O ŽIVOTU U HRISTU

 

O ŽIVOTU U HRISTU
 

 
DRUGA BESEDA
KAKAV DOPRINOS ŽIVOTU U HRISTU PRUŽA BOŽANSKO KRŠTENJE
 
Pokazano je u prethodnoj besedi da se svešteni život u Hristu sadrži u svetim Tajnama. Ispitajmo sada kako nas svaka od Tajni uvodi u taj život. A život u Hristu je upravo samo sjedinjenje sa Njim; recimo onda nešto o tome na koji način svaka sveta Tajna sjedinjuje sa Hristom one koji u njoj učestvuju.
2. Mogu se, dakle, sa Hristom sjediniti oni koji prođu kroza sve ono što je i Spasitelj prošao, i koji pretrpe što i On, te postanu ono što je On. On se, naime, sjedinio sa krvlju i telom, koji behu čisti od svakoga greha. A pošto je On po Svojoj prirodi od samog početka bio Bog, obožio je i ono što je kasnije postalo – odnosno čovečansku prirodu – a na posletku je zbog tela i umro i vaskrsao. Prema tome, onaj ko hoće da se sjedini sa Njim, dužan je da se pričesti Njegovim Telom, da učestvuje u oboženju i da bude zajedničar Njegovoga groba i Vaskrsenja. Zbog toga se i krštavamo kako bismo umrli onom smrću i kako bismo vaskrsli onim Vaskrsenjem, pomazujemo se svetim mirom kako bismo carskim pomazanjem postali zajedničari Njegovoga oboženja – okušamo presveti Hleb i pijemo iz prebožanstvene Čaše kako bismo postali pričasnici samoga Tela i same Krvi, koje je Spasitelj uzeo na sebe. I na taj način se sjedinjujemo sa Onim Koji se radi nas ovaplotio, obožio, umro i vaskrsao.
3. Zašto se, dakle, ne držimo istoga redosleda kao i On, nego započinjemo tamo gde je On završio, a završavamo tamo gde je započeo? Zato što je On sišao da bismo se mi uspeli; pa iako je to jedan isti put – za Njega je to bio silazak, a mi se njime uspinjemo. Prema tome, kao da se radi o kakvim lestvama, ono što je Njemu, Koji je njima silazio, bilo poslednje, to nama, koji se njima uspinjemo, biva prvo. Uostalom, pošto je poredak života takav, drugačije i nije moglo biti. Jer, krštenje je rađanje; sveto miro je uzrok delatnosti i kretnje u nama; a Hleb života i Čaša svete Evharistije jesu istinsko jedenje i pijenje. Jer, nije moguće da se neko kreće ili da bude pogreben pre nego što je rođen. Povrh toga, krštenje sprijateljuje čoveka sa Bogom, miropomazanje ga čini dostojnim Njegovih darova, a sila svete Trpeze čini da Telo i Krv Hristova postanu telo i krv onoga ko se njima pričešćuje. Naime, ne priliči nam da stanemo meću prijatelje Božije pre no što se sa Njim sprijateljimo – da budemo udostojeni blagodatnih darova koji njima priliče, i da pijemo bezgrešnu Krv i okušamo bezgrešno Telo mi koji smo u vlasti lukavoga i greha. Zbog toga se najpre peremo, a zatim pomazujemo, pa tako čisti i mirisni pristupamo svetoj Trpezi.
4. Dovoljno je toliko o ovoj temi. Ispitajmo, međutim, kakvu korist za blaženi život pruža svaka od svetih Tajni; a najpre razmotrimo koliko dobra krštenje može da donese u ovaj život.
5. Krštenje predstavlja samo rođenje u Hristu, odnosno njime zadobijaju biće i ipostas oni koji su do tada počivali u ništavilu. Ovo se na mnogo načina može razumeti. Prvo, po samom poretku, jer se posvećujemo najpre u ovu Tajnu, a ona, pre drugih Tajni, hrišćane uvodi u novi život; zatim po imenima kojima je nazivamo; i konačno, po onome što se pri njenom savršavanju čini i poje.
6. Poredak je, dakle, od samog početka ovakav: najpre je pogružavanje, zatim pomazivanje svetim mirom, da bi se na koncu dospelo do sveštene Trpeze. Sasvim jasan dokaz da pogružavanje predstavlja sam početak življenja i temelj i osnovu života, jeste to što je i Sam Hristos, zajedno sa svim onim što je radi nas pretrpeo, kad je bila potreba za tim, primio krštenje pre svega drugog. A šta nam drugo nazivi za krštenje kazuju? Jer, nazivamo ga rođenjem i preporodom, ponovnim sazdavanjem i pečatom, pogružavanjem i odevanjem, pomazanjem i blagodaću, prosvećenjem i banjom; a sve to ima samo jedno značenje: da ova sveta Tajna predstavlja početak bivstvovanja svih onih koji jesu i žive po Bogu.
7. S pravom se, dakle, čini da telesno rođenje ne znači drugo nego to što jeste; a preporod i ponovno sazdavanje ukazuju samo na to da su oni koji se sada rađaju i bivaju iznova sazdani, ranije već bili rođeni, pa izgubivši svoje obličje, ovim drugim rođenjem vrađaju se svom prvobitnom liku. A to se zbiva kao kad građa kakvog kipa izgubi svoj oblik, pa umetnik, popravljajući je, preporađa i iznova sazdaje njen izgled. Uostalom, i delo krštenja, kakav god učinak da ima na nas, predstavlja neku vrstu obličja i obraza; jer ono zaista upisuje ikonu i utiskuje obraz u duše, čineći nas saobraznima Spasiteljevoj smrti i Vaskrsenju. Zbog toga se krštenje naziva i pečatom koji u nas utiskuje carsku ikonu Božiju i Njegov blaženi lik.
8. Pošto obličje podrazumeva materiju i ukida bezobličnost, Tajnu krštenja nazivamo i odevanjem i pogružavanjem. Pokazujući da odeća i pečat imaju to značenje, apostol Pavle negde kaže kako je Hristos naslikan i uobličen u nama, a negde kako su se hrišćani u Njega obukli kao u haljinu. I tako on piše Galatima: ,Dečice moja, koju opet s mukom rađam, dokle se Hristos ne uobliči u vama“;[1] i opet: „…Isus Xpustos naslikan razapet među vama“;[2] a Korinćanima piše: „Koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste“.[3] Jer, kad se na vatri rastopi i razlije zlato, ili srebro, ili bakar, njegova gola materija je dostupna pogledu. Zbog toga se zlato ili bakar tada nazivaju onako kako se ta sama materija naziva. Ali, kad im se železnim kalupom podari kakav oblik, tada se više ne vidi materija, već oblik; kao što se i haljina susretne sa pogledom posmatrača pre nego telo. Zbog toga materijal i poprima naročit naziv: naziva se, naime, kipom, ili prstenom, ili nekim sličnim imenom, koje više ne označava materiju, već samo obličje i izgled.
9. Zbog toga, možda, spasonosni dan krštenja za hrišćane predstavlja imendan, jer tada bivamo sazdani i uobličeni, a naš bezoblični i neobrazni život zadobija svoj oblik i obraz. Uostalom, tada po prvi put bivamo poznati od strane Onoga Koji poznaje što je Njegovo – kao što kaže apostol Pavle: „…Poznavši Boga, ili bolje, pošto vas je Bog poznao“[4] – te u taj dan krštenja čujemo reč naznačenja, odnosno ime koje nam je dato, jer tek tada bivamo u potpunosti poznati od strane Boga. Jer, biti poznat od strane Boga, znači postati uistinu poznativ. Zbog toga David kaže za one koji nemaju ništa zajedničko sa ovakvim životom: „Neću metnuti imena njihovih u usta svoja“[5] jer su nepoznati i nevidljivi oni koji su postavili sebe daleko od one svetlosti. Jer, oči ne mogu ugledati ništa vidljivo ako je ono bez svetlosti, niti Bog može poznati onoga koji nije primio zrake koji potiču od krštenja. Razlog je taj što uistinu ne postoji ništa što u toj svetlosti nije vidljivo. Zbog toga je rečeno: „Pozna Gospod one koji su Njegovi“,[6] i u tom smislu se kaže kako ženik ne poznade lude devojke.[7]
10. Zbog svega toga krštenje se naziva i prosvetljenjem, jer darujući nam istinsko postojanje, ono nas čini poznanicima Božijim, a vodeći nas ka onoj svetlosti, udaljava nas od zlobe koja je skrivena u nama. Zbog toga što predstavlja prosvetljenje, krštenje se naziva i banjom, jer nam tako dopušta da se čisti susretnemo sa svetlošću, pošto uklanja svaku prljavštinu koja kao kakva pregrada sprečava božanske zrake da dospeju do naših duša. Blagodatnim darom se, naime, naziva jer predstavlja rođenje; a opet, ako bismo valjano razmotrili ovu stvar, šta bi čovek mogao doprineti svome rođenju, kada – kao što je to i pri telesnom rođenju – ne pokazujemo unapred čak ni želju za dobrima koja od krštenja potiču? Jer, želimo ono što možemo zamisliti; a ove stvari ne dopiru do srca čovečijeg,[8] niti je moguće da ih čovek pojmi pre no što ih iskustveno oseti. Naime, kada čujemo da su pred nama sloboda i carstvo, zamišljamo nekakav lagodan život, kakav čovečanska logika može shvatiti. Ovo ovde, međutim, jeste nešto sasvim drugo – veće i od našega uma i od naše želje. Krštenje se čak naziva pomazanjem, jer na onima koji u toj Tajni učestvuju, ono upisuje Hrista, Koji je za nas pomazan; a predstavlja i pečat koji otiskuje u nama lik Samoga Spasitelja. Dakle, pošto pomazanje dospe do svih delova tela onoga ko prima krštenje, i pošto ga uobliči i izobrazi na njemu obraz Pomazanika, ono ukazuje na njegov pravi lik i biva kao pravi pečat. No, ovim što je do sada rečeno pokazano je da je pečat isto što i rođenje, kao što odeća i pogružavanje predstavljaju i pečat.
11. Pošto blagodatni dar i prosvetljenje i banja vode ka istome cilju, to jest ponovnom sazdavanju i rađanju, jasno je da svi ovi nazivi za krštenje znamenuju samo jednu stvar, a to je da banja krštenja predstavlja rađanje i početak života u Hristu. U kolikoj meri sve ono što se govori i vrši u ovoj svetoj Tajni ima to značenje, biće jasno kad podrobno razmotrimo službu krštenja.
12. Jasno je da onaj ko pristupa svetoj Tajni, pre svoga prosvećenja nije bio u prijateljstvu sa Bogom jer još uvek nije bio oslobođen od stare sramote. Zaista, sveštenik, pre no što bilo šta drugo odsluži, upućuje molitve da se onaj ko pristupa krštenju, oslobodi od demona koji je vladao njime; i ne razgovara o njemu samo sa Bogom, već, okomivši se na samoga tiranina, kažnjava ga i bičem izgoni napolje. A njegov bič je „Ime koje je iznad svakoga imena“.[9] Toliko je onaj ko još uvek robuje tiraninu, daleko od toga da bude živ i sin i naslednik Božiji. Jer, onaj ko sa lukavim demonom opšti, taj je sasvim udaljen od Boga, što znači da je u potpunosti mrtav.
13. Zbog toga sveštenik duva u lice onome ko pristupa krštenju, uzimajući u obzir da ovaj još nije uzeo učešća u životu; a to duvanje je priznak života koji sviše dolazi. Takav smisao imaju i sveštene radnje što slede. Jer, sve su one namenjene onima koji se upravo krštavaju i koji preziru sve što je sadašnje i što im je pri ruci, a prelaze na nešto drugo (jer od njih se traži jedan svet da prezru, a drugi da poštuju; jedan život da napuste, a drugim da žive; jednog načina življenja po svaku cenu da se klone, a drugi da provode u svakoj revnosti). Prema tome, iz ovoga što novoprosvećeni odbacuje sve što je sada prisutno, jasno je da on još uvek nije oslobođen onoga što je i sam osudio – a činjenica da iz ove svete Tajne prima ono što smatra boljim i poželjnijim od onoga što sada ima, pokazuje da krštenjem započinje jedan hvale dostojan život. Naime, ušavši u sveti hram, on odlaže svoju haljinu i razdrešuje obuću, te na taj način, tom otklonjenom odećom i obućom, koji su nam u ovom življenju od koristi, on pokazuje kakav je njegov odnos prema prethodnom životu. A zatim, okrenuvši se ka zapadu, duva svojim ustima, kao znak življenja u tami, pruža ruke i odgoni njima lukavoga kao da je ovaj prisutan i da ga napada, te pljuje na njega kao na nečistog i odvratnog; odriče se neprijateljskog i neverničkog saveza sa đavolom, koji je uzrok svake propasti, te raskida u potpunosti to mrsko prijateljstvo i veliča mrzost prema njemu. Pa pošto izbegne iz tame, hita ka svetlosti dana i okrenut prema istoku, traga za Suncem; oslobođen od ruku tiraninovih, klanja se Caru i osuđujući lažnoga, priznaje pravoga Vladiku, te se moli da Njemu bude potčinjen i da Mu služi svom svojom dušom, a pre toga da veruje Njemu kao Bogu i da priznaje sve što Mu priliči.
14. Zaista, istinsko znanje o Bogu predstavlja početak blaženoga života; jer poznati Njega, veli Solomon, to je koren besmrtnosti,[10] kao što je nepoznavanje Boga u samom početku donelo smrt. Pošto je Adam, ne znajući za božansko čovekoljublje, smatrao da je Dobri Bog zavidan, te je, zaboravivši na istinsku mudrost i misleći da može prevariti Mudroga, prezreo istinskoga Vladiku i pribegao onome koji se od Njega odmetnuo. Zbog toga je i izgnan iz raja, lišen blaženog života, patio se i umro. Otuda je, dakle, nužno da onaj ko se uputio ka životu i ka Bogu, krene sa znanjem o Bogu.
15. Time što ćemo u potpunosti ogoliti sebe i odbaciti i poslednju haljinu, pokazujemo da smo se već dotakli puta koji vodi ka raju i ka životu koji je u njemu. Jer, stigavši od toga blaženoga Vrta do golotinje, Adam je dopao od nje do one bedne odeće. A mi od kožnih haljina dolazimo do golotinje, pa hodeći istim stazama, pokazujemo da se vrađamo istim putem i hitamo ka carskoj odeći; pokazujemo da se mi ovuda vrađamo na ono mesto sa kojeg i kroz koje je on sišao u ovaj svet. No, skidanje odeće može da znamenuje i to da sada čisto pristupamo istinskoj svetlosti, ne noseći sa sobom ništa što stvara senku smrti i što od ljudskih duša udaljava zrake svetlosti, kao što haljine i jesu nekakva pregrada izmeću veštastvene svetlosti i tela.
16. Pomazivanje uljem, čini mi se, može biti simvol i nečega drugog, i može se dovesti u vezu sa tim. Setimo se, naime, kamena Jakovljevog, koji je on, prelivši ga uljem, prineo Bogu,[11] i setimo se careva i sveštenika, koji su jednim te istim uljem bili posvećivani i zajednici i Bogu, i koji nisu uopšte živeli za sebe, već za Boga i za život kojem su se potčinili. Pa i mi se, naravno, odričemo vlastitog života i sebe samih, i hitamo ka Bogu; a to znači da, odbacujući svoje staro obličje, postajemo slični Njemu. Taj znamen je srodan i veoma odgovara nazivu hrišćanin. Jer, mi se pomazujemo – a onaj kome hoćemo da budemo slični jeste Pomazanik Hristos, Koji je Svojim Božanstvom pomazao čovečanski rod – i tim pomazanjem postajemo pričasnici Njegovoga života. Uostalom, ovo pomazanje simvol je onoga Pomazanja, a sveštenik koji obavlja pomazanje, to pokazuje kroz pesme koje poje u času dok pomazuje novokrštenoga. Zaista, tim rečima David je ukazao na ono Pomazanje i na ono Carstvo. Jer, sveštenik kaže: Pomazuje se ovaj (misleći na onoga koji se krštava), uljem radosti, a David kaže Spasitelju: „Pomaza Te Bože, Bog Tvoj, uljem radosti više nego drugove Tvoje“,[12] smatrajući da smo mi Njegovi drugovi, koje je On, zbog Svoga čovekoljublja, učinio pričasnicima Svoga Carstva.
17. Do toga trena još uvek ne živimo: sve što se do tada odigralo, za novokrštenoga predstavlja samo znake i preduvođenje u Tajnu i pripremu za život u Hristu. A kad novokršteni, pogruzivši se trikratno u vodu, izroni – dok se uznose pojanja Svetoj Trojici – tada on zadobija sve što je iskao, i biva rođen i sazdan svetlozarnim rođenjem i sazdavanjem, o čemu je i David govorio. Zadobija dobri pečat i stiče sve željeno blaženstvo: on koji je prethodno bio tama, sada postaje svetlost; on koji nije imao bića, sad postaje biće, i blizak Bogu i usinovljen od Njega, pošto je iz tamnice i krajnjeg ropstva doveden do carskog prestola. Jer, ova voda krštenja jedan život ukida, a drugi otkriva – starog čoveka potapa, a novoga vaskrsava. Onima koji su tako što iskusili, to postaje jasno iz samih događaja zato što i vidljivi znaci Tajne krštenja dopuštaju da se to kroz sva ova sredstva predstavi. Naime, time što, pogruzivši se u vodu, novokršteni nestaje, on pokazuje da napušta svoj život na vazduhu, a napuštanje života znači smrt; a time što se, izronivši iz vode, iznova susreće sa vazduhom i sa svetlošću, pokazuje da traži život i da je uspeo da ga zadobije.
18. Zbog toga na ovome mestu prizivamo Stvoritelja, jer sve što se ovde zbiva, predstavlja početak života i drugo stvaranje, koje je mnogo savršenije od prvobitnoga. Naime, tačnije nego pri prvobitnom stvaranju, sada se upisuje u nas obraz Božiji, a kip novoga obličja sazdan je vernije prema božanskom obličju. Zbog toga praobraz Božiji sada treba jasnije da se ukaže. Jer, sveštenici koji obavljaju svetu Tajnu, prizivajući Boga na banju krštenja, ne uzvikuju ime „Bog“, koje je zajedničko svoj Svetoj Trojici, ali koje ne koriste oni koji jasno i određeno bogoslovstvuju, već podrobnije i savršenije opevaju svojstva svakog od Lica Svete Trojice.
19. Razlog za to je i ovaj: iako je Sveta Trojica jedinstvenim čovekoljubljem spasla ljudski rod, ipak se za svako od blaženih Lica Svete Trojice veli da je dalo poseban doprinos. Naime, Otac se sprijateljio sa čovekom, Sin je sprijateljio čoveka sa Sobom, a Sveti Duh je postao dar onima koji su već postali prijatelji Božiji. I tako, jedan nas je oslobodio, drugi predstavlja iskupljenje kojim smo oslobođeni, a Duh je sloboda; jer, po rečima apostola Pavla, „gde je Duh Gospodnji, onde je sloboda“.[13] Jedan nas je iznova sazdao, drugim smo iznova sazdani, a Duh je onaj koji životvori. Uostalom, i pri našem prvom stvaranju, Trojica je izobražena samo kao senka. Tada je jedan stvorio čoveka, drugi je bio ruka Stvoriteljeva, a Utešitelj je bio dah Onoga Koji život udahnjuje.
20. A zašto ovo govorim? Jer, samo se u tome, od svih božanskih dela, Bog ukazuje. Zaista, od svega dobroga što je Bog od samog početka učinio Svojoj tvorevini, nećeš naći ništa što se odnosi samo na Oca, ili na Sina, ili na Svetoga Duha, već je svako od tih dobara zajedničko delo Trojice, Koja sve čini jednom silom i jednom Promišlju i jednim stvaranjem. A kad je u pitanju božanski domostroj spasenja čovekovog, podigao je Bog iznova naš rod, koji je time nov postao, a o našem spasenju odlučila je cela Trojica i promišljala o njegovom sprovođenju u delo. Cela Sveta Trojica, međutim, nije zajednički delovala: jer ni Otac ni Sveti Duh nisu lično delovali, već samo Logos; i samo je Jedinorodni uzeo na sebe krv i telo, i bio ranjavan i podnosio patnje, i umro i vaskrsao; i kroza sve to iznova je oživljena čovečanska priroda i uspostavljeno krštenje, odnosno novo rađanje i ponovno sazdavanje čoveka. Zbog toga sveštenoslužitelji, koji u božanskoj banji krštenja novokrštenome pružaju svešteno sazdavanje, koje i samo ukazuje na razdvojena Lica Božija, treba da prizivaju Boga obraćajući se Njegovim odvojenim Licima, te da krštavaju u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
21. Šta se, dakle, zbiva? Zar prilikom krštavanja ne slavoslovimo božanski domostroj, i to naročito u vezi sa ovom Tajnom? Svakako da ga mnogo slavimo, ali ne onim što govorimo, već onim što činimo. Jer, ko ne zna da trikratno izranjanje nakon pogružavanja izobražava Spasiteljevu tridnevnu smrt i Vaskrsenje, što predstavlja svršetak celokupnog domostroja spasenja? I nije uzalud, čini mi se, to što o bogoslovlju Svete Trojice propovedamo, a božanski domostroj ćutke pokazujemo kroz dela. Jer, ono prvo postojalo je od samog početka, i samo je glasom dospelo do čovekovoga znanja, dok se ovo drugo zbivalo pred čovekovim očima, i on je to mogao i dotaći i svojim rukama opipati. Zbog toga je blaženi Jovan Bogoslov, poznavajući oboje – odnosno i ovu i onu stvarnost – o dvojakome Spasitelju rekao: „Što beše iz početka, što smo čuli“, ali je i dodao: „Što smo videli očima svojima, što sagledasmo i ruke naše opipašs, o Logosu života.“[14] Osim toga, bogoslovlju smo samo dužni da verujemo, a dokaz verovanja ispoveda se rečju (rečeno je, naime. „Srcem se veruje za pravednost, a ustima se ispoveda za spasenje“[15], dok smo božanski domostroj dužni da podražavamo i da ga svojim delima pokazujemo; jer treba, kako je rečeno, da sledimo trag Onoga Koji je za nas umro i vaskrsao.[16] Zbog toga, dakle, Svetu Trojicu valja rečima ispovedati, dok stradanje i smrt Hristovu izobražavamo vodom krštenja na svojim telima, utiskujući u sebe onaj blaženi obraz i obličje Spasiteljevo.
22. Po onome što je do sada rečeno, jasno je da iz svega što se tiče krštenja, iz samog njegovog poretka i naziva koje mu pridajemo, iz onoga što se pri krštavanju savršava i poje, saznajemo da život u Hristu počinje u banji krštenja. Ostaje nam, dakle, da razmotrimo šta znači samo postojanje toga života. Naime, s jedne strane nestajemo, a sa druge se rađamo – nešto odbacujemo, a nešto zadržavamo; ali kad bismo razumeli šta svaka od tih stvari zaista predstavlja, shvatili bismo šta je to uistinu „postojanje po Hristu“. Jedno je, dakle, greh, a drugo je pravda, i jedno je stari čovek, a drugo novi. Sagledajmo ovo malo podrobnije.
23. Pošto je greh dvojak i dejstvuje na dva načina – jedan se zbiva u samim delima, a drugi je sadržan u navici – ponekad biva da učinjeno delo nije uvek prisutno niti ostaje, već čim se greh počini, više ga nema; kao što strela, čim nanese kakvu ozledu, odmah prolazi, a počiniocima dela ostavlja ranu, beleg zla i sramotu, koja zaslužuju kaznu. A navika činjenja zlih dela, koja se, kao kakva bolest koju izaziva izopačeno življenje, uvlači u duše ljudske, postaje stalna i sputava dušu neraskidivim okovima, porobljava njen razum i čini ono što je od svega najgore: navodi one koji su njome porobljeni, da čine najgora moguća dela, od kojih je sama navika i sačinjena i koje ona uvek porađa, te ih istovremeno, kao u nekom začaranom krugu, i rađa i biva od njih rođena.
24. Zbog toga je i bivalo da grehu nema kraja, jer je navika rađala dela, a dela su doprinosila da navika raste. I tako su to dvoje uzajamno napredovali, te je „greh živeo, a ja sam umro“, jer zlo nije započelo od juče ili odskora, već otkad smo stvoreni. Pošto je Adam poverovao lukavome i, prezrevši svoga dobroga Vladiku, okrenuo se ka znanju, njegova duša je izgubila negdašnje zdravlje i krepost; od tada se i sa telom zbivalo isto što i sa dušom, te se ono njoj prilagodilo i izopačilo zajedno sa njom, postavši kao kakvo oruđe u ruci zlog umetnika. Jer, pošto je duša tesno sjedinjena sa telom, predaje mu svoje strasti. Na primer, kad se ona stidi, telo crveni, a kad se duša muči brigama, telo kopni. A pošto se čovekova priroda razvijala i pošto je napredovao rod iz onoga prvoga tela, zajedno sa svim drugim nasleđem predat je i greh svim telima koja su potekla od prvosazdanoga tela.
25. No, ne prima samo telo strasti duše, već i ono njoj predaje svoje (jer duša nekad biva radosna, a nekad brižna; a ljudi su, opet, nekad celomudreni, a nekad raspusni, u zavisnosti od stanja tela); zbog toga je bilo prirodno da duša svakog pojedinog čoveka nasledi nevaljalstvo prvoga Adama, koje je iz njegove duše prešlo u telo, iz njegovoga tela u sva tela koja su iz njega nastala, a iz tih tela dospelo u duše. To je stari čovek, koga smo, kao kakvo seme zlobe, primili od svojih predaka još kad smo ponikli, te zbog toga nijedan dan bez greha nismo videli, niti smo odahnuli oslobođeni od zlobe, zbog čega Prorok i kaže: „Od samoga rođenja zastraniše bezakonici, od utrobe materine tumaraju“.[17] Pa ipak, nismo se zaustavili kod tog nesrećnog nasleđa praroditeljskoga greha, niti smo se zadovoljili zlima koja smo nasledili, već smo toliko zlobe mi sami pridodali i toliko uvećali svoje hudo bogatstvo, da smo tim što smo sami stekli, prekrili ono prvobitno koje smo nasledili; a mi sami, kao podražavaoci, postali smo mnogo gori od prethodnika.
26. Najgore od svega bilo je to što ne beše nikakvog primirenja zla, već je ta boleština stalno napredovala. Možda je zbog toga bilo nemoguće da ljudski rod sam sebe isceli, jer gotovo nikada ne beše okusio slobodu, niti bi – budući da je nikada nije okusio – mogao da poželi da je ostvari i da ustane protiv tiranije zla. A od tih strašnih zala, od te kazne, od bolesti, od smrti, oslobađa nas banja krštenja, i to tako lako da nikakvo vreme za to nije potrebno; oslobađa nas tako potpuno i savršeno da ni traga od greha ne ostaje; i ne oslobađa samo od greha, već novokrštenome pruža življenje koje je suprotno grehu. Jer nam je Sam Vladika Svojom smrću podario vlast da usmrćujemo greh, a Svojim ponovnim oživljavanjem učinio nas je naslednicima novoga života. Jer, ona smrt, budući da je zaista bila prava smrt, usmrćuje grešni život, odnosno naviku činjenja greha, a pošto je predstavljala presudu, oslobađa čoveka od krivice za grehe, kojom je svaki od nas opterećen zbog svojh zlih dela.
27. Na taj način nas banja krštenja očišćuje od navike činjenja greha, jer od nas stvara zajedničare Hristove životvorne smrti. Pošto kroz banju krštenja učestvujemo i u Njegovom Vaskrsenju, Hristos nam daruje drugi život, čini nas Svojim udovima i daje nam na raspolaganje sile koje će nam biti potrebne kada dospemo u budući život.
28. Upravo zato su mi istovremeno i sva pregrešenja oproštena i zadobijam zdravlje: najpre zato što je to čisto delo Boga – Koji se vremenu ne potčinjava – a onda zato što On ne čini dobro ljudskom rodu tek sada, da bi Mu za to bilo potrebno vreme, nego mu je dobro već učinio. Ne nameće nam Vladika sada kaznu za sva naša sagrešenja, niti sada prigotovljuje lek, niti sazdaje nove udove, niti nam daruje nove sile, nego nam je sve to već sazdao i darovao i prigotovio. A pošto se On uspeo na krst i umro i vaskrsao, uspostavljena je sloboda ljudi, ustanovljeno je novo obličje i lepota i sazdani su novi udovi. Sada treba samo da pristupimo i da se približimo blagodatnim darovima; a to je ono što nam banja krštenja omogućuje: da one koji su mrtvi, sjedini sa životom, one sputane okovima da sjedini sa slobodom, a one koji su izopačeni, da sjedini sa blaženim obličjem. Banja krštenja nam je data, sada se samo kupamo. Miro je izliveno, a miomiris je sve preplavio; ostale samo da udišemo – pa čak ni da udišemo. Jer, Spasitelj je prigotovio i tu mogućnost udisanja kao i mogućnost izbavljenja i prosvećenja. Kad je u svet došao, On nije samo svetlost doneo, nego je i oko sazdao; i nije samo izlio miro, nego je i čula darovao. A sada, dakle, ta sveštena banja, one koji se u njoj kupaju, sjedinjuje sa tim čuvstvima i sa tim moćima. Jer, u tu vodu pogružavamo se kao kakva bez-obrazna građa, a u njoj stičemo ono lepo obličje.
29. Sva ta dobra se pred nama zajedno pokazuju zato što su odranije prigotovljena. „Evo sam obed svoj ugovotovio, kaže Pismo, junci moji i hranjenici poklani su, i sve je gotovo; dođite na svadbu„.[18] Za slavlje je samo to preostalo: da dođu zvanice. A kad zvanice dođu, šta je još potrebno za užitak? Ništa više. Jer, kada je budući vek u pitanju, Hristu pristupamo već pripremljeni, a sada se pripremamo pristupajući Mu; jer tada treba da mu Pristupimo imajući sve što je potrebno, a u sadašnjem veku sve treba da zadobijemo onda kad Njemu pristupimo.
30. Stoga bračna ložnica tada neće biti dostupna ljudima devicama, ali u ovome veku On i bezumne poziva na gozbu i na pirovanje. Jer, tada neće biti moguće da mrtvac oživi, i da slepac progleda, i da onaj koji je izopačen bude ponovo sazdan, dok je u ovome životu potrebna samo želja i dobra volja, a sve ostalo sledi; jer Gospod veli: „Ja dođoh da život imaju„[19] i „Svetlost je došla na svet„.[20] Znak neizrecivog Božijeg čovekoljublja je i to što je On, ispunivši sve ono kroz šta smo mi oslobođeni, ostavio nama da i mi nešto svojoj slobodi doprinesemo, odnosno ostavio nam je mogućnost da verujemo u spasenje koje se kroz krštenje odvija i da želimo da mu pristupimo; a to je dovoljno da nam se uračuna u doprinos i da bude kao da nam je On dužan sva ona dobra dela koja nam je učinio. I tako, ako se desi da odmah po krštenju odemo sa ovoga sveta, ne odnevši sa sobom ništa osim pečata krštenja, On nas priziva ka vencima slave kao da smo se borili za Carstvo Nebesko.
31. To su dakle sredstva i načini kojima krštenje oslobađa duše. A pošto ono, zbog vaskrsloga Hrista, pruža i novi život, razmotrimo kakav je to život. Svakako nije ni sličan ovome životu, kojim smo prethodno živeli, nego je bolji od prethodnoga i srodan našoj prirodi. Jer, kad bismo i sada živeli prethodnim životom, zašto bi trebalo da u banji krštenja umire naš stari čovek? Kad bismo, opet, živeli nekim drugim životom istoga značaja, tada ne bi bilo vaskrsenja; a ako bismo živeli anđelskim životom – šta mi imamo zajedničko sa njima? Jer, čovek je taj koji je pao; i kad bi onda, zbog čovekovog pada, anđeo vaskrsao, tada ne bi bilo moguće da se čovek izbavi od greha. To je kao kad bi se oštetio neki kip koji izobražava čoveka, pa umesto ljudskog lika na postolje bio postavljen nekakav drugi lik. To bi, naime, značilo da je iznova sazdan drugi lik, a ne onaj koji je bio na kipu. Zbog toga je, dakle, prirodno da ovaj život nakon krštenja bude čovečanski, i nov, i bolji od prethodnoga; a sve se to ostvaruje samo Spasiteljevim životom. To je novi život, jer sa starim životom nema ništa zajedničko; to je život koji je toliko bolji od staroga da se ni zamisliti ne može, pošto je to Božiji život, a srodan je našoj prirodi. To je, dakako, bio čovečanski život, a Onaj Koji ga je živeo bio je odista i Bog i čovek; a što se tiče Njegove čovečanske prirode, bio je čist od svakoga greha. Zbog svega toga bilo je neophodno da se nama koji se krštenjem iznova rađamo, ukaže život Hristov, i zbog toga bezgrešni izlazimo iz ove vode krštenja.
32. Sve to postaje jasno i iz ovoga što sledi. Naime, rođenje u krštenju predstavlja početak budućega života, a sticanje novih udova i čuvstava predstavlja pripremu za naš tamošnji boravak. I nema drugačije pripreme za budućnost osim te da već ovde primimo život u Hristu, Koji je postao Otac budućega veka, kao što je Adam otac ovoga veka – jer on je taj koji je poveo ljude ka životu propadljivosti. Pa kao što neko ne može provoditi ovaj ljudski život ukoliko ne stekne Adamova čula i one ljudske sposobnosti koje su za ovaj život potrebne, tako isto ne može uživati život u onom blaženom svetu ukoliko nije pripremljen kroz život u Hristu i nije sazdan po Njegovom obličju i obrazu. Uostalom, banja krštenja predstavlja rođenje: On je Taj Koji rađa, a mi smo rođeni – a sasvim je jasno da roditelj daruje svoj život rođenome.
33. Ovde bi se neko mogao i začuditi. Jer, ne samo oni koji se pogružavaju u banju krštenja, već i oni koji nisu imali prilike da silom svetih Tajni prigotove sebe za besmrtni život – i uopšte svi ljudi – steći će nestariva tela i vaskrsnuće kao nepropadljivi. Naime, veliko je pitanje da li će u vaskrsenju, koje je jedino smrt Hristova uvela u ovaj svet, imati učešća oni koji nisu pogruženi u banju krštenja, kroz koju mi postajemo zajedničari životvorne smrti Hristove. Jer, ako su izbegavali Lekara i nisu prihvatali pomoć, te su i jedini lek odbacili, šta bi im, dakle, bilo dovoljno za besmrtnost? Čini se, naravno, da jedno od ovo dvoje mora da bude: ili da odsada svi ljudi uživaju sva dobra koja je Hristos Svojom smrću za nas pribavio, te da zajedno sa Njim vaskrsnu i žive i caruju, i da učestvuju u svakom obilju – jer od nas ništa ne treba – ili, možda, ako je potrebno da i mi nešto doprinesemo, onda oni koji ne prilažu veru u Spasitelja, ne zadobijaju novi život.
34. O ovom pitanju možemo reći sledeće: vaskrsenje predstavlja ponovno uspostavljanje prirode, a to nam Bog poklanja kao dar. Jer, kao što sazdaje ljude bez njihove volje, tako ih i iznova sazdaje ne tražeći njihov doprinos. Ono Carstvo i viđenje Boga i život kraj Hrista predstavljaju izobilje koje i od naše volje zavisi; zbog toga su i dostupni samo onima koji to hoće, i koji Ga ljube i žude za Njim; a prirodno je da oni i uživaju u željenim dobrima kad su ona prisutna, dok u njima ne može uživati onaj ko za njima ne žudi. Naime, kako neko može biti radostan i uživati u dobrima koja su prisutna ako nije za njima žudeo onda kad ih nije bilo? Uostalom, ne bi mogao tada ni da ih poželi niti da zatraži da ih stekne, jer još nije video njihovu krasotu, kao što kaže Gospod: „Ne može Ga primiti, jer Ga ne vidi, niti Ga poznaje“[21] – pošto je odavde dopao u onaj život slep i lišen svakoga čula i svake sposobnosti kojima bi bio u stanju da pozna Spasitelja, da Ga zavoli i da poželi da se sjedini sa Njim, ili da to i ostvari. Zbog toga ne treba da se čudimo ako svi žive besmrtno, iako ne žive svi blaženim životom; jer Božije promišljanje o čovečanskoj prirodi uopšte svi ljudi podjednako uživaju, ali Njegove darove, koji nagrađuju čovekovu volju, uživaju samo oni koji su pred Bogom blagočestivi.
35. Razlog tome što Bog hoće da sva Njegova dobra svima pripadnu, te Svoje blagodatne darove svima podjednako razdeljuje – i one darove koji dobro čine volji čovekovoj, i one kojima se isceljuje čovekova priroda; a mi, opet, pošto nismo u stanju to da izbegnemo, sve blagodatne darove Božije namenjene prirodi ljudskoj prihvatamo iako ih sami nismo želeli. Jer, uistinu, On nam i protiv naše volje čini dobro i čovekoljubivo nas prisiljava kad želimo da odbacimo Njegova dobročinstva, ali to nismo u stanju. Takav je, svakako, i dar vaskrsenja. Jer, od nas ne zavisi ni prvobitno rođenje, ni ponovno oživljavanje nakon smrti, niti ono što je tome suprotno.
36. Dakle, od čovekove volje zavisi izbor onoga što je dobro, napuštanje grehova, popravljanje vladanja, očišćenje duše, ljubav prema Bogu – a nagrada za sve to je krajnje blaženstvo. Od nas samih zavisi hoćemo li sve to prihvatiti ili izbegavati; i otuda, kad imamo želju za tim, u stanju smo to i da ostvarimo, a kad nemamo želje, kako je moguće uživati sva ta dobra? Zaista, nije moguće da ih želimo ako je to protivno našoj volji, niti da prisiljavamo sebe da ih hoćemo.
37. Za sve to postoji i jedan drugi razlog. Naime, Gospod je Sam izbavio našu prirodu od propadljivosti, ali i našu volju od greha, time što je postao Prvorođeni iz mrtvih i što je kao preteča radi nas stupio u Svetinju nad svetinjama; i uništivši na taj način greh, sprijateljio je Boga sa nama, razrušio pregradni zid meću nama, i posvetio Sebe za nas da i mi budemo posvećeni istinom.[22] Jasno je, dakle, da od propadljivosti i greha s pravom mogu biti izbavljeni samo oni koji učestvuju u Njegovoj volji i Njegovoj prirodi; i to, s jedne strane, kao ljudi, a sa druge, kao oni koji su zavoleli Njegov dolazak u ovaj svet i Njegovo stradanje, kao oni koji se pokoravaju Njegovim zapovestima i koji žele ono što i On Sam želi. A za one, dakle, koji su imali ono prvo, a nisu prihvatali ostalo, odnosno kojima pripada ono prvo jer su rođeni kao ljudi, ali ne veruju da je spasenje u Spasitelju i ne učestvuju svojom voljom u dobru, prirodno je da za njih nema otpuštenja grehova niti venaca pravednosti, jer su se svojom voljom udaljili od dobara. Pa ipak, ništa ih ne sprečava da i oni steknu drugu slobodu i da vaskrsnu, pošto su iste prirode sa Hristom kao čovekom. Krštenje je, naime, uzročnik ne običnog života, već blaženoga života u Hristu; jer smrt Hristova i Njegovo Vaskrsenje svima su podjednako podarili besmrtni život.
38. Zbog toga vaskrsenje i predstavlja zajednički dar svim ljudima, a otpuštenje grehova, pobedni venci na nebesima i Carstvo nebesko pripadaju samo onima koji su pružali prinos koji se od njih očekivao. Pripadaju onima koji su sebe još ovde pripremili da budu što bliži onome životu i Ženiku, pošto se kroz krštenje iznova rađaju – jer nov je i ovaj Drugi Adam – te blistaju od lepote i čuvaju krasotu koju im je banja krštenja podarila, jer On je „najlepši između sinova ljudskih“.[23] Glave su im ukrašene vencima slave, kao da su olimpijski pobednici, jer On je Venac slave; imaju uši, jer On je Reč, i oči, jer On je Sunce, i čulo mirisa, jer On je Ženik i miro, i to miro izliveno;[24] i odeveni su u sjajnu odeću i spremni za svadbu.
39. Neka bude tako. Sve to nas dovodi do jednog drugog pitanja koje zaslužuje pažnju. Naime, ako nas želja i verovanje i pristupanje prigotovljuju za zadobijanje darova krštenja, i ako njihovo neprihvatanje znači odbijanje čitavog tog blaženstva, onda je prirodno da oni koji najpre prime te darove, pa zatim promene mišljenje odbace ih i optuže sebe za prvobitnu nameru, te se odreknu Hrista, a onda se ponovo pokaju za to što su sagrešili i iznova priteknu Crkvi – od strane sveštenih pravila budu upućeni na banju krštenja i da se nad njima iznova izvrši sveta Tajna kao da su sve izgubili. Pa ipak, sveštenik samo obeležava njihova tela svetim mirom i, ne dodajući ništa više, upisuje ih u krug vernih. Šta bi se, dakle, o tome moglo reći, pošto te dve stvari koje omogućuju blagočešće prema Bogu, pripadaju nama: zadobijanje duhovnih očiju kroz svetu Tajnu krštenja, i njihovo korišćenje i gledanje ka onoj svetlosti Božijoj; prema tome, oni koji su izdali hrišćanstvo, gube ono prvo, ali im drugo ostaje, odnosno ostaje im sposobnost i prigotovljenost za gledanje.
40. Razlog za ovo je u tome što možemo odstraniti sposobnost duhovnog viđenja ukoliko to želimo, pošto od nas zavisi hoćemo li prigrliti Sunce ili ćemo pred Njegovom svetlošću zatvoriti oči – ali da odstranimo samo oko i da u potpunosti uništimo ono što je krštenjem sazdano, to nam je nemoguće. Jer, ako nismo u stanju da uništimo one sposobnosti koje su u našoj duši, sa kojima nas je ljudska priroda rodila, svakako da ne možemo uništiti ni onu koju je Bog u nas položio čim nasje krštenjem preporodio. A tu slobodu volje koja u nama upravlja – bilo šta da je ona, bilo da je ona samostalna u razumu, bilo u htenju, ili bilo u čemu drugom, ili kako god da je zamislimo – banja krštenja i sazdaje i razvija. Toj volji se potčinjava svaka duševna sila i prema njoj je usmerena svaka kretnja duše, i nema ničega što njome upravlja ili što je može promeniti, ali ni ona sama ne može sebe promeniti (pošto ništa ne može biti iznad nje). Čak ni Bogu nije prirodno da je menja; On nam neće oduzeti ništa od onih darova koje nam je Sam podario, „jer se Bog neće raskajati za svoje darove“;[25] i uopšte, kao beskonačna dobrota, Bog nam želi i daruje svako dobro, ne ukidajući time prevashodni dar naše slobode.
41. To je dobro koje nam krštenje pruža. Ono ne primorava naše htenje, niti njime ovladava, već predstavlja silu koja donosi koristi onima koji se njome služe, a one koji se njome ne služe, ni u čemu ne sprečava da budu grešni, kao što ni činjenica da neki imaju zdravo oko, njih ne sprečava da žive u tami ako to žele. Odavde jedno postaje jasno: o ovome očigledno svedoče oni koji su, pošto su kršteni i time stekli sva duhovna dobra, dopali do krajnje bezbožnosti i pokvarenosti.
42. Zbog toga, dakle, budući da im nije potrebno drugo sazdavanje, jer nisu odbacili sile koje su u njih položene, sveštenik ih uopšte ne pogružava u vodu krštenja, već pomazujući ih, čini mi se, ubrizgava u njih duhovnu blagodat blagočešća, i straha Božijeg, i ljubavi, i tome slično, koji su u stanju da u njima vaspostave ono prvobitno htenje; jer takvo je dejstvo svetoga mira nad onima koji se pomazuju. A sad je dosta priče o ovome; nastavimo, dakle, sa svojom raspravom.
43. Iz svega što je do sada rečeno jasno je da oni koji su rođeni kroz sveto krštenje, žive životom Hristovim. A šta je to život Hristov? Čini mi se, dakle, da iz naših reči još uvek nije potpuno jasno kakvo je duhovno stanje koje stiču oni koji se pogružavaju u banju krštenja i time postaju zajedničari života Hristovog. Većina toga prevazilazi ljudski razum; jer to je, kako kaže apostol Pavle, sila budućega veka i priprema za drugi život.[26] Naime, kao što ne možemo shvatiti sposobnost očnoga vida niti krasotu neke boje ako ih ne izvedemo na svetlost, i kao što spavači tokom sna ne mogu videti ono što vide oni koji su budni, isto tako nije moguće iz ove sadašnjosti sagledati nove udove i duhovne sposobnosti koje će se moći koristiti samo u budućem životu, odnosno šta one zapravo predstavljaju i kakva je njihova lepota. Potrebna je zato srodna lepota i odgovarajuća svetlost.
44. No, ipak smo mi udovi Hristovi, a to je posledica krštenja. Blistavi sjaj i lepota udova su, razume se, sabrani u Glavi; jer udovi ne bi lepo izgledali kad ne bi bili sjedinjeni sa Glavom. U sadašnje vreme, pak, Glava tih udova je skrivena, ali će se pojaviti u budućem životu. Tada će zasjati i pokazati se i udovi, jer će zajedno sa Glavom zablistati. Želeći da ukaže na to, apostol Pavle je rekao: „Jer umreste i vaš je život sakriven sa Hristom u Bogu. A kada se javi Hristos, život naš, onda ćete se i vi s Njime javiti u slavi“.[27] A blaženi Jovan kaže: „…Još se ne otkri šta ćemo biti; a znamo da kad se otkrije, bićemo slični Njemu“.[28]
45. Zbog toga čak ni oni koji su blaženi, ne mogu sada u potpunosti spoznati silu toga života: priznaju da ga većim delom ne poznaju i da ga vide kao zagonetku, kao u ogledalu i delimično; ono pak što mogu da spoznaju, čak ni rečima ne mogu da izraze. U onih, međutim, koji su čistoga srca, postoji nekakvo osećanje i saznanje o tim stvarima, ali ni oni nisu u stanju da nađu pojam ili reč koji će odgovarati tome što su spoznali, i koji bi onima koji takvo poznanje nemaju, bili pokazatelji tog blaženog iskustva. Jer, zaista je apostol Pavle, kad je u raj na treće nebo bio odnesen, čuo „neiskazane reči koje čoveku nije dopušteno govoriti“.[29] A ono što se može spoznati i izreći u ovom životu, i što otkriva ono što je nevidljivo, to su dela onih koji se posvećuju u Tajnu, nova priroda novokrštenih koji su sačuvali svoje mesto, odnosno njihova natprirodna vrlina koja pobeđuje svaki čovečanski zakon, a čiji uzrok ne može biti ni mudrost, ni podvig, ni priroda, niti bilo šta drugo što je čovečansko.
46. Duša je, naime, bila gotova za takve podvige kakve ljudi nisu mogli lako ni zamisliti; a telo, opet, nije sputalo tu gotovost, već je i samo podnelo tolike trudove kolike je duša želela. Ali, snaga i duše i tela je ograničena, te ne može lako podneti svaku muku – duša nekako uspe da savlada neku od teškoća, no pred drugim teškoćama očajava, a telo se, opet, raspada. Pa ipak, one blažene duše i ona blažena tela ništa nije savladalo, nego su podneli i pretrpeli sve one vrste muka i patnji koje slobodan um ne može sebi ni predstaviti.
47. A ja još uvek nisam rekao ono što je najčudnije. Nisu oni samo podneli i pretrpeli. Jer, nisu prezreli ovaj život nadajući se velikim nagradama i očekujući budući život, odnosno dospevajući do te odvažnosti nekakvim rasuđivanjem i slovesnim promišljanjem i podnoseći stradanja, ili sa nekakvom odbojnošću, kao što bolesnici podnose vatru i nož lekara; već se zbivalo ono što je najneobičnije: voleli su svoje rane, želeli su patnje, i samu smrt su smatrali poželjnom, čak i ako nikakve druge nagrade pred njima nije bilo. Neki od mučenika bi, naime, poželeli mačeve i mučenja i smrt, pa kada bi ih na sebi iskusili, njihova želja je bivala još veća; drugi su želeli da se zlopate celog života, da se trude i da žive daleko od svake udobnosti, i da svakodnevno umiranje smatraju blagostanjem; a u borbi protiv telesnih prohteva pomagala su im i sama njihova tela. I nisu se tako podvizavali dvojica ili trojica ili dvadesetorica, ili samo muškarci ili samo odrasli, već nebrojeno mnoštvo podvižnika, i to svakog uzrasta.
48. To se naročito kod mučenika moglo videti. Jer, bilo da su i pre gonjenja bili vernici, bilo da im je Hristos u vreme gonjenja usadio istinski život, oni su zajednički pred svojim goniteljima ispovedali veru u Hrista i prizivali Njegovo ime; želeli su da umru, i jednoglasno su izazivali velmože kao da se radi o kakvom dobru; i hrlili su ka smrti zajedno žene i devojke, muškarci i deca, i ljudi svakog zanimanja i svakakvog života.[30]
49. Trebalo bi, svakako, reći i to da takvo mučeništvo ne stvara ni najmanju razliku meću ljudima. Jer, borbe i trudove ne podnosi na isti način onaj ko živi u znoju i onaj ko živi u udobnosti; a mač i smrt ne posmatraju istim očima jedan vojnik i jedan svirač. Pa ipak, ništa od toga nije zaustavilo ono čudesno hitanje ka smrti, i nije ih sprečilo da svi podjednako dospeju do samog vrhunca istinske filosofije;[31] ali pošto je bila jedna sila koja je sve rađala i sazdavala, svi oni su dospevali do krajnje granice vrline; poštovali su samo dobro i ljubili ga više nego što samoj prirodi pripada, jer su radi njega prezreli i vlastite živote. Čak su i žene iz vašarskih šatri i ljudi razvratni, i to u velikom broju, prihvatali propoved opšteg spasenja i menjali svoj život stupajući u skladnu zajednicu sa Hristom, i to toliko naglo i toliko lako, kao da su samo menjali svoje glumačke maske.
50. Dešavalo se pak da u taj krug mučenika stupi i mnoštvo onih koji ne behu pogruženi u vodu krštenja, a koje je, kao nekrštene od strane Crkve, krštavao Sam Ženik Crkve. Mnogima je, naime, slao kišni oblak sa neba, ili je vodu ispuštao iz zemlje i tako ih krštavao, ali je većinu njih, ipak, na nevidljiv način iznova sazdavao. Pa kao što udovi Crkve, poput apostola Pavla i onih koji su kao on, dopunjavaju ono što nedostaje Hristu,[32] tako ni po čemu nije neprilično ni to da Glava Crkve dopunjava ono što Crkvi nedostaje. A ako ima udova koji Glavi mogu biti od pomoći, koliko li je tek ispravnije da i sama Glava pruži udovima ono što im nedostaje? Tako je to, dakle.
51. Treba, međutim, da nastavimo sa svojom besedom. Ne treba, naravno, ni trošiti reči o tome da u čovečijoj prirodi nije moguće pronaći silu koja bi mučenicima omogućila da pokažu onakvu odvažnost i onakvu spremnost, te da do kraja ostvare što su želeli. A pošto nam uistinu preostaje samo to da prihvatimo da je uzrok svega toga blagodat svetoga krštenja, ispitajmo onda način na koji im je krštenje podarilo silu da to ostvare. Jasno je, dakle, da su one patnje i one borbe bile stradanja zaljubljenika u Hrista, a da su ih do tih nečuvenih podviga dovele strele ljubavi Hristove. Razmotrimo sada šta je uzrok takve ljubavi, šta su pretrpeli te su tako Hrista zavoleli, i odakle su oganj ljubavi primili.
52. Naravno, poznanje je uzrok ljubavi, jer ono rađa ljubav, i nije moguće da neko bude obuzet ljubavlju prema nečemu što je lepo ukoliko ne spozna lepotu koju ono ima. A pošto se dešava i to da poznanje nekada bude savršeno, a nekada nesavršeno, slično biva i sa ljubavlju. I tako biva da ono što je lepo i dobro, a što se savršeno može spoznati, bude i savršeno ljubljeno, što tolikoj lepoti i priliči – a ono što je ljubiteljima slabo vidljivo, to jedva da je voljeno. Prema tome, jasno je da voda krštenja onima koji se u nju pogružavaju, daruje nekakvo poznanje i osećanje Boga, te na taj način oni poznaju dobro, čuvstveno osećaju krasotu i okušaju Njegovu lepotu.
53. Čini mi se, dakle, da oni Hrista mogu savršenije spoznati iskustvom negoli učenjem. Naime, dvojak je način na koji spoznajemo stvari oko sebe: primajući znanje putem slušanja, ili učestvujući iskustveno u njemu; onim prvim načinom se, dakle, ne dotičemo same stvari, nego je sagledavamo u rečima kao u kakvoj slici koja ne predstavlja njeno tačno obličje – jer nemoguće je meću stvarima naći neke koje su potpuno slične, niti nam ikakav primer može biti dovoljan da tu stvar poznamo; dok primanje stvari putem iskustva znači neposredan susret sa samom stvari. Zbog toga se, naime, ovde samo obličje dotiče duše i budi u njoj želju koja je kao kakav odraz, koji odgovara lepoti toga obličja, a tamo prisvajamo ideju same te stvari, pa iz njenog odnosa prema drugim stvarima primamo njenu nejasnu i bledu sliku, te u zavisnosti od spoznaje, razvijamo želju prema toj stvari. Zbog toga neku stvar i ne ljubimo onoliko koliko je nju moguće ljubiti, niti je, opet, trpimo onoliko koliko ona može delovati, jer nismo iskusili samo njeno obličje.
54. Naime, kao što je različito obličje suštine svake stvari i kao što ono obrazuje različit pojam u čovekovoj duši, tako postoje i različite ljubavi. Prema tome, kad naša ljubav prema Spasitelju ne pokazuje ništa čudesno niti natprirodno, očigledno je da smo se susreli samo sa rečima koje govore o Njemu; a kako je moguće iz tih reči valjano spoznati Onoga Kome se ne može ništa slično naći, i Koji nema ništa zajedničko sa drugima niti se primerom može predstaviti? Kako možemo shvatiti Njegovu lepotu i zavoleti tu lepotu koliko ona zaslužuje? A oni koji su stekli toliko silnu želju za Hristom da su iz vlastite prirode istupili, i koji su imali toliko htenje i bili u stanju toliko da učine koliko čovek po svojoj prirodi ne može ni zamisliti – njih je Sam Ženik ranio. On je njihove oči zasenio zracima lepote. Jer, veličina rane pokazuje kolika je bila ta strela, a njihov zanos pokazuje ko je Taj Koji im je ranu naneo. Po tome se Novi Zavet razlikuje od Staroga, i po tome ga nadilazi, jer tada je reč bila ta koja je vodila čoveka, a sada Sam Hristos, Koji je lično prisutan, na neizreciv način upravlja i sazdaje duše ljudske. Naime, rečju, učenjem i zakonima ljudi nisu mogli dospeti do željenoga cilja. Jer, da je to bilo moguće ostvariti kroz reči, ne bi nam bila potrebna dela, a pogotovu ne natprirodna; ne bi nam bilo potrebno ovaploćenje Božije, Njegovo raspeće i smrt.
55. To se moglo videti od početka, po samim Ocima, po našoj pobožnosti i po apostolima. Jer, iako su imali prilike da uživaju u celokupnom učenju i da ga slušaju od Samoga Spasitelja, iako su bili očevici svega: i blagodatnih darova koje je On podario prirodi, i stradanja koje je radi ljudi pretrpeo, i toga kako je posle smrti oživeo, i kako se uzneo na nebo – apostoli ipak nisu pokazali ništa čudesno, ni odvažno, ni duhovno, ni bolje od svojih starih, sve dokle nisu kršteni.
56. Sada kad su kršteni i kad je Utešitelj stupio u njihove duše, oni su i sami postali novi i primili su novi život, odnosno postali su predvodnici drugih – u sebi i u drugima raspaljivali su strast za Hristom. Jer, iako su i do tada živeli pokraj Sunca pravde i zajedničarili u Njegovom životu i Njegovim rečima, ipak nisu bili u stanju da osete u sebi Njegove zrake jer još ne behu primili onu duhovnu kupku krštenja. Od tada je Bog na isti način usavršavao sve svete; i tako su Ga oni spoznali i zavoleli, ne krepeći sebe samo praznim rečima, već obogaćujući se silom koju banja krštenja daruje. A tu banju prigotovljuje i u njoj iznova sazdaje čoveka Sam Onaj Ljubljeni, Koji sazdaje srce čisto, i koji vadi srce kameno i sazdaje telesno,[33] odstranjujući tako neosetljivost; i piše, kao što kaže apostol Pavle, „ne na kamenim tablicama, nego na telesnim tablicama srca“;[34] no, ne zapisuje samo zakon, već samoga zakonodavca, odnosno Samoga Sebe. To je bilo očigledno kod mnogih svetih koji ranije nisu bili u stanju da uz pomoć reči otkriju istinu niti da kroz čudesa spoznaju silu propovedanoga Hrista, pa ipak, kad su primili krštenje, najednom su se pokazali gotovi hrišćani.
57. Živeo je, tako, blaženi Porfirije[35] u ono vreme kad je zakon Hristov propovedan po svoj vaseljeni; i svi ljudi toga doba slušali su besede propovednika, a znamenje stradanja podizano je na svakom mestu kroz mučeničke borbe koje su, blistavije od svake propovedi, svedočile istinsko Božanstvo Hristovo. No, iako beše čuo bezbrojne propovedi i bio očevidac tolikih podviga i čudesa, Porfirije je ipak ostao u zabludi i laž stavljao ispred istine. Ali, kad je kršten, i to ne zapravo, već glumeći u pozorištu, ne samo da je odmah postao hrišćanin, već se priključio i samom horu mučenika. Naime, dok je kao glumac izvodio svoju predstavu, a da bi izazvao smeh kod gledalaca, on se odvažio i na to da ismeje krštenje, pa se usred pozorišta krstio pogružavajući se u vodu i uzvikujući ime Svete Trojice. I tako, dok su se oni kojima je on izvodio svoju pesmu grohotom smejali, njemu najednom više ništa ne beše smešno od sve te predstave, jer je spoznao da ova sveta Tajna uistinu pruža rađanje i ponovno sazdavanje. I tako je iz banje krštenja izašao sa dušom mučenika a ne glumca – tela odvažnoga kao da je izvežbano u istinskoj filosofiji i u podvigu, a jezika koji je, umesto smeha, izazivao gnev mučitelja. I toliko se napatio – on koji je celog života glumio – i toliku je želju za Hristom pokazivao da je, podnevši mnoga mučenja, radosno skončao da ne bi ni svojim jezikom izdao ljubav.
58. Isto tako je i Gelasije zavoleo Hrista i na isti način Ga spoznao[36]. Jer, kako se čini, pristupio je krštenju sa oprečnim osećanjem, neprijateljski i ratoborno. A kad mu Onaj, protiv Koga se borio, otvori duhovne oči i pokaza mu Svoju krasotu, on se odmah zadivi Njegovoj lepoti i promeni sasvim raspoloženje: od borbenog protivnika postade ljubitelj Hristov. Doista je ta ljubav bila ushićenje, jer je one koji su njome bivali obuzeti, dovodila do stanja koje je izvan čovečanskih granica. To je ono što Prorok kaže: Uzdignuće se mnogi zbog Tebe, kada razgovarajući sa Hristom o raspeću i smrti, veli: „Kako se mnogi začudiše Tebi, što bejaše nagrđen u licu mimo svakoga čoveka, i u stasu mimo sinove čovečije“.[37]
59. I hrabri Ardalion je na istovetan način kršten: pružajući gledaocima umesto kakve druge zabave prizor krštenja[38] – jer je bio komedijaš i uveseljavao gledaoce takvim predstavama. Kršten je podražavajući stradanja Hristova – ne uz pomoć kakvih simvola ili slika, već uz pomoć samih događaja. Naime, predstavljao je na pozornici pravo ispovedanje vere i izdržljivost svetih mučenika, i čak je bio obešen nag na krstu, dok su mu se ostali glumci izrugivali; no, kako je prizvao Hrista i osetio rane, on se u trenu preobrazi i njegova duša stane osećati u skladu sa rečima koje je sam izgovarao, a volja stade slediti ono što se na pozornici zbivalo. I zaista postade ono kako je maločas sebe u igri nazivao: hrišćanin. Na taj način, iz ismevanja rana ljudskih i iz pretvornih glasova, izađe jedno takvo delo; i tek što je rekao da voli Hrista, smesta Ga je i zavoleo, jer se ljubav, kao kakav oganj, iz njegovih usta ulila u njegovo srce. Dok se kod ostalih ljudi dešava da dobro prelazi iz dobre riznice srca u usta, kod Ardaliona je bilo obratno: riznica je uzvodnim putem iz usta dospela do srca.
60. O, neizrecive sile Božije! Jer, nije ga pridobio čineći mu dobra, niti darujući mu vence slave, niti privlačeći ga ugodnim nadama, već čineći ga učesnikom u ranama i poniženjima; i prisajedinio ga je Sebi toliko da ga je privoleo da izdrži ono o čemu ranije nije bio u stanju ni da sluša; udaljio ga je najednom od navike koja se u njemu mnogo vremena učvršćivala, a njegovu volju okrenuo ka potpuno suprotnom htenju, prevodeći ga od najgrešnijeg i najgoreg ka onome što je od svega najbolje. Jer, nema nikog goreg od komedijaša, niti većeg filosofa od mučenika. Šta li ovo dvoje imaju zajedničko? I kako se zdravim razumom može objasniti to da rane i poniženja rađaju ljubav prema Hristu, i da ta ljubav pridobija i porobljava onoga ko je prethodno bio neprijatelj – onim istim sredstvima zbog kojih bi bilo potpuno prirodno da i vernik izbegava hrišćanstvo? Zaista, koji bi čovek bio rad da ubedi onoga ko se nalazi usred patnje, da zavoli ono što je prethodno usrdno mrzeo, i pripremi ga da, umesto neprijatelja i gonitelja, postane prijatelj i poštovalac?
61. Neka bude tako. Čini se, naime, da svemu ovome propoved božanske nauke nije dala nikakav doprinos, nego je sve ostvareno silom krštenja. Naime, Ardalion je bio u prilici da sluša i propovedi o našem opštem spasenju i bio je očevidac mnogih čudesa koja su činili mučenici ispovedajući pred njim svoju veru; ali, on je i dalje bio zaslepljen i borio se protiv svetlosti sve dok nije kršten, kad je primio na sebe rane Hristove i ispovedio pravo verovanje. Jer, u tome je suština krštenja: podražavanje onoga stradanja koje je Hristos pred Pilatom pretrpeo i podražavanje Njegove izdržljivosti sve do raspeća i smrti – to podražavanje se nekada ostvaruje kroz same sveštene obraze i simvole, a nekada i u stvarnosti, kada se, u vremenima koja to zahtevaju, verovanje ispoveda pred licem smrti.
62. Iako su od početka veka iznalaženi mnogi lekovi za oboleli ljudski rod, samo je smrt Hristova bila ta koja je čoveku mogla da pribavi istinski život i zdravlje. Stoga, da bi neko bio rođen novim rođenjem i da bi živeo blaženim životom, odnosno da bi stekao duhovno zdravlje, on ne potrebuje ništa drugo nego da pije od toga leka i da, koliko mu je to moguće, pred ljudima ispoveda pravu veru, da podnese stradanja i da umre smrću Hristovom. To je sila Novoga Zakona; tako se postaje hrišćanin; na taj način se dospeva do čudesne filosofije, predajući se uzvišenim delima i imajući nepokolebivu veru; verujući ne iz nužnog ubećenja, niti držeći se vere zbog pokoravanja zakonima, već primajući i jedno i drugo silom Božijom i obrazujući u sebi, uz pomoć i jednoga i drugoga, blaženo obličje Hristovo. Jer je rečeno: „Carstvo Božije nije u reči nego u sili“,[39] i: „Reč o krstu je … sila Božija nama koji se spasavamo“.[40]
63. Zbog toga ovaj zakon Novoga Zaveta i jeste duhovni – jer Duh Sveti je Taj Koji sve savršava – a onaj je pisani, jer dospeva samo do slova i do reči. Zbog toga je onaj zakon ostao senka i obraz, a ovaj sadašnji je stvarnost i istina. Jer, slova i reči naspram samog bića stvari predstavljaju samo obraze. Naime, mnogo godina pre no što je prešao u delo, Bog ga je, jezikom proroka, nagovestio. „Učiniću, veli On, …nov zavet, ne kao onaj zavet koji učinih sa ocima njihovim“.[41] Ali kakav je to zavet? „Nego je ovo zavet, veli, što ću učiniti sa domom Izrailjevim i sa domom Judinim; metnuću zakone svoje u umove njihove i na srcu njihovu zapisaću“,[42]ne uspostavljajući ih izgovorenom rečju, već neposredno kao sam zakonodavac. „I neće više, kaže On, učiti prijatelj prijatelja ni brat brata govoreći: Poznajte Gospoda, jer he me znati svi, od maloga do velikoga.“[43] Kad je David dostigao taj zakon, izgovorio je one blažene reči: „Ja poznah da je velik Gospod“.[44] Ja sam Ga poznao, veli on, stekavši lično iskustvo o Njemu, a ne slušajući druge kako o Njemu uče. Zbog toga on i druge na to navodi, govoreći: „Okusite i vidite kako je dobar Gospod“.[45] Iako je blaženi Prorok mnogim i raznovrsnim rečima opevao dobrotu Božiju, ipak, ne mogući da rečima pokaže stvarnost, priziva i same slušaoce da lično iskuse Onoga Koga opeva.
64. To iskustvo banja krštenja usađuje u duše onih koji se krštavaju; i u tvorevini prepoznaju Tvorca, u umu Istinu, a u želji – Onoga Koji je predmet želje. Zbog toga je velika strast za Hristom, neizreciva ljubav prema Njemu i natprirodni eros, jer nema ničega što nedostaje sve je u skladu, i ništa ne odudara, i svega je u preobilju.
65. Pazimo, dakle. Bog je u naše duše posadio želju, te ako smo lišeni dobra, možemo ga steći, a ako o čemu promišljamo, dospevamo do istine; a njih mi, svakako, želimo čiste: dobro oslobođeno od svakoga zla, i istinu oslobođenu od svake laži. Jer, ne može se radovati onaj ko je u obmanut, niti će biti zadovoljan onaj ko hodi u zabludi, pa se, umesto sa dobrom, susreće sa zlom. Želeći dobro i istinu, nikada se nije dešavalo da ih želimo čisto, već ono što je za nas bilo dobro i istinito, nije bivalo ono što se tim imenima naziva, nego čak i suprotno. Zbog toga i nije bilo jasno kolika je sila ovdašnje ljubavi i radosti koja je u nama, jer nije bilo pred nama ono što je trebalo da ljubimo i ono čemu je trebalo da se radujemo; i nije nam bilo poznato kolika je sila strasne ljubavi i kakav je njen žar; jer nigde ne beše toga za čim se žudi. Oni, mećutim, koji su okusili Spasitelja, imaju pred sobom predmest svoje želje, prema kome je kao prema kakvom kalupu i meri – od samog početka pripremljena čovečanska ljubav, koja je takva da, poput kakve velike i prostrane riznice, može da smesti Boga u sebe.
66. Zbog toga, dakle, i ako sva blaga ovoga života steknemo, ne možemo se zasititi, niti ima išta što će utoliti našu želju, nego ćemo još biti žedni, kao da nismo okusili ništa od onoga za čim smo žudeli. Jer žeđ čovečanskih duša ima potrebu za nekakvom beskrajnom i nepresušnom vodom, a ovaj svet je ograničen; pa kako se onda ona može utoliti? To je Gospod imao na umu govoreći Samarjanki: „Svaki koji pije od ove vode opet će ožedneti; a koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožedneti doveka“.[46] Jer, to je voda koja utoljuje želju ljudskih duša. „Biću sit, veli David, kada mi se ukaže slava Tvoja“.[47] Jer, uistinu, oko je tako sazdano da se može nasititi svetlošću, uho je prigotovljeno za zvuke, i svaki od organa za ono što mu odgovara; a želja duše stremi samo ka Hristu, i On je njena uteha; jer samo On je i dobro, i istina, i sve što tome priliči, prema čemu se čovečanska ljubav upravlja.
67. Stoga, one koji su Ga iskusili, ništa ne može sprečiti da Ga zavole onolikom ljubavlju kolika je od samog početka usađena u duše ljudske, i da se raduju onoliko koliko se priroda ljudska može radovati, i koliko im je to podarila vrlina i voda preporoda. Kad su u pitanju dobra svetovnog života, tu ni ljubav ni radost nemaju nikakvog udela, jer ova dobra obmanjuju noseći takve nazive – te ako se nešto čini kao dobro, ono je samo lažna slika onoga što je istinito. A ovde, pošto nema nikakve prepreke, ljubav i radost se očituju kao nešto čudesno i neizrecivo, što se ni pokazati ne može; najpre zato što je Bog obe ove strasti ka Sebi usmerio: da Njega ljubimo i da se samo Njemu radujemo. I prirodno je, mislim, da ljubav zadrži nekakvu analogiju sa onim beskrajnim dobrom i da tako bude u nekakvoj, recimo, srazmeri sa njim.
68. Razmotrimo, dakle, kolika je veličina te ljubavi, koja je takođe znak Njegove preizobilne ljubavi. Jer, kao jedino uzdarje za sva dobra koja nam je učinio, Bog traži našu ljubav, i kad je dobije od nas, On nam svaki dug oprašta. Pa kako da ono što je po sudu Božijem jednake težine sa Njegovim beskrajnim dobrima, ne bude natprirodno? Očito je, prema tome, da je iskanje Boga sasvim doraslo Njegovoj preizobilnoj ljubavi, i da žeđ za Bogom uvek ide zajedno sa radošću, jer Gospod kaže: „Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete“;[48] i tako za jednim veličanstvom dolazi drugo. Čini se, dakle, da u ljudskim dušama postoji velika i čudesna spremnost ljubavi i ljubavnog iskanja, pa kad je odista prisutan Onaj Koji je predmet te ljubavi i toga iskanja, tada je ona u potpunosti delatna; a to je ono što Spasitelj ima na umu kada kaže: „Ištite, i daće vam se“.
69. Zbog tog, kada Duh Sveti dođe na nekoga i prenese mu Svoje darove, od plodova koji se iz njih razviju, prvo mesto zauzimaju ljubav i radost; jer je rečeno: „Plod Duha jeste: ljubav, radost“.[49] To je zato što Bog, uselivši se u duše ljudske, daruje im najpre sposobnost da Njega Samoga osetite. Oni koji osete ono što je dobro, sigurno će ga i zavoleti i radovati mu se. Tako kad se Gospod telesno pokazao ljudima, najpre je to tražio od nas: da Ga poznamo; to je propovedao i to je odmah ostvario, ili bolje reći zbog toga se čuvstveno pojavio i zbog toga je sve i učinio. „Ja sam za to rođen, rekao je Hristos, i za to sam došao na svet da svedočim istinu“.[50] A ta istina bio je On Sam, jer samo što nije rekao: Došao sam da Sebe pokažem. To On i sada čini useljavajući se u one koji se krštavaju, i tako svedoči istinu – odbacuje ono što je samo naizgled dobro, a donosi i otkriva ono što je uistinu dobro, i javlja im se, kao što je Sam rekao.
70. Da je sve to istina i da oni koji su u toj banji krštenja okupani zaista stiču iskustvo Boga, to se, kao što rekoh, može videti iz samih stvari. A ako su potrebna svedočanstva o tome, izmeću mnogih bogoljubivih ljudi koji su bili u stanju da u Njegovoj blizini ostvare velika dostignuća – o čemu su sami i posvedočili – po svemu se ističe Jovan Zlatousti, koji bi umesto svih ostalih bio dovoljan, i u koga je duša svetlija od sunčanih zraka, a glas blistaviji od zlata. Trebalo bi, naime, da pročitamo i same reči njegovog divnog jezika:
71. „Šta, dakle, znače reči: Otkrivenim licem odražavamo slavu Gospodnju, preobražavamo se u taj isti lik![51] To se, svakako, jasnije pokazivalo kad su delovali blagodatni darovi pečata Svetoga Duha; ali i sada to može opaziti onaj u koga su oči pune vere. Jer, onoga trena kad se krstimo, duša, očišćena Duhom Svetim, zablista jače od Sunca. I ne samo da vidimo slavu Božiju, već odatle primamo njen sjaj. A to je kao kad neko čisto srebrno ogledalo bude izloženo zracima svetlosti, pa i ono ispušta zrake, ali ne samo po svojim prirodnim svojstvima, već i od Sunčevog blistanja. Tako i duša, pošto je krštenjem očišćena i postala blistavija od srebrnog ogledala, od slave Duha Svetoga prima zrake dolične njenoj vlastitoj slavi; i to takve zrake koji priliče Gospodu Duhu Svetome“.[52]
72. I ukratko: „Hoćeš li da ti to uopštenije i jasnije pokažem na primeru apostola? Seti se samo Pavla, čije su haljine činile čudesa, ili Petra, čija je i senka imala snagu. A da nisu na sebi nosili obraz Cara i da im je blistanje Svetoga Duha bilo nedostupno, ne bi njihove haljine i njihove senke imale toliku moć; jer su carske haljine strahotne i samim razbojnicima. Hoćeš li da vidiš kako ta slava i kroz tela blista? Pogledavši na Stefana, svi koji seđahu u Sinedrionu, videše lice njegovo kao lice anđela.[53] Ali, to nije ništa naspram slave koja iznutra blista. Naime, ono što je onda Mojsije imao na svome licu,[54] to su i oni nosili u svojim dušama, pa čak i mnogo više od toga; jer je Mojsijeva ozarenost bila nekako čulnija, dok je njihova bila netelesna. I kao što svetleća tela primaju zrake iz svetlosnih izvora, te ih kao vlastito blistanje prenose na obližnja tela, tako isto se dešava i sa vernima. Zbog toga se, dakle, oni koji to iskuse, oslobađaju od svega što je zemaljsko i sanjaju o onome što je na nebesima. Teško nama! Dobro bi bilo da ovde gorko uzdahnemo – iako smo okusili i nauživali se takvoga blagočešća, ne poznajemo čak ni ono što se govori, jer vrlo brzo gubimo osećanje božanskih stvari i okrećemo se onome što je čulno. Ta neizreciva i strašna svetlost i slava božanska ostaje u nama jedan ili dva dana; a zatim je gasimo, prekrivajući je burom životnih dogodovština i odbijajući zrake svetlosti gustinom životnih oblaka“.[55]
73. Prema tome, ne samo da je onima koji se krštavaju omogućeno da poznaju Boga svojim umom, svojom mišlju ili svojom verom, već je moguće da u samoj vodi krštenja pronađu i nešto što je mnogo veće i bliže samoj suštini. Jer, nije ispravno da ono blistanje Božije shvatimo kao umno poznanje, niti da smatramo da je On nekakva svetiljka uma – pošto se dešava da ta svetlost prvog ili drugog dana posle krštenja nestaje, a posvećenike u Tajnu preplavljuje zbrka i metež ovoga života. Ipak, ma koliko bili obuzeti životnim brigama, niko ne zaboravlja svoju veru – pogotovu ne za tako kratko vreme. Čak je moguće da se ljudi i mnogim stvarima zanimaju a da ipak znaju ispravno da govore o Bogu; ili pak, što je još gore, da su odani najgorim strastima a da ipak poznaju nauk spasenja i istinske filosofije.
74. Jasno je, znači, da sve ovo predstavlja nekakvo neposredno osećanje Boga, pošto sama duša na nevidljiv način raspaljuje tu svetlost. Simvol te svetlosti jeste sve ono što se pri činu krštenja može videti. Tu je sve prepuno svetlosti, tu su upaljene sveće, tu je pevanje, igranje, pojanje himni, i nema ničega što nije ispunjeno radošću; sva odeća blista belinom i tako je udešena da zrači svetlošću – a na onom delu odeće koji pokriva glavu krštenoga, naslikan je Duh Sveti, i taj deo ima oblik koji izobražava Njegovo prisustvo. Zaista je načinjen u obliku jezika, te kao kakvo ruho može da prekrije glavu onoga koji se krštava a da istovremeno ima i oblik kakav je imao Duh Sveti kada je najpre krstio apostole. Uostalom, On je i tada zauzeo taj deo njihovih tela, i nad glavom svakoga od njih mogao se videti plamen u vidu jezika; a uzeo ga je zato, kako ja smatram, da bi tim oblikom jezika pokazao smisao Svoga silaska, odnosno da je došao da bi, onima koji ne znaju, protumačio i propovedao Reč Božiju, Koja je Njemu srodna. Jer, svojstvo jezika je da izražava ono što je unutrašnje i da bude vesnik skrivenih delovanja uma. I tako, Logos propoveda Svoga Roditelja, a Duh propoveda Logosa. „Ja te proslavih“,[56] kaže Logos Svome Ocu, a „On će mene proslaviti“,[57] veli za Svetoga Duha. A umesto Svete Trojice, Koja se krštenima predstavlja u ovakvom vidu, simvol upravlja naš um ka onom čudu i ka onom dobrom danu koji je ugledao ustanovljenje krštenja, kako bismo saznali na koji način su apostoli, na koje je Sveti Duh najpre sišao, Njega predavali drugima, a ovi, opet, sledećima, te je On, tako putujući, stigao sve do nas. I nećemo biti lišeni darova, sve dok nam se Sam Davalac dobara jasno ne ukaže.
75. Tada će Gospod blaženima podariti mogućnost da Ga, ukoliko uklone sve prepreke, jasno mogu osetiti svojim čulima – ali sada pruža toliko koliko mogu podneti oni koji su prekriveni težinom svoje telesnosti. Ishod takvog viđenja Boga je neizreciva radost i natprirodna ljubav; njihov plod je veličina ostvarenih podviga, pokazivanje čudesnih dela i istrajnost na tom putu, uz odnošenje pobeda nad svim neprijateljima i uz nošenje pobednih venaca. Hrišćane naoružane tim oružjem krštenja nikakve muke niti ikakva zadovoljstva nisu mogla savladati; jer, pretežnija je bila radost od briga ovoga sveta, i nikakvo uživanje nije bilo u stanju da ih privuče ili da ih rastroji, pošto su tolikom silom ljubavi bili sjedinjeni i povezani.
76. U tome je delo krštenja – da oslobodi od greha, da sprijatelji Boga i čoveka, da čoveka sjedini sa Bogom, da otvori oči duše kako bi čovek mogao iskusiti zrake božanske svetlosti jednom rečju, da pripremi čoveka za budući život. Prema tome, u pravu smo kada krštenje nazivamo rođenjem, ili kakvim drugim sličnim imenom, izmeću ostalog i zbog toga što ono u dušama novoprosvećenih rađa poznanje Boga. Ono predstavlja temelj i koren života, sa jedne strane, zbog toga što je Sam Spasitelj rekao da je večni život sadržan u poznanju jedinoga istinitoga Boga i Onoga Koga je Sam Bog poslao, odnosno Isusa Hrista,[58] a sa druge, zbog onoga što je Solomon rekao Bogu: Videti Tebe, to je koren besmrtnosti.[59] Ako je potrebno da za ove tvrdnje priložimo i logičke dokaze, recimo ovako: ko je taj ko ne zna da istinsko biće čoveka i njegova izuzetnost jeste u tome da poseduje razum i znanje? A ako je čovekovo biće sadržano u razumnom promišljanju i u znanju, onda je to, svakako, najbolje od svih znanja, koje je oslobođeno od laži. Naime, koje znanje može biti bolje i čistije od svake zablude, nego poznanje Boga? Jer, Bog je Taj Koji otvara oči duše i upravlja njihov pogled ka Sebi. A to znanje je plod krštenja.
77. Iz svega što je do sada rečeno, jasno je da ova sveta Tajna predstavlja početak života u Hristu i početak čovekovog postojanja i života, kao i uzrok prevashodstva istinskog života i suštine. Ako se to ne zbiva kod svih koji su kršteni, ne treba zbog toga svetoj Tajni pripisivati slabost, već pogrešku treba uračunati onima koji primaju krštenje – bilo da nisu pripremili sebe za primanje blagodati, bilo da su izdali riznicu dobara. Zar nije mnogo ispravnije da tu razliku pripišemo upravo onima koji pristupaju prosvećenju, jer se na različite načine odnose prema krštenju, nego da optužujemo samu svetu Tajnu, koja je jedna i ista za sve? Očigledno je, dakle, da gomila dobara o kojoj smo govorili, nije delo čovekove prirode niti njegovog podviga, već delo krštenja. Ako otuda dolazi i nešto što je suprotno, zar nije neumesno smatrati kako jedna ista sveta Tajna i može da prosvećuje i ne može: da one koji su kršteni, pretvara u nebeske ljude a da ih istovremeno čini i zemaljskima? Svakako da nećemo prekorevati Sunce i optuživati ga kako je nevidljivo pošto ne vide svi njegovu svetlost, nego ćemo o njemu suditi po onima koji ga vide; niti ćemo se prema prosvetljenju odnositi kako valja ako smatramo da ono može delovati drugačije od onoga što mu samo ime govori.
 


 
NAPOMENE:

  1. Gal. 4,19
  2. Gal. 3,1
  3. Gal. 3,27 – ne Korinćanima, kako stoji u tekstu.
  4. Gal. 4,9
  5. Ps. 16,4
  6. Broj. 16,5; II Tim. 2,19
  7. Mat. 25,12
  8. 1Kor. 2,9
  9. Filip. 2,9
  10. Pr. Sol. 15,3
  11. Post. 28,18-22
  12. Ps. 45,7
  13. II Kop. 3,17
  14. 1 Jov. 1,1
  15. Rimlj. 10.10
  16. 1Petr. 2,21
  17. Ps. 8,3
  18. Mat. 22,4.
  19. Jov. 10,10.
  20. Jov. 3,19.
  21. Jov. 17,19
  22. Jov. 17,19
  23. Ps. 45,2
  24. Pes. n. pes. 1,3
  25. Rimlj. 11,29
  26. Jevr. 6,5
  27. Kol. 3,3-4
  28. 1Jov. 3,2
  29. 2 Kor. 12,4
  30. Vidi Atanasije Veliki, O očovečenju Boga Logosa, 27
  31. Po hrišćanskom shvatanju, istinska filosofija je trezven i celomudren život
  32. Kol. 1,24
  33. Jez. 11,19
  34. 2 Kor. 3,3
  35. Od dvojice glumaca sa imenom Porfirije, koji su u sličnim okolnostima primili hrišćanstvo, ovde je reč o drugome, koji je živeo u vreme Julijana, a ne o prvome, koji je živeo u vreme Aurelijana. Njegov spomen se slavi 15. septembra
  36. Živeo je u doba Dioklecijana, početkom 4. veka. Njegov spomen se slavi 27. februara
  37. Is. 52,14.
  38. Postradao od ognja, početkom 4. veka, u vreme Maksimijana. Njegov spomen se slavi 14. aprila
  39. 1Kor. 4,20
  40. 1Kor. 1,18
  41. Jer. 31,31-32
  42. Jer. 31,33
  43. Jer. 31,34
  44. Ps. 135,4
  45. Ps. 34,8
  46. Jov. 4,13-14
  47. Ps. 17,15
  48. Mat. 7,7
  49. Gal. 5,22
  50. Jov. 18,37
  51. 2Kor. 3,18
  52. Sveti Jovan Zlatousti, Sedma beseda na II Posl. Korinćanima, PG 61, 448
  53. Del. ap. 6,15
  54. Izl. 34,29 i dalje
  55. Sveti Jovan Zlatousti, Isto.
  56. Jov. 17,4
  57. Jov. 16,14
  58. Jov. 17,3
  59. Prem. Sol. 15,3
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *