NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » O UČESTVOVANJU VERNIKA U EVHARISTIJI

O UČESTVOVANJU VERNIKA U EVHARISTIJI

>
 
U Moskvi je 2-3. februara 2015. godine u Hramu Hrista Spasitelja pod predsedavanjem Njegove Svetosti patrijarha Moskovskog i cele Rusije Kirila održano Arhijerejsko Savetovanje Ruske Pravoslavne Crkve. Na Savetovanju je, između ostalog, odobren dokument „O učestvovanju vernika u Evharistiji„, koji predstavlja plod svestranog razmatranja ovog izuzetno važnog pitanja u životu Crkve. Na njegovoj izradi se radilo dugo vremena.
U skladu s odlukom Arhijerejskog Savetovanja RPC ovaj dokument je odobren s tim da kasnije bude potvrđen na Arhijerejskom Saboru, a njim već sad u svojoj praksi treba da se rukovode svi arhipastiri, pastiri i mirjani Ruske Pravoslavne Crkve.
 

 
***
 
O učestvovanju vernika u Evharistiji
Evharistija je glavna Tajna Crkve, koju je Gospod Isus Hristos ustanovio uoči Svojih spasonosnih stradanja, smrti na Krstu i vaskrsenja. Učestvovanje u Evharistiji i pričešćivanje Hristovim Telom i Krvlju jeste zapovest Spasitelja, Koji je preko Svojih učenika svim hrišćanima rekao: „Uzmite, jedite, ovo je Telo Moje,“ i „pijte iz nje svi, jer je ovo Krv Moja Novog Zaveta“ (Mt. 26, 26-28). Sama Crkva je Hristovo Telo i zato Tajna Hristovog Tela i Krvi na vidljiv način pokazuje mističnu prirodu Crkve stvarajući crkvenu zajednicu.
Duhovni život pravoslavnog hrišćanina je nezamisliv bez pričešćivanja Svetim Tajnama. Pričešćujući se Svetim Darovima vernici se osvećuju silom Svetog Duha i sjedinjuju se sa Hristom Spasiteljem i međusobno, čineći jedinstveno Hristovo Telo.
Tajna Evharistije zahteva posebnu pripremu. U Crkvi je samo vreme – bez obzira da li je to vreme ljudskog života ili istorija čitavog čovečanstva – očekivanje i priprema za susret sa Hristom, a sav ritam bogoslužbenog života je očekivanje i priprema za Svetu liturgiju, dakle i za pričešćivanje radi kojeg se ona i služi.
 
I
 
Praksa pričešćivanja i pripreme za njega u istoriji Crkve se menjala i poprimala je različite oblike.
Već u vreme apostola u Crkvi se ustalila tradicija da se Evharistija služi svake nedelje (a po mogućstvu – i češće: na primer, u danima sećanja na mučenike), kako bi hrišćani stalno mogli biti u zajednici sa Hristom i jedni s drugima (v. na pr., 1 Kor. 10, 16-17; Dap. 2, 46; Dap. 20, 7). Svi članovi lokalne zajednice učestvovali su u Evharistiji koja se služila svake nedelje, a izbegavanje učestvovanja u evharistijskom opštenju bez dovoljno osnova za to podvrgavano je prekoru: „Sve vernike koji dolaze u hram i slušaju (reči) Svetog Pisma, a ne ostanu za vreme molitve i svetog Pričešća, treba odlučiti kao one koji izazivaju nered u crkvi“ (pravilo svetih apostola 9).[1] Ranohrišćanska praksa pričešćivanja na svakoj Svetoj liturgiji ostaje ideal i danas, kao deo crkvenog Predanja.
Ujedno, zbog sve većeg broja članova Crkve u III, a posebno u IV veku, došlo je do promena, između ostalog i u liturgijskom životu. S povećanjem broja dana ustanovljenih u znak sećanja na mučenike i praznika, evharistijska sabranja su postala učestalija, a prisustvo svakog hrišćanina na njima mnogi su smatrali poželjnim, ali ne i obaveznim – isto kao i učestvovanje u pričešćivanju. Crkva je tome suprostavila sledeću kanonsku normu: „Svi oni koji dolaze u crkvu i slušaju Sveto Pismo, ali koji ne žele da zajedno sa narodom učestvuju u molitvi, ili se sklanjaju od svetog pričešća radi nekih svojih razloga, takvi neka budu odlučeni iz Crkve sve dok se ne ispovede, prinesu plodove pokajanja i zatraže oproštaj. Tek tada mogu biti pričešćeni“ (2. pravilo Antiohijskog Sabora).
Ipak, ispostavilo se da uzvišeni ideal stalne spremnosti za primanje Svetih Tajni teško mogu ostvariti mnogi hrišćani. Zbog toga se već u delima svetih otaca iz IV veka sreću svedočanstva o tome da su istovremeno postojale različite prakse u pogledu učestalosti pričešćivanja. Tako sveti Vasilije Veliki o pričešćivanju četiri puta nedeljno govori kao o normi: „Dobro je i korisno pričešćivati se svaki dan Svetim Telom i Krvlju Hristovom, pošto Sam [Hristos] jasno kaže: Onaj ko jede Moje Telo i pije Moju Krv ima večni život. <…> Mi se svake nedelje pričešćujemo četiri puta: u nedelju, u sredu, u petak i u subotu, kao i u druge dane ako se desi da je to sećanje na nekog sveca“ (Poslanica 93 [89]). Manje od pola veka kasnije svetitelj Jovan Zlatoust ističe da su mnogi – uključujući i monahe – počeli da se pričešćuju jednom-dvaput godišnje: „Mnogi se pričešćuju ovom Žrtvom jednom u toku cele godine, drugi dva puta, a treći – nekoliko puta. Ove naše reči se odnose na sve, ne samo na ovde prisutne, već i na one koji se nalaze u pustinji, – zato što se oni [takođe] pričešćuju jednom godišnje, a često i jednom u dve godine. I šta? Čiji postupak ćemo odobriti? Onih koji [se pričešćuju] jednom [godišnje], ili onih koji se pričešćuju često, ili onih koji se pričešćuju retko? Ni jednih, ni drugih, ni trećih, već ćemo odobriti postupanje onih koji se pričešćuju čiste savesti, čistog srca i besprekornog života. Oni neka uvek pristupaju; a oni koji nisu takvi [ne treba da se pričešćuju] ni jednom [godišnje]“ (Beseda na Poslanicu Jevrejima 17, 4).
U IV veku je konačno zabeležena norma o obaveznom evharistijskom postu, koja se ustalila još pre Nikejskog Sabora – o potpunom uzdržavanju od hrane i pića na dan pričešćivanja sve do primanja Svetih Hristovih Tajni: „Svetu tajnu oltara neka čine ljudi koji nisu jeli“ (41. [50.] pravilo Kartaginskog Sabora; potvrđeno 29. pravilom Trulskog Sabora). Međutim, već na kraju IV i početku V veka neki hrišćani pričešćivanje nisu povezivali samo s poštovanjem evharistijskog uzdržanja pre Liturgije, već po svedočanstvu svetitelja Jovana Zlatoustog, sa vremenom Velikog posta. Sam svetitelj poziva na češće pričešćivanje: „Molim te, reci mi: da li pristupajući pričešću jednom godišnje zaista smatraš da ti je četrdeset dana dovoljno za očišćenje grehova za ceo [ovaj] period? A posle se, po isteku nedelje, opet predaješ ranijem? Reci mi: kad bi, oporavljajući se četrdeset dana od dugotrajne bolesti, kasnije opet uzimao istu hranu koja je izazvala bolest, zar ne bi izgubio i prethodni trud? Očigledno da je tako. Ako je pak tako uređeno fizičko [zdravlje], tim pre je i moralno. <…> [Svega] četrdeset – a često i ne četrdeset – dana posvećuješ duševnom zdravlju – i smatraš da si umilostivio Boga? <…> Ovo ne govorim kako bih vam zabranio da pristupate jednom godišnje, već više želeći da uvek pristupate Svetim Tajnama“ (Besede na Poslanicu Jevrejima 17.4).
U Vizantiji se do XI-XII veka u monaškoj sredini ustalila tradicija pričešćivanja tek posle pripreme, koja je predviđala post, ispitivanje svoje savesti pred manastirskim duhovnikom i čitanje pre pričešća posebnog molitvenog pravila, koje se pojavljuje i počinje da se razvija upravo u ovo vreme. Na ovu tradiciju su počeli da se ugledaju i blagočestivi mirjani, pošto se monaška duhovnost u Pravoslavlju uvek smatrala za ideal. U najstrožem obliku ova tradicija je izložena, na primer, u odredbama ruskog Tipikona (glava 32), koji za razliku od grčkog govori o obaveznom sedmodnevnom postu pred pričešće.
U sastav ruskog Služebnika je 1699. godine uključen član pod nazivom „Poučno uputstvo“. U njemu se, između ostalog, sadrži odredba o obaveznom periodu pripreme za Sveto pričešće – u toku četiri višednevna posta mogu da se pričešćuju svi oni koji to žele, a van postova treba postiti sedam dana, ali ovaj rok može biti i kraći: „Ako neko poželi da van uobičajena četiri posta pristupi svetom pričešću, neka posti prvo sedam dana, neka prebiva u crkvenim i domaćim molitvama (ovo ako nije u pitanju preka potreba: a u slučaju preke potrebe, neka posti tri dna, ili neka posti samo jedan dan).“
Ipak, u praksi je krajnje strog pristup pripremi za sveto pričešće, koji je imao pozitivne duhovne strane, dovodio do toga da se neki hrišćani dugo vremena nisu pričešćivali pozivajući se na to da je neophodna dostojna priprema. Protiv ovakve prakse retkog pričešćivanja bila je, između ostalog, usmerena norma za obavezno pričešćivanje svih hrišćana Ruskog carstva barem jednom godišnje, koja se sadrži u „Duhovnom pravilniku“:[2] „Svaki hrišćanin treba i češće, ali makar jednom godišnje da se pričesti Svetom Evharistijom. Jer je to i naše najočiglednije blagodarenje Bogu zbog spasenja koje je Spasiteljevom smrću učinjeno… Zbog toga, ako se ispostavi da se neki hrišćanin veoma kloni svetog pričešća, sam time pokazuje da nije u Telu Hristovom, odnosno, da nije zajedničar Crkve.“
U XIX veku i početkom HH veka blagočestivi ljudi su se trudili da se pričeste bar u toku sva četiri višednevna posta. Mnogi sveci iz ovog vremena, među kojima su svetitelj Teofan Zatvornik, pravedni Jovan Kronštatski i drugi – pozivali su ljude da Svetim Tajnama pristupaju još češće. Po rečima svetitelja Teofana, „mera [pričešćivanja] od jednog ili dva puta mesečno je najumerenija,“ premda se „ništa loše ne može reći“ ni za češće pričešćivanje.[3] Svaki vernik može da se rukovodi sledećim rečima ovog sveca: „Svetim Tajnama se pričešćujte češće, kako duhovni otac dozvoli, samo se trudite da uvek pristupate i s dužnom pripremom, a najviše – sa strahom i trepetom kako navikavši se ne biste počeli da pristupate ravnodušno.“[4]
Ispovednički podvig Crkve u godinama progona u HH veku mnoge sveštenoslužitelje i duhovnu decu Crkve je podstakao da razmisle o praksi retkog pričešćivanja koja je ranije postojala. Između ostalog, Privremeni Patrijaraški Sinod je 1931. godine u svojoj odluci od 13. maja naveo: „Želju u vezi s mogućnošću čestog pričešćivanja pravoslavnih hrišćana, a za napredne među njima – i svake nedelje, treba smatrati prihvatljivom.“
Danas se mnogi pravoslavci pričešćuju mnogo češće od većine hrišćana u Rusiji pre revolucije. Međutim, praksa čestog pričešćivanja ne može se automatski proširiti na sve vernike bez izuzetka, pošto učestalost pričešćivanja direktno zavisi od čovekovog duhovno-moralnog stanja kako bi, po rečima Zlatoustog, vernici pričešćivanju Svetim Tajnama pristupali „čiste savesti, koliko je za nas to moguće“ (Protiv Jevreja. Beseda III. 4).
 
II
 
Zahtevi u vezi s pripremom za sveto pričešće za svakog vernika određuju se crkvenim odlukama i normama koje duhovnik primenjuje imajući u vidu redovnost pričešćivanja Svetim Tajnama, duhovno, moralno i telesno stanje, spoljašnje životne okolnosti kao što su, na primer, zauzetost i opterećenost brigom o bližnjima.
Duhovni otac (duhovnik) čoveka je sveštenoslužitelj kod kojeg se on stalno ispoveda, koji je upoznat s okolnostima njegovog života i s njegovim duhovnim stanjem. Pritom vernici mogu da se ispovedaju kod drugih sveštenika u slučaju da ne postoji mogućnost da se ispovede kod svog duhovnika. Ukoliko vernik nema duhovnika, u vezi s pitanjima koja se tiču pričešćivanja treba da se obrati sveštenicima onog hrama u kojem želi da se pričesti.
Kako duhovnik, koji se rukovodi crkvenim odredbama i normama i koji na osnovu njih savetuje hrišćanina, tako i pričesnik treba da budu svesni da cilj pripreme nije spoljašnje ispunjavanje formalnih uslova, već sticanje pokajničkog stanja duše, opraštanje uvreda i pomirenje s bližnjima i sjedinjenje sa Hristom u Svetim Tajnama. Post i molitva treba da pomognu čoveku koji se priprema za pričešće da stekne ovakvo unutrašnje stanje.
Sećajući se reči Spasitelja Koji razobličava one koji na ljude stavljaju teška bremena nezgodna za nošenje (v. Mt. 23, 4), duhovnici treba da budu svesni da neopravdana strogost, isto kao i preterano snishođenje mogu predstavljati smetnju za sjedinjenje čoveka sa Hristom Spasiteljem i mogu mu naneti duhovnu štetu.
Priprema monaha za učestvovanje u Tajni Evharistije vrši se u skladu s Odredbom o manastirima i monaštvu i unutrašnjim manstirskim ustavima.
1. Praksa pripremnog posta se reguliše asketskom tradicijom Crkve. Post u vidu uzdržanja od mrsne hrane i izbegavanja razonode, praćen usrdnom molitvom i pokajanjem, tradicionalno prethodni pričešćivanju Svetim Tajnama. Dužina i mera posta pre svetog pričešća mogu biti različiti u zavisnosti od unutrašnjeg stanja hrišćanina, kao i od objektivnih uslova njegovog života. Između ostalog, u slučaju akutnih ili hroničnih bolesti koje zahtevaju poseban režim ishrane, a za žene – u slučaju trudnoće i dojenja, post može biti skraćen, ublažen ili ukinut. To se odnosi i na hrišćane koji privremeno ili stalno borave u uslovima zajedničkog života u svetu, koji pretpostavljaju zajedničku ishranu (vojne jedinice, bolnice, internati, specijalne škole, zatvori).
Današnja uobičajena praksa u skladu s kojom čovek koji se pričećuje nekoliko puta godišnje posti tri dana pre pričešća, u potpunosti odgovara crkvenom predanju. Takođe, prihvatljivom se smatra i praksa kad čovek koji se pričešćuje svake nedelje ili nekoliko puta mesečno, a pritom poštuje višednevne i jednodnevne postove određene Ustavom, pristupa Svetom Putiru bez dodatnog posta ili držeći jednodnevni post ili post od večeri pre pričešća. Odluku u vezi s ovim pitanjem treba doneti po blagoslovu duhovnika. Zahtevi u pogledu pripreme za sveto pričešće koji se odnose na mirjane koji se često pričešćuju, odnose se i na sveštenoslužitelje.
Poseban slučaj u pogledu prakse pripreme za sveto pričešće predstavlja Svetla sedmica – nedelja posle praznika Hristovog Vaskrsenja. Drevna kanonska norma o obaveznom učestvovanju svih vernika u nedeljnoj Evharistiji u VII veku odnosila se i na Svete liturgije svih dana u toku Svetle sedmice: „Od svetog dana Vaskrsenja Hrista Boga našeg do Nove Nedelje, cele nedelje vernici u svetim crkvama treba neprestano da upražnjavaju psalme, pojanje i duhovne pesme, radujući se i slaveći u Hristu, i treba da upražnjavaju čitanje Božanskog Pisma, pažljivo slušajući i naslađujući se Svetim Tajnama. Jer ćemo tako sa Hristom zajedno vaskrsnuti i vazneti se“ (66. pravilo Trulskog Sabora). Iz ovog pravila jasno sledi da su mirjani pozvani da se pričešćuju na liturgijama Svetle sedmice. Imajući u vidu da u toku Svetle sedmice Ustav ne predviđa post i da Svetloj sedmici prethodi sedam nedelja podviga Velikog posta i Strasne sedmice – treba smatrati da kanonskom predanju odgovara praksa koja se primenjuje u mnogim parohijama Ruske Pravoslavne Crkve kad hrišćani koji su držali Veliki post u periodu Svetle sedmice pristupaju svetom pričešću ograničavajući post uzdržavanjem od hrane posle ponoći. Slična praksa se može odnositi i na period između Božića i Bogojavljenja. Oni koji se u toku ovih dana pripremaju za pričešće treba s posebnom pažnjom da se čuvaju neumerene upotrebe hrane i pića.
2. Od pripremnog posta treba razlikovati evhristijski post u strogom smislu reči – potpuno uzdržavanje od hrane i pića od ponoći do svetog pričešća. Ovaj post je kanonski obavezan (v. gore 41. [50.] pravilo Kartaginskog Sabora). Pritom se zahtev u pogledu evhristijskog posta ne primenjuje na malu decu, kao ni na lica koja pate od akutnih ili hroničnih bolesti, kad se moraju uzimati lekovi ili hrana (kao, na primer, u slučaju dijabetesa) i na lica na umoru. Osim toga, ovaj zahtev, po nahođenju duhovnika, može biti ublažen kad su u pitanju trudnice i žene koje doje decu.
Kanonsko pravo nalaže uzdržavanje od supružničkog opštenja u periodu pripreme za sveto pričešće. Peto pravilo Timoteja Aleksandrijskog govori o uzdržanju uoči pričešća.
Hrišćane koji upražnjavaju štetnu naviku pušenja Crkva poziva da je se odreknu. Oni koji za to nemaju snage treba da se uzdrže od pušenja od ponoći, a ukoliko je moguće – i od večeri uoči pričešća.
Pošto je Liturgija Pređeosvećenih Darova po Ustavu spojena s večernjom, njeno služenje u večernje vreme predstavlja normu po ustavu (međutim, ova liturgija se u praksi obično služi ujutru). U skladu s odlukom Svetog Sinoda Ruske Pravoslavne Crkve od 28. novembra 1968. godine, „ukoliko se Sveta liturgija Pređeosvećenih Darova služi u večernjim časovima, pričesnici od hrane i pića treba da se uzdržavaju najmanje 6 sati, ali uzdržanje pre pričešća od ponoći od početka tog dana je vrlo pohvalno i mogu da ga se pridržavaju ljudi koji za to poseduju fizičku snagu“.
Na normu uzdržavanja od najmanje šest sati treba se orijentisati prilikom pripreme za pričešće na Svetoj liturgiji koja se služi noću (na primer, na praznike Svetog Vaskrsa i Hristovog Rođenja).
3. Priprema za pričešće se ne sastoji samo u odricanju od određene hrane, već i u češćem prisustvovanju crkvenim bogosluženjima, kao i u obavljanju molitvenog pravila.
Obavezan deo molitvene pripreme predstavlja Pravilo pred sveto pričešće koje se sastoji od odgovarajućeg kanona i molitava. Molitveno pravilo obično sadrži kanone Spasitelju, Majci Božijoj, Anđelu-Čuvaru i druge moltive (v. „Pravilo za one koji se spremaju da služe i za one koji žele da se pričeste Svetim Božanskim Tajnama, Telom i Krvlju Gospoda našeg Isusa Hrista“ u Psaltiru sa posledovanjem). Za vreme Svetle sedmice molitveno pravilo se sastoji od Vaskršnjeg kanona, kao i od kanona i molitava pred sveto pričešće. Lično molitveno pravilo treba da se obavlja van bogosluženja, koja uvek pretpostavljaju sabornu molitvu. Posebnu pastirsku pažnju treba posvetiti ljudima čiji duhovni put u Crkvi tek počinje i koji još nisu navikli na duga molitvena pravila, kao i na decu i bolesnike. Psaltir sa posledovanjem pretpostavlja mogućnost zamene kanona i akatista Isusovom molitvom i metanijama. U duhu ovog uputstva po blagoslovu duhovnika pomenuto pravilo može biti zamenjeno drugim molitvama.
Pošto je liturgija vrhunac sveg bogoslužbenog kruga, prisustvovanje službama koje joj prethode – pre svega večernjem i jutrenju (ili svenoćnom bdeniju) – predstavlja važan deo pripreme za primanje Svetog Tela i Krvi Hristove.
Duhovnik ili sveštenik koji vrši ispovest, u slučaju kad čovek nije bio na večernjoj službi dan uoči pričešća ili kad nije u potpunosti obavio molitveno pravilo, treba da ga podstiče na brižljivu pripremu za pričešće, ali istovremeno treba da ima u vidu okolnosti njegovog života i eventualne opravdane razloge.
Pripremajući se za primanje Svetih Hristovih Tajni na Svetoj liturgiji deca Crkve treba da se okupljaju u hramu pre početka bogosluženja. Kašnjenje na Svetu liturgiju, naročito kad vernici dolaze u hram posle čitanja Apostola i Jevanđelja predstavlja nedostatak poštovanja prema Tajni Hristovog Tela i Krvi. U slučaju ovakvog kašnjenja sveštenik koji ispoveda ili pričešćuje može odlučiti da ne dozvoli čoveku da pristupi Svetom Putiru. Izuzetak treba da bude načinjen za ljude ograničenih fizičkih mogućnosti, majke koje doje decu, decu u najmlađem uzrastu i odrasle koji ih prate.
Po završetku Svete liturgije hrišćanin treba da sasluša u hramu ili da pročita blagodarstvene molitve posle svetog pričešća. Hrišćanin na svaki način treba da teži tome da zahvalivši Gospodu u molitvi za primljeni dar, sačuva ovaj dar u miru i pobožnosti i ljubavi prema Bogu i bližnjem.
Imajući u vidu neraskidivu vezu između pričešća i Svete liturgije klir ne treba da dozvoli praksu kad se u pojedinim hramovima vernicima ne dozvoljava da pristupe Svetom pričešću na praznike Svetog Vaskrsa, Božića i Bogojavljenja, na zadušnice i pobusani ponedeljak.
 
III
 
Čovek koji se priprema za sveto pričešće ispituje svoju savest, što podrazumeva iskreno kajanje za učinjene grehove i njihovo otkrivanje pred sveštenikom u Tajni Pokajanja. U uslovima kad mnogi ljudi koji dolaze u hram još uvek nisu dovoljno ukorenjeni u crkvenom životu, oni ponekad ne shvataju značaj Tajne Evharistije, ili nisu svesni moralnih i kanonskih posledica svojih grehovnih postupaka. Ispovest svešteniku koji ih ispoveda daje mogućnost da prosudi da li čovek koji se kaje može da primi Svete Hristove Tajne.
U pojedinim slučajevima u skladu s praksom koja je uobičajena u mnogim parohijama, duhovnik može da da blagoslov mirjaninu da se nekoliko puta pričesti Hristovim Telom i Krvlju u toku jedne nedelje (na primer, u toku Strasne i Svetle sedmice) bez prethodne ispovesti pre svakog pričešća osim situacije kad onaj ko želi da se pričesti oseća potrebu za ispovešću. Kad daju ovakav blagoslov duhovnici treba posebno da imaju na umu veliku odgovornost za duše pripadnika pastve koja im je poverena u Tajni Sveštenstva.
U nekim parohijama mirjani dugo čekaju na početak pričešća. To se dešava zbog toga što se klir dugo pričešćuje u slučaju sabornih bogosluženja ili u slučaju vršenja ispovesti posle pričasne pesme. Takva situacija nije poželjna. Tajna pokajanja po mogućnosti treba da se obavlja van Svete liturgije kako sveštenik koji ispoveda i čovek koji se ispoveda ne bi bili lišeni mogućnosti da potpuno učestvuju u zajedničkoj evharistijskoj molitvi. Nedopustivo je da sveštenik koji pomaže na liturgiji ispoveda narod za vreme čitanja Jevanđelja i evharistijskog kanona. Poželjno je da se ispovest vrši pretežno uveče ili pre početka Svete liturgije. Osim toga, važno je da se u parohiji utvrde stali dani i sati u toku kojih bi sveštenik bio obavezno prisutan radi susreta s ljudima koji žele da razgovaraju s pastirom.
 
IV
 
Nedopustivo je pričestiti se u stanju ozlojeđenosti i gneva, u slučaju da postoje teški neispoveđeni grehovi ili neoproštene uvrede. Ljudi koji se usude da pristupe Evharistijskim Darovima u takvom duševnom stanju, sami sebe podvrgavaju sudu Božijem, po rečima apostola: „Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tela Gospodnjeg. Zato su među vama mnogi slabi i bolesni, i dosta ih umira“ (1 Kor. 11, 29-30).
U slučaju da su učinjeni teški grehovi, kanoni koji se odnose na zabranu pričešća na dugo vreme (preko godinu dana) mogu biti primenjeni samo po blagoslovu eparhijskog arhijereja. U slučaju da sveštenik zloupotrebi pravo zabrane, pitanje može biti predato na razmatranje crkvenom sudu.
Kanoni zabranjuju pričešćivanje u stanju ženske nečistoće (2. pravilo svetog Dionisija Aleksandrijskog, 7. pravilo Timoteja Aleksandrijskog). Izuzetak može biti načinjen u slučaju smrtne opasnosti kao i ukoliko krvarenje traje dugo vremena zbog hronične ili akutne bolesti.
 
V
 
Kao što je istaknuto u Osnovama socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve (H. 2) i u odluci Svetog Sinoda Ruske Pravoslavne Crkve od 28. decembra 1998. godine Crkva insistirajući na neophodnosti crkvenog braka, ipak ne lišava pričešćivanja Svetim Tajnama supružnike koji se nalaze u bračnom savezu koji je zaključen s prihvatanjem svih zakonskih prava i obaveza i koji se priznaje kao pravosnažan brak, ali koji zbog nečega nije osvećen venčanjem. Ova mera crkvene ikonomije koja se oslanja na reči svetog apostola Pavla (1 Kor. 7, 14) i pravilo 72. Trulskog Sabora ima u vidu olakšavanje mogućnosti učestvovanja u crkvenom životu pravoslavnim hrišćanima koji su stupili u brak pre početka svog svesnog učestvovanja u tajnama Crkve. Za razliku od bludnog zajedničkog života, koji predstavlja prepreku za pričešćivanje, ovakav savez u očima Crkve predstavlja zakoniti brak (izuzev slučajeva kad zakonodavno dopustive „brakove“, na primer, predstavljaju savez između bliskih rođaka ili zajednički život pripadnika istog pola, koji su priznati u nizu zemalja – što je s tačke gledišta Crkve u principu nedopustivo). Međutim, dužnost pastira je da podseća vernike na potrebu da zaključe ne samo pravosnažni brak, već i da ga osvete u crkvenom sveštenodejstvu.
Posebno treba razmatrati slučajeve kad lica dugo vremena žive zajedno i često imaju zajedničku decu, ali nisu u crkvenom ili registrovanom državnom braku, pri čemu jedan od učesnika u ovakvom zajedničkom životu ne želi ni da registruje odnose, ni da se venča. Ovakav zajednički život je grešan, a njegovo širenje u svetu predstavlja suprotstavljanje zamisli Božijoj o čoveku, opasan je po instituciju braka i ne može biti priznat od strane Crkve. Pritom duhovnik, znajući okolnosti života konkretog čoveka, po snishođenju prema ljudskoj nemoći u izuzetnim slučajevima onoj strani koja je svesna grehovnosti ovakvog zajedničkog života i koja želi da sklopi zakoniti brak, može dozvoliti da se pričesti. Pričešćivnje se ne dozvoljava onom učesniku u ovakvom zajedičkom životu, zbog čije krivice brak nije sklopljen. Ako je bilo ko od učesnika u ovakvom zajedničkom životu u drugom braku, nijednoj strani ne može biti dozvoljeno da se pričesti bez kanonskog regulisanja situacije i prinošenja dužnog pokajanja.
 
VI
 
Priprema dece za sveto pričešće ima svoje specifičnosti. Njeno trajanje i sadržaj određuju roditelji[5] konsultujući se s duhovnikom, pri čemu treba da uzimaju u obzir uzrast, zdravstveno stanje i stepen ucrkvljenosti deteta.
Roditelji koji redovno privode svoju decu Svetom Putiru, što je dobro, treba da teže tome da se pričešćuju zajedno s njima (ukoliko ne mogu istovremeno da se pričeste oba roditelja – onda naizmenično). Praksa kad roditelji pričešćuju decu, a sami retko pristupaju svetom pričešću, predstavlja prepreku za to da se kod deteta stvori svest o neophodnosti učestvovanja u Evharistijskog trpezi.
Prva ispovest pre pričešća se po 18. pravilu Timoteja Aleksandrijskog vrši kad dete napuni deset godina, ali se u tradiciji Ruske Pravoslavne Crkve prva ispovest, po pravilu, obavlja u uzrastu od sedam godina. Pritom vreme obavljanja prve ispovesti, kao i učestalost ispovedanja deteta u uzrastu od 7 do 10 godina u slučaju da se ono pričešćuje svake nedelje, zajednički treba da odrede duhovnik i roditelji, imajući u vidu individualne osobenosti u razvoju deteta i njegovo shvatanje crkvenog života.
Za decu do tri godine evharistijski post nije obavezan. Po tradiciji, od trogodišnjeg uzrasta deca se u pravoslavnim porodicama postepeno navikavaju na uzdržavanje od hrane i pića pre pričešćivanja Svetim Tajnama. Do sedmogodišnjeg uzrasta dete treba da je sasvim naviknuto da se pričešćuje na prazan stomak. Od tog doba dete treba učiti da čita molitve pred sveto pričešće, čiji sadržaj i obim određuju roditelji u skladu s uzrastom, duhovnim i intelektualnim razvojem deteta.
Kumovi na svaki način treba da učestvuju u vaspitavanju dece u pobožnosti, između ostalog, treba da ih podstiču da se redovno pričešćuju Svetim Hristovim Tajnama i da pomažu roditeljima da ih privode Svetom Putiru.
 
* * *
 
Evharistija je glavna Tajna Crkve. Redovno pričešćivanje je potrebno čoveku za spasenje, u skladu s rečima Gospoda Isusa Hrista: „Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete Telo Sina Čovečijeg i ne pijete Krv Njegovu, nemate života u sebi. Koji jede Moje Telo i pije Moju Krv ima život večni, i Ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan“ (Jn. 6, 53-54).
 


 
NAPOMENA:

  1. Prevod pravila je preuzet s adrese: http://svetosavlje.org, prim.prev.
  2. Pravilnik ili Ustav duhovnog kolegijuma, koji je car Petar I izdao 1721. godine.
  3. Svяtitelь Feofan Zatvornik. Pisьma. V, 757.
  4. Svяtitelь Feofan Zatvornik. Pisьma. IV, 693.
  5. Ovde i u daljem tekstu: ukoliko nema roditelja ili ukoliko su lišeni prava ove obaveze se prenose na bliske rođake, staratelje ili tutore.

 


Izvornik:
http://www.pravoslavie.ru

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *