NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » O SVEŠTENSTVU

O SVEŠTENSTVU

 

O SVEŠTENSTVU
 

 
BESEDA TREĆA
 
1. Da bi se dokazalo da se nisam uklonio od časti (episkopstva) da bih uvredio one koji su želeli da mi je ukažu, niti da bih ih podvrgao stidu, dovoljno je ono što sam već rekao. A sada bih se u skladu sa svojim silama postarao da ti objasnim da tako nisam postupio ni po nagovoru gordosti. Da je meni predstojalo mesto načelnika vojske ili čak zemlje, i da sam se poneo na isti način, svako bi sa pravom mogao da u meni podozreva gordost, ili još pre, niko me ne bi krivio za gordost već bi me svi smatrali nerazumnim. Međutim, pošto je predstojalo sveštenstvo, koje je toliko veće (od svake) vlasti koliko je duh prevashodniji od tela, niko se neće usuditi da me optuži za gordost. I zar ne bi bilo čudno da se oni koji se uklanjaju od malovažnog okrivljuju za nerazumnost, a da se oni koji se uklanjaju od najvažnijeg oslobađaju od optužbe za nerazumnost, ali zato okrivljuju za gordost? To bi bilo isto kao kad bi nekoga ko se nemarno odnosi prema stadu volova i ne želi Da bude pastir okrivili za nerazumnost, a ne za nadmenost, a onoga ko odbija da vlada svom vaseljenom i da načelstvuje nad svetskom vojskom nazvali gordim, a ne bezumnim. Ne, oni koji to govore pre optužuju sami sebe, negoli mene. Jer, sama misao o tome da čovek može prezirati takvo dostojanstvo (sveštenstva) služi kao pokazatelj mišljenja koje oni koji je izriču imaju o njemu. Da ga oni ne smatraju malovažnim i običnim, njima ni na um ne bi došlo takvo podozrenje. Zbog čega se niko nikada nije osmelio da nešto slično pomisli o dostojanstvu anđela, niti da kaže da postoji ljudska duša koja iz gordosti ne bi želela da dostigne dostojanstvo anđelske prirode? To je stoga što mi imamo visoko shvatanje o nebeskim silama, koje ne dozvoljava da verujemo da bi čovek mogao da sebi predstavi neko više dostojanstvo. Prema tome, ispravnije bi bilo okrivljavati za gordost same one koji mene optužuju. Oni nikada druge ne bi podozrevali u tome, da sami najpre taj predmet ne smatraju ništavnim. Ukoliko govore da sam tako postupio iz častoljublja, pokazaće se protivrečni i oprečni sa samim sobom. Jer, ja ne znam kakve druge reči bi mogli izmisliti kad bi me oslobodili optužbe za taštinu.
2. Kada bi u meni postojala taština, pre bi trebalo da prihvatim (izbor), negoli da bežim. Zbog čega? Zbog toga što bi mi on doneo veliku slavu. Jer, svi bi se divili i visoko mislili o onome ko je tako mlad dobio većinu glasova, premda je tek nedavno napustio žitejske brige, ko je postao uvaženiji od ljudi koji su sav svoj život proveli u trudovima: to bi me učinilo poštovanim i znamenitim. Sada, pak, osim malobrojnih, veći deo Crkve me ne zna ni po imenu. Osim toga, većina čak neće ni znati da sam odbio (izbor). To će znati samo nekolicina, i to,čini mi se, ne svi na tačan način: verovatno će mnogi od njih misliti da ja uopšte nisam ni bio izabran, ili da sam po izbranju odbačen pošto sam se pokazao nesposoban, a ne da sam dobrovoljno pobegao.
3. Vasilije: Međutim, oni koji znaju istinu biće u nedoumici.
Zlatoust: Ti si, pak, rekao da me oni okrivljuju za taštinu i nadmenost. Od koga se, pak, može očekivati pohvala? Od naroda? Ta on ne zna šta se zapravo desilo. Od malobrojnih? Ali i oni imaju naopaku sliku o mom slučaju. Ti si i došao ovamo da bi video kako je moguće opravdati se pred njima. Međutim, zašto o tome sada širiti priču? Čak i kad bi svi znali istinu, ipak ne bi trebalo da me okrivljuju za gordost ili častoljublje. Sačekaj malo pa ćeš i ti to jasno videti. Osim toga, saznaćeš i to da velika opasnost preti ne samo onima koji se sa takvom smelošću usuđuju (da prime sveštenstvo), (ukoliko, što sumnjam, uopšte ima takvih ljudi), već i onima koji u tome podozrevaju druge.
4. Sveštenosluženje se obavlja na zemlji, ali ima nebeski poredak. I to je zaista tako. Jer, tu službu nije ustanovio ni čovek, ni anđeo, ni arhanđeo, niti ma koja stvorena sila, već sam Utešitelj. I on je ljude koji su još obučeni u telo učinio predstavnicima anđelske službe. Stoga onaj ko sveštenosluži treba da bude toliko čist kao da stoji na samim nebesima među nebeskim silama. Ono što se ticalo (bogosluženja) bilo je strašno i veličanstveno i pre blagodati [tj. u starozavetno vreme]: zvončići, dugmad, drago kamenje na prsima i plećima, mitra, pokrivalo, hiton, zlatna ploča, Svetinja nad svetinjama i duboka tišina u unutrašnjosti (Izl.38). Međutim, onaj ko razmotri svojstva blagodatnog [tj. novozavetnog] služenja, naći će da su ranije strašne i veličanstvene [stvari] bile neznatne (u odnosu na sadašnje). On mora priznati za istinu ono što je rečeno o zakonu: Jer se i ne proslavi ono što je proslavljeno tom prilikom zbog ove prevelike slave (2.Kor.Z,10). Kad budeš video Gospoda kako je zaklan i predložen, sveštenika gde stoji pred Žrtvom i moli se i sve koji su okropljeni dragocenom Krvlju, da li ćeš još misliti da se nalaziš među ljudima i da stojiš na zemlji, ili ćeš se odmah preneti na nebesa, te, odbacivši sve telesne pomisli duše, svetlom dušom i čistim umom sagledavati nebesko? O čuda! O čovekoljublja Božijeg! Onoga ko gore sedi sa Ocem u tom času obuhvataju ruke svih: On daje da ga opipaju i prime svi koji žele. To i čine svi očima vere. Zar sve to tebi izgleda dostojno prezrenja ili nečim nad čime bi neko mogao da pokaže svoju nadmenost? Da li hoćeš i iz drugog čuda da vidiš prevashodstvo Svetinje? Predstavi pred svojim očima Iliju, bezbrojno mnoštvo naroda koji je stojao oko njega kao i žrtvu postavljenu na kamen. Svi održavaju tišinu i ćute, a samo prorok se moli. I odjednom sa neba silazi plamen na žrtvu (Z.Car. 18,3038). Sve je to divno i i užasno. A sada se okreni ka onome što se dešava sada, pa ćeš uvideti ne samo divno, nego i ono što prevazilazi svaki užas. Predstoji sveštenik, svodeći Duha Svetoga, a ne oganj. On vrši dugotrajno moljenje ne da siđe oganj odozgo i spali predloženo, već da siđe blagodat na Žrtvu i njome raspali duše svih, učinivši ih svetlijim od srebra koje je očišćeno ognjem. Ko, izuzev besnrg i bezumnog čoveka, može prezreti tako strašno tajinstvo? Ili, zar ti ne znaš da ljudske duše nikad ne bi mogle podneti oganj te Žrtve kad ne bi bilo velike pomoći Božanstvene blagodati, već bi sve potpuno iščezle.
5. Onaj ko razmisli o tome kako je važno da čovek, koji je još obučen u telo i krv, može prisustvovati blizu blažene i besmrtne Prirode, jasno će uvideti kakve je časti blagodat Duha udostojila sveštenike. Oni vrše ta sveštenosluženja, a i druga, ne manje važna, za naše savršenstvo i spasenje. Ljudi koji još žive na zemlji i koji se još kreću po njoj postavljeni su da upravljaju nebeskim, dobivši vlast koju Bog nije dao ni anđelima, ni arhanđelima. Jer, njima nije rečeno: Zaista vam kažem: Što god svežete na zemlji biće svezano na nebu, i što god razdrešite na zemlji biće razdrešeno na nebu (Mt.18,18). Zemaljski vladari imaju vlast da vezuju, premda samo telo. One, pak, uze vezuju samu dušu i proniču na nebesa. Ono što sveštenici savršavaju na zemlji, Bog dovršava na nebu, i mišljenje slugu utvrđuje Vladika. Ne znači li to da im je On dao svu nebesku vlast? Kojima, govori Gospod, oprostite grehe, opraštaju im se; i kojima zadržite, zadržani su (Jn.20,23). Kakva vlast može biti veća? Jer Otac ne sudi nikome, nego je sav sud dao Sinu (Jn.5,22). Ja, pak, vidim da je Sin taj sud uručio sveštenicima. Oni su uzvedeni na takav stepen vlasti kao da su se već preselili na nebesa, prevazišli ljudsku prirodu i oslobodili od naših strasti. Podanik kome bi car dao vlast da zaključava u tamnicu i da opet oslobađa po svom nahođenju, kod svih bi bio slavan i znaJaenit. O onome, pak, koji od Boga prima vlast koja toliko prevazilazi onu, koliko je nebo prevashodnije od zemlje, poneki misle da prima neznatnu čast, te da je moguće pretpostaviti da neko od onih koji primaju može da je ne uvažava. Odbacimo takvo bezumlje! Zaista je bezumno ne uvažavati takvu vlast, bez koje nije moguće da steknemo spasenje i obećana blaga. Ako niko ne može ući u Carstvo nebesko ukoliko se ne rodi vodom i Duhom (Jn.3,5), i ako se onaj ko ne jede Telo Gospodnje i ne pije Krv Njegovu lišava večnog života (Jn.6,53) (što se vrši sveštenim rukama, tj. rukama sveštenika), onda bez njihovog posredništva niko ne može da izbegne geenski oganj ili da dobije pripremljene vence.
6. Sveštenici su za nas ljudi kojima je povereno duhovno rađanje i preporađanje krštenjem: preko njih se mi oblačimo u Hrista, pogrebavamo zajedno sa Sinom Božijim i postajemo udovi te blažene Glave. Zbog toga je pravedno ne samo da ih se plašimo više negoli vladara i careva, nego i da ih poštujemo više od otaca svojih. Jer, jedni su nas rodili od krvi i od želje telesne (Jn.1,13), a drugi su vinovnici našeg rođenja od Boga, tj. blaženog preporoda, istinske slobode i blagodatnog usinovljenja. Judejski sveštenici su imali vlast da telo čiste od gube, ili bolje – ne da čiste, nego samo da osvedoče očišćene (Lev.14). I ti znaš kako je tada bilo zavidno svešteničko dostojanstvo. Naši, pak, (sveštenici) su dobili vlast ne samo da posvedoče očišćene, već da potpuno čiste, i to ne telesnu gubu, nego duševnu nečistotu. Zbog toga su i oni koji ih ne uvažavaju mnogo krivlji od Datana i njegove družine, zaslužujući i veću kaznu. Jer, oni su se grabili o vlast koja im nije pripadala (Bro.16), ali su imali visoko mišljenje o njoj, što pokazuje upravo veliko staranje da je se domognu. A sada, kad je sveštenstvo mnogo više ukrašeno i kad se uzvisilo do tog stepena, odsustvo uvažavanja znači usuđivati se na mnogo veću drskost. Jer, nije isto grabiti se o čast koja nam ne pripada, i prezirati takva dobra. Drugo je toliko teže od prvog koliko su među sobom različiti prezrenje i uvažavanje. Da li postoji tako nesretna duša koja bi prezirala tako velika dobra? Ja ne mogu da predstavim takvog čoveka, izuzev onoga ko je dospeo u demonsko besnilo. Uostalom, vratiću se opet na ono o čemu je bila reč. Bog je sveštenicima dao veću silu negoli telesnim roditeljima ne samo za kažnjavanje, nego i za dobročinstvo. Oni se među sobom razlikuju onoliko koliko se razlikuju sadašnji i budući život. Jedni rađaju za sadašnji život, a drugi za budući. Jedni svoju decu ne mogu da izbave od smrti, pa čak ni da zaštite od nastupajuće bolesti, a drugi su često spasavali dušu koJa strada i koja je gotova da pogine, bilo upotrebljavajući krotku kaznu, bilo zadržavajući od pada u samom početku ne samo poučavanjem i savetovanjem, već i pomoću molitve. Oni ne samo da nas preporađaju (krštenjem), nego imaju i vlast da nas razreše i od budućih grehova: Boluje li ko među vama (govori se u Pismu), neka dozove prezvitere crkvene, i neka se mole nad njim, pomazavši ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vere će spasti bolesnika, i podignuće ga Gospod; i ako je greh učinio, oprostiće mu se (Jak.5,1415). Osim toga, telesni roditelji ne mogu da ukažu nikakvu pomoć deci koja uvrede nekog od znatnih i moćnih ljudi, a sveštenici su često mirili verujuće ne samo sa velmožama i carevima, već i sa samim Bogom, koga su razgnevili. Ko će posle toga da se usudi da me okrivi za gordost? Naprotiv, meni se čini da će rečeno u dušama slušalaca izazvati takvu pobožnost da će za gordost i drskost okriviti ne one koji se uklanjaju, nego one koji sami prilaze i staraju se da steknu to dostojanstvo. Načelnici gradova, ukoliko nisu naročito razumni i oštroumni, često podvrgavaju grad razaranju, pri čemu i sami stradaju. Koliko tek treba da ima sopstvene sile (kao i one koja dolazi odozgo) da bi izbegao grešku onaj ko se obavezuje da ukrasi Nevestu Hristovu [tj. Crkvu]?
7. Niko nije Hrista voleo više od Pavla, niko više od njega nije pokazao revnosti, niko nije bio udostojen veće blagodati. Pa ipak, pri svim tim preimućstvima, on se još uvek boji i strepi kako za svoju vlast, tako i za one koji su mu potčinjeni. Ali se bojim da kao što Evu prevari zmija lukavstvom svojim, da se tako i misli vaše ne odvrate od prostodušnosti koja je u Hristu, i još: I ja beh među vama u strahu i u velikom trepetu (2.Kor.11,3; 1.Kor.2,3) To govori čovek koji je bio uznet do trećeg neba, koji je postao pričesnik Božijih tajni, koji je pretrpeo toliko smrti koliko je poživeo dana pošto je poverovao, koji nije želeo da se koristi vlašću koja mu je dana od Hrista da se neko od verujućih ne bi sablaznio (1.Kor.10). Kad je on koji je najbolje ispunio ono što je Bog zapovedio i koji ni u čemu nije iskao svoju korist, već onih koji su mu potčinjeni, uvek bio ispunjen strahom dok je gledao veličinu svoje vlasti, šta ćemo tek osećati mi koji često ištemo svoju korist i koji ne samo.da ne ispunjavamo ono što je zapovedio Hristos, već većim delom prestupamo Njegove zapovesti? Ko oslabi, govorio je on, a da i ja ne oslabim? Ko se sablažnjava, a ja da ne gorim (2.Kor.11,29). Takav treba da bude sveštenik, ili bolje – ne samo takav: i to je malo i beznačajno u poređenju sa onim što nameravam da kažem. A šta je to? Jer bih želeo, govori on, da ja sam budem odlučen od Hrista za braću svoju, srodnike moje po telu (Rim.9,3) Onaj ko može da kaže te reči i onaj čija se duša uzvisila do te želje može pravedno biti osuđen ako izbegava (sveštenstvo), a onaj ko je daleko od te vrline, kao ja, zaslužuje prekor ne kada se uklanja, već kada ga prihvata. [Zamisli slučaj] da se bira vojskovođa i da oni koji imaju vlast da daju to dostojanstvo predlažu gvožđara ili kožara ili nekog sličnog zanatliju, uručujući mu vojsku. Ja zaista ne bih pohvalio tog nesretnika koji ne bi pobegao i koji ne bi učinio sve da se ne vrgne u predstojeću pogibao. Kada bi bilo dovoljno samo nazvati se pastirem i ispunjavati delo kako bilo, i kada od toga ne bi bilo nikakve opasnosti, svako bi mogao da me optužuje za taštinu. Ako, pak, onaj ko na sebe prima takvu brigu treba da ima veliku blagorazumnost, i još pre veliku blagodat Božiju, ispravnost naravi, čistotu života i vrlinu koja prevazilazi ljudsku [meru], onda mi ne otkazuj oproštaj za to što nisam hteo da uzaludno i nepotrebno poginem. Kada bi mi neko, otiskujući veliki brod, pun veslača i dragocenog tovara, uručivao njegovo kormilo, naređujući da preplovim Egejsko i Tirensko more[1], ja bih pri prvim njegovim rečima pobegao. I kad bi neko zapitao zbog čega, ja bih odgovorio: Da ne bih potopio brod. I ako onda kad se gubitak sastoji samo u novcu i kad se opasnost prostire do telesne smrti, niko neće osuđivati ljude zbog opreznosti, zbog čega ćete se gneviti i negodovati što ja nisam sebe lakomisleno vrgnuo u bedu s obzirom da ovde onima koji pretrpe brodolom predstoji da upadnu u geenu ognjenu, a ne u more, i u smrt koja ne samo da dušu odvaja od tela, nego ih zajedno šalje na večno mučenje.
8. Molim vas i preklinjem, nemojte to činiti. Ja poznajem svoju nemoćnu i slabu dušu. Ja znam važnost te službe i veliku teškoću tog dela. Dušu sveštenikovu udaraju talasi koji su veći od onih koji nastaju na moru pri duvanju vetra.
9. Pre svega, javlja se taština kao užasna litica, mnogo opasnija od litice Sirena, koju su izmislili basnoslovci[2]. Jer,mnogi su bez štete mogli da preplove pored nje, a za mene je totako teško da čak i sada, kad me nikakva nužda ne vuče ka toj propasti, ja ne mogu da se izbavim od opasnosti. I kad bi mi neko i uručio tu vlast, bilo bi kao kad bi mi svezao obe ruke nazad i predao me čudovištima koja žive na toj litici da me svakodnevno kidaju. Kakva su to čudovišta? Gnev, uninije, zavist, neprijateljstvo, klevete, osuđivanja, prevara, licemerje, zamke, negodovanje na nevine ljude, zadovoljstvo pri nesreći saslužitelja, žalost pri njihovom napretku, želja za pohvalom, pristrasnost prema počastima (što najviše šteti ljudskoj duši), učenje sa ugađanjem, neblagodarna laskanja, nisko čovekougađanje, preziranje sirotinje, uslužljivost bogatim, nerazumna i štetna pretpostavljanja, usluge koje su opasne i za one koji ih prinose i za one koji ih primaju, ropski strah koji priliči samo najnesretnijim nevoljnicima, nedostatak smelosti, izveštačena smirenost bez istinskog smirenoumlja, uvijena izobličavanja i kažnjavanja, zapravo – neumerena prema neznatnim ljudima, a nema pred moćnima. Toliko i još više čudovišta ima na sebi ta litica. Oni koji su jednom uhvaćeni u njihove [kandže], svakako dolaze do takvog ropstva da već i, ugađajući ženama, čine mnogo toga o čemu nije pristojno ni govoriti. Božanstveni zakon je žene udaljio od tog služenja, a one se staraju da se uguraju u njega. Međutim, pošto same po sebi nemaju vlast, one sve čine preko drugih i tako prisvajaju sebi moć i da biraju i da svrgavaju sveštenike po svojoj samovolji. Poslovica „glavom na dole“ ovde se ostvaruje na delu. Načelnicima upravljaju potčinjeni, pa kad bi bar bili muškarci. [Međutim], njima upravljaju oni kojima nije dozvoljeno ni da uče (1.Tim.2,12). Šta ja kažem: Ni da uče. Njima blaženi Pavle zabranjuje i da govore u Crkvi (1.Kor.14, 34). A ja sam od jednog čoveka čuo da su im dozvolili takvu drskost da čak čine prigovore predstojateljima crkvenim i da im se obraćaju nepristojnije negoli što se gospodari odnose prema slugama.
10. Neka niko ne misli da se moje optužbe odnose na sve. Ima mnogo (sveštenika) koji su izbegli te zamke. I njih je mnogo više, negoli ulovljenih. Za te nevolje ja ne okrivljujem samo sveštenstvo: uopšte nisam došao do takvog bezumlja. Ne okrivljuju mač za ubistvo, ni vino za pijanstvo, ni silu za uvredu, ni hrabrost za nerazumnu drskost. Svi blagorazumni ljudi okrivljuju i kažnjavaju samo one koji na zlo upotrebljavaju darove Božije. Tako će samo sveštenstvo pravedno osuditi nas ukoliko se njime nepravilno koristimo. Nije ono uzrok navedenih zala, već ga mi sami ocrnjujemo, bez razmatranja ga poveravajući ljudima koji pre toga nisu spoznali svoje duše i koji, ne gledajući na težinu dela, rado primaju ponuđeno, a kada pristupe ka delu, iz neiskustva sami prebivaju u tami i na povereni im narod navlače mnoštvo zala. To isto bi se desilo i sa mnom da me Bog nije brzo izbavio od tih opasnosti, čuvajući svoju Crkvu i štedeći moju dušu. Zbog čega, reci mi, po tvome mišljenju, dolazi do takvih smućenja u Crkvi? Ja smatram da do toga dolazi jedino zbog toga što predstojatelji biraju i postavljaju [sveštenike] bez razmatranja i opreznosti. Glava treba da bude snažna kako bi mogla da uređuje i dovodi u dolično stanje štetna isparenja koja se podižu iz ostalih delova tela. A kada je sama po sebi slaba i ne može da otklanja štetne uticaje, i sama će postati još slabija, te će zajedno sa sobom pogubiti i sve telo. Da se to i sada ne bi desilo, Bog me je ostavio u položaju nogu (crkvenog tela), u kome sam bio od samog početka. Osim onoga što sam rekao, Vasilije, ima i mnogo toga drugog što mora da ima sveštenik, a što ja nemam. Pre svega, njegova duša treba da je potpuno čista od stremljenja ka samom [sveštenstvu]. Ukoliko, pak, bude imao pristrasno raspoloženje prema njemu, kad ga bude dobio zapaliće se silnim plamenom. Ukoliko ga, pak, bude uzeo nasilno, radi svog utvrđivanja on će pretrpeti mnoštvo beda s obzirom da će biti nužno da laže, da dopusti mnogo toga neblagorodnog i nedoličnog, ili da potroši mnogo novca. O tome što su poneki, grabeći se za tu vlast, čak i Crkvu napunili ubistvima i izazivali smućenja u gradu, ja ću prećutati, da neko ne bi pomislio da govorim neverovatne [stvari]. Po mom mišljenju, prema tome delu se treba odnositi sa pobožnošću, koja će nas uklanjati od tereta te vlasti. Ako se, pak, i dobije, ne treba čekati osudu drugih u slučaju da se učini greh koji zaslužuje svrgavanje, već treba sami ranije da se odreknemo te vlasti. Na taj način je još moguće dobiti pomilovanje od Boga. A zadržavati se na tom dostojanstvu nasuprot pristojnosti znači lišavati sebe svakog oproštaja i još više raspaljivati gnev Božiji, dodajući postojećem još teže sagrešenje.
11. Međutim, niko se neće usuditi na to. Jer, strašno je, zaista je strašno otimati se za tu čast. To što kažem ne protivreči blaženom Pavlu, već je potpuno saglasno sa njegovim rečima. Šta, naime, on govori? Ako ko episkopstvo želi, dobro delo želi (1.Tim.Z,1). I ja sam nazvao strašnim iskanje prvenstva i vlasti, a ne samog dela. Tu želju, po mom mišljenju, treba marljivo izgoniti iz duše. Njoj na samom početku ne treba dozvoliti da ovlada dušom kako bi [čovek] mogao u svemu da deluje slobodno. Onaj ko ne želi da se veliča tom vlašću, neće se bojati ni da je se liši. Ne bojeći se toga, on može da sve čini sa slobodom koja je svojstvena Hrišćanima. Naprotiv, onaj ko se straši i boji svrgnuća, trpi žalosno ropstvo, sjedinjeno sa mnogim nevoljama, i često je prinuđen da žalosti i ljude i Boga. Ne treba, dakle, da nastrojenje duše bude takvo. U bitkama mi vidimo vrsne vojnike koji se usrdno bore i koji hrabro padaju. Tako i oni koji stupaju na to služenje treba i da sveštenosluže i da prihvataju svrgavanje sa te vlasti onako kako priliči hrišćanskim muževima. Oni treba da znaju da takvo svrgnuće donosi isti venac kao i sama vlast. Onaj ko ga pretrpi premda sam nije učinio ništa nepristojno niti suprotno onome što njegovo dostojanstvo zahteva, sebi priprema veliku nagradu, a onima koji ga nepravedno svrgavaju – kaznu. Blaženi ste, govori Gospod, kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave reči, zbog mene. Radujte se i veselite se, jer je velika nagrada vaša na nebesima (Mt.5,11-12). To biva kada nekoga svrgnu saslužitelji ili iz zavisti, ili iz ugađanja drugima, ili iz neprijateljstva, ili iz nekog drugog nepravednog razloga. Ponekad se to nekome dešava i od neprijatelja. Mislim da uopšte ne treba da dokazujem da mu oni čine veliku korist svojom zlobom. Prema tome, svagde treba pronicati i marljivo pratiti da se možda ne pojavi neka truležna iskra takve želje. Sretni su oni koji su od samog početka bili čisti od te strasti i koji su mogli da je izbegnu i po stupanju na vlast. I kod mene je ta želja razvijena u velikoj meri (nemoj pomisliti da iz skromnosti hoću da ti kažem nešto lažno), što me je, zajedno sa ostalim, i uplašilo i nagnalo na bekstvo. Oni koji stradaju od telesne ljubavi osećaju snažnije mučenje strasti kad se nalaze blizu voljenih“ a kada se udalje unekoliko mogu da ukrote njeno besnilo. Tako je i sa onima koji streme ka toj vlasti: kada joj se približuju, trpe nesnosno mučenje, a kada gube nadu da će je dobiti – zajedno sa nadom gube i želju.
12. Nije bez značaja i taj jedan razlog: čak i kad bi bio jedinstven, bio bi dovoljan da me udalji od tog dostojanstva. Međutim, uz njega se nalazi i drugi, koji nije manji od njega. Koji,naime? Sveštenik treba da je bodar i pažljiv, i da ima mnoštvo očiju sa svih strana, s obzirom da ne živi samo za sebe samog, nego za mnoštvo ljudi (1.Tim.Z,2). Ja sam, međutim, nepažljiv i slab, i jedva da mogu da se staram i za sopstveno spasenje,kao što ćeš se i ti sam saglasiti, premda se, iz ljubavi prema meni, i staraš da više od svih sakrivaš moje slabosti. Ne govori mi ovde ni o postu, ni o noćnom bdenju, ni o ležanju na zemlji, ni o drugim telesnim iznuravanjima. Ti znaš da ja još ni u tome nisam savršen. Čak i kad bih sa svom strogošću sve to ispunjavao, pri mojoj sadašnjoj slabosti za samu službu ne bi bilo nikakve koristi. To, naime, može biti veoma korisno čoveku koji se zaključao u neku keliju i koji se stara samo o svojim stvarima. Onaj, pak, ko se deli na tako mnoštvo naroda, ko ima osobito staranje o svakom od potčinjenih, i ko pri tome nema krepku i hrabru dušu, svakako neće od toga imati mnogo koristi u svom naporu da cm pomogne u njihovom napretku.
13. Nemoj se čuditi što ja i pored strogosti života još imam potrebu za iskustvom duševne hrabrosti. Prenebregavati jela, napitke i meku postelju za mnoge, kao što vidimo, ne predstavlja veliki trud, naročito ukoliko su grubi ljudi i ukoliko imaju vaspitanje od malena. Osim toga, mnogim ljudima sastav tela i navike olakšavaju surovost tih podviga. Međutim, uvredu, klevetu, otrovnu reč, nepromišljen podsmeh od nižih i smišljen podsmeh od načelnika i potčinjenih ne mogu da podnesu mnogi, već samo jedan ili dvojica. Može se čak videti da ljudi koji su snažni u navedenim podvizima bivaju mnogo smućeni takvim neprijatnostima, te postaju svirepiji od divljih zveri. Takve naročito treba udaljavati od dela sveštenstva. Ukoliko predstojatelj sebe ne iznuruje glađu i ukoliko ne hodi bos, crkvena zajednica ni u čemu nije oštećena. Međutim, svirepi gnev pričinjava velike nesreće kako onome ko je predan strasti, tako i bližnjima. Onome ko ne ispunjava prvo, Bog ničim ne preti, a onima koji se gneve ni za što, preti geenom i ognjem geenskim (Mt.5,22). Onaj ko je predan taštini, dodaje hranu ognju (strasti) ukoliko dobije vlast nad narodom. Tako će i onaj ko nije mogao da zadrži gnev, već se lako uspaljivao živeći usamljeno i opšteći sa malim brojem ljudi, dobivši na upravu celi narod uvek biti nespokojan, slično zveri budući odasvud i svima ranjavan i poverene mu podvrgavajući bezbrojnim nevoljama.
14. Čistotu duše i jasnost misli ništa tako ne pomračuje kao neobuzdani gnev koji se ispoljava sa velikom silom. Gnev pogubljuje i razumne, govori premudri (Prič.15,1). Oko duše koje je njime pomračeno, kao u noćnoj bitci ne može da razlikuje prijatelje od neprijatelja i časne od nečasnih, već se prema svima odnosi jednako. Ma kakva šteta da predstoji, [gnevni čovek] se brzo rešava na sve samo da pruži zadovoljstvo duši. Jer, uspaljivost gneva sadrži u sebi neko zadovoljstvo, koje ovladava dušom silnije od svakog zadovoljstva, uništavajući u njoj zdravo stanje. On proizvodi gordost, nepravedna neprijateljstva, nerazumnu mržnju. On prinuđuje da se često bez razmatranja i razloga čine uvrede i nagoni da se govore i čine mnoge slične stvari. Pri tome duša, zaneta silnom navalom strasti, ne može da sabere svoje sile niti da joj se suprotstavi.
Vasilije je rekao: Ne mogu više da trpim da se pretvaraš. Kome nije poznato da si ti daleko od te bolesti?
Zlatoust: Šta, najpoštovaniji, rekoh ja, zar hoćeš da me postaviš pored vatre i da razdražiš mirnu zver? Zar ti ne znaš da sam ja tu strast zadržavao ljubavlju prema spokojstvu, a ne silom volje? Onaj, pak, ko je tako nastrojen može da izbegne taj plamen jedino ako ostaje sam sa sobom ili ukoliko ima opštenje jedino sa jednim ili sa dvojicom prijatelja, ali ne i podvrgavajući se bezdanu takvih briga. U suprotnom slučaju, on će ne samo sebe, već i mnoge druge uvući u bezdan pogibli, čineći ih da su nemarni u odnosu na skromnost. Potčinjeni narod je uglavnom navikao da na ponašanje svojih načelnika gleda kao na neki obrazac i da ih podražava. Kako, pak, može da ukroti nadmenost drugih onaj ko se sam nadima? Ko će u narodu poželeti da bude krotak ako vidi da mu je načelnik gnevljiv? Sveštenici zaista ne mogu da sakriju svoje nedostatke. I najmanji od njih brzo postaju poznati. Borilac koji ostaje kući i ne stupa u borbu može da se sakrije, pa makar bio i najslabiji. Čim, pak, stupi u borbu, odmah se pokazuje. Tako i ljudi koji vode zaseban i povučen život usamljenošću prikrivaju svoje grehe. Međutim, ukoliko su postavljeni na videlo, oni bivaju prinuđeni da sa sebe zbace usamljenost kao odeću i da za sve obnaruže svoju dušu posredstvom spoljašnjih pokreta. Kao što njihova dobra dela donose korist, tako i njihovi propusti čine druge da su nemarniji za dela vrline, navodeći ih da se uklanjaju od pohvalnih napora. Stoga duša sveštenika sa svih strana treba da blista krasotom kako bi mogla da raduje i da prosvećuje duše koje gledaju na nju. Gresi neznatnih ljudi kao da se vrše u mraku i pogubljuju samo one koji greše. Međutim, gresi značajnog i poznatog čoveka nanose opštu štetu, čineći pale još nemarnijima za dobre podvige, a opreznima dajući povod za gordost. Osim toga, propusti prostih ljudi nikome ne nanose značajnu štetu, čak i ako se objave. Tome nasuprot, (propusti) onih koji stoje na visini svešteničkog dostojanstva su, najpre, svima pred očima. Osim toga, čak i da je mala, njihova greška u očima drugih izgleda velika, s obzirom da svi mere greh po dostojanstvu onoga ko je pogrešio, a ne po važnosti samog dela. Sveštenik je, dakle, dužan da se sa svih strana ogradi najkrepkijim oružjem, tj. neuspavljivom bodrošću i postojanom opreznošću nad svojim životom, pazeći sa svih strana da neko ne primeti otkriveno i nezaštićeno mesto i nanese mu smrtan udarac. Jer, svi koji ga okružuju su gotovi da ga rane i poraze, ne samo neprijatelji i protivnici, već i mnogi od onih koji se pokazuju kao prijatelji. Prema tome, (za sveštenika) treba da se biraju duše koje su slične oblagodaćenim telima svetih mladića u peći vavilonskoj (Dan.3,22-46). Hrana za oganj tu nisu suvarci, smola i kučina, nego nešto mnogo opasnije, s obzirom da se ne radi o veštastvenom ognju, nego o sveproždirućem plamenu zavisti koji okružuje sveštenike, podižući se sa svih strana, ustremljujući se na njih i proničući u njihov život upornije negoli ondašnji oganj u tela mladića. Ukoliko nađe i najmanji trag slame, oganj se odmah lepi za nju. Sagorevajući taj truli deo, on i sve ostale delove, čak i ako su svetliji od sunčevih zraka, opaljuje i ocrnjuje dimom. Sve dok mu je život dobro uređen u svakom pogledu, sveštenik ostaje nedostupan za sve napade. Međutim, ukoliko propusti samo nešto neznatno, što je svojstveno čoveku koji pliva po mnogometežnom moru sadašnjeg života, ostala dobra dela mu niukoliko neće pomoći da zagradi usta tužilaca: taj mali propust će potamniti sve ostalo. O njemu svi počinju da sude kao o anđelu koji nema udela ni u kakvim slabostima, a ne kao o biću koje je obučeno u telo i koje ima ljudsku prirodu. Dok je na vlasti, tiranina se svi boje i svi mu laskaju, nemajući mogućnosti da ga svrgnu. Međutim, čim primete da oko njega počinju da se menjaju okolnosti, ostavivši raniju laž donedavni prijatelji odjednom postaju neprijatelji i protivnici. Saznavši za sve njegove slabosti, oni se staraju da ga liše vlasti. Isto se dešava i sa sveštenikom. Oni koji su ga do nedavno, dok je bio u snazi, poštovali i ugađali mu, odjednom se, iskoristivši neznatni povod, naoružavaju protiv njega i staraju se da ga svrgnu, ne samo kao tiranina, već i kao najrđavijeg čoveka. Kao što se tiranin boji svojih telohranitelja, tako je i sveštenik na oprezi pred svojim bliskima i naročito saslužiteljima. Jer, niko više od njih ne stremi ka njegovoj vlasti, i niko od njih ne zna bolje sva njegova dela. Nalazeći se pored njega, oni pre drugih znaju šta se dešava sa njim i lako mogu naići na veru čak i za svoje klevete. Predstavljajući malo kao veliko, oni mogu štetiti oklevetanome. Tada se u obrnutom smislu opravdava reč apostola: I ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udovi; a ako li se jedan ud proslavlja, s njim se raduju svi udovi (1.Kor.12,26). Tako nešto može da izdrži samo onaj ko je stekao veliku pobožnost. Zar bi ti na takav rat mene poslao? I zar ti misliš da je moja duša sposobna za tako raznovrsnu i raznoobraznu borbu? Kako i od koga si ti to saznao? Ako ti je Bog otkrio, pokaži mi Njegovu odluku i ja ću se povinovati. Ako, pak, to ne možeš da učiniš, te zaključuješ na osnovu ljudskih priča, prestani da se obmanjuješ. Svoje stanje poznajemo bolje mi sami, negoli drugi. Jer, ko od ljudi zna šta je u čoveku osim duha čovekova koji je u njemu (1.Kor.2,11). Mislim da si se sada, posle ovih reči, ubedio da bih ja, sa dam prihvatio tu vlast, podvrgao podsmehu i sebe samog i one koji su me izabrali, te da bih se sa velikom štetom vratio u poredak života u kome se sada nalazim. Protiv onoga ko ima tu vlast obično mnoge naoružava ne samo zavist, nego i želja za njom samom. Koristoljubiva deca se opterećuju starošću svojih roditelja. Tako i neki od tih ljudi, videći da se nečije sveštenstvo odužilo na mnogo godina, i smatrajući da bi njegovo ubistvo bilo bezakono delo, žure da ga liše vlasti, želeći da stupe na njegovo mesto. Svako od njih se nada da će njemu pripasti ta vlast.
15. Hoćeš li da ti pokažem i drugu vrstu borbe, prepunu bezbrojnih opasnosti? Idi i pogledaj narodne svečanosti, pri kojima većim delom i bivaju izbranja na crkvene dužnosti. Ti ćeš videti da se na sveštenika nabacuje onoliko tužbi, koliko ima potčinjenih. Oni koji su vlasni da udeljuju tu čast cepaju se na mnoge delove: ni u zboru svešteničkom ne postoji međusobna saglasnost, ni saglasnost sa episkopom. Svako stoji sam za sebe, jedan birajući jednog, a drugi drugog. Razlog tako nečega sastoji se u tome što ne gledaju svi na ono na što bi isključivo trebalo gledati – na vrlinu duše. Naprotiv, ima i drugih pobuda za ukazivanje te časti. Jedan, naime, govori da neko treba da bude izabran stoga što potiče iz znatnog roda, drugi – što poseduje veliko bogatstvo i neće imati potrebe da se izdržava od crkvenih prihoda, treći – što je dobrovoljno prešao kod nas od naših protivnika. Jedan se stara da drugima pretpostavi svog prijatelja, drugi svog srodnika, treći čak lažljivca, a niko neće da gleda na sposobnog, niti da koliko toliko upozna duševna svojstva. Ja sam, pak, veoma daleko od toga da pomenute razloge smatram dovoljnim svedočanstvom za svešteničko dostojanstvo. Ja čak ni onog ko je odlikuje velikim blagočašćem, koje je vrlo korisno za tu vlast, ne bih smeo da izaberem pre nego što se utvrdi da li uz to poseduje i blagorazumnost. Ja znam [ljude] koji su proveli sav svoj život u zatvorništvu i iznuravali sebe postom. I svedok su prebivali u usamljenosti i starali se samo o sebi, oni behu ugodni Bogu, svakodnevno napredujući u tom mudroljublju. Međutim, javivši se u narodu sa obavezom da isprave ljudsko neznanje, jedni su odmah projavili svoju nesposobnost. Drugi su, pak, po neophodnosti produžili to služenje, ali su ostavili raniju strogost života, pričinivši sebi veliku štetu i ne prinevši drugima ni najmanju korist. Ni onoga ko ostaje sav svoj život na nižem stepenu služenja, dostižući duboku starost, ja ne bih uzveo na viši stepen jedino iz uvaženja prema njegovom uzrastu. Jer, šta će biti ako se on i u tom uzrastu pokaže nesposoban? Ja to ne govorim da bih ponizio sedinu, ili da bih ozakonio da oni koji pripadaju liku monahujućih budu potpuno odstranjeni od te službe, s obzirom da se desilo da su se mnogi iz njihovog broja proslavili na toj dužnosti. Ja samo pokušavam da dokažem da ni pobožnost sama po sebi, ni duboka starost ne čine dostojnim sveštenstva. Utoliko manje su to više navedeni razlozi. Poneki iznose još besmislenije pobude. Jedni se biraju u sastav klira iz bojazni da ne pređu na protivničku stranu, ili zbog zlobe, tj. da u slučaju da budu obiđeni ne učine veliko zlo. Šta može biti bezakonije od toga: neprilični ljudi, koji su ispunjeni mnoštvom poroka, primaju čast za ono zbog čega bi trebalo da budu kažnjeni i zbog čega ne bi trebalo da im se dopusti da prekorače crkveni prag. Baš zbog toga se oni uzvode u svešteničko dostojanstvo! Zar ćemo mi, reci mi, iskati uzroke gneva Božijeg, dozvoljavajući poročnim ljudima koji ništa ne zaslužuju, da kvare tako svetu i strašnu službu? Kada se upravljanje poverava onima kome uopšte ne priliči ili onima čije sile prevazilazi, onda se Crkva uopšte ne razlikuje od Evripa[3]. Ranije sam se ja smejao svetskim načelnicima slušajući da pri podeli počasti gledaju na bogatstvo, poodmakle godine i ljudsko pokroviteljstvo, a ne na duševnu vrlinu. Međutim, kad je takva nerazumnost pronikla i u naše stvari, ja sam već prestao da to smatram toliko čudnim. Zar je čudno što greše svetski ljudi koji ištu slavu od naroda i sve čine radi para, kad i oni koji se izdaju za one koji su se odrekli od svega uopšte ne postupaju bolje, prepirući se o nebeskom kao da se savetuju o desetinama zemlje ili o nečem drugom sličnom, uzimajući ništavne ljude i postavljajući ih nad delima zbog kojih se jedinorodni Sin Božiji nije odrekao da unizi slavu svoju, postavši Čovek, uzevši obličje sluge, pretrpevši udaranje i bijenje i umrevši telom sramnom smrću (Fil.2,7; Mt.26,67)? I oni se ne zaustavljaju samo na tome, već dodaju i još mnogo nerazumnije stvari. Oni ne samo što izabiraju nedostojne, već i odbacuju sposobne. Oni dodaju novi, još teži razlog za izazivanje gneva Božijeg, kao da je malo već postojeći i kao da treba sa obe strane potkopavati krepost Crkve. Po mom mišljenju, podjednako je prestupno udaljavati korisne ljude, kao i dovoditi nekorisne. To se čini da stado Hristovo ni u čemu ne bi nalazilo utehe i odahnuća. Nije li to dostojno hiljade munja i geene koja je užasnija one koja nam preti? Ipak, Onaj ko neće smrti grešnika, nego da se obrati i bude živ (Jez.33,11) podnosi i trpi takva zla dela. Ko se neće diviti Njegovom čovekoljublju? Ko se neće začuditi Njegovom milosrđu? Hrišćani uništavaju ono što pripada Hristu još više nego neprijatelji, a On, Blagi, još uvek čini milost i priziva ka pokajanju. Slava ti, Gospode, slava ti! Kakav bezdan čovekoljublja se nalazi kod tebe! Kakvo bogatstvo dugotrpljenja! Oni koji su tvojim imenom od prostih i neznatnih postali poštovani i znatni okreću čast protiv Onoga ko ih je počastvovao, drsko se usuđujući na nedostupno, ponižavajući svetinju i udaljujući i odstranjujući vrsne kako bi, pri velikom nedostatku, poročni sa krajnjom slobodom sve rušili po svojoj samovolji. Ukoliko želiš da nađeš uzroke tog zla, primetićeš da su isti kao i raniji. Jer, njihov koren ili majka jeste isti – zavist. Međutim, oni nemaju jedan izgled, već se razlikuju među sobom. Oni govore da jedan treba da bude odbačen stoga što je mlad, drugi jer ne ume da vara, treći – stoga što se posvađao sa nekim, četvrti – da se neko ne bi uvredio videvši da je izabran onaj koga on nije predložio, peti – što je dobar i skroman, šesti – što je suviše strašan za one koji greše, sedmi – iz nekog sličnog razloga. Uopšte, oni nemaju teškoća da navedu razloga koliko god hoće. Ako ne nađu ništa drugo, navešće i bogatstvo, te da ne treba u tu čast uvoditi brzo, već postepeno. Oni mogu naći i druge razloge, kakve god hoće. Sada bih ja želeo da pitam šta treba da radi episkop u borbi sa takvim vetrovima. Kako on da istraje protiv tolikih talasa? Kako da on odbije sve te napade? Ukoliko se bude rukovodio zdravim razumom, i njemu i njegovim izabranicima će svi postati neprijatelji i protivnici, čineći sve nasuprot i svaki dan proizvodeći razdore, prateći izabranike bezbrojnim podsmesima, sve dok ih ne svrgnu, dovevši svoje privrženike. I dešava se nešto slično onome što bi se dešavalo na brodu na kome bi pored kormilara kao saputnici bili i morski razbojnici: oni bi i njemu, i veslačima, i putnicima neprestano i svakočasovno pričinjavali nevolje. Ukoliko, pak, svom spasenju pretpostavi ugađanje tim ljudima, episkop će, primivši one koje ne bi trebalo, umesto njih kao svog neprijatelja imati Boga. Šta, pak, može biti užasnije od toga? Osim toga, njegov položaj u odnosu na njih će biti teži negoli ranije, s obzirom da oni pomažu jedan drugoga, čime postaju sve snažniji. Od silnih vetrova koji se susreću sa suprotnih strana dotle mirno more počinje da se uzburkava, podiže talase i pogubljuje moreplovce. Tako se i crkvena tišina po prijemu štetnih ljudi uznemirava i trpi mnoge brodolome.
16. Predstavi sebi, dakle, kakav treba da bude onaj kome predstoji da izdrži takvu buru i da takve prepreke savlada radi opšteg dobra. On treba da bude dostojanstven i stran gordosti, oštar i blagosklon, uzdržan i pristupačan, nepristrasan i uslužan, smiren i nelicemeran, strog i krotak kako bi mogao da se suprotstavi svim protivnostima. On treba sa punom vlašću da prima sposobnog čoveka, čak i ako bi se svi protivili, a da nesposobnog sa istom vlašću odbija, čak i ako bi svi bili u njegovu korist, imajući u vidu jedino blagostanje Crkve. On ništa ne treba da radi iz neprijateljstva ili ugađanja bilo kome. Prema tome, da li ui jasno da se ja nisam bezrazložno uklonio od tog služenja? Uostalom, još ti nisam sve objasnio. Ima još toga što bih ti rekao, a tebi neka ne bude teško da čuješ svog iskrenog prijatelja koji želi da se pred tobom opravda za ono zbog čega ga optužuješ. To ne samo da će ti biti korisno u zaštiti mene pred drugima, već će ti možda doneti i veliku korist u samom obavljanju te službe. Svakako je neophodno da onaj ko namerava da stupi na taj put života najpre dobro upozna sve što se odnosi na tu službu, pa tek onda da joj pristupi. Zbog čega? Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga da bi dobro znajući sve, izbegavao smućivanje od novine predmeta koji se javljaju. Hoćeš li da počnem reč o nadgledanju udovica, ili od staranja o devstvenicama, ili od težine sudskih stvari? Svako od tih dela je povezano sa različitim brigama i sa još većim strahom. Počećemo od onoga što izgleda lakše, tj. nadgledanja udovica koje se, na prvi pogled, ograničava na novčane izdatke (1.Tim.5,16). Međutim, nije tako. Neophodno je marljivo ispitivanje koje će prethoditi njihovom primanju, s obzirom da je brzopleto i nerazborito uključivanje u spisak donelo mnoštvo nevolja. One su raslabljivale domove, cepale brakove, hvatane u krađi, u pijanom stanju i u sličnim postupcima. Držanje takvih udovica na izdacima Crkve navlači i kaznu Božiju, i krajnju osudu ljudi, a i same dobročinitelje čini manje izdašnim u dobrim delima. Jer, ko će se ikada rešiti da imanje koje mu je zapoveđeno da žrtvuje za Hrista troši na one koje ocrnjuju ime Hristovo? Zbog toga je nužno marljivo i strogo ispitivanje da se ne bi desilo da trpezu siromašnih upotrebljavaju takve udovice, ili one koje mogu same sebe da izdržavaju. Posle tog razmatranja sledi velika briga 6 tome da životna opskrba za njih pritiče obilno, kao iz istočnika, te da nikada ne oskudeva. Prinudno siromaštvo je neprijatno stoga što je nenasito, zahtevno i neblagodarno. Treba imati mnogo blagorazumnosti i mnogo staranja kako bi se zatvorila usta koja su pri svakom povodu spremna za osuđivanje. Čim nekog vidi nepristrasnog prema bogatstvu, narod ga proglašava sposobnim da upravlja tim poslom. Međutim, ja mislim da za njega ta velikodušnost nije dovoljna, premda bi bez nje on pre bio pogubitelj, negoli pokrovitelj, pre vuk, negoli pastir. Uz nju je neophodna još jedna osobina. To je trpljenje, tj. uzrok svih dobara za ljude. Ono kao da dušu privodi i useljava u tiho pristanište. Udovice i zbog svoje ubogosti, i zbog uzrasta, i zbog osobina svog pola sebi dozvoljavaju neumerenu drskost, tj. viču bez potrebe, bezrazložno okrivljuju i prebacuju zbog onoga što bi inače trebalo da hvale. Sve to predstojatelj treba da hrabro podnosi, te da se ne razdražuje ni nepriličnim zahtevima, ni nerazumnim prekorima. Taj pol treba štedeti u nesreći i ne žalostiti ga. Jer, bilo bi krajnje surovo biti bezosećajan za njihovu nesreću i žalosti zbog siromaštva još dodavati žalost zbog uvreda. Videći koristoljubivost i nadmenost ljudske prirode i znajući svojstvo siromaštva koja može da ponizi i najhrabriju dušu, navodeći je da bestidno ponavlja iste molbe, jedan premudar čovek je poučavao drugoga da se ne gnevi na iskanja sirotinje kako, usled razdraženosti zbog njihova neprestane upornosti, umesto njihovog pomoćnika ne bi postao njihov progonitelj. On ga je savetovao da bude snishodljiv i pristupačan za potrebite: Prikloni, govori, uho svoje ništem bez ogorčenja i odgovaraj mu mirno i krotko (Sir.9,8). Ostavivši razdražljivog čoveka (jer, šta bi mogao reći bolesnome), on se obraća onome ko može da ponese slabost siromašnog, te ga savetuje da ga pre udeljivanja obodri krotkim pogledom i ljubaznom rečju. Onaj ko, doduše, ne uzima nasleđe udovica, ali ih obasipa mnoštvom prekora i uvreda, razdražujući se protiv njih, u stvari ne olakšava njihovo uninije zbog siromaštva svojim davanjem, već svojim uvredama povećava njegovu težinu. Premda su zbog zahteva stomaka prinuđene da zaborave stid, one se ipak sekiraju zbog te prinude. Prema tome, na njihovu dušu pada raznovrsna sila uninija koja proizvodi gust mrak kada ih nužda gladi primorava da prose i da prenebregavaju stid i kada ih zbog bestidnosti još podvrgavaju ogorčenjima. Onaj ko se stara o njima treba da je toliko velikodušan da ne samo ne uveličava njihovo uninije prekorima, već i olakšava njihovo stanje utehom. Onaj ko je pretrpeo uvredu ni pri velikom izobilju ne oseća korist od bogatstva zbog nanesene žalosti. I onaj ko je čuo ljubaznu reč i primio dar sa utehom više se raduje i veseli, a sam dar kao da postaje duplo veći zbog načina davanja. To ne govorim sam od sebe, već po rečima onoga ko je i ranije predložio savet. Čedo, govori on, pri dobročinstvu nemoj prekorevati, niti pri darivanju žalosti rečima. Ne prohlađuje li rosa vrućinu? Tako je i reč bolja od dara. Nije li stoga reč bolja od dobrog dara. A dobronameran čovek ima oboje (Sir.18,15-17). Njihov staratelj treba da bude ne samo krotak i nezlobiv, već i štedljiv. U suprotnom će imanje siromašnih da se podvrgne šteti. Jednom je jedan koji je primio tu službu sabrao mnogo zlata. On ga nije trošio na sebe, ali ga nije ni davao siromašnima, osim malog dela. Veći deo beše zakopao u zemlju i čuvao ga sve dok nije naišlo teško vreme i predalo ga u ruke neprijatelja. Zbog toga je neophodna velika snalažljivost: crkveno imanje ne treba ni preterano uvećavati, ni dovoditi do nemaštine, već sve sabrano od dobrovoljnih prihoda naroda odmah davati bednima. Osim toga, šta misliš koliko treba novčanih izdataka, staranja i starateljske snalažljivosti za primanje i lečenje bolesnih? Tu su često neophodni još veći od pomenutih rashoda. Staratelj treba da sabira sredstva sa krotošću i blagorazumnošću kako bi oraspoložio bogate da rado i bez žaljenja čine priloge. On, naime treba da pazi da, brinući o zbrinjavanju nemoćnih, ne ogorči duše dobrotvora. Tu treba pokazati još više usrdnosti i revnosti, s obzirom da su bolesni sami po sebi razdražljivi i nemarni. U svemu je potrebno uložiti veliko staranje i brižljivost, s obzirom da i najmanji propust može izazvati veliko zlo kod bolesnika.
17. Pri staranju o devstvenicama biva utoliko više straha ukoliko je blago dragocenije i ukoliko je taj čin viši od drugih. Jer, i u taj lik svetih su se ugurale mnoge koje su ispunjene mnoštvom zala i izazivaju veliku nevolju. Kao što nije isto kad greši slobodna devojka i njena sluškinja, tako se (u tom smislu) ne mogu porediti ni devstvenica i udovica. Za udovicu je beznačajno ako praznoslovi, svađa se, laže, zaboravlja stid, svagde se pojavljuje i ide po trgu. Devstvenica, pak, uzima veći podvig i posvećuje se višem mudroljublju, obećavši da će na zemlji voditi anđelski život i stremiti da se telom upodobi besplotnim silama. Njoj ne priliči da bez potrebe i često izlazi iz doma, da vodi prazne i beskorisne razgovore, dok za ogovaranja i laskanja ne treba da zna ni po imenu. Stoga je njoj neophodan strožiji nadzor i veća pomoć. Neprijatelj svetosti neprestano i snažno ustaje na devstvenice i okružuje ih svojim zamkama, gotov da proguta onu koja oslabi i padne. Isto tako, protiv nje (su usmereni) i mnogi zlonamerni ljudi, a zajedno sa svima njima – neobuzdanost ljudske prirode. Uopšte, ona treba da izdrži dvojaku borbu – sa neprijateljima koji napadaju spolja, i sa protivnikom koji napada unutar nje. Stoga njenom staratelju predstoji mnogo straha, a još više opasnosti i skorbi, ukoliko se desi (ne bilo ga) nešto neželjeno. Kći je za oca stalna tajna briga, a staranje o njoj odgoni san (Sir.42,9). Otac se boji da mu kći ne ostane besplodna, ili da ne prođe procvali uzrast, ili da je ne omrzi muž. Šta će tek da pretrpi onaj ko se stara o mnogo važnijem? Jer, ovde je odbija Hristos, a ne muž, dok se neplodnost ne podvrgava samo prebacivanjima, nego pogibiji duše. I svako drva koje dobra roda ne rađa, govori (Gospod), seče se i u oganj baca (Lk.&9). Ona koju omrzi Ženik ne može samo da uzme razvod i ode, već se zbog Njegovog gneva kažnjava večnim mučenjem. Telesni otac ima mnogo olakšica u čuvanju svoje ćerke: u čuvanju device roditelju pomažu i majka, i vaspitačica, i mnoštvo sluškinja i obezbeđenost staništa. On joj ne dozvoljava da često izlazi na gradski trg. Kada izlazi, ona nema potrebe da se pokazuje bilo kome od prolaznika. I večernji mrak podjednako dobro kao i zidine doma sakriva onu koja ne želi da se pokaže. Osim toga, nikakvi razlozi je ne prisiljavaju da se bilo kada pojavljuje pred pogledima muškaraca. Takav susret nije uslovljen ni brigom o domaćim potrebama, ni pritešnjavanjima uvredilaca, niti bilo čime drugim sličnim: o svemu tome se brine otac. Ona ima samo jednu brigu: da ne čini i ne govori ništa što ne priliči njenoj skromnosti. Ovde, pak, staratelju mnogo toga čini teškim nadzor nad devstvenicom. On ne može da je ima u svom domu, s obzirom da takav zajednički život ne bi bio pristojan i bezopasan. Čak i kad od toga ne bi imali nikakve štete, i čak kad bi stalno sačuvali svoju svetost neprikosnovenom, oni bi bili dužni da daju odgovor za duše koje su podvrgli sablazni. I taj odgovor ne bi bio manji nego da su zaista sagrešili. Pošto zajednički život nije moguć, ne postoji način nadgledanja nad pokretima duše. Nepravilni pokreti se ne mogu obuzdavati, a pravilni i odmereni podsticati i poboljšavati. Takođe, nije jednostavno ni pratiti njeno izlaženje iz doma. Siromaštvo i usamljenost staratelju ne dozvoljavaju da strogo pazi na dobročinstva koja su joj svojstvena. Pošto je prinuđena da u svemu posluži sama sebe, ukoliko hoće da živi svojevoljno, imaće dovoljno povoda za izlaske. Onaj ko bi hteo da je primora da stalno bude u domu morao bi da odstrani te povode, tj. da joj pruži sve što joj je potrebno i da joj nađe i sluškinju. Trebalo bi je tada odstraniti i od sahrana i panihida. Lukava zmija zaista ume i kroz dobra dela da seje svoj otrov. Devstvenica treba da je odasvud ograđena i da iz doma izlazi nekoliko puta u toku godine, samo zbog neodložnih i neophodnih stvari. Neko će možda reći da nema potrebe da se te stvari poveravaju episkopu. Neka, međutim, on zna da se brige i poslovi u vezi sa svakom od njih tiču baš njega. A za njega je mnogo korisnije da sam o svemu brine i da se izbavi od optužbi kojima bi se obavezno podvrgao zbog pogreški drugih, negoli da se odrekne te službe i da se plaši odgovornosti za dela drugih. Pri tome, on sve ispunjava sa velikom lakoćom ukoliko je samostalan. Ukoliko je, pak, prinuđen da to čini uz učešće tuđih mišljenja, on neće imati toliko odmora zbog oslobođenja od sopstvenog učestvovanja, koliko će imati neprijatnosti i zbrka od nepogodnih ljudi koji se protive njegovim rasuđivanjima. Međutim, ja nisam u stanju da nabrojim sve brige oko devstvenica. One mnogo muka pričinjavaju čak i onome ko ima obavezu da ih uvede u spisak.
Sudska čast (episkopskog služenja takođe) je skopčana sa mnoštvom neprijatnosti. On ima veće brige i poteškoće negoli svetske sudije. Nije lako naći pravdu, a teško je i održati je neizmenjenom kad se pronađe. Tu ne postoje samo brige i teškoće, već i velike opasnosti. Neki od slabijih su, podvrgnuvši se sudu i ne našavši zaštite, otpali od vere. Mrzeći uvredioce, mnogi od. uvređenih ujedno mrze i one koji im ne ukazuju pomoć, uopšte ne uzimajući u obzir ni složenost slučaja, ni teškoću okolnosti, ni ograničenost svešteničke vlasti, niti bilo šta drugo. I oni postaju neumoljive sudije, prihvatajući kao opravdanje jedino oslobođenje od nevolja koje ih ugnjetavaju. Onaj, pak, ko ne može da to učini nikada neće izbeći osudu, ma koliko hiljada opravdanja navodio. Pomenuvši zaštitu, otkriću ti i drugi povod za prekore. Ako episkop ne bude svakodnevno posećivao domove znatnijih gradskih nadzornika, pojaviće se neizreciva nezadovoljstva. Jer, njegove posete ne žele samo bolesni, nego i zdravi, i to ne toliko zbog pobožnosti, koliko zbog iskanja časti i uvažavanja. Ukoliko se javi potreba da, radi opšteg dobra Crkve, češće viđa bogatije,i moćnije ljude, odmah će na sebe navući primedbu da povlađuje i laska. No, zašto ja govorim o zaštiti i posetama? Za samo jedan razgovor on može biti podvrgnut mnoštvu prekora zbog kojih, obremenjen teskobom, može pasti i u uninije. Njega sude i za pogled. Najprostija njegova dejstva mnogi razmatraju vrlo strogo, primećujući i ton glasa, i položaj lica, i meru smeha. Sa onim se, govore, gromko smejao, obraćajući se sa veselim licem i razgovarajući sa povišenim glasom, a sa mnom malo i nepažljivo. Oni će smatrati uvredom čak i ako u mnogoljudnom sabranju za vreme razgovora ne okreće oči na sve strane. Ko će, nemajući veliku hrabrost, biti u stanju da uopšte ne bude podvrgavan suđenju tolikih tužilaca, ili da, budući podvrgnut – nađe opravdanje? Valjalo bi uopšte biti bez tužioca, ili (ako se ne mogu izbeći) opovrgavati njihova optuživanja. A ako ni to nije lako, s obzirom da postoje ljudi koji nalaze zadovoljstvo u tome da optužuju bez razloga i povoda, treba imati hrabrosti da se podnosi neprijatnost prekora. Onaj koga sa pravom okrivljuju može lako da podnese optužbu, s obzirom da nema žešćeg tužioca od savesti. Okusivši najpre prekore najžešćeg tužioca, mi lako podnosimo spoljašnje umerenije prekore. Onaj, pak, koga lažno optužuju i koji ne zna da je nešto rđavo učinio brzo dolazi do gneva i lako pada u uninije, ukoliko nije naučio da podnosi neznanje naroda. Nije moguće da se onaj koga ni za šta optužuju i kleveću ne smućuje i da ne oseća nikakvu skorb od nepravde. Šta tek da se kaže o žalosti koju (pastiri) osećaju kada treba nekoga da odluče od crkvene zajednice? I kad bi se ta nevolja svodila samo na žalost! Tu, pak, predstoji i velika nevolja. Opasno je do kažnjeni preko mere pretrpi ono o čemu govori blaženi Pavle: Kako taj ne bi bio savladan od prevelike žalosti (2.Kor.2,7). Zbog toga je i ovde neophodna najveća opreznost kako mu ono što se čini radi koristi ne bi načinilo najveću štetu. Jer, za svaki greh koji on učini posle takvog lečenja zajedno za njim kaznu zaslužuje i lekar koji nije dobro lečio ranu. Kakvu, pak, kaznu treba da očekuje onaj ko će dati odgovor ne samo za grehe koje je sam počinio, nego i za grehe drugih? Mi treptimo kada pomišljamo na odgovor za sopstvena pregrešenja, ne nadajući se da ćemo izbeći večni oganj. Kakvo je tek mučno očekivanje kod onoga ko ima da odgovara za tako mnoge? Da je to istina, ubedi se od blaženog Pavla, ili bolje od Hrista koji u njemu govori: Slušajte starešine svoje i povinujte im se, jer oni bdiju nad dušama vašim, pošto će odgovarati za njih (Jev.13,17). Zar je mali užas te pretnje? To ne može da se kaže. Uostalom, sve to je dovoljno da se i najnepoverljiviji i surovi ljudi ubede u to da nisam pobegao iz gordosti i častoljublja, već jedino bojeći se za sebe i predstavivši težinu (pastirskog) dela.
 


 
NAPOMENE:

  1. Egejsko more između Grčke i Male Azije i Tirensko more između Italije i Sicilije su poznati svojom burnošću i opasnostima za moreplovce.
  2. Odiseja 12, 39-110.
  3. Evrip je uski procep koji odvaja ostrvo Eviju od Viotije i Atike, u kome voda, po pričanju Grka, sedam puta na dan i sedam puta noću nailazi i opada.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *