NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Put duše posle smrti » O VEČNOSTI ZAGROBNIH MUKA

O VEČNOSTI ZAGROBNIH MUKA

 

Mitropolit kijevski i galički
Antonije

O VEČNOSTI ZAGROBNIH MUKA
 
Još u detinjstvu od mnogih ljudi oba pola i raznog uzrasta morao sam da slušam jadikovanje, čak i roptanje, zbog toga što će privremeni ljudski gresi na zemlji da se kažnjavaju večnim mukama. Svima poznati filizof V.S. Solovjev usudio se da iskaže svoje mišljenje u vezi pomenutog pitanja, kada je izjavio: „večne muke“ – ah taj gnusni hrišćamski dogmat…“. I naravno, kada su od njega zatražili da objasni to svoje javno bogohulstvo, on je izjavio, da je kobajagi rekao „ne gnusan“ a „žalostan“.[1]) Tada sam još kao dečak ovo njegovo objašnjenje prihvatio čistog srca, ali kasnije ubedio sam se u neiskrenost ovog autora, a samim tim i u ovo njegovo poricanje, i počeo sam da sumnjam u gore navedene demante i u toj sumnji još uvek se nalazim.
Čitanjem ili slušanjem priče o bogatašu i Lazaru većina hrišćana usvaja žalostno raspoloženje. Radi objašnjenja ove priče počeću da polako izlažem moje misli. Bogataš u ovoj priči nije bio neka beznadežna protuva nego je samo lakomisleno proćerdao svoj život. Zatim, i posle njegove smrti ostalo je mnogo čega dobrog u njegovoj duši: on nije okoreli bogohulnik ngo samo grešnik, – grešnik koji je prizivao pravičnost Božije kazne; i ne samo to, nego je on sačuvao sastradanje i sažaljenje prema svojoj braći koja su ostala na zemlji, i on moli Avraama da im sa onoga sveta posalje propovednike pokajanja. A nešto što je najtragičnije u u ovoj priči to su reči Avraama: „A preko svega toga postavljena je velika provalija između nas i vas, da ne mogu da pređu oni koji žele odavde k vama, niti da pređu k nama oni odande“[2]). Upitajmo se, o čemu ovde ove reči govore? O tome li, šta je bilo, sada jeste, ili će da u budućnosti bude, ili samo o tome šta je bilo do Hrista? Sigurno je da je reč samo oposlednjem; jer nas Sveto Pismo uverava u jedno, da je tu provaliju Neko prešao: Neko – kome su „doduše telo ubili, ali je duhom oživljljen; Njim je sišao i propovedao duhovima koji su bili u tamnici, koji su nekada bili neposlušni, kada je Božija strpljivost čekala u Nojevo vreme“.[3]) Pa naravno da je u broju poverovavših u propoved i spasenih bio i taj bogataš koji nije izgubio dobra osećanja. Onda kome je Hristos lično Svojim ustima rekao da poću u oganj večni, „gde će biti plač i škrgut zuba“? Evo i odgovora: rečeno je ogorčenim i nepokajanim grešnicima za koje je Spasitelj na drugom mestu rekao: „da nisam došao i da im nisam rekao, ne bi imali greha; ovako nemaju izgovora za svoj greh“, i dalje: „sada su pak gledali i mrzeli mene i mog Oca“.[4])
Da bi pokazali pravilnost ovog mog razmišljanja pogledajmo šta se podrazumeva u ovim rečima „plač i škrgut zuba“ i „oganj večni“. Plač je izraz stradanja i žalosti, ali biva i plač bespomoćne zlobe kojem se predavala ona zla gospođa u „Plodovima prosvećenja“ Lava Tolstoja. Nema sumnje da baš takvo značenje ima škrgut zuba na svim mestima Svetoga pisma, kako Novog, tako i Starog Zaveta. Kada je prvomučenik Stefan u svom duhovnom ushićenju propovedao Hrista, sa tim i obličavao Njegove ubice, to su „svi koji su sedeli u Sinedrionu videli njegovo lice kao lice anđela“,[5]) a oni kada ovo čuše „razjariše se vrlo u srcima svojima, i škrgutahu zubima na njega“.[6]) U priči pozvanima na svadbu carevog sina, ne govori se o kazni nego samo o izgnanju nepozvanog gosta i krajnju tamu, našta je još dodato: „onde će biti plač i škrgut zuba“.[7]) Isti izraz upotrebio je Gospod, kada je rekao, da će nečisti judeji videti na onome svetu obraćene narode koji će da sede sa Avraamom, Isaakom i Jakovom, a sebe će izbaciti van: „gde će biti plač i škrgut zuba“. U Starom Zavetu Pravednik je govorio Bogu, da nevaljali kojima se on obraćao kao braći, da su mu se rugali, gde kaže: „sa licemernim osmehom škrgutahu na mene svojim zubima„.[8]) A imamo i ne tako retke primere iz našeg svakodnevnog života, recimo kada zločinac, atakujući na svoju žrtvu, budući vezan, i tako osećajući svoju nemoć škrguće svojim zubima i peni. Dakle, ovako škrgutanje zuba kao izraz bezpomoćnne zlobe javlja se svojstvom nepokajanih grešnika, kada se oslobode tela i vide Hrista u slavi Njegovoj, i sav Nebeski svet kako slavi Njegovu pobedu, a za njih u isto vreme toliko omrznutog.
Ali pitamo se, zašto će muke te bespomoćne zlobe biti večne? Evo odmah i odgovaramo: završile bi se one same po sebi sa osloboađanjem bogoboračkih duša od te mržnje. Međutim, da li je moguće takvo pomirenje duše sa nečim što je njoj oduvek bilo mrsko; i kada je već jednom zauvek ostala sa svojom mržnjom, čak i posle toga, kada je čula sve Hristove prizive, i videla Njegov poslednji sud i slavu Anđela i Svetih. Ovde na zemlji, naša osećanja se menjaju na dobru ili lošu stranu dobijajući nove utiske i spoznaje, a kada se svaki opit ličnog i svetskog života iscrpi do kraja, i ozlojeđenost duše ne razmekša, da li je tada uopšte potrebna unutrašnja promena? Naravno da nije!
A šta se govori za večni oganj? Šta je ili kakav je taj večni plamen? Odgovorićemo iz knjiige proroka Isaije sa istim tim njegovim pitanjem: „ko će iz nas ostati kod ognja koji proždire, ko će iz nas opstati pri večnom plamenu – Taj, Ko hodi u pravdi i govori što je pravo; Ko mrzi korist“[9]) i t.d. Savršeno je jasno, da se pod večnim plamenom razume Božije prisustvo ili čak sam Gospod Bog. Za jedne On će biti izvor naslade, a za druge, samo sozercavanje Njegovog Bića – izvor muka. Nešto slično može se pročitati i kod Apostola Pavla.[10])
Zbog čega osnovno bogoslovlje naziva ad udaljenim mestom od Boga? Evo odgovora: ovo treba da se razume kao moralno udaljavanje, a ne fizičko, jer Apokalipsis nama svedoči, da ko se otkrije da je neprijatelj Božiji, taj će „biti mučen u ognju i u sumporu pred svetim Anđelima i pred Jagnjetom, i dim mučenja njegovog uzdizaće se u vekove vekova“.[11])
U samom zaključku da kažemo da večne muke nisu kazna Božija ili nekakva Njegova osveta, nego, dobrovoljno njihovo raspoloženje i dobrovoljno njihovo stanje.
„Novoe Vremя“, 15-go fevralя, 1924. №824
Sa ruskog protojerej Ljubo Milošević.

Pripremljeno za internet listu „svetosavlje“
 


 
NAPOMENE:

  1. Na ruskom se rimuje gnusnый i grustnый – prim. prev.
  2. Lk 16, 26
  3. 1 Petr. 3, 18 – 20
  4. Jn. 15, 22 – 24.
  5. D.A. 16, 15.
  6. D.A. 7, 54.
  7. Mt. 22, 13.
  8. Ps. 34, 16.
  9. 33, 14 – 15.
  10. 1Kor. 3. 12 – 15.
  11. Ap. 14, 10 – 11.

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *