NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » O STRAHU BOŽIJEM (iz knjige „VIĐENJE LICA BOŽIJEG“)

O STRAHU BOŽIJEM (iz knjige „VIĐENJE LICA BOŽIJEG“)

Arhimandrit Sofronije

O STRAHU BOŽJEM

Strah Božiji je posledica duhovnog ozarenja. Njegova priroda se psiholognjom ne da objasniti. U njemu, tom strahu, nema ničeg zajedničkog sa strahom životinje. Postoje mnogi stepeni i oblici, ali ćemo se mp sada zadržati na jednom od njih, najdelatnijem za spasenje naše: „užas“ da se pokažeš nedostojnim Boga Koji se otkriva u nezalaznoj Svetlosti (uporedi Mt. 10, 37-38). Ljudi zahvaćeni ovim svetim strahom oslobađaju se svakog drugog zemaljskog straha. 0ci naši, smeli služitelji Duha, udaljavali su se u pustinju i živeli usred divljih zveri i zmija otrovnica, u uslovima surove prirode i u tako krajnjoj bedi da masa savremenih ljudi to ne može ni da zamisli (pa ipak i danas takvi postoje). I sve to radi slobode da se predaju plaču, svesni svoje udaljenosti od ljubljenoga Boga. Nije svima dano da shvate zašto ljudi duhovni, prenebregavši sve od ovoga sveta, plaču ne manje, nego čak i više, od majki nad grobovima svojih najdražih sinova. Oni, otšelnici, plaču posmatrajući mračni ponor unutar sebe: duboki su koreni „poznavanja zla“ i ne mogu se iščupati sopstvenom snagom. Onima koji ne poznaju ovakvo stanje duha, sve je to neshvatljivo. Od nepozvapih očiju ova tajna se ne skriva zato što Bog gleda ko je ko od ljudi, nego zato što je ova blagodat poverena samo onima koji sami sebe poveravaju Bogu-Hristu. I ova blagodat je takođe dar ljubavi Božje, bez koje suze neće poteći.
 
Od ljubavi božanske rađa se sveta smelost (derznovenije). Tako je šačica Apostola, ranije malodušnih, posle silaska na njih Duha Svetoga, ispunjena hrabrošću pošla u duhovnu borbu protiv celokupnog sveta. I skoro svi oni su udostojeni mučeničkog kraja. Prekrasne reči je izrekao apostol Andrej zapovedniku Patre koji je pretio da će ga raspeti: „Kad bih se ja plašio krsta, ne bih ga propovedao“. I on je bio raspet, i viseći na krstu proslavljao je krsnu smrt Vladike Hrista.
 
Darovi Duha Svetoga su neprocenjivi. Svaki istinski dar nije ništa drugo do plamen ljubavi. Ali, radi širenja srca našeg, da bi ono moglo da primi ljubav Hristovu u njenom najovetlijem projavljivanju, neophodno je da svi bez razlike prođemo kroz mnoga iskušenja. Oni koji žive u telesnom miru atrofiraju duhovno i ostaju zatvorepi za božanstveno univerzalnu, hristoliku ljubav. Takvi žive i umiru, a da se njihov duh ne uspinje ka Nebu. Među darovima Odozgo i podvizima vere postoji nekakva srazmera: svi koji idu putem zapovedi Hristovih, preporađaju se sledeći Hrista, jedni vnše, a drugi manje, zavisno od toga koliko usrdnosti pokazuju. Preko saraspinjanja ovaploćenom Bogu – Slovu na vernika silazi blagodat koja čoveka čini sličnim Bogočoveku. Ovaj veliki dar u sebi sadrži i živonosno bogoslovlje, kroz realno prebivanje u Svetlosti ljubavi.
 
Blagodat pokajanja daje se onima koji sa punom verom primaju reči Hrista o tome da, ako mi ne poverujemo u Njega, u Božanstvo i apsolutnu istinitost svega što je zapovedio, tada se tajna greha neće raokriti u svoj svojoj ontološkoj dubini, i mi ćemo „pomrijeti u grijehu svome“ (up. Jn. 8, 21 i 24).
 
Samo shvatanje greha je prisutno jedino tamo gde odnosi između Boga-Apsoluta i čoveka – gvorevine poprimaju čisto lični karakter. Inače se ostaje kod intelektualnih predstava o manjem ili većem stepenu savršenstva formi postojećeg. Greh je uvek prestup protiv ljubavi Oca. On se pokazuje kao naše udaljavanje od Boga i povođenje naše volje za strastima. Pokajanje je uvek vezano sa uzdržavanjem od grehovnih pobuda. I van hrišćanstva vodi se borba protiv nekih strasti; i u humanizmu možemo da nađemo savlađivanje ovog ili onog poroka; ali zato što izostaje saznanje o dubinskoj suštini greha – o gordosti, zato što ovaj zli koren ostaje neprevladan, tragizam istorije ne prestaje da se uvećava.
 
Sveti Oci govore: smirenje samo može spasti čoveka, a gordost sama je dovoljna da ga strovali u mrak pakla. Pobeda, međutim, nad celokupnim kompleksom strasti označava sticanje bogopodobnog bića. Sve strasti su nužno obučene u neku formu, vidljivu ili mislenu, imaginarnu. U plamenoj pokajnoj molntvi duh hrišćnina skida sa sebe te predstave vidljivih stvari i razumskih pojmova. Oslobađanje od svih opažajnih i mislenih formi praktikuje se i u drugim asketskim kulturama. Ipak, u samom „mraku obnaženja“ duša ne susreće Živoga Boga ukoliko se molitva vrši bez neophodnog poznanja greha i iskrenog pokajanja. Može se samo osećati nekakav odmor od kaleidoskopskog hoda svakodnevnog života.
 
Od velike tuge za izgubljenim Bogom duša se prirodno obnažuje skidajući materijalne i mislene predstave, i umduh se približava granici iza koje se može pojaviti Svetlost. Ali, može se desiti da se ta granica ne pređe ukoliko se um koncentriše na samog sebe. Pri toj okrenutosti samome sebi nije isključen slučaj da um samog sebe vidi kao sličnog svetlosti. Važno je znati da je ova svetlost svojstvena našem umu, budući da je on stvoren po obrazu Božjem koji nam se otkriva kao Svetlost u kojoj nema ni trunke tame (1 Jov. 1, 5). Tako se obavlja prelaz ka drugoj formi mišljenja, ka drugoj vrsti razumevanja, višoj u poređenju sa empirijskim naučnim znanjem. Obnaživši se u zanosu pokajanja od svoga prethodnog, naš duh kao sa nekog vrhunca uviđa relativnost i uslovnost svih naših praktičnih saznanja. I opet, i opet: Bog se istinski doživljava ili kao Oganj koji očišćuje, ili kao Svetlost koja ozaruje.
 
“Strah Gospodnji je početak mudrosti“ (Ps. 110, 10). Ovaj“ strah se na nas spušta Odozgo. On, taj strah, jeste duhovno osećanje, pre svega Boga, a zatim i nas samih. Mi živimo u stanju straha usled prisustva Boga Živoga i pri saznanju na-še nečistote. Ovakvo je delovanje tog straha: On nas postavlja pred Lice Boga, pred Njegov sud; a mi smo tako nisko pali da naša briga o nama samima postaje duboka patnja, teža od muke kada sebe sagledamo u tami neznanja, u paralizi neosećajnosti, u ropstvu strastima. Ovaj strah je natie probuđenje iz vekovnog ona u grehu. On nam donosi svetlost razumevanja: s jedne strane našeg pogubnog stanja, a sa druge osećanje svetlosti Boga. Divna je priroda ovog blaženog straha: Van njegovog očišćujućeg dejstva ne otkriva nam se put ka savršenoj ljubavi Božjoj Sam On je ne samo početak mudrosti, nego i ljubavi. On potresa našu dušu viđenjem nas samčh takvih kakvi jesmo, i priziva nas Bogu rađajući silnu želju da budemo s Njim. Strah je praćen zapanjenošću pred Bogom koji nam se otkriva. Uviđati sebe kao nedostojnog takvoga Boga, eto u čemu je užas. Biti večito u toj paklenoj tami čiju suštinu mi sagledavamo zahvaljujući netvarnoj Svetlosti, iako tu svetlost još ne vidimo – to u nama izaziva mučnu žeđ da se istrgismo iz teškog zagrljaja našeg pada i da uđemo u sferu nevečernje Svetlosti, ka Bogu svete ljubavi. Samo kroz veru u Boga-Hrista stičemo istinski kriterijum o realnosti nematerijalnog i materijalnog sveta. Ali nam je za to neophodno da celokupno naše biće, privremeno i večno, gradimo na postojanom kamenu zapovesti Hristovih. Mnogi odlaze u rukotvorene hramove na molitvu, ali je jako malo takvih koji nalaze ,,uski put“ koji vodi u nerukotvorenu skiniju sneba (up. Mt. 7, 14).
 
U početku našeg pokajanja izgleda nam da ie vidimo ništa drugo sem našeg unutrašnjeg pakla. Ali, na čudan način, Svetlost koju još uvek ne vidimo već prodire unutra kao živo osećanje prisustva Boga. Ako mi snažno, obema rukama, budemo držali kraj haljine Gospodnje, to će se i čudo našeg rasta u Bogu stalno pojačavati, a pama će početi da se otkriva divni oblik Isusa, i s Njim viđenje nas, ljudi, kako ias je Tvorac zamislio pre sazdanja sveta. Da se usled rečenog bogatstva darova ne bi uzvisilo ljudsko srce, promisao mu daje da se strmim putem uspinje ka ovom saznanju, putem koji iznuruje i um i dušu i telo. S vremena na vreme Bog od podvižnika sklanja Svoju Ruku i tuđinski duh koristi trenutke kada može da pokoleba naše srce i misao. Otuda mi nikada nemamo savršenu sigurnost nego se čak i pri velikom izlivanju milosti ljubljenoga Boga ne „uznosimo“. Tako i apostol Pavle o tome govori u svo joj poslanici Korinćanima: „I da se ne bih pogordio zbog mnoštva otkrivenja, dade mi se žalac u tijelo, anđeo satanin, da me muči, da se ne ponosim“ (2 Kor. 17, 7). Tako je bilo na početku hrišćanstva, tako će biti i do kraja istorije ovoga sveta. Neopisivi su darovi našeg Boga. Kako čovek da se ne ponese pred braćom svojom? Da, uz sadejstvo iste te božanstvene sile može i to da se postigne, jer Sam Bog i jeste Smirenje.
 
Uzeto iz knjige „Viđenje Lica Božijeg“, Beograd 1987
   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *