“,[41] tako i oni koji žele da se klanjaju Njemu živome, treba da budu živi; jer „Bog nije Bog mrtvih, veli Pismo, nego živih“.[42]
19. Služiti Bogu, dakako, znači i živeti po zdravome razumu i težiti ka vrlini. Ali, to bi moglo biti i delo slugu; jer, „kad svršite sve što vam je zapoveđeno, kako se kaže u Pismu, govorite: Mi smo nepotrebne sluge“.[43] Ovo služenje je samo od strane sinova, a mi nismo prizvani u hor slugu, već u hor dece Božije. Zbog toga postajemo pričasnici Tela i Krvi Njegove, „pošto ta deca imaju zajednicu u krvi i mesu“.[44] Naime, da bi postao naš Otac i da bi mogao reći one reči: „Evo, ja i deca koju mi dade Bog“,[45] On je postao zajedničar našega tela i naše krvi – tako i mi, da bismo postali Njegova deca, treba da postanemo pričasnici onoga što je Njegovo. Prema tome, kroz savršavanje Tajne ne postajemo samo Njegovi udovi, već i Njegova deca, tako da Mu služimo potčinjavajući Mu se i po slobodnoj volji kao što deca čine, a opet, potčinjavamo Mu se u potpunosti i kao što čine udovi. Zaista, toliko je čudesno i toliko natprirodno ovo bogosluženje, da je neophodno i ono samo, a isto tako i ona ikona koja predstavlja i sinove i udove – jer, da bi se predstavila istina, nije dovoljno samo jedno od ovo dvoje. Koliko li je čudesno to da nas, pošto nemamo nikakvog vlastitog kretanja, pokreće Sam Bog kao što udove pokreće glava! Nije li veliko to što se Ocu duhova potčinjavamo kao svome ocu po telu? I jedno i drugo je, dakle, natprirodno – čuvajući autonomiju svoga uma kao deca Božija, u stanju smo da se Bogu potčinimo kao Njegovi udovi.
20. To je, naime, ono opevano usinovljenje, koje se ne završava samo na tome nazivu – kao što je to slučaj kod ljudskog usinovljenja – niti ima dostojanstvo samo po sebi. Jer, kod nas ljudi se dešava da usvojeni sinovi imaju samo zajedničko ime sa roditeljima i da im je otac samo po tome zajednički, jer nisu rođeni od jednoga oca niti su izazvali porođajne bolove zajedničkoj materi. Ovde pak postoji i istinsko rođenje i zajedništvo sa Jedinorodnim, i to ne samo po nazivu, već i po onome što je u stvarnosti, odnosno po krvi, po telu i po životu. A šta je veće od toga no da Otac Jedinorodnoga prepozna u nama Svoje udove kad na našim licima ugleda samo obličje Svoga Čeda?[46] I zašto govorim o usvojenom sinovstvu, kad nam je sinovstvo po prirodi i bliskije i srodnije, i kad su oni koji su tako rođeni više deca Božija nego što su deca svojih roditelja, i to toliko više koliko je bliže srodstvo dece sa svojim stvarnim roditeljima nego sa nametnutim? Šta je, naime, to što roditelje čini našim istinskim roditeljima? Od njihovih tela imamo ovo telo, i od njihove krvi sazdan je naš život. Tako je i sa Spasiteljem: mi smo tela od Tela Njegovog, i kosti od kostiju Njegovih. Ali, velika je razlika izmeću jedne i druge zajednice. Jer, kod prirodnog svojstva sadašnja krv ne pripada više i roditeljima, nego je njihova bila pre no što je postala detinja, a to je ono što čini rod, odnosno da ono što sada deci pripada najpre beše roditeljsko. Plod zajedničarenja u Evharistiji je u tome da krv, kojom mi sada živimo, postaje Krv Hristova, a telo, koje za nas savršava svetu Tajnu, postaje Telo Hristovo; zajednički su isto tako i udovi, a zajednički je i život sa Životom Hristovim.
21. Istinska zajednica dveju ličnosti čini da jedna ista stvar jednovremeno bude prisutna kod obojice – jer kad je poseduje samo jedan od njih, i to najpre jedan pa potom drugi, tada će oni pre biti rastavljeni nego što će zajedničariti. Naime, tada nema onoga što ih spaja, jer ono što je samo kod jednoga, ne može se istovremeno nalaziti kod obojice; prema tome, niti oni istinski uzajamno zajedničare, niti su ikada zajedničarili, već ono što je zajedničko, što najpre pripada jednome, a posle drugome, predstavlja nekakvo obličje zajednice. I kao što neko ne bi mogao biti sustanar sa onim ko je istu kuću nastanjivao pre njega, ne bi mogao biti zajedničar u vlasti i stvarima i brigama sa bilo kim ko ga je nasledio. Zajedničar je onaj ko, osim što nastanjuje sa nekim isto mesto i koristi se istim stvarima, takođe deluje sa njim u isto vreme. Istovetno se i ovde odigrava, jer nemamo potpunu zajednicu tela i krvi sa svojim roditeljima, pošto oni nisu u njima učestvovali istovremeno sa nama; sa Hristom pak uistinu zajedničarimo jer nam je sa Njim sve zajedničko: i telo, i krv, i udovi.
22. Ako je, opet, zajednica tela i krvi sa ocem ono što decu čini decom, jasno je da smo sa Spasiteljem srodniji preko svete Trpeze nego sa vlastitim roditeljima kroz zajedničku prirodu. Jer, Gospod nam nije samo jednom podario život sazdavši nas, te nas potom napustio kao što su to roditelji učinili, nego je uvek uz nas prisutan i sjedinjen sa nama, i upravo nas tim Svojim prisustvom oživljava i održava. Kad se deca rastave od roditelja, ništa ih ne sprečava da i dalje žive, ali kad se udalje od Hrista, ništa drugo im ne preostaje no da umru. A zašto ne bih pomenuo i ono što je najveće od svega? Nemoguće je, naime, da se sinovi samostalno izgrađuju i žive ukoliko se ne rastave od svojih roditelja. Ali, upravo to razdvajanje jeste ono što najpre doprinosi tome da jedni rađaju, a drugi da bivaju rođeni; sinovstvo ostvareno kroz svete Tajne počiva u sapostojanju i u zajedničarenju, a razdvajanje od Hrista predstavlja propast i pogibao.
23. Dakle, ako izraz „srodstvo“ označava neku zajednicu, te ukazuje, čini mi se, na one koji su zajedničkom krvlju sjedinjeni – ipak jedina zajednica ostvarena krvlju, odnosno jedino srodstvo i sinovstvo, jeste ono kojim postajemo zajedničari Hristovi. Zbog toga ono dopunjuje prirodno rođenje, jer „onima koji Ga primiše, veli Jovan, dade vlast da budu čeda Božija“,[47] iako su rođeni od roditelja telesnim rođenjem, a to rođenje prethodi ovome duhovnom koje se ovde odigrava. Ali, ovo drugo rođenje je toliko nadmoćno nad onim prvim da ni traga ni imena od onoga nije preostalo; i tako, svešteni Hleb, uvodeći novog čoveka, u potpunosti iskorenjuje staroga. To je, dakako, delo sveštene Trpeze; jer oni koji Ga uzeše… ne rodiše se od krvi.
24. U vezi sa pitanjem kada uzimamo, pokušajmo da razumemo samu reč i za koju od Tajni je ona izrečena; imam na umu, svakako, reč „uzmite„.[48] Jasno je, naime, da smo ovom rečju prizvani kao na kakav obed, pri kome Samoga Hrista i u ruke uzimamo, i ustima okušamo, i u svojoj duši se sa Njim sjedinjujemo, i telom se spajamo, i svoju krv sa Njegovom mešamo. S pravom je pridodato „jedite“. Onima, dakle, koji na takav način Spasitelja uzimaju i do posletka Ga u sebi čuvaju, On je prigodna Glava, a oni su Njemu podobni udovi – prirodno je, dakle, da udovi budu rođeni istim rođenjem kao i Glava. Nije ono Telo poteklo od krvi, ni od želje telesne, ni od želje muževljeve,[49] već od Boga, Duha Svetoga; „jer što se u njoj začelo, kaže Pismo, od Duha je Svetoga“.[50] Prirodno je da i udovi budu rođeni na taj način, jer to isto rođenje Glave beše rođenje blaženih udova. Rođenje Glave je, uistinu, predstavljalo sazdavanje udova. Ako rođenje predstavlja početak života za svakoga, a započeti život znači roditi se – i pošto je Hristos život za one koji su u Njegovoj blizini – oni su rođeni onoga časa kad je Hristos rođen u ovom životu i kad je stupio u njega.
25. Toliko je mnoštvo dobara koje se za nas izliva sa sveštene Trpeze: oslobađa nas od osude, uklanja sramotu zbog greha, vaspostavlja izgubljenu lepotu, vezuje nas za Samoga Hrista prisnije nego prirodni zakoni – jednom rečju, čini nas savršenima u istinskom hrišćanstvu, i to bolje od bilo koje druge Tajne.
26. Mnogi dolaze u nedoumicu povodom ove Tajne, pitajući se zar se ne čini da Evharistija, koja je toliko savršenija od ostalih svetih Tajni, u pogledu razrešenja od krivice ipak ima manju moć od krštenja iako je od njega veća – jer krštenje se savršava bez ulaganja trudova, dok Evharistiji prethode svakakvi trudovi. Naime, oni koji su se krštenjem očistili, ni po čemu nisu drugačiji od onih koji nikakvo prljanje nisu ni primili, dok mnogi od onih koji pristupaju svetoj Trpezi, nose u sebi tragove sagrešenja. Da bismo bili tačniji, recimo da kod greha moraju biti uzete u obzir četiri stvari: onaj koji je greh počinio, zlo delanje, kazna zbog njega i pogibao koja se otuda uselila u dušu. Od činjenja zla čovek sam treba da se oslobodi, pa pošto prestane sa njim, da pristupi banji krštenja, a ono samo najednom očišćuje sve ostalo, bez ikakvog čovekovog truda. Ono odstranjuje i kaznu i bolest greha, te ukida i samog starog čoveka palog u sagrešenje – jer ovaj umire u vodi krštenja, a jedan novi čovek iz kupelji izlazi. Pa ipak, svakog tužnog i napaćenog čoveka koji sveti Hleb uzme u sebe, ovaj sigurno oslobađa od krivice za sagrešenja i očišćuje mu dušu od lukavosti, ali ga ni na koji način ne usmrćuje – jer ova Tajna ne predstavlja ponovno sazdavanje koje dolazi sviše, nego samo zadržava čoveka podalje od ivice sagrešenja i omogućuje mu da ne bude više kriv pred Bogom, nego da bude smeo pred Njim. Ima, dakako, i takvih hrišćana koji na sebi nose i znake bolesti, pa čak i ožiljke od starih rana, ukoliko su se manje nego što je potrebno postarali za svoje povrede, te njihova priprema vlastite duše nije bila u skladu sa silinom leka. I to očišćenje koje pruža krštenje razlikuje se od ovoga očišćenja svete Trpeze po tome što se veli da ovo ne davi grešnika u vodi i ne sazdaje ga iznova, i da ga očišćuje iako on ostaje što je i bio – čak ni to nam ne daruje bez naših podviga. A naši podvizi, opet, ne zavise od svete Tajne, već od same prirode potrebe onih na kojima je krivica da se očiste – u jednoj Tajni kupanjem, a u drugoj obedujući sa sveštene Trpeze.
27. Povodom trudova neophodnih radi obedovanja sa svete Trpeze, kažem sledeće: prihvatajući nas pre no što smo sazdani i pre no što smo stekli kakvu silu kojom bismo napredovali ka dobru, krštenje nam ne poklanja uzalud sve to na dar – ništa od nas i ne potrebujući, jer mu ništa ne bismo ni mogli prineti. Pošto smo, međutim, već obrazovani i živi, i možemo biti dovoljni sebi, sveta Trpeza dopušta da se koristimo silom i datim nam oružjem, te da težimo da se domognemo dobra, i to ne više vođeni ili privlačeni od strane drugih, kao pri krštenju, već podstičući i pokrećući sami sebe, kao oni koji su već sada gotovi na hitanje tim putem. Jer, zašto bismo činili sve kako bismo primili ono što ne bi trebalo da koristimo? Zašto bismo, dakle, snažili i naoružavali onoga ko će kod svoje kuće besposličiti? Jer, ako ni u početku, kad smo svetim krštenjem rođeni, ni kasnije, kad smo želeli da se očistimo, nije bilo vreme za podvige i za trudove, ne znam kada ćemo postati korisni sebi i kakvo će biti delo onih ljudi koji su se prihvatili puta što vodi ka vrlini? Uostalom, šta bi moglo biti gore od toga da ne činimo ništa dostojno hvale, i da naša duša uvek bude spremna na greh?
28. Stoga je bilo potrebno dati ljudima prostora za njihova dela i vremena za njihove borbe jer su od svetih Tajni već stekli mogućnost da budu savršeni ljudi, sposobni da ostvaruju dela koja odgovaraju njihovoj prirodi, pa kad nastane dan koji je stvorio Gospod,[51] da ne spavaju više, već da pristupaju delima, te da, po rečima proroka Davida, „izlazi čovek na posao svoj, na rad svoj do večeri“.[52] Naime, kao što posle ovoga dana dolazi noć, kad niko ne može raditi,[53] tako je bilo i pre njega, kad je bilo nemoguće bilo šta činiti, te niko nije znao kuda treba hoditi, jer je noć još uvek bila nad zemljom, a „ko ide po tami, veli Jovan, ne zna kuda ide“.[54] Ali, sad kad se Sunce pojavilo i kad su se Njegovi zraci, kroz svete Tajne, posvuda razlili, potrebno je da ne bude nikakvog odlaganja čovečanskih dela i trudova, već da se nasićujemo ovim Hlebom u znoju lica svoga, jer se za nas lomi. Uostalom, tako je određeno samo za slovesna bića, jer Gospod kaže: „Trudite se… za jelo koje ostaje za život večni“[55] – toj Večeri ne pristupamo nedelatni i bez trudova, već ulažući svaki trud i podvig. Jer, ako Pavlov zakon udaljava lenjivce čak i od propadljive trpeze („Ako neko neće da radi, veli on, neka i ne jede“[56], kakva li su dela potrebna onima koji su pozvani na ovu sveštenu Trpezu!
29. Iz svega što je rečeno jasno je da sveštenim Darovima treba da se približimo na odgovarajući način, a pre toga treba sebe da očistimo. A da sveto Pričešće ne samo da nije manje od ostalih Tajni, nego ima i veću silu, to je očito iz ovoga što sledi. Jer, ako Bog, pre svega, najboljima daruje najviše, te prema rečima Prorokovim izvršuje „sud po pravilu i pravdu po merilima“[57] mnogo više dobra će nam činiti sada kad smo, posvetivši se u svete Tajne, postali bolji i kad se trudimo u vrlinama, nego onda kad još nismo bili okupani u banji krštenja – i biće ta blagodat bolja od one, a posvećeni u svetu Tajnu pripravljeni da im ovi drugi darovi budu uzvišeniji od prvobitnih. Ono je, naime, krštenje, a ovo je sveštena Trpeza, koju treba da smatramo toliko savršenijom koliko je veća priprema potrebna onima koji hoće da joj pristupe. Jer, nije opravdano da ovo što je veće bude dostupno svima koji to požele, a ono što je manje da bude dostupno onima koji su očistili sebe podvigom i svetim Tajnama. Upravo je obratno. Opravdano je smatrati da je savršenije ono što se bez mnogih i odvažnih dela ne može zadobiti.
30. Treba da budemo svesni i toga da je Hristos naš ukrepitelj, koji nam pruža izobilnu gozbu; a ukrepitelj ne pruža ruku pomoći onima koji leže niti onima koji su nemoćni, već onima koji su zdravi i odvažni, i koji hrabro i sa uspehom stoje pred neprijateljem. Jer, Sam Hristos, delajući u svakoj od svetih Tajni, postaje za nas sve: i Sazdatelj, i učitelj borbe, i saborac – sad nas krštava, sad pomazuje, a sad hrani. Tamo iz temelja sazdaje udove čovekove, ovde ga Duhom ukrepljuje, pri svetoj Trpezi biva potpuno sa čovekom, te zajedno sa njim osvaja odličje; i pošto se borbe okončaju, biće Sudija na bojnom polju i postaviće se u tron kako bi bio Sudija svetima za one trudove u kojima je i Sam uzeo učešća. Napokon, kad bude trebalo da odličjima okiti pobednike, On Sam će biti pobedni venac.
31. Da bi ohrabrio ljude na borbu za sticanje blagočešća,[58] a i da bi oni bili sposobni da u toj borbi odnesu pobedu, Gospod Svojim borcima sve daje dokle ih stvara i priprema; no, kad se zajedno sa njima bori, ne daje im sve, a u vreme primanja pobednog venca ne daje im ništa. Jer, zaista nije opravdano da onaj ko priprema i onaj ko pomazuje telo borca izostavi išta od onoga čime raspolaže kako bi borca osnažio, niti opšte pravilo dopušta saborcu da sve na sebe preuzme, odnosno da drugoga ostavi da uživa, a on sam da se predaje borbi. Niti je, opet, prirodno da sudija na bojnom polju sam priprema pobedni venac, ili da priprema borca, ili da ga vežba, ili da vrši službu lekara, ili da priloži nešto za pobedu, ili za odvažnost, ili za silinu, ili za bilo koju drugu vrlinu borca, već treba da zna da nagrađuje samo onu vrlinu koju borac pokazuje.
32. Onima koji su u borbi najuspešniji, bolje je kad primaju pobedni venac nego kad u borbi pobeđuju, a isto tako bolje je kad pobeđuju nego kad se za borbu pripremaju; jer priprema biva zbog pobede, a pobeda zbog pobednog venca. Ali, kad bi to što sveta Trpeza ne očišćuje u potpunosti, niti priprema, niti sazdaje, bio znak da je ova Tajna nesavršena i manja od drugih, tada bi ništavno bilo blagostanje do kojeg dovodi krajnja granica blaženstva, odnosno zajedničarenje u Bogu, Koji daruje pobedni venac na zastrtoj svetoj Trpezi; kao da Trpeza ipak daruje nekakvu pripremu i očišćenje, a pobedni venci nijedno od ovoga dvoga. Zbog toga se ne treba čuditi ako se čini da sveta Večera, iako je savršenija Tajna, manje očišćuje.
33. Uostalom, osim svega ovoga što je rečeno, ovi darovi predstavljaju i nagradu; jer svojstvo nagrade je u tome da ne stvara niti čini pobednike, već ih pokazuje i ukrašava. Prema tome, Hristos na svetoj Večeri nije samo očistitelj i ukrepitelj, već i nagrada koju treba da prime oni koji su se borili. Zaista, šta drugo priliči blaženima za sve njihove ovdašnje trudove, nego da prime Hrista i život pokraj Njega? I Pavle je rekao da posle onoga puta, odlaskom sa ovoga sveta, konačno ostvarujemo jedinstvo sa Hristom. „Jer umreti i sa Hristom biti, veli on, to je mnogo bolje.“[59] A to je prevashodni zadatak pričešćivanja sa sveštene Trpeze. Jer, ako je moguće i kroz druge svete Tajne pronaći Hrista, to je samo zato da se onaj ko Ga prima, na taj način pripremi za sjedinjenje sa Njim, dok se ovde ostvaruje potpuno primanje i sjedinjenje. Naime, u kojoj drugoj Tajni hrišćanin postaje jedno telo i jedna krv sa Gospodom? U kojoj Tajni prebiva u Njemu, a bivajući u Njemu, istovremeno Ga u sebi nosi? Zbog toga, mislim, Hristos i veli da je blaženstvo pravednika Trpeza, pri kojoj će On Sam biti služitelj.[60]
34. Tako Hleb života predstavlja dragocenu nagradu. A pošto oni koji taj Dar primaju, još uvek koračaju po zemlji i putešestvuju, te su zbog toga naprašeni i osmatraju put kako ne bi pali razbojnicima u ruke, svakako da Hleb života zadovoljava njihove dnevne potrebe, povećava njihovu snagu, postaje im vođ i očišćuje ih sve dokle ne dospeju do mesta na kome je, po rečima Petrovim, čoveku „dobro biti“;[61] gde više nema prostora ni za šta drugo, jer već borave na čistome mestu – a jedini pobedni venac im je Hristos, Koji je u potpunosti sjedinjen sa njima.
35. Prema tome, kao sredstvo očišćenja, koje je radi toga u početku i ustanovljeno, sveto Pričešće oslobađa od svake nečistote; a kao naš zajedničar u borbama kojima je bio predvodnik – pripremivši se najpre za njih – Hristos nam daruje snagu za borbu protiv naših neprijatelja. Pošto je On Sam i nagrada, nemoguće Ga je osvojiti bez velikih trudova. Na čemu se, dakle, zasniva tvrdnja kako manje može ostvariti onaj koji kao pobedno odličje i najuzvišenije blaženstvo prima Pričešće sa svete Trpeze? Na istovetan način treba da rasuđujemo i da mislimo i na onu drugu stranu, te da ne raspravljamo o savršenstvu svete Tajne. Pričešćivanje sa svete Trpeze ne sazdaje iznova čoveka razvraćenog gresima, ali ne zato što ova Tajna ne može da ostvari velike prinose, već zbog toga što čovek nije u stanju da ih primi i da ih podnese jer još uvek nosi na sebi ono prvobitno sazdanje o kojem je ranije već bilo reči. To sazdanje ni ona krajnja zloba ne bi mogla da poništi i da ukloni iz duša onih koji su jedanput kršteni – čak ni ako se ovi drznu da se odreknu služenja na koje su se zajedničkom Vladici obrekli – jer to sazdanje nije uspela da izloži ni vrhunska filosofija ni prosto ispovedanje. Osim toga, čovek je načelno veći time što je umro i što je satrven, pošto bez toga ne bi mogao biti iznova sazdan. Naime, smrt odgovara stanju u kome se stari čovek nalazio, a može da umre onaj ko je iz zemlje potekao, jer „i sekira kod korena drveću stoji“,[62] kako kaže sveti Jovan Preteča; onaj ko je u banju krštenja pogružen, taj već nosi novoga čoveka. Kako će, dakle, umreti onaj ko je sjedinjen sa ovim neumirućim Adamom?[63] I za koga bi umro, kad Onoga, radi Koga je trebalo da umre kako bi Ga u sebe primio, još uvek nosi u duši svojoj? A to sjedinjenje sa Novim Adamom ne može primiti od samog krštenja; pa kako onda može biti da Tajna krštenja bude veća od ove, i to po onome što se ne može naći ni u jednoj od te dve svete Tajne? Jer, ni samo krštenje ne može iznova da preporodi one koji su već primili novi život i koji su ponovo sazdani, a ustrojstvo ove svete Tajne ne dopušta nijednom čoveku da bude dvaput kršten – ne zbog držanja kakvog tipika ili poretka, već zato što nije moguće da neko bude dvaput rođen na isti način.
36. Mogao bi neko reći kako je krštenje i to kad neko umre ispovedajući svoju veru pred goniteljima. Zašto su mnogi koji su vodom kršteni, pošli i tim putem, te su i to drugo krštenje primili? Na to bismo mogli reći sledeće: onima, dakle, koji su izabrali da stupe u zajednicu sa Hristom i da žive sa Njim, potrebno je najpre da budu spremni dobrom spremom od ruke Sazdateljeve, a zatim da sami do toga dospeju kroz vrlinu i hvale dostojne borbe. Jer, krštenje vodom uobličuje čoveka – i zapravo je samo to u stanju – a jasno je da smrt za Hrista ima obe odlike: i ono što voda krštenja treba nama da pruži, i ono što mi Gospodu treba da pružimo.
37. Prema tome, za one koji još nisu kršteni, postoji preporod u Hristu ostvaren njihovim stradanjem, svedočenjem vere i pogrebenjem, kod kojih je zadržan naziv krštenja; ali, postoji i vrlina, kod koje je radi dobra i radi velikog trpljenja potrebno proliti mnogo znoja. Kod krštenih ono prvo, odnosno preporod, ne zbiva se jer su već sazdani i već žive; međutim, ono drugo, odnosno mučeništvo, zbiva se jer predstavlja podvig vere i dokaz vrline, i toga da su stradalnici spoznali Hrista i zavoleli Ga više od bilo čega drugog što ljube. Mučeništvo je, takođe, jasno iskustvo, iskušano gvožđem, i ognjem, i najužasnijim patnjama – da ništa drugo sa tolikom sigurnošću ne usmerava njihova nadanja u Njega. Zbog toga, naime, nikako nije pravo da oni koji su jedanput kršteni, iznova koriste krštenje, jer ono ne može da im daruje ništa više od onoga što su od njega već primili. Sa druge strane, mučeničko ispovedanje vere je u stanju ne samo da preporađa i da iznova sazdaje, nego i da mučenicima plete vence od njihovih hrabrih dela; onima koji su nekršteni pribavlja oboje, i preporod i vence, a onima koji su kršteni – jedno od to dvoje, to jest pobedne vence za njihova dela. Uostalom, nikome nije čudno što mučeništvo prinosi sebe za oboje, a oni kojima nije potrebno oboje, što ga koriste samo za ono za šta im je potrebno – jer i Darovi sa sveštene Trpeze sigurno mogu da očiste i one koji ovoj svetoj Tajni prvi put pristupaju, a mogu da prosvetle i one koji su već očišćeni; ipak, one koji ono prvo već imaju, ništa ne sprečava da Tajni pristupe i radi onoga drugoga. Dosta je, međutim, bilo reči o tome.
38. Naša beseda je započela tvrdnjom da ono što ostvaruje potpunu zajednicu ljudi sa Bogom bilo da to nazovemo bogosluženjem, bilo usinovljenjem, bilo na oba načina – jeste sveštena Trpeza, koja nas čini srodnicima Hristovim više nego što nas telesno rođenje čini srodnicima sa našim roditeljima. Jer, Hristos ne polaže nekakve slabašne temelje našeg tela i nešto malo krvi, nego se On sa nama sjedinjuje celokupnim Svojim Telom i Krvlju; i ne sjedinjuje se sa nama samo kao uzročnik života, poput naših roditelja, već kao sam život. Ne naziva se životom po tome što je uzročnik života, onako kako je apostole nazvao svetlošću jer su postali svetila našeg života,[64] već po tome što za onoga ko u Njemu uistinu živi, On postaje sam život. One koji su Mu privrženi Hristos čini svetima i pravednima ne samo time što ih priprema i poučava u onome što im je potrebno, i što vežba njihovu dušu u vrlini, i prema činjenju dela vodi onaj poriv koji ona ima za vrlinu, već tako što On Sam postaje za njih pravednost od Boga i osvećenje.[65] Upravo na taj način sveti (= hrišćani) i bivaju sveti i blaženi jer je zajedno sa njima Blaženi, zbog Koga jedni od mrtvih postaju živi, drugi od bezumnih postaju mudri, a neki, opet, od bednih i zlih slugu postaju sveti i vrlinski i deca Božija. Od njih samih, međutim, i od čovečanske prirode i revnosti nije poteklo ništa od onoga po čemu su oni stekli svoja imena: svetima su nazvani po Svetome, a pravednima i mudrima po Pravednome i Mudrome – i uopšte, ako se neko od ljudi s pravom naziva tim velikim i časnim imenima, to je otuda što su njihove vrline toliko daleko od toga da ih mogu učiniti pravednima i mudrima, da je njihova pravednost zloba, a njihova mudrost istinska ludost.
39. Zatim, ako nas je vrlina učinila uistinu časnima i ako nas je ukrasila tako da nam je bliža pravednost i mudrost Božija negoli čovečanska, koju nam je trud doneo, prirodno bi bilo da se vrlinskima nazivamo više po ovome prvome nego po onome drugome. Naime, ne primamo ime po onima koji su izvan naše zajednice i po strancima, već po svojim srodnicima, i dešava se da budemo prozvani i da nosimo ime po onome što je u našoj prirodi (jer stanište i ruho ne bi mogli u nama da obrazuju ovakvu ili onakvu narav, niti nam mogu podariti svojstva zlobe ili vrline). Tako je i sa svim onim što nama pripada. Više nas obeležava i odrećuje naše ime ono što je u većoj meri naše: ono što je Hristovo, više nam pripada od onoga što je po prirodi naše. Pripada nam, dakle, ono što je Hristovo zato što smo postali udovi i sinovi Njegovi, i zato što zajedničarimo u Telu i Krvi i Duhu Njegovom, a bliže nam je ne samo od onoga što podvigom ostvarujemo, već i od onoga što nam je priroda predala, jer se pokazalo da nam je Hristos i od samih naših roditelja srodniji.
40. Zbog toga smo, dakle, dužni da se ne ograničavamo na čovečansku filosofiju i da se ne zadovoljimo samo ovim podvizima, već da živimo ovim novim životom u Hristu i da težimo da pokažemo onu vrlinu. To se, međutim, neće zbiti ukoliko joj ne budemo srodniji i ukoliko ona ne bude naročito podobna nama. Zbog toga se „sa Njim pogrebosmo kroz krštenje… da bismo tako i mi hodili u novom životu“.[66] U poslanici Timoteju apostol Pavle veli: „Hvataj se za život večni“;[67] a na drugom mestu: „Po Svetome koji vas je pozvao, budite i sami sveti u svemu življenju“;[68] te opet: „Budite, dakle, milostivi, ne po čovečanskoj milosti, već kao i Otac vaš što je milostiv“;[69] ili: „Ljubite jedni druge, kao što ja vas ljubim“,[70] ljubavlju kojom je Pavle ljubio, „u ljubavi Isusa Hrista“.[71] Zbog toga Spasitelj, zapovedajući svojim učenicima da se drže mira, usađuje u njih svoj vlastiti mir; jer kaže: „Mir svoj dajem vam“,[72] a Ocu kaže: „…Da ljubav kojom me ljubiš u njima bude“.[73]
41. I uopšte, kao što je rođenje nešto božanstveno i natprirodno, tako je i život, i način življenja, i filosofija, i sve što je tome slično – novo i duhovno. Tu istinu izražavajući, Spasitelj kaže Nikodimu: „Što je rođeno od Duha, duh je“.[74] Stoga i Pavle veli: „…Da se nađem u Njemu ne sa svojom pravednošću koja je od zakona, nego onom koja je po veri u Hrispla, pravednošću od Boga“.[75]
42. Ovde je reč o carskom ruhu. A naše ruho je ropsko. Pa kako će sloboda i Carstvo, kome treba da stremimo, biti nagrada slugama? Naravno, ne bismo mogli biti dostojni Carstva ako ne bismo pokazali ništa više od ropske vrline. Naime, kao što „raspadljivost ne nasleđuje neraspadljivost, kako kaže apostol Pavle, jer treba ovo raspadljivo da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost,[76] isto tako ni dela robova ne mogu biti dovoljna za ono Carstvo, nego je potrebna i blagodat od Boga. Naslednik treba da postane sin, da ne bude više rob. „A rob ne ostaje u kući doveka, kaže Gospod, sin ostaje doveka.“[77] Prema tome, svak ko hoće da do toga nasledstva dospe, treba da, potisnuvši najpre u sebi roba, pokaže sebe sinom Božijim, odnosno ukrasivši svoje lice obličjem Jedinorodnoga, da se u toj krasoti pojavi pred Roditeljem; a to znači da nas Sin Božiji razreši svakog robovanja, te da zaista budemo slobodni, što i podrazumevaju reči koje je Hristos uputio Judejima: „Ako vas, dakle, Sin oslobodi, zaista ćete biti slobodni“[78] Hristos uistinu razrešuje robove i čini ih sinovima Božijim, pa pošto je i Sam Sin i pošto je slobodan od svakoga greha, čini da oni zajedničare u Njegovom Telu i Krvi i Duhu, i svemu što je Njegovo. Tako nas je On iznova sazdao i oslobodio i obožio, sjedinjujući nas sa Samim Sobom, On, Koji je celoviti i slobodni i istinski Bog. I tako sveštena Večera Evharistije čini da Hristos, Koji je istinska pravednost, postane naše dobro više nego što su to naša prirodna dobra, tako da bivamo proslavljeni zbog onoga što je Njegovo i dičimo se kao da smo to mi sami ostvarili, pa otuda i ime stičemo ukoliko tu zajednicu očuvamo. A ako neko zaista bude nazvan svetim i pravednim, ili bilo kojim drugim pohvalnim nazivom, on svoje ime stiče po Onome od Koga je sve to primio. Jer, „Gospodom se, veli psalam, hvali duša moja“[79] i u Njemu će biti blagosloveni svi narodi na zemlji.[80] Otuda se od nas i ne traži ništa od onoga što je čovečansko, ali se traži da ono što je Hristovo, uselimo u duše naše, te da pri svome odlasku sve to imamo uza se, i da tu filosofiju na svaki način pokažemo i pre no što dospemo do pobednih venaca. A ovo novo bogatstvo božanske filosofije treba da čuvamo, ne pridodajući mu ništa od strane zla, jer samo je taj čisti prinos primeren Carstvu nebeskom.
43. Pošto nagrada, koju treba da prime oni koji su se borili, jeste Sam Bog, potrebno je da i borbe budu podobne toj nagradi, odnosno da budu božanske, a Bog da ne bude samo učitelj borcima i sudija i nadziratelj u borbama, nego da On Sam bude uspešan takmac, tako da priželjkivani cilj bude u skladu sa pripremom, a priprema da bude u skladu sa ciljem. Naime, kao što onda kad nas je na zemlju poslao, nije učinio niti tražio od nas išta natprirodno, tako ni sada, vodeći nas ka Bogu i oslobađajući nas od zemlje, nije nam ostavio ništa čovečansko, nego je sve što nam je potrebno prilagodio Sebi, te nije ostavio nedelatnom nijednu silu od onih koje su u stanju da nas za onaj cilj prigotove. A ako to što se sa nama zbilo neko nazove bolešću i isceljenjem, tada moramo reći da On nije samo ušao kod iznemogloga i udostojio ga pogleda Svojih očiju i dodira Svojih ruku, i nije naprosto počinio sve što je neophodno ovome za isceljenje, već je postao i Sam lek, i hrana, i sve što donosi zdravlje. Opet, ako govorimo o ponovnom sazdavanju, On od Sebe Samoga i od vlastitoga Tela iznova sazdaje ono što je čoveku potrebno; a to čime je zamenio sve što je u nama propalo, jeste On Sam.
44. Nije, međutim, presazdao naše telo od iste tvari od koje ga u početku beše sazdao, nego je ono prvobitno telo sazdao uzimajući praha zemaljskoga, a za ovo drugo dao je vlastito Telo. Iznova sazdajući život, On ne čini dušu naprosto boljom u njenom prirodnom stanju, nego izlivajući Svoju Krv u srca onih koji pristupaju svetoj Tajni Pričešća, vaskrsava u njima Svoj vlastiti život. Tada je, veli, „udahnuo duh životni“,[81] a sada nam predaje Duha Svetoga.[82]
Jer, „posla Bog Duha Sina svojega u srca vaša, koji viče: Ava, Oče“![83] A kad je zatrebala svetlost, tada je rekao: „Neka bude svetlost“,[84] i postade svetlost, odnosno ova stvorena svetlost – a sada je zasijao i Sam Vladika, po rečima apostola Pavla: „Koji reče da iz tame zasija svetlost, On zasija u srcima našim“.[85] I uopšte govoreći, u prvim vremenima Bog je činio dobra ljudskome rodu uz pomoć vidljivih stvari i vodio čoveka uz pomoć zapovesti, predstavnika i zakona, koristeći čas anđele, čas najuglednije meću ljudima, a sada dejstvuje On Sam, bez posrednika, i za sve samo Sebe koristi.
45. Sagledajmo, naime, ovo pitanje od samog početka. Da bi spasao ljudski rod, Gospod nije poslao anđele, nego je Sam došao. Bilo je potrebno da ljudi shvate zbog čega je došao i nije, ostajući Sam na jednom mestu, slao ljude da okupljaju slušaoce, nego je On Sam, hodeći po raznim krajevima zemaljskim, tražio one kojima će Svoja učenja predati. I darujući im Svojim jezikom najviša od svih dobara, odlazio je pred vrata onima koji su imali najveće potrebe za dobročinstvima. Tako je čak i bolesne isceljivao pristupajući im i dotičući ih rukom; sazdao je oči onome koji od rođenja beše slep, stavljajući mu na lice blato koje je On Sam načinio pljunuvši na zemlju, i podigao ga je zapretivši mu prstom.[86] „Pristupivši dohvati se nosila“,[87] veli Pismo; pristupio je i grobu Lazarevom i iz te blizine mu je poziv uputio[88] iako je mogao, da je tako hteo, i iz daleka – samo jednom rečju i jednim migom – da učini i to čudo, i druga čuda veća od toga, On, Koji je na takav način i nebo stvorio. No, to bi bio samo jasan dokaz Njegove sile, dok ovo drugo beše znak čovekoljublja koje je došao da pokaže.
46. Pošto je, dakle, trebalo da zatočenici ada budu oslobođeni, i pošto Bog nije to delo poverio anđelima ili predvodnicima anđela, nego je Sam sišao u tamnicu, bilo je prirodno da zatočenici ne dobiju svoju slobodu badava, već za otkupninu: oslobodio ih je položivši Svoju Krv za njih. Na isti način, otada pa sve do Sudnjega dana, On izbavlja i oslobađa duše od krivice i od svake nečistote. Jer, On je Taj Kojim se stiče očišćenje, kao što pokazuje Pavle govoreći: „Pošto sam izvrši očišćenje grehova naših, sede sa desne strane Veličanstva na visinama“.[89] Zbog toga Ga i naziva slugom,[90] a On Sam Sebe smatra služiteljem[91] i veli kako je od Oca poslat u svet da bi služio. A najznačajnije od svega je to što ovo nije važilo samo za to vreme kad se Gospod pojavio i došao sa čovečanskom slabošću (ne da bi sudio svetu), kad je pokazivao svojstva sluge a skrivao sve što je vladičansko, nego važi i za budućnost, kad će doći sa silom i kad će se pokazati u slavi Očevoj, kad će se otkriti i kad će se pokazati Carem onoga Carstva. „Opasaće se, kaže Luka, i posadiće ih, i pristupiće te će im služiti“.[92] A to je prirodno, jer kroz Njega carevi caruju i vladari zemljom upravljaju.
47. Uostalom, na taj način se zacario u čistom i istinskom Carstvu, postajući Sam Sebi dovoljan za to carovanje, i tako je upravljao nad onima kojima je ovladao, i to blaže nego kakav prijatelj, strože nego bilo koji svetovni vladar, brižnije nego otac, srodnije nego što su srodni udovi jednoga tela, neophodnije nego što je telu srce, ne uzmičući pred strahom, ne bivajući zavisan od nagrada, već postajući Sam sila vlasti i sjedinjujući sa Sobom one koji Mu pristupaju. Kad neko uz pomoć straha ili obećanih nagrada caruje, to nikako nije istinska vlast, jer tada su razlozi za poslušnost očekivanja (= nagrade) ili pretnje silom. Naime, kao što ne može u potpunosti vladati onaj ko svoju vlast ima odnekud drugde, tako ni Bogu ne možemo istinski služiti ako se potčinimo nekome od pomenutih načina.
48. Pošto je valjalo da Gospod caruje tom najčistijom vlašću (neka druga Mu, dakako, ne bi ni priličila), iznašao je način da to ostvari. A taj način beše najčudniji od svih. Jer, koristio se načelima koja su jedno drugom suprotna: da bi postao istinski Vladika, On prima na Sebe prirodu sluge, i sve do raspeća i krsne smrti služi ostalim slugama, te na taj način spasava duše slugu i smesta pridobija za sebe njihovu volju. Zbog toga i Pavle, znajući da je to služenje uzrok Njegovoga carovanja, kaže: „Unizio je sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu; zato i Njega Bog visoko uzdiže„;[93] a čudesni prorok Isaija kaže: „Zato ću mu dati deo za mnoge, i sa silnima će deliti plen, jer je dao dušu svoju na smrt, i bi metnut među zločince“[94] Naime, prvobitnim stvaranjem naše prirode Hristos je postao Vladika, a sazdavanjem nove tvari zadobio je našu volju, što će reći da uistinu caruje nad ljudima, jer je ovde osvojio i potčinio vladavinu razuma i slobodu volje, koji čoveka čine čovekom. Zbog toga i kaže: ,Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji“,[95] kao da je On, Koji je pre svih vekova Vladika sveta, zadobio nešto novo time što je, zajedno sa nebeskim bićima, i čovečanska priroda spoznala zajedničkog Vladiku. I one reči Davidove: „Caruje Bog nad narodima“,[96] upućuju na to Carstvo, u kome će narodi biti „sutelesnici i sudeonici Spasiteljevi“[97] kako kaže apostol Pavle.
49. Sjedinivši se toliko prisno sa telima i sa dušama, Hristos nije postao Vladika samo nad telima, već i nad dušama i voljama; i vlada nad tim samodovoljnim i čistim carstvom, upravljajući njime po vlastitoj volji, kao što duša upravlja telom, a glava udovima. A oni hrišćani koji su poželeli da ponesu taj jaram, bivaju vođeni kao da ne žive u skladu sa svojim razumom i ne postupaju po svome izvoljenju. „Kao živinče, veli, bejah pred tobom“;[98] to znači da čovek mrzi svoju dušu i da treba da je izgubi, a ako je izgubi, time će da je spase. To će se zbiti kad prevlada nova tvar i kad Novi Adam u potpunosti pokrije staroga, kad ne preostane ništa od staroga kvasca: ni rođenja, ni života, ni končine.
50. Zaista, telo staroga Adama sazdano je od zemlje, a Novi Adam je, veli, rođen od Boga. A svedočanstvo o svakome od ovih života jeste trpeza koja im pripada: prvu trpezu je, naime, proizvela zemlja, a novoga čoveka hrani Nebeski Čovek Svojim Telom. Zbog toga se onaj prvi, umrevši, ponovo vratio u zemlju iz koje je i proizašao, a drugi je otišao ka Hristu, odakle je i uzet, te je svakome od njih pripao onakav kraj kakav i priliči njihovom početku: „Kakav je zemljani, kaže Pismo, takvi su i zemljani; i kakav je nebeski, takvi su i nebeski“.[99] Ali, to nije samo zbog duše, već i zbog Tela Njegovog zato što je i ono nebesko, kao što su kod prvoga Adama i jedno i drugo zemljani. Jer, ovde duša počiva u rukama Nebeskoga Čoveka, a telo postaje deo Njegovoga Tela. Ono, naime, ne zajedničari sa dušom nego je ispunjeno Duhom živim, te živi i nakon končine prethodnog zemaljskog života, i to toliko bolje da se ni izreći ne može, jer ni u početku ne beše uistinu umrlo. „Izgledalo je, veli Solomon, u očima nerazumnih da su pomrli.“[100] Naime, kao što „Hristos, ustavši iz mrtvih, više ne umire; smrt više ne vlada Njime“,[101] tako ni udovi Hristovi neće videti smrti doveka; jer, kako bi mogli da iskuse smrt, kad zavise od večno živoga Srca?
51. Ako je to što vidimo samo prah i ništa više, ne treba da mu se divimo. Jer, bogatstvo je unutra, „i vaš je život sakriven“, veli Pismo,[102] a riznica je zemljani sud: „L ovo blago imamo u zemljanim sudovima“, kaže apostol Pavle.[103] Prema tome, onima koji stvari posmatraju samo spolja, samo je glina vidljiva; međutim, kad se pokaže Hristos, i taj prah će prikazati svoju krasotu. Videće se tada da je i taj prah deo onoga bljeska, i upodobiće se Suncu i zračiće istim zracima kao i Ono. „Tada će se, veli, pravednici zasjati kao sunce u Carstvu Oca svoga.“[104] A Carstvom Očevim naziva se ona svetlost kojom je On zablistao i javio se apostolima, koji su, kao što jevanđelist Marko kaže, videli „Carstvo Božije da je došlo u sili“;[105] pravednici će u taj dan zasijati ozareni svetlošću i slavom: oni primajući je, a On blistajući njome.
52. Jer, ovaj Hleb, ovo Telo, do koga će čovek dospeti noseći tamo Darove sa ovdašnje Trpeze, to je ono što će se na oblaku ukazati svim očima i što će, u jednom trenu, kao kakva munja, pokazati svoju lepotu od istoka do zapada; sa takvim blistanjem žive blaženi, a kad skončaju, svetlost se ne povlači. Svetlost je, naime, svagda sa pravednicima, koji dospevaju u onaj život blistajući tom svetlošću, a sada hitaju ka njoj, sa kojom su sve vreme živeli. Jer, ono što će se u onaj dan vaskrsenja zbiti sa onima koji će oživeti, kada će se kosti i delovi i udovi tela sjediniti sa glavom kako bi se celovitost tela vaspostavila, to će se zbiti i sa Spasiteljem Hristom, zajedničkom Glavom svih hrišćana. I kad Glava samo bljesne nad oblacima, sabraće sa svih strana svoje udove, i biće Bog meću bogovima, divni vrh divnoga okruženja. Pa kao što teret uzdignut uvis, kad se raskinu veze koje ga drže u visini, pada ka zemlji i traži mesto na tlu koje je odmah pod njim, tako je i sa telima svetih: ona najpre prebivaju na zemlji, vezana za nju propadljivošću i bivajući ovde mučena, te zbog toga, veli, „u ovome šatoru uzdišemo“,[106] a kada se pojavi sloboda, tela svetih će nezadrživom silinom pohitati ka Hristu da bi zauzela mesta koja su im dodeljena. Zbog toga apostol Pavle, pokazujući da je taj put neuporediv sa drugim, govori o uznošenju i kaže: „Bićemo …uzneseni na oblacima u sretanje Gospodu u vazduhu“;[107] a o tome da ćemo biti uzneti, Spasitelj je rekao: „Tada će biti dva na njivi; jedan će se uzeti, a drugi ostaviti“[108] – to znači da neće biti više ničega što je čovečansko niti što od ljudi zavisi, te neće niko okasniti, nego će On pozvati ljude, On će ih uzneti, On, Koji nikakvom vremenu ne robuje.
53. Jer, od samog početka, Spasitelj nije čekao da Ga oni zaištu, nego je Sam potražio one koji su zabludeli, a zatim im je pokazao put, pa pošto nisu bili u stanju da hode po njemu, uzeo ih je na svoja pleća i poneo: kad su posrtali, podizao ih je; kad su bili nemarni, ispravljao ih je; kad su odstupali, pozivao ih je nazad i na svaki način podsticao na ono što im je na spasenje. Tako će ih i onda kada trčeći budu prelazili poslednju stazu ka Njemu, On Sam vaskrsnuti i načiniti im krila kako bi poleteli. Zbog toga ih je i nazvao orlovima okupljenim oko trupa: „Jer gde je trup, veli On, onde će se i orlovi skupiti.“[109] Preći će, zaista, sa Trpeze na Trpezu, sa one koja je još uvek skrivena, na onu koja je već otkrivena: sa Hleba na Telo.
54. Sada je, dakako, Hristos za njih Hleb, jer još uvek žive čovečanskim životom, ali je isto tako i pashalna Večera, jer oni odavde prelaze u Grad koji je na nebesima.[110] A kada „dobiju novu snagu, podižu se na krilima kao orlovi“, kao što veli čudesni Isaija;[111] tada he se okupiti oko istoga Tela, koje će tada biti bez ikakvog prekrivača. Na to ukazuje blaženi Jovan kada kaže: „Videćemo Ga kao što jeste“.[112] Jer, Hristos nije Hleb za one koji više ne žive telesnim životom, niti više očekuju Pashu; a Njegov trup ima mnoga znamenja: na Njegovim rukama su rane, na nogama su ožiljci od klinova, a rebro još uvek nosi beleg od koplja.
55. Ta Večera svete Evharistije vodi do onoga Tela, i bez nje Ga nije moguće primiti, ništa manje no što je onaj kome su oči izvađene, u stanju da iskusi svetlost. Jer, ako oni koji na ovoj Večeri ne obeduju, nemaju života u sebi, kako bi Hristos mogao biti besmrtna glava mrtvim udovima? Jedna je, dakle, sila svete Trpeze, jedan je i Onaj Koji priprema gozbu i u jednom i u drugom svetu; ovde je, naime, bračna ložnica, ovde se odvija priprema za stupanje u brak, a ovde je i Sam Ženik. Prema tome, onima koji odlaze nemajući uza se ove Darove, neće ostati ništa više za život. A oni koji su uistinu primili blagodatne Darove i očuvali ih, oni su ušli u radost Gospoda svoga i skupa sa Ženikom stupili u bračnu ložnicu, i nauživali se svakakvog obilja za Večerom; a to im se nije tek sada dogodilo, nego su, pojavom Hristovom, neposrednije iskusili ono što su, dolazeći ovamo, sa sobom doneli. To znače reči: „Carstvo je Božije unutra u vama“.[113]
 


 
NAPOMENE:

  1. Del. ap. 8,16-17
  2. 1 Kor. 3,3
  3. Jov. 6,56
  4. II Kor. 5,4
  5. Gal. 2,20
  6. 1Kor. 2,16
  7. II Kor. 13,3
  8. 1Kor. 7,40
  9. Filip. 1,8
  10. Gal. 2,20
  11. Rimlj. 2,23
  12. Rimlj. 10,3
  13. Gal. 3,24
  14. Del. ap. 19,4.
  15. 1 Kor. 1,30.
  16. Ef. 2:14,16.
  17. Jov. 15,10
  18. Kol. 2,9
  19. Jov. 3,16
  20. Mal. 1,6.
  21. Jov. 17,4; 17,6.
  22. Jevr. 1,3.
  23. Jov. 14,9.
  24. 1Tim. 6,12
  25. Dionisije Areopagit, O crkvenoj jerarhiji, 3,1.
  26. 1 Kor. 12,27.
  27. I Kop. 6,17.
  28. 2 Kor. 2,15
  29. Ef. 5,32
  30. Post. 2,23.
  31. Ef. 5,29-33
  32. Jov. 3,29
  33. Jov. 1,7
  34. Gal. 5,17
  35. Rimlj. 8,3
  36. II Kop. 4,7
  37. Ef. 2,5
  38. Jev. 9,14
  39. Jov. 6,57.
  40. Isto.
  41. Jov. 4,24.
  42. Mat. 22,32
  43. Luk. 17,10
  44. Jevr. 2,14
  45. Is. 8,18
  46. Jevr. 2,13
  47. Jov. 1,12
  48. Mat. 26,26 i dalje
  49. Jov. 1,13
  50. Mat. 1,20.
  51. Ps. 118,24
  52. Ps. 104,23.
  53. Jov. 9,4.
  54. Jov. 12,35.
  55. Jov. 6,27.
  56. 2SolZ,10.
  57. Is. 28,17
  58. Ovde izraz filosofija znači blagočešće, dok se na drugim mestima u tekstu taj izraz koristi u smislu moralnog vežbanja i usavršavanja. (Prim. prev.)
  59. Filip. 1,23.
  60. Lk.12,37.
  61. Mat. 17,4.
  62. Mat. 3,10.
  63. Sa Drugim Adamom, odnosno sa Hristom.
  64. Mat. 5,14.
  65. 1Kor. 1,30
  66. Rimlj. 6,4.
  67. 1 Tim. 6,12
  68. 1 Petr. 1,15; Lev. 19,2
  69. Luk. 6,36.
  70. Jov. 13,34
  71. Filip. 1,8
  72. Jov. 14,27
  73. Jov. 17,26
  74. Jov. 3,6
  75. Filip. 3,9
  76. 1 Kor. 15,50-53
  77. Jov. 8,35
  78. Jov. 8,36
  79. Ps. 34,2
  80. Post. 12,3.
  81. Post. 2,7.
  82. Jov. 20,22.
  83. Gal. 4,6
  84. Post. 1,3
  85. 2Kor. 4,6.
  86. Jov. 9,6
  87. Luk. 7,14
  88. Jov. 11,43.
  89. Jevp. 1,3.
  90. Rimlj. 15,8.
  91. Luk. 22,27
  92. Luk. 12,37
  93. Filip. 2,8-9
  94. Is. 53,12.
  95. Mat. 28,18.
  96. Ps. 47,8
  97. Ef. 3,6
  98. Ps. 73,22
  99. 1 Kor. 15,48
  100. Prem. Sol. 3,2
  101. Rimlj. 6,9
  102. Kol. 3,3
  103. I Kop. 4,7
  104. Mat. 13,43
  105. Mark. 9,1
  106. 2Kor. 5,4
  107. 1Sol 4,17
  108. Mat. 24,40.
  109. Mat. 24,28
  110. Pasha na jevrejskom jeziku znači prelazak ili prolaz, i u ovom značenju Kavasila reč i koristi.
  111. Is. 40,31
  112. 1 Jov. 3,2.
  113. Luk. 17,21
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *