O SVEŠTENSTVU

 

O SVEŠTENSTVU
 

 
BESEDA ČETVRTA
 
1. Saslušavši i malo poćutavši, Vasilije reče: Tvoj strah bi bio opravdan kad bi ti sam tražio da primiš tu vlast. Onaj ko svojim iskanjem sebe smatra sposobnim za vršenje tog dela ne može da pribegne neiskustvu kao opravdanju svojih pogrešaka. On je, stremeći i dospevši do tog služenja, sam sebe lišio tog opravdanja. Pošto je dobrovoljno i po svojoj želji pristupio ka njemu, on ne može reći da je nevoljno pogrešio i da je nenamerno nekog upropastio. Onaj ko ga bude sudio može mu reći: „Zbog čega si stremio i usudio se da primiš delo koje prevazilazi tvoje snage kad si znao za svoje neiskustvo i da nemaš dovoljno uma da bez greške ispunjavaš svoje obaveze“. Ti, međutim, nikad nećeš čuti tako nešto. Ti ni sam sebi ne možeš da prebacuješ tako nešto. Svima je poznato da se ti uopšte nisi grabio za tu čast, već da su sve učinili drugi. Ono što druge lišava oproštaja za greške, tebi pruža važnu osnovu za opravdanje.
Zlatoust. Ja sam na to mrdnuo glavom i blago se nasmešio, diveći se njegovoj prostodušnosti. Zatim sam nastavio. I sam bih, najmiliji moj, želeo da je onako kako si rekao, premda ne stoga da bih primio ono od čega sam pobegao. Možda mi zaista ne bi predstojala nikakva kazna za nemarno i neopitno staranje o stadu Hristovom. Međutim, kad bi mi bile poverene tako velike stvari, za mene bi bilo teže od svake kazne kad bih se pokazao nedostojan pred licem onog ko mi ju je poverio. Zbog čega bih ja želeo da je tvoje mišljenje ispravno? Stoga što bi tada ti žalosni i nesretnici (jer, kako drugačije nazvati one koji nisu mogli dobro da upravljaju tim delom, pa čak kad bi ti i hiljadu puta govorio da su bili privučeni nasilno i da su grešili iz neznanja) mogli izbeći neugasivi oganj, tamu najkrajnju, neuspavljivog crva, presecanje i pogibao zajedno sa licemerima. Šta da ti kažem? Uopšte nije tako. Ako hoćeš, predstaviću ti dokaz za istinitost mojih reči počevši od carstva za koje se nema tolika odgovornost pred Bogom kao za sveštenstvo. Saul, Kisov sin, nije po sopstvenom nastojanju postao car. On je pošao da traži magarice i prišao proroku da ga zapita o njima. Ovaj je, međutim, počeo da mu govori o carstvu. Čuvši o tome od proroka, on nije pokazao zanimanje, već je odbio i odrekao, govoreći: Ko sam ja i kakav je dom moga oca (1.Car.9,20-21). I šta? Da li je on tim rečima mogao da se izbavi od gneva Onoga koji ga je zacario kad je zloupotrebio čast koju je dobio od Boga? On je Samuilu koji ga je okrivljavao mogao da kaže: „Zar sam ja sam težio ka carevanju? Zar sam ja tražio tu vlast? Ja sam želeo bezmetežni i spokojni život časnih ljudi, a ti si me privukao na to dostojanstvo. Ostajući u neznatnom položaju, ja sam lako mogao da se udaljim od saplitanja. Nalazeći se među prostim i neznatnim ljudima ja ne bih bio poslan na takvo delo i Bog mi ne bi poručio rat sa Amalićanima. A bez tog naloga, ja ne bih učinio takav greh“. Međutim, sve je to slabo za opravdanje. I ne samo slabo, nego i opasno, s obzirom da još više raspaljuje gnev Božiji. Onaj ko je uspoštovan preko svog dostojanstva veličinu časti ne treba da upotrebi za opravdanje svojih pogrešaka, već veliko staranje Božije o njemu treba da obrati u pobudu za veće napredovanje u dobru. Onaj ko je dobio visoko dostojanstvo i smatra da mu je stoga dozvoljeno da greši u stvari kao da čovekoljublje Božije smatra uzrokom svojih grehova. Tako, pak, govore samo nečastivi ljudi, koji vode nemaran život. Mi ne treba tako da mislimo i da zajedno sa njima upadamo u takvo bezumlje. Naprotiv, mi treba da se staramo da po svojim silama ispunimo ono što zavisi od nas i da imamo pobožan jezik i um. Ni Ilije se nije starao da dobije tu vlast (od carevanja sada prelazimo na sveštenstvo, o kome je reč). Kakvu je, pak, od toga imao korist kad je sagrešio? No, zašto kažem: Nije se starao? On je po zahtevu zakona nije mogao izbegnuti, čak i da je hteo. On je poticao iz Levijevog kolena i bio je dužan da primi tu vlast, koja prelazi po rodovskom prejemstvu. Ipak, i on je pretrpeo veliku kaznu za svojevoljnost svoje dece (1.Car.4). I prvi judejski sveštenik, o kome je Bog mnogo govorio Mojsiju, beše na ivici pogibli zbog toga što sam nije mogao da se suprotstavi bezumlju mnoštva naroda. Jedino je zastupništvo njegovog brata uspelo da zadrži gnev Božiji (Izl. 32). Pomenuvši Mojsija, prilika je da istinu mojih reči potvrdi i ono što se sa njime desilo. Sam blaženi Mojsije je bio daleko od toga da se grabi za vlast nad Judejcima. On je čak odbijao predlagano, ne saglašavajući se sa naredbom Božijom, čime je razgnevio Naredbodavca (Izl.4,3). I ne samo tada, nego i po prihvatanju vlasti on željaše rado da umre kako bi se oslobodio od nje. Ubij me, govorio je on, ako mi tako činiš (Bro.11,15). I šta? Da li su ga brojna odbijanja mogla zaštiti kad je sagrešio pri izvođenju vode (Bro.20,12) i da li su mogla Boga da navedu da mu oprosti? Da li je zbog nečeg drugog bio lišen obećane zemlje? Ni za šta drugo, kao što je svima poznato. Taj divni muž baš zbog tog greha nije mogao da dostigne ono što su dostigli njegovi potčinjeni. Posle mnogih podviga i iscrpljivanja, posle tako neobičnog stranstvovanja, posle sukobljavanja i pobeda on je umro van te zemlje. Posle toliko napora i pretrpljenog truda moreplovstva, on se nije nasladio dobrima pristaništa. Vidiš li da se za svoje propuste ne mogu ničim opravdati ne samo oni koji se grabe (o sveštenstvo), nego ni oni koji su ga dobili staranjem drugih. I oni koji su mnogo puta odbijali kad ih je sam Bog birao behu kažnjeni. Od te opasnosti ništa nije moglo da izbavi ni Aarona, ni Ilija, ni tog blaženog muža, svetoga, proroka, divnoga, krotkijeg od svih ljudi na zemlji (Bro.12,3), koji je besedio da Bogom kao prijatelj. Teško da će nama, koji smo tako daleki od njihovog savršenstva, poslužiti kao dovoljno opravdanje svest da uopšte nismo iskali tu vlast, naročito što mnogi od tih izbora ce bivaju po Božijoj blagodati, već po ljudskom staranju. Bog je izabrao Judu, uključio ga u sveti lik učenika Hristovih, zajedno sa ostalima mu dao apostolsko dostojanstvo i čak mu poverio nešto više u odnosu na druge – da raspolaže novcem. I šta? Da li je izbegao kaznu kad je i jedno i drugo zloupotrebio, tj. kad je izdao Onoga koga je trebalo da propoveda i kad je rđavo upotrebio ono što mu je bilo povereno na dobro rukovanje? Tim samim on je sebi uvećao kaznu, i to pravedno. Jer, preimućstva koja daruje Bog treba upotrebiti na ugađanje Njemu, a ne na Njegovo vređanje. Onaj ko bi mislio da izbegne zasluženu kaznu stoga što je dobio veće počasti negoli drugi postupio bi kao neverujući Judejci koji bi, čuvši Hristove reči: Da nisam došao i govorio im, ne bi greha imali; a sad izgovora nemaju za greh svoj. Da ne tvorih među njima dela koja niko drugi nije tvorio, ne bi greha imali (Jn. 15,22; 24), stali da okrivljuju Spasitelja i Dobročinitelja, govoreći: „Zbog čega si došao i govorio? Zbog čega si činio čuda? Da li zbog toga da nas više kazniš“. Međutim, to su reči besnila i krajnjeg bezumlja. Lekar nije došao da bi ti sudio, nego da bi te izlečio, ne da bi te prezreo bolesnog, nego da bi te potpuno oslobodio od bolesti. Ti se, pak, dobrovoljno udaljuješ od njegovih ruku i stoga primaš najtežu kaznu. Da si prihvatio lečenje, očistio bi se od ranijih bolesti. Pošto si, pak, pobegao od lekara koji je došao ti ne možeš da se očistiš od njih. Ne mogući da se očistiš, bićeš kažnjen zbog njih i ujedno za to što si njegovo staranje o tebi, koliko je do tebe zavisilo, učinio uzaludnim. Stoga se mi ne podvrgavamo istoj kazni pre primanja i posle primanja počasti od Boga. U drugom slučaju kazna je mnogo strožija. Onaj koga ne ispravljaju dobročinstva zaslužuje veliku kaznu. Prema tome, ukoliko je to opravdanje slabo, kao što smo pokazali, i ukoliko ne spasava one koji mu pribegavaju, već ih podvrgava još većoj opasnosti, mi treba da ištemo drugu zaštitu. ,
Vasilije je rekao: A kakvu? Ja više nisam pri sebi. Ti si me tim rečima doveo u veliki strah i užas.
Zlatoust. Molim te i preklinjem, rekoh, nemoj da se predaješ takvom strahu. Postoji i zaštita: za nas nemoćne – da nikad ne stupamo (na tu dužnost), a za vas krepke – da po primanju blagodati nadu spasenja polažete jedino na to da ne činite ništa nedostojno tog dara i Boga koji ga je darovao. Najveću kaznu zaslužuju oni koji tu vlast dostignu vlastitim nastojanjem, a zatim rđavo obavljaju služenje ili zbog nemarnosti, ili zbog nečastivosti ili zbog neiskustva. Međutim, ni oni koji se nisu otimali o vlast neće [za isto ponašanje] naći oproštaj: ni oni neće imati nikakvog opravdanja. Po mom mišljenju ne treba gledati na ljude, pa makar ih i hiljade prizivalo i prinuđavalo. Čovek treba najpre da ispita svoju dušu i sve marljivo da proveri, pa tek onda da popusti onima koji prinuđavaju. Onaj ko nema građevinsko iskustvo neće obećati da podigne kuću, i onaj ko ne zna lekarsku veštinu neće pristupiti lečenju bolesnih. I makar ih mnogi nasilno vukli, oni će odreći i neće se stideti svoga neznanja. I zar onaj kome treba da budu poverene tolike duše neće najpre ispitati samog sebe? Zar će on, iako neiskusan, prihvatiti tu službu samo stoga što mu naređuju ili što ga prinuđavaju, ili da nekoga ne bi ogorčio? Ne podvrgava li on time sebe, zajedno sa njima, u očiglednu nevolju? Iako je mogao da se sam spase, on zajedno sa sobom pogubljuje i druge. I kako će, onda, dobiti oproštaj? Ko će nas tada štititi (na Budućem sudu)? Možda oni koji nas sada prinuđavaju i vuku silom? Međutim, ko će n>ih same tada spasti? Oni sami će imati potrebu za drugima da bi izbegli oganj. Ja to ne govorim da bih te zastrašio, već da bih ti pokazao istinsko stanje stvari. Počuj šta blaženi Pavle govori svom pravom i ljubljenom sinu Timoteju: Ne polaži ruke ni na koga brzo, niti učestvuj u tuđim gresima (1.Tim.5,22). Vidiš li da sam ja one koji su nameravali da me uzvedu u to dostojanstvo izbavio ne samo od osude, nego i od kazne?
2. Onaj ko je izabran ne može da se opravda time što nije sam sebe predložio i što nije predvideo [sve teškoće] kako bi odbio. Ni onima koji biraju neće pomoći ako kažu da nisu poznavali onoga koga biraju: naprotiv, krivica im postaje još veća, jer su primili onoga koga ne poznaju. Tako im navodno opravdanje služi Kao uzrok da se poveća osuda. Oni koji kupuju roba traže mišljenje od lekara i zahtevaju jemca za kupovinu. Oni se raspituju i kod suseda i još dugo vremena ispituju pre nego što se reše da ga kupe. Nije li, stoga, nerazumno da oni koji nameravaju da nekoga postave na takvu službu brzopleto i nemarno svedoče i rasuđuju, tek da bi nekome ugodili ili iz neprijateljstva prema drugama? Ko će nas zaštititi, kad i oni koji bi trebalo da nas zaštite sami imaju potrebu za zaštitnicima? Prema tome, veliko ispitivanje treba da obave i oni koji imaju nameru da izaberu, i (svakako još veće) onaj koga izaberu. Oni koji su izabrali se zajedno sa njim podvrgavaju kazni za njegove greške. I on sam se neće osloboditi kazne (već će biti još strožije osuđen) ukoliko oni koji su ga izabrali prilikom njegovog izbora nisu narušili pravdu iz neke ljudske pobude. Ukoliko oni budu izoblič“ni u svesnom izboru nedostojnoga radi nekog [nedostojnog] razloga, biće podvrgnuti istoj kazni kao i on. Ukoliko su, pak, izabrali nesposobnog, biće verovatno podvrgnuti još većoj kazni. Onaj ko čoveku koji je štetan za Crkvu uruči tu vlast biće kriv za njegove drske postupke. Ukoliko, pak, ne bude kriv za tako nešto, već kaže da je bio obmanut mišljenjem naroda, opet neće ostati bez kazne, premda će biti kažnjen manje od izabranog. Zbog čega? Zbog toga što oni koji biraju zaista mogu da učine tako nešto, budući obmanuti lažnim mnjenjem. Izabrani, pak, ne može da kaže da sebe nije poznavao kao što ga nisu poznavali drugi. Prema toma, budući da on ima da bude strože kažnjen od onih koji su ga izabrali, on treba i strožije da ispituje sam sebe. I kad bi oni iz neznanja počeli da ga zovu, on bi bio dužan da dođe i da im tačno objasni razloge kojima bi zaustavio obmanute. Otkrivši da je nedostojan izbora, on bi izbegao težinu tako velikih dela. Kada je reč i vojničkim delima, o trgovini, o zemljoradnji i drugim žitejskim zanatima, ni zemljodelac neće da se reši da plovi po moru, ni vojnik da obrađuje zemlju, ni krmanoš da postane vojnik, čak i kad bi im neko pretio sa hiljadu smrti. To je stoga što svako od njih predviđa opasnosti od svog neiskustva. Tu je šteta neznačajna, pa ipak smo tako oprezni i protivimo se zahtevima onih koji nas prinuđavaju. Tamo, pak, gde za ustupanje sveštenstva neznalicama predstoji večno mučenje, zar ćemo bez rasuđivanja i razmatranja da se podvrgavamo opasnosti, pozivajući se na prinudu od drugih? Onaj, Međutim, koji ima da nas sudi neće prihvatiti takvo opravdanje. U duhovnim delima treba biti mnogo oprezniji, negoli u telesnim. A sada mi ne pokazujemo čak ni jednaku opreznost. Recimo da nekoga smatramo građevinarom (iako u stvari ne zna da zida) i da ga pozovemo na posao, te se on saglasi i, uzevši pripremljeni građevinski materijal i upropastivši drvo i kamen, sagradi kuću koja se odmah sruši. Kaži mi da li bi za njegovo opravdanje bilo dovoljno to što se nije sam ponudio da zida, nego ^u ta drugi prinudili? Ne, što je veoma osnovano i pravedno. On je trebalo da odbije, iako su ga drugi zvali. Onaj ko upropasti drva i kamenje nikako ne može da izbegne kaznu. Zar će, pak, onome ko pogubi duše i ko ih nemarno naziđuje činjenica da su ga drugi prinudili pomoći da izbegne kaznu? Nije li to krajnje nerazumno? Dodaću još i to da niko nikoga ne može prinuditi protiv njegove volje. Međutim, pretpostavimo da je neko podvrgnut hiljadama nasilja i mnogorazličnim lukavstvima usled čega je bio prinuđen da popusti. Da li će ga to izbaviti od kazne? Ne. Nemojmo, dakle, toliko varati sebe i pretvarati se da ne znamo ono što je jasno i maloj deci, utoliko pre što nam takvo pritvorno neznanje ne može doneti koristi. Recimo da se ti sam nisi paštio da dobiješ tu vlast, budući svestan svoje slabosti. T.o je dobro i časno. Sa takvom svešću je trebalo odbiti i kad su drugi navaljivali. Ili si ti, možda, bio nemoćan i slab samo kad drugi nisu pozivali, dok si, čim su se pojavili ljudi koji su nameravali da ti ponude tu čast, odmah postao sposoban? To je smešno, lažljivo i dostojno najveće kazne. Zbog toga Gospod onoga ko namerava da zida kulu savetuje da ne polaže temelj dok ne utvrdi svoje mogućnosti kako prisutnima ne bi dao hiljadu povoda da mu se rugaju (Lk.14,28-29). Međutim, kod njega se nevolja ograničava smehom, a ovde će kazna biti oganj neugasivi, crv neuspavljivi, škrgut zuba, tama najkrajnja, rasecanje i pogibao zajedno sa licemerima (Is.26,24; Mt.25,30). Moji tužioci ne žele da znaju tako nešto, inače bi prestali da ukorevaju onoga ko neće da pogine uzalud. Naše sadašnje rasuđivanje se ne tiče upravljanja pšenicom ili žitom, volovima ili ovcama, ili nečim drugim sličnim, već samim telom Hristovim. Jer, Crkva Hristova, po rečima blaženog Pavla, jeste telo Hristovo (Kol. 1,18). Onaj kome je ono povereno treba da ga drži u dobrom stanju i prevashodnoj krasoti, pazeći da neka mrlja ili bora, ili što tome slično ne povrede njegovu lepotu i blagoljepije (Ef.5,27). Zar on nije dužan da to telo, po meri ljudskih sila, učini dostojnim njegove netruležne i blažene Glave? Onaj ko se brine o dobrom stanju ratnika ima potrebu i za lekarima, i za rukovodiocima, i za strogim načinom života, i neprestanom vežbom, i za mnoštvom drugih predostrožnosti, s obzirom da neka zanemarena malenkost može sve da razruši i upropasti. Zar će oni koji su na sebe uzeli brigu o tom telu, koje ne vodi borbu sa telima, već sa nevidljivim silama, moći da ga sačuvaju zdravim i nepovređenim ukoliko ne budu imali nadljudsku vrlinu, i ne budu znali svako lekarstvo koje je korisno za dušu?
3. Ili, zar ti ne znaš da je telo (Crkve) podložno većim bolestima i napastima, negoli naše telo? Ono se lakše povređuje i spori|e ozdravljuje. Telesni lekari su izmislili razne lekove i raznovrsna oruđa, te vrste hrane koje su prilagođene bolesnicima. Često je i samo svojstvo vazduha bilo dovoljno za ozdravljenje bolesnih. Čak je i blagovremeni san ponekad lekara oslobađao od svakog truda. Ovde ništa takvo ne može da se izmisli. Posle primera dela ostaje samo jedan vid i način lečenja – učenje rečju. Eto oružja, eto hrane, eto najboljeg rastvora vazduha. Ono služi umesto leka, umesto ognja, umesto železa. Ako se javi potreba za žeženjem ili sečenjem, treba upotrebiti reč. I ako ona ne podejstvuje, sve ostalo je uzaludno. Njome mi podižemo palu dušu i ukroćujemo uznemirenu, njom odsecamo suvišno, dopunjavamo nedostatak i činimo sve ostalo što služi na zdravlje duše. Život drugoga može najblagotvornije da podejstvuje na dobro ustrojstvo života, podstičući na podražavanje. Međutim, kada duša boluje od bolesti koja se sastoji od neispravnih dogmata, veoma je korisna reč i to ne samo za ograđivanje svojih, nego i za borbu sa tuđima. Onaj ko bi imao duhovni mač i štit vere kojim bi mogao da čini čuda i da njima zatvara usta bestidnima, ne bi imao potrebu za rečju. Ili bolje, po svojoj osobini ona bi i tada bila ne samo korisna, već i neophodna. Tako je i blaženi Pavle dejstvovao rečju, iako se svuda proslavljao čudesima. I drugi iz lika apostola savetuje da se staramo o sili reči: Budite svagda spremni sa krotošću i strahom na odgovor svakome koji traži od vas razlog vaše nade (1.Pt.Z,15). Svi oni su tada Stefanu i njegovim saradnicima ostavili staranje o udovicama kako bi sami bez smetnji mogli da se posvete službi reči (Dap.6,4). Kad bismo imali silu čuda ne bismo se toliko trudili o rečima. Međutim, nije ostalo ni traga od te sile. Neprijatelji, međutim, neprestano nastupaju sa svih strana. Stoga je neophodno da se ogradimo rečima kako ne bismo bili poraženi strelama neprijatelja i kako bismo ih lakše pobeđivali.
4. Dakle, treba da se marljivo staramo da reč Hristova obitava u nama bogato (Kol.3,16). Mi se ne pripremamo za jedan vid borbe: taj rat je raznovrstan i izazivaju ga različiti neprijatelji. Ne dejstvuju svi oni jednim oružjem i ne staraju se da nas napadaju na isti način. Stoga onaj ko namerava da vodi rat sa njima treba da poznaje načine dejstava svih njih, te da bude i streljač i praćkar, i četnik i vodnik, i vojnik i vojvoda, i pešak i konjanik, i vešt i na moru i na bedemima. U ratnim dejstvima svako odbija neprijatelja shodno načinu koji mu je naznačen. Ovde toga nema. Ukoliko onaj ko namerava da pobedi ne bude iskusan u svim delovima te veštine, đavo će i kroz jedan deo koji ostane zanemaren uspeti da provuče sve svoje grabljivce i da otme ovce. Ipak, on neće biti (tako smeo) ukoliko vidi da pastir nastupa sa punim znanjem i da dobro poznaje sve njegove zamke. Prema tome, neophodno je da smo dobro zaštićeni sa svih strana. Sve dok je ograđen sa svih strana, nalazeći se u potpunoj sigurnosti, grad može da se smeje onima koji su ga opseli. Ukoliko, pak, neko sruši njegov zid, makar i u širini vrata, on više neće imati koristi od zida koji ga okružuje, čak i da njegovi preostali delovi ostanu tvrdi. Isto je i sa gradom Božijim: kada ga odasvud umesto zida ograđuju nadgledanje i blagorazumnost pastira, svi pokušaji neprijatelja se okreću na njihov stid i podsmeh, dok oni koji žive u njemu ostaju nepovređeni. Međutim, ako neko uspe da razruši neki njegov deo, [dolazi do poremećaja]: iako se ne ruši ceo, od narušenog dela se, tako reći, zaražava i sve ostalo. Kakva je korist ako se on dobro bori sa neznabošcima, a pustoše ga Judejci? Ili, ako pobeđuje i jedne i druge, ali ga razgrabljuju manihejci? Ili, ako i posle pobede nad njima oni koji šire učenje o sudbini počnu da ubijaju ovce koje se nalaze u njemu? Ali, zašto nabrajati sve đavolske jeresi? Ukoliko pastir ne ume da dobro odbija sve te jeresi, vuk može i posredstvom jedne da pojede mnoštvo ovaca. U ratnom sukobu se od suprotstavljenih i sukobljenih uvek može očekivati i pobeda i poraz. Ovde je, međutim, sasvim drugačije. Često bitka sa jednima pruža pobedu neprijateljima koji se u početku nisu borili i niukoliko trudili, već ostajali da spokojno sede. Onaj, pak, ko u tim stvarima nema veliko iskustvo, porazivši sebe sopstvenim mačem, postaje smešan i za prijatelje i za neprijatelje. Na primer (postaraću se da ti rečeno objasnim primerom), sledbenici lažnog učenja Valentina i Markiona i oni koji su bolesni od iste bolesti iz broja knjiga Božanstvenog Pisma isključuju zakon koji je Bog dao Mojsiju. Judejci ga, pak, poštuju tako što i danas, kad već vreme ne dozvoljava, nastoje da ga ispunjavaju u potpunosti, nasuprot volji Božijoj. Crkva Božija, međutim, izbegavajući krajnosti i jednih i drugih, ide srednjim putem: ona se ne saglašava sa potčinjavanjem igu zakona, ali i ne dopušta da se huli, već ga hvali i po prestanku važenja s obzirom da je bio koristan u svoje vreme. Stoga je onaj ko namerava da se bori i sa jednima i sa drugima dužan da se drži ravnoteže. Ukoliko, želeći da nauči Judejce da se neblagovremeno drže drevnog zakonodavstva, počne bez poštede da ga poriče, daće veliki povod jereticima da ga hule. Ako, opet, starajući se da zatvori usta tim jereticima, počne neumorno da prevaznosi i hvali zakon kao neophodan i za sadašnje vreme, otvoriće usta Judejcima. Osim toga, i obuzeti besnilom Savelija i neobuzdanošću Arija takođe zbog neumerenosti otpadoše od zdrave vere. I premda zadržavaju ime Hrišćana, ni jedni ni drugi nisu bolji od Judejaca. Onaj ko ispita njihovo učenje videće da se jedni od Judejaca razlikuju samo imenom, a da učenje drugih ima veliku sličnost sa jeresju Pavla Samosatskog. I jedni, pak, i drugi su daleko od istine[1]. Tu predstoji velika opasnost, uski i tesni put sa obe strane okružen tesnacima i veliki strah da se, u nameri da se savlada jedan, ne bude ranjen drugim. Ako neko kaže da je Božanstvo jedno, Savelije će odmah njegovu reč da obrati u korist svog bezumnog učenja. Ako, pak, on pokaže razliku, nazivajući jednog Ocem, drugog Sinom, trećeg Duhom Svetim, istupiće Arije te će razliku u Licima okrenuti u razliku u suštini. Međutim, neophodno je odvraćati se i bežati kako od nečastivog Savelijevog mešanja, tako i od bezumnog Arijevog razdvajanja, i ispovedati jedno Božanstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, ali u Tri Lica. Na taj način mi možemo zatvoriti ulazak i jednom i drugom. Mogao bih da ti navedem još mnoge teškoće. I onaj ko se sa njima ne bori hrabro i marljivo, zadobiće mnoštvo rana.
5. Šta da ti, pak, kažem o raspravama sa bližnjima? One nisu neznatnije od spoljašnjih napada i za nastavnika predstavljaju još veći trud. Jedni iz znatiželje uzaludno i bez razloga žele da ispituju predmete koji su potpuno nespoznatljivi i koji bi im bili nekorisni i da ih znaju. Drugi od Boga traže odgovor za Njegovo promišljanje, usiljujući se da izmere taj veliki bezdan. Jer, sudovi tvoji su, govori se u Pismu, veliki bezdan (Ps.35,7). Onih koji se staraju o veri i životu se ne može naći mnogo. Mnogo je više onih koji ispituju i istražuju ono što se ne može naći i čije iskanje žalosti Boga. Mi se [uzalud] usiljujemo da saznamo ono što nam Bog nije otkrio. Sa jedne strane nećemo saznati ništa (jer, kako je moguće saznati nešto što Bogu nije ugodno), a sa druge strane se za svoju znatiželju podvrgavamo opasnosti. Pa ipak, premda tako stoje stvari, onaj ko sa vlašću stane da zatvara usta onih koji ispituju nedostupne predmete, svakako će navući na sebe prekor za gordost i neznanje. Stoga i ovde predstojatelj treba da deluje sa velikom blagorazumnošću kako bi takve udaljio od nepriličnih pitanja i sam izbegao navedene optužbe. Za sve to nema druge pomoći izuzev reči. Duše ljudi koji su potčinjeni onome ko nema tu silu stalno će se nalaziti u stanju koje je slično položaju brodova u buri. A obično se radi o slabim i znatiželjnim ljudima. Stoga sveštenik treba da upotrebljava sve mere kako bi stekao tu moć.
Vasilije je rekao: Zbog čega se Pavle nije trudio da zadobije tu silu? On se čak nije stideo oskudnosti svoje reči, već je otvoreno govorio da je nevešt, i to u Poslanici Korinćanima, koji su se slavili govorništvom i hvalili se njime.
6. Zlatoust. To je baš, rekoh, razlog pogibije mnogih: mnogi su, naime, zbog toga postali manje revnosni za istinsko učenje. Ne mogući da tačno shvate dubinu misli apostola i da razumeju smisao njegovih reči, oni su svo vreme provodili u dremežu i sanjivosti, hvaleći neznanje, premda ne ono koje sebi pripisuje Pavle, već ono od koga je on bio daleko više negoli i jedan čovek koji živi pod nebom. Uostalom, ostavimo taj predmet za drugo vreme, a sad ću reći sledeće: pretpostavimo da je Pavle bio neznalica u smislu koji oni imaju u vidu. Kakve to ima veze sa današnjim ljudima? On je imao silu koja je mnogo veća od reči i koja je mogla da čini mnogo veća dejstva. Sama njegova pojava, i bez ikakvih reči, beše strašna za demone. Kad bi se današnji sabrali svi zajedno i uzneli bezbrojne molitve sa mnogim suzama, ne bi mogli da učine ono što su nekada činili Pavlovi ubrusi (Dap. 19,12). Pavle je molitvom vaskrsavao mrtve i vršio druga čuda zbog kojih su ga neznabošci smatrali bogom (Dap.14, 11). I još pre preselenja iz ovdašnjeg života on se udostojio da bude odnesen do trećeg neba i da čuje reči koje ne može da čuje ljudska priroda (2.Kor. 12,24). I kako se današnji ljudi ne plaše da se upoređuju sa takvim mužem? (To uostalom ne govorim sa namerom da kažem nešto teško i neprijatno, tj. ne sa prekorom nego sa čuđenjem). Ako ostavimo čuda i pređemo na život tog blaženog i pogledamo njegovu anđelsku delatnost, videćemo još veće prevashodstvo Hristovog borca. Ko može da izobrazi njegovu revnost, krotost, bezbrojne opasnosti, neprekidne brige, neprestana staranja za Crkve, saosećanje nemoćnima, mnoge skorbi, mnogobrojna gonjenja, svakodnevne smrti (2.Kor.12,2428; 1.Kor.9, 22)? Koje mesto u vaseljeni, koja zemlja i koje more ne poznaje podvige tog pravednika? Njega je znala i pustinja, koja ga je često primala u vreme opasnosti. On je pretrpeo sve vrste nevolja i održao svaku vrstu pobede. On nikada nije prestao da se podvizava i da stiče vence. Uostalom, ja ne znam kako sam se omakao i počeo da vređam tog muža? Njegove vrline prevazilaze svaku reč. Moju, pak, reč prevazilaze toliko koliko mene nadilaze najiskusniji u govorništvu. Pa ipak, ja neću prestati sve dok ne kažem ono što je više od rečenog onoliko koliko je on viši od svih ljudi (i blaženi neće gledati na neostvareno delo, već na nameru). O čemu se radi? Posle takvih podviga i posle bezbrojnih venaca, on je poželeo da siđe u geenu i da bude predat večnom mučenju samo da se spasu i obrate Hristu Judejci koji su na njega bacali kamenje i bili gotovi da ga ubiju (Rim.9,3). Ko je toliko voleo Hrista, ukoliko se tako nešto može nazvati ljubavlju, a ne nečim višim od ljubavi? Zar ćemo mi da se upoređujemo sa njim i posle takve blagodati koju je primio odozgo, i posle takvih vrlina kakve je pokazao sa svoje strane? Šta može biti drskije od toga? A sada ćemo se postarati da pokažemo da uza sve to on nije bio neznalica, kako ga oni nazivaju? Oni nazivaju neznalicom ne samo onoga ko se nije upražnjavao u umetnosti svetske krasnorečivosti, nego i onoga ko ne ume da štiti istinsko učenje. Međutim, Pavle je sebe nazvao neveštim samo u jednom, a ne i u drugom smislu. Kao potvrdu toga on je napravio tačno razgraničenje rekavši da je nevešt u reči, ali ne i u znanju (2.Kor. 11,6). Kad bih ja (od pastira Crkve) zahtevao izveštačenost reči Isokrata, snagu Demostena, ozbiljnost Tukidita i uzvišenost Platona, valjalo bi ukazati na to svedočanstvo Pavla[2]. Međutim, ja ostavljam sve to i izveštačene spoljašnje ukrase. Ja ne mislim ni o izražavanju, ni o načinu izgovaranja reči. Neka [čovek] i bude oskudan u rečima i neka sastav njegovih reči bude prost i nevešt, samo neka ne bude neznalica što se tiče poznanja i tačnog razumevanja dogmata. I neka niko radi prikrivanja svog nemara ne oduzima od tog blaženog muža najveće od njegovih dostojanstava i glavnu od njegovih zasluga.
7. Kako je on reci mi, dovodio u nedoumicu Judejce koji su živeli u Damasku još pre nego što je počeo da čini čuda? Kako je on savladao jeliniste? Zbog čega su ga sprovodili u Tars? Zar ne stoga što je silno pobeđivao rečju? On ih je doveo do razdraženja i do rešenja da ga ubiju, s obzirom da nisu mogli da pretrpe poraz (Dap.9). Tada on još nije počeo da čini čudesa. I niko ne može da kaže da mu se narod divio zbog glasa o njegovim čudesima, niti da su oni koji su se borili sa njim ustupali zbog takvom mišljenja o njemu. Do tada je on pobeđivao samo svojom rečju. A kako se on borio i sukobljavao sa onima koji su u Antiohiji nameravali da žive kao Judejci (Gal.2)? Nije li i član areopaga, stanovnik najsujevernijeg grada, zajedno sa svojom ženom posle jedne njegove propovedi postao njegov sledbenik (Dap. 17,34)? I zbog čega je Evtih pao sa prozora? Zar ne stoga što je do duboko u noć bio zanet slušanjem Pavlove pouke (Dap.20,9)? A šta je bilo u Solunu i u Korintu? Šta u Efesu i u samom Rimu? Nije li cele dane i noći zaredom provodio u objašnjavanju Pisma? Šta da se kaže o razgovorima sa epikurejcima i stoicima (Dap.17,18)? I kad bismo hteli da nabrojimo sve, naša reč bi bila suviše dugačka. Prema tome, pokazuje se da je Pavle i pre čuda i posle njih često dejstvovao rečima. Ko će se još osmeliti da ga nazove neznalicom kad su mu se svi naročito divili zbog besede i propovedi? Zbog čega su ga Likaonci primili kao Merkurija? [Ranije] su (Pavla i Varnavu) primili kao bogove zbog čudesa. Sada su, pak, Pavla prihvatili kao Merkurija već ne zbog čudesa, nego zbog reči (Dap.14,12). Čime je taj blaženi prevazišao ostale apostole? Zbog čega se po čitavoj vaseljeni najviše ime njegovo nalazi u ustima svih? Zbog čega se on proslavlja više od svih ne samo kod nas, nego i kod Judejaca i neznabožaca? Zar ne zbog vrednosti svojih Poslanica kojima je doneo korist tadašnjim vernima. Zapravo, njima on donosi korist i svima koji su živeli od tog vremena do danas i koji će živeti sve dok postoji ljudski rod, do poslednjeg dolaska Hristovog. Njegove Poslanice ograđuju Crkve po svoj vaseljeni slično zidinama koje su sagrađene od adamanta. On i sada stoji kao najhrabriji ratnik, obarajući pomisli i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega, i pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu (2.Kor. 10,45). Sve to on čini svojim divnim Poslanicama, punim božanstvene mudrosti, koje su nam ostavljene. Njegovi spisi nisu korisni samo radi obaranja lažnih učenja i zaštite istinskog, već i radi napredovanja u pobožnom životu. Koristeći se njima, predstojatelji Crkve još i danas uređuju, usavršavaju i dovode do duhovne krasote čistu devojku koju je on obručio Hristu (2.Kor.11,2). Njima oni odbijaju bolesti koje joj prilaze i održavaju joj zdravlje. Takva lekarstva nam je ostavila ta neznalica. Njihovu silu dobro poznaju oni koji ih često koriste na samom delu. Odatle se može videti da je Pavle pokazao veliku revnost za tu stvar.
8. Počuj još šta on govori u Poslanici svom učeniku: Pazi na čitanje, utešavanje i učenje. Zatim govori i o plodovima toga: Jer čineći ovo, spašćeš i sebe i one koji te slušaju (1.Tim.4DZ; 16). I još: Sluga pak Gospodnji ne treba da se svađa, nego da bude tih prema svima, poučan, nezlobiv (2.Tim.2,24). I dalje govori: No ti stoj u tome što si naučio i što si se uverio, znajući od koga si se naučio, i što iz detinjstva znaš Sveštene Spise koji te mogu umudriti za spasenje. I još: Sve je Pismo bogonadahnuto, i korisno za učenje, za karanje, za ispravljanje, za vaspitavanje u pravednosti da bude savršen Božiji čovek (2.Tim.3,14-16). Čuj šta on piše Titu, govoreći o postavljanju episkopa: Jer episkop treba da se čvrsto drži istinite reči saglasne sa učenjem, da bi bio sposoban i poučavati u zdravoj nauci i pokarati one koji se protive (Tit.1,7; 9). Kako će onaj ko ostaje neznalica, po njihovim rečima, biti u stanju da izobličava one koji se protive i da im zatvara usta? I kakvu bi potrebu za čitanjem i spisima imao onaj ko treba da ostane u takvom neznanju? Sve su to izgovori i opravdanja i prikrivanja nemarnosti i lenjosti. Međutim, reći će, to se nalaže sveštenicima. Ali, mi i govorimo o sveštenicima. A da se to odnosi i na one koji su pod njihovom vlašću možeš čuti iz druge pouke u drugoj Poslanici: Reč Hristova neka obitava u vama bogato, u svakoj mudrosti. Reč vaša da biva svagda u blagodati, solju začinjena, da znate kako treba svakome odgovoriti (Kol.3,16; 4,6). I reči – da budu gotovi na odgovor, rečene su svima. I u Poslanici Solunjanima (Pavle) govori: I izgrađujte jedan drugoga, kao što i činite (1.Sol.5,11). A kada govori o sveštenicima, on kaže: Prezviteri koji su dobre starešine dostojni su dvostruke časti, osobito oni koji se trude u propovedanju i učenju (1.Tim.5,17). To je najsavršeniji način učenja: i delom i rečima privoditi poučavane ka blaženom životu koji je zacrtao Hristos. Jer, sama dela nisu dovoljna za poučavanje. To nisu moje reči, već samog Spasitelja: Ko izvrši i nauči, taj će se veliki nazvati (Mt.5,19). Kad bi izvršiti značilo učiti, druga reč bi bila uzaludno dodata. Bilo bi dovoljno reći: Ko izvrši. Međutim, razdvajanjem jednog i drugog On pokazuje da jedno zavisi od dela, a drugo od reči. Jedan deo ima potrebu za drugim kako bi zdanje bilo savršeno. Da li čuješ šta izabrani sasud Hristov govori efeskim prezviterima: Zato pazite i opominjite se da tri godine dan i noć ne prestajah poučavati sa suzama svakoga od vas (Dap. 20,31). Kakva je nužda postojala za suzama i slovesnim poučavanjem kada je tako jarko sijao apostolski život? (Njegov) život je mogao mnogo da nam pomogne u ispunjavanju zapovesti. Ipak, neću reći da bi u tom smislu samo on sve završio.
9. Kakvu korist može da ukaže život kada nikne spor o dogmatima i svi se bore na osnovu istih Pisama? Kakva je korist od mnogih podviga kada neko zatim po velikom neiskustvu padne u jeres i odvoji se od tela Crkve? Ja znam mnoge sa kojima se to desilo. Kakva je takvome korist od trpljenja? Nikakva, kao što (nema koristi) ni od ispravne vere pri iskvarenom životu. Stoga onaj ko je postavljen da uči druge treba da bude iskusniji od svih u takvim sporovima. Može se desiti da on sam ostane bezbedan, ne pretrpevši nikakvu štetu od protivnika. Ipak, videći da je njihov putevoditelj pobeđen i da ne može ništa da kaže protivnicima, mnoštvo prostih ljudi koji se nalaze pod njegovim rukovodstvom će za poraz kriviti neutvrđenost samog učenja, a ne njegovu slabost. I zbog neiskustva jednog čoveka mnogo ljudi će se podvrći krajnjoj opasnosti. Čak i ako ne pređu potpuno na stranu protivnika, oni će biti prinuđeni da sumnjaju u ono u šta su bili uvereni. Na ono, pak, čemu su pristupali sa tvrdom verom više ne mogu da paze sa istom odlučnošću. Od poraza učitelja u njihovim dušama se podiže bura koja dovodi do brodoloma. Ja, pak, nemam potrebe da ti govorim o tome kakva pogibao i kakav oganj se sabira na glavu njegovu za svakog od poginulih: sve to ti dobro znaš. Prema tome, da li moja želja da ne budem vinovnik pogibli toliko mnogo ljudi i da na sebe ne navučem kaznu koja je veća od one koja me tamo očekuje proizilazi od gordosti ili taštine? Ko to može reći? Niko, osim onoga ko hoće uzaludno da prekoreva i da se predaje rasuđivanjima pri tuđoj nesreći.
 


 
NAPOMENE:

  1. Valentijan i Markion su začetnici jeresi koje su poznate pod imenom valentinijana i markionita iz II veka. Savelije i Pavle Samosatski su začetnici savelijanaca i pavlijana (samosaćana) iz III veka, a Arije je jeresenačelnik arijanaca iz IV. veka.
  2. Isokrat i Demosten su bili oratori, Tukidit istoričar a Platon filosof. Oni su bili antički pisci iz V i IV veka pre Hrista.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *