NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » O TAJNI KRSTA HRISTOVOG

O TAJNI KRSTA HRISTOVOG

Mitropolit dr Amfilohije Radović

O TAJNI KRSTA HRISTOVOG
Na samom početku ovog našeg zajedničkog susreta neophodno je da zablagodarimo najpre Bogu na njegovom daru, kao i ocu Danilu, igumanu ovog manastira sa sestrama, što su nam omogućili da se ovde sastanemo. Zaista, za nas je velika radost zajednički boravak u ovoj svetinji. Sam naziv manastira – Remeta, izgleda da je grčkog porekla i da dolazi od reči „erimitirion“, što znači: mesto pustinježiteljstva, pustinježiteljnica, ili prosto – pustinja. Ovde u ovoj pustinji već nekoliko vekova žive i podvizavaju se duše željne i žedne živog Boga, Božje svetosti, svetlosti i pravde. Ovakva mesta su po svojoj prirodi mesta podviga i podvižničkog svedočenja. A mesta svedočenja su istovremeno i mesta mučeništva (u drevnom Otečniku stoji zabeleženo da su za mesto gde su se podvizavala dva brata, drugi posle njihovog upokojenja govorili: „Dođite da vidite mesto mučeništva dva brata“. Tako je i Manastir Remeta bio i ostao mesto svedočenja i mesto mučeništva, prvenstveno „mučeništva savešću“, ali se dešavalo u njegovoj istoriji – naročito u toku ovog drugog svetskog poklanja – i mesto mučeništva krvlju. Ne samo što Manastir po svojoj prirodi počiva na Raspeću Hristovom i što služi Raspeću, nego je i sam učestvovao svojom potonjom nedavnom sudbinom u Hristovom raspeću i raspeću svih nevino gonjenih Hrista radi i Njegove pravde radi. U toku II Svetskog rata Manastir je strahovito nastradao, zajedno sa svojim žiteljima i pravoslavnim žiteljima iz njegove okoline. Tragovi njegovog stradanja vide se i dan danas, a do pre neku godinu bili su još uočljiviji. Do skora je i sam hram bio u ruševinama, još pre neku godinu služili smo u porušenom i razorenom hramu. Ali, evo, Božjim blagoslovom i trudom oca Danila i ove dve smerne sestre, pomognutih od bogomoljnih duša iz bliže i dalje okoline, manastir je ponovo obnovljen. Blagodareći tome ovoliki broj nas ovde skupljenih uživa njegovo gostoprimstvo.
Još jednom bih podvukao i istakao to učešće manastira u Raspeću, u tajni Krsta Hristovog, kako manastira kao građevine tako i manastira kao mesta boravka i obitavanja onih koji su se podvizavali u njemu. Krst je simvol našeg hrišćanskog življenja. Zato se on nalazi na vrhu svakog hrama i u njegovoj unutrašnjosti, zato je i hrišćanski život bez njega nezamisliv. Nije li i današnji dan, dan početka Gospojinskog posta, posvećen časnom Krstu? S obzirom na to, što je i post po svojoj prirodi i naznačenju jedno specifično doživljavanje tajne Krsta, smatrao sam da bi bilo dobro da na početku ovog našeg bratskog Sabora u Manastiru Remeti porazgovaramo baš o toj velikoj tajni.
Počeću od odeljka iz prve poslanice Korinćanima, koji smo danas pročitali na Liturgiji. Taj odeljak upravo govori o Tajni Krsta, odnosno o Časnom Krstu, koji je po rečima Apostola Pavla „ludost onima koji propadaju a nama koji se spasavamo sila Božja“. Evo kako glasi taj odeljak: „Riječ o krstu je ludost onima koji propadaju, a sila Božja nama koji se spasavamo. Jer je napisano: Pogubiću mudrost mudrih, i razum razumnih odbaciću. Gdje je mudrac? Gdje književnik? Gdje prepirač ovoga vijeka? Zar ne pretvori Bog mudrost ovoga svijeta u ludost? Pošto, dakle, u premudrosti Božijoj, svijet mudrošću ne pozna Boga, izvoli se Bogu da ludošću propovijedi spase one koji vjeruju. Jer i Jevreji ištu znake, i Jelini traže mudrost. A mi propovijedamo Hrista raspetoga, Jevrejima sablazan a Jelinima ludost. Onima pak pozvanima, i Jevrejima i Jelinima, Hrista Božiju silu i Božiju premudrost“. (l Kor. 1, 18-24)
U čemu se sastoji ta „ludost“ Krsta o kojoj govori Apostol? Apostol Pavle i na drugim mestima u svojim poslanicama tovori o „ludosti“ Krsta, a i o sebi, kao ludom u očima sveta, upravo stoga što služi Krstu, odnosno onome koji je na njemu razapet – Hristu. Krst je pre svega ludost kao oruđe kojim su ljudi kažnjavani po rimskom zakonu: na njemu su razapinjani najveći zločinci. I eto, upravo to najsramnije oruđe, preko Hristovog raspeća na njemu, pretvoreno je u najsvetiji znak, pretvorilo se u silu i znamenje čoveka i sveta. Iza njegovog vidljivog znaka i u njemu zapretena je od ljudskih očiju skrivena tajna svetosti i svetlosti, preobražaja i osvećenja celokupne tvorevine.
Po učenju Svetih Otaca ta tajna Krsta prisutna je u svetu i čoveku i pre Hristovog dolaska u svet kroz ovaploćenje, bolje rečeno, ona je pripremana božanskim Promislom, kao što je pripremano i samo ovaploćenje Boga Logosa. Od pradrevnih vremena, kaže Sv. Grigorije Palama, predukazan je Krst Hristov i predstavljen u vidu praslika i obraza. Kad ne bi bilo njegove sile, ne bi se niko mogao pomiriti sa Bogom. Jedino silom Krsta može biti ukinut i uništen greh, koji je čovekovim padom zatrovao njegovu prirodu. Hrišćani veruju u onoga koji je razapeo greh – na Krstu. Silom prisutne tajne Krsta postali su „prijatelji Božji“ i oni koji su živeli pre Hristovog očovečenja: patrijarsi, proroci i pravednici. I kao što se tajna bezakonja i antihrista tvori „među nama“ (2 Sol. 2, 7), pre njegovog dolaska u svet, tako je i sila Krsta Hristovog, i pre nego što se on javio, prisutna u svetu, zadržavajući i parališući svojim dejstvom i prisustvom tajnu bezakonja i demonskog zla.
Ta sila je bila delatna među Praocima od kojih Sv. Grigorije Palama na prvom mestu ističe patrijarha Avraama. No čak i pre njega, u Prvoj Božjoj zapovesti Adamu o nejedenju sa drveta poznanja dobra i zla nazire se i javlja ista ta tajna. Zapovest je bila priziv Adamu na „raspeće volje“, odnosno na slobodno usvojenje božanskog poretka stvari i svog sopstvenog večnog naznačenja, ostvarivanog kroz sve prisnije zajedništvo i opštenje sa Bogom. Kada se pak Bog obraća Avraamu rečima: „Izidi iz zemlje tvoje i od roda tvoga, i idi u zemlju, koju ću ti pokazati“ (Post. 12, 1), On ga priziva da se „razapne svetu“ (sr. Gal. 6, 14) kroz poslušnost Bogu i njegovoj volji; priziva ga da umre za zemaljsko otačastvo i svet radi „Zemlje obećane“. Upravo u tim rečima isti Svetitelj nazire preducrtanu tajnu Krsta, kao što mu se ista ta tajna, na drugi, još dublji način, otkriva u rečima Božjim upućenim proroku Mojsiju na Sinaju, posle njegovog bekstva iz Egipta: „Izuj obuću sa nogu svojih“ (Izl. 3, 5). Ovde se, po njegovim rečima, otkriva druga strana tajne Krsta, prirodno ističući iz prve. Za Mojsija nije bilo dovoljno to što je napustio zemlju faraonovu i što se odrekao naziva „sina kćeri faraonove“, oslobodivši se od mraka ropstva; od njega Bog traži da se odrekne i od „kožnih haljina“ u koje je greh obukao čovekovu prirodu, tj. zahteva da on ne živi više po telu i grehu, nego da umrtvi u sebi bogoprotivno mudrovanje ploti, koje se protivi zakonu duha i porobljuje zakonom tela. Sila Krsta se Mojsijevim odricanjem i „raspinjanjem ploti sa strastima i pohotama“ (sr. Gal. 5, 24) pretvara u silu bogoviđenja. Preko nje Mojsije postaje dostojan da stupi na „svetu zemlju“, tj. da doživi tajnu buduće zemlje, kroz „Kupinu nesagorivu“; osvećene dolaskom Boga Logosa u svet, i njegovim Raspećem i Vaskrsenjem.
Kada pak posle Hristovog ovaploćenja, raspeća i vaskrsenja, Apostol Pavle kaže: „Meni se svet razape, i ja svetu“ (Gal. 6, 14), on time pokazuje da je Hristov Krst postao unutarnja pokretačka sila njegovog celokupnog mišljenja, osećanja i delanja, otkrivajući, istovremeno i pravi smisao ovih navedenih i drugih nenavedenih starozavetnih predukazanja Krsta Hristova. Odričući se „raspeća“ svoje volje u licu praroditelja Adama i Eve i pogazivši Zapovest čovek se ustvari odrekao tog i takvog krstonosnog i krstolikog odnosa prema svetu i prema Bogu. Pogazivši zapovest Božju, čovek se odrekao svoje prave i istinske slobode i od tog krstonosnog i krstolikog odnosa prema Bogu i prema svetu, bez koga on nikad ne može postati savršeno biće niti ostvariti svoje istinsko naznačenje. Zato se i pravi odnos prema Bogu, sebi samom i svetu može uspostaviti jedino preko povratka zapovesti, odnosno preko prihvatanja zaboravljene tajne Krsta. Ispunivši zapovest Mojsije se na Sinaju vraća toj tajni, zato ga Bog i izabira između naroda, kao spremnog da sledi glas njegov. Mojsijev četrdesetodnevni post je svedočanstvo te njegove spremnosti na samoodricanje i uzdržanje i služenje Bogu. Zato ga Bog udostojava velike časti: primanja zapovesti Božjih i bogoviđenja. Mojsije je video nešto od tajne Božje i čuo reči Božje, saznavši ime Božje. Na pitanje: kako Ti je ime? čuo je odgovor: „Ja sam onaj koji jeste“, Jahve. To što je video i čuo, on saopštava i prenosi na Izabrani narod, kao Otkrovenje i kao Zakon Božji. Primljeni od Boga Zakon postaje posrednik između Boga i naroda. Mudrost koju Mojsije na taj način saopštava i prenosi na narod, nije mudrost koju je Mojsije naučio na faraonovom dvoru od egipatskih mudraca, iako je on i tu mudrost posedovao; to je mudrost koja mu je otkrivena i podarena i kojoj se on približio svojim očišćenjem, postom i raspećem. Podarena mu je onog momenta kada je on svim bićem zavapio za njom, oslobodivši se od okovanosti stvarima ovog sveta, skinuvši „obuću“ sa nogu svojih. Zadobio je onda kada je žrtvovao njoj sebe samoga, kada se odrekao sebe i znanja ovog sveta, tj. kada je svoju prolaznu mudrost prineo na dar božanskoj Mudrosti. Tada mu se Bog otkrio, prosvetio ga i učinio jednim od svojih najvećih izabranika i proroka, koji je video ne samo ono što se zbivalo u njemu samom, u vremenima pre njega i u njegovom vremenu, nego je predvideo i ono što će se dogoditi u budućnosti i posle njega: dolazak Proroka ravnog njemu i većeg od njega – Mesije, a onda i ostale događaje koji se imaju da dogode. To je Mojsije uspeo upravo time što je doživeo tajnu Krsta još pre pojave Krsta Hristova postavši i sam, kao ličnost, praslika Hristova.
Ono što je bilo dato u prvoj Zapovesti, što se delimično otkrilo Avraamu, ocu vernih, i Bogovidcu Mojsiju, to se javlja i objavljuje u svoj svojoj punoći u ličnosti Bogočoveka Hrista i u tajni njegovog Krsta. Hristova ličnost jeste Novi Zavet: ličnost „Hrista raspetoga“ koji je „Jevrejima sablazan a Jelinima ludost“. Vaskrsli Hristos, On kao savršeni Bog i savršeni čovek, kao ovaploćeni Bog i proslavljeni večnom slavom čovek, nezamisliv je i neodvojiv od tajne Krsta. Krst je put kojim Hristos ulazi u maticu života, silazeći do granica nebitija, svojom smrću i silaskom u neviđbožni Ad, ali blagodareći upravo tome što ga je On poneo, ispunjen božanskom silom, Krst postaje i čudesno sredstvo vaskrsavanja i vaskrsenja; vaskrsenja ne samo Njegovog, nego i svih smrtnika i svega smrtnoga, svih onih koji hode njime kao Putem i koji hode njegovim putem. Zato što je čudesni Spasitelj svu svoju spasonosnu i životvornu silu sabrao u Krstu, i svu ličnost svoju uneo u njega, Krst je postao: znak Sina Čovečjeg (Mt. 24, 30; sr. Otkr. 1, 7). U njemu kao takvom, po rečima Sv. Grigorija Palame, pokazan je sav domostroj spasenja, tako da je to rečima crkvenog pesnika, tajna raspeća postala, kao i tajna samog Hrista – nedokučiva; „nepostižimoje raspjatija tainstvo“. Kao nedokučiva i nadumna tajna, za razum koji površinski posmatra i površno rasuđuje, koji gleda na formu a ne na silu, Krst je – ludost. Takav je on bio i ostao za Jeline i za sve njihove duhovne potomke. Za one pak od sinova ljudskih koji magijski pristupaju životu i koji ištu čuda, kao Jevreji, Krst je – sablazan. Za one koji magijski i samo ljudskom pameću misle, on je slabost, nerazumna logika, poziv na neprirodan život. Međutim, „ono što je ludo pred svetom, ono izabra Bog da posrami mudre; i što je slabo pred svetom, ono izabra Bog da posrami jako“. (l Kor. 1, 27)
Šta je to što Krstu daje silu? U čemu se sastoji ta njegova „nedokučiva tajna“? Navešćemo samo neka od njegovih svojstava koja nemoć pretvaraju u nepobedivu Hristovu silu i moć. Na prvom mestu, saglasno Matejevom Evanđelju a i celom Novom Zavetu, tajna Krsta se sastoji u Tajni samoodricanja. Evo šta kaže sam Gospod: „Ko ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan. Koji nađe dušu svoju izgubiće je, a ko izgubi dušu svoju mene radi naći će je“ (Mt. 10, 38). Zaista, sulud poziv za mudrovanje i logiku ovog sveta! Poneti Hristov krst znači izgubiti sebe samog, negirati sebe samog. Obični razum obećava punoću života kroz očuvanje onoga što čovek ima i kroz zadobijanje predmeta i vrednosti iz sveta oko njega. Hristos obećava punoću života „duše“ kroz gubljenje života „duše“. Punoća i savršenstvo se postižu na jedan, na prvi pogled, potpuno apsurdan način: kroz odricanje od svega onoga što čovek jeste i što čovek ima. Taj apsurdni način, međutim, ima svoju duboku logiku i još dublju istinu: njime se postiže najdublja moguća sloboda u odnosu na sebe i svet oko sebe, kao i u odnosu na samoga Boga. Prema sopstvenom biću i svetu, primljenim kao nužnost, neminovno datim, a ne slobodno izabranim, čovek, kroz gubljenje „duše“ i kroz odricanje od sveta, uspostavlja odnos slobode, oslobađajući se nužnosti – slobodom, i susrećući se u dubinama sebe i sveta sa sveoslobođavajućom božanskom stvaralačkom slobodom. Gubeći sebe i svet, on ustvari, zadobija pravog sebe i pravi svet, punog sebe i puni svet. Otkrivena, kroz odricanje, istina sebe samog i istina sveta, postaje, neočekivano, izvor istinske slobode.
Otkrivena istina oslobađa i postaje izvor slobode zato što se u njoj sadrži i smisao svega postojećeg, kao i ostvarenja tog smisla i cilja – kroz taj i takav slobodni stvaralački podvig čovekov. Tako, ono što na prvi pogled liči na negaciju čoveka i sveta, postaje i pokazuje se najdublja moguća afirmacija, potvrda čoveka i sveta. U tome se na prvom mestu i sastoji „ludost“ Krsta ali i njegova nedokučiva Tajna. Hristos: njegova ličnost, njegovo bogočovečansko delo i njegov primer, postao je jednom za svagda – Put toj tajni, bolje rečeno, sama ta tajna. U svom samoodricanju Hristos je bio poslušan Bogu Ocu – do smrti, i to smrti na krstu (Filip. 2, 6). Njegovo poslušanje i njegovo odricanje bilo je bezgranično. On je nosio svoj krst, odričući se sebe do poslednjeg atoma svoga bića: predao je sebe da bude razapet, ubijen, pogreben, spustio se u samouništenju do neviđbožnog ada. I time, namesto da isčezne, ispunio sobom sve i sva, postao Punoća i Život svega.
Onaj koji je Hristov i koji želi da bude njegov, prizvan je da ide za njim i njegovim -putem, što znači: prizvan je da se odrekne sebe i da uzme krst svoj, da bi Ga sledio; pozvan je da izgubi sebe da bi zadobio sebe. Gubeći sebe, takav ponovo zadobija sve ono što je izgubio, dobijajući i mnogo više od toga. Onaj pak koji traži dušu svoju tamo gde je nema, tj. koji traži vrednosti tamo gde ih nema, on lažnim vrednostima obmanjuje i sebe i druge, pa namesto da nađe sebe, on gubi i sebe i druge. Takav po narodnoj pesmi gubi – obadva carstva, i zemaljsko i nebesko. Ako večno ne traži, neće ga ni steći; tražeći dušu, smisao života, u onome što je prolazno, upravo zato što je po samoj prirodi prolazno – gubi ga, pre ili kasnije, gubeći zajedno sa njim i dušu svoju. Onaj, međutim, koji „gubi“ dušu svoju Gospoda radi, on prolazno obesmrćuje večnim i neprolaznim, postajući jedno sa Onim, koji je po samoj prirodi večan i neprolazan. Jer, duša se ne može ispuniti zadobijanjem sveta zato što je ona savršenija i beskonačnija od sveta; svet joj ne može dati više nego što ima, a on ima manje nego li sama duša. Zato i kaže Gospod: „Koja je korist čoveku da ceo svet zadobije a duši svojoj naudi, ili šta će dati čovek u zamenu za dušu svoju“ (Mt. 10, 26). Duša je nezamenljiva i nenadoknadiva, bilo čim u svetu ili bilo kim, sem – Bogom. Kada se daje ona treba da se dade samo za nešto što je dragocenije od nje. Od svih bića znanih i neznanih, vidljivih i nevidljivih, jedino je Bog od nje dragoceniji. Zato se ona samo Bogom može zameniti i za Boga dati, Gospoda radi izgubiti, da bi u njemu našla sebe i svoju punoću i savršenstvo. To „gubljenje“ i jeste Krst i nošenje Krsta, i preko njega pronalaženje sebe.
Svet i čovek postaju ništavni i bezvredni kada izgube osećanje Božjeg prisustva i njegovog stvaralačkog dejstva, kada se ograniče na sebe same, kada se otuđe od svog korena i od svog večnog smisla, od svoje prvobitne i konačne istine. Krst nije ništa drugo nego povratak i opitno doživljavanje tog prisustva Božjeg kroz krstoliki odnos prema svetu, kroz uspostavljanje pravilnog odnosa prema svetu i pravilnu upotrebu sveta i bogomdanih čovekovih sila. Horizontalom i vertikalom Krsta ponovo se sjedinjuje ono što je bilo razdvojeno: Bog i čovek, Bog i tvorevina. Zato se Krst i naziva „drvo života“ kojim je Car vekova ostvario spasenje i koji, poboden u srce zemlje, „osvećuje krajeve sveta“. Krst svojom silom osvećuje, kao „podnožje nogu Gospodnjih“, tj. kao mesto gde se čovek dotiče i dodiruje samog Boga. Svojim sjajem on otkriva svetlost Vaskrsenja, svojom energijom oslobađa tvorevinu od truleži, jer je njegova energija, energija samoga Boga, sjedinjena sa najdubljom mogućom ljudskom energijom – u ličnosti Bogočoveka, kroz tajnu njegovog Raspeća. Otuda s pravom peva crkveni pesnik: „Preko Krsta, zasjaše nam svi darovi“. Kao takav Časni Krst je, po istom pesniku „slepih vođa, bolesnih lekar, vaskrsenje svih pomrlih, u trulež palih uzdigduće; kroz njega je razrešena truležnost, a netruležnost procvetala, a mi smrtnici – oboženi, đavo pak potpuno poražen“. Za one koji propadaju, to jest koji pristaju na isčeznuće i ništavilo, izgubivši veru u čovekovu bogolikost i besmrtnost, Krst je zaista – ludost. Za one pak koji se spasavaju otkrivanjem živog i živonosnog Hristovog lika u dubinama čoveka i sveta, Krst postaje i ostaje – sila Božja. Njime Bog mudrost ovoga sveta pretvara u ludost, otkrivajući lažnost te mudrosti, kao i beslovesnost „razumnosti razumnih“.
Kada „razum razumnih“ i „mudrost“ mudraca i književnika ovoga sveta izgube osećanje i saznanje svoga izvorišta i kada prestanu da budu svedoci premudrosti Božje, to je očevidan znak pomračenosti tog i takvog razuma i obezumljenosti te i takve mudrosti. Mudrost ovog sveta i „razumnost razumnih“ stvoreni su da budu svedoci Božije premudrosti. Prestanu li to da budu, pretvaju se u ludost i svedoke nerazumlja i ništavila svega postojećeg, tj. u svedoke smrtnosti i prolaznosti svega. Ali, bezgraničnog li Božjeg čovekoljublja! – pošto čovek nije hteo da svojom razumnošću i mudrošću sledi Božju premudrost, Bog sledi čovekovu ludost: prihvata Svoj dolazak u svet, raspeće, smrt, silazak do neviđbožnog ada, i time do krajnjih granica obezbićenosti bitija, ispunjujući time nebo, zemlju i preispodnjuju Sobom i svojom božanskom obnoviteljskom i vaskrsiteljskom silom i energijom. To Božja milost i neizmerna ljubav goni čoveka, po rečima bogovidca Davida, u sve dane njegovog života i kroz sva njegova vremena. Suština hrišćanske propovedi je upravo taj i takav Bog: Hristos raspeti, Jevrejima sablazan, a Jelinima ludost, a pozvanima – Božija sila i Božija premudrost! A ko su „pozvani“? Oni koji idu Hristovim putem, sledeći verno ludost njegovog Krsta, koji uzimaju krst svoj i idu za njim.
Ovde se zaista susrećemo sa jednim ludim i suludim odnosom čovekovim prema svetu i prema sebi. Za čoveka koji je čulno biće, biće celosno bačeno u ovaj svet i od njega izatkano, taj priziv na odricanje od sebe i od sveta ravan je uništenju sebe. Šta znači to odricanje od onoga što jesam ili što mislim da jesam, od sveta i svega onoga na čemu čovek zasniva svoje biće i svoj život? Kako će čovek opstati ako se svega toga odrekne, na čemu će stajati, od čega će živeti? Živeće od neizrecive Ljubavi koja se otkriva u Krstu i koja zrači sa Krsta. Od Boga otkrivenog na krstu kao ljubav i čovekoljublje, i čoveka preko nošenja Krsta preobraženog u samožrtvenu ljubav.
Iz rečenoga je očevidno da je tajna Krsta ustvari „tajna najdublje moguće samožrtvene ljubavi“. Krst je sinonim sa tajnom Ljubavi. Samo najdublja i najnesebičnija ljubav u stanju je da se odrekne sebe samog radi nekog drugog. Sa otsjajima te ljubavi susrećemo se ovde na zemlji u materinskoj ljubavi, ljubavi brata prema bratu, prijatelja prema prijatelju, onog koji voli prema ljubljenom licu. Ovi primeri iz našeg svakidašnjeg života samo su slike i kvasac za tu najdublju krstoliku ljubav na koju je čovek prizvan. Krst je i strpljivo nošenje raznih tegoba i bolesti koje nas snalaze u životu. Kroz njegovo prihvatanje, sa verom i nadom, sva stradanja i nevolje koje snalaze čoveka, dobijaju osmišljenje i dublje značenje, slično značenju koje ima oganj za zlato koje se u njemu očišćuje i pretapa. Samo veliki i sveti cilj i vera u njega u stanju je da osmisli jovovska čovekova stradanja i iskušenja na zemlji, a ljubav prema tom cilju da mu dade snage da ih pretrpi i izdrži, pretvarajući ih u vrlinu Krsta – čudesnu preobražavajuću i preporoditeljsku moć. Što je ta ljubav dublja, to je čovek izdržljiviji u podnošenju iskušenja, što je više izdržljiv, to postaje čeličniji i utvrđeniji u dobru i bliži svom željenom cilju. Vrlina Krsta se pretvara u oslobađajuću silu nas samih; ona izgoni iz čoveka strah od privida i rasplamsava u njemu blagodatnu smelost i nepobedivu hrabrost.
Ljubav koja se daruje čoveku i koja mu se otkriva preko tajne Krsta i njegovog nošenja, kroz idenje za Gospodom i gubljenje duše svoje njega radi i njegovog Imena radi, ima za pravilo i osnovni zakon: žrtvovanje sebe drugima a ne žrtvovanje drugih sebi i svojim interesima. Zato se i naziva samožrtvenom a uz to i sastradalnom ljubavlju. To je ljubav koja se rasčinja poput pšeničnog zrna i „umire“ da bi urodila kao i ono posle svog umiranja – stostrukim plodom. Kao što sunce nesebično razdaje svima stvorenjima svoju svetlost i toplotu, postajući svojim umanjivanjem izvor života za sva bića, tako se i ta krstolika ljubav pokazuje i otkriva kao unutarnja svetlost, snaga, život i toplina svega postojećeg. Šta dobija sunce za to što daje svetlost i život zemlji i čoveku? Šta bi radio čovek i zemlja bez vode? Voda je osnovni elemenat našeg sastava i našeg življenja, ona nam se neprestano daruje, navodnjava zemlju, pretvara u paru i rosu nebesku, bez nje nema života. Dobija li štogod za uzvrat za to nesebično davanje i darivanje? Davanje i darivanje, takoreći nesebično njeno „raspinjanje“ za sve i sva, to je način postojanja vode kao prirodnog elementa. Niti šta traži niti šta dobija, a sve daje i poklanja. Nije li i u njoj, na prvi pogled beslovesnoj, zapretana tajna krstolike ljubavi? Kao i u svemu drugome što je u nama i oko nas i što spada u dela ruku Božjih? Zaista, ono što važi za sunce i sunčane zrake, što važi za vodu koju pijemo, važi i za hleb koji jedemo, za travu koju gledamo, za bilje kojim se hrane zemaljska bića, za svako živo biće pojedinačno i njihovo žrtveno prinošenje jednog drugome.
Tako nam se, gledana vidovitim okom vere, celokupna tvorevina i sva bića u njoj, otkrivaju kao neki čudesni dar nesebične Ljubavi. Neko nas je obdario ne samo životom nego i veličanstvenim svetom u kome se rađamo i živimo, kao i svim bićima i tvarima sa kojima smo jedno po prirodi, po uzajamnom opštenju u vremenu i prostoru, i po zajedničkom večnom naznačenju. Sve što postoji dar je Ljubavi. Na svemu opet što postoji i u svemu što bituje kao da je zapretana i prisutna, kao pečat, ista ta tajna nesebičnog darivanja, odnosno tajna Krsta kao samožrtvene ljubavi. To pak što je prisutno u tvorevini kao kvasac, stremljenje i predukazanje, otkriva se u čoveku kao zenici vasione kao njegovo osnovno prizvanje. Čovek kao najsavršenije biće među stvorenjima prizvan je da tu tajnu doživi i pronađe u sebi, da je razotkrije do vrhunca, da njome obdari druga bića, i da preko nje kao preko živog ogledala, otkrije njen i svoj i svih bića izvor: večnu božanoku nesebičnu Ljubav. A sve to opet postiže se jedino preko Krsta odnosno krstolikog odnosa sa Bogom, tvorevinom i slovesnim bićima. Krsno odricanje i žrtvovanje je zadobijanje onoga što je na prvi pogled izgubljeno, ali i zadobijanje nečega beskrajno punijeg i savršenije od toga, nečega radi čega je čovek ustvari i stvoren i radi čega postoji.
Večiti obraz, uzor i primer ovog krstonosnog dviga i podviga bio je i ostao sam Hristos. U njemu se otkriva i nestvarna božanska i čovečanska, tvarna, nesebična Ljubav kao jedno i jedinstveno bogočovečno stanje Sina Božjeg i Sina čovečjeg. Po preizobilju svoje samožrtvene ljubavi On je, po rečima Apostola, „ispraznio sebe (eauton ekenosen) obličje sluge primivši, postavši istovjetan ljudima“ (Fil. 2, 7). To što je postao kao jedan od nas, znak je Hristove neizmerne ljubavi i božanskog snishođenja. Ceo njegov bogočovečanski podvig, od rođenja do smrti i silaska u ad, podvig je samoodricanja, samožrtvene ljubavi. Zato ga je Otac proslavio slavom koju je u njemu imao od iskoni, i podario mu Ime koje je iznad svakog imena. Time se proslavio Bog u čoveku i čovek u Bogu, i tvorevina ostvarila svoj cilj i smisao.
Sve zapovesti Božje i ceo Božanski domostroj imaju upravo za cilj to proslavljanje Boga u čoveku i čoveka u Bogu, zajedno sa celokupnom tvorevinom. To je i smisao ljudskog života, to smisao svakog ljudskog dela, svakog postupka, bilo da se radi o delima pojedinaca, bilo da se radi o delatnosti ljudske zajednice. To je i smisao ovog našeg Gospojinokog posta koji smo započeli, kao i svega što se zbivalo i što će se zbivati u ljudskoj istoriji. To je i konačan smisao samog nastanka, bitovanja i postojanja ovog sveta i celokupne tvorevine, kako u vremenu tako i u večnosti.
I tako, odgonetanje tajne sveta i čoveka, nemoguće je bez odgonetke Tajne Krsta. Kroz Krst se odgoneta i tajna samog Boga. Jer, Krst je upisan u biće kao takvo, on je najdublja potka bića; on je upisan u tajnu Božjeg odnosa prema svetu, krstolik je i čovekov odnos prema Bogu i prema tvorevini. Zato s pravom peva crkveni pesnik i mi sa njim na dan Vozdviženja Časnog Krsta: „Krst se danas uzdiže, i svet osvećuje; jer ti, Hriste, Ocu saprestolni, i Duhu Svetome, na njemu ruke ispruživši, svet ceo si privukao, radi poznanja Tebe. One koji se u Tebe uzdaju, udostoj božanske slave“ (Minej, 14 septembar, svjetilen). Tome dodaje pesnik i poziv, kojim ćemo i mi završiti naše izlaganje: „Dođite narodi, divno čudo da gledamo, sili Krsta da se poklonimo. Jer drvo u Raju smrću prolista, a ovo životom procveta, imajući prikovanog bezgrešnog Gospoda. Od njega svi narodi besmrtnost žanjući kličemo: Slava Tebi koji si Krstom smrt ukinuo, i nas oslobodio“.
 
Predavanje održano na Saboru pravoslavne omladine u Manastiru Remeti početkom Gospojinskog posta 1984.

Teološki pogledi, Beograd, 1984, godina XVI, broj 3-4
   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *