NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » O SVEŠTENSTVU

O SVEŠTENSTVU

 

O SVEŠTENSTVU
 

 
BESEDA PETA
 
1. Dovoljno je već pokazano da nastavnik treba da ima veliko iskustvo u borbi za istinu. Osim toga, hteo bih da kažem nešto o drugom predmetu koji biva uzrok mnogih opasnosti. Zapravo, bolje je reći da nije on uzrok, nego oni koji ne umeju da se njime dobro koriste. Sama, pak, stvar može da pruži spasenje i velika blaga ukoliko je koriste revnosni i sposobni ljudi. O čemu se radi? O velikom trudu koji se sastoji u besedama pred narodom na opštim sabranjima. Pastva većim delom, međutim, ne želi da se prema besedniku odnosi kao prema nastavniku, već se uzdiže iznad položaja učenika, zauzimajući položaj posmatrača koji prisustvuju na svetskim pozornicama. Tamo se narod deli, te jedni zauzimaju stranu jednog, a drugi drugog. Tako se i ovde dele, prihvatajući stranu jednog ili drugog, i slušaju besednike saobražavajući se sa svojim dobronamernim ili neprijateljskim raspoloženjem. I teškoća se ne sastoji samo u tome,već i u. nečem drugom. Besednik koji svojim rečima doda neki deo iz tuđih dela podvrgava se velikim prekorima kao otimač tuđeg imanja. Takvu optužbu često trpi i onaj koga samo podozrevaju u tome, premda ništa nigde nije pozajmio. Ali, zašto ja govorimo tuđim delima? On često ne može da se koristi ni svojim delima. Ljudi su većinom navikli da slušaju radi zadovoljstva, a ne radi koristi, postavljajući se u položaj sudija tragičara [u pozorištu] ili svirača na kitari. I veština u rečima, koju smo ranije smatrali ništavnom, ovde se veoma odobrava, kao i kod sofista koji se prepiru jedni sa drugima.
2. Prema tome, i ovde čovek treba da uma hrabru dušu koja mnogo prevazilazi našu nemoć: on treba da narod odbija od tog nepristojnog i nekorisnog zadovoljstva i da ga poučava da sluša samo ono što je korisno. [On treba da uspe da] narod nauči da ga sledi, a ne da se sam rukovodi narodnim prohtevima. To se, pak,može postići samo na dva načina: preziranjem pohvala i silom reči. Ukoliko nedostaje jedan način, i drugi, samostalni, ostaje bez koristi. Ukoliko onaj ko prezire pohvale ne pruža pouku sa blagodaću, solju začinjenom (Kol.4,6), biće lišen narodnog uvažavanja,te od svoje velikodušnosti neće imati nikakve koristi. Međutim, ukoliko je ispravan sa te strane, ali se povodi za slavom aplauza, štetu će pretrpeti i narod i on sam, s obzirom da će se iz pristrasnosti prema pohvalama starati da govori više radi zadovoljstva, negoli radi koristi slušalaca. I kao što onaj ko nema pristrašće prema pohvalama ali ne zna da govori, ne prinosi neku značajnu korist narodu (premda mu i ne ugađa), tako i onaj ko je obuzet strašću za pohvalama (premda može da poučno besedi narodu) više govori radi naslade sluha, s obzirom da ga privlači zvuk aplauza.
3. Prema tome, izuzetni predstojatelj treba da je silan i u jednom i u drugom, kako nedostatak jednog ne bi upropastio drugo. Ukoliko on, istupivši pred narod, počne da izobličava one koji žive nemarno, pa se odjednom zbuni i stane da zamuckuje, te da crveni usled siromaštva reči, sva korist od rečenog će namah nestati. Negodujući, pak, na rečeno i nemajući drugog načina da mu se osvete, oni koje je izobličavao ga obasipaju podsmesima za njegovo neznanje, nadajući se da će time pokriti svoje nedostatke. Zbog toga taj izvrstan kočijaš treba da dobro vlada i jednim i drugim, kako bi mogao na doličan način da dejstvuje ijednim i drugim. Ukoliko se pokaže besprekoran u svemu, on može sa svakom vlašću4 i da kažnjava i da oslobađa sve koji su povereni njegovom rukovodstvu. Bez toga je teško steći takvu vlast. Uostalom, velikodušnost ne treba da se ograničava jedino preziranjem pohvala: ono treba da se prostire i dalje, kako korist opet ne bi ostala nepotpuna.
4. Od čega on još treba da se uzdržava? Od mržnje i zavisti. Nije korisno ni preterano se čuvati i bojati od nepravednih optužbi (a predstojatelj će se neizbežno podvrgavati nerazumnih prekorima), niti ih savršeno prenebregavati. Iako su lažne i premda ih podižu nevažni ljudi, treba da se staramo da ih što pre gasimo. Jer, ništa tako ne uveličava rđavu ili dobru slavu kao nerazumni narod. Naviknut da sluša i govori bez razmišljanja, on bez rasuđivanja ponavlja sve što se čuje,uopšte se ne starajući o istini. Stoga on ne treba da zanemaruje narod, već da rđava podozrenja koja su nikla odmah uguši, objašnjavajući se sa tužiocima, pa makar bili i najnerazumniji od svih ljudi i ne propuštajući ništa Od onoga što može da spreči rđave glasove. Ukoliko i nakon što sa svoje strane učinimo sve što do nas stoji tužioci neće da se urazume, mi već prema njima treba da se odnosimo sa prezrenjem. Onaj ko pada duhom zbog takvih neprijatnosti nikada neće biti u stanju da učini bilo šta vredno i pohvalno. Jer, uninije i neprestano nespokojstvo mogu da skrše silu duše i da je dovedu do krajnje iscrpljenosti. Sveštenik prema pastvi treba da se odnosi kao otac prema maloletnoj deci. Mi se od njih ne odvraćamo kad nas žaloste, udaraju, kada plaču ili čak kad se smeju i laskaju nam: mi se o tome ne brinemo mnogo. Tako ni sveštenici ne treba da se nadimaju pohvalama naroda, niti da se ogorčuju negodovanjima, ukoliko su neosnovana. Teško je to, blaženi, a može biti i – nemoguće. Ne znam da li se nekome od ljudi desilo da se ne raduje dok sluša pohvale. Onaj, pak, ko im se raduje svakako i želi da ih prima. A onaj ko želi da ih prima svakako će se žalostiti i padati u uninije, tugovati i biti nezadovoljan kada ih se lišava. Bogataši su veseli dok su bogati, a kada osiromaše tuguju s obzirom da su navikli na raskoš i da ne mogu da podnose siromašan život. Tako se i oni koji imaju pristrasnost prema pohvalama kidaju u duši ne samo kad ih nipodaštavaju bez razloga, već i kad ih ne hvale često. Naviknuvši se na pohvale, oni osećaju izvesnu glad i ne [dopada] im se ni kad druge hvale. Šta misliš koliko napora i koliko ogorčenja predstoje onome ko je izašao na podvig poučavanja sa takvom strašću? Nije moguće da se more ne ustalasa. Nije moguće ni da duša takvog čoveka ostane bez briga i skorbi.
5. Čak ni onaj ko vlada velikom silom reči (što se kod malobrojnih može naći) nije slobodan od neprestanih trudova. Jer, dar reči se ne dobija od prirode, nego se stiče obrazovanjem. Stoga i onaj ko ga je doveo do višeg savršenstva može da ga izgubi ukoliko ga ne razvija postojanom usrdnošću i upražnjavanjem. Na taj način najobrazovaniji treba da se više trude od manje obrazovanih. Nemar jednih i drugih nije praćen istim gubitkom, Kod prvih je on utoliko važniji, ukoliko je veća razlika između njih i onih drugih. Druge niko neće prekorevati ukoliko ne besede izuzetno, dok će se prvi podvrgavati velikim prekorima ukoliko ne budu svagda besedili bolje nego što svi o njima misle. Osim toga, drugi za malo mogu dobiti velike pohvale, a prvi će ne samo ostati bez pohvale, već i naći mnoge nezadovoljnike ukoliko njihove reči ne budu silno udivljavale i oduševljavale. Slušaoci o propovedi ne sude po njenom sadržaju, već po mnjenju o propovedniku. Stoga najusrdnije treba da se trudi onaj ko sve prevazilazi krasnorečivošću. On ne može da se opravdava opštim nedostatkom ljudske prirode koja ne daje da se u svemu uspeva. Naprotiv, ukoliko njegove besede ne odgovaraju u potpunosti visokom mišljenju o njemu, biće praćene mnoštvom podsmeha i nipodaštavanja u narodu. Niko ne pomišlja u sebi da naišlo uninije, nespokojstvo, briga a često i gnev pomračuju čistotu uma i ne dozvoljavaju da su mu misli svetle, te da uopšte čovek ne može da uvek bude jednak i da u svemu uspeva. Prirodno je da čovek ponekad i pogreši i pokaže se slabiji od sopstvene snage. Ni o čemu takvome, kao što rekoh, oni neće ni da pomisle, već krive propovednika, sudeći o njemu kao o anđelu. I uopšte, čovek je takav da na veliku i značajnu vrednost bližnjega ne obraća pažnju, a bilo kakav nedostatak, pa i beznačajan i davnašnji, odmah primećuje i trenutno se vezuje za njega, svagda ga se sećajući. I to malo i beznačajno često umanjuje slavu mnogih velikih muževa.
6. Vidiš li, poštovani, da onaj ko je silan u reči mora da ima veću revnost, a zajedno sa njom i trpljenje koje je neophodno svima koje sam pomenuo. Mnogi ga neprestano uznemiravaju bez razloga i povoda. Nemajući za šta da ga okrive, oni zameraju što ga svi uvažavaju. Njihovu gnusnu mržnju treba hrabro podnositi. Ne želeći da sakriju tu prokletu mržnju koju neguju bez ikakvog razloga, oni ogovaraju i nipodaštavaju, kleveću tajno i otvoreno neprijateljstvuju. Ukoliko se pri svakoj takvoj neprijatnosti bude uznemiravala i razdražavala, duša neće moći da bude bodra, već će iznemogavati od žalosti. I ne samo da mu se oni sami svete, već se staraju da i druge [uvuku]. Izabravši često nekoga ko ne zna ništa da kaže, oni ga prevaznose pohvalama i dive mu se preko njegovog dostojanstva. Jedni to čine iz bezumlja, a drugi i zbog neznanja i zbog zavisti kako bi unizili slavu dostojnog, a ne da bi proslavili nedostojnog. I vrli muž često treba da se bori ne samo sa njima, nego i sa neznanjem celog naroda. Jer, većim delom sabranje sačinjavaju prosti, a ne obrazovani ljudi. Ostali, doduše, jesu razumniji od poslednjih, ali su u poređenju sa ljudima koji su sposobni da sude o krasnorečivosti mnogo veće neznalice negoli svi drugi u poređenju sa njima. Pa čak da se i nađu jedan ili dva čoveka koji imaju takvu sposobnost, obično se dešava da onaj ko bolje besedi dobija manje aplauza, a ponekad ostaje i bez ikakvih pohvala. Treba se naoružati hrabrošću protiv takvih nepravdi. Onima koji tako postupaju iz neznanja treba praštati, a one koji tako postupaju iz zavisti treba oplakivati kao nesretne i žalosne sa uverenjem da se vlastita sila ni zbog jednih ni zbog drugih ne umanjuje. Izuzetan slikar koji svojom umetnošću sve prevazilazi ne treba da pada duhom videći da ljudi koji ne razumeju umetnost ismejavaju sliku koju je on naslikao sa velikom marljivošću. On ne treba da je smatra lošom zbog suda neznalica, kao što ne treba ni da smatra divnom i prekrasnom lošu sliku samo zato što je uzdižu neznalice.
.7. Izuzetni umetnik zapravo sam mora da bude i sudija svojih dela. Ona treba da se smatraju dobrim ili lošim tek na osnovu suda uma koji ih je načinio. O netačnom i neiskusnom, pak, mišljenju drugih uopšte ne treba ni misliti. Ni onaj ko je na sebe primio podvig učiteljstva ne treba da gleda na pohvale stranih ljudi, te da ne slabi dušom svojom bez njih. Sastavljajući pouku kako bi ugodio Bogu (što treba da bude pravilo n jedinstveni cilj marljivog pripremanja pouka, a nikako – aplauzi i pohvale), on ne treba da odbacuje pohvale ukoliko se jave, ali ni da ih ište niti tuguje ukoliko izostanu od slušalaca. Jer, najveća i najbolja uteha za njegov trud će mu biti unutrašnja svest da je svoje pouke sastavljao radi bogougađanja.
8. Zaista, onaj ko se predaje strasti za nerazumnim pohvalama neće imati nikakve koristi niti zbog mnogih svojih napora, niti zbog sile svoje reči. Jer, duša koja ne ume da podnosi nerazumne optužbe naroda slabi i gubi volju za upražnjavanje u [krasno]rečju. Zbog toga je iznad svega neophodno učiti se nipodaštavanju pohvala. Bez toga se umenje govora ne može sačuvati. Ako neko hoće da obrati naročitu pažnju i na onoga kome nedostaje ta sposobnost, primetiće da i on ima istu potrebu za preziranjem pohvala. Jer, ne stičući slavu od naroda, on će svakako upasti u mnoštvo grehova. Nemajući sposobnosti da se izjednači sa onima koji se odlikuju darom krasnorečivosti, on neće moći da se uzdrži od neprijateljstva prema njima, i zavisti i bezrazložnih nipodaštavanja i mnogih sličnih nepristojnosti. On će se čak rešiti na sve, pa makar i izgubio svoju dušu, samo da nedovoljnim svojim sposobnostima stekne njihovu slavu. Osim toga, on će izgubiti i revnost za taj napor, s obzirom da neka raslabljenost obuzima njegovu dušu. Ulaganje velikog truda koji donosi male pohvale zaista može da iznuri i pogruzi u duboki san onoga ko ne ume da prezire pohvale. Zemljodelac koji je prinuđen da se trudi nad neplodnim poljem i kamenitom zemljom brzo ostavlja svoj trud, ukoliko nema veliku sklonost ka poslu i ne boji se gladi. I sposobni da govore sa velikom vlašću imaju potrebu da neprestanim upražnjavanjem radi očuvanja sposobnosti. Jer, onaj ko se ranije nije pripremio i ko je prinuđen da o tom razmišlja u vreme samog podviga svakako susreće velike napore, nespokojstvo i smućenje u nameri da stekne i najmanji uspeh. A šta ako se desi da neko ko je postavljen posle njega ili ko zauzima niži položaj uspe da se više proslavi u tom smislu? Tada je neophodna božanstvena duša da bi se izbegla zavist i da se ne bi palo u uninije. Samo je neobičnoj duši koja je slična adamantu svojstveno da se nalazi na višem stepenu dostojanstva i da hrabro podnosi kad je prevazilaze niži. To svakako moja duša ne bi mogla podneti. I ta neprijatnost je još podnošljiva ukoliko je onaj ko ga prevazilazi skroman i veoma umeren. Ukoliko je, pak, drzak, gord i častoljubiv, onda on sebi treba svaki dan da želi smrt. On će mu do najvećeg stepena učini život gorkim prevaznoseći se nad njim javno, podsmevajući se tajno, sve više i više otimajući od njega vlast, stremeći da ga zameni u svemu i nalazeći važnu potporu u slobodi reči, u raspoloženju naroda i privrženosti sve pastve. Zar ti ne znaš kakva se sada u dušama Hrišćana razvila ljubav prema krasnorečju. One koji se njim bave uvažavaju ne samo spoljašnji (neznabošci), već i naši po veri (Gal.6,10)? Ko može podneti takav stid: za vreme njegove besede ćute, dosađuju se i očekuju kraj reči kao olakšanje od napora, a drugoga, premda dugo govori, slušaju sa strpljenjem, negoduju kad hoće da prekine i gneve se kad hoće da ućuti. Sve to možda tebi izgleda kao nevažno i beznačajno, s obzirom da ga nisi doživeo. To, pak, može da pogasi revnost i oslabi duševnu silu, izuzev ukoliko se čovek, odvojivši se od svih ljudskih strasti, reši da se upodobi besplotnim silama koje nisu podvrgnute ni zavisti, ni slavoljublju, niti bilo kakvoj drugoj slabosti. Da li se uopšte može naći čovek koji može da savlada tu neulovljivu, nepobedivu i divlju zver, tj. narodnu slavu, te da odseče njene mnogobrojne glave, tj. da ne dopusti da se začne u početku? On će i biti u stanju da lako odbije sve te napade i ostane spokojan, kao u tihom pristaništu. Onaj, pak, ko se nje ne oslobodi [stalno] će da obremenjuje svoju dušu raznovrsnom borbom, tj. postojanim smućivanjem, uninijem i mnoštvom drugih strasti. Da li treba da nabrojim i ostale teškoće o kojima ne može da govori i poseduje znanje onaj ko ih nije ispitao na samom delu?

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *