NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » O ŽIVOTU U HRISTU

O ŽIVOTU U HRISTU

 

O ŽIVOTU U HRISTU
 

 
TREĆA BESEDA
KAKAV DOPRINOS ŽIVOTU U HRISTU PRUŽA POMAZIVANJE SVETIM MIROM
 
Pošto smo na taj način duhovno ustanovljeni i rođeni, sasvim je prirodno da steknemo i odgovarajuću delatnost i energiju koja priliči takvome rođenju. To nam omogućuje obred pomazivanja prebožanstvenim mirom; jer on naše duhovne energije čini delatnima – jednu energiju čini delatnom kod jednog čoveka, neku drugu kod drugoga, a neku treću kod većine ljudi – u skladu sa tim kako je svako pripremio sebe za primanje ove svete Tajne. I miropomazanje sada nad novoprosvećenima čini ono što su u davna vremena ruke apostola činile nad onima koji su se krštavali; jer tada su apostoli, kako kaže Sveto Pismo,[1] polagali ruke na one koji se posvećuju u Tajnu i tako im predavali Svetoga Duha, a sada Utešitelj dolazi na one koji se pomazuju svetim mirom.
2. Dokazi za to su sledeći: najpre u tome što je zakon Staroga Zaveta na isti način pomazivao i careve i sveštenike, dok pravila Crkve određuju da se carevi imaju pomazati svetim mirom, a na sveštenike se polažu ruke i moli se za blagodat Svetoga Duha, što pokazuje da i jedna i druga Tajna, odnosno i miropomazanje i rukopoloženje, vode ka istome cilju, te da obe imaju jednaku snagu. Uostalom, i nazivi tih Tajni su uzajamno povezani, pošto se ono naziva pomazanjem, a ovo zajednicom Duha Svetoga; prebožestveni sveštenici rukopoloženje sveštenika nazivaju pomazanjem, a sa druge strane, za one koji se posvećuju u svetu Tajnu miropomazanja, veruju da postaju zajedničari Svetoga Duha i mole se za to. Pečat svetoga mira nazivaju duhovnim darom, pokazujući time šta on predstavlja onima koji pristupaju svetoj Tajni. Jer, tako uzvikuju dok ih pomazuju.
3. Svakako je i Sam Vladika nazvan Pomazanikom (= Hristom) ne zbog toga što Mu je na glavu izliveno miro, već zbog Duha Svetoga prihvativši čovečansko telo, Hristos je postao riznica svake duhovne energije; i nije nazvan samo Pomazanikom, već i Pomazanjem: „Ime ti je ulje miro razlito“;[2] odnosno ulje je bio u početku, a pomazanje kasnije. I dok još ne beše Onoga preko Koga bi Bog predao čoveku Svoja dobra, On je Sam bio Miro koje je u Njemu Samome ostajalo; a kad je sazdano Njegovo blaženo Telo, koje je primilo svu punoću Božanstva,[3] i kome, kako kaže Jovan Bogoslov, Bog nije dao Duha na meru,[4] nego mu je podario sve prirodno bogatstvo, tada je u Njegovo Telo izlio sveto Miro, te On Sam biva Pomazanje i sa pravom se tako naziva. To što je Sebe predao, značilo je za Njega da je postao Pomazanje i da je pomazao. Naravno da Gospod nije promenio mesto niti je razrušio ili prekoračio ikakav drugi pregradni zid nego onaj koji Ga je odvajao od nas, koji je On Sam bio podigao, te nije ostavio ništa što bi nas delilo. Jer, Bog se nije razlikovao od ljudi po mestu Svoga prebivanja, On Koji svako mesto zauzima, ali je bio daleko po razlikovanju od nas – čovečanska priroda je sama sebe odvojila od Boga, jer je po svemu bila drugačija od Njega i ništa zajedničko sa Njim nije imala. On je bio samo Bog, a naša priroda je bila samo čovek. Kad je telo, međutim, oboženo i kad je čovečanska priroda za svoju ipostas zadobila Samoga Boga, tada se pregradni zid pretvorio u sveto miro. I tako je nestalo one razlike, jer je Gospod postao jedna ipostas sa dve prirode: božanskom prirodom, koju je imao odranije, i čovečanskom, koju je stekao; a ta božanska ipostas ukida rastojanje izmeću Božanstva i čovečanstva, jer ona predstavlja zajedničku meću obeju priroda – a rastavljene stvari inače ne mogu imati zajedničku meću.
4. Kao kad bi posuda za miro mogla kakvim činom da se pretvori u samo miro, te onda to isto miro ne bi moglo da se ne razliva napolje, niti da ostane sabrano u sebe, tako isto biva i sa našom prirodom, koja je obožena u spasonosnom Telu Hristovom – i nema ničega što ljudski rod može odvojiti od Boga. Zbog toga nas ništa, izuzev greha, ne sprečava da učestvujemo u Njegovim blagodatima. A pošto je pregradni zid meću nama bio dvostruk, odnosno jedan zid je činila naša priroda, a drugi izopačenost našega uma grehom, Spasitelj je jedan zid razrušio Svojim Ovaploćenjem, a drugi Svojim Raspećem; jer Raspeće Hristovo je uništilo svaki greh.
5. Zbog toga nakon krštenja, koje ima silu onoga Raspeća i one smrti, pristupamo pomazanju svetim mirom, odnosno pristupamo zajednici Svetoga Duha. No, kad su uklonjene obe prepreke, tada nema ničega što bi sprečilo Duha Svetoga da se na svako telo izlije.[5] Te prepreke se, naravno, nalaze u ovome životu. Jer, da bismo se nastanili neposredno pokraj Boga, potrebno je savladati i treću prepreku, a to je smrt – pošto onima koji još uvek nose ovo smrtno telo, smrt ne dopušta da prevaziđu ogledalo i zagonetku,[6] sa kojima u ovome svetu živimo. Pa iako su ljudi na tri načina udaljeni od Boga – po svojoj prirodi, po grehu i po smrti – Spasitelj nam je ipak omogućio da se slobodno sa Njim susretnemo i da Mu se neposredno približimo, jer je uništio sve što se izmeću nas isprečilo: ono prvo uništio je Svojim učešćem u čovečanskoj prirodi, ono drugo Svojom krsnom smrću, a onaj poslednji pregradni zid, odnosno tiraniju smrti, Svojim Vaskrsenjem u potpunosti je izagnao iz čovečanske prirode. Zbog toga apostol Pavle kaže: „Poslednji neprijatelj ukinuće se – smrt,[7] a ne bi je nazivao neprijateljem kad ona ne bi bila prepreka za naše istinsko blagostanje. Naslednici besmrtnoga Boga treba obavezno da budu oslobođeni od propadljivosti, jer je rečeno da raspadljivost ne nasleđuje neraspadljivost.[8] Zaista, posle opšteg vaskrsenja svih ljudi, čiji je uzrok Vaskrsenje Spasiteljevo, ogledalo i zagonetka će odstupiti, a oni koji su čistoga srca, videće Boga licem u lice. Delovanje svete Tajne krštenja je, dakle, u tome da predaje energije Svetoga Duha; a sveto miro privodi Samoga Gospoda Hrista, u Kome je sve spasenje za ljudski rod i sve nadanje onih koji u Njega veruju; i od Njega nam dolazi zajedničarenje u Duhu i pristup ka Ocu. A Umetnik ponovnog sazdavanja ljudske prirode svakako je celokupna Sveta Trojica; no, samo je Logos Taj Koji je lično izvršio čovekovo spasenje – ne samo time što je, primivši telo, meću ljudima poživeo, i što je, po rečima apostola Pavla, prineo Sebe na žrtvu, da ponese grehe mnogih,[9] već i time što otada pa doveka nosi našu prirodu. Zbog toga nam je On zastupnik i utešitelj pred Bogom, Sam čisti našu savest od mrtvih dela,[10] i predaje nam Sobom Duha Svetoga.
6. Ova sveta Tajna je u prvim vremenima hrišćanstva novokrštenima poklanjala darove isceljenja, proroštva, jezika i slično, što je svim ostalim ljudima pružalo očigledan dokaz natprirodne sile Hristove; a ti darovi su morali postojati u ono vreme kad je hrišćanstvo ustrojavano i kad se pobožnost učvršćivala. Takvi duhovni darovi su se i u naše vreme, ali i nešto ranije, pokazivali kod ponekih novoprosvećenih: govorili su o budućim događajima, izgonili demone i isceljivali od svake bolesti samo uz pomoć molitve. I nisu u tome bili uspešni samo oni koji su još bili u životu, već su to bili u stanju i oni koji su preminuli, jer duhovna energija ne odstupa od blaženih pokojnika.
7. Ono što sveto miro svagda daruje hrišćanima i za šta je svako vreme odgovarajuće, to je blagodatni dar pobožnosti, i molitve, i ljubavi, i trezvenoumlja, kao i ostalih dobara koje ono daruje u pravo vreme – iako to mnogim hrišćanima ne ostaje u umu, pa zaboravljaju kolika je sila ove svete Tajne, te saglasno sa rečima iz Dela apostolskih, nisu ni čuli da ima Duh Sveti.[11]Zaboravljaju blagodatne darove jer su ovoj svetoj Tajni pristupali u dečijem uzrastu – kad nisu imali osećaj za darove koje su stekli – a kad su odrasli, okrenuli su se stvarima kojima nije trebalo, te su tako oslepile njihove duhovne oči. Istina je, svakako, da Duh predaje Sebe novoprosvećenima „deleći svakome ponaosob kako hoće“,[12] i da Vladika nije prestao da nam čini dobra dela, pošto je obećao da će zauvek ostati uz nas. Ova sveta Tajna se ne savršava uzalud: kao što iz božanstvene banje krštenja stičemo otpuštenje grehova, a sa sveštene Trpeze zadobijamo Telo Hristovo – i kao što ovi darovi neće prestati dok se jasno ne pojavi Onaj Koji je ove Tajne ustanovio – na isti način će hrišćani, svakako, uživati i u svemu što im pruža prebožanstveno miro i zajedničariti u darovima Svetoga Duha. Jer, po čemu bi neke od sveštenih službi bile delatne, a od ove službe da nema nikakve koristi – da za one prve, prema rečima apostola Pavla, verujemo Onome Koji nam je obećao,[13] a da za ovu sumnjamo? Trebalo bi, naime, ili da ne sumnjamo ni u jednu, ili da u sve podjednako sumnjamo, jer ista sila deluje kroz sve svete Tajne, i savršavanje svih Tajni pruža jedno zaklanje jednoga istoga Jagnjeta, i jednu istu smrt Hristovu, i jednu istu Njegovu Krv.
8. Duh Sveti se, dakle, istinski predaje nekima od vernih kako bi ovi mogli drugima da čine dobro, odnosno kako kaže apostol Pavle, da izgrađuju Crkvu.[14] To čine proričući budućnost, ili poučavajući o Tajnama, ili rečju oslobađajući od bolesti; drugima se pak predaje da bi oni sami bili bolji i da bi zablistali obiljem vere, mudrosti, ljubavi i smirenoumlja. Jer, moguće je, s jedne strane, da se neko umudri koristeći svoj um i dobre navike, da vežba svoju narav u pravednosti, da se moli i da ljubi, te da po svemu bude savršen – ali, sa druge strane, podstaknut od Boga, on svojom voljom obuzdava strasti, postaje čovekoljubiv i pravdoljubiv, i pokazuje svaku istinsku filosofiju. Naime, kao što u ljudima postoje zverska zla, na koja ih pokreću zli duhovi, tako postoje i božanstvene vrline i zakon koji je iznad čoveka, koje Sam Bog pokreće. Na taj način je apostol Pavle ljubio Hrista; na taj način je David bio krotak, i na taj način su drugi ponekad pokazivali neke od hvaljenih vrlina koje prevazilaze čovečansku prirodu. Zaista, Pavle je Filipljanima pisao u ljubavi Isusa Hrista,[15] a za Davida je Bog rekao: Nađoh sebi čoveka po srcu svojemu.[16]
9. Vera je zaista dar duhovni; apostoli, kad su hteli da je zadobiju, molili su Spasitelja govoreći: „Dometni nam vere“,[17] no On je želeo da ih Otac osveti, pa je govorio: „Posveti ih istinom tvojom“.[18] I tako Bog ispunjava molitvu onoga ko se moli – „Sam Duh se moli za nas uzdisajima neizrecivim“,[19] darujući nam, kako ja smatram, silu molitve. I uopšte, Duh Sveti je u tom smislu Duh mudrosti, Duh razuma, i razboritosti, i kreposti, i blagočešća, i ostalih blagodatnih darova, po čemu stiču ime oni kojima On predaje Svoje darove.[20]
10. Dakle, sveta Tajna prenosi svoje darove na sve koji se u nju posvećuju. Ali, nemaju svi osećaj za te darove niti želje za tim bogatstvom, kako bi koristili to što su zadobili. Jedni zato što zbog svog dečijeg uzrasta nisu u stanju da to umom pojme, a drugi zato što nisu pripremili sebe niti su pokazali ikakvu spremnost i želju. Neki od njih, mećutim, kasnijim pokajanjem zbog počinjenih greha, kao i suzama i životom u skladu sa zdravim razumom, iznova otkrivaju blagodat koja je u njihove duše položena. Zbog toga apostol Pavle, pišući Timoteju, kaže: „Ne zanemaruj blagodatni dar u tebi“,[21] imajući na umu to da, čak i ako smo primili dar, ništa nam ne ostaje ukoliko smo prema njemu nemarni, i da je potreban trud i bdenje onima koji hoće da u njihovim dušama ovi darovi budu delatni. Prema tome, ako se vidi da je neki od podvižnika prevazišao uobičajenu ljudsku granicu u ljubavi ili u čistoti, u prevelikom trezvenoumlju ili u smirenoumlju, ili u blagočešću ili u kakvoj drugoj vrlini, treba da smatramo da je uzrok toga prebožanstveno miro, čije je darove taj podvižnik primio kroz miropomazanje, ali da su oni tek kasnije postali delatni. To isto možemo reći i za one koji tačno poznaju budućnost, ili za one koji uzetima pružaju izbavljenje i isceljuju od svake bolesti, što je izvan bilo kog ljudskog umeća – da su te svoje darove primili iz svete Tajne.
11. Zaista, ako samu službu miropomazanja optužujemo zato što sveta Tajna ne čini delatnima one koji se posvećuju u duhovne energije ni u vreme posvećenja ni kasnije kada oni duhovno delaju – zašto je onda uopšte potrebno da se u nju posvećujemo? Čemu bi nas odvelo posvećivanje u Tajnu pomazanja božanstvenim mirom ako ono ne bi bilo u stanju da pruži ono što se od njega traži? Ne može se, takođe, reći ni to da ako ne bismo zadobili darove miropomazanja, samo savršavanje Tajne u nečemu drugom može pomoći. Jer, ako nam ne pruža ono što obećava i što je naznačenje celokupne Tajne, i ono za šta se služitelj moli, odnosno ono u šta ubeđuje pomazanoga da će odmah steći, teško da bi trebalo od nje očekivati kakvo drugo dobro. Ova Tajna, međutim, ne savršava se uzalud – kao što se ne savršava uzalud nijedna hrišćanska Tajna – jer, kako kaže Pismo, nije prazna propoved naša, i nije prazna vera naša.[22] Pa ako se kod ljudi može pronaći kakva duhovna delatnost koja pripada krugu blagodatnih dobara koja odatle potiču, treba ih svakako pripisati tim molitvama i svetom miropomazanju.
12. Jer, nema nijednog jedinog dobra, koje su ljudi stekli sprijateljivši se sa Bogom, a da im nije predato preko Onoga Koji je posredovao izmeću Boga i ljudi; niti postoji išta drugo osim samih svetih Tajni što nam omogućava da pronađemo posrednika Hrista, da Ga primimo i da uživamo u Njegovim dobrima. Naime, svete Tajne nas čine srodnicima one Krvi i pričasnicima blagodatnih darova koje je Hristos stekao primivši telo i pretrpevši stradanja. Jer, dve su stvari kroz koje se ostvaruje naše sjedinjenje sa Bogom i u kojima je sadržano sve spasenje ljudi: posvećivanje u najsvetije Tajne i vežbanje volje u vrlinama; a ovo drugo, odnosno čovekov trud, sastoji se u tome da se očuva ono što nam je predato i da se ne izda Riznica dobara.
13. Prema tome, sila svetih Tajni je za nas jedini davalac svih dobara. Pošto pomoć koja dolazi od savršavanja svake od Tajni predstavlja nešto drugo, zadobijanje Svetoga Duha i Njegovih blagodatnih darova zavisi od pomazanja presvetim mirom. Zbog toga, ako čovek i ne bude u stanju da u vreme savršavanja svete Tajne – već mnogo kasnije – pokaže nekakav duhovni dar, ne bi trebalo da zaboravi uzrok toga dara niti odakle njegova sila potiče. Jer, prosvećenje krštenja obasjava duše posvećenih u Tajnu onoga trena kad su pogruženi u banju – ali ni tada se ne pokazuje kod svih, nego se kroz neko vreme pokazuje samo kod onih koji su vrlinski, pošto mnogim znojem i mukama i ljubavlju prema Hristu očiste oči svoje duše.
14. U sticanju darova svetoga mira pomažu nam oni koji su vični molitvi, jer oni, pomazani mirom, za nas jesu ono kakvo ime i nose – hrišćani. Istočeno miro je naš zastupnik pred Bogom i Ocem, i to zato što je postalo pomazanje naših duša izlivši se u njih – dok sveti Žrtvenik podražava ruku Spasiteljevu. Sveti Hleb uzimamo kao Telo Hristovo sa Trpeze pomazane svetim mirom, kao da ga uzimamo iz one prečiste ruke. I pijemo Njegovu Krv kao oni koje je Gospod prvi put pričestio na Tajnoj Večeri, pijući najpre i Sam iz one čaše prepune užasa. Jer, On Sam je i sveštenik, i žrtvenik, i žrtva, i onaj koji prinosi žrtvu; On je Taj kroz Koga se prinosi žrtva, ali i ono što se na žrtvu prinosi. Razdelio je, međutim, ove svete Tajne, te je jedno predao blagosiljanju svetoga Hleba, a drugo svetome miru. Naime, Spasitelj je i Žrtvenik, ali i Onaj Koji prinosi žrtvu, zbog Mira kojim je pomazan; jer, u starini, žrtvenik je posvećivan pomazanjem, kao što su i sveštenici pomazanjem posvećivani u tajnu sveštenstva. Spasitelj je, isto tako, i žrtva, zbog Krsta i smrti, koje je pretrpeo u slavu Boga i Oca. A to zaklanje i tu smrt objavljujemo, veli Pismo, kada onaj Hleb predloženja jedemo.[23]
15. Ali, Hristos je sveto miro i pomazanje i zbog Duha Svetoga, zbog Koga je i mogao da ostvari Svoja dela, koja su svetija od svih drugih – da osvećuje, ali ne i da bude osvećen ili da bilo šta pretrpi. Jer, to je pripadalo Žrtveniku i onome ko žrtvu prinosi, a ne Onome Koji se prinosi i Koji je žrtvovan; jer u Pismu je rečeno: „Žrtvenik koji dar osvećuje“[24] Hristos je, naime, i sveti Hleb zbog svoga Tela, koje je osvećeno i oboženo, i koje je poprimilo oboje: i pomazanje i rane. Rekao je: „Hleb koji ću ja dati, telo je moje“,[25] imajući na umu da ga žrtvuje za život sveta.
16. Zbog toga Hristos prinosi Sebe kao Hleb, a prinosi Sebe i kao miro, jer je obožio Svoje Telo, a nas prihvata kao zajedničare u svetom pomazanju. Ukazujući na tu Tajnu, Jakov[26] je prelio kamen uljem i podigao ga Bogu, prinoseći ga, zapravo, kao pomazanje i izobražavajući time ili Telo Spasiteljevo, koje je krajeugaoni Kamen, na koji je istinski Izrailj – um koji jedini poznaje Oca – izlio miro Božanstva, ili nas koje On, pomazujući nas Mirom, podiže kao decu Avraamovu.[27] Jer, Duh Sveti, Koji se prilikom miropomazanja izliva na nas, izmeću ostalog je i Duh usinovljenja, te svedoči našem duhu da smo deca Božija, i da u svojim srcima vičemo: Ava, Oče![28] Takvu pomoć prebožanstveno miro pruža onima koji hoće da žive u Hristu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Del. ap. 8,38 i dalje; 10,47 i dalje
  2. Pes. n. pes. 1,3
  3. Kol. 1,19.
  4. Jov. 3,34
  5. Del. ap. 2,17
  6. 1 Kor. 13,12
  7. 1 Kor. 15,26.
  8. 1Kor. 15,50
  9. Jevr. 9,14 i 28
  10. Jevp. 9,14
  11. Del. ap. 19,2
  12. 1Kor. 12,11
  13. Jevr. 10,23; 11,11
  14. 1Kor. 14,5
  15. Filip. 1,8
  16. 1Sam. 13,14
  17. Luk. 17,5
  18. Jov 17,17
  19. Rimlj. 8,26
  20. Is. 11,2
  21. 1Tim. 4,14
  22. I Kop. 15,14
  23. 1Kor. 11,26
  24. Mat. 23,19
  25. Jov. 6,33-35
  26. Post. 28,18
  27. Mat. 3,9
  28. Rimlj. 8,15-16
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *