O ŽIVOTU U HRISTU

 

O ŽIVOTU U HRISTU
 

 
PRVA BESEDA
O TOME DA SE ŽIVOT U HRISTU OSTVARUJE KROZ SVETE TAJNE KRŠTENJA, MIROPOMAZANJA I PRIČEŠĆA
 
Život u Hristu, dakako, niče u ovome životu i u njemu ima svoj zametak, ali savršenstvo poprima u onome budućem, odnosno kada dospemo do onoga Dana; pa niti je ovaj život u stanju da ga u potpunosti izobrazi u dušama ljudskim, niti to može onaj budući – ukoliko on sam ovde ne stekne svoj začetak. Jer, telesnost pomračuje ovaj život, te otuda i potiče tama i propadljivost, koja ne može naslediti nepropadljivost. Zbog toga je apostol Pavle, smatrajući da smrt veoma doprinosi životu uz Hrista, govorio: „Imam želju umreti u sa Hristom biti, što je mnogo bolje“.[1] Ako bi do budućega života i dospeli oni koji nemaju duhovnih snaga ni čuvstava koja su za to potrebna, njima on ne bi pružio blagostanje, nego bi onaj blaženi i besmrtni svet nastanjivali kao mrtvi i kao bednici.
2. Razlog za ovo je u sledećem: kad se svetlost rodi i Sunce pruži svoje čiste zrake, tada više nije moguće stvoriti oko ako ga već nema; kad se miomiris Svetoga Duha posvuda razlije i sve preispuni, tada ne može taj miomiris osetiti onaj u koga nema čula mirisa. Sin Božiji će u onaj Dan Svojim prijateljima omogućiti da se pričeste božanskim Tajnama, a ono što je On od Svoga Oca čuo, to će i oni od Njega moći da spoznaju; potrebno je, naravno, da dospeju donde kao Njegovi prijatelji i da imaju uši za slušanje. Naime, nije moguće tamo uspostaviti prijateljstvo i otvoriti svoje uši, ili pripraviti svadbeno ruho i prigotoviti sve što je onome Ženiku potrebno, jer radionica svega toga je u ovome životu – a oni koji sve to nisu stekli pre svoga odlaska iz ovoga života, ništa zajedničko neće imati sa onim životom. O tome svedoče onih pet devojaka[2] i uzvanik na svadbi,[3] jer su došli na gozbu ne postaravši se ni za ulje ni za svadbeno ruho.
3. Svakako, tog unutarnjeg i novog čoveka, „sazdanog po Bogu“[4] ovaj svet nosi u svojoj utrobi, i tek kada čovek ovde bude stvoren i zadobije svoje obličje, on se konačno rađa u onome savršenome svetu, u kome nema starenja. I kao što zametak, još dok se nalazi u mračnom i tečnom životu u majčinoj utrobi, priroda priprema za život na svetlosti i, kao po nekom pravilu, prigotovljuje ga za život koji će primiti, tako isto biva i sa svetiteljima. To je apostol Pavle imao na umu kad je Galatima pisao: „Dečice moja, koju opet s mukom rađam, dokle se Hristos ne uobliči u vama“.[5] Još nerođeni zameci, međutim, nikada neće dospeti do poznanja ovoga života, dok se blaženim hrišćanima još ovde otkrivaju mnoge stvari iz budućeg života. Razlog je taj što zamecima ovaj život nije sadašnji, već doslovno budući. Jer, do onih prostora, u kojima oni počivaju, ne dospeva nikakav zrak svetlosti, niti išta drugo što sačinjava ovaj život. No, s nama nije takav slučaj, nego se onaj budući život na neki način ulio i pomešao sa sadašnjim – ono Sunce je i za nas čovekoljubivo izašlo, nadnebesno miro se razasulo po nemirisnim zemaljskim prostorima, a anćelski Hleb je i ljudima darovan.[6]
4. Zbog toga je, dakle, svetiteljima moguće ne samo da podobno žive i da se pripremaju za budući život, nego da već sada, u ovome životu, žive i delaju saglasno sa onim životom. „Hvataj se za život večni“,[7] piše Pavle Timoteju; na drugome mestu kaže: „A živim – ne više ja, nego živi u meni Hristos“;[8] a božanstveni Ignatije veli: „Voda živa je u meni, koja u meni govori“.[9] Prepuno je Sveto Pismo takvih mesta. Pošto je svetiteljima obećano da će taj budući Život doveka biti sa njima („I evo, ja sam sa vama u cve dane do svršetka veka“[10], o čemu drugome onda uopšte treba i razmišljati? Jer, Gospod nije otišao odmah pošto je zemlji podario seme života, i nama dao nož i vatru, prepuštajući ljudima da sade bilje i da se prehranjuju, da pale vatru i koriste nož, već je On Sam uistinu prisutan, kako kaže blaženi Pavle, i „čini u vama i da hoćete i da tvorite“,[11] te je On Taj Koji vatru pali i nalaže je, i On je Taj Koji nož drži. Zaista, „hoće li se sekira veličati nad onim koji njom seče“,[12] ili može li biti ičega dobroga za one sa kojima Dobri Gospod ne prebiva? Pa ipak, Gospod nije obećao samo da će se naći uz svetitelje, već i da će ostati uz njih i, što je i od toga veće, da će u njima Svoje stanište načiniti.[13] Navešću, svakako, i ona mesta gde apostol Pavle kaže da se Gospod sa svetima toliko čovekoljubivo sjedinjuje da postaje jednog duha sa njima: ,A ko se sjedini s Gospodom, jedan je duh s Njim“,[14] i: „da budete jedno telo, jedan Duh, kao što ste i pozvani“.[15]
5. Kao što je čovekoljublje Božije neizrecivo i kao što Njegova ljubav nadilazi svaki čovečanski razum i podobna je samo božanskoj dobroti (jer to je „mup Božiji, koji prevazilazi svaki um“[16], tako se i Njegovo sjedinjenje sa onima koje ljubi, nalazi iznad svakog sjedinjenja koje se može zamisliti, i prirodno je da mu nema sličnog primera. Zbog toga su Svetome Pismu i bili potrebni toliki primeri kako bi bilo u stanju da pokaže to jedinstvo, jer jedan primer ne bi bio dovoljan. Stoga ono nekada pominje stanara i stan, nekada grozd i čokot, nekada, opet, pominje brak, a nekada udove i glavu – i nijedan od tih primera nije istovetan sa onim sjedinjenjem; jer, ne može se preko tih primera dospeti do same istine.
6. Prirodna je nužnost da iz ljubavi sledi sjedinjenje; a šta li može biti ravno božanskoj ljubavi? Zatim sledi ono što, kako se smatra, prevashodno pokazuje jedinstvo i zajednicu – to je brak, ili skladan odnos izmeću udova i glave; no, on ne može ni izdaleka da pokaže stvarnost onog sjedinjenja. Jer, brak nije u stanju tako da sjedini dvoje ljudi da oni žive jedno u drugome kao što se to dešava sa Hristom i Crkvom. Otuda je božanstveni Apostol, nazvavši brak „tajnom velikom“, dodao: „A ja govorim o Hristu i o Crkvi“[17] ne ukazujući time na ovaj čovečanski brak, već na onaj koji se ostvaruje kroz čudo. Udovi tela, opet, sjedinjeni su sa glavom i kroz to sjedinjenje žive, ali kad se od nje odvoje, oni umiru. Čini se, ipak, da su i hrišćani sjedinjeni sa Hristom više nego sa svojom glavom i da više žive kroz Njega nego kroz skladno jedinstvo sa vlastitom glavom. To se jasno može videti na primeru blaženih mučenika, koji su rado podnosili ono prvo, a za drugo nisu hteli ni da čuju: naime, sa zadovoljstvom su davali da im glavu i udove odrube, a da se od Hrista rastave – o tome nije moglo biti ni reči.
7. I tako dolazimo do onoga što je najčudnovatije. Sa čime bi, naime, nešto moglo da se sjedini prisnije no sa samim sobom? No, i ta zajednica je slabija od onoga jedinstva. Jer, svaki od blaženih duhova, jedno isto budući u odnosu prema sebi samom – više je sjedinjen sa Spasiteljem nego sa sobom pošto Njega ljubi više nego sebe. Ove reči potvrđuje apostol Pavle kad se moli da bude odlučen od Hrista radi spasenja Izrailjaca,[18] kako bi sva slava pripala Hristu. Pa kad je čovečanska privrženost tolika, onda se božanska ne da ni zamisliti! Ako grešni i lukavi ljudi pokazuju takvu blagodarnost, šta bi tek trebalo reći o onoj božanskoj dobroti? A pošto je božanski eros toliko natprirodan, svakako da i sjedinjenje ka kome on vodi one koji se međusobno ljube, prevazilazi čovečanski um, te se ono nikakvim primerom ne može pokazati.
8. Pogledajmo to i na ovaj način. Mnogo toga nam je za život neophodno: vazduh, svetlost, hrana, odeća, same prirodne sile i udovi tela; no, ne dešava se da je čoveku sve to uvek i za svaku svrhu potrebno; nego on koristi sad ovo, sad ono – već prema tome kakvu korist u trenutnoj potrebi svaka od tih stvari pruža. Naime, oblačimo odeću, ali nam ona ne može biti hrana, pa kad nam zatreba trpeza, nešto drugo moramo potražiti. Svetlost, opet, ne možemo udisati, a vazduh nam ne može biti zrak umesto nje; niti raspolažemo uvek dejstvima čuvstava i udova našega tela, niti se uvek njima služimo, već ponekad biva da oko ili ruka budu nedelatni kad nešto treba čuti; a opet, kada hoćemo nešto da dotaknemo, dovoljna je ruka, no kad nešto treba omirisati, ili čuti, ili videti, ona nam više nije od koristi, pa ostavivši nju, obaziremo se na druge moći. A Spasitelj je uvek i na svaki način uz one koji u Njemu žive, tako da im pruža ono što im je za svaku potrebu dovoljno – On postaje njima sve, i ne dopušta da se obaziru na bilo šta drugo niti da išta drugo i otkuda traže. Tako da nema ništa što je svetima potrebno a da im to ne pruža On Sam: jer On i raća, i podiže, i hrani, On je i svetlost i disanje; On sazdaje u njima oko da Ga mogu ugledati, i opet, prosvećuje ih Sobom i nudi Se kako bi Ga mogli videti. On je istovremeno i hranitelj i hrana, On je Taj Koji pruža Hleb života, a On je i to što se pruža; On je Život za žive, Mir za one koji traže predaha, Ogrtač za one koji se žele odenuti. Zaista, On je Taj sa Kojim možemo koračati, jer On je i Put, a povrh toga, On je svršetak i kraj Puta. Mi smo udovi, On je Glava; kad se treba boriti, On se bori zajedno sa nama; kad treba počast da primimo, On je Taj Koji je uručuje; kad pobeđujemo, On je istinski venac slave.
9. Tako nas On odasvud obraća k Sebi i ne dopušta nam da svoj um ka nečemu drugom upravljamo niti da imamo ljubavi ka nekom drugom biću.Ako nam se želja pokrene ovamo, On je sputava i ublažuje; ako se pokrene tamo, opet On, a ako sena neku drugu stranu pokrene, On i taj put zauzima i rukovodi one koji njime koračaju. „Da izađem na nebo, veli, Ti si onde; da siđem u pakao,onde si. Da se dignem na krilima od zore i preselim se na kraj mora, i onde će me ruka Tvoja voditi, i držati me desnica Tvoja“.[19] Nekakvom čudesnom i čovekoljubivom prisilom On privlači čoveka samo k Sebi i samo sa Sobom sjedinjuje. A to je, smatram, ona prisila kojom je Ono kupio u Svoj Dom i posadio za Trpezu one koje je pozvao, govoreći Svome sluzi: „Privoli ih da uđu, da mi se napuni dom“.[20]
10. Neka bude. Iz svega što je rečeno, jasno je, dakle, da je život u Hristu za one svete koji žive i delaju u skladu sa njim, stvarnost ne samo u budućem veku, već i u sadašnjem. Treba u nastavku govoriti i o tome na koji način sveti mogu živeti kako bi, kao što kaže apostol Pavle, „hodili u novom životu“,[21] odnosno šta treba da čine pa da se Hristos sjedini sa njima i da im priraste – a ne znam ni kako bih to iskazao.
11. Naime, život u Hristu nam je, s jedne strane, darovan od Boga, a sa druge, plod je našeg truda; tako on predstavlja i čisto Njegovo delo, ali i delo naše revnosti. A zapravo, toliko je mali naš doprinos u tome da je dovoljno samo da prihvatamo blagodat, da ne proćerdamo riznicu i da ne ugasimo svetiljku koja je već upaljena, odnosno da ne prinosimo ništa što je protivno životu i što rađa smrt. Jer, svako čovečansko dobro i svaka vrlina vodi ka jednome: da ne podižemo mač protiv sebe samih, niti da izbegavamo blagostanje i da slavljeničke vence odbacujemo sa svojih glava, budući da suštinu ovoga života Sam Hristos, Koji je uz nas, na neizreciv način zasađuje u naše duše. Jer, On je uistinu prisutan i ukrepljuje same korene života, koje je Sam Svojom voljom darovao. A prisutan je ne kao ranije, odnosno zajedničareći sa nama na gozbama, skupovima i zajedničkim trpezama, već na način koji je drugačiji i savršeniji, kojim smo postali satelesnici Njegovi, i učesnici u Njegovom životu, i udovi Njegovoga Tela, i sve ono što ka tome vodi. Jer, kao što je neizrecivo Njegovo čovekoljublje, koje Ga je podstaklo da toliko zavoli one koji su najnedostojniji, te da ih toliko velikih blagodati udostoji, i kao što sjedinjenje kojim se On sjedinjuje sa onima koje ljubi, nadilazi svaki opis i svaki naziv, tako je čudesan i način na koji On opšti sa svetima i čini im dobro, a to priliči samo Onome Koji tvori čudesa. Jer, one koji Njegovu smrt – kojom je On uistinu umro radi našega života – doslovno podražavaju određenim znamenjem, On obnavlja i iznova sazdaje, i čini ih pričasnicima Njegovoga života.
12. Zaista, izobražavajući kroz sveštene Tajne Njegovo pogrebenje i objavljujući Njegovu smrt, rađamo se i sazdajemo kroz njih, i na natprirodan način sjedinjujemo se sa Spasiteljem. Svete Tajne su ono čime, kako kaže apostol Pavle, u „Njemu živimo, i krećemo se, i jesmo“.[22] Krštenje, naime, daruje postojanje i, uopšte, ipostas po Hristu, jer primajući mrtve i razvraćene ljude, po prvi put ih uvodi u život; a pomazivanje svetim mirom usavršava novorođenoga, polažući na njega energije koje ovom životu priliče; dok sveta Evharistija ovaj život i ovo zdravlje održava i krepi, jer daruje Hleb života da bi se sačuvalo ono što je krštenjem i miropomazanjem stečeno i da bi novorođeni ostali u životu. Zbog toga, primivši svoje biće kroz kupelj krštenja, mi živimo tim Hlebom i hodimo svetim mirom.
13. Na taj način živimo u Bogu, prenoseći svoje življenje iz ovog vidljivog sveta u onaj nevidljivi – ne menjajući time mesto, već vladanje i način života. Jer, nismo se mi pokrenuli niti uspeli ka Bogu, nego se On pokrenuo i sišao k nama. Niti smo mi tražili, nego smo traženi; jer nije ovca tražila svoga pastira niti drahma svoga vlasnika,[23] nego se On nagnuo nad zemlju i pronašao Svoj obraz, i došao do mesta gde je ovca lutala, pa ju je podigao i od tumaranja odvratio. Učinio nas je nebeskima ne premeštajući nas odavde, nego smo na zemlji ostali, i podario nam je nebeski život ne uznoseći nas na nebo, već spuštajući i naginjući nebo k nama. Kako reče Prorok, On „savi nebesa i siđe“.[24] I tako, kroz te sveštene Tajne, kao kroz kakav prozor, u ovaj mračni svet ulazi Sunce pravde i usmrćuje ovaj svetovni život, a vaskrsava onaj natprirodni; a Svetlost sveta pobeđuje svet, na šta ukazuju reči: „Ja sam pobedio svet“,[25] uvodeći večni život u ovo smrtno i prolazno telo.
14. Kad sunčev zrak uđe u kuću, svetiljka ne privlači više na sebe poglede posmatrača, već svetlost sunca preovladava i zauzima sav prostor. Na isti način i svetlost budućega života – kad kroz sveštene Tajne stupi u ovaj život i nastani se u dušama vernih – pobeđuje življenje u telu i krasotu ovoga sveta, i sakriva njegov sjaj; a to je život u duhu, kojim se pobeđuje svaka telesna želja, po rečima apostola Pavla: „Po duhu hodite, i pohotu telesnu nećete činiti“.[26] Taj put je Gospod postavio dolazeći nam, i ta vrata je otvorio kad je u ovaj svet stupio, i nije hteo da ih zatvori kad se Svome Ocu vratio; od Njega poslan, kroz ta vrata se vraća ljudima štaviše, uvek je prisutan, i sa nama jeste i biće doveka, držeći se onih Svojih obećanja.
15. Prema tome, kako bi rekao Patrijarh, „ovde je doista kuća Božija, a ovo su vrata nebeska“[27] kroz koje nisu samo anđeli silazili na zemlju (jer su prisutni uza svakog koji savršava svete Tajne), već i Sam Vladika anđela. Stoga i Sam Spasitelj, kad je prihvatio da bude kršten Jovanovim krštenjem, kao što Pismo kaže, otvorio je nebesa, pokazujući da su to dveri kroz koje ćemo ugledati nebeske prostore. Govoreći da onaj ko nije kršten ne može ući u život, imao je na umu upravo to da banja krštenja predstavlja nekakav ulaz i dveri. „Otvorite mi vrata pravde“,[28] veli David, želeći da mu se, kako ja smatram, ove dveri otvore. Jer, to je ono što su mnogi proroci i carevi žudeli da vide: kako Sazdatelj tih dveri silazi na zemlju. Zbog toga, kaže on, ako bi mu bilo moguće dospeti do dveri i proći kroz njih, ispovedio bi blagodarnost Bogu, Koji je taj zid razorio. „Ući ću na njih, slaviću Gospoda“, veli, znajući da će kroz te dveri moći da dospe do savršenog poznanja Božije dobrote i ljubavi prema ljudskome rodu.
16. Šta bi, dakle, mogao biti veći znak dobrote i čovekoljublja Božijeg od toga da se duša, kupajući se vodom krštenja, oslobađa od svake nečistote, i da, pomazujući se svetim mirom, caruje u Carstvu nebeskome, i da je On hrani, pružajući joj Svoje Telo i Svoju Krv? Šta se može uporediti sa tim da ljudi postaju bogovi i sinovi Božiji, da naša priroda božanskom čašću biva uzvišena, a zemljani čovek uzdignut do tolike slave da već postaje ravnočastan i ravnobožan sa božanskom prirodom? I šta bi nam čudesnije i veće mogao ostaviti? Jer, to je, čini mi se, vrlina Božija koja je pokrila nebesa koja je nadišla svaku tvorevinu i pokrila svako delo Božije, pobeđujući svojim veličanstvom i svojom dobrotom. A meću svim božanskim delima, kojih je toliko mnogo, koja su toliko dobra i velika, nema nijednoga koje ne zaostaje za mudrošću i umetnošću Tvorca; mogao bi On, dakako, stvoriti dela koja su lepša i veća od ovih što postoje i što bi neko mogao zamisliti. Ako bi postojalo nekakvo delo Božije toliko lepo, toliko dobro da se može porediti sa onom mudrošću, silom i umetnošću, jednom rečju da je jednako sa Njegovom beskonačnošću, te da kao kakav znak predstavlja sve veličanstvo božanske dobrote, mislim da bi i ono bilo pobeđeno. Jer, svagdašnje delo Božije je u tome da predaje dobra, i sve će radi toga učiniti; a to je cilj svega što je već nastalo i svega što tek ima da nastane u budućem vremenu.[29] Čineći to, predao je Bog najveće dobro, a veće od toga nije imao da podari; to je, svakako, najveće i najlepše delo dobrote i poslednja meća Njegove dobrote.
17. Takvo je delo domostroja Božijeg, koji je radi ljudi izvršen. Naime, Bog ovde nije samo predao čovečanskoj prirodi nekakvo dobro, zadržavajući pri tom veći deo za sebe, nego je u nju položio svu punoću Božanstva, odnosno čitavo Svoje prirodno bogatstvo. Zbog toga je apostol Pavle i rekao da se u Jevanđelju pokazuje pravda Božija: „Jer se u njemu otkriva pravda Božija.“[30] Naime, ako ima vrline i pravde Božije, to je, svakako, izobilno predavanje dobara svima i čovekovo zajedničarenje u Njegovom blaženstvu. Zbog toga su najsvetije Tajne sa pravom nazvane dverima pravde, jer ih je krajnja Božija dobrota i ljubav prema ljudskom rodu, odnosno božanska dobrodetelj i pravednost, načinila našim ulazom u nebo.
18. Gospod je i sa jednim drugim ciljem postavio ovaj znamen i darovao nam te dveri i pokazao taj put – radi suda i pravednosti. Jer, nije pogubio zatočenike, već je dao otkup; i svezao je silnoga đavola, koji beše osuđen ne zbog toga što Gospod ima veću silu, već pravednim sudom. I tako je carovao nad domom Jakovljevim, uništivši tiraniju u dušama ljudskim ne zato što je bio u stanju da je uništi, već zato što to beše pravedno. To je imao na umu psalmopojac kad je rekao: „Blagost je i pravda podnožje prestolu Tvojemu“.[31] Nije pravednost Božija samo raskrilila te dveri, već je kroz njih i ona sama dospela do našega roda. Jer, u prva vremena, pre no što Bog beše došao ljudima, nije se moglo naći pravednosti na zemlji. Da je pravednosti uopšte bilo, ona Bogu svakako ne bi promakla; nego se On Sam nagnuo sa neba i potražio je – ali je ipak nije našao: „Svi su zašli, veli psalmopojac, svi se pokvarili, nema nikoga dobro da tvori, nema nijednoga“.[32] Kad se, međutim, istina iz zemlje javila onima koji su prebivali u tami, laži i senci, tada se pravednost po prvi put nagnula sa nebesa i uistinu i potpuno se ljudima pokazala. I opravdali smo se, oslobodivši se najpre od okova i krivice, jer nas je Onaj Koji nikakvu nepravdu nije učinio, opravdao krsnom smrću, na koju beše osuđen zbog naših drskosti; a potom, kroz tu smrt, postadosmo i prijatelji Božiji i pravednici. Jer, Spasitelj nas Svojom smrću nije samo izbavio i približio Ocu, nego je i nama dao vlast da budemo deca Božija.[33] Primivši na Sebe telo, prisajedinio je Sebi i našu prirodu, a silom svetih Tajni sjedinjuje svakoga od nas sa Svojim Telom, i na taj način seje u našim dušama Svoju pravednost i Svoj život. Tako je ljudima postalo moguće da kroz svete Tajne i poznaju istinsku pravednost i da je ostvaruju.
19. Ako je, po rečima Svetoga Pisma, bilo mnogo pravednika i prijatelja Božijih i pre no što je došao Onaj Koji nas je opravdao i sprijateljio sa Sobom, treba promisliti prvenstveno o njihovom vremenu, a potom o budućem. Oni su, naime, pripravili sebe i bili gotovi da pohitaju ka pravednosti čim se ona pojavi; da se izbave iz okova čim se nađe otkup; da vide čim se svetlost nazre; da se uzdignu iznad slova Mojsijevog zakona čim se istina pokaže. No, iako se pravednici nalaze u istim okovima kao i grešnici i trpe istu tiraniju, ipak se oni razlikuju od njih po tome što su teško podnosili ono zatočeništvo i ropstvo, i molili su se da budu razrušene tamnice i raskinuti oni okovi, i žudeli su za tim da vide kako zatočenici gaze glavu tiraninovu; grešnima se pak ovo stanje nije činilo strašnim i bili su zadovoljni ropstvom. A u one blažene dane behu i neki koji nisu prihvatali Sunce Koje se nad njima pojavilo i koji su pokušali da Ga ugase, čineći sve što su mogli kako bi Njegovu svetlost odagnali. Zbog toga su – kada se Car pojavio – oni prvi oslobođeni tiranije pakla, a ovi drugi ostali u okovima.
20. Kao što se kod bolesnih dešava, oni koji na svaki način tragaju za izlečenjem i na lekara gledaju sa blagodarnošću, često bivaju bolji i trpeljiviji od onih koji i ne znaju da su bolesni, te uporno odbijaju lekove (jer njih, kako mi se čini, lekar naziva zdravima još pre nego što ih izleči, ako svoje umeće ne smatra manjim od bolesti). Na isti način je i Bog u ona vremena nazvao neke ljude pravednima i Svojim prijateljima jer su oni prineli sve što je do njih i svaku moguću pravednost pokazali, što ih je učinilo dostojnima da budu oslobođeni kad se pojavio Onaj Koji je bio u stanju da ih oslobodi, ali ih još ne beše oslobodio. Pa ipak, to je bila istinska pravednost, i oni su, kako kaže Solomon, bili u miru i u ruci Božijoj[34] kad su telo u zemlju polagali – a ovako, kad su odlazili iz ovog života, očekivao ih je ad. Istinsku vrlinu i prijateljstvo prema Bogu nije naš Vladika spustio k nama kao da je ono negde daleko postojalo, već ga je On Sam u ovaj svet uneo; i nije pronašao put koji već uzvodi na nebo, nego ga je On Sam proputio. Jer, da ga je bilo, pošli bi njime i neki drugi od onih ljudi; a ovako „niko se nije popeo na nebo osim Onaj koji siđe s neba, Sin Čovečiji, koji je na nebu“.[35] A pošto pre Hristove krsne žrtve nije bilo moguće naći otpuštenje greha i izbavljenje od kazne, šta o opravdanju treba da mislimo? Jer, nije bilo prirodno, čini mi se, da u horu prijatelja Božijih stoje oni koji se sa Njim još ne behu sprijateljili, niti da pobedničkim vencem budu okićeni oni koji su još uvek nosili okove. Uostalom, ako je ono starozavetno jagnje ostvarilo svako iskupljenje, kakve je potrebe bilo za ovim Drugim? Jer, ako su praobrazi i slike doneli blagostanje koje se iskalo, uzalud je onda istina i stvarnost Jevanđelja. Kakvog bi smisla imalo uništenje neprijateljstva Hristovom smrću, rušenje pregradnog zida koji je meću nama, rađanje mira i dobrote, i sve drugo što je tome slično, da je bilo prijatelja Božijih i pravednika i pre one krsne žrtve?
21. A objašnjenje je ovo: tada nas je sa Bogom sjedinjavao Zakon, a sada vera i blagodat i sve što je sa njima u vezi. Po tome se, dakle, jasno može zaključiti da je zajednica ljudi sa Bogom tada predstavljala služenje, a sada sinovstvo i prijateljstvo – jer Zakon je podoban slugama, a prijateljima i sinovima priliči blagodat i vera i sloboda pred Bogom. Iz svega toga očito je sledeće: kao što je Spasitelj „Prvorođeni iz mrtvih“,[36] te bez Njegovoga Vaskrsenja niko od umrlih ne bi mogao oživeti za besmrtni život, na isti način je On Sam doveo ljude do svetosti i do pravednosti. Ukazao je na to i Pavle pišući kako je Hristos kao preteča stupio u Svetinju radi nas.[37] Zaista, ušao je u Svetinju: prinevši Sebe Ocu, uvodi tamo i one koji su voljni, one koji zajedničare u Njegovom pogrebenju – ali ne tako što umiru kao On, već tako što kroz banju krštenja izobražavaju onu smrt, i objavljuju Ga na sveštenoj Trpezi, te bivaju pomazivani i, na neizreciv način, hrane se Njim istim Koji je umro i vaskrsao. Pa pošto ih je kroz te dveri uveo u Carstvo, On ih i ka vencima slave vodi.
22. Ove dveri su mnogo poštovanije i korisnije od rajskih dveri. Jer, one rajske se nikome ne mogu otvoriti ko ne prođe najpre kroz ove dveri; i one su dveri zatvorene, dok su ove otvorene. One, opet, mogu i da izvedu one koji se unutra nalaze, dok ove samo uvode, a nikoga ne izvode; isto tako, one dveri mogu i da se zatvore – kao što su se, uostalom, i zatvorile – dok su kod ovih zastor i pregradni zid razrušeni i uništeni, i nije više moguće podići pregradu, načiniti vratnice i razdvojiti svetove nekakvim zidinama. Jer, nebesa nisu samo otvorena već su i pocepana, kaže čudesni Marko,[38] pokazujući time da nisu ostale nikakve vratnice ili dovraci, niti ikakav zastor. A Onaj Koji je sprijateljio i sjedinio i pomirio gornji svet sa onim što je dole, i Koji je razrušio pregradni zid,[39] rekao je blaženi Pavle, ne može se Sam Sebe odreći.[40] Jer, bilo je potpuno prirodno da se one rajske dveri, koje su za Adama bile otvorene, zatvore kad on više nije prebivao tamo gde je trebalo. No, ove dveri je otvorio Sam Hristos, Koji nije počinio greha, niti može zgrešiti,[41] jer „pravda Njegova, veli, traje doveka“.[42] Zbog toga je nužno da ove dveri ostanu otvorene i da vode ka životu, a da nikome ne pružaju izlazak iz života. Jer, Spasitelj kaže: „Ja dođoh da život imaju“.[43] Zaista, to je život koji je Gospod sa Sobom doneo kad je u ovaj svet došao: da pristupajući Njemu kroz svete Tajne, hrišćani postaju zajedničari Njegove smrti i pričasnici Njegovoga stradanja, a bez toga se večna smrt ne može izbeći. Jer, nemoguće je da stupi u život onaj ko se ne krsti vodom i Duhom,[44] niti mogu živeti u Njemu oni koji nisu jeli Telo Sina čovečijeg i pili Krvi Njegove.[45]
23. Sagledajmo sve od početka. Nije bilo moguće da u Bogu žive oni koji nisu umrli za greh, a jedino je Bog Taj Koji može da usmrti greh. Ali, to isto trebalo je da učine i ljudi koji su zbog toga što su svojom vlastitom voljom poraženi – imali pravo da iznova pokušaju da izvojuju pobedu, ali se nisu mogli ni približiti tome jer već behu postali sluge greha. Pa kako da budemo jači od greha, kad smo sluge njegove? Čak i da smo veći, „nema sluge iznad Gospodara svojega“.[46] Dakle, čovek, koji je bio dužan da tu obavezu uzme na sebe i da izvojuje pobedu, robovao je onima koje je borbom trebalo da nadvlada, a Bog je bio u stanju da to učini, ali nikakve obaveze nije imao – zbog toga nijedan od njih nije tu borbu na sebe uzimao. I tako je greh živeo, i nije više bilo moguće da nam se rodi istinski život, jer jedan beše taj koji je imao da ponese pobednički steg, a drugi – koji je bio u stanju to da učini. Zbog toga je trebalo da se spoji ovo i ono, te da obe prirode pripadnu jednom te istom, odnosno onome koji je trebalo da stupi u borbu i onome koji je u stanju da odnese pobedu.
24. Upravo se to i zbilo. Bog je preuzeo na Sebe borbu za ljude, jer je bio i čovek; a čovek pobeđuje greh, pošto je bio čist od svakoga greha, jer je bio Bog. I na taj način, pošto je greh pao, čovečanska priroda se oslobađa od svake sramote i biva ovenčana pobedničkim vencem. Time, međutim, još uvek nije pobedio, niti se borio, niti se od onih okova izbavio svaki pojedinačni čovek, nego je to učinio Sam Spasitelj svim onim Tajnama kojima je svakome čoveku podario vlast da usmrćuje greh i da postane zajedničar Njegove velike pobede. Pa iako je nakon tog pobedničkog znamena trebalo da bude ovenčan i da trijumfuje, On je iskusio i rane, i krst, i smrt, i sve što uz to ide – „umesto predstojeće Mu radosti, kako kaže apostol Pavle, pretrpe krst, ne mareći za sramotu“.[47] Nije učinio nikakvu nepravdu zbog koje bi to kao kaznu primio, niti je ikakav greh počinio, niti je na Njemu bilo ikakve krivice zbog koje bi užasni i besramni ogovarač mogao da ga optuži iako su rane i patnja i smrt od samog početka bili određeni kao kazna za greh. I zašto bi to dopustio Gospod, Koji je toliko čovekoljubiv? Jer, sigurno nije prirodno da dobrota nalazi radost u smrti i propadljivosti. Zbog toga je Bog posle čovekovog sagrešenja odmah dozvolio smrt i patnju – ne da bi time kaznio onoga ko je pogrešio, već pre svega da bi bolesnome pružio lek.
25. No, pošto ta kazna nije mogla biti primenjena na ono što je Hristos činio, i pošto u Spasitelja ne beše ni traga od bolesti koju bi iscelio primljeni lek, sila one čaše stradanja prelazi na nas i usmrćuje greh koji je u nama, a rane Onoga Koji je bio nedužan, postaju kazna za nas koji smo za mnogo šta odgovorni. A pošto je kazna bila velika i čudesna, i veća nego što je bilo potrebno da bi bila srazmerna ljudskim zlodelima, njeno dejstvo se nije ograničilo samo na to da oslobađa od krivice za zločinstva, već je i toliko mnoštvo dobara donela da zemaljski ljudi, iako su neprijatelji Božiji, sputani okovima, porobljeni, obeščašćeni, ipak mogu i na samo nebo da se uzdignu i da tamo, zajedno sa Bogom, postaju pričasnici Carstva Njegovog. Jer, ona smrt Hristova beše toliko dragocena da je čovečiji um ni zamisliti ne može. Pa ako je Spasitelj dopustio da za ono malo novca bude prodat ubicama, bilo je to zato da i na taj način pokaže Svoje siromaštvo i Svoju bedu. I tako je, naime, s jedne strane najpre prodat, podnoseći sudbinu robova kako bi zaradio porugu – jer, poniženje koje je radi nas trpeo, smatrao je Svojom zaradom – a sa druge strane, prodat je za male pare kako bi pokazao da je smrt, do koje je On za ovaj svet dospeo, Njegov dar i da nikakve plate za to nema. Umro je dobrovoljno, ne nanevši nikome nikakvu nepravdu, ni u svom ličnom životu niti u javnom delovanju; tako je i Svojim ubicama pružio mnogo više praštanja nego što su oni sami priželjkivali i nadali se.
26. A zašto sve ovo govorim? Bog je umro; Krv Božija prolivena je na krstu. Šta dragocenije može biti od ove smrti? Šta užasnije? Koliko li je sagrešila čovečija priroda te je božanska pravda trebalo da je oslobodi? Koliko velika mora da je bila povreda da bi bila srazmerna silini toga leka? Greh je, dakako, nekakvom kaznom morao biti uništen, a mi, pretrpevši dostojnu kaznu, da se izbavimo od krivice zbog svojih sagrešenja Bogu. Jer, Onaj Koji je jednom kaznio, ne može iznova optuživati za ono za šta je kaznu već naložio. A nije bilo nijednog čoveka koji je bio čist i bez krivice, i da je za druge postradao – pošto čovek ni za svoje iskupljenje ne bi bio dovoljan, a kamoli za iskupljenje celoga ljudskoga roda čak i kad bi bezbroj puta mogao umreti. Jer, šta bi nedostojno mogao pretrpeti sramotni sluga koji je carsku ikonu uništio i toliko strašno pohulio? Zbog toga je bezgrešni Vladika umro, pretrpevši svakakvu bedu: kao čovek podnosi stradanja, polažući računa za ljude, a kao Bog i Vladika oslobađa ljudski rod od krivice, i onima koji su porobljeni, daruje slobodu, za kojom On nikakve potrebe nije imao.
27. Tom silom, dakle, istinski život kroz Spasiteljevu smrt silazi k nama. Način da taj život u svoje duše dovedemo jeste savršavanje svetih Tajni, banja svetog krštenja, miropomazanje, uživanje Darova sa svete Trpeze. Jer, kad tako činimo, Hristos se nastanjuje i boravi u nama; sjedinjuje se i postaje blizak sa našim bićem; guši u nama greh i uliva u nas život i silu, čineći nas učesnicima u Njegovoj pobedi (o, kakve li dobrote!). Pa kad se okupamo vodom krštenja, On nas ukrašava vencem slave, a kad pristupimo svetoj Trpezi, proglašava nas pobednicima.
28. Ali, po kakvoj logici pobeda i venac slave – kao plodovi truda i znoja – prethode banji krštenja i svetome miru i Trpezi? Jer, čak i kad se ne borimo niti se trudimo oko njih, mi ipak pevamo himne toj borbi, divimo se pobedi, klanjamo se znamenju i pokazujemo prema Pobedniku silnu i neizrecivu ljubav. A one povrede i rane i smrt prisvajamo i svim mogućim sredstvima ih ka sebi privlačimo, te jedemo od Tela umrloga i vaskrsloga Gospoda. Zbog toga je prirodno da uživamo u dobrima koja proizlaze iz one smrti i iz onih borbi.
29. Jer, kada bi kakav tiranin bio uhvaćen i predat na sud, pa dođe neko i zatraži da se on pusti, uznoseći himne njegovoj tiraniji i zahtevajući da bude ovenčan vencem slave, pa kaže kako će umreti ako ovaj padne, i počne osuđivati zakone i buniti se protiv pravde, i to ne sa stidom ili skrivajući lukavstvo, već drsko i zahtevno i nadmeno – kako bismo o njemu sudili? Zar mu ne bismo odredili istu kaznu kao i tiraninu? To je svakome jasno. Naravno da će potpuno suprotno biti sa onim ko se divi nekom odličniku, pa mu se raduje kao pobedniku i pobedničke vence mu plete, kliče mu i sve prisutno gledalište podiže na noge, te se sa velikim zadovoljstvom klanja onome koji je trijumfovao; obasipa mu glavu poljupcima i stiska mu desnicu, i toliko se oduševljava za tog vojskovođu koji je odneo pobedu, kao da je on sam taj čija glava treba da bude ukrašena pobednim vencem. Zaista, taj bi čovek, prilikom odlučivanja razboritih sudija, zajedno sa pobednikom trebalo da ima udela u primanju trofeja, kao što bi onaj od maločas, kako mi se čini, mogao da podeli kaznu sa tiraninom. Jer, ako smo za one koji su grešni, sačuvali kaznu koja im priliči i zahtevali odgovornost za njihove zle namere i mišljenje, još manje je prirodno da one koji su dobri lišimo onoga što je pobednicima pripalo. A ako se dogodi i to da onaj koji je onu pobedu postigao nema potrebe za počastima, već najvažnijim smatra da svoga sledbenika vidi kako blista usred skupa, i to što će njegov prijatelj biti okićen vencem slave smatra trofejem koji odgovara njegovoj borbi – kako onda neće biti pravedno i potpuno prirodno da ovaj bez znoja i opasnosti stekne pobedni venac?
30. To, dakle, i nama može da obezbedi ova banja krštenja, i Večera svetog Pričešća, i celomudreno obilje svetoga mira. Jer, kad smo u sveštene Tajne posvećeni, tada tiranina đavola korimo i pljujemo i odvraćamo se od njega, a Pobednika slavimo, i divimo Mu se, i klanjamo Mu se, i ljubimo Ga svom svojom dušom, tako da suviškom ljubavi kao hlebom bivamo nasićeni, kao mirom pomazani i kao vodom okupani.
31. Jasno je, svakako, da je Gospod tu borbu radi nas preuzeo, a da bismo mi pobedili, prihvatio je da On umre, te nije neprirodno i neprilično da kroz te Tajne dospevamo do pobednih venaca. Jer mi, zaista, silnu volju pokazujemo, pa čuvši kako ta voda krštenja ima snagu smrti i pogrebenja Hristovog, valjano verujemo i voljno joj pristupamo i pogružavamo se u nju. A Onaj (Koji ne daje malo i Koji Svoje sledbenike ne udostojava malih darova), dočekuje nas dobrima koja potiču od Njegove smrti i pogrebenja; ne daruje nam nikakav venac niti nam predaje slavu, već samoga Pobednika, odnosno predaje nam Samoga Sebe ovenčanoga slavom. I tako, izranjajući iz vode, Samoga Spasitelja nosimo u svojim dušama, u svojim glavama, u svojim očima, u samim utrobama, u svim svojim udovima – Njega, Koji je čist od greha i osloboćen od svake propadljivosti; onako kako je On vaskrsao i pojavio se učenicima i uzneo se na nebesa, kako će opet doći da zatraži blago koje nam je darovao.
32. A pošto se tako rodimo i budemo zapečaćeni Hristom kao nekakvim obličjem i obrazom da ne bismo zatim kakvo strano obličje uveli On u svojoj vlasti drži ulaze života. I kroz one organe kroz koje uvodimo vazduh i hranu, pomažući tako životu tela, kroz njih On Sam stupa u naše duše i zauzima oboja vrata: kroz jedna ulazi kao miro i kao miomiris, a kroz druga kao Hrana. Jer Ga i udišemo i biva nam Hrana. I pošto tako kroza sva ta sredstva sjedini i pomeša Sebe sa nama, On čini da postanemo Njegovo Telo, a On Sam biva za nas ono što je glava za udove tela. Zbog toga zajedno sa Njim i učestvujemo u svim dobrima, jer On je Glava, a što pripada glavi, svakako se i na telo prenosi. A mogao bi se neko čuditi i tome što zajedno sa Njim ne uzimamo učešća u Njegovim ranama i Njegovoj smrti, nego se On Sam borio sa tim, a nas je učinio Svojim zajedničarima onda kad je pobednim vencem trebalo da bude ovenčan.
33. To je, dakako, znak neizrecivog čovekoljublja – ali znak koji nije lišen razumnosti i svoga prirodnog toka. Jer, sjedinili smo se sa Hristom posle raspeća; a pre no što je umro, ništa zajedničko sa Njim nismo imali. On je, naime, bio Sin, i to ljubljeni, a mi smo bili opaki, i sluge i neprijatelji Njegovi u svojim pomislima; no, kad je On umro i kad je položen otkup za nas, i kad su đavolski okovi uništeni, tada smo zadobili slobodu i usinovljenje, i postali smo udovi one blažene Glave. Od tada, dakle, sve što pripada Glavi, postaje i naše. I sada, evo, bezgrešni izlazimo iz vode krštenja, svetim mirom učestvujemo u Njegovim blagodatnim darovima, a preko svete Trpeze živimo istim životom kao On. A u budućem veku bićemo bogovi pred Bogom i naslednici istih dobara sa Njim, carovaćemo u istome Carstvu sa Njim – naravno, ako ne oslepimo sami sebe u ovome životu i ne razderemo carski ogrtač. Jer, mi samo jedno možemo prineti ovome životu u Hristu – da se držimo darova, da čuvamo blagodat i da ne odbacujemo venac koji nam je Bog ispleo uz mnogo znoja i muke.
34. To je život u Hristu, koji je, svakako, u svetim Tajnama sadržan, ali kome, kako se čini, i čovečanski trud može dati svoj doprinos. Prema tome, ko o tom životu hoće da govori, mora najpre da razmotri svaku od svetih Tajni, a zatim da sagleda učinak vrline.
 


 
NAPOMENE:

  1. Filip. 1,23
  2. Mat. 25,1 i dalje
  3. Mat. 22,1-14
  4. Ef. 4,24
  5. Gal. 4,19
  6. Ps. 78,25
  7. 1 Tim. 6,12
  8. Gal. 2,20
  9. Sveti Ignatije Bogonosac, Poslanica Rimljanima 7
  10. Mat. 28,20
  11. Filip. 2,13
  12. Is. 10,15
  13. Jov. 14,23
  14. 1Kop. 6,17
  15. Ef. 4,4
  16. Filip. 4,7
  17. Ef. 5,32
  18. „Jer bih želeo da ja sam budem odlučen od Hrista za braću svoje, srodnike moje po telu “ (Rimlj. 9,3).
  19. Ps. 139,8-10
  20. Luk. 14,23
  21. Rimlj. 6,4
  22. Del. ap. 17,28
  23. Luk. 15,4-9
  24. Ps. 18,9
  25. Jov. 16,33
  26. Gal. 5,16
  27. Post. 28,17
  28. Ps. 118,19
  29. Dionisije Areopagit, O božanskim imenima, 4
  30. Rimlj. 1,17
  31. Ps. 89,14
  32. Ps. 14,3
  33. Jov. 1,12
  34. Prem. Sol. 3,1; 3,3.
  35. Jov. 3,13
  36. Kol. 1,18
  37. Jevr. 6,20
  38. Mark. 1,10
  39. Ef. 2,14; 16
  40. 2 Tim. 2,13
  41. 1 Petr. 2,22
  42. Ps. 111,3
  43. Jov. 10,10
  44. Jov. 3,5
  45. Jov. 6,54
  46. Mat. 10,24
  47. Jevr. 12,2
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *