NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » O SVEŠTENSTVU

O SVEŠTENSTVU

 

O SVEŠTENSTVU
 

 
BESEDA PRVA
 
1. Imao sam dosta iskrenih i vernih prijatelja, koji su znali i strogo čuvali zakone prijateljstva. Međutim, među mnogima je bio jedan koji je sve ostale prevazilazio ljubavlju prema meni. On ih je prevazilazio onoliko koliko su oni nadmašivali one koji su bili ravnodušni prema meni. On je svagda bio moj nerazdvojni saputnik: mi smo se učili istim naukama i imali iste učitelje. Mi smo se sa jednakom voljom i revnošću bavili krasnorečjem i imali iste želje, koje su proisticale iz istovrsnog zanimanja. I pokazalo se da imamo saglasne misli ne samo dok smo hodili učiteljima, već i kad smo napustili učilište ikad je trebalo odlučiti koji put za život da izaberemo.
2. I drugi razlozi su sačuvali nerazrušivost i čvrstinu naše jednodušnosti. Jer, mi se jedan pred drugim nismo mogli prevaznositi znamenitošću svog rodnog mesta. Ja nisam bio bogat, a on nije živeo siromašno: naše imanje je bilo u srazmeri a jednakošću naših osećanja. I poreklo naše beše ravnočasno, što je potpomagalo našu saglasnost.
3. Kad je, pak, trebalo da se on blaženi posveti monaškom životu i istinskom mudroljublju, među nama se narušila ravnoteža. Njegova se čaša, kao lakša, podigla u visinu, a ja sam svoju, okovan svetskim željama, vukao dole, opterećujući je mladićkim maštama. Naše prijateljstvo je i dalje ostalo čvrsto, ali je prestalo zajedničko življenje. Jer, nisu više zajedno mogli živeti oni koji se nisu zanimali jednakim. Kada sam se i ja unekoliko oslobodio od žitejske bure, on me je prihvatio sa raširenim rukama. Ipak, mi više nismo mogli doći do pređašnje jednakosti. Predupredivši me vremenski i pokazavši veliku revnost, on je opet stajao iznad mene, dostigavši veliku visinu.
4. Uostalom, kao dobar čovek koji je visoko cenio naše prijateljstvo, on se odrekao svih drugih deleći sa mnom sve vreme, što je i ranije želeo, premda je nalazio prepreku u mojoj nemarnosti. Naime, onaj ko je bio privezan sa sudnicu i ko je žurio na pozorišne zabave nije mogao često da provodi vreme sa onim ko je bio privezan za knjige i koji nikada nije izlazio na trg. Međutim, kada je, posle ranijih prepreka, uspeo da me privuče ka jednakom načinu života, on je izrazio želju koju je davno čuvao u sebi, tj. više me nije ostavljao ni najmanji deo dana ne prestajući da me ubeđuje da ostavimo svoj dom i da živimo zajedno. U to me je najzad ubedio i već smo bili bliski ispunjenju [željenog].
5. Međutim, neprekidna majčina zaklinjanja nisu mi dozvolila da mu pružim to zadovoljstvo, ili bolje, da primim od njega taj dar. Kada joj je, naime, moja namera postala poznata, ona me je uzela za ruku i, uvevši me u svoje unutrašnje odaje, posadila na postelju na kojoj me je rodila, počevši da lije suze potocima i da govori reči žalosnije i od samih suza. Ridajući, ona mi je govorila: „Sine moj, ja se nisam udostojila da dugo uživam zajednički život da tvojim vrlinskim ocem. Tako je bilo ugodno Bogu[1]. Njegova smrt, koja je usledila ubrzo po mukama pri tvom rađanju, tebi je donela sirotanstvo, a meni prevremeno udovištvo i njegove jade, koje mogu dobro poznavati samo one koje su ga okusile. Nikakvim rečima se ne može izobraziti bura i nezgoda kojima se izlaže mlada žena koja tek što je ostavila roditeljski dom i koja je u svemu još nevešta, a koju iznenada udara nepodnošljiva tuga. Ona je prinuđena da na sebe primi brige koje prevazilaze i njene godine i njenu prirodu: da ispravlja nemar slugu, da pazi na njihove propuste, da ruši spletke srodnika, da hrabro podnositi obesno postupanje javnih službenika i osornost pri ubiranju danka. Ako joj suprug posle smrti ostavi decu, ona će imati mnogo briga: ako se radi o kćeri, ona neće imati posebnih izdataka i straha, dok će joj sin svaki dan zadavati bezbrojne bojazni i teške brige. Da i ne spominjem novčani trošak koji će morati da izdrži ukoliko hoće da mu pruži dobro vaspitanje. Ipak, ništa od toga me nije moglo skloniti da stupim u drugi brak ili da drugoga muža dovedem u dom oca tvoga. Naprotiv, ja sam trpela usred meteža i nemira, ne bežeći iz strašne peći udovištva. Mene je, najpre, potkrepljivala viša pomoć, a zatim mi je veliku utehu u bedama pružalo postojano gledanje tvoga lica, u kome sam videla živu i vernu sliku pokojnika. Zbog toga si mi prinosio veliku utehu još dok si bio dete i dok si jedva progovarao poneku reč, tj. u vreme kad se roditelji najvećma raduju svojoj deci. A ne možeš me prekoriti da sam, hrabro podnoseći udovištvo, na udovičke potrebe potrošila imanje tvoga oca, što su pretrpela mnoga nesretna siročad. Ja sam u celini sačuvala svo to imanje. Ujedno, nisam žalila izdataka koje je zahtevalo tvoje najbolje vaspitanje, upotrebljavajući novac koji sam ponela iz roditeljskog doma. Nemoj misliti da ti sad govorim sa namerom da ti nešto prebacujem. Za sve to te molim samo za jednu milost: da me ne podvrgavaš drugom udovištvu i tuzi. Nemoj ponovo buditi tugu koja se već uspavala. Sačekaj do moje končine. Može biti da ću umreti kroz kratko vreme. Mladi se nadaju da će dočekati duboku starost, a mi stari ne očekujemo ništa osim smrti. Kada me, pak, predaš zemlji i pripojiš kostima tvoga oca, možeš već preduzimati duga putovanja i plovljenja po moru: tada ti niko neće braniti. Ali, dok još dišem potrpi da poživiš sa mnom. Nemoj uzalud i nizašta gneviti Boga, podvrgavajući me nevoljama iako ti nisam učinila nikakvo zlo. Ukoliko možeš da me okriviš [za nameru] da te uvučem u žitejske brige i da te nagonim da se staraš o svojim poslovima, [slobodno] beži od mene kao od mrzitelja i neprijatelja, ne stideći se ni zakona prirode, ni vaspitanja, ni navike, niti bilo čega drugog. Međutim, ukoliko činim sve da ti pružim potpuno spokojstvo u životu, u krajnjoj meri dozvoli da te te uze zadrže kod mene. Premda i govoriš da imaš mnogo prijatelja, niko ti ne može pružiti takvo spokojstvo. Jer, niko se ne stara o tvojoj dobrobiti kao ja“.
6. Sve to i još više govorila mi je majka, a ja sam prenosio svome plemenitome prijatelju. No, on ne samo da se nije ubedio tim rečima, već me je još više nagovarao da ispunim raniju nameru. Dok smo biLi u takvom stanju i dok me je on stalno zapitkivao, a ja odbijao, odjednom se proneo glas koji je obojicu zbunio. Proneo se, naime, glas da nameravaju da nas uzvedu u čin episkopa. Čim sam čuo tu vest, spopadoše me strah i nedoumica: strah da me ne uhvate i protiv moje volje, a nedoumica jer sam češće razmišljao o tome otkuda da se kod ljudi javi takva predstava o meni, s obzirom da i pored udubljivanja u sebe samog nisam nalazio u sebi ničega što bi bilo dostojno takve časti. Došavši, pak, k meni, plemeniti (moj drug) mi nasamo saopšti vest, kao da je nisam bio čuo i stade me moliti da i u ovom slučaju gledamo da se složimo u delima i mislima, uveravajući me da će on sa svoje strane ići za mnom ma koji put da izaberem, bilo da pobegnemo, bilo da prihvatimo. Videći ga sklonog da primi [rukopoloženje], i misleći da ću naneti štetu čitavoj crkvenoj zajednici ukoliko, radi svoje nemoći, Hristovo stado lišim prekrasnog mladića koji je sposoban da predstoji narodu, ja mu nisam hteo otkriti svoje mišljenje, iako ranije od njega nisam sakrivao ni jednu svoju misao. Rekavši mu da savetovanje o tome treba ostaviti za drugo vreme, s obzirom da nema potrebe da se žuri, brzo sam ga nagovorio da se o tome više ne brine, te da se čvrsto uzda u mene kao jednodušnog sa njim ukoliko nam se stvarno desi nešto slično. Posle nekog vremena, po dolasku onog koji je trebalo da nas rukopoloži, ja sam se sakrio. Mog druga, pak, koji ništa o tome nije znao, pod nekim drugim izgovorom odvedoše i on primi to breme nadajući se da ću, po mojim obećanjima, svakako ići za njim, ili tačnije, da on ide zapravo za mnom. Videći ga setna zbog toga što su ga doveli, neki od onih koji tu bijahu uvećaše njegovu nedoumicu govoreći: „Nepravedno je da se onaj koga su svi smatrali neobuzdanijim (misleći na mene) sa velikim smirenjem pokorio sudu otaca, a da se onaj koji je smatran razumnijim i skromnijim protivi, nadima, joguni, da otkazuje i da protivreči“. Posle tih reči on je popustio. Doznavši, pak, da sam ja umakao, došao je meni sa velikom tugom. Seo je kraj mene i hteo nešto da kaže. Međutim, od duševnog uznemirenja on nije mogao rečima da izrazi tugu koju je osećao. Čim je hteo nešto da progovori, zaustavljao se, s obzirom da mu se reč prekidala pre nego što bi se prevalila sa usta. Videći ga u suzama i veoma smućena, i znajući za uzrok, ja sam smehom izražavao svoje veliko zadovoljstvo. Uzevši ga za ruku, ja sam požurio da ga poljubim, slaveći Boga što je moja prepredenost donela dobar plod koji sam uvek želeo. A on se, videći moje zadovoljstvo i oduševljenje i saznavši da je sa moje strane upotrebljeno lukavstvo, još više smutio i rastužio.
7. Kada je uzburkanost njegove duše unekoliko splasla, on je rekao: Ukoliko si već mene prezreo, i ukoliko na mene ne obraćaš nikakvu pažnju (premda ne znam zbog čega), u krajnjoj meri trebalo bi da se pobrineš o svojoj časti: ti si sada svima otvorio usta. Svi govore da si se iz taštine odrekao tog služenja i nema nikoga ko bi te branio od te optužbe. Ja čak ne smem da izađem ni na trg, jer mi mnogi prilaze i prekorevaju po vas dan. Videvši me negde u gradu, poznanici me odvode na stranu i većinom obasipaju prekorima. „Ti si, govore oni, znao njegove misli, s obzirom da on od tebe nije skrivao ništa što se njega ticalo. Nije trebalo da ih skrivaš. Trebalo je da nam ih kažeš i mi bismo već preduzeli mere da ga ulovimo“. A ja crvenim i stidim se da kažem da mi je bila nepoznata tvoja davna namera kako ne bi pomislili da je naše prijateljstvo bilo licemerno. I premda je tako na samom delu, što ni ti nećeš odreći posle tvog postupka sa mnom, ipak zbog stranih ljudi koji nas unekoliko znaju treba da sakrijemo naše rđave odnose. Ja se ne rešavam da im kažem istinu, tj. kako su stvari stojale među nama. Stoga sam prinuđen da ćutim, da spuštam pogled ka zemlji i da izbegavam susrete. I ako bih i mogao da izbegnem prvi prekor (zbog neiskrenosti prijateljstva), svakako će me koriti za laž. Jer, oni nikad ne bi poverovali da si ti i Vasilija izjednačio sa onima koji ne znaju tvoje tajne. Uostalom, ja i ne marim toliko zbog toga: tebi je tako bilo ugodno. Međutim, kako ćemo podneti sramotu od drugih grdnji? Jedni ti pripisuju gordost, drugi – častoljublje, a najnemilosrdniji tužioci nas osuđuju i za jedno i za drugo, dodajući da smo uvredili i one koji su nas izabrali. Za njih oni govore: „Sa pravom su to doživeli. Kad bi se samo podvrgli još većem beščašću od njih, s obzirom da su ostavili tolike i tako poštovane ljude i izabrali mladiće koji su do juče bili pogruženi u žitejske brige i koji su tek odnedavno na sebe uzeli pristojan izgled, nadenuvši crne rize i glumeći smirenje. Oni su ih odjednom uzdigli u takvo dostojanstvo o kome oni ni u snu nisu maštali. Oni koji od same mladosti pa do duboke starosti provode u podvižništvu ostaju u broju potčinjenih, a njima upravljaju deca koja nisu ni čula o zakonima kojih se treba držati pri upravljanju“. Sa takvim i još većim prekorima mi oni pristupaju i ja ne znam čime bih se zaštitio. Molim te, kaži mi. Smatram da se ti nisi tek tako i bez razloga obratio u bekstvo i otkriveno objavio neprijateljstvo tako velikim ljudima. Ti si se na to svakako rešio sa nekim promišljenim i određenim ciljem. Zbog toga zaključujem da imaš gotove reči opravdanja. Reci, dakle, kakav pravedni razlog možemo izneti pred naše tužioce. Ja te, pak, ne okrivljujem što si nepravedno postupio prema meni, što si me obmanuo, što si me izdao, niti za raspoloženje kojim si se koristio kod mene sve prethodno vreme. Ja sam svoju dušu, tako reći, prineo i predao u tvoje ruke, a ti si lukavo postupio sa mnom, kao da je trebalo da se čuvaš od nekih neprijatnosti. Ako si smatrao korisnom nameru (izbranja za episkopa), nije trebalo da se lišiš koristi od njega, a ako si ga smatrao štetnim, trebalo je da preduprediš od štete i mene, koga si, po tvojim rečima, uvek svima pretpostavljao. Međutim, ti si učinio sve da ja do ovoga dođem. Ti nisi propustio ni jedno lukavstvo ni licemerje protiv onoga ko je navikao da govori i postupa sa tobom jednostavno i bez lukavstva. Uostalom, kao što rekoh, ja te uopšte ne krivim i ne prekorevam za napuštenost u kojoj si me ostavio, prekinuvši dogovaranja od kojih smo često imali i zadovoljstvo i veliku korist. Sve to ja ostavljam i trpim ćutljivo i krotko i to ne stoga što je tvoj postupak prema meni bia krotak, nego stoga što sam od samog početka našeg druženja postavio sebi za pravilo da te nikad ne dovodim do neophodnosti da se pravdaš zbog toga što si me ogorčio. I sam znaš da si mi naneo veliku štetu. Seti se samo reči koje su uvek ponavljali ljudi sa strane i mi sami, tj. da je za nas vrlo korisno da smo jednodušni i da se ograđujemo ljubavlju. Svi su čak govorili da će naša jednodušnost prineti veliku korist i mnogim drugim, premda ja nikad nisam mislio da mogu biti od koristi drugima, Govorio sam da ćemo u krajnjoj meri imati korist što ćemo biti nedostupni za one koji žele da nas napadnu. I nikad nisam prestajao da ti o tome govorim. Sada su teška vremena: mnogo je onih koji nam žele zlo i nestala je iskrena ljubav. Njeno mesto je zauzela pogubna mržnja. Mi hodimo između zamki i idemo po zidovima grada (Sir.9,18). Ljudi koji su gotovi da se raduju ako nam se desi nesreća ima mnogo i okružuju nas sa svih strana, a onih koji bi sa nama podelili žalost uopšte nema, ili ih je vrlo malo. Ukoliko se razdvojimo mi bismo na sebe mogli da navučemo veliki podsmeh i još veću štetu. Brat koga pomaže brat jeste kao tvrd grad i kao zasnovano carstvo (Prič. 18,19). Nemoj raskidati to sjedinjenje, nemoj rušiti tu ogradu. Ja sam ti to i drugo neprestano govorio, ništa ne podozrevajući i smatrajući te savršeno zdravim u odnosu prema meni: jedino sam od suviška osećanja želeo da pružim lekarstvo onome ko je zdrav. Međutim, kako se pokazalo, ja nisam znao da sam davao lekarstvo bolesnome. Ipak, ja nesretni nisam ništa postigao i za mene od sve te brige nije bilo nikakve koristi. Ti si odjednom sve to odbacio. Ti nisi ni pomislio da si mene, kao natovareni brod, pustio na beskrajnu pučinu. Ti nisi sebi predstavio svirepe talase sa kojim mi je predstojalo da se borim. Ako se sad desi da me spopadne kleveta ili podsmeh, ili neka druga uvreda i neprijatnost (što često biva), kome ću pribeći? Kome ću saopštiti svoje uninije? Ko će ushteti da mi pomogne, da odbije napasnike i da ih natera da ubuduće ne vređaju? Ko će mene utešiti i ukrepiti da podnosim nepristojnosti drugih? Nema nikog, s obzirom da si ti stao podalje od te žestoke borbe i da ne možeš čak ni da čuješ moj glas. Znaš li koliko si veliko zlo učinio? Da li posle poraza, u krajnjoj meri, priznaješ da si mi naneo smrtni udarac? Međutim, ostavimo to. Učinjeno se više ne može popraviti, niti se može naći izlaz iz bezizlaznog položaja. Šta ćemo, pak, reći onima sa strane? Čime ćemo se braniti od njihovih prekora?
8. Zlatoust. Budi spokojan, odgovorio sam ja. Ja sam spreman da dam odgovor ne samo na to. Ja ću se postarati koliko mogu da se opravdam i za ono što mi opraštaš. I ako je po volji, upravo odatle ću započeti svoju odbranu. Ja bih zaista bio vrlo nerazuman i neblagodaran ukoliko bih se starao o mišljenju stranih ljudi, preduzimajući sve mere da zaustavim njihove prekore, zapostavivši onoga koji mi je najmili i ostavivši ga bez uverenja o svojoj nevinosti, premda me toliko štedi da ne želi da me okrivljuje ni za ono u čemu sam, po njegovim rečima, kriv pred njim i premda se još brine za mene. Zaista bih bio nerazuman kad bih pokazao nemarnost prema čoveku koji je pokazao toliko staranje o meni. Čime sam te, dakle, oskorbio? Odatle nameravam da zaplivam u more obrane. Time li što sam upotrebio lukavstvo i sakrio svoju nameru? Ali, to je bilo radi tvoje koristi (premda si i bio obmanut), kao i onih kojima sam te putem svog sakrivanja predao. Ukoliko je prikrivanje u svakom smislu zlo i ako ga nikada ne treba upotrebljavati, čak ni radi koristi, ja sam gotov da primim kaznu po tvom nahođenju, ili bolje, s obzirom da se ti nikad ne bi saglasio da me kazniš – po sopstvenom nahođenju, po uzoru na sudije koji kažnjavaju prestupnike čija je krivica utvrđena. Međutim, ako ono nije uvek štetno, već postaje rđavo ili dobro u skladu sa namerom onoga ko ga upotrebljava, prestani da okrivljuješ stoga što si bio obmanut i dokaži da je prevara bila upotrebljena radi zla. I dok se to ne dokaže, ne bi trebalo prekorevati i osuđivati. Naprotiv, bilo bi pravedno, kad bi se htelo biti blagodarnim, čak i hvaliti onoga ko je upotrebio prevaru. Učinjena u pravo vreme i sa dobrom namerom, prevara donosi veliku korist, zbog čega su često mnogi podvrgavani kazni što je nisu upotrebili. Seti se, ako hoćeš, najboljih vojskovođa, počevši od najdublje starine, pa ćeš uvideti da su njihovi trofeji većinom bili posledica prepredenosti. Ta, više se oni proslavljaju, negoli oni koji su pobeđivali golom silom. Drugi većim delom pobeđuju uz veliki gubitak novca i ljudi, tako da im nikakva korist ne ostaje od pobede. Naime, pobednici uopšte nisu u manjoj nevolji negoli pobeđeni, ukoliko se gleda na gubitak vojske i na istrošenost riznice. Osim toga, ani ne mogu u potpunosti da se naslađuju ni slavom pobede, s obzirom da veliki deo nje ponekad pripada i pobeđenima koji bivaju pobeđeni telom, a li ne i i dušom. I kad bi bilo moguće da ne padaju od udarca i da ih smrt ne kosi, oni nikada ne bi izgubili hrabrost. Naprotiv, onaj ko pobeđuje prepredenošću, ne samo da neprijatelje podvrgava nevolji, već i podsmehu. Tamo (i pobedioci i pobeđeni) podjednako dobijaju pohvalu za hrabrost, a ovde trofej za oštroumnost u potpunosti pripada pobediocu. I što je još važnije, oni u grad donose besprekornu radost zbog pobede. Izobilje novca i mnoštvo ljudi nije isto što i oštroumnost duše: oni se, naime, iscrpljuju ukoliko se neprestano troše u ratu, te ih se oni koji ih koriste lišavaju. Osim toga, velika i neophodna korist od prevare može se naći ne samo u ratu, već i u mirno vreme i opet, ne samo u društvenim poslovima, već i u domaćim poslovima, u odnosima muža prema ženi i žene prema mužu, u odnosu oca prema sinu i prijatelja prema prijatelju, pa čak i u odnosima dece prema ocu. Tako Saulova kći nije mogla iščupati svog muža iz Saulovih ruku sve dok nije upotrebila prevaru u odnosu na oca. A i njen brat (Jonatan), hoteći da onoga koga je ona spasla spase od nove opasnosti, poslužio se istim sredstvom kojim i (Davidova) žena (1.Cap.19;20).
Vasilije je rekao: Ništa od svega toga se ne odnosi na mene. Ja nisam ni neprijatelj, ni protivnik, niti neko od onih koji žele da učine štetu. Naprotiv, sve je baš suprotno. Poveravajući uvek tvom rasuđivanju sve moje misli, ja sam postupao kako si ti nalagao.
9. Zlatoust. Ali, najpoštovaniji i najbolji [moj], stoga sam. i sam rekao prethodno da je korisno upotrebljavati prevaru ne samo u vreme rata, nego i u odnosu prema najvoljenijima. Da je upotrebljavanje prevare zaista korisno ne samo onima koji je upotrebljavaju, već i onima na koje se primenjuje, možeš se uveriti ako pođeš i pitaš bilo kog od lekara kako leče bolesnike. Od njih ćeš čuti da im lekarska veština nije uvek dovoljna: oni, naime, ponekad upotrebljavaju i prevaru kojom vaspostavljaju zdravlje bolesnika. Ponekad bolesnička tvrdoglavost i žestina same bolesti či&e da su saveti lekara bez dejstva. Tada lekari po neophodnosti pribegavaju prevari kako bi, kao na sceni, unekoliko sakrili istinu. Ako hoćeš, ispričaću ti jednu od prepredenosti koje, kako sam čuo, koriste lečnici. Jednog čoveka je iznenada spopala silna groznica i vatra se povećavala. Sva sredstva koja bi mogla ublažiti vatru bolesnik je odbijao. On je, međutim, želeo i uporno iskao od svih koji su mu dolazili jedino mnogo vina, moleći da mu dozvole da podmiriti ubitačnu žeđ. Međutim, onaj ko bi se rešio da mu pruži to zadovoljstvo, ne samo da bi pojačao groznicu, već bi nesretnog doveo do poremećaja uma. Tu je [lekarska] veština bila nemoćna, s obzirom da je ostala bez sredstava i da je bila sasvim odbačena. Prevara, je međutim, pokazala svoju veliku silu, kao što ćeš odmah čuti. Lečnik je uzeo zemljani sasud, koji je tek bio izvađen iz peći, zamočio ga u vino, a zatim ga izvadio praznog i napunio vodom. On potom naređuje da se soba u kojoj je bolesnik ležao zastiranjem mnogih zavesa načini mračnom kako svetlost ne bi izdala prevaru. Najzad, on daje bolesniku da pije iz sasuda kao da je ispunjen vinom. Još pre nego što je uzeo sasud u ruke, on je bio prevaren mirisom vina. Ne ispitujući šta se zapravo u njemu nalazi i pobeđen silnom željom, on je popio ono što su mu dali sa velikim nestrpljenjem. Napivši se, on je odmah dobio olakšanje od groznice i izbegao opasnost koja mu je pretila. Vidiš li korist od prevare? Kad bih, pak, hteo da nabrojim sve prevare lekara, priča ne bi imala kraja. Može se reći da se tim lekom ne služe samo oni koji telo leče, već i oni koji se staraju da iscele duševne bolesti. Tako je blaženi (Pavle) privukao Hristu mnoge hiljade Jevreja (Dap.2,20-26). Sa tom namerom je obrezao Timoteja, s obzirom da je Galatima pisao da Hristos ništa neće koristiti obrezanima (Gal.5,2). Zbog toga je on bio pod zakonom, premda je pored vere u Hrista smatrao štetnom zakonsku pravednost (Fil.3,79). Velika je snaga prevare, naravno, ukoliko se ne primenjuje sa zlom namerom. Zapravo, nju ne bi ni trebalo zvati prevarom, već razboritošću, oštroumnošću i veštinom koja pomaže da se nađu mnogi izlazi u bezizlaznim položajima i isprave duševni nedostaci. Tako ja Finesa neću nazvati ubicom iako je jednim udarcem probio dva čoveka (Broj.25,8), kao ni Iliju – zbog stotine (ubijenih) vojnika sa njihovim zapovednicima i zbog potoka krvi koji je proliven pri ubijanju demonskih žrečeva (4.Car.1; Z.Car.18). Onaj, pak, ko to ispusti iz vida i ko bude gledao samo na dela, ne uzimajući u obzir namere onih koji delaju, može i Avraama okriviti za detoubistvo, a njegovog unuka i potomka za zločin i prevaru. Jer, jedan (Jakov) je takvim načinom prisvojio pravo prvenaštva, a drugi (Mojsije) je egipatsko blago preneo u izrailjski tabor (Post.27; Izl.12,35-36). Međutim, to nije tako. Nećemo dopustiti takvo bezumlje. Mi ne samo da ih oslobađamo od krivice, već ih i proslavljamo zbog toga. Jer, i sam ih je Bog pohvalio zbog toga. Varalicom sa pravom treba nazvati samo onoga ko se prevarom služi sa zlom namerom, a ne onaj ko je koristi sa dobrom namerom. Često je nužno da se upotrebi prepredenost: tom veštinom se postiže velika korist. Onaj, pak, ko ide po pravom putu [tj. ništa ne krije], često nanosi veliku štetu onome od koga nije sakrio svoju nameru.
 


 
NAPOMENE:

  1. Majka svetog Jovana Zlatoustog, Antusa, obudovela je u dvadesetoj godini života.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *