NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » O UKLANJANJU IKONOSTASA U STUDENICI

O UKLANJANJU IKONOSTASA U STUDENICI

Protojerej – stavrofor SRBOLJUB M. Miletić
O UKLANJANJU IKONOSTASA U STUDENICI
 
O uklanjanju ikonostasa u Studenici u javnosti se malo govorilo. Da li urednici izbegavaju ovu temu ili je sve nas obuzelo „mrtvo more“ teško je reći. Mnogo ljudi je sablažnjeno tim činom, ali takođe, mnogi od njih misle nešto poput „Kome da se žalim? Ko će mene poslušati?“ Privatno, ni patrijarhu se uopšte ne sviđa. Episkopima i sveštenicima koji tamo gostuju, u najmanju ruku je neobično služiti iza takve kamene, mermerne pregrade. Ali i oni uglavnom ćute. Zašto? Ne znam. Ali, nešto slično je već odavno urađeno u manastiru Žiči a takoreći nedavno i na Bogoslovskom fakultetu. To je stvar navike – neki kažu…
Koliko se moglo doznati, pristalice kamene pregrade kažu da je barokni ikonostas iz početka 19. veka potpuno odudarao od nemanjićke saborne crkve. Zbog toga je, kao i u Žiči, barokni ikonostas uklonjen i izrađen je „rekonstruisani ikonostas iz 13. veka“,[1] a stare prestone ikone u Studenici su ostale na stubovima, ne na ikonostasu, kao što je to, na primer, u hramu Sv. Marka u Veneciji, koji je kopija hrama Sv. Apostola iz Carigrada.
Studenički Iguman Tihon je doktorirao na temu ikonostasa i oltarskih pregrada. Ali, kako se u novinama moglo pročitati, rukovodilac radova u Studenici je bio arheolog dr Marko Popović. On je kao predsednik u pet komisija Ministarstva kulture sam sebi konkurisao, odobrio planove i sam sebi dodelio sredstva za novi ikonostas, kao i za „otkrivanje“ crkava u porti koje su, kao i Nemanjin vodovod, otkrivene pre 20 godina i čiji podaci i crteži su davno objavljeni. G. Popović je navodno „otkrio“ i konak čija lokacija je poznata preko 60 godina, kao i neke druge stvari… kaže za Večernje novosti arheolog Marija Jovin, rukovodilac konzervatorskim radovima u Studenici od 1965. do 1988. godine. Ona je potvrdila da su najnovija arheološka otkrića bila poznata ranijim istraživačima i da su uglavnom već bila objavljena. Jovin se pita kako jedan arheolog može sam da donosi zaključke, ne samo o arheologiji, već i o arhitekturi, ikonostasu, pa i o slikarstvu?[2]
Ali to su već teme za neka državna i društvena, naučna nadleštva. Šta u stvari najviše interesuje hrišćane, pravoslavne Srbe, naslednike svetog Save? Mislim da bi mnogi imali da kažu nešto na temu sadašnjeg autoritativnog i selektivnog vraćanja ikonostasa (i još koječega) u nekakvo „originalno“ stanje. Mnogi ljudi to slično vide i razmišljaju na sličan način.
Najpre, sasvim realno, naš narod je potpuno osiromašen materijalno i duhovno. Jednom rečju, izgubljen. Ne treba čovek da bude veliki naučnik da vidi da je prioritet svih prioriteta da se ovom narodu, koji demografski polako nestaje, ojača najpre duh i vera. Evropa i svetski političari, neke naše naučne ustanove, takve kakve jesu, sasvim sigurno mu neće ojačati ni duh ni veru. Ni sada, niti ikada. Ostaje samo Crkva. Stilovi u crkvenoj umetnosti (kao barok ili neke ručno odabrane starohrišćanske estetske odlike) nisu u vrhu prioriteta u ovakvoj situaciji. Ko u ovoj situaciji može da opravda potrošeni novac, vreme i trud na jedan takav gest? Šta se u krajnjem smislu postiglo uklanjanjem ikonostasa? Ovakvo ponašanje među mnogim verujućim i pobožnim hrišćanima izaziva nepoverenje, negodovanje, nevericu, pa i odbojnost. Mislim da neću preterati ako kažem da je čak mnogo i onih koji odlaze u neki slovenski neopaganizam i u razne sekte i raskole, ne samo zato što ih oni kao takvi nešto posebno privlače, već zato što su revoltirani udaljenošću, odstranjenošću izvesnih naših crkvenih starešina od ovog naroda i njegovih stvarnih potreba, kao i uopšte, nejasnim zbivanjima u našoj Crkvi i konfuznim signalima koji odatle dolaze po raznim pitanjima. Možda je dovoljno reći da nije jasno kako ovi mermerni stubovi i ploče ohrabruju narod u veri i dolivaju ljudima vere, bolje od onog „baroknog“ ikonostasa iz 1837. godine?
U Studenici se isto tako vide i barokna okovana Jevanđelja, vladičanske mitre, dikirije i trikirije, tepisi, neke odežde, pokrovci, sasudi, pojedini krstovi, panagije, žezli, vladičanski tron, svećnjaci… Možda bi njih takođe, trebalo vratiti u neko „originalno“ stanje? (Bilo bi jeftinije od ikonostasa.) Eto nove teme za još jedan doktorat…
Što se tiče nas, pravoslavnih i svetosavskih Srba, mnogi sveti su već dovoljno rekli; od sv. Grigorija Palame („Mi smo naučili da Hrišćanstvo merimo ne po licima i činovima već po istini i po tačnosti vere.“), preko sv. vl. Nikolaja (o „anomaliji… neograničene samovolje crkvenog starešinstva“ u „Vojlovačkom stoslovu“ na primer), do svetog patrijarha Pavla („Veličina se u Crkvi meri veličinom služenja bližnjem. Veličina pred Bogom se meri veličinom služenja drugima, u svakom zanimanju koje čovek radi.“)
Molimo se da sve nas Gospod utvrdi u umu Hristovom; kako kaže sv. vl. Nikolaj „…vreme je da ovaj narod, namučen za veru Hristovu, kao ni jedan evropski narod, dobije vođe svoje misli, svoga duha, svoje vere, svoga vladanja, svojih vekovnih ideala i svetih tradicija. (93) jer narodna duša je osetljivija i blagorodnija od duša onih koje su ‘mnoge knjige iz pameti izvele’ (101) a isti narod sačinjava i srpsku crkvu i srpsku državu.“ (Državu? Imamo li je?)
Radi se o prioritetima, fokusiranju na ono što je bitno, kao i o služenju potrebama ovog naroda, za šta čovek ne treba da bude neki veliki teolog da bi mu bilo jasno.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ministar obišao radove u Studenici, B92, ponedeljak, 18. jul 2011.
  2. Jovin: Otkrivaju otkriveno, Večernje novosti, 27. avgust 2012.

 


Pripremio:
Ivan Tašić

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *