NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Sveto Pismo » O tekstovima iz doba Gospoda, simbol ribe?

O tekstovima iz doba Gospoda, simbol ribe?

Pitanje:
Zanima me da li je istina da je najstariji primerak Novog Zaveta na aramejskom (jermenskom) , kako to da nema tekstova iz doba Gospoda, ili njegovih učenika nego tek trista godina posle? Šta može da se sa sigurnošću kaže da se nalazi u biblioteci Vatikana što je zapisano za vreme života Gospoda. Moj prijatelj ne veruje da reči svetih apostola nisu zapisane od njih lično već prenete par stotina godina posle, ako znate hronološki pomoglo bi mi. Zanima me da mi bolje objasnite period ranog hrišćanstva u kome je simbol ribe simbol Gospoda, zašto se to izgubilo i koje je značenje, bez obzira na sv. Petra i njegovu profesiju.
Srđan Simić


Odgovor:
Dragi Srđane, istorijski je dokazano da je prvo Evanđelje napisao Matej. Po svedočanstvu Papija (60 – 130) , učenika ap. Jovana, Matej je pismeno izložio učenje i život Gospoda Hrista na jevrejskom, tačnije na aramejskom jeziku. O tome piše i crkveni istoričar Jevsevije kao i sv. Irinej u svojem delu Protiv jeresi. Ako je Papije, ep. jerapoljski, bio oko 40 godina starosti kada je pominjao Jevanđenje po Mateju, onda mi tačno znamo da je negde oko 100. godine postojao zapisan dokument koji Crkva poznaje kao Evanđelje. To je istorijski fakt koji je respektovan na osnovu savremenih principa upoređivanja istorijskih činjenica na osnovu istraživanja određenih istorijskih dokumenata, kao i upoređivanjem svedočanstava ondašnjih savremenika. Vaša primedba ne sadrži nikakav ozbiljni osnov kada kažete da je Evanđelje napisano par stotina posle, i verovatno to brkate sa njihovim kanonskim prepoznavanjem, koja su se desila kada je Crkva dobila potpunu slobodu da može saborski da rešava pitanja vere. To bukvalno znači: kada su episkopi mogli fizički da se skupe na jedno mesto (suština sabornosti) a da neko ne dođe i pobije ih sve i tako uništi to “apostolsko prejemstvo”, i Crkva ostane bez tog “svešteničkog lanca” koji je povezuje sa Pedesetnicom (ničeg u ljudskoj “istoriji” nema slučajnog) . Iako je istorija dokumentovala postojanje originalnog teksta, on se negde izgubio, i do nas je došao drevni grčki prevod, koji se pominje u delima “Apostolskih muževa”, tj. otaca koji su bili savremenici sv. Apostola, kao što su sv. Kliment Rimski, sv. Ignjatije Bogonosac, sv. Polikarp i dr. Ovo je vrlo važan faktor koji igra pozitivnu ulogu u jednom ozbiljnom istorijskom istraživanju.
I Gospod Isus Hristos govorio je i aramejski, jer je taj jezik bio jezik i Jevrejske dijaspore, vrlo blizak jevrejskom. Neki kažu da je teško napraviti razliku između aramejskog i jevrejskog jezika, pre svega zato što je on biblijski, u smislu da se Aram pominje još u Postanju, 10. glavi 22. stih. Dakle, drevni aramejski jezik vrlo tesno stoji uz istoriju jevrejskog naroda. Vaš prijatelj je u pravu kada veruje da su četiri evanđelista zapisali Evanđelja lično: prvo, Matej oko 50. g. a poslednje Jovan oko 90. g, u Efesu, o čemu govori sv. Irinej, učenik Polikarpa, koji je bio učenik sv. ap. Jovana. Ovi evanđelisti zapisali su Evanđelja i o tome ima dovoljno istorijskih dokaza; dakle, nisu do Vaznesenja Gospodnjeg ali su kasnije nadahnućem Duha Svetog osetili potrebu da se ona zapišu: “Kada si bio mlađi (obraćanje ap. Petru, tj. svima učenicima) , opasivao si se sam i hodio kuda si hteo; a kad ostariš, širićeš ruke svoje i DRUGI će te opasati i ODVESTI kuda ne želiš“ (Jn. 21, 18) .
U Vatikanu postoji negde oko 5000 rukopisa koji vode poreklo s početka II pa sve do XVI veka. Postoje fragmenti na papirusu kao npr. manuskripti Bodmera, koji datiraju iz II i III veka. Pored grčkih prevoda postoje drevni prevodi na latinski, sirijski, koptski i dr., gde takođe najstariji vode poreklo iz II veka.
Pitate kako to da nema tekstova iz vremena Gospoda Isusa Hrista? Pa zato što nisu odmah zapisani jer niko nije držao daščicu na kolenu i zapisivao sve ono što je On Govorio! To je vrlo pogrešna slika tih istorijskih dešavanja. Ako se sećate kraja Evanđelja po Jovanu, autor kaže da sve knjige sveta ne bi mogle da zapišu sve ono što je Gospod uradio na zemlji. Crkva je ta koja je vodila brigu o tim rukopisima (do njih i o usmenoj reči) , ona ih je predanjski čuvala, i zato mi nemamo taj protestantski pristup Svetom Pismu kao apsolutnom i jedinom autoritetu učenja; prvo, iz eklizioloških ili dogmatskih razloga a ništa manje ni istorijskih, jer jedno vreme i Reč Božja bila je Sveto Predanje (pred ovim faktom u vodu pada sva protestantska teologija) . Treba biti vrlo oprezan sa “obožavajućim pristupom” knjigama Starog i Novog Zaveta, u čemu se ispoljava baš ono što protestanti u svom neznanju optužuju nas pravoslavne za ikonopoštovanje. Idolizovan pristup Bibliji ili ikonama nije Bogougodan. Crkva je živa institucija koja živi i dela, i njena opipljiva delatnost je i u čuvanju vere, uključujući i to njeno autoritativno prepoznavanje bogonadahnutih knjiga (tzv. kanonskih) . Protestanti veruju da je Biblija jedini autoritet u učenju, i u njihovom slučaju vaše pitanje bi bilo pravedno i sa smislom; ali to nije pravo i svetootačko učenje o Crkvi! Vidite, za nas je vrlo važan taj istorijski period kada Evanđelja nisu bila zapisana a Crkva već postojala i živela (od presudne važnosti) . Dakle, mi ovde ne moramo da budemo neki teolozi i shvatimo da su i Evanđelja jedno vreme bila Predanje, i da je Duh Sveti autoritet u učenju, kako kroz njeno živo iskustvo tako i kroz “zapisanu reč” – Evanđelja! Opet, nije Biblija jedini pisani dokument koji uči, niti je garant postojanja Crkve. Pre svega Duh Sveti svetotajinski opipljivo priprema čoveka za večno opštenje sa Bogom, pa tek onda uči, još bolje rečeno, objašnjava “zapisanu reč”, tj. principe koji vode ka oboženju. U tome se prepoznaje “Utješitelj” za koga je Isus Hristos na mnogim mestima obećavao da će da dođe, i zato On ne može da se odvoji od Pedesetnice i da se SAMO poznaje kroz “knjige” – tu suvu reč, protiv koje je Gospod mnogo puta govorio razobličavajući fariseje i sadukeje, i uopšte sve “knjižnike” ili intelektualce Zakona.
Dakle, “Božja reč” bez blagočešća, bez te blagodatne aktivnosti u Skiniji (Josif, praved. Ana, Zaharija, Jelisaveta, i dr.) bila je samo suva i bezblagodatna zapisana reč koja se grubo objašnjavala kao “Zakon”. Obratite pažnju na to da je Josif “kršio Zakon”, kada je “budući pravedan” nameravao da tajno otpusti Djevu Mariju (Mt. 1, 19) . Ili opet, kako su mogli ljudi da budu “licemeri i fariseji” a ispunjavali su Božji Zakon? Tako što su se sile i njegove blagodati odrekli, i to je Gospod rekao i za hrišćane u danima Apokalipse (pogledajte 2 Tim. 3, 1 ‘3) .
Kako za članove Crkve prvog veka, tako i za današnje članove nije toliko i NAMETNO bitno, da li može da se nađe ovo ili ono u Evanđelju, da bi se opravdala današnja bilo koja praksa Crkve, koja je predanjski nasleđena pod nadžorom episkopa o kojima ranohrišćanski otac sv. Ignjatije piše celu bogoslovsku studiju. Još tada se znalo da je za hrišćane prvog veka bilo najbitnije da saborno i u molitvi “lome hleb” (liturgišu) , i da ljudi sabrani oko episkopa čine Crkvu, a ne knjiga Biblija sa kojom protestanti i njihovi porodi teatralno mašu pred licima svojih zabludelih sledbenika, i govore: “ovo je jedini autoritet a ostalo je sve ljudska izmišljotina”, čime neoborivo poriču Utješitelja i Pedesetnicu, t.j. Novozavetnu Crkvu.
Da pitam i ja vas: Da li je zaista bitno kada su nađeni rukopisi da bi se tako objasnile istine vere? Sa poštovanjem
o.Ljubo
PS. Molim vas, postavljajte jedno po jedno pitanje da bi nama bilo lakše da na njih odgovorimo i tako ne skačemo sa teme na temu i stvaramo konfuziju.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *