О ВЈЕРИ, НЕВЈЕРЈУ И СУМЊИ

 

О ВЈЕРИ, НЕВЈЕРЈУ И СУМЊИ
 

Дио I

ДЈЕТИЊА ВЈЕРА
 
Још давно се у мени купио материјал о вјери и невјерју. Може се чак рећи да је сав мој живот био испреплетен тим питањима – на овај или онај начин. И до данашњег дана ја ЖИВИМ У АТМОСФЕРИ ТИХ ПИТАЊА: све остало се врти око њих, или њима бива пресјецано. На те теме сам читао лекције на Санкт-Петербуршкој (СПб) Духовној Академији и на Паришком Богословском институту, као и на различитим јавним наступима. Имам и неке забиљешке-конспекте. И ево, ове, слободне седмице, записаћу понешто.
+ + +
То неће бити неизоставно “лекције”, него, прије, “аутобиографске” забиљешке о томе како сам ја у животу преживљавао питања о вјери, шта сам и како мислио о њима. Биће то нешто попут “исповиједи о вјери”.
И, волио бих да то опишем живо – јер, све то сам ја стварно преживљавао. Биће то забиљешке срца, накнадно обучене и у форме ума.
+ + +
А некоме можда и послуже: људи личе једни на друге.
+ + +
Почећу са тим, како сам почео себе да памтим са вјером.
+ + +
Наравно, не сјећам се како и када је мајка у моју душу посијала прве ријечи и мисли о вјери… Моје најдубље сјећање мене већ затиче као вјерника – што су били и моји родитељи, што су, уосталом, били и сви људи који су нас окруживали, људи из “просте”, готово сељачке класе. Отац мој је био писар на имању Б., а мајка кћерка ђакона из села Софинки.[1] Отац је као дјечак још био кмет. Никаквих “безбожника” ја у свом дјетињству нисам видио, нити сам за њих био чуо. Сви око мене су вјеровали без икаквих сумњи. Свијет Божији, натприродни, био је исто онолико реалан, колико и овај земаљски. Буквално – никакве разлике. Ја се чак и не сјећам: кад сам први пут сазнао да постоје и – безбожници? Не сјећам се ни утиска од тог новог сазнања. У сваком случају, то није на мене оставило, очигледно, никакав утисак – ако ни због чега, а оно због тога што у мом памћењу није остало ништа нарочито везано за то… И тако, ја себе памтим као одувијек вјерујућег! И могу да кажем: никада нисам био невјерник. Ипак, знам шта је то стање сумње и невјерја; о томе ћу писати касније.
… Да послије не заборавим: записаћу један разговор на ову тему (и уопште, нећу се нешто посебно бринути о “систему” забиљешки: није он баш толико ни важан). Једном, када сам био у Москви, посјетио сам познаника којег сам веома поштовао, Владимира Алексејевича Кожевникова[2]. Био је то човјек огромне ерудиције, што се оно каже – прави учењак. Његова библиотека је имала на хиљаде књига. Знао је све главне европске језике. Написао је и неколико радова (недовршених) о будизму…
Недуго до своје смрти, он се разболио од страшне врсте грознице, која га је бацакала тамо-амо по постељи, као перце… Свратио сам да га обиђем. Он је лежао у постељи и савршено мирно водио бесједу. Између осталог, показујући руком на хиљаде књига које су стајале на полицама, са незлонамјерном иронијом је рекао:
Све сам ја те будале прочитао; ипак, вјеру нисам изгубио. Ја сам увијек вјеровао“.
Скончао је мирно. Царство Небеско твојој души, раб Божији Владимир…
Међу књигама које је написао налази се и неколико брошура о вјери: оне су просте по излагању, али веома дубоке… Сада се не сјећам тачног наслова. Али потражићу и касније записати: оне вриједе да их прочита свако ко се интересује тим питањима – несумњиво ће имати користи од њих.
+ + +
Први утисак који је у мојим успоменама везан за вјеру је – Васкрс. За Васкрс се припремала сва наша породица – као и све – још дуго прије самог празника. И то је ишчекивање све више расло.
У суботу увече у кући се говорило о ноћној служби за Васкрс. Ја још ниједном до тада нисам био на служби: био сам превише мали… Вјероватно, тада ми је било око 4 године… И страшно сам хтио да будем на служби. Почео сам да преклињем мајку да и мене поведе са собом у цркву… Очекивао сам да се деси нешто величанствено. Мало моје срдашце треперило је од наступајуће радости. Мама (она је у породици била главна) је обећала; али ми је савјетовала да раније легнем на спавање. Одмах сам, са надом, уснуо; нажалост, пробудио сам се када је већ свитало. Наши су се већ били вратили из цркве (обично су за ту прилику давали коње са “имања”)…
Испало је да су они мене само утјешили обећањем, али ме нису повели. Старији брат, Миша, већ је био удостојен те радости. Било ми је криво. Али сам убрзо заборавио на своју тугу. Васкршња радост је и мене обузела и понијела напријед. Дјечија је туга, као јутарња роса, недуговјечна… А сљедеће године сам већ био са заједно са свим нашим… Не сјећам се свега: само је радост била необична… И поред свега осталог – када се пјевало “Христос Воскресе” и обилазило око цркве – пуцали су (барутом) из топа, којег су ко зна како сачувале газде.[3] Било је страшно, али је и захватало дух. Све се слијевало у свеопште надахнуће; још су били запалили бурад са смолом… Ноћу је то било лијепо… Сјећам се, око храма су жене постављале “пасхе” (васкршње колаче без квасца) и офарбана јаја; а у “пасху” су се утискивале свијеће… “Баћушке” (свештеник, ђакон и ђачић) су ишли, појали и шкропили их светом водицом (послије Литургије); жене би одмах послије тога у крпе умотавале колаче и трчале кућама… Ватри је бивало све мање. Жареви су догарали дремљиво, баш као да су се преко ноћи уморили… Зора је почињала да свијетли… Возили смо се на коњским колима. Под точковима кола и копитима коња још је које-гдје крцкао лед: биће да је тада Васкрс пао рано. Код куће су отац и мајка три пута отпјевали “Христос Воскресе” и ми смо се са радошћу омрсили слатким пасхалним колачем, перецима, јајима… Било је радосно на мом дјечијем срцу… Послије тога смо одмах легли на спавање, послије готово непроспаване ноћи. Око 11 сати ујутро пробудили смо се за ручак. Али већ тада оне трепетне радости није било. Нека мирна тишина је благо провејавала у души… Послије тога – игра са јајима на улици, гдје су се искупљали сви људи који су радили за “господу”. Ни о каквој социјалној неједнакости, разумљиво, није се ни размишљало: срце је било радосно; храна је била укусна; душа је била чиста; све унаоколо било је радосно. Шта од тога има љепше? Заборављао се цијели свијет!.. Срећно вријеме…
+ + +
Већ много послије тога ја сам обратио пажњу на то – како су свештеници на Васкрс долазили у посјету и у нашу кућу… Послије посјете господи, баћушка је ишао по “дворишту”. Чекали смо. Пред иконама је горјело зелено кандилце. Све је било чисто… Ми, дјеца, стражарили смо – кад ће се појавити “иконе”.
… “Ево их, иду, иду!” Нагињући се кроз ниска врата, “баћушке” су отпјевале кратки молебан, похристосовали се; тата је нешто (вјероватно, сребрени петак), снебивајући се, непримјетно тутнуо у руку баћушки и замолио да “присједну”. Предложили су им да се погосте: одбили су… двије-три ријечи, и сви су отишли…
И тек ту сам осјетио да је празник “дошао” и у нашу кућу. Све док нису дошле “иконе”, тачно је нешто недостајало. Шта је то било – не знам, и немам намјеру чак ни да објашњавам; али, та се успомена урезала у моје памћење заувијек… И послије сам мислио: како неразумно поступају људи када на тај дан не примају у кућу “баћушке”! Какве радости они лишавају сами себе… Баћушке, вјероватно, чак и не подозријевају, каква радост улази у кућу са њима – они су навикли. А за мене је то била као Божија посјета…
Може бити, и данас, када ми, духовници, посјећујемо људе са молебнима на празнике, и они такође осјећају радост од нас; или: кроз нас – од Бога!..
+ + +
Још се сјећам како ме је бака (Надежда – Царство јој Небеско – била је света смиреница) водила у цркву која је стајала на брду, двије врсте од нашег кућерка. Водила ме је да се причестим Св. Тајни. Тада су на мене надијевали чисту шарену кошуљицу са цвјетићима, сјећам се – било је љето – и то ми се такође много допадало. Утисака од Св. Причешћа у том раном дјетињству ја се не сјећам; али се овога сјећам: остало је само лако осјећање мира и тихог, благоговејног, безгласног, сабраног торжества: тачно као да сам тог пута постао одрастао, озбиљан…
Једном смо бака и ја закаснили на причешће. Било ми је криво… Зашто су уз мене водили једно од дјеце (брат Михајло је био старији двије године, али њега нису водили са мном) – не знам… Да се већ тада није назирао Промисао Божији о мени, недостојном?
Кад смо већ код тога, да кажем нешто и о светој баки нашој. Мама ми је причала да је ђедо није оженио по свом избору, него по вољи родитеља, како се то обично и радило у старим временима код простих сељачких и духовничких породица. Било је то овако. Једне зимске вечери ђедов отац Василије (Оршевски) уђе у кућу; а ђедо, Николај, тада још младић (због нечега није био завршио учење у духовним школама), лежаше на пећи.[4]
– Николај, о, Николај! – говори нашем ђеду његов отац.
– Шта је, баћушка?
– Ја одлучио да те женим.
– С ким, баћушка? – интересује се жених.
– Ама, ево, од оца Василија (у том селу, Оршевки, био је још један ђакон, такође Василије) хоћу да за те узмем Надежду.
– Баћушка? Па зар ону рошаву?! – буни се незадовољни и неради младожења. А бака је у дјетињству одболовала богиње, и на лицу јој је било остало неколико крупних пјега, мада оне уопште нису квариле изглед њеног лица.
– Шта?! – разгњевио се отац ђакон. – Па како ти то тако? Ко сам ја теби: непријатељ, или отац? Знам ја кога теби бирам. Дедер, силази с пећи!
Ђедо сиђе; а отац његов узе притку, па по леђима: једном, други пут, и – “поучи га”.
– Опрости, баћушка, запомагао је ђедо. Узећу и рошаву, и грбаву, какву год – твоја воља!
Тако је и било: оженио га је. И како је мудар био његов избор: ђедо није био баш сасвим мирног карактера; касније је веома много пио. Имао је велики пчеларник, неколико стотина кошница: трговина, мед и медовача; а на парохијским службама стално се пијуцка; мало-помало, постао је алкохоличар. Посљедњих 18 година живота (умро је у 71-72. години) је чак изгубио здрав разум, подјетињио је. Живио је мало код нас, мало код друге кћерке – Ане Соколове (такође кротке свете жене, удате за појца Јакова Николајевича). Био је врло тих; само се шалио и смијешио. Нико од дјеце га се није бојао… Умро је код тетке Ане; његову смрт ја нисам видио.
И гле, таквом немирном жениху Господ је послао смирену жену Надежду! Она се никада није жалила, никада није роптала на ђеда: увијек је била тиха-претиха, ћутљива и кротка.
Да, може се рећи – “света”. Апостол Павле често у посланицама пише за хришћане: “Поздрављају вас сви свети, посебно који су из дома Ћесарева” (Фил. 4:22); “Поздрављају вас (Коринћане) браћа сва” (1 Кор. 16:20); “Поздрављају те сви који су са мном. Поздрави све који нас љубе у вјери” (Тит. 3:15). Први хришћани су живјели свето, остајали су у породицама, са мужевима, са женама, са дјецом – или, чак, и као робови. И ево, моја је бака била уистину таква.
Због тога ју је Господ сподобио необично тихе смрти, за коју се ми и молимо: “Христианскија кончини живота нашего, безболезњени, непостидни, мирни – у Господа просим”[5]. Тога се сјећам. Мени је тада вјероватно било седам, или можда шест и кусур година. Спавао сам са својим малим брацом Сергејем на великом кревету. Остали су спавали на поду. Бака – на лежаљки (додатак на великој руској пећи, са бока, за топло лежање и сан)… Бака, колико се ја сјећам, никада ни од чега није боловала. Било јој је тада 71 – 72 године, вјероватно. Али већ је била много слаба. Мора да је због тога лампа била пригушена. Одједном – чујем (или је то послије мама причала?):
– Наташа! (Зове бака моју маму.) Серјожа се открио у сну (т.ј. збацио је са себе декицу): покриј га.
Очигледно је било да је већ била много слаба, чим није могла сама да устане. Мама, која је и иначе била веома осјетљива и брза, истог је часа скочила са пода и покрила браца. Ту сам се и ја скроз разбудио. Мама је хтјела опет да легне да спава, али је бака одједном почела да дише некако необично тешко. Мама је то чула и препала се. Пришла јој је, погледала је и позвала тату:
– Отац, отац! Устај, са бабом нешто није у реду.
Мама се усплахирила. А отац је увијек био спокојан: а и због чега се бринути у овом свијету? Па и хахлацка[6] (Федченко!) простодушност је била дубоко усађена у њега (јездили на волујским колима Украјинци: све “лагано-по-лагано”). Тата је устао, погледао на баку и сасвим мирно рекао:
– Баба умире.
Мама је почела горко да плаче… Сви су се пробудили… Ја – не сјећам се тачно, али ми се чини да се нисам много узбудио. Тата је запалио воштану свјећу и пришао баки:
– Баба, прекрсти се! (Вјероватно, имала је још толико снаге.) – Узми свијећу у руке.
Узела је. А потом још неколико пута уздахнула дубоко. И савршено тихо умрла… Мама је заридала… Трећег су дана бабу сахранили. И носили су је по истом оном путу, по којем смо она и ја ишли да се причестимо. Ја сам ишао испред ковчега и носио иконицу… Сахранили су је на гробљу – на лијевој страни, скоро тик уз капелу. Света. То је, чини ми се, било ране јесени – вјероватно, још у септембру (приближно 1886. – 1887. године). Пола године касније скончао је, код друге кећерке, у селу, и болесни ђедо.
Ја до дан-данас не само да помињем у молитвама своју бабушку, него, када ми бива тешко на души, ја је молим да се она помоли за мене, тамо, код Бога: њена молитва, смирена и чиста (наравно, она је била чистог живота), долази до Бога.
Сјећам се како сам “говио”[7]. Било је то 5 година послије бакине смрти…
Свештеник, о. Владимир, примао је исповијед на десном клиросу. И, колико се мени чини, невину дјечицу исповиједао је у гомилама, по петоро… А и какве смо ми тада гријехе имали? А имали смо. Већ смо их имали… Авај! И одлично се сјећам, како сам се, послије исповиједи, радостан, са брда стрмоглавио ка кући, буквално сам на крилима летио: тако ми је било радосно на души! И већ послије исповиједи није се препоручивало јести. Мама, такође радосна због нас, што смо се очистили (а народ говори: “справили се, исправили се”), ласкаво говори:
– Де, дјецо, лијежите што прије: да нешто не згријешите. Сутра – причест!
А ми смо, заиста се плашећи да савјест своју не уфлекамо, ни ријечју, ни мишљу, одмах скочили у постељу; уснули смо безметежним сном невиности. Сљедећи дан смо се “сподобили” причешћа… Још је било радосније, него јуче, и нама, и родитељима. Они су тада били посебно њежни према нама… Света тишина и љубав улазили су са причесницима у кућу: “Бог љубави и мира” улазио је са нама у дом (2 Кор.13,11).
Сви су нам честитали; добро нас угостили; јучерашњи пост је данас био богато награђен.
+ + +
Свима је познато да је за дјецу савршено нормално и реално постојање другог свијета. А пошто се ја готово ничега не сјећам из свог дјетињства, записаћу понешто из живота друге дјеце.
Једно трогодишње дијете – пише мени његова баба Ш. – дуго се мучи кашљем. Пред сном говори својој баби:
– Бабушка! Ако у сну видиш анђеле, реци им да ме прође кашаљ: много сам се уморио од њега!
Друга баба, која је дошла да посјети кћерку која је умирала од туберкулозе, причала ми је о унуку Аљоши:
– Моја се кћер удала за комесара. Он јој је заповиједио да чак и не спомиње Бога. А мени на грудима виси крст. И Аљоша видио.
– Бабушка! Шта ти је то?
– Сат, – одговорам ја, – мили мој!
А он се приближио и ослушкује: не куца. Није повјеровао.
А звоно је на празнике ипак звонило. Ни сама не знам како, али он је ипак некако чуо за Бога. И, једног дана, говори он мени:
– Бако! Поведи ме у цркву; само једном, само једном да погледам на Бога – и нећу више.
Често, у најмлађем узрасту, дјеца бркају свештеника са Богом. У Бугарској сам срео 4-годишњег дјечака који је, када ме је видио, брзо потрчао код оца у продавницу и гласно завикао: “Бог, Бог иде!” Дао сам му поклончић.
У Њујорку (1933. године) ме је један црнокожи дјечко питао (на енглеском):
– Ти си Бог?
– Нисам.
– Ко си онда? Мајка Божија?
– Нисам. Ја сам епископ.
Није схватио… Није, вјероватно, чуо за ту ријеч.
– Свештеник, priest, priest! – говорим.
Сасвим мајушно дијете довели у храм. Кад се вратило кући, питају га:
– И, шта си видио у цркви?
– Дош’о Бого, пустио дим (из кандила) и отиш’о. И то ти је сва служба.
Седмогодишња дјевојчица Соња. Мајка јој се разбољела. Говорили су о њеној смрти. Али ћеркица је била сасвим спокојна. Када се њена мајка највише жалила на болове и плашила се смрти, Соња јој је пришла и питала је:
– Мамо, што се ти бојиш смрти? Па ти си ми причала да је у рају много лијепо код Бога. А ти нећеш туда да идеш?
Не знам шта је мајка одговорила.
Соњу су често причешћивали, и она је то много вољела.
У Њујорку једна мајка врло често причешћује своју дјецу, Петра и Павла, плавушане. И како ја волим да их причешћујем! И они воле. Баш као да су анђели.
Падају ми на памет и мало одраслији “анђели”, кадети Донског корпуса (у граду Билеће, Југославија). За исповијед су се припремали по групама (2-3 вода – класе).
Једном, послије причешћа, дошли код мене два момка, са својих 16-17 година… Чисти, лијепи. Куцају. Примам их.
– Што сте дошли? – питам ја.
– Онаако…!
Сједају. Ћутимо… Сједе… тихи…
– И, како се осјећате? – питам.
– Лијеепо! одговара један.
Други додаје:
– Као да је Васкрс!
Још су поћутали. И мени је било радосно да, ћутећи, сједим са њима. А онда један говори замишљено:
– Замисли само! Због чега нам је Бог дао овакву радост!.. Само због тога што смо се исповиједили (т.ј. гријехе открили)…
Посједили су мало, и отишли. А у мени је остао осјећај да су ми у посјети били прави анђели… И данас се радујем кад се њих сјетим.
Други кадет, из истог корпуса, паметан момчић, “први ученик” у воду, послије причешћа ми је рекао да се он, одједном, осјетио тако физички “лако, као да сам постао лакши за неколико килограма”… То заслужује пажњу: човјек се одухотворује када се сједињује са Христом. И Он је, послије Васкрсења, добио духовно тијело, које није имало ни тежину, ни густину; зато Се Он појављивао и ишчезавао кроз врата… И вазнио Се. И због тога има дубоког смисла обичај да се у Цркви (духовници, у олтару, тајно) послије причешћа чита: “Воскресеније Христово видјевше”, “Свјатисја, свјатисја, Нови (будући, духовни, о којем се говори у гл. 21 и 22 Откровења) Јерусалиме”… Град духовни, Божански, у којем “неће потребовати видјела од жижка, ни видјела сунчевог, јер ће их обасјавати Господ Бог” (22:5). “И имаше славу Божију” (21:11). “град свети, Јерусалим нов, силази од Бога с неба, приправљен као невјеста, украшена мужу својему” (21:2). А онда читају: “О Пасха велија и свјаштенејшаја, Христе!.. Подавај нам истеје (још реалније) Тебе причашћатисја у невечерњем дњу Царствија Твојего” (Пасхални канон, 9. пјесма).
Сјетио сам се још једног необичног дејства Св. Причешћа. Али већ више не на младенца по тијелу…
У Паризу, у Сергијевом подворју[8], пришла ми је млада, 25-годишња дјевојка. Писац. Први пут је видим.
– Чиме могу служити?
– Ја сам дошла да се исповиједим код Вас.
– Добро: не смијем да откажем. А зашто сте баш код мене дошли?
– Мене је код Вас послала Р-а.
То је била покрштена јеврејка, дјевојчина познаница.
Послије још неколико минута, ја сам хтио да приступим тајанству исповиједи. Одједном, гошћа одлучно изјављује:
– Не! Ја се код Вас нећу исповиједати.
– Шта је сад? Зашто нећете?
– Па… ја хоћу да се исповиједим код свештеника који ме уопште не познаје, нити ја њега. А ево, ја сам са Вама попричала пет минута, и мени се чини да Вас знам већ двадесет година. Не, не, нећу, нећу! Биће ме стид!
И већ је хтјела да оде.
Ја сам почео да је наговарам да одбаци то ђаволско искушење. Али она – запела на свом: нећу, не, не, нећу, па нећу!
Тад сам се ја упустио у невино лукавство.
– Слушајте, – говорим – ево, Ви нећете ништа говорити; само клекните на кољена, и ја ћу умјесто Вас да говорим: ако моје ријечи буду истините, ћутите; а ако не буду, реците само: не. То већ није тешко.
Мало се још колебала, али се сагласила. Ја сам прочитао молитве. Клекнули смо. Ја сам говорио… Исповијед је, Богу хвала, успјела. Био је Велики Чисти Четвртак, послије службе. Сљедећег дана нема Литургије и причешћа. Само се на вечерњој износи Плаштаница. Врши се Жртва Голготска.
Исповиједница је била на служби. Послије вечерње притрчава код мене у собу и у ужасу говори:
– А мени је опет хаос у души. Опет ми се све завртјело у глави. Све је то лијепо; али, шта ако је све то само творевина нашег срца и ума? Шта ако свега тога у стварности нема? (о сумњама ћу писати посебно)
– А због чега тако мислите?
– Ја и сама не знам – због чега! – ужаснуто, с муком говори она. – Та су питања дошла у моју главу – не знам ни сама откуда, мимо моје воље. И ја сам се опет сва срушила. То је – ужасно!
– Чекајте, чекајте! – рекох ја. И одједном мени пада на памет да прочитам нешто из Јеванђеља. Она се зауставила.
– Ми сада нећемо са Вама доказивати битије[9] и истину свијету… Него ћемо је просто погледати… Видјећемо је, својим очима.
– Како? – задивљено пита она, са радосном тајном надом да ће изаћи из ужаса сумње који ју је био обузео.
– Ево га, Јеванђеље. Шта је Јеванђеље? Ми говоримо да је оно “Откровење” Божанско, “Слово Божије”. Ако је “откровење”, онда оно – не доказује, него, просто, показује, “открива” нам тај свијет, његову несумњиву стварност и истину. Ево, отворићу насумице, па гдје оворим, то ћемо и прочитати, и увидјећемо тај свијет.
Отворам Јеванђеље од Марка, и прсти падају на крај пете главе. Читам јој о васкрсењу кћерке архисинагога:
“И узевши дјевицу за руку рече јој (Христос): талита, куми! које значи: дјевојко, теби говорим, устани.
И одмах дјевојка уста и хођаше, јер бијаше од дванаест година. И зачудише се чудом великијем. И запријети им врло да нико не дозна за то, и рече: подајте јој да једе” (41-43).
Ево, погледајте, – говорим ја. Зар Вама није очигледно да су све то записали вјеродостојни очевици? Ево, сами реците: због чега би они писали о дјевојчици како она, након што је васкрсла, “хођаше” по соби? Зар није свеједно: ходала или сједила (упореди Дјела Ап. 9:40-41: Талита коју је васкрсао ап. Петар “отвори очи своје и, видјевши Петра, сједе. Петар пак пруживши јој руку, подиже је…”) Ипак, тај су детаљ очевици примјетили и записали. Св. јев. Марко, као што је познато, писао је по ријечима свог учитеља, ап. Петра, који је при овом чуду био са Јованом и Јаковом (Мк. 5:37). И њих самих је запањило то ходање: она само што је била мртва, а сада хода здрава-здравцијата. Познато је да дјеца не воле да сједе, да воле да се крећу, да нешто раде. И Апостол управо тиме објашњава: она тада бијаше само “од 12 година”… Дјевојчица још… А затим: “подајте јој да једе”… Други интересантан детаљ: иако је ходала по соби, ипак је примјетно ослабила, те Се Спаситељ и за то постарао. Де, – говорим ја – сами реците (поштена сте и паметна дјевојка) – зар није очигледно, сваком уму и срцу које о томе размишља без предрасуда, да је то све стварно било? Па зар се, заиста, и Вама није “открило” да је све то – истина? А ако су истинита та два-три реда, истинито је и све што је изнад и испод тога написано, о Христу и о Оцу Његовом и о Духу Светом, и уопште, све што је откривено у Јеванђељу о оном свијету?! Сами реците.
– Да, то је тачно! – тихо је потврдила збуњена дјевојка-писац. – То је истина.
– Е, идите тада с миром, а сутра се причестите. А ако на Вас опет наиђу сумњичаве помисли – уопште не обраћајте никакву, ни најмању, пажњу на њих. Будите спокојни и тврди: Ви видите да је све то стварно било, и јесте.
Отишла је савршено умирена.
У Велику Суботу се причестила. Само што сам се из храма вратио у своју собу, ето и ње, необично радосне. Ја сам волио да зовем причеснике на чај.
– Изволите, изволите! Уђите!
– Не, нећу да се задржавам. Само сам на минуту дотрчала.
– Де, де, барем мало чаја да попијете?!
– Не, не, не! – говори она, а и даље стоји у уском ходнику. – Само сам дошла да Вам испричам шта се са мном десило у вријеме причешћа…
Ја ћутим… Она, секунду-двије предахнувши, наставља:
– У вријеме причешћа мени Се јавио Сам Господ Исус Христос.
(Не сјећам се даље подробности, она их је испричала врло кратко.)
– То сам и дошла да Вам испричам!
И, добивши благослов, она је, сјајећи васкршњом озареношћу, радосна, брзо отрчала…
Никада је послије тога нисам видио… Гдје си ти, душо Божија? Вјерујем, ма шта да се догодило са тобом, да ти Се Христос није случајно и узалуд јавио тако нарочито очигледно послије причешћа… Неће Он теби дати да погинеш, ни у трци животној, ни у бездушној лажи невјерја…
Још – о дјечици.
У Симферопољу, у породици Р-х умире 3-годишњи љубимац. Родитељи плачу. А он им говори: “Кући, кући идем”.
Гроф А-н[10], у присуству чланова Синода, 1920. године, у Херсонском манастиру, испричао ми је о својим дјевојчицама (Марти и, колико се сјећам, Нађи) сљедеће:
“Оне су већ биле у кревецима (то је било у Јалти). Ја сам, по обичају, ушао у њихову спаваћу собу, да их прекрстим на ноћ. Врата су се отварала без шума. Слушам њихов разговор:
– Шта мислиш? Хоће ли доћи вечерас? – говори једна.
– Ја мислим да ће доћи…
О коме ли то оне? – о родитељима, шта ли? Питам:
– Кога ви то још чекате? Ко ће доћи?
– Анђели, – једноставно одговарају оне.
– Какви анђели?
Бијели, са крилцима.
– Они код вас долазе?
– Да!
Ништа их више нисам питао. Ћутке сам их прекрстио и са радосним сузама изашао…”
Његова жена такође је “света”, из рода књажева Барјатинских… О њој би такође требали писати они који су знали њен живот… Смиреница бијаше… И чиста… И вјерујућа душа…
Лишила се свега, али никада није роптала, не само на Бога, него ни на бољшевике… Светих је било и међу аристократима, а не само у простом народу…
О анђелима – још се сјећам приче еп. Тихона (тада још архимандрита) (Тишенко), који је био старјешина Берлинске Руске Цркве. Године 1923. ја сам био позван да читам лекцију на конгресу Хришћанске омладине у градићу Фалкенбергу, недалеко од Берлина. Био је ту и отац архимандрит Тихон. Он је био веома образован богослов, инспектор у Кијевској Духовној Академији, магистар. Потицао је из сељачке породице, из г. Бела Црква. Била је то велика породица: седморо дјеце. Посљедње дијете – Марија – се била опасно разбољела. Послије неколико непроспаваних ноћи мајка је, положивши дијете поред себе на кревет, уснула. А малишан је – тада још Тимотије – сједио код прозора.
– Било ми је тада седам година. Одједном, угледао сам анђела са Мањком (Маријом) на рукама и повикао: “Мамо! мамо! Одведоше Мају, одведоше Мају!” Мајка се пробудила. “Шта вичеш?” “Мајко, одведоше Мају?” “Ко одведе?” – бацила се она на болесно дијете. “Анђео је одвео. Видио сам.” Мајка је узела Марију у руке: она је већ била мртва.
Архимандрит Тихон ми је рекао да је и он видио анђела; бијелог, са крилима.
+ + +
Још једна страница за дјецу.
Увече лијежу на спавање малишана С., а претходно су његов креветић помакли на друго мјесто; иконицу, пак, која је висила изнад њега, оставили су на старом мјесту. Он је то примјетио, и говори баби: “Баба, дедер ти мени ону иконицу (јављање Мајке Божије преподобном Сергију Радоњежском) дај овамо! А без ње, Бог зна, шта се може десити!”
Дали су му. Малишан ју је положио на свој јастук и убрзо уснуо. Било му је око 4 године.
Сеоска дјеца, у одсуству родитеља који су отишли у град, узела из оставе посуду са павлаком и полакомила се на њу. Поставили на сто, нарезали хљеб. По обичају, прво су требали да се помоле. Али су се застидјела: она су чинила тајну ствар, крађу (мада и у својој кући, ипак је то било без воље родитеља). Тада се неко од њих досјетио: узели су марамице и покрили иконе: “Да Бого не види”. И тек онда су се предали наслади… Послије тога су почистили сто. Али на марамице су потпуно заборавили. Ускоро је ушао кућни радник. Он је одмах обратио пажњу на марамице. Почео је да их испитује; и били су принуђени да признају.
Жива је вјера у дјеци! Није случајно Христос и нама наредио да се дјеци уподобимо…
… Ево, ја сам већ “духовник”, како су нас звали, односно, ученик Тамбовске Духовне школе… Како сам ја волио богослужења! То су стварно били празници за моју душу… Све ми се свиђало… И службе, и појање (ја сам увијек пјевао), и баћушка о. Гаврило Демицев – прекрасни свештеник и изузетни учитељ краснописа – увијек спокојан, витак, свјетлокос, са коврџавом косом… Свиђали су ми се и “велики” појци (тенори и басови), који су код нас долазили да пјевају (а дјецу су слали, као размјену, да пјевају, у семинарију): били су у црним мантијама и испегланим кошуљама, са краватама… И како су, по чину, били поређани… И стројност богослужења. И чистота у храму… И предавачи у одеждама иза нас… Све, све је било свечано…
И ту сам познао прву сумњу. Не знам ни сам, откуда ми је дошла. Послије 4-годишње сеоске школе, ја сам се учио још двије године у “среској школи”… Ту сам се, ваљда, наслушао… Не знам, не знам… Али знам и сјећам се врло добро овога. Читају на јутарњој (на “свеноћној”), послије тропара, катизму[11]. И чујем овакве ријечи (овдје ћу их навести на руском, а не на црквено-словенском):
“Рече безумник у срцу својем: НЕМА БОГА…” и тако даље. (Псал. 14). И одједном, потрчаше мисли:
… Како је то добро, што у Бога не вјерују само “безумници”; а умни, паметни, значи, вјерују… Али лукава помисао одмах шапуће:
– А може ли бити да то само код вас у школи тако уче?! А у стварности, паметни људи, и то баш они, не вјерују?
О, како сам ја тада, својим дјечијим срцем, хтио да буде у праву Псалмописац Давид, да су невјерници – безумници, а не обратно! Али сумња се упркос томе накупљала у мом срцу и тровала моју радост… Било ми је тада 13 година… Нисам могао сам да изађем на крај са том сумњом. Отров туге је остао у мени, мада не задуго. Заборавио сам на то. А 12 година касније нашао сам и објашњење. И тек тада сам спознао сву несумњиву истину (при томe, философску, “гносеолошку” истину) тих ријечи Псалмописца: ако неко говори да “нема Бога” – он је стварно “без-уман”, он не само да није уман, није паметан, него и говори упркос, против ума, против досљедне логике, чији су закони математички неумољиви. Потом, ја сам увидио да такве ријечи, као што су “нема Бога”, уопште не долазе од “ума”, него од “срца”: “рече безумник у срцу својем” (14:1). И, на крају, то се налази у директној зависности од искварености душе: “Сви су се изопачили, сви се покварили; никога нема да добро твори, нема ни једнога” (14:3).
Али о томе ћу писати касније… А тада, у анђеоском дјетињству, “срце” је хтјело да вјерује, оно се радовало вјери; и обратно – није хтјело невјерја, инстинктивно се одбијало од те лажи; и бивало је огорчено чак и од сумњи. Чак ме и данас туга обузме када помислим на то искушење.
+ + +
Убрзо сам чуо за дарвинизам… То је већ било на четвртој години духовне школе. Од кога сам ја о томе чуо – не знам. Још сам био малишан – а све те саблазни су већ пузале одасвуд, баш као хладни вјетар кроз пукотине. Да! Још одавно је невјерје куцало на врата руске душе. И ничим се од њега није могло сакрити…
“Човјек је потекао од мајмуна”… А нас учили – да нас је Бог створио… Опет је у тугу пала моја душа. Ја не само да се нисам радовао том новом “открићу”, него сам, напротив, свом снагом своје неискусне али неискварене душе хтио да се искобељам из те ужасне паучине… И, шта сам урадио?
Била је масленица.[12] Ја због нечега нисам отишао кући; остао сам у Тамбову. И на слободни дан отишао сам ја, скоро дијете, у Градску библиотеку (била је прекрасна); и молио библиотекара:
– Дајте ми нешто против дарвинизма.
Донио ми је огромну фасциклу некаквог Данилевског[13] (можда гријешим: и дан-данас не знам ко је то био). Почео ја да читам… Све нешто мудро… а ја запео да схватим… Сјећам се како он пореди лобању човјека и лобању мајмуна; и, као, облик тјемена и нагетост лобање код човјека је толико и толико процената, а код мајмуна је мање.
Нисам био задовољан. А и данас ме таква “побијања” не би задовољила и успокојила. Прочитао сам биографију Дарвина – издање Павленкова. И већ ту сам нашао мир за душу. Испада да је сам Дарвин био и остао хришћанин, вјерник – што многи и дан-данас не знају. О томе ја имам негдје и записано по својим свескама (требало би то наћи и преписати, других ради). Он је учио о еволуцији (развоју од нижих у више) видова живих организама; али није негирао ни Саздатеља свијета, а поготово не Саздатеља живих бића, и Његову силу у свијету. А послије сам увидио и лажност његове теорије…
Касније, 15 година касније, када сам већ предавао на Академији, а моја сестра Јелисавета похађала курс, долази она код мене и мрзовољно ме моли:
– Вениамин! Дај ти мени нешто против дарвинизма. Ама, замуљали ме на курсевима ови моји професори. Просто, никакве снаге немам! А ја не волим па не волим тај дарвинизам: нећу ја да потичем од мајмуна. Ја сам вјерница: нас је Бог створио!
Дао сам јој књигу оног истог В.А. Кожевникова, у којој је он сакупио сва имена аутора и наслова њихових радова против дарвинизма. Она је са тим противотровом отишла на Васиљевско острво. Десило се да сам свратио код ње, и видио како та књига код ње мирно лежи на полици, и чинило се да је била обложена танким слојем прашине.
– Јеси ли читала?
– Нисам! – помало љуто одмахује руком она.
– А зашто ниси?
– Ама, нећу ја чак ни оне који га побијају да читам. Овако – лежи књига ту, и добро је. Ја – мирна. А кад неко дође и почне да се свађа са мном – гурнем му је у лице и кажем: на, читај!
… Да, да! Људи не мисле умом, него “срцем”… То је основа савремене гносеологије. Али о томе је још рано…
И мада ја нисам сасвим доказао свом уму – помоћу дјела тог Данилевског – сву неоснованост дарвинизма, ипак сам прескочио и тај ров – као и први – о невјерујујћем “безумнику”.
Наставио сам да вјерујем… На души ми је било и јасно, и мирно, и свечано, и разумно. Али, шта је ту чудно: зашто се ни ја, ни моје колеге, нисмо обраћали нашим учитељима са тим питањима? Бојали смо се, шта ли? То нико није радио. Није било по школском “бонтону”. И сваки од нас је копао у тајним дубинама сопствене душе. И послије, на семинарији, никога нисмо питали. Сам размишљај… Само једном сам питао, у ходнику, нашег философа В-ма, нешто око тога – како је свијет створен из ничега, или о бесконачности простора, и одмах чуо одговор:
– А Ви сами мало поразмислите!
Елем, од тада ја више никога ништа нисам питао – све до саме Академије… А људи су били добри, паметни и вјерујући…
Неријетко мисле (па и ми, семинаристи, били смо заражени таквим сумњама) да су семинаристи, а тим прије њихови учитељи – безбожници… Хвала Богу, то је била велика лаж. Ја нисам знао буквално ни једног јединог учитеља (а да не говорим о професорима Академије), ни у духовној школи, ни у семинарији, који би био безбожник.
А за једног предавача З-г И. В-ча се шушкало, ко зна због чега: не вјерује… Какво је било моје удивљење, када сам сазнао да он малтене свакодневно иде у Казањски манастир[14] на рану Литургију, и да зна скоро све свеце за цијелу годину!.. Како сам се радовао томе! Кад сам био у шестом разреду семинарије, дошао нам је нови предавач црквене историје, Фантин Николајевич Аљешкин. Талентован… Жив… Он нам је тако описивао догађаје из историје Руске Цркве, да смо му некада аплаудирали у разреду. А то се ни код кога другог није дешавало. Али је био и захтјеван када је испитивао, и није поштовао уобичајено правило да испитује по реду из дневника… Браћа су почела да се буне, и послали су мене, као првог ученика, да водим преговоре. Куцам на врата његове канцеларије. Њежно ме прима. Чак и цигарету нуди. Не пушим. Предајем молбу другова… Прихвата спокојно и саглашава се одмах… А онда почиње да ми прича о Кијевској Лаври, о пећинама и светим моштима: како силно он воли да их посјећује… А ја, задивљен, бојажљиво питам:
– Фантин Николајевич! Овај… а зар Ви – вјерујете?
– Какво је то питање? – са разрогаченим очима пита он мене, умјесто да ми одговори.
– Па, знате: код нас, семинариста, укорјенило се убјеђење да, ако је неко паметан, он мора бити невјерник!
Он се томе весело насмијао. А онда сам дуго и радосно бесједовао са њим о вјери. А и другови су били радосни што се “предао”… Што се тиче семинариста, на прсте једне руке сам могао да пребројим примјере невјерја. Ипак, истина је, било их је… У нашем разреду су се само двојица изјашњавала као “атеисти”: М-в и А-в… Али на њих и на њихово невјерје нико никакву пажњу није обраћао. Чак их нису ни поштовали. Сматрали су их празним. На Академији је у нашем разреду био један студент, из Сибира, заборавио сам како се звао. Ни на њега нико није обраћао пажњу. Он чак није смио наглас ни да говори са нама о свом “безбожништву”. Све је то било – површно… Као код Достојевског у “Злим дусима” Врховенски…
Опет се враћам на дјетињство.
Остало је још мало чега да се сјетим. Живот је ишао, углавном, тихо, равно: вјера је живјела у мојој души; ја сам испуњавао све црквене уставе: ишао у цркву, говио два пута у години, молио се код куће, поштовао постове, старао се да живим колико је могуће побожно, учио – било ми је 21 година свега…
И то тихо житије готово да се није реметило све до самог уписивања на Санкт-Петербуршку Духовну Академију. То уопште не значи да је вјера била “мртва”; напротив, све је ишло нормално; а то обично и не примјећујемо, као што, напримјер, не примјећујемо своје здравље, и само када се разболимо, тада схватамо чега смо се лишили.
Ипак се сјећам које-чега из тог узраста, мада ће се и то показати безначајним.
Никада нисам волио невјерје. Моје се срце инстинктивно одбијало од њега; оно је тражило излаз када бих се сретао са таквим људима, или се просто односило равнодушно према њима. Имао сам, напримјер, блиског друга; на крају семинарије је изјавио да он – не вјерује. Син свештеника. Али ја сам се као и до тада дружио са њим, ишао код њега у госте; и апослутно се нисам заразио од њега невјерјем; а ни он није мислио да ме убјеђује и наговара. Послије ме је, додуше, наговарао да упишем универзитет; али ја сам се ипак уписао на Академију. Једном сам био у гостима код њега (од свјатки[15] до масленице, када нисмо ишли у семинарију под изговором да смо болесни – а и били смо болесни – ангина – мада не тако страшно да нисмо могли ићи у школу). И, заједно са његовом мајком, прекрасном хришћанком, запутили се 50 врста од њих да посјетимо светог свештеника, о. Василија Свјетлова[16] (у селу Шали Темниковског среза). Он је имао породицу, много дјеце. Кад смо ишли, мој друг је рекао да неће ићи да прими благослов: неће да буде лицемјеран. Попадија се растужила и већ моли мене: “Но, барем Ви, И.А., пођите; немојте да имитирате мога Г.Н.”.
А ја, ваљда, нисам хтио да заостанем за својим “храбрим” пријатељем… Ипак, кад смо дошли у његову кућу, и када је, послије дугих молитви над болесником, дошао и о. Василије, мене је одједном почело да буде срамота од мог самољубља – и одмах послије попадије сам брзо приступио да примим благослов. И у току тих неколико дана, колико смо били у гостима код њега, ја сам, ујутро и увече, прије свега осталог, трчао код њега да примим благослов… Не знам зашто, али то ми је причњавало слатко задовољство. Не знам да ли неко данас, кроз наш благослов, добија такво, слатко задовољство…
Тај отац Василије заслужује да се о њему напише посебна књига: њему су одасвуд доводили болесне, ради чега је нарочито била изграђен посебан кућерак (ако их није било и два?); молио се он сатима у цркви, читао молитве над људима које су опсједали бјесови[17], и тако даље; своје кћерке није дао у епархијалну женску школу, да се тамо не би исквариле; него су оне, саме се учећи, узнале више; није у кући држао огледала; једна соба је у кући била остављена за кућне молитве и т.д.
И – каква је била вјера његова!
Слушао сам још и о оцу Николају Пешћенском, такође ожењеном јереју; ради њега су прелазили стотине врста. И уопште, свештеници у нашој области су били добри и честити… И само су ријетки од њих патили од нетрезвености, а и то – мало.
А и уопште, сви око нас су вјеровали: било је лако ићи по општем току.
…Сјећам се, једном се разбољела дјевојчица у сусједној кући, Л… И већ је била на самрти. Ја сам се бацио у своју собицу, пао пред иконе и пламено молио Бога – да учини чудо, да је врати у живот. Умрла је…
И ватрена је тада била молитва!
… Када сам још био у духовној школи, разболио се цар Александар III. Боже, како смо били обузети тиме! Свакодневно смо трчали на угао улице да читамо молитве; треперили смо за његов живот, као за рођеног оца… И он је скончао. Молили смо се. Боже! Како сам ридао…
Скончао је потом инспектор семинарије. Отац ректор, протојереј П.С. је одржао говор: “…као два вола вукли смо ти и ја плуг; и ево, паде ти у бразду…”
Ја сам такође плакао и молио се…
Службе у семинарији сам такође волио, као и у школи… И искрено се увијек молио.
…Али, гле, мало се сјећам снажних религиозних преживљавања. Некако је све било врло “просто” и тихо. И око мене такође нико није горио… Никада и нико од оних који су ме учили није распаљивао у мени (и не само у мени; уопште – у свим ученицима) вјеру. Чак се мало и говорило о њој. Само смо “учили”…
И само када су у Тамбов доносили чудотворну икону Вишењске Казањске обитељи (гдје се подвизавао еп. Теофан Затворник[18]), то ме је подизало, као и десетине хиљада народа који ју је сретао. И када сам, гурајући се кроз гомилу, приступао светој икони и цјеливао је, осјећао сам је тачно као живу… Али не задуго: само за један тренутак…
Волио сам архијерејске службе. Бивало је да одстојимо службу (“од-регентујемо” – посљедње четири године ја сам био регент прво на лијевом, а потом на десном клиросу) код нас, а онда смо трчали да стигнемо у Казањски сабор… Тамо нам се свиђало све: и торжествено служење, и изузетни хор, људи 50 – 60, са запањујућим гласовима; и протођакон Кр-в, човјек потресне великољепоте – непоновљиви, недостижни, јединствени, каквог ја више нисам гледао у Русији Светој… И, наравно, архијереји… Нарочито добро се сјећам еп. Александра (Богданова)[19]. Како је он искрено и умилно служио: душу ти је обузимало… Послије је био арх. Димитрије[20] (од ректора Казањске Духовне Академије), али је он био превише артистичан на служби: није ми се свиђало.
Посебно сам волио архијерејске службе на престони празник у семинарији, 11. маја (св. Ћирила и Методија)[21]. Још два сата прије службе долазили су ипођакони[22] са сандуком одежде… Ја сам стајао у крају храма и из ћошка се наслађивао… Ево, загрмјели су сребрни звончићи[23] на архијерејској мантији… Чује се тенорски полушапатни разговор ипођакона. Затим долази бас – ђакон Р. Иза њега још већи бас – ђакон П. И на крају, сам наш протођакон К. То је био недокучив човјек: огромне очи са густо намрштеним обрвама, кудрава капа риђе косе на глави, кратка, раздвојена брада, широки нос, закошена налијево уста испод невеликих бркова… Али глас, глас!.. Потресан! То је нека моћ, као у Иље Муроморца, Микуле Сељаниновича[24]. И ево, улази он у олтар (још увијек са косом у репић заплетеном); прилаже се пријестолу и најнижом октавом почиње разговор са прије њега пристигавшим друговима… А ја се, из ћошка, опчињено наслађујем његовим гласом…
Волио сам ту величанствену љепоту. А како је наступао, како се окретао, какав је глас имао! Грому налик.
Ево, већ чекају архијереја. У манастиру звоне звона: изашао је… Духовништво је изашло из олтара, стало у редове, а у средини и позади су стајали протођакон, ђакони, ипођакони… Са кандилима… Спокојно и лагано их љуљају. И само каткад, не окрећући се, дошаптавају се о нечему, једва примјетно се осмјехујући. А испред њих три “исполатчика”[25] – семинаристи. Али ја сам више волио исполатчике из малишана архијерејског хора. Какви су то били анђеоски гласови! Чини ми се, ја не бих ни јео ни пио ништа, само бих њих слушао. Нарочито сам запамтио једног дисканта, који се презивао – замислите – Архангелски… О, какав глас… А мени се чинило да је и по души био чисти анђелак… Ах, какви гласови!
Да ли и данас постоји таква раскош у Русији?! Да ми је барем на минуту да погледам…
Долази архијереј. Све је утихнуло. А онда се разлила, као талас, Божанствена служба.
Проповиједи, пак, архијереја, никада на мене нису остављале неки нарочити утисак. Не знам зашто. Некако су биле суве, беживотне. И тек касније, када сам био студент, гушио сам се у сузама када сам слушао чувеног оратора Антонија[26], тада већ арх. Волинског…
Велико значење има обред. У њему је сакривена велика сила духа и дејства… И није случајно што се унијати који су сачували православни обред лако враћају у рођену Цркву, а они који су га лишени (Пољаци, Словаци, Хрвати, а и покатоличени унијати) остају у католичанству.
…Ето, то би биле моје успомене из дјетињства. Ту сам укључио не само рано дјетињство, него и семинарију, до 22. године: у суштини, духовно сам ја остајао да будем дијете. Рећи ћу: слава и Богу хвала! Чинило се, све је било прилично спокојно, успјешно и стабилно… Али, зашто се онда убрзо послије тога све почело рушити? А 1917/18. године на Русију се проломило и бозбожништво… Откуда оно? Велико је то питање… Кратко се може рећи ово: оно што се видјело на површини било је много бљештавије од стварне унутрашње силе. Свакодневни религиозни живот, обред, традиције – све се то чувало; али снаге вјере, горења, огња благодатног већ је било мало… Ја сам већ неколико пута говорио да нисам видио пламена у својим учитељима; нико нас није разгарао вјером, нико није ни покушавао да разговора са нама о нашем унутрашњем животу… Котрљали смо се по инерцији. Духовни живот је опадао, замирао: а њега само вањштином одржати не можеш… Успут се проводила и подземна работа међу ученицима… Налазили су се међу нама чак и нихилисти – мада прилично ријетко. И, што је још важније: око семинарије палиле су се друге “логорске ватре”; дим који се повијао од њих долијетао је и до нас, мада, ипак, не прејако[27]…
Ипак – понављам – снаге духа већ је било мало. Веома велики број семинариста одлазио је свјетским путевима, пастирско служење њих више није привлачило: значи да су биле почеле да лапе и те, раније моћне, класе духовништва…
Надолазила је “религиозна јесен”, да тако кажем… А када су ударили мразеви, пали су и посљедњи листови. Али – да ли заувјек? Ја у то не вјерујем. Дај, Боже, да устанемо поново…
+ + +
Послије Успенског поста[28] ја сам отишао у влажни Петербург, као студент Академије. Све ми се допадало. Кочијаш ме је довезао до Лавре св. Александра Невског; са кофером сам ушао у “свештени хлад” Духовне Академије[29]. Бијаше то добро вријеме…
Са чим, са каквим сам пртљагом дошао овдје? Треба подвући црту.
Двије-три основне карактеристике могу се одмах забиљежити:
1. Вјеровао сам. Али је моја вјера била вјера по предању, по традицији, по свакодневном животу: породица, школа, семинарија – подржавале су вјеру; оне је нису продубљивале, нису је раскривале, нису је разгарале; оне су је само – чувале.
2. Семинарија је, пак, уз ово привила још једну карактеристику: вјеру у ум, у силу “знања”, у рационализам.
Ми смо били васпитавани у тврдом убјеђењу да се све може и мора схватити, разумјети, објаснити; да је све у свијету рационално… И сва наша богословска наука, у суштини, била је сколастичка, мозговно-школска, стајала је на темељу: све је јасно. А ако није, мора да се разјасни. Све се може схватити. Између осталог, и сви предмети вјере морају неизоставно бити “доказани” умом и уму… Никаквих тајни!
Тако је било у догматици, тако је било у философији, тако је било у Светом Писму… У суштини, ми смо били више католички семинаристи, томисти (Тома Аквински)[30], него православни, духовно-мистични, у живом искуству вјере васпитани ученици… То је била велика грешка цјелокупног духа наше школе: рационализам – не у смислу философском, него практично-педагошком. Нас су васпитавали у идолопоклонству уму – од тога је патило и сво интелектуално друштво Русије XIX вијека, нарочито од 60-их година. И тај је отров разлагао вјеру, унижавао је, као тобожњу тамну област “осјећања”, а не разума. И постепено је код неких рационализам прелазио у право невјерје, у безбожништво.
На срећу, на наше младе године у семинаријама та сколастичност (устремљеност ка уму), тај рационализам, нису оставили превелик траг, зато што се ми нисмо ни удубљивали у тај рационалистички дух – на њега смо гледали као на оно што се мора научити, као на занат; живот, пак, наших душа протицао је паралелно са тим, не додирујући га, као што се вода не мијеша са уљем.
Због тога смо ми у срцима били бољи, него у знањима: тамо смо ми вјеровали просто, “као сви”, и живјели, колико смо могли, по тој вјери. Ипак, у нашим главама је то уље – та надмоћност и искључива вриједност ума – пливало по површини, над водом живота и вјере. И живот се – као и увијек – показао јачи од теорије и закључака такозваног разума. Душа има свој сопствени, унутрашње дубоки, разум, истински разум, интуицију (унутрашње доживљавање истине). И управо је он, тај унутрашњи разум, а не вањско формално расуђивање, нас спасао. Управо се тиме објашњава чињеница да су и други сачували вјеру – мада су се таласи искушења ваљали на њу одасвуда: душа је инстинктивно отскакала у страну.
3. Да се та драгоцјеност сачува помогао је и обред: зато сам о њему и записао оне мале цртице… То важи за све нас, вјернике, а не само за мене.
4. Али сила духа, ватра живота – свуда је опадала: непримјетно, али незадрживо. Није било интереса. Религија се није могла назвати “животом”. То је било велико “знање”, односно, складиште ума, јалових закључака; магацин “хладних констатација ума” – како је говорио Пушкин. И уопште, све је у Русији већ било почело да пада, све вриједности. Није издржала ни Црква са својим школама.
Духовног искуства је било мало.
 
И тако, ја сам у Академију дошао са “простом” вјером, али и са поклоњењем уму… Постепено је то почело да се показује… Али могу да сматрам да сам до Академије ја преживио први период вјере, такозване “просте”, “дјетиње” вјере, вјере по повјерењу, по предању.
Такав је обично пут сваког интелигентног човјека у његовој младости.
На смјену њему ће доћи други.
+ + +
Колико је мало нас студенте интересовао стварни религиозни живот – може се видјети само из једног јединог детаља. Од почетка семестра је било прошло три мјесеца. За то вријеме смо успјели да обиђемо све музеје, сва позоришта, Јавну библиотеку (њу, ипак, далеко не сви): преслушали професоре и откачили их (ишло је само неколико студената, који су званично “дежурали”)… Наслушали се свакаквих хорова. Али нам ни на крај памети није било да одемо да видимо чувеног у цијелог Русији, поштованог и у иностранству, великог молитвеника, чудотворца – о. Јована Кронштатског[31].
Зар то није тужно? Зар то није био показатељ хладноће духа? Макар само из знатижеље – али чак ни то се није нашло! И, огромна већина – са изузетком, можда, 5 или 10 процената – студената за све четири године студија није чак ни пожељела да га види! Па чак ни управа и професори никада, ни једну једину ријеч о њему проговорили нису… А требало га је звати, преклињати га да нас посјети… А народ га је посјећивао свакодневно, хиљаде људи су се слијевале из све велике Русије у Кронштат… А нас, пак, будуће пастире, није интересовало. Стид и срам! И нас двоје-троје, тек у новембру, а и то – више из знатижеље, запутило се у Кронштат и видјело тог духовног гиганта… Шта то значи?
То значи да Црква, односно, барем њени највиши интелектуални слојеви, нису живјели животом духа, него су мудровали. А о. Јован… какав ми је он, молићу лијепо, научник?… Он није од науке – значи, за нас он није интересантан…
Авај: било би добро да нас је барем наука интересовала; али није. Ничим се ми посебно нисмо интересовали: живот духовни је глувио.
Замислиш се – и мука те припадне… А многи још увијек мисле да је до револуције све кобајаги било прекрасно… Није и није! Стубови су већ били сагњилили. Кров се још држао, али је темељ почео да се љуља. И никакве потпоре нису могле да исправе наш дом.
Један мој познаник, који је послије заузимао високи политички положај, М., говорио је још 1910. у Санкт-Петербургу: “Ако се са Русијом не деси нека катастрофа, све је пропало…”. И други политичар – писац, бивши револуционер, Т.[32], такође је записао у свом дневнику сљедеће ријечи о Цркви (1907. године):
“Није весело ни све што се тиче Русије, а што је још важније – Цркве. Поражени су пастири, обезумјеле овце; нити се може видјети, нити се игдје може чути Божији посланик, за спасење наше… Ако се Русији не деси бурна криза, револуција – она ће бити подвргнута спором (курсив његов) гњилењу. Ја не видим знакова који би најављивали “мирно обновљење”. Постоје, можда, шансе једино за умор и разочарење свих и у све. Одасвуд ниче мирно вегетирање и гнојење… А то је још горе од револуције” (Црвени архив, т. 61, стр. 85).
“Господ нас је препустио самовољи адских сила. Ми смо унутрашње пали” (94). … Већ (!) “и на душу треба помислити”.
А до тада је све било прече од тога… Свима се све друго чинило важније: политика, материјално благостање, задовољење чулних прохтјева, уз то, можда, евентуално и наука, умјетност… То се звало, и било, наш стварни живот…
А религија? Тја, зар је то “живот”? Чак некако није ни пријатно говорити “живот”… Но, у најбољем случају збир хладних догмата, кофер вјерника… Ако нам религија и буде живот – то ће бити тек “тамо”, “на небу”… А сада? – сада смо ми живјели и живимо свим, само не вјером… “Још нисмо стари: још није вријеме да се о томе размишља”. А живот је само један… Користи се животом, сваки који живи. А некима је и овај већ дојадио… Духовништво, пак, није могло да у охладњело тијело улије живи огањ; зато што смо и сами живјели прохладно, зато што нисмо горјели.
И заиста: шта ће мени Пресвета Тројица? Постоји ли у мени неки став, некакав – било какав – жив однос према Њој, или је остала само “признавајућа” вјера? Шта мени треба Христос, оваплоћени Син Божији? Постоји ли у мени непосредна и жива веза са Њим?… Шта је то благодат Божија? Познајем ли је ја? Ја сам о њој слушао; ја “вјерујем” да она “негдје” постоји; али не за мене… А ја? – О, ја, ми “сами” све “можемо”, сами градимо и свој лични живот, и општи, човјечански…
Ја сам се много пута замишљао над питањем о благодати. У школи сам био научен да знам да је, као, све што се добро чини – од благодати, од Светог Духа. Али ја овдје отворено признајем да ја у дубини своје душе – не само да то нисам осјећао, него се нисам, морам да признам, ни сасвим саглашавао са тим. Напротив – ја сам, као и сви око мене, мислио да човјек све може сам.
Таквој су вјери у “човјека” нас учили, и у психологији, па чак и у богословљу хришћанског морала… Све се постиже природним напрезањима нашег ума и наше воље. Не само у уџбеницима из психологије, него и у животу – није било мјеста за уплитање друге, благодатне силе…
Распада се живот државе? Па шта? Скупимо се, мало главом промућкамо, смислимо нове политичке облике владавине и … све поправимо. Опада вјера? Научни комитет ће “прописати”, указати шта да се ради – и … ствар ће се изгладити.
Патриотизам је на издисају? Но, … “некако” ћемо се већ и ту “снаћи”.
Морал пао? Е, за то имамо лијек – увешћемо опште образовање: “наука ће спасити свијет” – рекао је један од ректора универзитета на његовом отварању. (А у то вријеме нас, научнике, већ су по цијелој Русији потискивали бољшевици… Шта смо тражили, то смо и добили!)
Тако је и све остало ишло у суноврат… Незаустављиво. “Човјек – како то гордо звучи” – говори неко код Горког, тог пророка тренутка. Један архијереј (још и данас, 1939. године, живи у прогонству)[33] говорио ми је, у Москви, када смо ишли да држимо проповијед у један од храмова у Замоскворечју:
“Тек сад сам ја схватио – зашто ми је потребан Христос Господ лично!” – а он је прије тога био не само законоучитељ, него и мисионер… И било му је, у то вријеме, 52-54 године.
Зар то није био знак осиромашења духа? А ето, о. Јована Кронштатског нисмо жудјели да видимо… Претпостављам да ни тај архијереј није до тада горио жељом да види великог Свјетилника вјере…
Нисмо ли ми луде дјеве? Нисмо ли ми “свјетилници” без јелеја? И истину пише исти тај полиичар Т.: “Све земаљско је разрушено. Сада је могуће живјети само “небеским”… Да, “само“. Пишем ту ријеч, ту реченицу, и већ она показује како сам се мало ја припремао за небеско, како мало мјеста оно заузима у мојем срцу! Значи, небеско сам ја оцијенио као само по себи неочекивано, пошто је оно (раније) само давало одсјај и шаренило земаљским формама и земаљском садржају живота. Као “луда дјева” нисам понио уља, и немам чиме да запалим фењер кад се зачују звуци: “Се, Жених грјадет”[34]… Сво сам уље потрошио на цареве и народ; а сада ни царева, ни народа, нема; само Жених долази, а у фењеру пустош” (87 стр.) “Сва се моја публицистика распршила… Велики и мали радови, просто, комични су по својој судбини – почевши са радовима на којима сам радио, преко монархије, и завршавајући се Црквом” (стр. 91).
Не ласкаво се он одазива и о нама, епископима – како се ми све више и више прилагођавамо: “само да се не ступи у борбу“… То је још горе од “младалаштва” (незрелости) (о чему му је писао казањски професор црквеног права Бердинков) – и то је данас карактеристична црта свих представника наших “основа” (87 стр.): ТОПЛОХЛАДНОСТ.
+ + +
Шта ми је, онда, у вјери дала Академија?
Да напоменем: ја, наиме, не пишем овдје о себи, него уопште, о вјери. Аутобиографски материјал користим само као илустрацију општих идеја. А надам се да он чини интересантнијим, живљим, “апстрактне” закључке који се потом дају… Јер, те “апстрактне” идеје уствари уопште нису суве, мртве формуле разума; испод њих је било, и јесте, најживље и најконкретније могуће проживљено искуство живих људи; и од тог се животног искуства општи закључци само “апстрахују у сажете формуле”, у “апстрактне” идеје. У суштини, пак, и сама такозвана “апстрактна” философија, па чак и математика, нису ништа друго, до факат живота (личног или физичког, духовног или материјалног). Или, другим ријечима: у коријену било какве човјекове творевине налазе се његови лични, биографски доживљаји, преживљавања, осјећања, интуиција, мисли.
А да и не говоримо о литератури, о друштвеним наукама, умјетности: свуда се може, ако се само приљежно и дубоко изучи – открити лична, аутобиографска позадина (што биографи обично и раде) философа, економисте, пјесника, музичара и т.д.
Зато ја и молим читаоце ових забиљешки да не гунђају на мој аутобиографски материјал.
А може ли бити да он није само “мој”, него и Ваш, читаоче? Јер, душа је човјечија већма једнородна, слична једна другој: а да можда, којим случајем, моја преживљавања нису, у значајној мјери, општа, типична за многе – у крајњем случају, за људе из мени сличне интелектуалне класе? Мислим да јесу. И због тога – питам се – није ли моја аутобиографија у значајној, или барем у извјесној мјери, и Ваша аутобиографија? Можда нас управо зато и интересују туђе аутобиографије, можда их управо зато и можемо разумјети – зато што су сродне нашој? А да нису сродне, да нису “конгенијалне” – ми их не бисмо ни могли разумјети: “SIMILIS SIMILI GAUDET” (“слично се радује сличном”, говорили су стари Римљани).
И Сам Господ Исус Христос у Јеванђељу од Јована објашњава зашто Га нису схватали и прихватали јудеји, а зашто су Га прихватили ученици: “Ви гледате да Ме убијете зато што бесједа Моја не може у вас да стане “. “Зашто не разумијете говора Мојега? Јер не можете ријечи Мојих да слушате”. А то – од чега је? Од тога што ви нисте сродни Мени и Мојим ријечима: “Ваш је отац ђаво…” “Ви сте од нижих, Ја од виших; ви сте од овога свијета, Ја нисам од овога свијета”. “Ја сам од Бога” (Оца Мојега) “изашао и дошао”. “Ви нисте од Бога”. Зато и “не вјерујете Мени”. Ми смо – разнородни.
И обратно: “ко је од Бога ријечи Божије слуша” (Јн. гл. 8).
“Ко хоће” (чак још не “ко твори”, него само “ко хоће”… како се мало тражи! али управо се то хтјење, жељење и пристајање и тражи на почетку) “Његову вољу творити, тај ће узнати о овом учењу, од Бога ли је оно” (Јн. 7,17). Само то “хтјење” већ показује сродност онога који жели, са оним што жели… Слично тежи сличном… Хтјење је већ почетак “разумијевања”. Хтјење је тежња за сједињењем са жељеним, макар још само “инстинктивно”.
У Јеванђељу од Матеја Господ је објаснио ту исту религиозну гносеологију, тај пут спознаје кроз сродност душа. За мене је изузетно, мада и сликовито, разјашњење јудејског неприхватања Христа. Преписаћу то мјесто.
“Ко има уши да чује нека чује!” Будите пажљиви, слушаоци!
“Али са киме да упоредим род овај (јеврејски)? Он је налик на дјецу која сједе по улицама и вичу својим друговима (тврдоглавим, инаџијама):
– Свирали смо вам, и не играсте; пјевали смо вам тужне пјесме, и не плакасте.
Јер дође Јован, који нити једе, нити пије, а они кажу: “у њему је бијес”. Дође Син Човјечији, Који једе и пије; и говоре: “гле човјека изјелице и пијанице, друга митарима и грешницима”.
… Не можеш угодити јеврејима тврдоглавим… Зашто они не прихватају?
Одговор:
И оправдаше премудрост (истину) чеда њезина” (Мт. 11:15-19).
Истину, Христа, прихватила су, узела као несумњиву, праведну (“оправдала” као истиниту) – само “чеда њезина” по духу – као њој рођена, као дјеца своју мајку…
… Овдје се – додуше, само као наговјештај – открива један од основних закона познања, и уопште, сваке спознаје (и духовног, и материјалног свијета): сличност оног који спознаје са оним што се спознаје… Спознаја на други начин није могућа… Ту је коријен основне идеје филоософије реал-интуитивизма (Лоски, Франк, Бергсон, наши славјанофили – Хомјаков, Кирејевски и други)… Човјек је сличан и свијету (микрокосмос), и Богу (макрокосмос, ако у том смислу употријебимо ове термине): човјек у себи носи и тај “мали” свијет, и тај “велики”. И зато и може да разумије оба. А ако он не прихвата “онај” свијет – то значи да се у његовој души родила страшна болест: из ње је испарило “подобије Богу[35]”… И тада му се више “доказати” не може, никаквим ријечима и никаквим интелектуалним надигравањем: нема мјеста за које би се могла прилијепити истина. “Ви сте слијепи” (Јн. 9: 39-41). А због чега је то? – Од гордости (Мт. 11:25).
Даље се питамо: како онда вратити то подобије? Само – новим откровењем Бога човјеку, новим јављањем “образа”[36] Божијег у души његовој. И то је могуће – кроз Сина. “Све Ми је предато Оцем Мојим, и нико не зна Сина до Отац; и Оца не зна нико до Син, и ако коме Син хоће да открије” (Мт. 11:27)… Чудесно!
Ту се открива да је истина – Бог; и да је познање Њега од стране човјека могуће захваљујући томе што Бог постоји у човјеку и открива му Се Сам; у томе је суштина сродности… Истина је од Бога, Бог у човјеку је – од благодати. Благодат је Истина. Благодат је та која човјека и чини, боравећи у његовој души, “сродним”: зар не знате да сте ви “храм Светога Духа Који у вама живи, Којега имате од Бога”… “и у тјелесима вашим, и у душама вашим, које су Божије” (1 Кор. 6, 19,20).
Али зашто онда Бог не показује Себе свима? Или, зашто Он одлази из наше душе? Зашто Христос није могао да обрати чак и јевреје? Зашто благодат не озарује умове свих људи цијелог свијета? Откуд отступници?
Овдје се на путу већ појављује човјекова слободна воља, уопште – грешност душе[37]… Сви гријеси (и плотски, а нарочито духовни) удаљују из нас Бога и унаказују наше богоподобије. “Који живе по плоти – плотски и мисле, а који по духу живе – духовно мисле”… “Сви које Дух Божији води, Синови су Божији… Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија” (Рим. 8:5,14,16), и обратно – плотски су људи изван Духа Божијег (8:7-9).
Али од свих је најопаснији и најстрашнији дух гордости, самости: он не даје могућност Самом Богу да Се усели у човјекову душу и не дозвољава јој да истину осјети изнутра.
“И нећете да дођете к Мени да имате живот”… Зашто? – Зато што Ја “знам вас: ви немате у себи љубави према Богу”. А то – одакле је? “Како ви можете вјеровати, кад примате славу један од другога”, т.ј. када сте самољубиви, горди, те зато и “славе која је од Јединога Бога не тражите”… (Јн. 5:40-44).
Али зато, када “ини (антихрист) дође у своје име”, а не Божије, “њега ћете прихватити”: он ће бити – од вас, од ђавола, са којим сте и ви, и он, сродни (Јн. 5). “Ја говорим што видјех од Оца Својега: а ви чините што видјесте од оца својега”: “ви чините дјела оца својега” ђавола (Јн. 8:38,41).
А да се смирите не желите и нећете. Међутим, другога пута – нема:
“Дођите к Мени… и научите се од Мене: јер сам Ја кротак и смјеран у срцу” – те су ријечи казане одмах послије указивања пута ка познању истине: “Коме Син хоће да открије” (Мт. 11:27-28). Коме то? – ономе ко се смири, као Он. И тада ће му Христос открити Себе. А прво испољавање тог Смирења јесте – вјеровање Његовим ријечима, просто-напросто – вјеровање у Њега… Повјероваћете, и тада ће се ријеч Његова опет уселити у душу, и душа ће узрети истину: “… и ријечи Његове (Божије) немате да у вама стоји, јер ви не вјерујете Ономе Кога Он посла” (Јн. 5:37,38).
И тако, дакле – истина потиче од сродности са Истином, са Богом, другим ријечима – од богоподобија; богоподобије је од – благодати у срцу; невјерје је, пак, од – губитка богоподобија; повратак истини је од повратка богоподобија, кроз Благодат Христову;
Благодат се даје само кроз Христа;
Пут ка Христу је – вјера у Њега;
Вјера је – од смирења, у крајњој линији – од одлучности да се вјерује, од спремности да се смирено призна и прихвати истина.
Тако смо дошли до важних, али једноставних закључака – факата: вјера је од благодати; благодат је – од смирења. Из чега слиједи – као што и говори св. Варсануфије Велики – “вјера је смирење”. А невјерје, како говори преп. Антоније Велики, је “од лакомислене дрскости”.
Тако је и све што је “апстрактно” повезано са нашим душевним “срчаним коријенима”. Ту аутобиографски материјал добро дође. Ту се сјетиш истине ријечи Давидових, у које је против воље, против “срца” сумњао мој ум: “рече безумник у срцу својем: нема Бога”… Слава и Богу хвала: моје срце то није прихватало. Са тим сам ја и стигао у Академију. А рационализам је био само танка скрамица.
+ + +
… Потрчао сам унапријед: још ми имамо шта да кажемо о законима спознаје, о путевима вјере… Али, чини се, тако је и боље: за наш прости ум и наше просто срце лакше је да помало прима такозване “апстрактне идеје”. А ако се даје све и одједном – биће теже да се свари. И у Јеванђељу је тако: мало чуда, мало приче, мало учење, па онда поново дјела…
Али ваља и о Академији почети. Ипак, направићу малу дигресију. Навешћу, из Јеванђеља, неколико факата, неколико примјера, како је Сам Господ повезивао “апстрактно учење” Своје са догађајима из живота, са фактима, или са аналогијама, поређењима. Може се рећи да је сво Јеванђеље од Јована, у првих 13 глава, пуно таквог начина откровења… Некоме, можда, то није познато? А врло је интересантно; и то веома упрошћује схватање учења Христовог, због нечега, тобоже, неповезаног и кобајаги произвољно залијепљеног за догађаје… Ево, погледајте.
 
1. глава. Директна и јасна свједочења да је Христос Син Божији – упркос невјерју јевреја: “дође код својих (јевреја), и своји Га не примише”. Шта је дакле потребно?
2. глава. Потребно је да јевреји измјене своју душу – онако како се вода претворила у вино (Кана Галилејска). А Христос то може: факат. И још ће доказати. Како? Васкрсењем (храма – Својег тијела). Ипак, да ли јеврејима лако пада та промјена?
3. глава. Веома тешко. Неопходно је – смирити се… Никодим се бојао својих, долазио је само ноћу: самољубље. Неопходна је радикална, одлучна промјена. И то је могуће само кроз ново рођење од Духа. Ради тога потребно је, за почетак, повјеровати у Христа. А за то – поступај по правди и истини, не гријеши. Јован Крститељ је већ прихватио: барем њега послушајте, јевреји… А ако не њега, онда барем паганку
4. глава. Бесједа и вјера Самарићанке – блуднице, грешнице и полупаганке… А у отаџбини Његовој, у Јудеји (44), још увијек не вјерују… Чак и римски многобошци, као што је капернаумски царедворац, већ почињу да вјерују… “И сам повјерова, и сав дом његов”. А јевреји и даље тврдоглаве; јевреји су – полумртви, слаби: не желе, неће да устану, а не могу да устану “сами”.
5. глава. Они су – одузети душом. Исцјељење одузетог 38-годишњака. “И он истог часа оздрави”. Како је све лако код Бога! А јудеји Христа хоће да убију. Гори су, не само од одузетог, него чак и од правих мртваца: и они, “иде час” (и то скоро, при васкрсењу: Мт. 27:52,53), “и већ је настао”, и “мртви ће чути глас Сина Божијег” (25). А ви, јевреји, не слушате, не чујете, не прихватате, не примате: ни ријечи Моје, ни ријечи Јована Крститеља, чак ни дјела чудесна. Зашто?
6. глава. Зато шо су они – плотски, земаљски.
А да им обећам земаљска блага, пошли би за Мном… Није ваљда? Чудо претварања 5 хљебова у огромну количину која је заситила 5000… Одушевљење… Одлучили – за цара да Га поставе. Кренули према Њему… Али зашто? “Не зато што чудеса видјеше, него зато што једоше хљеба и наситише се” (26). Али та храна кратко траје. Треба стремити ка вјечној. Небеској… Да ли је она у Њему? Неопходно је повјеровати (28-29). И Сам је Христос – Духовни Хљеб: живот у Њему јесте живот вјечни (33). Између осталог, још овдје, на земљи, може се, и мора се јести тај Хљеб – Тијело и Крв Његова: Тајанство Причешћа… Такав је прелаз од чуда са хљебовима. Али то “није интересантно”, то није било јасно чак и најближим ученицима. Саблазнили су се, и отишли. Плотско размишљање. Плотском уму су вјеровали: како то може да буде (41, 42,52,66)… Сјетите се барем небеске мане (49)! Али не. Ништа не помаже. “Од плоти никакве користи”: ум природни, плотски ум – беспомоћан је, бескористан, чак и штетан. Неопходан је “Дух”, који “животвори”: Његове ријечи јесу Дух (63)… А Духа даје Отац, кроз Сина (44-46). И они који су били плотски, несродни, који су мудровали – отишли су. А при истим тим ријечима о Тијелу и Крви, они који су Му сродни – ученици Његови, Петар – остали су, зато што су повјеровали “да си Ти Христос, Син Бога живога”. А ако су у то повјеровали – коме онда још да иду? Никоме… И ако су повјеровали у главно – у истинитост и Божанство Христово, онда и све остало, макар им било и непостижно окушање Његовог Тијела и пијење Крви Његове – треба прихватити, а није ни тешко прихватити (67-69)… Они су се – сродили са Њим…
Међутим, од дванаесторице један, ипак, отпада, јер је он “ђаво”, он је у роду са ђаволом… Он је такође плотски, као и јевреји: среброљубац, материјалиста, земаљски… А Христос ка Небеском Хљебу зове.
Два хљеба: хљеб земаљски, и “(Ја сам) хљеб Живота” (48)… Људи су изабрали први, и одбацили други. Чудо са 5000 објаснило је зашто су они – плотски… Овдје су се сударила два супротна духа живота.
7. глава. Бирај, онда, јудеју, једно од два: или свијет, или Мене, воду живу (37-39) Духа Светога… Раздвојише се јудеји: начелници су већ одлучили да Га ухапсе (30), а “многи пак из народа повјерова” у Њега (31). И већ се и Никодим дрзнуо да Га штити: без суда се не смије одлучивати о човјеку (51)… “И отиђоше сваки својој кући”… (53).
Како су жалосни. Разишли су се беспомоћно. Који је разлог тог упорног њиховог неприхватања? Грешност, ропство духа, у основи којег лежи власт ђавола над њиховим душама. И та власт и грешност страшнија је од сваког другог гријеха. Страшнија од најстрашнијег блуда.
8. глава. Ево, приводе Му, исти ти његови судије, блудницу, ухваћену на мјесту прељубе (3). (Али, зашто онда не доведоше и њеног саучесника?! Јер, ако је по закону, по закону обоје треба побити камењем: Левит. 20:10. Можда је тај припадао истим тим фарисејима, лицемјерима? Можда је био њихов пријатељ?)
И, шта се дешава? Та блудница – нека буде она благословљена! – смирено чека праведни суд… Није се свађала, није побијала, није се правдала… Тиме се и “оправдала”. Била је помилована: “Иди, и одселе не гријеши”… “Ни Ја те не осуђујем”… Онај Који је кроз Мојсија наредио да се суде и да се каменују такви – исти Он сада “не осуђује”. А и како осудити ону која се већ смирила? “Повиновану главу нити мач сијече, нити нож руби”. Она је већ себе била осудила и потчинила се Христу – а само је то и требала да уради…
А они? А судије? Они неће да знају за закон, којег су они, наводно, чувари… Закон наређује да се истина признаје при два свједока. Он има два свједока: Оца Његовог, и Себе Самог (17-18). А “који ће од вас Мене да укори у неистини?” (46). Ви сте довели блудницу; она јесте грешница. Али сте ви, јудеји, много грешнији од ње… Како? Као прво, ви не можете бацити камен на њу, што се по закону тражило од чистих свједока (2 Књига закона, 17:6-7) – јер и сами подлијежете погубљењу за исти гријех. Као друго, ви сте још грешнији, зато што сте упорни у невјерју и гордости; зато што сте ви, као треће, робови самим себи, робови сопствене грешности (34); као четврто, ви сте робови, ви сте дјеца ђавола (41-44)… Ето како и колико сте ви грешни… Блудница се показала неупоредиво боља од вас, и већ се спасила. А ви не можете. И само Син би могао да вас избави (36) из тог ропства лажи и да вам врати истину (32)… Али ви то нећете. А и не можете: ви сте од свијета овога (23).
И тада ће за вас остати само једно: остаћете у тој покварености својој, “умријећете у гријесима вашим” (24)… И тада нећете ви судити грешницу, него ће вас чекати суд Мој и Оца (15,26,50)… Али они остају упорни, при свој својој греховности, тврдо стоје у нераскајаности, не смирују се. И Њега, чак, настављају да оптужују: “Не говоримо ли ми право, да си Ти Самарићанин, и да је ђаво у Теби” (48,52).
Већ су и Самарићани повјеровали (4 гл.). И дјела Његова свједоче да је Он од Оца послан (5:36). Али ништа не помаже. Испочетка су они хтјели да каменују грешницу, али се нису осмјелили; сада узимају камење да га баце на Њега. Али он Се непримјетно сакрива од убица…
9. глава. Ослијепили, ослијепили, несретници! И ништа се више са њима урадити не може: гледају, а не виде (39)! Прије ће слијепорођени прогледати, него што ће се њима вратити способност да виде факат, да Христа признају за Месију. … Чудо исцјељења слијепорођеног… Боже, како су се тада ускомешале вође! Било је то јавно знамење Божије. А они само што су говорили да је у Њему ђаво. Толико су ти фарисеји гњавили исцијељеног и његове старе и ниште родитеље, да чак почињеш да се умараш док читаш о тим испитивањима, о тим словесним мучењима: а јеси ли то ти? а јеси ли баш ти био слијеп? а како то да сад одједном видиш? а ко те је исцијелио? а зашто у суботу?… О, несретни слијепци – упорни, бандоглави… Бивши слијепац је повјеровао у Сина Божијег (35-38). А они који су Га видјели, остали су слијепи (39). “Еда ли смо и ми слијепи?” – питају Га они. “Кад бисте били слијепи (т.ј. по незнању Мене не прихватали), не бисте имали гријеха; сад говорите да видите, тако гријех ваш (већ свјесно) остаје на вама” (41). Наравно! Тврдоглавост њихова је дефинитивна и неповратна.
10. глава. Ми смо – туђи један другом…
Ви нисте Моје овце; и Ја нисам ваш Пастир. Јер овце Моје слушају и знају. Мој глас (ријеч, Дух, благодат) живи у њима… Неки од вас јесу Моје овце из јевреја. Али још ће бити оваца из другог, паганског тора, и оне ће доћи на ваше мјесто: “и биће једно стадо…” (16). А “ви нисте од Мојих оваца” (26)… А Моје овце нико украсти неће; јер њих Сам Отац чува са Мном. “Ја и Отац смо једно” (30)… “Ја сам Син Божији” (36)… “Вјерујте дјелима Мојим” (38), “да бисте познали и вјеровали, да је Отац у мени, и Ја у Њему” (38)…
Опет су се ухватили за камење (31,32,33,39). А “многи су тамо повјеровали у Њега” (42).
11. глава. О Лазару. Васкрснуће његово… Зашто се на овом мјесту спомиње о томе? Обично одговарају да је јев. Јован записивао оно што су пропустили други; а о Лазару је првим трима јеванђелистима било и опасно да пишу, зато што је он тада био жив: био је епископ на острву Кипар, и могли су га убити… То је тачно… Мада, ипак, и није сасвим; напримјер: о чудесном засићењу хљебом говоре и сви остали јеванђелисти (Мт. 14; Мк. 6; Лк. 9). Такође, и о уласку у Јерусалим, о страдањима, о васкрсењу, јављањима послије васкрсења и т.д. Да ли из тога слиједи да је јев. Јован имао и друге мотиве за избор догађаја? Несумњиво. Већ сам говорио: он је бирао такве факте, који су му давали основу да прича о учењу које је Господ поводом тих догађаја излагао, или пак да објасни и посљедице до којих су ти догађаји довели.
А ево и овдје… Давно су Њега јевреји молили:
“Какво ћеш нам знамење дати, да бисмо ми прогледали и повјеровали у Тебе?” (Јн. 6:30). “Каквим ћеш нам знамењем доказати да имаш власт тако да поступаш?” (2:18). А јев. Лука, говорећи у причи о “Богаташу и Лазару” како је овај молио да васкрсне Лазара и да га пошаље код његове живе браће, да би барем они повјеровали и “не би они дошли на ово мјесто мучења”, наводи ријечи Аврама (које су за јевреје биле убједљивије од ријечи Самог Христа – погледај Јн. 9,33,37,39): “Ако не слушају Мојсија и пророке (Писмо), онда – да ко и из мртвих устане, неће вјеровати” (Лк. 16:29-31).
Господ је још раније претсказао јеврејима: да им ни васкрсење Лазара неће помоћи, јер они уопште неће да знају истину, зато што су они дјеца лажова ђавола.
И ево, у стварности је Он васкрснуо, и то не утварног, него стварног, већ усмрдјелог Лазара – али они управо тада дефинитивно одлучују шта да учине са Христом. “Од тога дакле дана договорише се да Га убију” (53). Али и на крсту ће поново тражити од Њега: “Нека сиђе сад са крста, па ћемо Га вјеровати” (Мт. 27,42). А Он не само да је сишао жив, него је из мртвих васкрсао, под печатом војничке страже; али они ни тада нису повјеровали: “дадоше довољно новца војницима говорећи: реците да су Га ученици Његови, дошавши ноћу, украли, кад смо спавали; и ако чује то судија (Пилат), ми ћемо њега умирити и учинити да вама ништа не буде… И разгласи се ова ријеч по јеврејима до данас” (Мт. 28:12-15). Дакле, вакрснуће Лазара био је посљедњи и крајњи, чак и по човјечијим мјерилима, “доказ” силе Христове: али они су се само још више разјарили, и договорили су се да Га убију…
Заједно са овим, васкрснуће Лазара даје јев. Јовану основу да напомене да Христос није само “обични” чудотворац – као Илија, Јелисеј, који су такође васкрсавали мртве – него Самоисточник живота.
“Ја сам васкрсеније и живот” (25), – упорно увјерава он Марту. Марта још увијек не вјерује и послије говори: “Већ смрди!” (39). А Он јој, већ са пријекором, због маловјерја, говори: “Не рекох ли ти да ћеш, ако будеш вјеровала, видјети славу Божију?..” (40).
“И изађе мртвац” (44).
“Народ бијаше потресен чудом” (12:17-18). И многи увјероваше. А главари свештенички одлучише да Га убију, и издаше заповијест да се ухвати чим Се први пут појави (11,57) у народу.
12. глава. Помазање драгоцјеним миром и среброљубље Јуде издајника… Молба пагана-јелина да их упознају са “Исусом” и ријечи Господа да ће Њега признати послије, због смрти на крсту (20-33)…
Народ је, пак, мислио да ће Христос живјети вјечно (34), и како онда сад, одједном – смрт? Христос није одговорио на то: узалуд би им било говорити о Његовом вјечном битију… А и већ је говорио (8:51-53,56-57; 11:24-26)… Због тога су Га хтјели каменовати. Зато Он више и не доказује, него просто позива на вјеру: док још има времена, док је Он међу њима:
“Док је свјетлост са вама, вјерујте у свјетлост”… И сакрио Се…
И кротки, чисти душом Јован се диви: како то да његови саплеменици, јевреји, послије “толиких чудеса” нису повјеровали у Њега?! Он тражи објашњења за такву бандоглавост. И подсјећа на ријечи пророка Исаије: сами су затворили очи своје да не виде (Ис. 6:10; 53:1)… Тврдоглавци: “јер им већма омиље слава људска, него ли слава Божија” (43)… Плотскост… Гордост…
За њих остаје само – суд. Али неће судити Он: “Ја не дођох да судим свијету, него да спасем свијет” (47), – њима ће судити сама ријеч Његова, само Његово учење, које Му је Отац дао… Другим ријечима: на суду ће невјерни остати без одговора, јер су слушали Слово о Христу.
13. глава. Умивање ногу даје повод за давање наука о смирењу… Смирење је коријен вјере и љубави (12-15). Јуда није издржао. То је за њега већ постало неиздрживо: он је у Исусу хтио да види земаљског цара, цара који даје обични хљеб, а не учитеља о “хљебу” духовном… Зато је управо тада Господ претсказао: “један од вас је ђаво” (6).
И сада Христос Господ говори:
“Један од вас ће Ме издати” (21)… Уђе у Јуду сотона (27). До тада је он био, као и уопште јудеји, “чедо” ђаволово, опсједнуто њиме; а сад се то испунило много реалније и страшније: у њега је ушао – и при томе сам – “сотона”.
Јуда је изашао на своје зло дјело, као сотонино оруђе, а и јеврејског народа уопште.
Господ, пак, остаје само са својих једанаест вјерних ученика на Тајној Вечери; и говори им посљедњу, опроштајну бесједу… Љубите један другог (34). Ја ка Оцу одлазим… Да бих вам тамо припремио мјесто – а не овдје. Ја вас туда могу довести, јер Ја Сам Јесам “Пут, Истина и Живот”. Јер сам Ја једно са Богом Оцем; “Ја сам у Оцу, и Отац је у Мени”. “Вјерујте Ми” то, а ако је и вама тешко да то прихватите, онда – вјерујте Ми по самим дјелима Мојим. А и ви сами ћете послије Мене творити чудеса, чак и већа него што су Моја била. Само молите о томе Оца, у име Моје, за Мене. А Ја ћу вам за све послати силу – силу Духа Светога. Нити ћу вас Ја Сам оставити као сирочад: доћи ћу. Тајно, скривено – у срца Ваша: и тада ћете, у властитом искуству, познати да сам “Ја у Оцу Мојем, и ви у Мени, и Ја у вама”. Али, да бисте достигли то – живите свето, испуњавајте заповијести Моје… За то смо вас Ја и Отац вазљубили, “и доћи ћемо” “и обитељ сачинити” у срцима вашим.
…Боже! Како је све то далеко од јудејских “хљебова” и јудејских сребреника…
Тешко им је било то појмити, а ништа лакше није ни нама, читаоче, да појмимо: како то Отац и Син могу да уђу у човјека и да се настане у њему? Није ли то, уистину, тајна? То је откровење Христа. А Христос га и не разјашњава, зато што они то још не могу да приме… И ево, доћи ће “Утјешитељ, Дух Свети”, “Дух Истине”, и Он “ће вас свему научити”, и то ћете преживљавати лично, “емпиријски” ћете спознати… Опет је пут спознаје благодатно-“емпиријски”, а не словесни.
Будите зато мирни. И чак се радујте Мојем одласку: за вас самих је боље тако. Ја сам Своје дјело извршио, које “заповједи Мени Отац” (14).
Али и послије Мог одласка ви пребивате са Мном и у Мени – као гране винове лозе. Како? Вјером, извршавањем Мојих заповијести, љубављу према Мени, љубављу једних према другим, до полагања свог живота за другове, слично Мени. Тад ћете бити “другови Моји”, “љубите зато једни друге”… А ако вас, пак, свијет не буде љубио, па чак и ако вас замрзи – а управо то ће да се деси, упозорава Господ, – нека вас то не збуни, јер сам вам Ја примјер за то: Мене је прије вас замрзио свијет, као туђег, несродног по духу… А ви нисте већи од Мене, и не дивите се зато, када и вас буду гонили за Име Моје, за Мене… Они ће за то одговарати, пошто нису у праву; јер сам их Ја и учио и чудеса им творио, “каква нико други није творио” никада у свијету.
Међутим, ви се не бојте, не бојте се својих прогонитеља: на помоћ у мукама ће вам доћи Сам Утјешитељ, Дух Истине; Он ће вас укријепити и у истини, Он ће Сам кроз вас свједочити о Мени; и ви ћете свједочити, зато што сте од почетка са Мном, као свједоци Моји, вјеродостојни очевици (15).
…Горко упозорење. Мрзиће вас, гониће вас, мучиће вас…
Али унапријед на то упозорава: “да се не саблазните” када то наступи…
Све сам вам рекао… И све учинио, “а сад идем код Онога Који Ме посла”. Не растужујте се: умјесто Мене тјешиће вас Утјешитељ, Дух Свети (већ трећи пут понавља о Њему Христос). Он ће вас наставити, и кроз вас и Мене прославити, што ће вама, који Ме љубите, бити радосно… Не тугујте. Ја сам побиједио свијет.
Затим Он изговара молитву Оцу, у којој говори да је испунио Своју мисију и сада моли Оца да сачува ученике и све вјернике “од зла”, јер је за њих Он “Себе принио у жртву”. И на крају моли Оца за будуће јединство свих у Њему, а кроз Њега и са Оцем: да буду једно, као што смо Ми једно. И нека љубав Очева и у њима буде, и Ја ћу бити у њима.
Служење Христово – учењем и дјелима – се завршило… Остало је још принијети Себе у жртву искупљења… И ево, извршава се: издаја, суд, смрт, погребење, васкрсење, јављања, вазнесење и слање ученика на васељенску проповијед – са утјешним обећањем: “Ево, Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин” (Мт. 28:20).
Те ријечи није могао да каже човјек. Њих је могао да каже само Бог.
 
…Ја сам се неочекивано за самог себе распространио… Али ми није жао. Само Слово Божије је увијек дјелатно и живо (Јевр. 4:12), и “Од Бога дато и корисно… за поучавање у правди и истини, да савршен буде човјек Божији” (2 Тим. 3,16-17).
А надам се да ће и читаоцу бити корисно… А ако се учини само “интересантно”, или се некоме учини чак и мало убједљиво – то само говори да бисмо послије тога требали добро и дубоко да се замислимо над тим фактом: Божије Слово је постало досадно и малу снагу има… То ме је навело да се изнова подсјетим на свој однос према Слову Божијем, како у семинарији, тако и на почетку Академије.
Са тим ћу и почети академске успомене о вјери.
+ + +
Ми смо у семинарији слушали досадне “приче о” светим оцима, учили “о” њиховим дјелима у црквеној историји и у историји проповиједи. Али никада и нико није узимао у руке ни једне књиге њигових дјела. Бојим се да оптужујем, али мислим да ни саме учитеље није интересовало – изван уџбеника… Али засада нећу о њима да говорим, него само о једном светоотачком цитату.
У Академији (не одмах) су ми допала до руку дјела св. Јована Златоустог, чини ми се, толковање на књигу Постања. На једном мјесту сам код њега срео једну мисао, приближно овакву: ако ти – савјетује он слушаоцима своје бесједе – нешто не разумијеш у Писму, не растужуј се због тога, него прими просто, на вјеру, без расуђивања, јер то је Божије Слово, а Бог говори само истину… Прими је онда са свом несумњивошћу, само због тога што је то Ријеч Божија…
Нешто слично, мада на други начин изражено, прочитао сам тада ја, бивши семинарист, васпитан у идолопоклоништву уму, и замислио се са сумњом: па није ваљда да и сам Златоуст вјерује и мисли тако како препоручује другима? Зар он тако “просто” вјерује Слову Божијем, као каква сељанка?
Признајем: не повјеровах ја тада чак ни Златоустом… Не, мислио сам ја тада, он то, у педагошким циљевима, само простаке убјеђује да тако просто мисле и вјерују у Слово Божије, у Свето Писмо: а сам он – не може тако мислити. Јер то је за њега – судио сам ја по себи – и немогуће. Како? Он, такав генијално-паметан и учен човјек, да тако, сељачки просто вјерује? Немогуће!
То није могло да стане у моју главу…
Авај! Ја још нисам био “сродан” њему са те стране, те зато и нисам могао да њега “смјестим” (Јн. 16:12) у себе. И дуго нисам могао да смјестим. Зашто? Тај случај ми пружа прилику да поставим опште питање о значењу “Слова Божијег” или “Светог Писма” за живу вјеру.
Вјероватно ће некоме изгледати чудно то, што сам се ја, семинариста, па још вјерујући семинариста, а послије и студент Духовне Академије, тако неповјерљиво понио према ријечима Златоустог, а тачније, према сили Писма? Сада ћу мало да приподигнем завјесу над том необичношћу, која, како се мени чини, није свима јасна.
Код нас, у духовној школи, а још више у семинарији, развио се необично ружан однос према Библији, према свештеним и светоотачким текстовима, према Слову Божијем: хладно неповјерење… Још док смо учили Катехизис м. Филарета у школи (за почетника ствар достојна сваког уважавања), текстови који се тамо цитирају никада на нас нису дјеловали убједљиво. Напримјер: Бог свугдје постоји. Одакле се то види? И одмах се наводе ријечи Псалмописца: “Куда ћу поћи од Духа Твојега? И од лица Твојега камо да бјежим? Ако се успнем на небо, Ти тамо јеси; ако сиђем у ад, тамо јеси” и т.д. и т.д. Одговорено је, “доказано”, и то је питање исцрпљено… Ми смо то учили, то смо одговарали када су нас испитивали. Али се нисмо убјеђивали у то. Какав је то доказ, мислило се у нашим маленим главицама. Јер, Слово Божије и Бог – то је све заједно, сједињено… То само вјерник исповиједа своју вјеру. А мени је потребан неки “доказ” са стране, да је то стварно тако, “објективно”, истинито… Како се то може урадити? Одговор је био спреман: умом. Сва школска мудрост била је прожета вјером у надмоћност разума над вјером, рационализмом, сколастичким методом “доказивања” предмета вјере… Али у духовној школи ни ум нису упражњавали: ни наши учитељи, а тим прије ми, младенци. И зато смо остајали незадовољени…
А у семинарији се само још више развијао тај хладни однос према Библији. Почећу са тим да ми никада нисмо дубоко – не само осјећали срцем, него се чак нисмо ни замишљали над самим тим ријечима: слово, ријеч, говор, бесједа, откровење Божије… Бог говори… Додуше, нешто нам је о томе говорио, у четвртом разреду, наш предавач Св. Писма Л.: о важности, о вриједности, о благоговејном односу[38] и тако даље. Али је све то пролијетало мимо нашег срца: није имало за шта да се прилијепи – нисмо ми још били завољели Слово Божије… А знање се даје само љубављу (1 Кор. 8:3). И ми смо веома ријетко, само када смо одговарали, Писмо називали “Слово Божије”; углавном смо говорили: Библија, или Свето Писмо, или краће – Писмо. И мада су нас учили да се пред читањем “Слова Божијег” морамо помолити, прекрстити се и чак га пољубити, ми то никада нисмо радили (а не сјећам се да су то радили и сами учитељи). (А да су и радили – што би, заправо, било и исправно, и прекрасно, и поучно за нас – ми бисмо се криомице потсмијевали таквим чудацима.) Али гле, кад смо стајали у храму, и на свеноћној, у редовима, по чину, приступали смо и цјеливали Јеванђеље – и тада је то било савршено природно, са уважавањем, са благоговенијем… И у цркви смо слушали Јеванђеље са истинитом вјером и светим благоговенијем… Али на часовима је било потпуно другачије: учење, шта ли, не знам – али ми Библији нисмо одавали никаквог поштовања. Ни њеном унутрашњем садржају, ни њеној вањштини. Нама су у првом разреду семинарије давали на дар од Синода по један примјерак црквенословенске Библије – на сав курс учења. Ми смо је узимали и равнодушно, заједно са другим уџбеницима, слагали у школске клупе. Били су, причало се, и још гори примјери: наводно су послије завршетка семинарије ученици злорадо буцали Библије и разбацивали листове по учионици. Ја се не сјећам таквог општег безобразлука. Тек су два-три објешењака, и то у првом разреду, буцали свету књигу, али остали то нису чинили; просто, нису се интересовали. И тако, мало-помало, у шестом разреду код многих од нас су Библије почеле да нестају: негдје су се губиле… Гдје и како – не знам. А посљедња два разреда ми смо се већ користили руско-словенским Новим Завјетом.
Али пошто је Библија била исти такав уџбеник као и други (историја, алгебра, геометрија, психологија и други), то је и однос према њој био потпуно исти: хладан. Чим је то уџбеник – одмах није интересантан! Јер, да је то било “забрањено”, недозвољено – била би то друга прича. И унутрашње нас Библија никада није прожимала. Није да нисмо вјеровали у њен садржај: све смо прихватали, али смо се према свему односили равнодушно; било то стварање свијета ни из чега, пролазак кроз Црвено море, чудо Јоне у трбуху кита[39] и све остало – свему смо вјеровали; а школска наука је још и “доказивала” “могућност” чуда, старајући се да сведе на минимум тајну чуда и да све објасни што је могуће природније, “реалније”. Но, кит, можда, заправо, и није био кит, са његовим малим грлом, неспособним да прогута човјека[40], него на кита налик ајкула, или нека друга велика риба, коју су простонародно назвали китом, и т.д. Или: вода се није једноставно раздвојила на два зида, надесно и налијево од јевреја (2 Мојс. 14:22), како је то очигледно и недвосмислено речено у Писму, него ју је, напримјер, вјетар отјерао из залива у море (вјетар се такође помиње, 21). Наравно, учитељи нису побијали ријечи Писма, али им се ипак хтјело да “докажу” некако “природно”, а не натприродно. А и ми, семинаристи, управо смо такве, “паметне” доказе, тражили. А просте вјере смо се (вјероватно, и учитељи) бојали – као нечега, ако не немогућег, а оно мало вјероватног и вјеродостојног… Тако је, пак, била постављена сва наша школа: сколастично-рационалистички. Наравно, није увијек такав метод био бесплодан – за срца. Напримјер, сјетих се сада случаја, једва ли не јединственог, космолошког “доказивања” битија Божијег… Ја сам још био дјечак, први разред, а са мном је ишао “васпитаник” петог разреда, А-в, по обали ријеке Цне, и због нечега смо повели причу о Богу: он ми је испричао (из курса философије на четвртом разреду семинарије) о том доказу: за све постоји узрок и почетак; постоји он и за свијет; свијет се није могао сам појавити ни из чега; слиједи – било је неопходно творачко дјеловање другог Првоузрочника, т.ј. Бога. Слиједи, Бог постоји.
И када сам ја то чуо, моје вјерујуће срдашце се тако било обрадовало и заиграло, да замало нисам видио Њега, “Вседержитеља, Творца небу и земљи, видимим же всем и невидимим”… Врло сам се био обрадовао… Моје је срце увијек тражило поткрепљења у својој вјери. Послије сам сазнао за Кантову критику свих “доказа” о постојању Бога, али тада сам био радостан. И друга “рационална” објашњења ипак су помагала да се држимо вјере, против воље за сумњом и навале невјерја. Хвала за то и семинарским наукама…
Али, како сам већ понављао, било је много више штете од тог “паметног” метода; ми смо се приучили да се бојимо “тајни”, да унижавамо просту “сељачку” вјеру, да је сматрамо недостојном “образованих” људи нашег “интелигентног” вијека. И зато нама Писмо и није изгледало убједљиво: оно није доказивало; оно је само тврдило, утврђивало. Ми смо, пак, хтјели доказе, хтјели смо његово “оправдање” са стране. На тај начин, испадала је потпуна изопаченост: Бог је хтио да кроз Писмо открије и утврди истину – о свијету, о човјеку, о историји, о спасењу – да се људи не би мучили незнањем или упадали у лаж. А ми Богу (!) нисмо вјеровали, него смо још тражили потврду и доказе од Њега… Зар то није ружно? Читао сам како је неки учени Енглез донио својем краљу велико научно дјело – у заштиту Библије. Краљ је примио, захвалио, али и разумно приговорио: “Ја сам до сада мислио да све остало има потребу за заштитом и доказом од Библије, а Ви њу нашли да штитите?!!?” Краљ је, несумњиво, био већи вјерник, и паметнији – што значи и логичнији – човјек од научника…
Е, исто то је било и са нама, “духовницима”, а нарочито семинаристима. Само, на несрећу, код нас није било таквих краљева око нас, а још није било ни својег “цара у глави”, нити је било искуства. Ми смо имали мало стварне, ватрене, дубоке вјере у Бога; али нама је још недостајала и дубина ума, да бисмо могли појмити стварну важност и необични значај које Слово Божије има за истину и вјеру.
Ето зашто ја нисам повјеровао ни светом и генијалном Јовану Златоусту, његовој искреној простоти. Ипак, са друге стране, нисам могао ни да помислим да он лаже, макар и у доброј намјери, ради “малих ових”: то се није слагало ни са светошћу његовог лика, ни са искреношћу његовог тона. Тако да сам ја остао у недоумици, и нисам му више вјеровао… Што сам не преживиш, ни другом не вјерујеш! (По истом оном закону спознаје – сродности.)
Ја сам много пута примјећивао да невјерујући људи не вјерују мојој искрености у вјери. А ја, тада, нисам могао да схватим: како је било могуће, напримјер, не читати Горког и чак се уопште не интересовати литературом? И када сам од једног изузетно ученог богослова чуо, да је то итекако могуће, ја сам га искрено пожалио: како је “необразован” он! И како се много чега лишава!
Ми све мјеримо – по себи, по својој мјерици… И ја сам – још дуго времена – остајао у одјећици коју су ми сашили на семинарији: нисам цијенио силу Писма. Ја сам му претпостављао “науку”, ум, “доказе”…
Ипак, постепено, чини ми се, у току прве двије године Академије, ја сам одрастао, разабрао се и увјерио се у савршену искреност Златоуста и у апсолутну истинитост његовог савјета… То је наставило да ми се разјашњава и послије: а сада ћу да сведем у једно своја искуства о Писму, тачније, и боље – о светом Слову Божијем, да бих их подијелио са вама.
Да, ми, семинаристи, на најдубљи могући начин нисмо били у праву када је био у питању наш однос према Св. Писму: како са стране вјере, тако и са стране разума. Данас то мени изгледа тако очигледно и јасно, и могу то лако да докажем. Са стране вјере – ништа простије од тога. Ако сам ја вјерник (а ми јесмо били вјерници, само нисмо вјеровали дубоко, живо), онда за мене Библија јесте “Ријеч Божија”, т.ј. кроз њу говори Сам Бог, Дух Божији. “Сво је Писмо од Бога дано” (2 Тим. 3,16). Како онда ја могу да је не примам? Како могу да сумњам? Како за Свето Писмо могу још негдје да тражим потпору? Савршено очигледна бесмисленост! Па зашто онда ми то нисмо видјели тада? – Зато што још нисмо довољно вјеровали, зато што смо слабо вјеровали, зато што нисмо вјеровали живо… Вјера је наша била више “по предању”…. А и још зато што смо били преко мјере заражени школском “вјером” у ум – као и сви интелектуалци тог периода (XIX вијека, нарочито друге његове половине).
Али онда сам ја приступио питању о Слову Божијем – “од разума”. То је било послије, када сам, постепено, већ био разјаснио себи основе религиозне и сваке друге гносеологије (теорије спознаје). Тада сам увидио савршену – до самоочигледности – неспособност ума у области предмета вјере, потпуну непримјењивост, чак и противозаконитост његовог дјеловања у њему несвојственој сфери свијета натприродног… На моју срећу, савршено сам се био разочарао у самодржавље ума и знања; разбио сам тај идол у парампарчад и бацио га са палубе своје душе, а и својег ума: умом сам се ослободио од ланаца којима ме је исти тај ум био оковао. И какву сам тада, од тога, добио слободу! Али о томе ће бити ријечи касније… За сада ћу те закључке да приложим уз мисли о Слову Божијем… Кад сам раскинуо окове ума, истовремено сам схватио (постепено, наравно) да за поткрепљење основа и појединачних истина вјере мени није потребан за то неспособни ум, него самооткровење тог, натприродног, свијета. Ја сам већ знао да је пут сваке спознаје – у непосредном откровењу самог битија оном који то битије спознаје, т.ј. опажајућем субјекту. И тај исти пут је јединствено примјењив и у религозном “познању”: Бога и Његове истине – Сам Он открива… Другачије и не може бити. То је тако – због цијелог низа разлога. То је самоочигледно. А и да није “очигледно”, за сада би морало бити прихваћено због повјерења у вјеродостојног свједока истине: Бога. Друге основе за истину нема. Тако је мене управо разум привео ка вјери: а себе је он одгурнуо у страну, као за тај посао немоћног учитеља… Подробније ћу то изложити послије. А тада сам ја унутрашње – и вјером, и умом – схватио Златоустов савјет о “простоти” прихватања Писма… И мало-помало тврдо стао на то тло, на којем и досад стојим… Додуше, код мене се то одвијало не баш сасвим “просто”: било је неопходно проћи немалу школу философске борбе управо против философије, схватити и надвладати лажни пут рационализма, вратити се спознаји ексклузивном важношћу откровења; требало је одрасти и у вјери; требало је – укратко – вратити се “простоти” вјере. Али та нова простота више није била она стара, дјечија, простота по традицији, па чак не ни простота од срчане тежње моје сопствене душе ка вјери која не расуђује; не, нова простота је прошла кроз испитивајући огањ “знања”, кроз другачије искуство у духовном животу; и зато се може рећи да је то “свјесна” простота, осазнана, оправдана… Сада је она – тврђа, стабилнија од оне неиспитане, дјетиње “простоте”. Ја се сада више не бојим ни тајни, ни чудеса, не тражим више вјетар који би води подигао зидове, нити за Јону тражим ајкулу која личи на кита. Вјерујем Писму онако какво оно јесте, јер је оно РИЈЕЧ, ОТКРОВЕЊЕ САМОГ БОГА! А ја вјерујем у Бога… Зашто ја вјерујем – и како вјерујем – то је већ друго питање; о томе ћемо писати даље. Али ја вјерујем. Вјерујем – но, ако ни због чега другог, а оно зато што другог темеља за истину у мени нема – послије раздробљења ума. Али постоје и друге основе за то. И ја стајем на фундамент Писма, опирем се на Слово Божије. Оно је за мене постало ауторитет. Ево како ја поступам сада. Када пред мојом свијешћу стане неко за ум напостижно питање, ја се обраћам Божијем откровењу и гледам: шта оно, шта САМ БОГ говори? И макар ја ништа не схватао умом – мене то неразумијевање више ни најмање не узбуђује, као што је то био случај у семинарији; чак се и радујем тој непостижности: управо тако и мора бити за ум, макар то и “противрјечило” (како погрешно говоре о разлици, о “неподударности”, “супротности”, што није исто што и “противрјечност” разних свјетова) мојем разуму; ја спокојно читам Слово Божије и речено примам савршено мирно и убједљиво: САМ БОГ ЈЕ РЕКАО! ШТА ЈОШ ТРЕБА?! ШТА ЈЕ ОД ТОГА ЉЕПШЕ? КАКАВ ЈОШ ДОКАЗ ТРЕБА? – Узећу примјер вршења Тајанства Евхаристије… За разум је то страшно и да помисли: хљеб и вино се претварају у Тијело и Крв Христову… Више то није хљеб и није вино, него САМ ХРИСТОС ЖИВИ! Сам Богочовјек, Бог!..
Лично сам доживио да ми сабесједник-невјерник, са нескривеним потсмијехом човјека који “све разумије”, каже да не само да он не вјерује у то, него је и увјерен и да ја, “као образовани интелектуалац”, такође не вјерујем у ту “немогућу” ствар, и да обмањујем друге, као да, кобајаги, вјерујем у то… Ја сам савршено прекрасно схватао сво његово невјерје: оно ми је одавно било познато. Али он није могао да схвати мене, јер моје искуство вјере и знања њему још увијек није било доступно. Ја сам му тада изјавио, и сада изјављујем, да ја савршено вјерујем у несумњивост и неспорност истине претварања хљеба и вина у Тијело и Крв…
Али, зар се није мој ум разочаравао том очигледном недоумицом, и зар се није збуњивао сумњом: како то све може да буде? – О, да, много, много пута! Одговори на сумње, пак, нису одувијек долазили од вјере. Они су били веома разнородни. Али сада, када говорим о Писму, указаћу само на један од њих. Зашто ја вјерујем тако? Зато што је то савршено категорички и јасно и вишекратно тврдио Сам Господ Исус Христос, Сама Истина (“Ја сам… Истина”, Јн. 14:6); “Примите, једите: ово је Тијело Моје”… “Пијте из ње (чаше) сви, јер је то Крв Моја…” (Мт. 26:26-28)… Овим су се саблазнили плотски умом јудеји, па чак и неки од ученика Христових – и сасвим отишли. Али Он их није зауставио, није рекао да су они улудо Њега схватили буквално, “просто”, а не “симболично”. Напротив, Он Се чак и дванаесторици обратио, са оваквим ријечима: “Да нећете и ви да одете?” – тако пита у Себе увјерена, човјечије слабости не бојећа Се Истина!.. И дванаесторица не одлазе. Петар говори: “Господе! Коме ћемо ићи?” – Немамо куда! Уистину, никуда више. А ка Теби можемо и морамо, јер Један “Ти имаш ријечи вјечнога живота” – и спаситељне, и несумњиве истине (Јн. 6:67-69). Тако и ја… Друго је, опет, питање – зашо ја вјерујем баш у Господа Исуса Христа и, консеквентно, у Његово Јеванђеље… О томе ће се још говорити. Али ако већ у Њега вјерујем, онда прихватам Његове Ријечи, Његова откровења, као нерушиво вјеродостојна: Бог је рекао! Крај свим питањима! Тако јесте! Таква је истина! И ја у свој пуноћи и дубини прихватам Тајну за ум, али истину за душу – о Тијелу и Крви!..
Та питања не ничу увијек. Мада, као што је познато, ми нисмо у стању да својом вољом контролишемо логичке асоцијације идеја; оне могу долазити чак и против наше воље и наших жеља; али све може да прође и без питања. А ако и наиђу – одгурнеш их “руком” све твоје претходне вјере, разума и искуства – и спокојно и тврдо продужаваш да вршиш тајанство…
Постоје и друге основе за овакву моју вјеру (ауторитет Цркве, Отаца, искуства светих, чак и неке помоћне потпорице разума); али једно од најтврђих основа јесте – Откровење Слова Божијег, Ријечи Самога Бога: “Рече и би!”. Рече и јесте!
Узећу још један примјер.
Бог јесте Пресвета Тројица. Док се то макар у малој мјери не открије нашем духу, та истина плотском уму изгледа не само непостижна, него чак и кобајаги неприхватљива, такође “противрјечна” “законима” разума: три и један? “Немогуће”. Али моја ми је “гносеологија” већ давно математички доказала да наш разумчић не смије уопште чак ни да замуца о било каквим “немогућностима” у другим свјетовима… То је, већ, за њега крајња дестинација! Истина, њему (и “мени”) је то непостижно. Несумњиво! Али то је све. И ништа више! Ни један једини корак даље. “Не разумијем”: то је правилно и смирено-логично. Ни ја разумом не разумијем. Али засад (до искуства “лицем у лице” – 1 Кор. 13:12) прихватам… На основу чега? На основу тога што је то откривено, речено, дато! Барем на основу само овог: учите и крстите “у име Оца и Сина и Светог Духа”! (Мт. 28:19). Сви су једнаки, а “име” је једно.
И то је довољно, довољно! И превише! Чак се бојим да будем дрзак и да испитујем Тајну: “Не трпи тајна испитивања”, говори се у црквеној стихири… И мој ум то зна тачно, јасно, чак по философским закључцима. А моје срце уопште не воли да “испитује”: то је за вјеру дрско, грешно… Не бих да се понављам, говорећи да је то чак и противоумно (безумник рече у срцу својем…). И вјерујем, вјерујем у Оца и Сина и Свјатаго Духа, вјерујем и исповиједам! Окровење је дато, такође, и о непостижном оваплоћењу Сина Божијег. И о Благодати Светог Духа. И о будућем загробном животу. И о тајанствима. И о Цркви. Све стоји на темељу Писма, на несумњивом Слову Божијем: Бог је рекао! И ја сам почео да читам Слово Његово – не семинарски, него хришћански.
А ту је на помоћ дошла већ искушена сила дејства самог Слова Божијег. До сада је за мене оно било нешто као “вањски” ауторитет: вјерујући у Бога, ја сам тим самим бивао принуђен да “примам” и Његову ријеч… Али, постепено, и вишекратно, хиљаду пута, истинитост Писма, а посебно Јеванђеља, почела је да се за мене пројављује изнутра њега самог. Појаснићу то. Два су главна пута дејства ријечи Божије: један – природни, а други – натприродни, један – више или мање обично-срчани, рационални, други – духовни, тајанствени, благодатни. Може се додати и трећи, допунски, историјско-критички… И сви су они “научни” – само на разне начине. Објаснићу.
Почећу од посљедњег. Многи истраживачи и заштитници Јеванђеља настојали су да објасне на чему се заснива вјеродостојност тих источника наше вјере. И одговора је било много – готово од самог појављивања Јеванђеља и Посланица – па све до наших дана. Постоји цијели низ брошура у којима је сакупљен тај материјал. Нећу се сада заустављати на њему. Поменућу само, примјера ради, интересантан предговор књиге свјетовног писца, адвоката санкт-петербуршког Б. Гладкова[41]. У предговору свог толковања на Јеванђеље он из своје аутобиографије наводи како се, као и многи његови пријатељи и савременици невјерници, он мучио незадовољством, како се дивио душевном миру хришћана, како се заинтересовао – на чему се он то код њих базира. Одговор је био: на вјери у Христа Спаситеља. А на чему стоји та њихова вјера у Христа? – На Јеванђељу прије свега. Какав је онда источник његове вјеродостојности? Да ли је оно несумњиво? – И он је ријешио да то питање истражи историјско-критички: да ли су давно и несумњиво записана Јеванђеља. Показало се да постоје историјска свједочанства још из првог вијека, а о другом вијеку нема потребе ни да се говори, из којих постаје јасно да су Јеванђеља била веома блиска догађајима које описују; још су били живи свједоци или, у крајњем случају, слушаоци очевидаца Христа… Његов предговор је веома интересантан и поучан за почетнике… О. Јован Кронштатски је веома одобравао штампање ове књиге.
Постоје и друге сличне брошуре… Али ја не цијеним баш превише тај метод – мада и признајем његову релативну вриједност, посебно за људе који се још увијек нису отргнули од поклоњења уму и “науци”; мени то изгледа прилично досадно. Тај сам материјал читао без срчаног трепета; можда бих у семинарији читао са задовољством, али тада сам ја још увијек вјеровао у ум.
Али је зато за мене много убједљивији метод који излази из једне друге равни: из унутрашње вјеродостојности Јеванђеља.
Ја сам то још давно увидио – и до дан-данас стално осјећам и преживљавам. Али за почетак ћу да испричам о једном свједоку са стране. Ја имам друга, хришћанина из јевреја, изузетно ученог философа свјетског реномеа, професора универзитета Ф[42]. Једном сам га питао – како је он, јевреј, веома учен човјек, пришао хришћанској вјери? При томе, искрено, ни од кога не принуђиван… Па још и тек послије 13 година проживљених са женом хришћанком у којима је живио у јеврејству, или, боље речено, у интелектуалној индиферентности. Он ми је написао шта га је привело ка вјери у Јеванђеље… Шта, заправо? – Његова “унутрашња вјеродостојност”… Њему, као веома интелигентном, а искреном и поштеном човјеку, који је читању Јеванђеља пришао без икаквих предубјеђења, док га је читао – постало је потпуно јасно и очигледно да су њега писали очевици, савршено искрени људи; да то није поетска творевина о “легенди”, него нелукаве забиљешке “о савршено извјесним међу нама догађајима” (Лк. 1:1).
Као философ, он се није бојао – налик на друге пубертетлије мисли – ни чудеса, ни неких ситних разлика у описивању догађаја код четири јеванђелиста: није све било ни просто, ни разумљиво. Али све је то блиједило пред очигледном неоспорношћу реалних факата. И остајало је једно од два: или да упорно, упркос својој савјести и разуму, не вјерује, или да, напротив, прихвати чињенице, односно, што се оно каже, да “повјерује”; мада овдје, ученом уму, заправо, није била потребна вјера као “увјереност у невидљивом” (Јевр. 11:11), него просто прихватање онога што су видјели други, али вјеродостојни, “који испрва сами видјеше и служитељи Слова бијаху” (Лк. 1:2). Он није почео да се тврдоглаво супротставља: њему, поштеном, паметном и искреном, то би било неиздрживо. И крстио се… На радост, наравно, породице, која никада није смјела “ћаћи да буде ћаћа”… Интересантно, али он се потом ипак подао налетима сумњи – при чему логички сасвим неоправданим – што је веома илустративно: ту ми већ стојимо пред другим начином утврђивања вјере – благодатно-емпиријским и, консеквентно, тај природни пут прихватања вјере – из повјерења у вјеродостојне свједоке и због на вјеровање присиљавајуће вјеродостојности догађаја – још не рјешава читаву ствар. То је и разумљиво: све док сами нешто не прихватимо, лично, непосредно, све до тада ће нам свједочења других људи личити на полумртви, туђи капитал, којим смо се ми само привремено користили. А сасвим је друга ствар када иста та вјеродостојна свједочанства легну на већ живу вјеру (била она традиционална “дјетиња”, или, пак, већ и проживљена у сопственом искуству, “своја”); тада ће и “туђа” саопштења бити прихваћена са радошћу, као наша властита. Ипак, и без наше вјере, несумњива унутрашња вјеродостојност Јеванђеља привела је вјери не само ученог философа, него и милионе других људи.
Ту вјеродостојност ћу илустровати помоћу неколико примјера, мада је, заправо, сво Јеванђеље савршено “очигледно”, као “просто” испричан било који историјски догађај. Том особином простоте записивања нарочито се одликује Јеванђеље од Марка, зато што га је по ријечима простог рибара Петра записао његов ученик Марко. Други јеванђелисти – Матеј (бивши чиновник за прикупљање пореза – митар), Лука (образовани љекар и писац) и Јован (иако и рибар, он је постепено достигао висине созерцавања) – били су, да тако кажемо, “културнији”, и већ су имали, сваки на свој начин, планове и посебне циљеве када су почињали да пишу своја Јеванђеља. А Петар је без икакве систематике причао главне догађаје из живота Господа његовог. Неки вјерник је замолио Марка да то запише; и овај се постарао – богомудро! – да то запечати, просто и буквално. Све ово је очигледно сваком читаоцу који без икаквих предубјеђења приступи читању. И ја савјетујем свакоме да то емпиријски провјери: нека сад, овог тренутка, узме ово Јеванђеље и почита, гдје било. Но, напримјер: о призвању апостола (1:16 и даље), о исцјељењу Петрове таште, о привођењу Исусу Христу “кад би пред вече, пошто сунце зађе” (1:32) “болесних и бјесовима опсједнутих”, и т.д. и т.д…
Свједочим да сам ја, хиљаду пута читајући Јеванђеље – нарочито од Марка – “видио”, могу слободно тако да кажем, догађаје који су се одиграли на тој “Светој земљи”… И једноставно није остајало никакве сумње у непобитну вјеродостојност свега описаног; а да нисам прихватио, ја бих морао или да полудим, или да говорим против очигледног. А нарочито ме је – увијек, и до данашњег дана – радовало и бодрило на хиљаде ситних детаља, разбацаних по свим Јеванђељима. О томе сам већ написао неке забиљешке (оне су – код Ш.) под насловом “Детаљи у Јеванђеоским догађајима”: тамо је сакупљено подоста чињеница. Али да не бих сада читаоце упућивао на то, њима, вјероватно, непознато и недоступно дјело, а будући да подозријевам да ће се они разлијенити, и да неће сами узети Јеванђеље да га почитају барем на 10-15 минута, а и да бих за претходне своје забиљешке дао и живе илустрације више изложених мисли, посветићу, са радошћу, неколико страница јарким примјерима “унутрашње вјеродостојности” Јеванђеља… Мени самом је пријатно да се наслађујем “гледањем” Христа…
При томе ћу нарочито истицати оно што обично пролази мимо наше пажње. Господ, Син Божији, Богочовјек, Који је јуче дан провео са ученицима, увече “исцијели многе болеснике од разнијех болести, и многе бјесове истјера” (Мк. 1:34), разумије се, уморио Се, као човјек, а уморили су се и апостоли који су били са Њим. Наступила је ноћ; сви су уснули које-гдје у колиби за примање гостију. Преморени ученици, прије тога још изморени од лова рибе, тврдо су спавали. Нису ни чули шта је урадио Исус. А Он, док су сви слатко одмарали, “ујутро врло рано уставши “, док је, вјероватно, још било тамно, “изиђе” непримјетно, да не пробуди Своје преморене сараднике, да остане насамо: “и удаљи Се у пусто мјесто, и ондје Се мољаше Богу” (35). Послије су се пробудили и ученици. Почели су да Га траже. Ујутро се већ искупио и народ, који је јуче својим очима видио толико благодатних чудеса, и тај народ се пита: “Гдје је Он?” “Симон и који бијаху са њим” Га нађоше и “рекоше Му: траже Те сви” (36,37).
Погледајте, дакле: каква жива, очигледна слика! Или још. “Подиже се велика олуја; валови тако заљеваху у лађу, да се већ напуни. А Он спаваше.” Гдје? – “На крми”, и при томе “на узглављу“. Нешто су Му били поставили под главу Његову Божанствену, Богочовјечанску… Испрепадани ученици нису спавали. Пробудили су Га. “И уставши Он запријети вјетру и рече мору: Умукни, престани!” И, о, чудо чудесно: “Вјетар утихну, и постаде тишина велика”… То се десило одмах – што је потпуно противприродно: таласи на језеру ударају још сатима такозваним “мртвим таласом” послије завршетка буре (4:37-39).
Ја сам већ писао о васкрснућу 12-годишње дјевојчице, кћерке Јаира, како она “хођаше” по соби (5. глава) – детаљ који је сачуван само код јев. Марка.
А ево и потресно чудо нахрањивања пет хиљада људи, не рачунајући жене и дјецу, са пет хљебова… Значи – било их је око седам-осам хиљада, вјероватно. Тако се интересовао јеврејски, тада још Богоизабрани, Израел. Да ли је данас тако?
Господ “нареди… да се размјесте у редове на зеленој трави. И сједоше у редове, по стотину и по педесет (6:39-40)… И чудо се десило пред очима свих. “И накупише комада дванаест котарица пунијех (хљеба) и од риба” (43).
Признајем, ја сам се бојао, још у духовној школи, када сам на литијама слушао све те ријечи када се благосиљају округли, чисти “хљепчићи”: “Господи Исусе Христе, Боже наш, благословивиј” у оно вријеме “пет хљебова и пет тисјач наситиви, Сам благослови” и овдје, сада, Сам благослови “и хљеби … сија и умножи”: па зар је то све, заиста, зар је то све стварно било тако? Пет хљебова на пет хиљада? О, како се мени хтјело, како ми се трепетно хтјело да је то било тако, да је било! А разумчић се све бојао, бојао се “чудеса”… И бојао сам се ја за освештање “хљепчића”. И много касније, када сам почео да вјерујем Слову Божијем просто и тврдо, и сам сам изговарао те свете ријечи са спокојном одлучношћу; јер сам већ знао, историјски вјеродостојно знао: то је било! Зато што је било “на зеленој трави”… И зато што су сједили у редовима… И “дванаест пуних корпи” понијели послије тога… А други пут, кад је “било око четири тисуће”, наситили су се од седам хљебова и накупили шест корпи (8. глава), Он је наредио “да посједају на земљу” (6). “Зелена трава” се ту већ не спомиње: значи, то је била обична, сува палестинска земља; а тамо је била, вјероватно, удолина, на којој зеленило још није било спржено јужним сунцем; то је и скренуло пажњу мјесног становника – рибара.
А ево, спрема се и улазак у Јерусалим. Спаситељ је послао двојицу по магарца. “Они пођоше, и нађоше младог магарца”… А гдје? У каквом положају? – “привезаног код врата на улици”. Цијела слика: врата, улица, привезан… “И одријешише га” (11:4)… Испитивање на суду… Испочетка, кад су на Господа лажно свједочили, “Он ћуташе и ништа не одговараше”: и без тога је свима било јасно да нема довољно доказа да се Он убије по закону. Тада првосвештеник пита директно: “Ти ли си Христос, Син Благословенога?” то јест – Бога? “А Исус рече: Ја” (14:61-62). Тада првосвештеник, раздравши хаљине своје, рече: “шта нам требају више свједоци? Чули сте хулу на Бога; шта вам се чини? А они сви казаше да је заслужио смрт” (63-64). Господа су осудили за то што је Он Сам о Себи рекао истину: “Ја сам Син Божији”… Мироносице су у празном гробу угледале анђела, као младића, како сједи са десне стране гроба, обученог у бијелу одежду, и ужаснуле су се. Кад су од њега чуле за васкрсење Господа, “изашавши, побјегоше” – но, наравно, побјегоше! – “од гроба; обузе их страх и трепет”… А даље? “И никоме ништа не казаше, јер се препадоше” (16: 5-8)… Боже! Како је све то очигледно, и разуму разумљиво, и срцу јасно… Уистину – несумњиво унутрашње вјеродостојно! И само предубијеђена, или у злу огрезла душа је у стању да побија те очигледне чињенице.
А ми се радујемо. Ми кроз ту вјеродостојност растемо “од вјере у вјеру”.
И колико је било случајева, када сам ја, потпуно неочекивано, приликом читања Јеванђеља, а посебно у храму, на литургијама, одједном опажао неки најмањи, најситнији детаљ, који ми до тада ни на памет није падао. Ево још неколико малих примјера… Иду у Јерусалим. “Исус иђаше пред њима, а они се чуђаху и за Њим иђаху са страхом”. Послије тога Се Он, очигледно, заустави и, “позвавши дванаесторицу”, “опет им поче казивати шта ће бити с Њим” (10:32).
Приликом изласка из Јерихона Вартимеј “слијепи сјеђаше крај пута”. Почео је да Му се моли да га исцијели. “Исус Се заустави”. Стаде… Чека… “Рече да га позову”. “Зову слијепог и говоре (не зна се ко: предавало се по гомили) му: не бој се, устани, зове те”… Чак не говоре ко га зове, него просто “зове те”… Шта је са слијепцем? “А он збацивши са себе хаљине, устаде и приђе (није потрчао, како би слијепац трчао?) Исусу”. И одмах прогледа (10:46-52). Зашто је збацио хаљине? Не знам. Ни сада не разумијем. Тај детаљ апсолутно није неопходан. Напротив, чак: ако га већ “зове”, не би требао о одјећи да мисли, него – да иде што прије. А он ју је скинуо. Шта Ви, читаоче, о томе мислите? Инетересантно… Да, све је то било, било…
Но, и посљедњи детаљ. О пијетлу. Само је Петар знао детаље те за њега страшне издаје и, наравно, памтио их је: зар он да их заборави? Други јеванђелисти (Мт. 26, Лк. 22, Јн. 18) говоре само о једном кукурикању. А Петар (преко Марка) – о два. Он се у двориште Кајафе провукао захваљујући Јовану, “који бјеше познат код главара свештеничког” (Јн. 18:16), и гријао се са другима код ватре. Ноћ је била хладна. “Једна од слушкиња” видјевши Петра, препознаде га: “И ти си био са Исусом Назарећанином…”
Очигледно, из знатижеље, не једном је ишла она да гледа Чудотворца: слуге господе много знају… “Али он се одрече”: “не знам нити разумијем”… Ипак се уплашио. И само што је послуга отишла, он непримјетно “изађе напоље на предње двориште”. Биле су двије ограде.
“И запјева пијетао”… Већ су били “први пијевци”… сати око девет навече. Али слушкиња је, очигледно, била немирна особа, а од господара се заразила непријатељством према Исусу и ученицима, и изашла је, као што се види, по други пут. Петра није нашла у првом дворишту, вјероватно је питала друге гдје је он, и изашла на вањско двориште, и “опет кад га видје поче говорити онима што стајаху ондје: овај је један од њих”… Ах, како је све то истинито за жену. Видите?! “Он се опет одрицаше”… Слушкиња је отишла… “И мало за тијем”, већ се приближила поноћ, “присутни почеше” опет да га испитују: “ваистину си један од њих”. “Он се поче клети: не знам тога Човјека”. “И други пут запјева пијетао”. Било је вријеме “других пијетлова”, као што су код нас говорили на селу. “И сјети се Петар ријечи које му рече Исус” (Мк. 14:72): “прије него пијетао двапут запјева, три пута ћеш Ме се одрећи” (30)… Остварило се… Други јеванђелисти “прве пијетлове” нису помињали. Али Петар је то памтио итекако добро… “И стаде плакати” (14:66-72). Јев. Матеј додаје: “горко”… Онај који се одрекао није се осмјелио да сам то помиње: не би било смирено њему самом да о томе прича… И изашао је из дворишта… Куда је он пошао послије, са својим сузама? Шта је преживљавала његова ватрена душа која је неких три-четири сата прије тога обећавала: “ако се и сви саблазне, али ја нећу”?! (14:29). То се не зна… Ја мислим да је он дуго лутао по тамним улицама уснулог Јерусалима и плакао… и плакао… и плакао…
А како и не плакати?! А пред јутро је већ дошао тамо гдје су се обично искупљали и ноћили апостоли. И уснуо тешким сном. Али не задуго. Ујутро је, вјероватно, ћутао. Душа се његова растрзавала: одрекао се!.. Три пута се одрекао… И наставио је да плаче…
+ + +
… Да ли сте сада осјетили, да ли сте сада увидјели, са свом несумњивошћу, како су истинита, вјеродостојна – по самом свом унутрашњем садржају, по простом духу приповједача, по безбројним реалним подробностима – како су очигледна Јеванђеља?!
И ту нема чак ничега “натприродног”, мистичног, тајанственог; напротив, и за ум, и за расуђивање, и за интелектуално осјећање, ако хоћете, “унутрашње-научно” истина стоји пред нама у несумњивом виду. И због тога, када сам прије говорио да су разуму потпуно недоступни религиозни натприродни предмети, ја сам под тим подразумијевао њихову суштину, а не њихово постојање; они су изван и изнад разума: Бог, Тројица, оваплоћење, Благодат, други свијет – непостижни су за разум. Али у Христу Богочовјеку Његова природна страна, човјечанска, савршено је слична нашој природи, и мора бити доступна и опажању и разумијевању (опет по закону сродности наше заједничке природе) – и била је разумљива. И ту је нашем разуму потпуно примјерено, чак и обавезно, да се увјерава у вјеродостојност најприроднијим својим методима: размишљањем, психолошким поређењима, својим осјећањем за истину и т.д.
И учени философ Ф., када је почео да чита Јеванђеље, без икаквог труда је “разумом дошао” до очигледности догађаја. И “повјеровао” је.
И ја, на основу свог искуства, веома савјетујем да читамо Јеванђеље, када хоћемо да укријепимо своју вјеру, да се обрадујемо у њој, или кад наиђе некаква сумња: никакве академије, никаква историјско-критичка истраживања, никакви логички докази не могу дати толико, колико може дати нај”простије” читање Јеванђеља… То је – из искуства… И схваташ зашто је св. Серафим сваке седмице читао све јеванђелисте; зашто мисија почиње са најобичнијом причом о јеванђеоским догађајима; зашто Библију, а нарочито Нови Завјет, штампају на свим језицима, у милионима примјерака, и зашто њу читају више од свих других књига. Ништа тако не подиже завјесу над тајном “онога свијета”, ништа тако очигледно не “открива” реалност, истинитост, објективност натприродног битија, као што то чини управо то исто “откровење”.
А ако ми, због љености своје, не можемо читати по једног јеванђелисту на дан, могли бисмо барем да му удијелимо пажњу на неких 3-5 минута. Некада је и то довољно. Одједном, изненада пронађеш нови бисер, или просто обновиш душу већ познатим, али од времена изблиједјелим фактима… И опет заигра срце; и оживи вјера, баш као трава, пошкропљена јутарњом росом…
У крајњем случају, читајте барем када вас спопадну сумње, кад вјера почне да слаби, кад наиђе туга, патња или потиштеност; наћи ћете и истину, и утјеху.
“Ислеђујте Писмо” – заповиједио је Сам Христос јудејима, “а оно свједочи о Мени”” (Јн. 5:39). “Ти од дјетињства знаш свештена писма, која те могу умудрити на спасење вјером у Христа Исуса”, – говори ап. Павел Тимотеју (2 Тим. 3:15).
И читати треба “просто”, са отвореним срцем, непредубијеђеним умом. И тада не треба чак ни “тражити” доказе, него само читати просто. И истина ће сама, изнутра, засијати. Лик Христа ће Се појавити пред очима… И колико је било таквих примјера…
+ + +
Али ево шта ми се дешавало да уочим, или да од других слушам: једно те исто Јеванђеље једном заигра таквим живим спектром боја, тако јако и убједљиво разоткрива истину; а други пут све у њему изгледа буквално мртво, хладно, недјелатно. И исте подробности догађаја, савршено непобитне и вјеродостојне разуму, у таквим околностима не остављају на нас никакав утисак. Чак ми је и професор Ф. писао о томе, из властитог искуства. И семинаристи су читали и учили, и сва знања су се слијегала у хладни и суви пласт меморије, али нису проницала до срца… И обратно: други пут сво твоје биће задрхти, затрепери од двије-три прочитане ријечи, нарочито у храму.
“И гле, жена из тог града, која бијаше грешница, дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе алабастерову посуду са миром, и ставши позади (пред Њим је био сто, око којег су “полијегали” гости, – митр. Вениамин), код ногу Његових, плакаше и стаде прати ноге Његове сузама и отирати их косом од главе своје, и цјеливаше ноге Његове, и мазаше миром” (Лк. 7:37-38).
Какво срце грешничко не би стало тик уз ту срећну жену (Господ ју није назвао блудницом, него “ова жена”, име поштовања (7:44))… И колико ли је у свијету суза проливено за протеклих 2000 година над њом и са њом…
Откуд таква разлика? Ја сам већ примјетио да се приликом читања Јеванђеља не треба оптерећивати никаквим необичним, макар и приличним циљевима, као што су, напримјер, сакупљање материјала за будућу проповијед, обиљежавање важних мјеста ради писања рада, учење напамет, претварање у материјал за лекције и томе слично. Све то обично шкоди дејству духа јеванђеоског, тјера га од нас. Сјећам се, напримјер, како сам ја, када сам већ био предавач на Академији, читао у келији Јеванђеља… Било је свијетло на души, интересантно и живо за ум… Али када сам одлучио да са тим уклопим и други задатак – да за текстове које сам био намјерио да пишем обиљежим у Јеванђељу нека мјеста о “Царству Божијем”… Само што сам почео да се бавим тим дјелом, јеванђеоска свјетлост се моментално угасила. Пробао сам да поновим, да се гоним за два циља истовремено, и другог, и трећег дана. Авај! Узалуд. Јеванђеље је било мртво… И морао сам да се одрекнем од другог задатка; молећи од Господа да ми опрости, смирио сам се и почео да читам по старом, “за спас душе”… Мртвац је оживио…
Овдје се сусрећемо са религиозним законом: благодат Божија, или Бог, не допуштају човјеку да их користи у не-Божанствене, споредне, земаљске сврхе. То је, у суштини, јудејски, материјалистички приступ Богу, Спаситељу: тражите Ме зато што “хљеба једосте”, а Мене Самог не љубите… И тада Господ скрива лице Своје… “А Он прође кроз гомилу и сакри Се”. Бог, благодат, Спаситељ – не могу бити “службени”, ропски инструменти у рукама Своје твари: Бог је Господ, Господин свих, а не оруђе њихово. Иначе, ту се чини гријех против Треће заповијести: “не узимај узалуд имена Господа Бога Твојега”.
То је – јасно.
Али некада човјек не задаје себи такве циљеве; чита просто, али ипак Слово Божије за њега бива блиједо. И обратно: када не очекује, оно се одједном разгори унутрашњом свјетлошћу, заживи, оживи… Тада оно бива тако непобједиво убједљиво, да никаква сумња уопште није замислива: истина стоји у срцу и уму – са апсолутном вјеродостојношћу и силом.
Ја себи то објашњавам трећим путем (или методом доказивања) реалности Слова Божијег: благодаћу. Слово Божије – то је Бог Који говори. У Слову Божијем сакривена је сила Божанске благодати. Она, као и све Божије, не подлијеже принудним законима акције. У њеној је вољи или да пројављује себе, или да се не открива, или да се сакрива. И тада нам никакви наши природни напори – ни историјско-критичке брошуре и исјечци, ни чињенице унутрашње-убједљиве вјеродостојности – помоћи не могу. Напротив, могу чак и да чине препреку сили свјетлости истине, јер ми хоћемо насилно, својим ниским снагама да потчинимо себи вишу Силу; а то, наравно, није у нашој моћи. То може да нам запријети опасношћу да упаднемо у магију. Благодат одлази. А кад она одлази – сам вањски омотач истине, саме ријечи остају немоћне и недјелатне. Или, другим ријечима: сила, пак, остаје у ријечима, али од нас (односно, од мене, а не од свих) се она удржава од дејства. И обратно: када Бог Сам благоизволи, и из простих ће ријечи засјати свјетлост живота. Кратко речено: истина, Дух Свети, Христос – сакривени у Писму, у Својем Слову, Сами Се откривају човјеку; Сами дају Своју благодатну свјетлост; и тек у тој свјетлости нама почиње да сија свјетлост Писма. Већ сам наводио поређење: сунце озарује таму ноћну, и све се види. У електричним проводницима постоји енергија, али ако јој је пут прекинут, ништа се не види; “пустили струју” – и све се освијетлило.
Ето зашто је читање Јеванђеља у храму опточено припремама највећег благоговенија: Вонмем… Премудрост!.. Послушајем Свјатаго Јевангелија… Мир всем… Вонмем. Јеванђеље у прекрасним корицама. На високом столу. Са свијећама испред. Приликом читања моли се за изузетни благослов на читање; а свештеник одговара: – Бог, молитвама светог, славног свехвалног апостола (име апостола) да даст теби глагол, благовјествујушћему силом…
А пред овим се још чита и тајна молитва:
“Воссијај – у срцима нашим, Владико Човјекољупче, Твојега Богоразумија нетљену[43] свјетлост и мислене наше очи просвијетли: јер Ти Сам јеси просвештеније душ и тјелес наших, Христе, Боже наш”.
Или, како се на почетку дана, приликом изласка сунца, говори на крају јутарње: “Христе, свјете истини, просвјештај и освјештај сваког човјека!.. Да знаменујетсја на нас свјет лица Твојега: да у њему (тој Твојој свјетлости) увидимо свјетлост неприступну” и т.д.
Овдје ми приступамо општем закону спознаје свега, између осталог и битија натприродног: оно се познаје само уз услов да оно само озари нашу спознају. Божије се кроз Бога и познаје, кроз Његову благодат. И у свјетлости те благодатне озарености назире се “свјетлост неприступна” за безблагодатни, природни, тварни, плотски ум. “Душевни”, природни човјек, – говори ап. Павле, – “не прима то што је од Духа Божијег, … и не може разумјети, зато што о овоме треба судити духовно”. И ми “проповиједамо премудрост Божију, тајну, сакривену, …коју нико из власти вијека овога није познао… А нама Бог откри ово Духом Својим”. И “ми не примисмо духа свијета овога”, – не плотски ум, – “него Духа од Бога, да би (кроз Њега) знали то што нам је даровано од Бога, па и говоримо не од човјечије мудрости научене (у школама или семинаријама напамет) ријечи, него што учи Дух Свети” (1 Кор. 2. глава). То и јесте тај трећи – не природни, него духовни, благодатни приступ познању Писма, – о којем смо претходно обећали да ћемо писати.
И тада постаје потпуно јасно, зашто чак ни ријечи Самог Христа Господа нису дјеловале на фарисеје и јевреје: они нису били достојни озарења благодаћу, због своје упорне тврдоглавости, гордости, грешности. У исто то вријеме, исте те ријечи су падале живом росом на блуднике, блуднице, митаре, ради покајања њиховог, које је раскривало врата њихових срца у сусрет свјетлости благодати Божије. Зато је и речено књижницима и ученим: “блудници и митари испред вас иду у царство небеско”.
Из свега овога закључак који се намеће поводом “трећег” пута је сљедећи: Слову Божијем се мора приступати са максималним благоговенијем и смирењем; и ништа се не смије тражити унапријед, нити чак очекивати да ће се неизоставно десити; него, у простоти дјетиње душе слушати, као Марија код ногу Исусових: и Њему Самом препустити да дејствује…
Одавде слиједи “помало неочекиван” закључак: та “дјетиња” простота, о којој смо говорили на почетку разматрања путева вјере, много је боља од такозване “свјесне”, друге “нове” простоте, јер је прва смиренија, – тамо “својег”, човјечијег нема; а у другој простоти, која долази послије стечене, већ има и својега: ум, закључци, докази и друго, – и то може да породи неку врсту уображености, високог о себи мишљења и “вјере у човјека”: а то је, пак, неприхватљиво за благодат Божију. И зато морамо одбацити све “наше”, морамо се молити, морамо умољавати Бога да нам врати прошлу, изгубљену дјетињу простоту: “ко не прими Царства Божијег као дијете, неће ући у њега” (Мк. 10:15). А Бог, владика срдаца, може то учинити. И чини… Најмудрији мудрац може да се претвори у дијете Божије. И како је то величанствено, како прекрасно!
Важи и обратно: како је мучитељно-јалово надање наше на нас саме… Али о томе ћемо још говорити.
А сада подвуцимо црту: Слово Божије, послије дјетиње вјере по предању и инстинкту срца јесте други и велики источник вјере.
Тако управо и оно само на себе гледа. Како сам већ говорио, ми, семинаристи, нисмо гајили баш превише повјерења у силу Писма. Али су послије до мојег духовног слуха дошле ријечи Самог Христа Господа… Како је Он, Господ Бог, гледао на Своје откровење? Већ сам наводио Његово свједочанство: “Ислеђујте Писмо” (Јн. 5:39). “Кад бисте ви вјеровали Мојсију, и Мени бисте вјеровали, јер он о Мени писа. А кад његовим ријечима не вјерујете, како ћете вјеровати Мојим?” (Јн. 5:46-47).
Аврам у причи о богаташу и Лазару говори: “имају Мојсија и пророке; нека њих слушају” (Лк. 16:29).
“Прије ће небо и земља проћи, него што ће једна јота из закона пропасти” (16:17). А једном се мени и о Јони-пророку открило: па, шта то ми, мали, имамо да сумњамо у вјероватноћу тог чуда? Јер нам је Сам Бог Христос потврдио његову истинитост: “Као што је Јона био у трбуху китовом три дана и три ноћи, тако ће бити и Син Човјечији у срцу земље три дана и три ноћи” (Мт. 12:40).
Послије тог свједочанства, сви остали докази за мене су постали непотребни, сувишни – чак ми се данас чине обремењујући, сметају ми. Христос је то рекао! И нема ни једне једине критичке или неповјерљиве мисли код Њега према Писму. Напротив, често се на њега Он Сам позива; то је сваком познато.
Зато нећу више да наводим свједочанства апостолска…
За мене је довољно и Само Слово Божије. И мора се додати: то свједочанство Писма о сили својој – јаче је од свих других доказа: и историјских, и унутрашњих, и духовно- емпиријских. Свето Писмо је од Бога и ка Богу води.
+ + +
Навешћу сада, ради илустрације силе дејства Слова Божијег, неколико случајева из живота, мени познатих.
Ректор Санкт-Петербуршке Академије, е. Т.[44], причао ми је за свог друга из академске клупе, Н.: овај је изгубио вјеру. Страдајући невјерјем, он је са муком дошао код е. Т., за којег је добро знао да тврдо вјерује. Тражио је савјет, шта да ради, да би му се вјера вратила. е. Т. му је дао, наизглед, помало претјерано прост савјет:
– Читај Јеванђеље.
Овај је са неповјерењем почео да негодује, говорећи да га он и без тога зна скоро напамет, и да из тога ништа неће изаћи.
Али друг је, упркос томе, инсистирао да покуша поново, макар само ради експеримента; само, велио му је да чита “сасвим просто”. На крају, овај се сагласио. Било је љето. Сумњичавко је заузимао положај високог чиновника; на одмор је ишао у Финску. Тако је било и овај пут… Дошла је и јесен. Чиновник је поново посјетио свога друга, е. Т. И радосно му саопштио да се вјера вратила у његово срце: на одмору је читао Јеванђеље… Други случај. Био сам на једном скупу омладине у Чешкој. Један од студената је причао како је он, бивши “безбожник”, поново обрео вјеру. Показало се – читао је Свето Писмо; међутим, испочетка је било и неитересантно и јалово. А потом је дошао до историје о обраћењу Савла. И њему је до таквог степена постао јасан, несумњив, очигледан, вјеродостојан факат тог чудесног јављања Христа Његовом “прогонитељу” – читав разговор, послије којег слиједи сљепило, па сусрет са Ананијом, за њим вјера, крштење, прогледавање, – да се у њему поново разгорјела угасла вјера. А колико поражавајућих случајева срећемо у житијима светих: обраћање преподобне мученице Јевдокије, одлазак Антонија у пустињу, обраћење Светог Владимира, и други. Може се рећи да је сва мисија резултат дејства усменог или писменог Слова Божијег… Ево и овдје, у Америци, апостол – алеута, затим у Сибиру – јакута, коријака и других пагана – еп. Инокентије (Вениаминов)[45] испочетка је учио усмено; али убрзо би почињао да преводи Јеванђеље на локалне језике. Царство му Небеско! Вјечни помен!
+ + +
“Слово Божије” се, ипак, не налази само у Писму; оно себе пројављује и у другим видовима откровења – под којим ја подразумијевам житија светих, дјела светих отаца, одлуке Сабора, богослужбене књиге.
Све ово православна душа прима, високо штује и из свега извлачи корист и укрепљење вјере. А и како би било другачије?
Шта су то, напримјер, житија светих? Можемо (и морамо) рећи да је то – живот Цркве. У њеним свијетлим, позитивним пројављењима. То је – истинита “историја Цркве”… А код нас, пак, у историји Цркве уче о јересима и о борби са њима. И добијеш утисак да се историја Цркве углавном и састојала из тих обрачуна са јеретицима. То није истина. Јереси су – изван Цркве, около и против Цркве. А њен живот – то је благодатна ријека, по којој пливају они који се спасавају: мученици, испосници, пустињаци, светитељи, благочестиви књажеви, смирени породични подвижници…
Наравно, све је то повезано са борбом. Ипак, тече свијетла, света, спаситељна ријека Божија (Јн. 7:38-39)…
И почела је да тече она са Христом и апостолима Његовим… И први пут је та историја испричана у књизи Дјела Апостолских. Каква књига! То је прави дневник првог хришћанства. И каква, такође, очигледност! Чак још већа, него у Јеванђељу: понекад биваш просто запањен обиљем детаља, тачних информација о мјестима, временима, именима…
“А кад дођосмо, – пише св. Лука, пратилац ап. Павла, – у лађу Адрамитску да пловимо у Азијска мјеста, отиснусмо се; и с нама бјеше Аристарх, Македонац из Солуна. И други дан дођосмо у Сидон… И оданде одвезавши се допловисмо у Кипар, јер вјетрови бијаху противни. И препловивши пучину Киликијску и Памфилијску дођосмо у Миру Киликијску. И ондје нашавши капетан (и име се његово сачувало – Јулије) лађу александријску која плови за Италију (куда су и послали Павла да му суди сам Ћесар) метну нас на њу. И пловивши много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам вјетар не дадијаше, допловисмо под Крит код Солмоне. И једва се возећи поред краја, дођосмо до једног мјеста које се зове Добра Пристаништа, код којега близу бјеше град Ласеја”. Ап. Павле није савјетовао да се плови даље: нису га послушали. “И подигнувши једра пловљаху покрај Крита. Али не задуго по том дуну на супрот њему буран вјетар који се зове евроклидон. А кад се лађа оте, и не могаше се вјетру противити, предадосмо је валовима и ношаху нас. А кад прођосмо мимо једно острво које се зове Клауда (никад чуо!), једва могасмо удржати чамац, који извукавши, свакојако помагаху, те га привезасмо одоздо за лађу; а бојећи се да не удари на спруд, спустисмо једра, и тако пловљасмо. А кад нам веома досађиваше бура сјутрадан избациваху товаре. И у трећи дан својим рукама избацисмо алат лађарски. А кад се ни сунце ни звијезде за много дана не показаше, и бура не мала навалила, бијаше пропао сваки над да ћемо се избавити.” (гл. 27:2-20)… Довољно!
Шта је то? Мало фали па да буде поморски дневник капетана брода! Какве још вјеродостојности треба!.. И превише очигледно! А ако је све то несумњиво и јасно, онда су исто тако несумњиви и сви остали догађаји којих је очевидац или непосредни слушалац био свети аутор, љекар Лука. Значи, и прича о силаску Св. Духа на дан Педесетнице у виду огњених језика, и извођење ап. Петра из затвора; и обраћење Савла – о чему се три пута прича; и анђеоско преношење ап. Филипа по ваздуху у Азот; и друга чудеса и догађаји – било који – савршено једнако вјеродостојни, несумњиви! Несумњиво је и шест јављања Господа Исуса Христа ап. Павлу…
И послије свега тога неко каже: ах, како бих ја хтио да вјерујем, али како је то тешко за мене!
…Раније, у семинарији, и мени су те ријечи звучале као да су истините…
Ипак, са временом, мало-помало, ја сам увидио сву огромну неистину у њима. Нетачно, нетачно је да је вјеровати тешко. Напротив, веома је лако вјеровати; а, гле, не вјеровати је теже. Како? Врло просто… Јер, послије таквих вјеродостојних свједочења Дјела Апостолских и Јеванђеља, послије све те очигледности, како може бити тешко вјеровати?! Јер, стварност стоји пред нашим очима, практично, принудно… И само не треба упорно бандоглавити… Зар је тешко факте прихватити онакве какви они јесу? А како ја могу да их не прихватим? Они су се десили… Лађа је пловила тамо и амо. А затим се насукала на корал. Са ње су поскакали у воду и пливајући дошли до копна. И Павле такође. Запалили су ватру. Сакупили дрва за њу… И Павле такође. А када он “зграбивши гомилу (ево, тек сад, први пут, примјетих тај детаљ: “гомилу”, велику хрпу) грања и наложи на огањ, тада змија, изашавши од врућине скочи му на руку… А он отресавши змију у огањ не би му никакво зло” (28:3-5). Ево га и ново чудо: здрав и читав…
У праву је Исус Христос, када је рекао за јевреје: “Да нисам дјела творио међу њима која нико никад не сатвори, не би на себи имали гријеха” (Јн. 15:24). А сад су криви: видјели су, и нису прихватили. И Сам Он “чуђаше Се невјерју” њиховом. Чудио се и Јован.
 
Да, они који не вјерују су криви за невјерје своје… Да! Уопште није тешко вјеровати. Живјети, пак, по вјери није лако: “Царство Небеско на силу се узима” (Мт. 11:12). А вјеровати? За то не треба никаквих напора: само не буди тврдоглав… А не вјеровати је, напротив, теже… Јер, послије толиког скупа свједочења Светог Писма (а за вријеме живота Христовог на земљи – самих дјела Његових), треба силом себе тјерати да се све то одбаци… Шта? Факте одбацивати… Бијело називати црним; оно што је било, побијати… Па, то је неупоредиво теже, него да се они прихвате!
Не, вјеровати је веома лако! А ја то знам по властитим, хиљаду пута поновљеним, грешкама. И до очигледности су ми јасне ријечи Господа: “ако не повјерујете” – тако вам и треба – “умријећете у гријесима вашим” (Јн. 8:24). И још: “који не вјерује већ је осуђен”, и управо само због тога, “што не вјерова у име Јединороднога Сина Божијега”. “Који Њега вјерује не суди му се” (Јн. 3:18)…
Да, Писмо тјера на вјеру. Али оно није завршено, него траје и до дан-данас. Књига историје Цркве, т.ј. Дјела, наставља се. Јако је важно уочити да је то једина књига у цијелом Новом Завјету која није закључена никако – ни благословом, ни “амином”. Дјела Апостолска се заустављају на забиљешци: Павле у Риму “дочекиваше све који му долажаху”, и учаше их вјери у Господа Исуса Христа “са сваком одважношћу и нико му не брањаше”…
И мислим: то није случајно, него са промислом. Тада је историја Цркве тек почињала, и продужаваће се она у свим вијековима, све до Страшног Суда.
И житија светих, та сушта историје Цркве, нису ништа друго – до директни и непосредни наставак Дјела Апостолских. И зато их читати треба исто онако, као и Дјела Апостолска…
А у њима је толико историјских свједочанстава, толико апсолутно вјеродостојних факата пројављивања натприродног свијета, да само необуздана дрскост безочних негатора може да их не прихвати…
И искуство показује да читање житија светих има огромно значење за укрепљење вјере. И на тим житијама – чак уопште не на великом броју њих (св.вмч. Варвара, св. Никола Чудотворац, Алексеј Божији човјек, Марија Египатска, Козма и Дамјан) – васпитавао се у вјери руски народ, одмах за Грцима…
Нису ту биле потребне никакве лекције, никакви научници и полунаучничка разглабања, него најпростије могуће читање вјеродостојног материјала. Само то. И људи су живјели духом светих. И преводили га у свој обични живот, у свакодневницу. И мудри наши духовни вождови, као што је, напримјер, био еп. Теофан Затворник, савјетују, чак, да се читање не почиње Писмом, него управо Житијама Светих, Чета-Минејама. Она су и простија, и ближа за дјетињу вјеру, и убједљивија… И све то наставља да се дешава и до наших дана. Ево, напримјер, преподобни Серафим Саровски[46] је живио практично пред очима наших дједова. Он је био удостојен да дванаест пута види Мајку Божију са светим, а једном и Самог Господа Исуса Христа, на Литургији. Значи, прво хришћанство је и данас живо, и историја Цркве се наставља. И ко хоће “да види”, тај и данас може да види: ако не он сам, онда по несумњивом повјерењу у истинита свједочења св. Серафима, о. Јована Кронштатског (+1908. г.)…
И мени су познати случајеви да су приче о “недавним” светим, и уопште, о новим чудесима, убјеђивале чак и људе ослабјеле у вјери, и то не мање, него чак и више од самог Јеванђеља. Једном се десило да сам из Њемачке ишао у Француску. Послије Аахена нашао сам се у вагону са једном Рускињом која је ишла из Швајцарске у Шпанију код своје сестре, глумице. Она је била удата за Швеђанина и имала је прекрасне малишане. Упознавши се са мном, обратила ми се са оваквом молбом:
– Ја сам човјек вјерујући, али ме понекад муче сумње: а постоји ли све то? Ја их не зовем; оне саме долазе. Хтјела бих да нечим поткријепим своју вјеру. Можете ли ми Ви помоћи?
– А Ви сте, ваљда, читали Св. Јеванђеље?
– Да.
– Е, онда, каквог Вам још доказа треба о том свијету, од јављања отуда Самог Сина Божијег, чудесних дјела Његових и Његових сопствених откровења о Тројици и осталом?
– Да, – одговорила је она помало стидљиво, – то је тачно. Али… али све је то било тако давно, некако ми данас изгледа хладно. Ја хоћу нешто ново.
Била је збуњена: и сама је схватала сву неозбиљност своје примједбе… Као да ништа прије Христа није било: Цезара, његових ратова, Александра Македонског, Хомера, Сократа, Платона; ипак, нико, буквално нико, ни један једини нормалан човјек се не збуњује, нити му смета временска удаљеност њихових живота, нити сумња у њихову историчност. Зато се и осјећала кривом. Али она је хтјела, као и апостол Тома – не да побија хришћанство и свијет небески, него, напротив, да се боље убиједи у њега. И ако Христос није одбацио немоћног Тому, него му је показао Своје ране на рукама и ногама, да ли сам ја имао право да ћутим?
И почео сам да јој причам о многим случајевима натприродних појава, које су ми биле познате од самих очевидаца, или од очевидаца људи са којима су се та чуда дешавала… Требало је видјети њену радост када је слушала “нове” факте!
У Паризу ме је посјетила са својим друговима и подарила ми пуну корпу разноразног скупог воћа, у знак благодарности. Ја бих и овдје, у “забиљешкама”, могао да ради примјера наведем неколико случајева, али се бојим да би ме то много одвукло од других мисли. Осим тога, имам ја и посебне свеске, у којима је дио тога већ записан (“Са онога свијета”), мада далеко не све… Нешто сам већ испричао – како је архим. Тихон видио анђела. Он ми је причао и о необичном јављању (у сну) из загробног живота дјевојчице Е. – о којој он никада није ни чуо, а која је молила молитве за њу на Литургији. Дјевојчица је била протестантка… Знам неколико случајева видовитости: и из својих успомена (о. Никита, о. Исидор)[47], и по причама других (о јављању Божије Мајке у Уфе-у сиротицама које је оставила мајка), слушао сам, а и други су предавали, како су бјесови потпуно јавно показивали своју присутност о. Т-ну, о. Макарију, у присутности доктора Пирогова). А колико је чудесних догађаја послије смрти о. Јована Кронштатског! Хиљаде… Мени су лично испричали људи који су се тога удостојили (о. Теофил, жена пуковника г-ђа Ј… и т.д. и т.д.). И сам о. Јован не-лажно свједочи, да је Бог његовим рукама творио мноштво чудеса (читај његов Дневник).
Познати професор руске историје на Московском универзитету, М. Пагодин, написао је чак и цијелу књигу са насловом “Просте ријечи о мудрим стварима”. У првом дијелу он је записао своје мисли философског карактера о односу вјере и знања, своја преживљавања, веома значајна и интересантна. А у другом дијелу је сакупио много факата натприродних појава… Додуше, они нису увијек подједнако вриједни, али има много чега важног и убједљивог. У трећем дијелу – говори против дарвинизма… Познате су књиге московског протојереја о. Григорија Дјаченка, који је сакупио масу сличних чињеница (из области “тајанственог”, са допуном). Такође ни ту није све једнако вриједно, али је поучно… И много других књига и брошура је било издано. Шта, заправо, представља сав тај материјал, одмах за Јеванђељем и апостолским Дјелима? То је – ОТКРОВЕЊЕ оног свијета, које се непрестано наставља, то је наставак Јеванђеља и Дјела: Сам Господ, као што смо видјели, обећао је ученицима: “Заиста, заиста вам говорим: који вјерује у Мене, дјела која Ја творим, и он ће творити, и већа од њих ће творити”… (Јн. 14:12). И за укрепљење вјере и оживљење њено веома је важно користити се животним откровењима. Искуство то потврђује. Немам сада намјеру да се свађам са онима који за житија мисле да су легенде. Додуше, некада зна да се деси да се појаве и неки не баш вјеродостојни детаљи у приповијестима, али је основни материјал – историчан. Наравно, ако је човјек унапријед, упкос разуму, одлучио да одбаци и негира све натприродно, чудесно, необично, он житије неће примити још прије него што почне да га чита. Али приликом поновног читања тих извора и он ће се неизоставно замислити: шта је, дакле, све то? Није ваљда све то – и то, и друго, и данас, и двије хиљаде година раније, и ту, и тамо, и међу мудрацима и међу простацима – све то једна обична измишљотина? Није ваљда све то легенда? И поштен човјек мораће да схвати сву неозбиљност таквих негирања “по-ђутуре”… И морао би да прихвати да је то стварност – научним, непристрасним, дубоким истраживањем тих безбројних појава. И тада би увидио сву несумњивост прича о њима. Али, шта још више задивљује, и што је још неопростивије – то је лакомислен однос самих вјерника према житијном материјалу. Сасвим недавно сам имао прилику да слушам о једном таквом дрском и површно-образованом свештенику, који је са потсмијехом “умног, савременог, културног” човјека питао мог познаника:
– Тја, није ваљда да Ви још увијек вјерујете у те бајке?!
…Сачувај нас, Боже, од таквих служитеља! То су клеветници, ђаволи, а не свештеници! И како Бог још увијек трпи такве? То је горе од свих порока… Мислим, ипак, да су у Русији такви примјери били најрјеђи изузеци.
Питамо (ако не овакве хулнике, а оно барем друге вјерујуће људе, искрене, али поколебане): вјерују ли они уопште у Јеванђеље, у Дјела? А ако вјерују, каква им још онда чудеса требају, већа од оних тамо? И болесни по 38 година су бивали исцијељени, и слијепи од рођења су прогледавали, и хиљаде су се наситиле са пет хљебова, и бјесови су изгањани, и мртви васкрсавали, и, што више од свега задивљује: очајни грешници постајали су свети; и Христос је васкрсао и вазнио се, и Дух Свети од Оца је јавно сишао на апостоле… Каквих још чудеса послије тога треба тражити? Или, како им не вјеровати?
“Легенде”… А знају ли ти мали, кобајаги “паметњаковићи”, да легенде нису мање, него више важне од факата? Да ли су се замишљали ти мудраци над тим – да је чак и само жељење и саздавање легенде важније од чудеса? Јер, откуда оно? И како, чиме се оно држи? Коријен уопште чак није у томе што ми само “хоћемо” да онај свијет постоји (а и та потреба је, како ћемо касније видјети, веома важна), него у томе да су се, ако не у датом, онда у другом, а ако не у другом, онда у трећем, стотом, хиљадитом случају већ десиле сличне појаве. И човјечанство чува о њима историјско памћење; а кад је потребно, оно том вјером испуњава и нове случаје. Легенде су у својој суштини важније од факата, зато што су легенде – општа сума слаганих, опште формуле појединачних случајева, опште установљене истине.
Али, понављам, у причама о житијама светих записани су историјски догађаји, а њих су биљежили најбољи по савјести људи: блиски, и такође побожни, свједоци живота угодника Божијих.
А ако неко – по лажном антифилософском убјеђењу – почне да побија чудесне догађаје из простог разлога што он “не признаје чудеса” (таквих је код нас било, и дан-данас их има немали број – недоучених или о себи мислећих високо “мудраца”, “свезналица”, ма како “велика” њихова имена била – као што је нпр. Толстој и т.д.), тиме он само показује своје недовољно умно образовање, а још више – изопачено срце, те му се зато и хоће да унапријед говори: “нема Бога”. Али ја ћу сада да прођем мимо тих глупости.
Касније ће питање о чудима бити постављено директно, и биће ријешено оно математички-лако.
Дјела светих отаца имају исто такво значење; о њима је философ Кирејевски рекао силну ријеч: “Они говоре о земљи (небеској) у којој су били”. И еп. Теофан Затворник савјетује да се она читају, на другом мјесту – послије житија светих. Да, заиста, свети говоре о ономе што су видјели. Они би без колебања могли да кажу, заједно са апостолима: “Јер казасмо о сили и доласку Господа нашега Исуса Христа, не лукавим баснама слиједећи, него бивши очевици величине Његове” (2 Петр. 1:16).
“О томе што је било од почетка, што слушасмо, што видјесмо својим очима, и што дотицаше руке наше, о Слову живота”; “О томе, – упорно понавља ап. Јован, – што видјесмо… да и ви с нама имате заједницу; а наша је заједница са Оцем и са Сином Његовијем Исусом Христом. И ово вам пишемо, да радост ваша буде савршена”. (1 Јн. 1:1,3,4).
Али нарочито силно за мој ум звуче ријечи ап. Павла. Принуђен нападима непријатеља да се брани, он, послије четрнаест година ћутања, бива принуђен, на крају, да исприча о свом славном и необичном вазнесењу на небо. То је толико снажно и убједљиво свједочанство, да ја обраћам пажњу на њега свакоме кога интересује, па чак и вјерницима.
“Није ми корисно да се хвалим, јер ћу прећи на виђења и откровења Господња. Знам човјека у Христу, који прије четрнаест година (у тијели ли – не знам, изван ли тијела – не знам: Бог зна) вазнесен би до трећег неба. И знам за тог човјека (само не знам, у тијелу ли, или изван тијела: Бог зна) да би вазнесен у рај и да је слушао неизречене ријечи, које човјек не може испричати” (2 Кор. 12:1-4).
Овдје је све – изванредно, запањујуће, поражавајуће: и само виђење “трећега неба”, раја; и немогућност да се то преда на човјековом језику, зато што земаљски језик нема ријечи за небески, други свијет; и 14-годишње ћутање; и ријечи “знам” и “не знам”. Апостол потпуно отворено признаје да је он био у неком изузетном стању, а не у обичном; није био он ни у тијелу, ни изван тијела… А то што не зна – тако и говори: “не знам”. Али зато упорно понавља да се то савршено неспорно десило: “знам човјека”, “знам о том човјеку” да је он био у рају…
Такву увјереност може имати само онај који говори “о земљи у којој је био” реално.
А још више нас у стварности свега тога увјерава Сам Христос Господ. Када је Он ноћу бесједовао са тајним учеником Својим, Никодимом, овај није могао да разумије чак ни шта је то “духовно рођење”. Господ га је наружио: “Ти си учитељ Израелов, и то ли не знаш?” А о Себи је изјавио сљедеће: “Заиста, заиста ти говорим: Ми говоримо о томе што знамо, и свједочимо о томе што смо видјели, а ви свједочења Нашега не примате” (Јн. 3:10,11).
Ваистину, не само Господ, него и апостоли, а за њима и свети људи, говоре о томе “што знају”…
Али ако им не вјерују – то већ није њихова кривица, него оних који не прихватају… Срце, пак, просто, и ум нелукави, и још ако је широко просвијетљен, прима са вјером оно о чему говоре вјеродостојни очевици.
Такав је други пут вјере – Откровење кроз Свето Писмо и Свештено Предање.
У суштини, и први пут, пут “дјетиње вјере” потекао је такође од Откровења “по предању”: од родитеља и учитеља… Али у оба, а нарочито у првом, у периоду “просте вјере”, важно мјесто је заузимало, како смо ми стално говорили, још и наше срце: оно је лако и радосно прихватало вјеру и аргументе у њену корист и, напротив, одбијало се од невјерја и његових искушења. О томе ћемо се посебно запитати: откуда такав инстинкт? Ипак, за сада још увијек говоримо о више или мање природним начинима откровења вјере – по предању: и од родитеља, и од Божанског Откровења у Писму, и од светих људи.
Ту ми већ морамо заговорити и о Цркви – мада и не у пуном обиму тог питања.
+ + +
Недуго до смрти о. Јована Кронштатског Бог ме је привео да са другом, о. Неофитом (већ почившим), посјетим светог пастира. То је била бесједа необична, коју сам добро запамтио ја грешни.
– Баћушка! – питао сам ја, – Кажите нам, молим Вас, откуда код Вас таква пламена вјера?
Да бисте схватили моје питање, морате се подсјетити да смо ми, семинаристи, а послије и студенти Академије, били хладни у вјери: зато ни код других нисмо могли да схватимо врелину њихове вјере. Негирати је код о. Јована већ никако није било могуће, а ја сам лично, и то не једном, био очевидац његовог пламеног служења на Литургији и на проповиједима… Али то је општепозната чињеница. Ипак, за мене је његова вјера тада била нека врста загонетке: што сам не знаш, чини ти се несхватљиво.
– Откуда вјера? – замишљено и споро је поновио питање већ болесни старац; ћутао је неко вријеме. Чекали смо.
– Ја сам живио у Цркви! – одједном је тврдо и увјерено одговорио баћушка.
Ја, “богослов”, студент, – авај! – нисам тада схватио те ријечи: “живио у Цркви”. Шта је то? Чудно незнање, – рећи ће читалац… Не поричем; признајем. Али то и јесте тужно, што ми, будући пастири, нисмо схватали тако просте ствари, као што је “Црква”. А о. Јовану је то било очигледно. Ја стварно нисам схватио његов одговор – буквално као да ми је одговорио на туђем, страном језику… Ето тако ни Никодим није схватао Христа Господа (Јн. 3:4,9). И ја сам поново питао:
– Шта то значи – живјели у Цркви?
Отац Јован се чак неколико огорчио:
– Како – шта значи? Па, служио сам, ето, Божанствену Литургију и друге службе; молио сам се стално у храму. – Затим, још размисливши, продужио је: – Волио сам да читам у цркви минеје… Не Чете-Минеје (не Житија Светих)… Мада су и оне прекрасне!.. Него минеје богослужбене. Волио сам да читам каноне светим.
Он је стварно увијек на јутарњој излазио на лијеви клирос, и сам је читао каноне светим. И како их је читао!?! Са великом одважношћу… Готово да је захтијевао њихово заступништво код Бога. Сјећам се, први пут сам га посјетио на дан преподобног Алипија (Столпника), 26. новембра[48]. Како га је о. Јован звао, са каквом снагом!
– Преподобни оче Алипије! Моли-и Бога за нас!
“Моли-и!” Тачно као да је стајао пред њим и ватрено молио за заступништво… И сва служба је код њега ишла са силом…
Не сјећам се више других детаља те важне бесједе о Цркви.
– Ето шта значи: живјети у Цркви, – завршио је он.
Постепено се и за мене откривала сва важност Цркве. Ја сада, сјећајући се прошлих времена, првог, па чак и другог периода своје вјере, морам да признам да се она у мени није држала Словом Божијим, а још мање – житијама светих или дјелима св. отаца. Може се рећи да ја ове посљедње, као, уосталом, и житија, чак готово да уопште нисам ни читао: ни у духовној школи, ни у семинарији… Чудно? Наравно… Али никога нису интересовали ти источници, и нико од старијих нам чак ни говорио није о важности њиховој, није загријавао наш интерес. Ја сам био библиотекар у семинарији, видио сам те дебеле књиге, сјећам се и кожних корица “Добротољубља”[49]; али ни један једини пут чак ни корице нисам отворио његове. Дух је наш био земаљски, природни.
А Писмо је, као што сам већ говорио, било само уџбеник, и уз то – хладан уџбеник. И ми се ни њиме хранили нисмо.
Значи, вјера моја, као и код других другова мојих, није живјела Словом Божијим, нити житијама, већ нечим другим. А чиме је, онда, живјела? Већ сам рекао: родитељском и општом традицијом, и још – својим сопственим срцем.
Али то ни близу није све. Јер, традицију и срце су имали сви, али нису сви остајали вјерници. Томе је много разлога. И један од најважнијих је Црква. Ко је живио у Цркви, чувао је и вјеру, а ко је од Цркве одлазио у пракси, неријетко је губио и вјеру.
Исти тај о. Јован Кронштатски у свом дневнику “Мој живот у Христу” говорио је (пишем по сјећању): “Ја се још дивим: како то да наши интелигентни људи, отишавши од живота Цркве, још увијек некако задржавају остатке вјере?”
И обратно – од једне сам хришћанке, већ у емиграцији, чуо овакве разумне ријечи: “Ја сам убијеђена да ако неко стално иде у цркву, не може бити невјерник”.
Овдје се крије велика истина. Пробаћу да је мало расвијетлим, на основу властитог искуства, које је иначе скоро свима познато.
Можда ће неко помислити да су на нас утицале проповиједи? Људи данас тако високо цијене своју ријеч…
Не! Ја до саме Академије уопште не памтим ни једног јединог случаја да је проповијед на мене оставила јак утисак. А њих у духовној школи и семинарији готово да нису ни држали. У вријеме причешћа свештенослужитеља у олтару појци су пјевали нешто “концертно”. Шта? Можда, неко ће помислити, пасусе из Апостола и Јеванђеља? – Такође не. Апостола ми готово да уопште нисмо разумијевали. Да! И оцјењивали смо га са тачке гледишта јачине и љепоте гласова. А Јеванђеље смо знали напамет; и никада читање њега није обузимало наша срца… Пролазило је мимо… Па шта је онда? Да нису то били канони које је волио да из минеја чита баћушка о. Јован? Још мање. На њих скоро да уопште нисмо обраћали пажњу. А ако смо и слушали, то је било више због слушања лијепих ирмоса[50], нарочито ако је то био “трио” састављен од чудесних тенора и баса.
И шта је, дакле, онда остало од “Цркве”? – Остало је оно најважније: просто стајање у храму; наравно, учествовање у изговараним молитвама (код сваког у различитом степену); но, и слушање Слова Божијег… Ето, таква “служба”, нарочито Литургија, сама по себи, односно, без икаквог учешћа ума, чувала је и васпитавала нашу вјеру. Ето то, најпростије могуће: био сам у цркви, ишао сам на службу, престојао сам службу – некаквим дивним путевима је држало нашу вјеру… Каквим? – Ми се никада нисмо замишљали над тим… Да ли сте се Ви икада замислили? – Међутим, управо то само “идење” нас је, тврђе од свега, хранило…
Ја овдје не говорим о изузетним тренуцима исповиједи и Светог Причешћа: тада смо се, наравно, успињали на напрегнутију висину. Али ти су тренуци били тако ријетки… Два пута у години… То значи да се на њима није могла држати наша вјера, добијена од очева. Него баш на “празницима” који се стално понављају: недјељама, на “двунадесјатим”[51] празницима, на четири поста, на поменима светих…
А ако се данас огледнеш уназад, видиш да је сав живот био испреплетен са Црквом: дошло Ваведење, чујеш већ ирмосе на Божић: “Христос Се рађа, славите!”; иду свеци: цијели вијенац празника: Рождество Христово, Обрезање и Нова Година, Богојављење, Василије Велики; уочи Божића – бадњи дан, не једе се до звијезде; уочи Богојављења – не пије се ништа до свете водице… Прошли свеци, свети дани, ускоро ће масленица и пост: тужна благовијест, тамна одјећа, говење (ни риба се није јела, осим на Благовијест и на Улазак у Јерусалим), исповијед искрена, свето Причешће… И то, мјесец и по. А онда, потресни дани страсне седмице: читање 12 Јеванђеља, Плаштаница, Погребење Христа… И поноћна Свијетла Зајутарња… Васкрс! Васкрсење Христово… Боже, каква радост. Цијелу седмицу звона непрекидно звоне…
Ускоро ће и Јурјев дан: изводе стоку, молебан служе; преко зиме смршале краве шкропе светом водицом, и оне иду у луг да чупкају још увијек мршаву траву. Вазнесење… Тројчиндан са зеленилом и цвијећем… “Иван-купала”[52] – 24. јуна… “Петар и Павле”… Опет пост… “Казањска”… Код нас вашар. А ту је поблизу и први “Спас” (1. август) с маком; и други “Спас” – Преображење са јабукама (до тада се строго код нас пазило: гријех је да се једе прије освештања)… Трећи “Спас” – нерукотворна икона (16. август). “Усековење” главе Претечи (29. августа). Рођење Богородице (8. септембра)… “В’здвижење” – како су код нас на селу говорили – Крста Господњег (14. септембра). Јесења “Казањска” (22. октобра). И опет – “Ваведење”… Опет пост. И опет круже празници цијеле године. А колико је посебних светаца било у години! Прољећни и зимски Никола. “Евдокија мученица”. “Стајање Марије Египатске”, “Спиридон преокрет”[53] (12. децембра – најкраћи дан у години), “Аранђел Ми’ајло”, “Иван Богослов”, “Герасим Јордански” са лавом (4. марта): гачци долетјели. “Алексеј Божији човјек” (17. марта): шеве пекли! “Козма-Дамјан” – не једном у години[54], Марине-“црвене” (17. јула)… Пазити се пожара… “Илија-пророк”: ту се већ уопште ништа радити не смије – кажњава… “Флора и Лавр, св. Пантелејмон” цјелитељи… И тако цијелу годину… А свака недјеља је – у суштини, подсјећање на Васкрс…
Али који Рус није знао све ово? Најнеписменији сељак живио је у том кругу мисли и догађаја који су били саставни дио свакодневног живота. Да ли се држала проповијед у храму, да ли је он разумијевао Апостола (Јеванђеље су барем сви разумијевали); да ли се он удубљивао у оно што “тамо”, на клиросу, пјева “ђачић” – све то још и није тако важно. Али ово је он памтио: сутра је недјеља, или важни празник: мора се у цркву, “постојати”… А ако би и кући остао, ипак је знао да је тог дана “празник”… И звона је чуо. А можда неко из куће пође, и “благодат донесе”… А на велике празнике: на Божић, на Богојављење, на Васкрс, на “пријестони”[55] – баћушка ће у сваку кућу са иконама да зађе, молебан да отпјева, светом водом да пошкропи, даће крст да се пољуби, празник ће честитати. А код нас на селу су посебно поштовали Покров (1. октобра). На тај дан су у нашем и у свим околним селима биле свадбе, вјенчања… Покупили се сељаци са поља, засијали нову “озиму”, продали вишак на пијаци… И дјецу женити могу… Послије вјенчања у храму – три дана пировали… То је све… И код сваког понешто своје: код једног се родило дијете – на бабине, кумове тражи, име смишљај; код другог неко умро: заједничко саучешће и одлазак на сахрану; разболио се трећи – иди по баћушку, треба га причестити…
Тако је сав живот кружио и вртио се око храмова Божијих. Није зато случајно што су храмови постављани на најбољим мјестима у околини, и градили се на узвишицама, и украшавали звонима, куполама, иконама, свијећама и кандилима…
То је он, “живот у Цркви”… И ако се нањ погледа само са тачке гледишта непрестаног васпитавања људи у току цијеле године – како онда да се не задивиш запањујућој мудрости оних који су све то замислили и у живот спровели! То чак није људска умотворина, коју је неко унапријед разрадио и намјерно смислио… Не, то је мудро установио Свети Дух, “Цар Небески, Утјешитељ, Дух Истине”… Испуњава се Ријеч Христа Господа: “Саздаћу Цркву Своју, и врата ада јој одољети неће” (Мт. 16:18). “Утјешитељ, пак, Дух Свети…, – говорио је Он и пред смрћу Својом ученицима, – научиће вас свему и напоменуће вам све што вам рекох” (Јн. 14:26).
И ап. Павле је учио свог помоћника Тимотија: “Пишем ти… да би, ако задоцним, знао како мораш поступати у дому Божијем, који је Црква Бога живог, стуб и утврђење истине” (1 Тим. 3:14,15).
И савршено се зато истинито и дубоко узидала вјера у Цркву. Она и јесте наша Мајка духовна… Ни родитељи, ни школа, ни проповиједи, чак ни Божанствене књиге нису нас учили, него је то била управо Црква Божија, Мајка наша, – свим својим премудрим уређењем и начином живота… Ту је непримјетно улазило и учење: свако је знао основе вјере и васпитање морално: свако је знао шта је добро а шта зло. И још како су знали! Достојевски се чуди – како је дубоко у руску свијест урезан појам гријеха и светости! Сјећам се, и Енглези који су долазили у Русију, у Московској Тројице-Сергијевој Лаври су питали професоре Академије – откуда Руси, великом већином неписмени, знају православље? И добили одговор: из Цркве… То је тачно!
Савршено се тачно говори да је Црква – Мајка, Васпитачица: не само духовно-благодатно, кроз тајанства, него чак и душевно (психолошки) – кроз сав свој богослужбено-просветитељски строј.
И разумљиво је да они који одлазе из Цркве постепено губе све: и вјеру, и дух.
Продужавам своје биљешке о вјери. Можда се и поновим које-гдје, због лошег памћења: неће бити велике штете.
+ + +
И тако, у Академију сам дошао са простом вјером, и са рационалиатичким умом, којем је све требало “доказати”. Али постепено – чак и довољно брзо – тај тешки терет рационализма, лажне вјере у свемоћност ума је почео да спада са мојих духовних рамена… Ослободио сам се од тог злоћудног баласта… Увидио сам релативну вриједност сваког “знања” уопште, и са очигледношћу увидио потпуну немоћ ума у предметима вјере. Мало-помало, стари страх од недоказивости је ишчезавао из мене… Затим сам чак престао да желим доказе од ума – као немоћне. Даље сам увидио и друге путеве духовних знања, не рационалне… И они су ми се неупоредиво више свидјели од некадашњих “доказа”… А затим сам чак почео и да не волим доказе; заволио сам “тајне”, којих сам се раније малодушно бојао, којих сам се лажно и непотребно бојао, чак и са становишта рационалне тачке гледишта… На тај начин сам се вратио – какав круг! – истој тој “простој вјери”, каквом сам одувијек живио, са каквом сам и дошао у Академију. Само је сада та “простота” била ограђена не само срцем и традицијом, него већ и истим тим умом, који се до тада чинио непријатељ простоте. “Знања” су помогла “вјери”; ум – срцу.
Тако је наступила, и прошла, друга етапа моје вјере, такозвани “свјесни” период, т.ј. период у којем је вјера прошла испод наковња разума, “знања”, критичке гносеологије (учења о начинима спознаје). Код нас су о таквом периоду вјере тада говорили да ми већ вјерујемо “по убјеђењу”, т.ј. кобајаги на основу разума. У суштини, таква дефиниција вјере је потпуно нетачна: зато што вјера (како ћемо видјети), као и раније, остаје изван и изнад разума, али пошто је разумно ислеђивање способности самог ума показало неспособност самог ума у областима вјере, а тим самим га одстранило са пута вјере, и тиме је ослободило од илузорних ланаца ума – може се рећи да се вјери додао важни додатак: одстрањење – умом – ума… Према ријечима једног из ученијих и дубоко-мисаоних архијереја, наука је сама себе одстранила; ум као да је сам себе појео. Вјера се ослободила… А већ послије тога је сам ум почео помало да помаже вјери: али не – “доказујући” вјеру, него приносећи понеке “помоћне” потпоре. Постављен у законске оквире, ум је постао добросавјесни и скромни помоћник вјере, као што нижи орган помаже вишем (духу). Прије се он сматрао господаром, сад је постао слуга. И општепозната изрека сколастичког западног богословља, по којем је “философија слушкиња (ancilla) богословља” дјелимично је тачна: не, ипак, и у сколастичком прецјењивању ума. Сколастика је вјеровала и мислила да се умом може све објаснити, настојала је то и да оствари; ја сам већ био увидио савршену лаж такве високе оцјене ума; али сам ипак у томе видио и извјесну – дјелимичну – корист фолософије – и то баш у припреми душе за вјеру, у уклањању рационалних препрека ка њој, а тек потом и у некој будућој помоћи.
Разлика је – велика.
Како се све то одигравало у мојој души – писаћу у сљедећем дијелу забиљшки. Први дио се завршио.
И ако се први период може назвати “дјетиња вјера”, онда се онај који је тада наступио – други – условно може назвати “разумна” вјера.
А послије ће доћи још једна њена етапа.
Али, све у своје вријеме…
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Послије Академије (1907-1908 г.), јеромонах Вениамин је постао професорски стипендиста на катедри библијске историје, а потом је био на дужности инспектора у СПб Духовној Семинарији. На Паришком Богословском институту епископ Вениамин предавао је од 1925.-1927. и 1929.-1931. године.
    Отац владике Вениамина – Атанасије Иванович Федченков – био је из породице сељака-кметова Смољенске губерније; служио је на двору Баратинских – потомака чувеног руског пјесника Е.А.Баратинског. Када је имао 13-14 година, послали су га да служи као писар на њиховом тамбовском имању.
  2. Кожевников Владимир Александрович (1852.-1917.) – аутор књига и чланака из историје религије, богословља, проблема морала, писац и друштвени дјелатник. Сматрамо да није на одмет да наведемо мали списак његових радова који су се тицали вјере и невјерја: “Философија осјећања и вјере и њених односа према литератури и рационализму XVIII вијека и према критичкој философији”.- М., 1897.; “О поштењу у вјери и невјерју (за школску омладину)”.- М., 1908.; “Исповијед атеисте (Поводом књиге “Атеизам” од Ле Дантека)”.- М. 1911.; “Савремено научно невјерје. Његов раст, утицај и промјена односа према њему”. – М., 1912.
  3. У Русији је постојао обичај (свјетовног поријекла) да се крсни ход у васкршњу ноћ прати ватрометом и плотунима, који су се прекидали одмах послије завршетка крсног хода и почетка Свијетле Зајутарње.
  4. У стара времена, у руским кућама (обично дрвеним) су градили велике пећи од цигле или глине (димензија отприлике 1,5 х 2 х 1,5 м), које су гријале цијелу кућу, око којих и на којима се спавало. (прим.прев.)
  5. Хришћанског краја живота нашег, без болести, непосрамљени, мирни – од Господа молимо – ријечи проситељне ектеније
  6. Хахол – Украјниац; хахлацко – украјниско (као код нас ера, геџа итд.) (прим.прев.)
  7. говење – припрема за исповијед (пост, уздржавање од свега метежног, усредсређивање на своје гријехе… (прим.прев.)
  8. Сергијево подворје у Паризу је средином двадесетих година овог вијека основано захваљујући напорима митрополита Евлогија (Георгијевског), који је управљао руским парохијама у Западној Европи, кнеза Г.Н. Трубецког, М.М. Осоргина и других руских изгнаника. При придворју је отворен Богословски институт, на којем су предавали о. Сергиј Булгаков, Г.В. Флоровски, Б.П. Вишеславцјев, А.В. Карташев и В.Н. Иљин. Епископ Вениамин је тамо био професор, а такође је вршио и дужност инспектора института. Према изјавама савременика, за дух који је владао под кровом института – т.ј. за готово манастирски начин живота – у многоме се могло захвалити управо митрополиту Вениамину.
  9. битије. – Овом су појму најближи појмови: постојање, егзистенција, битисање, биће. Све ове ријечи – осим посљедње – се употребљавају у (за нијансу) пасивнијем, индиректнијем и мање лично(сно)м (персоналном) контексту од ријечи “битије”. У тексту је остављено “битије” – из простог разлога што преводилац у свом незнању није био сигуран да би иједна од других ријечи могла да успјешно замијени ову… (прим.прев.)
  10. Гроф А-н – вјероватно, гроф Апраксин – члан такозваног “Кримског Синода”, Привремене Највише Црквене Управе епархије југоистока Русије, чији је члан био и владика Вениамин.
  11. Библијска књига Псалтир садржи 150 псалома, који су ради употребе у богослужењу раздијељени на 20 група, које се зову катизме. У другу катизму улази 14. псалом, који почиње ријечима: “Рече безумник у срцу својем: нема Бога…”
  12. масленица – народни руски празник, недјеља прије почетка Великог поста, посљедње “уживање” у храни прије Великог поста, када се праве палачинке, играју се народна кола и пјевају народне пјесме. (прим.прев.)
  13. Ради се о књизи руског публицисте и природњака Н.Ј. Данилевског “Дарвинизам. Критичко истраживање Н.Ј. Данилевског” (Т. 1-2. Спб., 1885.-1889.).
  14. Казањски манастир у Тамбову, основан 1667. године, од 1761. године служи као архијерејски дом – резиденција архијереја.
  15. свјатки – празник који пада на другу недјељу послије Божића – Нова година (прим.прев.)
  16. О свештенику Василију Свјетлову владика Вениамин подробно прича у књизи “Божији људи”, а помиње га и у другим својим дјелима.
  17. бјесови – ђаволи, демони, зли духови (прим.прев.)
  18. Светитељ Теофан, Затворник (+1894) – у свијету Георгије Говоров – васпитаник Кијевске Духовне Академије, био на Светој Земљи, на Светој Гори, у Константинопољу. 1859. године хиротонисан је у епископа Тамбовског и Шацког, од 1863. до 1866. године држи Владимирску катедру. 1867. године удаљава се на покој и живи у затвору у Вишинској пустињи, проводећи вријеме у молитви и састављању дјела религиозно-моралног карактера. Основна његова дјела су: “Писма о хришћанском животу”, “Толковања апостолских Посланица”, “Начертаније хришћанског наравоучења”, “Пут ка спасењу”… Светитељ Теофан Затворник придружен је лику светих Руске Православне Цркве на Помјесном Сабору 1988. године.
    Обитељ у којој се подвизавао светитељ Теофан се званично називала Успенска Вишењска пустиња, и налазила се она у Шацком округу Тамбовске губерније. Митрополит Вениамин је овјдје помиње као Казањску – вјероватно зато што је у обитељи постојала Казањска Саборна црква, у којој се налазила чудотворна Казањска Вишењска икона Мајке Божије, која је, очигледно, дала друго име манастиру.
  19. Александар, епископ Тамбовски и Шацки, у свијету Александар Васиљевич Богданов (1830.-1898.), Тамбовску катедру је држао у периоду од 1892.-1898. године.
  20. Димитрије, архиепископ Херсонски и Одески, у свијету Михаил Георгијевич Коваљницки (1839.-1913.), у периоду од 1902.-1903. године је у чину епископа служио на Тамбовској катедри.
  21. Дан светих равноапостолних Ћирила и Методија по новом стилу обиљежава се 24. маја.
  22. Ипођакони – млађи црквенослужитељи, који прислужују архијереју у вријеме богослужења.
  23. Сребрни звончићи подсјећају архијереја да је он позван да увијек проповиједа Слово Божије своме стаду.
  24. Иља Муроморец и Микула Сељанинович – руски народни јунаци, попут нашег Марка Краљевића (прим.прев.)
  25. исполатчик и дискант – појци у хору, обично то бивају дјеца (прим.прев.)
  26. Митрополит Антоније, у свијету Алексеј Павлович Храповицки (1863. – 1936.), – изузетни јерарх Руске Цркве краја XIX и почетка XX вијека, велики проповиједник. Владика Антоније (у почетку у чину епископа, а потом и у чину архиепископа) управљао је Волинском епархијом од 1902. године готово до почетка рата. На Помјесном Сабору 1917. – 1918. године био је један од кандидата на Патријаршијски Пријесто, у вријеме грађанског рата учествовао је у Бијелом покрету. Од 1920. године – емигрант. Један је од главних иницијатора тзв. “карловачког раскола”.
  27. Док сам се учио на семинарији, напримјер, биле су двије побуне; иако оне нису имале никакве везе са вјером, ипак су показале душевно разлагање ученика. (М.В.)
  28. Успенски пост почиње од 14. августа и траје до дана Успења Пресвете Богородице – 28. августа (по новом стилу).
  29. Духовна Академија у Санкт-Петербургу налази се у непосредној близини Александро-Невске Лавре.
  30. Тома Аквински (1225. или 1226. – 1274.) – богослов и философ Католичке Цркве, монах – доминиканац. Канонизован од стране Западне Цркве.
  31. Св. праведни о. Јован Кронштатски (+ 1908. г.) – велики молитвеник земље Русије, који је имао дар чудотворства и прозорљивости, проповједник и духовни писац. Руска Православна Црква га је канонизовала 1989. године.
    Са св. Јованом Кронштатским владика Вениамин (тада још млад јеромонах) се сретао и саслуживао му на Божанственој Литургији. Сјећање на великог праведника владика је чувао сав свој живот и често се обраћао његовом духовном насљеђу.
  32. Тихомиров Лав Александович (1850. – 1923.) – публициста, уредник новина “Московские ведомости”, сарадник у “Новый мир” и “Русское обозрение”. У младости – револуционер-терорист, члан партије “Земља и воља”. У емиграцији је живио од 1883. до 1889. године. Послије унутрашњег, душевног преврата, промјенио је своја убјеђења и вратио се у Русију.
  33. Могуће је да се ради о митрополиту Кирилу (Смирнову) (1863. – 1941. или 1944.). Са њим је владика Вениамин јако тијесно сарађивао у вријеме рада Помјесног Сабора 1917. – 1918. године. Митрополит Кирил је био законоучитељ у Јелисаветопољској гимназији (1881. г.), трудио се у духовној мисији у Ермији (1902. – 1906.). Од 1910. године владика Кирил држи Тамбовску катедру, 1914. године учествује у торжественом прослављању Питимира Тамбовског (+1698.), на којем је присуствовао и архимандрит Вениамин (Федченков), тада ректор Духовне Семинарије.
  34. “Ево, Жених (Младожења) (Христос) долази.” (прим.прев.)
  35. подобије: Човјек је створен “по образу и подобију Божијем”. Значење ријечи “подобије” је најближе значењу ријечи “сличност” (подобан – сличан, налик на), само што се та сличност помјера на духовни план и има много “тананије” значење од “сличности”. Због тога је у тексту остављена, непреведена, ријеч “подобије”, као и ријеч “богоподобије” – што би значило “боголикост”, “сличност са Богом” (само не у грубом смислу те ријечи); бити “богоподобан” – бити “налик на” Бога. Одатле и “преподобни”: онај који је, уз Божију помоћ, наравно, успио – колико је то за човјека могуће – максимално себе да “уподоби” Богу, да постане “богоподобан”, “налик на” Њега. (прим.прев.)
  36. образ – слика, лик, икона, узор (прим.прев.)
  37. “Сваки који чини зло, мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости;… а који поступа по правди иде ка свјетлости” (Јн. 3:20,21).
  38. Јер “у злохуду душу неће ући премудрост”.
  39. Прелаз јевреја кроз Црвено море описан је у библијској 2. Књизи Мојсијевој (“Излазак”), а боравак пророка Јоне у утроби кита – у Књизи пророка Јоне.
  40. Читао сам о неколико случајева стварног гутања. Чак недавно: у Црвеном мору морнара је прогутао кит и морнар је био још жив када су животињу распорили. То сам сам читао у новинама. (М.В.)
  41. Гладков Борис Иљич – друштвени дјелатник, писац, поборник народне трезвености, аутор низа радова апологетичког карактера (“Библија у општедоступним причама”. – Спб., 1915.; “Благовијест четворице јеванђелиста, сведена у једну приповијест”. – Спб., 1908.; “Да, Христос ваистину воскресе!” – Спб., 1906.; “Популарно толковање Јеванђеља”. – Спб., 1906.; “Помозите да се вратимо Богу”. – Спб. 1910.; “Примарни узрок нашег атеизма”. – Спб., 1911.).
  42. Ради се о Семјону Лудвиговичу Франку (1877. – 1950.), религиозном философу и психологу, који је у свом животу прошао сложени пут од атеизма до вјере, од марксизма до служења Православљу.
  43. тљење – распад, трулеж, разлагање. Уопште, сва материја подлијеже распадању, разлагању. Зато “нетљена” значи – она која не подлијеже распадању, трулежи, разлагању; нематеријална. (прим.прев.)
  44. Епископ Теофан Полтавски, Нови Затворник, у свијету Василије Димитријевич Бистров (1872. – 1940.), једно вријеме духовник Царске Породице, био је ректор Спб Духовне Академије. Имао је огромни утицај на будућег владику Вениамина – на Академији је био његов духовни отац.
  45. Светитељ Инокентије, митрополит Московски, апостол Америке и Сибира (+1879.). Руска Црква га је канонизовала 1977. године.
  46. Преподобни Серафим Саровски (+1833.) – свети старац, који је посједовао дар исцјељења, предвиђања. Учио је о “стицању” (рус. “стјажанију”) Св. Духа као о највишем циљу живота хришћанина.
  47. Старац Јовано-Претеченског скита на Валааму о. Никита и старац Гетсиманског скита Тројице-Сергијеве Лавре претсказали су владики Вениамину његов даљи животни пут (монаштво и архијерејство) када је он, као студент Духовне Академије, посјетио ове праведнике.
  48. Дан преподобног Алипија Столпника (+640.) по новом стилу се обиљежава 9. децембра.
  49. Добротољубље је зборник дјела светих отаца, првенствено аскетског садржаја: св. Јована Лествичника, преп. Нила Синајског, преп. Аве Доротеја, светих Варсунафија и Јована, преп. Исихија, презвитера Јерусалимског, св. Јована Касијана и других подвижника.
  50. Ирмос (веза) – пјесма која улази у састав канона – пјесме која се пјева на јутарњој и у вријеме неких других богослужења. Канон се састоји из девет дијелова – пјесама. Ирмос “повезује” те пјесме.
  51. Дванаест великих празника: Улазак Господњи у Јерусалим, Вазнесење Господње, Педесетница, Богојављење, Сретење Господње, Преображење, Ваздвижење Часног Крста Господњег, Рождество Христово, Рождество Пресвете Богородице, Ваведење у храм Пресвете Дјеве Марије, Благовијест Пресвете Богородице, Успење Пресвете Богородице. (прим.прев.)
  52. “Иван-купала” – руски народни празник који се поклапа са Усековењем главе светог Јована Крститеља. На тај празник се у стара времена ишло у шуму, брала се папрат и ко би први убрао зрела сјемена са папрати, зажелио би жељу итд. итд. (прим.прев.)
  53. Спиридон-преокрет – дан преподобног Сприридона Тримифонског Чудотворца, учесника I Васељенског Сабора; његове мошти се чувају на острву Крф. (прим.прев.)
  54. “Козма и Дамјан” – не једном у години: у току године обиљежавају се три (различита) света пара Козма и Дамјан: римски, сиријски и египатски (?). (прим.прев.)
  55. “пријестони” – празник храма (прим.прев.)

 

   

Comments are closed.