NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » O zahvalnosti (beseda na Veliki Četvrtak)

O zahvalnosti (beseda na Veliki Četvrtak)

Mitropolit pskovski i porhovski TIHON (Ševkunov)

 

U ime Oca, i Sina i Svetoga Duha!

Današnji dan govori nam o razlici između osobe koja je na putu ka Bogu i osobe koja je na putu daleko od Boga. Šta je razlika između bestelesnog duha kojeg nazivamo Anđelom i bestelesnog duha kojeg nazivamo demonom? Današnji dan govori nam o velikoj misteriji i jednom od najvećih ključeva ljudskog postojanja. Ova misterija i ključ, kao i razlika između demona i Anđela, između sluge i neprijatelja Božijeg, mogu se naći u jednoj jedinoj reči – „Evharistija“ (na grčkom) ili, u prevodu, „zahvalnost“ („blagodarenje“).

Duša koja je sposobna za zahvalnost Bogu biće spašena. Duša koja nije sposobna za zahvalnost Bogu – zanemarujući život koji je od Njega dobila, zanemarujući sve blagoslove, i iskušenja koja toj duši daju mudrost – osuđuje sebe na istu sudbinu na koju su i nezahvalni duhovi, bestelesna bića koja zovemo demonima, osudili sebe. I nezahvalna osoba sebe čini poput demona, i poput Jude. Ako ste u četvrtak pažljivo slušali večernju i jutarnju službu o jevanđelskim događajima za petak, mnogo puta ste uhvatili reči: „nezahvalni Juda“, „nezahvalni jevrejski savet“ i „nezahvalno čovečanstvo“.

Evharistija je blagodarenje, zajednička služba zahvalnosti Bogu. To moramo shvatiti, osetiti i iskusiti, čak i ako je ljudski život – sa svetovne i svakodnevne tačke gledišta – težak i naporan. Nije slučajnost što u jednom od starozavetnih čitanja za danas slušamo razgovor Jova i Gospoda Boga. Jov je bio čovek koji je podneo strašna iskušenja, lišavanja i gubitke. Bog ga pita: Gde si ti bio kad ja osnivah zemlju (Jov 38, 4)? Kada ste vi sami ušli u ovaj život, u biće iz nebića? Možete li da zamislite sebe bez Božjeg plana za vas? Ne, ne možete. I ne preostaje vam ništa drugo nego da verujete u Božju ljubav; da verujete kao i apostol Pavle da šta oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono ugotovi Bog onima, koji Ga ljube (1. Kor. 2, 9). I Jov je u svom srcu pronašao evharistiju – zahvalnost Bogu, zajednicu Tela i Krvi Hristove, kojoj ćemo svi danas pristupiti, a u čijem su središtu Spasiteljeve reči: I uzevši hleb dade hvalu – hvalu Bogu za krst, ruganje, odbacivanje, izdaju Njegovih učenika i patnju koji su ga čekali; za ono što će se dogoditi sa Njegovom Crkvom u budućnosti – nakon toga, On je prelomio hleb i dao ga Svojim učenicima sa čašom vina, sa Svojim Telom i Krvlju (Lk. 22, 19-20).

U tome je suština molitve, suština hrišćanstva – molitve, jer je jedan od Svetih Otaca rekao ove izuzetne reči. Ljudi vrlo često pitaju: „Kako da se molimo? Šta je molitva? Nauči nas da se molimo.“ Ovaj Sveti Otac je vrlo jednostavno odgovorio: „Moliti se znači zahvaliti se.“ Jednostavno i jasno. Ali, naš zadatak je da shvatimo ove reči koje je izgovorio veliki podvižnik, a koje su proizašle iz njegovog asketskog iskustva, njegove mudrosti i iz svega što je iskusio i razmotrio; uzete iz njegovog srca, koje je bilo ispunjeno Božjom blagodaću.

Da li smo zahvalni Bogu? Neka svako odgovori na ovo u svom srcu. I ako odgovorimo iskreno i pošteno, setićemo se da naše srce može biti zahvalno Bogu, ali može biti i ravnodušno; može biti i puno gunđanja i nezahvalnosti. Izbor zavisi od nas samih. Ne postoji ništa strašnije – a to znamo iz sopstvenog ljudskog iskustva – od nezahvalnosti.

Koliko je roditeljskih srca bilo slomljeno kad su sa užasom svedočili da dete koje su odgajali, beskrajno voleli, kome su dali sve od sebe, ali kojem nisu uspeli da usade osećaj zahvalnosti, nije imalo zahvalnosti za sve što su učinili. Ali, ne možete ih učiniti zahvalnim.

Juda je učinio gest zahvalnosti – spoljni gest: poljubio je svog Učitelja, ali srce mu je bilo ispunjeno zlom, gunđanjem, neprijateljstvom i nezahvalnošću. Ali lopov, kojeg se sećamo u istom napevu na službama o nezahvalnom Judi, iznenada je priznao ceo svoj život dok je patio na krstu i video Čoveka, takođe raspetog. Videvši veliko Gospodnje smirenje, krotost, ljubav i zahvalnost Bogu, lopov je u Njemu prepoznao Sina Božijeg i ono što mnogi, mnogi studenti teologije nisu u stanju da prepoznaju – prepoznao ga je kao Čoveka Kojem se mogao obratiti za oproštaj svojih grehova; prepoznao je u Njemu, u ovom smirenom i prezrenom, raspetom Caru Vaseljene, Sina Božjeg, i rekao: Seti me se, Gospode, kada dođeš u Carstvo Svoje. Ovaj lopov je patio, ali u njegovom srcu nije bilo gunđanja protiv Cara Vaseljene; nije bilo gunđanja protiv Onoga koji je dozvolio da se ova patnja dogodi njemu, lopovu.

Ljudi imaju različite talente, ali svima je dat talenat zahvalnosti. Samo, neki ga zakopaju u zemlju, dok ga drugi uvećavaju i stostruko vraćaju Bogu. Čuvajte se nezahvalnih ljudi! Ako vidite nezahvalnu osobu, molite se za nju ne osuđujući je, jer osuđujući je padamo u isti greh, a ionako smo toliko često i sami nezahvalni Bogu, svojim voljenima, čak i najbližima, drugim poznatim ljudima, a i nama nepoznatima. Ali opet, čuvajte se nezahvalnih ljudi. Roditelji, učite svoju decu da budu zahvalna. Ovo je najvažnija stvar koju im možemo usaditi. Ne govorim o spoljnom znanju. Nego duhovno, svoju decu morate naučiti veri i zahvalnosti, a sve ostalo će im biti dodato. Ali, ako se protivite, i smatrate da zahvalnost treba sama da raste u srcu vašeg deteta, grdno se varate. Đavo neće sedeti skrštenih ruku, već će početi da usađuje svoju karakterističnu nezahvalnost u srca vaše dece. Požnjećete plodove svog nečinjenja, i najstrašnije ljudske greške – nezahvalnosti, koji će vas uznemiriti i užasnuti. Tek nakon dugih i ozbiljnih iskušenja, kada se vrlo malo toga može promeniti, vaša deca će priznati svoje greške. Ali, kao što dobro znate, to se često događa prekasno.

Isto važi za nas, u našem odnosu prema Bogu. Nećemo preterano moralisati, jer svi razumemo šta Gospod očekuje od nas. Smireno i krotko, On kaže: Sine moj, daj mi srce svoje. Tada zaćuti i ne govori više. Ipak, rekao je šta očekuje od čoveka. Stvarajući zahvalnost u sebi, mi stvaramo duhovni život u sebi i činimo sebe sinovima ili kćerima Božjim; činimo sebe hrišćanima. Pristupajući Svetom putiru, glavna stvar koju hrišćanin koji se pripremio za pričešće doživljava je osećaj zahvalnosti Bogu za sve poznato i nepoznato, za ono što razumemo i za ono što ne razumemo, što Gospod donosi svetu i svakome od nas. U tome je ili naša vera, ili naša nevera.

A što se tiče drugih ljudi, to je kao što je jednom rekao arhimandrit Jovan (Krestjankin): „Treba da volimo ljude, a da li oni vole nas ili ne – nije naša briga.“ Ovde možemo ponoviti istu stvar – treba da budemo zahvalni svim ljudima koje sretnemo na našem životnom putu, a da li su oni nama zahvalni ili nisu, da li pokazuju svoju zahvalnost ili ne (a srce to nepogrešivo hvata) takođe nije naša briga, koliko god bolno bilo to reći. Mi samo treba da vodimo računa, kako kaže otac Jovan, o tome da im budemo zahvalni, bez obzira na sve.

Čestitam vam svima Veliki Četvrtak i činjenicu da ćemo danas svi proslaviti tu zahvalnost Bogu, mističnu, a tako važnu za privremeni i večni život čoveka, Evharistiju – zajednicu Tela i Krvi Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista. Amin.

 


Prevod sa engleskog za svetosavlje.org
Bojana Milidragović

Izvor:
Orthodox Christianity

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *