О ВЈЕРИ, НЕВЈЕРЈУ И СУМЊИ

 

О ВЈЕРИ, НЕВЈЕРЈУ И СУМЊИ
 

Дио VI

ЧУДЕСА БОЖИЈА
 
У закључном дијелу овог рада oписаћу неколико чуда, о којима до сада није писано, а која сам лично ја преживио, или сам о њима слушао од неоспорно повјерљивих и вјеродостојних лица.
Суштина је у томе да она потврђују битије такозваног “натприродног” свијета; зато што су факти јачи од било каквих доказа, како за интелигентне, тако и – поготово за њих – за непредубијеђене “просте” људе. Тако овај дио представља додатни “доказни” материјал уз сав наш рад о вјери.
Тим прије, што и невјерујући, баш као и људи који сумњају, увијек постављају питање:
– А је ли се неко са оног свијета икада појављивао у овом?
А вјерници ће се радовати фактима из другог свијета – мада ми нећемо наводити много њих.
 
1. ВИЂЕЊЕ У СНУ
 
Мада у принципу сновима не треба вјеровати – ипак, када се они остваре, а догађај се претходно није могао наслутити – већ се може сматрати да је то “јављање” из оног свијета.
То је било око 1925. године. Из Србије сам путовао у Париз, да тамо будем инспектор на Богословском Православном факултету. Мој пут је пролазио кроз Берлин, гдје сам морао да свратим код једне породице у којој је смрт мужа и оца била на помолу. Из Берлина сам за Париз кренуо преко Аахена. На станици у том граду у мој купе је ушла путница из Швајцарске, руског поријекла, супруга Швеђанина. Путовала је код сестре у Шпанију. Других путника у купеу није било. Ускоро смо се упознали. Почео је разговор о вјери. Она је била православна:
– А шта, – питала је она, – и данас има чуда?
– Шта ће Вам више чуда, послије Јеванђеља и Христа?
– Да-а…, – растегла је она незадовољно, иако овоме није могла суштински да приговори, – али… то је било тако давно! Али данас, има ли чуда данас?
Ја сам јој тада испричао чудо, за које сам чуо од архимандрита (послије – архиепископа) Т-на, 1923. године, у Берлину. Он више није међу живима. Али нека ми он буде свједок да његову причу преносим тачно! Бесједу ћу водити у његово име – ради живости.
Мене, – почео је он, – су позвали у град Н. да одслужим заупокојну литургију за давно умрлу бабу М.А. Одвели су ме у собу. Ноћу сам спавао добро. И – у сну чујем готово дјечији глас:
– Баћушка! Помолите се за мене!
– Ја сам дошао овдје да бих се помолио за умрлу М. А.
– Знам. Али се помолите и за мене.
– А ко сте ви?
И тада се преда мном појављује до лакта гола дјечија ручица и у ваздуху црта велико слово “Е”. Ту се ја пробудим. Видим – нисам у кревету, него стојим на поду.
То се у мом животу није дешавало ама баш никад – да изађем из постеље а да се не пробудим. Сан је био толико жив, да сам ја и даље готово могао да видим ту ручицу како у ваздуху пише слово “Е”.
Ко је та “Е”? И кроз главу ми прођоше два имена: “(Ј)елисавета” и “(Ј)екатерина”[1]. У то доба ноћи нисам могао никога да питам: сутра ћу питати!
Сутрадан, служим ја проскомидију, и из просфоре за почивше вадим, између осталих, и честицу за рабу Божију “Јелисавету-Јекатерину”. Послије службе позвали су ме на ручак. Прије ручка успио сам да питам старог слугу – да није ту живио неко са именом “Јелисавета” или “Јекатерина”; одговорио ми је да такве није било.
На ручку сам сједио на мјесту насупрот домаћице; поред мене је сједила њена пријатељица. Ја сам је полушапатом питао о виђењу. Кад сам споменуо слово “Е”, прекинула ме је, рекавши:
– Послије. – Али газдарица је примјетила да смо изненада прекинули разговор.
Послије ручка ми је рекла:
То је кћерка домаћице, Јелисавета. – И испричала ми је како се она, очигледно од јела, отровала нечим, и кроз два сата умрла.
У то вријеме нам је пришла и домаћица, са питањем:
– Шта то вас двоје шапућете?
Морали смо да јој испричамо. Она – сва у сузама:
Она (т.ј. Јелисавета) ни мени није давала да спавам како ваља, сву ноћ: “Мама! Ти се више молиш за бабу, него за мене!”
Мене је то зачудило: зашто је то тако? Показало се да се кћерка родила још док су она и њен први муж били протестанти.
У Цркви је такав обичај да се за инославне, у храму, а тим прије на Литургији, не ваља молити. Јелисавета је била протестанткиња; њена се мајка послије удала за К.В., православног, и сама је прихватила православље. Баба М.А. је била православна, али се удала за протестанта, иако је остала православна. А кћерка је била протестанткиња: упркос томе, молила је мајку за молитве и помињање од православног свештеника.
Даљу причу скраћујем: послије сам све провјерио у матичном уреду: све је било тачно.
Ето, тај случај сам ја испричао Швеђанки. Она је била потпуно задовољна. Другог дана код мене је довела два њој позната старикана и поклонила ми пуну корпу воћа.
 
2. СИЛАЗАК ОГЊА
 
То је било у алтајском селу, у Азији. Био сам викарни епископ у граду Севастопољу. Живио сам у Херсонском манастиру (1919.-1920.г.) Прије мене је тамо старјешина био епископ Инокентије. Он је ушао на покој, а ја сам га замијенио. Био је праведног живота, прозорљив. Али нећу сада о томе писати, него о чуду које је он морао да испита и провјери, по шта га је послао архиепископ М. Тобољски.
Једног Алтајца крстили су у храму. Стајала је огромна дрвена посуда са водом, у којој је он требао да буде крштен. Крсни кум му је био његов стриц, такође Алтајац, који је, наравно, претходно био крштен.
Док је свештеник читао молитве за призивање Светог Духа на воду, новокрштени је био спокојан. Али је зато његов стриц, одједном, у ужасу и запрепашћености, завикао:
– Са мном је исто тако било? Са мном је било исто тако?
Наиме, у том тренутку је он видио како са куполе цркве огањ силази на воду.
Свештеник који је крстио његовог братића га је (касније, вјероватно) подробно испитао и извјештај о томе доставио архијереју. А он је послао о. Инокентија да под заклетвом истражи ту ствар: све се потврдило. Папире о томе сам видио послије смрти еп. Инокентија.
Сви људи су – потпуно поштени. Епископ је био човјек светог живота; Алтајац – стриц је био “дијете природе”, тако да њему није могло ни на памет да падне нешто слично; све је било провјерено специјалном и детаљном истрагом; о свему томе сам читао ја лично.
Дух Свети је сишао на воду, као и на дан Педесетнице, на апостоле, у облику огња.
 
3. “ПРОМРЗЛИ”
 
Овај случај ћу испричати сажето – дугачак је.
У Уфимској области (било је то седам година прије револуције), на једном црквеном салашу је живио црквењак: са њим је живјела жена, четворо (чини ми се) дјеце и баба. Живот им је био тежак. На несрећу, он је још био и алкохоличар. Са њим је пила и мајка. Пећ се слабо ложила. Зими се баба пела на пећ, код ње су се пела дјеца: Христина (12 година), Стјепка (7 година) и Марија (3 године); четврто дијете су још носили на рукама.
Отац је умро. Живјети је постало још теже. Дјецу су пустили по свијету да просе. Ишла је и малена Марија. Увече су се враћали кући и промрзли се пели код бабе на пећ. А баба их је учила молитвама. Посебно им је заповиједала да читају “Богородицу”.
Послије, када је отац умро, мајка се са троје дјеце запутила у град Уфу и наумила је да дјецу остави у неко прихватилиште. Обилазила је свуда, гдје је само могла; свуда су је одбијали: нема мјеста! А већ је наступала ноћ. Тада им је купила по перетак и рекла да је чекају, а сама се вратила кући, бацивши их тако на вољу судбини…
Дјеца су чекала, и чекала мајку, а онда почела сама да иду по граду и да је траже. Била је зима, недјеља до Божића. Случајно су набасали на храм Успења Богородице.
Најмања, Марија, прича како им је баба говорила да када им је најтеже читају “Богородицу”. И они утроје почеше да читају ту молитву. Одједном, из цркве излази “тета у црном”, са покривеним лицем, – како су послије они причали о Њој, – узима за руку Марију и све троје води у кућу насупрот цркве, отвара капију и уводи све троје у кућу, а Сама – нестаје. Газдарица куће је лежала болесна у кревету. У кухињи су се чули разговори, шум, плач… Коњушар, Татарин Абдул, већ је хтио да води дјецу у полицију, али се за њих заступила управница куће, Анисија Ивановна. Газдарица је позвала собарицу Пашу у спаваћу собу, код себе, и наредила да дјецу оставе у кући; окупали су их, обукли у чисту одјећу и легли их да спавају. Газдарица је преко телефона замолила архијереја Н-а да дође код ње. Он је настојао да све разјасни. Позвали су стражара: те вечери уопште није било службе; а од “тете у црном” на снијегу није остало никаквих трагова.
Архијереј је одмах закључио да је то била Мајка Божија, зато што су дјеца читала “Богородицу”.
Сљедећег дана архијереј је пошао у женски манастир: Христину су упутили у школу при манастиру, Марију је узела мајка благајника, вјерујући да ће због тога оздравити њен болесни брат. Пред крај дана су се из зимског лова вратили муж и син газдарице: Стјепку су примили у прихватилиште.
Мајка, која је покушала да преко дјеце експлоатише “господу”, била је одвојена од њих; њима су дали ново презиме: “Промрзли”.
Нећу причати шта је даље било. Поменућу само једно: брат благајникове жене К-ој (не знам да ли је то био тај због којег је жена узела на васпитање Марију, или други) дошао је у нашу, најсиромашнију цркву, и молио је да му се пружи уточиште. Примили смо га; на тај начин, Божија је Мајка одблагодарила жени благајника.
Све је то причала газдарица, у чију су кућу и примљена дјеца. Она је и дан-данас жива: иде јој деведесета година.
 
4. ЈАВЉАЊЕ УМРЛЕ
 
Она ми је испричала и други случај – изузетно необичан.
Прије Уфе они су живјели у Волинској губернији. Тамо је муж хтио да изгради фабрику порцелана: глина је тамо била прекрасна. Али предузеће се завршило крахом. Њима је пријетила биједа. У таквом стању, газдарица је једног дана, послије ручка, отишла у спаваћу собу да легне, на крај кревета – да не би ципелама запрљала покривач. Обузеле су је мрачне мисли.
Одједном, она чује како неко улази у сусједну собу. Она је одмах пошла туда: пред очима јој се појавила, жива, њена стара познаница, која је давно умрла.
– Параскева Дмитријевна! То сте – Ви?
Али ова, не одговарајући на питање, говори:
“Ваша ситуација је тешка, али не падајте у очајање. Сина Николаја никоме не дајите. А С.Н. нека одмах иде у Петербург код мог сина (он је тада био секретар код генерала Куропаткина. – М.В.), и од мог имена му наредите да све среди”.
Послије тога, она је буквално ишчезла пред газдаричиним очима.
С.Н. је убрзо дошао кући. Жена му је испричала о јављању умрле. Он је одмах, без сумњи, пошао за СПб. И све је испало одлично.
Сина Николаја је усиновио дјед (отац газдарице) и о њему преузео бригу. Послије тога су дјед и један трговац, њихов добар познаник, откупили њихово имање. Све се завршило срећно.
А када бисмо причали детаљно, у читавом низу догађа би се тачно могао видјети предивни Промисао Божији…
Али ја сам хтио да испричам о јављању умрле из загробног живота.
 
5. ИСКУШЕЊЕ ВРАГА
 
Ја сам још био млад јеромонах и служио сам као секретар код архиепископа Финског (касније – патријарха) Сергија. Он је био члан Синода. Живио је на Јарославском подворју, и ја сам био са њим.
Једне вечери долази сеоска жена, неких 45-47 година. Висока, здрава, али веома смирена. Муж њен, такође висок, био је ватрогасац у бродоградилишту, такође скроман. Они су се одлично слагали; дјеце нису имали – Бог није дао! Станчић, прилична плата, здрави. Рекло би се – све у реду. Али, једног дана, док јој је муж био на послу, она, сједећи у “црвеном углу”, пред иконама, код десног прозора, одједном поче да прича сама са собом:
– Како ми само добро живимо!
Одједном, из иконе Јована Претече, савршено јавно, као да је жив, излази Крститељ, у свој својој величини, и говори јој:
– Ако добро живите, принеси жртву Богу – исјеци се!
Њој је дошло тако лоше, и срце је тако мучно почело да туче, да је узела нож и спремила се да се њиме удари у груди…
Не сјећам се сада – шта ју је спријечило да то учини.
Али тек тада су почеле да јој се привиђају разне ствари: мачка по плафону трчи са главом окренутом наопачке, у храму са плафона пада корпа пуна краставаца и т.д. Иконе Јована Крститеља је она почела да се боји: ја сам јој рекао да је донесе код мене. Икона је била велика. Остакљена. У смеђем раму.
И пита она мене: шта да ради? Ја сам био млад монах, и нисам могао да јој кажем ништа посебно, те сам јој зато дао савјет да се исповиједи и причести, а онда ћу ја са њом поћи у стан, одслужити молебан и пошкропити стан светом водицом. Послушала је, без поговора. Код мене се исповиједала: каква чистота и смирење! Дивио сам се. Послије причешћа пошли смо код ње да одслужим молебан.
Прошла је једна недјеља. Она је поново дошла у наш храм. Питао сам је – како је стање код ње. Она је спокојно одговорила:
– Све је у реду!
Послије сам ја питао свог духовног оца: зашто се то њој десило? Он ми је одговорио: зато што се она похвалила да “добро живи”. Ђаво не може то да поднесе и послије таквих похвала настоји да нанесе што више зла.
Али крај приче се није ту одиграо, него у Валаамском манастиру. Тамо сам видио једног јуродивог, 30-годишњака… Лежао је у великој грозници (вјероватно му је температура била око 40 С?). Усред збрканог и неповезаног разговора, он се одједном окреће ка мени, и почиње да ми говори:
– А ја знам једну жену; код ње су мачке трчале по плафону, краставци падали у цркви и још свашта нешта…
Ја сам се запрепастио! Он никада није био у СПб (родом је из Олењецка); ја у то вријеме нисам чак ни мислио о њој, нити ми је падала на памет та жена! Одједном, он, паметно ме гледајући у очи, говори, као савршено здрав:
– А ти мислиш да си велико дјело учинио?
Ја ћутим, задивљено гледам у њега.
– Да је претрпјела, из ње би изашла мученица, а сад – нема страдања, нема ни награде!
И опет је почео да говори као да је луд.
 
6. ИЗБАВЉЕЊЕ ОД НЕСРЕЋЕ
 
Ово ми је причала једна поштена и образована старица у Сан-Франциску, у Америци. Кратко ћу испричати. Њу је пријатељица позвала да се прошетају по шуми: тада су биле дјевојке. Одједном, испред ње су искрсла два младића са очигледно лошим намјерама. Она је потрчала из све снаге и бјежећи се молила: “Богородице Дјево, радујсја”. Испред ње се појавила страшна јаруга. Прекрстила се и, са молитвом, не размишљајући, бацила се у амбис. И неозлијеђена изашла на други крај јаруге.
А младић који је трчао за њом се такође бацио у јаругу; сломио је обје ноге.
Богородица је спасила дјевојку.
 
7. ИСТЈЕРИВАЊЕ БЈЕСОВА
 
Чувеног о. Јована Кронштатског (починуо 20.12.1908.) епископ Назарије из Нижњег Новгорода и епископ Михеј из Сарапуља су позвали да дође код њих и побесједује са градским духовницима. Те су бесједе (прва 1901. године, а друга 1904. године) биле записане. Ево шта је он (између осталог) говорио својој сабраћи.
“…Ја сам знам, а и други говоре, да се исцјељења по мојој молитви дешавају.
Доводе код мене болесне, такозване опсједнуте злим дусима људе, да се помолим за њих. У тим случајевима ја дјелујем простотом своје вјере. Обично је такав болесник веома немиран: кад га доведу код мене, он – или пљује, или пјени, отима се и, колико сам примјетио, држи очи затворене. Али му ја наређеујем да их отвори. А он их и даље држи затворене, и ја упорно и љуто наређујем: “Отвори очи!”, и гледам у њега. Болесник на крају отвара очи, а ја му, у очи га гледајући, говорим: “Именом Господа нашега Исуса Христа наређујем ти, душе нечисти: изађи из њега!” – и благосиљам болесног. Болесник се умирује, почиње да се моли; ја га причешћујем.
Када над њим прочитам молитве, болесник постаје радостан, миран, спокојно прима Св. Тајне, од којих се до тада свим силама трудио да побјегне. И, што је јако интересантно, такви болесници уопште не памте ништа од тога што су говорили и радили у стању опсједнутости… Јасна ствар: они нису извршавали своју, него нечију другу вољу, вољу која је супротна вољи Божијој: вољу ђаволску.
Често бјесови дуго задржавају власт над болесником, или опсједнутим, дуго се супротстављају. Тада болелсник, напримјер, изговара овакве ријечи: “Ми смо више остарјели, одавно имамо власт над њим”. Али сила Божија, од које у страху трепере бјесови, и њих побјеђује.
Можда би у мојој дјелатности било и много више успјеха, да сам свој живот организовао мало више аскетично”.
О. Јован Кронштатски је, уопште, био велики чудотворац; вјероватно, чудеса која су се кроз њега остваривала је било на хиљаде: од њих је забиљежено, претпостављам, само стоти дио. Био је једном случај да је побјешњели полетио, а да га нико није придржавао, усред храма, по ваздуху.
Али и ово је довољно.
 
8. СИЛА ЈЕВАНЂЕЉА
 
Ово сам преузео из књиге “Приче скитнице свом духовном оцу”. Та књижица (у два дијела: први – 184, а други – 162 странице) прича о сили Исусове молитве. О њој мало ко зна. Зато сам одлучио да из ње препишем причу о чудесном догађају – о сили књиге Јеванђеља над бјесовима. Ево шта је испричао сам учесник тог чуда:
“Љубави обилни Господ, Који хоће да се сви спасу и у разум истине да дођу, открио је мени по милости Својој ово познање”, – о сили Јеванђеља, – “чудесним начином, без икаквог посредништва људског.
Пет година сам био професор у лицеју, и пролазио животни пут мрачним стазама разврата, забављајући се метежном философијом, по распућима свијета, а не по Христу. И, вјероватно бих и погинуо потпуно, да нисам живио са побожном матером својом и сестром својом, поштеном и побожном дјевојком.
Једном, шетајући се по булевару, срео сам се и упознао са прелијепим младим човјеком, који је о себи рекао да је Француз, ухапшени студент, који је недавно утекао из Париза и који за себе тражи посао гувернанта. Његова изузетна образованост ми се свидјела, и ја сам га позвао да буде гост код мене. Зближили смо се.
У току два мјесеца он ме је често посјећивао; понекад смо се заједно шетали, скитали; заједно смо ишли у друштва, разумије се, најраспуштенија.
На крају, он је дошао код мене и позвао ме у једну од таквих јазбина; да би ме брже убиједио, почео је да хвали изузетну веселост и пријатност мјеста на које ме је звао. Након што је проговорио неколико ријечи, одједном је почео да ме моли да изађемо из мог кабинета, у којем смо сједили, и да пређемо у примаћу собу. То ми се учинило чудно; ја сам га, рекавши да сам ја већ примјетио да он никако не воли да сједи у мом кабинету, питао: шта је томе узрок? Додатни разлог да га задржим у кабинету још је био и то што је примаћа соба била у сусједству са собама мајке и сестре, и не би било прилично тамо разговарати о таквим празним темама. Он је, пак, наставио да инсистира да изађемо, наводећи разноразне изговоре, да би, напокон, отворено рекао сљедеће:
– Ево, код тебе, на полици, међу књигама, постављено је Јеванђеље; ја тако поштујем ту књигу, да ми је тешко да у њеном присуству разговарамо о нашим расијаним предметима. Изнеси је, молим те, одавде, и тада ћемо говорити спокојно.
Ја сам се, вјетропир, осмјехнуо на његове ријечи, узео са полице Јеванђеље и рекао: што ми не рече раније! И, давајући му је у руке, рекао: на, сам је однеси у другу собу!..
Само што сам га дотакао Јеванђељем, он је истог тог тренутка ишчезао.
То ме је тако запрепастило, да сам од страха пао на под и онесвјестио се. Укућани су, чувши шум, утрчали у кабинет, и тек након пола сата су ме освјестили. Напокон, када сам се дозвао, осјетио сам тако јак страх, трепет, мучно узбуђење и потпуно одузете руке и ноге, да се уопште нисам могао помјерити. Доктор којег су позвали дао је дијагнозу: парализа, изазвана неким великим потресом или страхом.
Читаву годину послије тог случаја, уз брижљиво лијечење, ја сам лежао без икаквих побољшања, тако да сам схватио да је било неопходно да дам оставку и напустим научну каријеру.
Остарјела мајка моја ускоро је умрла; сестра је “расположила посветити себе манастирском животу”. Постепено, и ја сам “потпуно оздравио”. И одлучио се да “посветим себе отшелничком животу”… Сада се крећем према осамљеном скиту који стоји близу Соловјецког манастира на Бијелом мору, и зове се Анзерски”.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. На руском се слово “е” на почетку изговара “је”. (прим.прев.)

 

   

Comments are closed.