NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » O SVEŠTENSTVU

O SVEŠTENSTVU

 

O SVEŠTENSTVU
 

 
BESEDA DRUGA
 
1. Mogao bih još mnogim primerima potvrditi da je dozvoljeno upotrebljavati prepredenost za dobro, te da bi je, zapravo, trebalo nazivati pohvalnom oštroumnošću. Međutim, pošto je radi dokaza dovoljno rečeno, bilo bi dosadno i izlišno dalje govoriti o tome. Na tebi je, pak, da kažeš da li sam svojik postupkom služio tvojoj koristi.
Vasilije je rekao: Pa, kakvu sam korist dobio od te razboritosti ili oštroumnosti, ili kako je već nazivaš? Na osnovu čega ja mogu biti uveren da me nisi obmanuo?
Jovan. Šta, naime, rekoh, može biti važnije od koristi što će se čovek pokazati ispuniteljem onoga što služi kao dokaz ljubavi prema Hristu, po rečima samog Hrista? Obraćajući se vrhovnom među apostolima, On je rekao: Petre, ljubiš li me? I kad je Petar ispovedio svoju ljubav, On je dodao: Ako me ljubiš, napasaj ovce moje (Jn.21,1516). Učitelj pita učenika da li ga ljubi ne stoga što je sam hteo da zna (budući da Onaj koji ispituje srca svih ne može da ne zna), nego da bi nam pokazao koliko se stara o napasanju tog stada. Ako je to očevidno, biće jasno takođe da je velika i neizmerna nagrada koja je pripremljena onome ko na sebe prima taj trud, koji Hristos toliko ceni. Videći da se ljudi staraju za naše sluge ili stada, mi njihovu revnost smatramo znakom ljubavi prema nama, iako su za svoju brigu plaćeni novcem. Kakvom će tek nagradom obdariti one koji pasu stado Onaj koji ga nije stekao novcem ili nečim drugim, već svojom smrću, davši svoju Krv kao cenu. I kad je učenik odgovorio: Gospode, ti znaš da te ja volim, pozvavši samog Ljubljenog za svedoka svoje ljubavi, Spasitelj se ukazao i na samo obeležje ljubavi. Jer, On tada nije hteo da pokaže koliko š je Petar voleo (što nam je već iz mnogoga bilo poznato), nego koliko sam voli svoju Crkvu, hoteći i Petra i sve nas da nauči da ulažemo veliko staranje o njoj. Zbog čega Bog nije poštedeo čak ni jednorodnog sina svoga, već ga je predao (Rim.8,32)? Radi toga da bi sa sobom pomirio ljude koji su se nalazi u neprijateljstvu prema Njemu, i da bi ih učinio izabranim narodom (Tit.2,14). Zbog čega je (Sin Božiji) prolio Krv svoju? Zbog toga da stekne ovce koje je poverio Petru i njegovim prejemnicima. S pravom je, dakle, Hristos rekao: Koje taj verni i mudri sluga koga postavi gospodar njegov nad svojim domaćima (Mat.24,45)? Reči opet naoko izražavaju nedoumicu, iako Onaj ko ih izgovara nije imao nedoumica. Kao što je pitao Petra ne stoga što je imao potrebu da pozna ljubav učenika, već da bi pokazao obilje svoje ljubavi, tako i reči: Ko je taj verni i mudri sluga, ne izgovara stoga što nije poznavao vernog i mudrog slugu, nego stoga da bi naglasio da su takve sluge retkost kao i važnost samog upravljanja. Pogledaj samo kakva je nagrada: Postaviće ga nad svim imanjem svojim (Mt.24,47).
2. Hoćeš li još podozrevati da sam hteo da upotrebim rđavu prevaru nad tobom, koji treba da čuvaš nasleđe Božije i da ispuniš ono, čime je Petar, kako je rekao Hristos, mogao da nadmaši ostale apostole? Petre, govori Hristos, ljubiš li me više nego ovi? Napasaj ovce moje. On je mogao da mu kaže: Ako me voliš, podvizavaj se u postu, leži na goloj zemlji, neprestano bdi, štiti napadane, siročadi budi otac i majci njihovoj umesto muža. Međutim, prelazeći preko svega toga, šta On veli? Napasaj ovce moje!Ostalo spomenuto su lako mogli ispuniti i mnogi od pasenih, ne samo ljudi, nego i žene. Međutim, kad se radi o predstojanju u Crkvi i o staranju o tolikim dušama, sav ženski rod i veći deo muškog roda treba da se udalje od velikog dela i da istupe oni koji mnogo prevazilaze sve i duševnom vrlinom toliko nadmašuju ostale koliko je Saul (prevazilazio) sav narod jevrejski visinom tela (1.Car. 10,23), ili još i više. Jer, ovde ne treba da se uzima u obzir toliko telesna veličina. Naime, razlika između pasenih i pastira treba da bude jednaka razlici ljudi obdarenih razumom od beslovesnih [životinja]. Ako je moguće, ta razlika bi trebalo da bude još veća, s obzirom da se u opasnosti nalazi ono najvažnije. Onaj ko izgubi ovce, bilo da ih ugrabe vuci ili ukradu razbojnici, ili odnese zaraza ili neka druga nesreća, može očekivati izvesnu snishodljivost od gospodara stada. Ukoliko se od njega i traži odgovor, šteta će mu biti samo u novcu. Međutim, onaj kome su povereni ljudi, tj. razumno stado Hristovo, u slučaju gubitka ovaca nanosi štetu svojoj duši, a ne imanju. Osim toga, njemu predstoji i mnogo važniji i teži podvig. On se ne bori sa vucima, ne boji se razbojnika, niti se stara da zarazu otera od stada. Sa kim je onda njegova borba? Čuj blaženog Pavla koji govori: Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef.6,12). Vidiš li strašnu množinu neprijatelja i divlje čete, koje nisu naoružane gvožđem, već imaju veliku silu u samom svom biću? Hoćeš li.da vidiš i Drugu ljutu i surovu vojsku, koja vreba na to stado? I nju možeš videti sa iste visine (Svetog Pisma). Onaj ko nam je rekao o prvim [neprijateljima], pokazuje nam i druge, govoreći: A poznata su dela tela, koja su: preljuba, blud, nečistota, besramnost, idolopoklonstvo, čaranje, neprijateljstva, svađe, pakosti, gnev, prkosi, opadanja, šaptanja, nadimanja, neredi (Gal.5,19; 2.Kor.12,20) i drugo koješta, s obzirom da nije sve izbrojao, već je ostavio da se po tome zaključi i o drugom. Pri tome, pastir beslovesnih stvorenja [ima olakšanje] s obzirom da oni koji nameravaju da razgrabe stado, videći da se stražar okrenuo u bekstvo, ostavljaju borbu i zadovoljavaju se otmicom stada. [Sa drugim je, pak, drugačije]: čak i kad dograbe sve stado, neprijatelji ne ostavljaju ni pastira, već sve žešće napadaju i postaju drskiji, ne prestajući borbu sve dok ga ne savladaju ili dok sami ne budu savladani. Pri tome, nevolje ovaca se lako primete, bilo da se radi o gladi, ili zarazi, ili rani, ili nečem drugom što izaziva štetu, što znatno olakšava izlečenje od bolesti. A ima i nešto još važnije, što ubrzava izlečenje bolesti. Šta, zapravo? Oni koji pasu stado mogu ovce prisiliti da uzmu lek, čak i ako ga neće. Kada je neophodno [primeniti] opaljivanje ili rezanje, oni ih lako mogu i vezati i ne puštati ih dugo vreme i dati im jednu hranu umesto druge, i uskratiti im hranu. I sve ostalo što smatraju korisnim za zdravlje životinja oni mrgu upotrebiti sa velikom lakoćom.
3. Međutim, čovek ne može lako da primeti ljudske bolesti. Jer niko ko od ljudi zna šta je u čoveku osim duha čovekova koji je u njemu (1.Kor.2,11). Kako se, naime, može upotrebiti lek protiv bolesti, ukoliko joj se ne znaju svojstva? Uostalom, često se ne zna ni da li je neko bolestan ili ne. Ali, i kad je bolest otkrivena, lekaru tek predstoje velike teškoće. Jer, on ne može lečiti sve ljude sa vlašću sa kojom čobanin leči ovcu. Naime, i tu postoji potreba za vezivanjem i uskraćivanjem hrane i opaljivanjem i odsecanjem. Međutim, razrešenje za primenu lečenja ne daje onaj ko predlaže lekarstvo, već onaj ko strada od bolesti. Znajući to, onaj divni muž (Pavle) je govorio Korinćanima: Ne kao da gospodarimo nad verom vašom, nego smo pomagači vaše radosti (2.Kor.1,24). Hrišćanima je najmanje dozvoljeno da na silu ispravljaju pogreške onih koji padaju u greh. Podvrgavajući prestupnike sudu po zakonu, spoljašnje (neznabožačke) sudije pokazuju veću vlast nad njima: oni ih i protiv njihove volje sprečavaju da [žive] po svojim navikama. [Kod nas se, pak] grešnik ispravlja ubeđivanjem, a ne nasiljem. Takvu vlast za [nasilnim] obuzdavanjem grešnika nama zakoni ne daju. Međutim, čak i kad bi nam je dali, mi se ne bismo mogli njome koristiti, s obzirom da Bog nagrađuje one koji se dobrovoljno, a ne po prinudi, uzdržavaju od poroka. Prema tome, sveštenicima je neophodno veliko iskustvo kako bi stradalnike ubedili da se dobrovoljno podvrgnu lečenju, te da im još i zahvaljuju za lečenje. Ukoliko sebe oslobodi od uza [kojima se leči] (što je u njegovoj vlasti), vezani uveličava svoju bedu. Ukoliko prezire reči koje seku poput železa, on dodaje novu ranu, dok sredstvo lečenja postaje uzrok najteže bolesti. Jer, sa prinudom i protiv želje bolesnika niko ne može da sprovede lečenje.
4. Šta da se radi? Ukoliko se površno postupi sa onim kome je potrebno veliko lečenje i ukoliko se ne zaseče duboko rana kojoj je rezanje neophodno, može se desiti da se on samo delimično isceli. Ukoliko se, pak, bezobzirno pristupi sečenju, bolesnik može, ne izdržavši mučenje, da odjednom sve odbaci, i lek i zavoj, te da se ustremi u propast, odbacivši breme i svrgnuvši uze. Ja bih mogao da ukažem na mnoge koji su došli do krajnjeg stepena zla stoga što je na njih bilo naložena kazna koja je odgovarala njihovim gresima. Kaznu po meri grehova ne treba određivati jednostavno, već u skladu sa raspoloženjem grešnika kako se ne bi desilo da, zašivajući procep, stvorimo još veću poderotinu, te da ne bismo, starajući se da podignemo palog, izazvali još veći pad. Nemoćni i raslabljeni i najpredaniji svetskim zadovoljstvima, koji se uz to prevaznose svojim poreklom i vlašću, mogu delimično, ako baš ne potpuno, da se oslobode od poroka koji su njima zavladali jedino ukoliko se postepeno i malo po malo odvajaju od grehova. Onaj, pak, ko im odjednom predloži urazumljenje, lišiće ih i najmanjeg popravljanja. Ukoliko makar jednom prisilom bude dovedena do stida, duša pada u neosetljivost, posle čega već više ne sluša ni krotke reči, ne priklanja se ni pred pretnjama, ne biva dirnuta ni dobročinstvima: ona postaje mnogo gora od grada koji je prorok prekorevao, govoreći: Izgled ti je kao u žene bludnice jer nemaš stida ni pred kim (Jer.3,3). Stoga pastir treba da ima mnogo blagorazumnosti i mnogo očiju kako bi sa svih strana posmatrao stanje duše. Jer, kao što mnogi dolaze do ogorčenja i predaju se očajanju [sumnjajući] u svoje spasenje stoga što ne mogu da podnesu surov lek, tako, naprotiv, ima i takvih koji se, ne dobivši kaznu koja odgovara gresima, predaju bezbrižnosti, postaju mnogo gori i rešavaju se da greše još više. Prema tome, dug sveštenika je da ništa ne ostavi bez ispitivanja. Po tačnom ispitivanju svega, on sa svoje strane treba da upotrebi odgovarajuće mere, kako njegova usrdnost ne bi ostala uzaludna. Teškoća njegove delatnosti, pak, ne sastoji se samo u tome, već i u prisajedinjavanju Crkvi odvojenih članova. Stado ide za svojim čobaninom, ma gde da ga vodi. Ovca koja skrene sa pravog puta i udalji se od dobre paše, naći će se na neplodnim i stenovitim mestima. Pastir, međutim, treba jednostavno da poviče glasnije, te će se opet sabrati sve [ovce] koje su se odvojile i prijasediniti se stadu. Ako, pak, čovek skrene sa puta prave vere, pastiru predstoji mnogo truda, napora i trpljenja. Čovek se ne može silom vući, niti strahom prinuđavati. Njega treba ubeđivanjem opet privesti istini od koje je ranije otpao. A za to je neophodna hrabra duša koja neće oslabiti, koja neće sumnjati u [mogućnost] spasenja onih koji su pali u zabludu, koja će neprestano misliti i govoriti: Eda bi im kako Bog dao pokajanje za poznanje istine da se izbave iz zamke đavola (2.Tim.2,25-26). Stoga je i Gospod, razgovarajući sa učenicima, rekao: Ko je, dakle, taj verni i mudri sluga (Mt.24,45). Onaj ko se podvizava sam sebi koristi, a korist od pastirske delatnosti se prostire na čitav narod. Onaj ko razdaje novac siromašnima ili koji na neki drugi način pomaže onima koji su u nevolji prinosi izvesnu korist bližnjima. Međutim, ona je utoliko manja od [koristi koju prinosi] sveštenik ukoliko je telo niže od duše. S pravom je, dakle, Gospod rekao da je staranje o Njegovom stadu znak ljubavi prema Njemu samome.
Vasilije. A zar ti ne voliš Hrista?
Zlatoust. I volim i nikada neću prestati da ga volim, ali se bojim da ne povredim Onoga koga volim.
Vasilije je rekao: Može li šta biti zamršenije od te zagonetke? Hristos je naložio da onaj ko ga voli napasa Njegove ovce, a ti odbijaš stoga što voliš Onoga ko je tako nešto naredio..
Zlatoust. Nema nikakve zagonetke u mojim rečima, rekoh. Naprotiv, one su sasvim jasne i jednostavne. Kada bih se ja uklanjao, imajući sposobnost da ispunim tu dužnost onako kako bi hteo Hristos, moje reči bi mogle izazvati nedoumicu. Međutim, ako me duševna nemoć čini nekorisnim za takvo služenje, moje reči ne zahtevaju objašnjenje. Ja se bojim da bih primio Hristovo stado zdravo i snažno i zatim mu, usled nepažnje, učinio štetu, razgaevivši protiv sebe Boga koji ga je toliko zavoleo da je radi njegove časti i spasenja predao samog sebe.
Vasilije je rekao: Ti to govoriš šaleći se. Ako se, pak, ne šališ, ti rečima kojima se staraš da raseješ moje uninije najbolje dokazuješ da se opravdano žalostim. Ja sam i ranije uviđao da si me varao i izneverio, a sada, dok pokušavaš da se oslobodiš od prebacivanja, još više uviđam u kakvu veliku bedu si me uvalio. Jer, kad si se ti udaljio od te službe, budući svestan da tvoja duša nije dovoljno snažna za njenu težinu, utoliko pre je trebalo da udaljiš mene (iako sam joj stremio) s obzirom da sam ti iznosio sve moje namere. Ti si, međutim, brinuo samo o sebi, dok si mene zaboravio. Oh, bilo bi vrlo poželjno da si me bar zaboravio. Naprotiv, ti si naročito uredio da me lako uhvate oni koji su me tražili. Ti ne možeš pribeći izgovoru da te je ljudsko mišljenje navelo i raspoložilo da u meni pretpostaviš nešto veliko i vredno. Ja, naime, ne spadam u ljude koji su stekli divljenje i slavu. Pa čak i kad bi bilo tako, ni tada ne bi trebalo ljudsko mišljenje pretpostavljati istini. Da nismo živeli u bliskim odnosima, ti bi imao izvestan opravdan razlog da sudiš o meni po ljudskom mišljenju. Međutim, mene niko nije poznavao kao ti. Moja duša ti je bila poznatija negoli mojim roditeljima i vaspitačima. Prema tome, koje li to ubedljive reči mogu uveriti [slušaoce] da me nisi namerno gurnuo u takvu opasnost? Međutim, ostavimo to sada. Ja te ne prisiljavam da se opravdaš u tome. Kaži mi, pak, šta ćemo odgovoriti onima koji nas okrivljuju.
Zlatoust. Ja tome delu neću pristupiti, rekoh, sve dok se ne opravdam pred tobom, iako si me ti sam hiljadu puta već opravdao. Ti si rekao da bi mi neznanje, tj. da te [slučajno] nisam poznavao, bilo dovoljno opravdanje (koje bi me oslobodilo svake krivice) što sam te doveo do sadašnjeg stanja, ali da nema nikakvog opravdanog i pravednog razloga da se opravdam s obzirom da te nisam predao iz neznanja, već savršeno te poznavajući. Ja, naprotiv, govorim upravo suprotno. Jer, u tim stvarima je neophodno potpuno ispitivanje: onaj ko ima nameru da predloži sposobnog za sveštenstvo ne treba da se zadovoljava ljudskim mišljenjem, već pre svega i iznad svega treba da se sam uveri u njegove sposobnosti. Rekavši: A treba da ima i dobro svedočanstvo od onih koji su napolju (1.Tim.Z,7), blaženi Pavle ne odbacuje neophodnost strogog i tačnog ispitivanja. On takvo svedočanstvo ne postavlja kao glavni znak dostojnosti takvih lica. Rekavši prethodno o mnogome, on na kraju dodaje još i to. Time on pokazuje da se pri izboru ne treba zadovoljiti samo tim znakom, već da zajedno sa ostalima treba uzeti u obzir i njega. Ljudsko mišljenje je često varljivo. Međutim, posle prethodnog strogog ispitivanja njega se ne treba čuvati. Uostalom, on posle ostalog pominje i svedočanstvo od onih koji su napolju. On nije jednostavno rekao: A treba da ima i dobro svedočanstvo, nego je dodao: Od onih koji su napolju, želeći da objasni da svedočanstvu od spoljašnjih treba da prethodi strogo ispitivanje. A pošto sam te ja, kako si posvedočio, poznavao bolje od tvojih roditelja, pravedno je da budem slobodar od svake krivice.
Vasilije je rekao: Baš iz tog razloga ti ne bi mogao da se opravdaš, ukoliko bi neko hteo da te okrivi. Ili, zar se ne sećaš da sam ti i sam mnogo puta govorio da je nemoćna moja duša (što si video i na samom delu)? Nisi li se stalno smejao nad mojom malodušnošću, tj. što sam i pri najmanjim brigama padao duhom?
5. Zlatoust. Sećam se, rekoh, da sam takve reči često od tebe slušao. Ne poričem. A ponekad sam se i smejao. Međutim, to sam činio u šali, a ne istinski. Uostalom, sad ne bih hteo da se prepirem o tome. Međutim, molim te da i ti budeš iskren preda mnom kad budem napomenuo o nekim tvojim vrlinama. Ako si pomislio da me izobličiš za neistinu, ni ja tebe neću poštedeti, već ću dokazati da prigovaraš više iz skromnosti, negoli istinski. Kao svedočanstvo istine mojih reči navešću same tvoje reči i dela. Hoću, najpre, da te pitam da li znaš kakva je moć ljubavi? Ne pominjući sva čuda koja će apostoli počiniti,Hristos je rekao: Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako budete imali ljubav među sobom (Jn.13,35). Pavle, pak, govori da je ljubav punota zakona (Rim.13,10), te da bez nje ni darovi ne donose nikakve koristi (1.Kor. 13,12). To najveće blago, tj. posebno obeležje Hristovih učenika koje prevazilazi sve darove, ja sam našao čvrsto usađeno u tvojoj duši, spremno da prinosi bogate plodove.
Vasilije je rekao: Priznajem da se mnogo o tome staram i da se vrlo trudim da ispunim tu zapovest. Međutim, i sam ćeš, ukoliko ostaviš laž i ushteš da govoriš istinu, posvedočiti da je još ni upola nisam ispunio.
Zlatoust. Prelazim sada, rekoh, na dokazivanje i ispuniću ono čime sam pretio, tj. dokazaću da ti više težiš da budeš skroman, negoli istinit. Spomenuću jedan događaj koji se nedavno dogodio, ne pominjući ranije, da ko ne bi posumnjao da davninom hoću da prikrijem istinu. Ovde mi sama blizina vremena neće dozvoliti da bilo šta prikrijem lažljivim rečima.
6. Kad je jedan od naših prijatelja, oklevetan za prestupe drskosti i gordosti, bio podvrgnut velikoj opasnosti, ti si sam sebe vrgnuo u opasnost, premda te niko nije pozvao, niti te jesam okrivljeni zamolio. Evo kako je! bilo. No, da bih te izobličio tvojim rečima, napomenuću i ono što si rekao. Dok su jedni tvoju revnost poricali, a drugi hvalili i uznosili, ti si rekao: „Šta ću? Ja samo tako znam da volim, tj. da žrtvujem dušu svoju kad treba spasti prijatelja koji je u opasnosti“. Time si drugim rečima ponovio smisao reči Hristovih upotrebljenih prilikom određivanja savršene ljubavi: Od ove ljubavi niko nema veće, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje (Jn,15,1Z). Prema tome, ako nema većeg stepena ljubavi, ti si uspeo da dođeš do kraja. Ti si delima i rečima svojim došao do samog njenog vrha. Zbog toga sam te i predao i zbog toga sam i izmislio takvu prevaru. Da li sam te sada ubedio da te na to poprište nisam izveo iz zle namere ili hoteći da te vrgnem u opasnost?
Vasilije je rekao: Zar ti misliš da je za ispravljanje bližnjih dovoljna sila ljubavi?
Zlatoust. Većim delom, rekoh, ona može da pomogne dostizanje tog cilja. Ukoliko, pak, želiš da navedem i dokaze za tvoju blagorazumnost, odmah ću započeti. Dokazaću, naime, da si u većoj meri blagorazuman, nego što si izobilan ljubavlju.
Vasilije se zacrvene od stida i reče: Ostavimo sad mene na stranu. Ja od početka nisam od tebe tražio odgovor za to. Ukoliko, pak, možeš nešto pravedno reći za one koji su napolju, ja ću slušati sa zadovoljstvom. Stoga ostavi ovu zaludnu raspravu i kaži čime da se opravdamo pred ostalima, kako onima koji su te udostojili časti, tako i onima koji sa žaljenjem gledaju na njih kao na uvređene.
7. Zlatoust. I sam se, rekoh, žurim da pređem na to. Pošto sam sa tobom okončao reč, okrenuću se i ka tom delu zaštite. Kakva je njihova optužba i kakve su krivice? Vele da su navodno oni koji su izabrali uvređeni i poniženi time što ja nisam prihvatio čast koju su hteli da mi ukažu. Ja ću, najpre, reći da ne treba misliti o uvredi koju nanosimo ljudima ukoliko bismo njihovim uvažavanjem ožalostili Boga. I za same ogorčene, smatram, nije bezopasno da se time vređaju: to je, zapravo, vrlo štetno. Ljudi koji su se posvetili Bogu i koji gledaju jedino na Njega, po mom mišljenju, treba da budu toliko blagočastivi da tako nešto i ne smatraju za uvredu, čak ako bi se desilo i da hiljadu puta iskuse slično ogorčenje. A da mi takva ili neka druga drskost nije dolazila ni na misao, vidno je iz sledećeg. Da sam do toga došao iz gordosti i častoljublja (kao što neki kleveću), o čemu si ti više puta govorio (čime bi se potvrdilo mišljenje tužilaca), ja bih bio veoma nepravedan, prezrevši poštovane i velike ljude koji su uz to moji dobročinitelji. Ukoliko uvreda nanesena onima koji nisu učinili nikakvu nepravdu zaslužuje kaznu, onda ljudi koji dobrovoljno žele da ukažu počast svakako zaslužuju poštovanje. Niko ne može da kaže ni da su oni uzvratili za mala ili velika dobročinstva koja su od mene primili. Uzvraćanje suprotnim, naime, zaslužuje veliku kaznu. To mi nikada ni na um nije dolazilo. Naprotiv, ja sam sa drugom namerom od sebe udaljio to teško breme. Oni treba da me izvine, ako ne i da opravdaju, a ne da osuđuju što sam poštedeo svoju dušu. Ja sam tako malo bio raspoložen da uvredim te ljude. Naprotiv, ja sam ih i samim odbijanjem uspoštovao. Nemoj se čuditi ako su ti moje reči neobične. Uskoro ću ti ih objasniti.
8. Da sam prihvatio [izbor] poneki bi (ako baš ne svi), tj.oni koji smatraju zadovoljstvom da raznose zle glasove, mogli da podozrevaju i da mnogo govore i o meni i o onima koji su me izabrali. Na primer, [oni bi rekli] da oni koji su izabrali gledaju na bogatstvo, da pretpostavljaju znamenitost roda, da su me uzvisili u taj čin zbog moje laži i čak, može biti, da sam ih potkupio novcem. Rekli bi da je Hristos na tu službu prizvao ribare,tkače i carinike, a oni odbacuju ljude koji se hrane od dnevnog posla. Onoga, pak, ko se zanima svetskim naukama i ko provodi isprazan život prihvataju i prevaznose. Zbog čega oni prenebregavaju ljude koji su se mnogo potrudili na crkvenim poslovima, a onoga ko se nikada nije bavio takvim poslovima, već je sav svoj život potrošio na sujetno bavljenje svetskim naukama, odjednom uzdižu na takvu počast? To i mnogo sličnog mogli bi reći da sam prihvatio tu dužnost. Sada, pak, ne mogu: svaki povod za ogovaranje je uklonjen. Niti mogu mene da optuže za laskanje,niti one koji su izabrali za primanje mita, izuzev u slučaju bezumlja. Jer, kako bi onaj ko upotrebljava laž i ko troši novac sa namerom da dobije počast mogao da je ustupi drugima u trenutku kada je sam trebalo da je primi? To bi bilo isto kao kad bi se neko mnogo potrudio oko zemlje kako bi imao žetvu bogatu plodovima i kace pune vinom, a zatim, posle mnogih napora i velikih izdataka, u trenutku kad treba da požnje plodove i sabere grožđe – odjednom ostavio drugima da iskoriste plod. Iako bi takve reči bile daleko od istine, ipak bi oni koji žele imali povod za klevetu onih koji su izabrali: mogli bi da govore da nisu izabrali na osnovu zdravog rasuđivanja. Sada im, pak, ne dozvoljavamo da kažu ni jednu reč, čak ni usta da otvore. To i još mnogo toga bi bilo rečeno na početku. A potom, po stupanju u samu službu, meni bi ponestalo snage da se svaki dan pravdam pred tužiocima, čak i kad bi moji postupci bili besprekorni (izuzev ako bih u nečemu pogrešio usled neiskustva i nezrelog uzrasta). Sada sam ja izbavio one koji su izabrali i od te optužbe. Inače bih ja njih podvrgao bezbrojnim prekorima. Šta sve ne bi rekli: nerazumnoj deci su poverili tako važne i velike stvari, raspudili su stado Božije, od Hrišćanstva su napravili zabavu i podsmeh! Sada se, pak, svakom bezakonju zatvoriše usta (Ps.106,42). Premda i o tebi mogu reći nešto slično, ipak ćeš ti brzo delima dokazati da o blagorazumnosti ne treba suditi na osnovu uzrasta, da starca ne treba razlikovati po sedini i da ne treba svakog mladića uklanjati od te službe, već samo mladog po veri (novokrštenog), s obzirom da između njih postoji velika razlika.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *