NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dela savremenih teologa » O SPASAVAJUĆOJ VERI (iz knjige „MORALNE IDEJE VAŽNIJIH HRIŠĆANSKIH DOGMATA“)

O SPASAVAJUĆOJ VERI (iz knjige „MORALNE IDEJE VAŽNIJIH HRIŠĆANSKIH DOGMATA“)

 

Mitropolit kijevski i galički
ANTONIJE

ŠTA TREBA DA SE RAZUME POD „SPASAVAJUĆOM VEROM“ ZASNOVANOM NA OTKROVENJU BOŽANSKOG PISMA?
 
I. Problem samog razumevanja spasavajuće vere kao i različita značenja reči „Vera“.
 
Ko ne zna za božanstvene reči koje kažu da se mi spasavamo verom, i da u veri mi dobijamo opravdanje i da verom postajemo čeda Božija? Ali, da li mnogi od nas razumeju značenje ovih istina? Da li većina nas ume da ih spoji sa drugim izrekama Svetoga Pisma koje za ljude koji ih ne razumeju mogu da se pokažu kao savršeno protivurečne (nelogične) – kao na primer: reči apostola Jakova u kojima se kaže „da se delima opravdava čovek, a ne samo verom“?[1] Da, i nezavisno od ovih reči mnogi ne razumeju zašto u Božijim očima ima cenu to što ja imam uverenost u Njegovo postojanje koje nisu sposobni ni sami zli duhovi da poriču, i koji se bore protiv Boga, i mrze Ga? Nasuprot tome, drugi hrišćani sa drskom upornošću tvrde da čovek ne sme čak ni da koristi svoju sopstvenu snagu volje u borbi sa zlim strastima, nego kažu da je sasvim dovoljno pronicanje razumom u istine vere zbog toga sto ga jedino vera spasava bez učešća dobrih dela. Koliko god da je ovakva tvrdnja čudna, ona se ipak trudi da sebi nađe opravdanje u rečima apostola Jovana: „Svaki koji veruje da Isus jeste Hristos, od Boga je rođen“[2] , i „svaki rođeni od Boga ne greši“.[3] Primetićemo da, ako se na reči Svetoga Pisma opiru mišljenja koja su očito protivurečna jedna drugim, onda pred nama stoji jasna obaveza da objasnimo pravi smisao ovih božanskih reči.
 
Nesporazum će odmah nestati ako shvatimo jednostavno rasuđivanje da se reči – „vera“ i „verovati“ u Bibliji upotrebljavaju u sasvim različitim značenjima; i zato, ako jedan apostol govori da se opravdavamo verom bez dela zakona, a drugi od tog istog Svetoga Duha saopštava nam da nas vera bez dobrih dela ne može spasti, onda oba ova blagovesnika Istine ne protivureče jedan drugome nego govore o različitim predmetima, tako što ovaj prvi u reči „vera“ razume jedno, a drugi – drugo.
 
Pre svega, ovde moramo reći da se ponekad vera razume kao prosto poverenje, na primer u rečima: „Tada ako vam ko reče: Evo ovde je Hristos ili onde, ne verujte“[4] tj. nemajte poverenja. Očigledno je da ovakva vera nema spasavajuću silu, jer njeni predmeti ne moraju da budu samo istine vere, nego se šire i na one ostale. Drugo, rečju vera označava se hrišćansko uzdanje, ili nada: rečeno je da je apostol pogledao na hromog, „videvši da ima veru da će ozdraviti“[5]. Treće, takođe se verom naziva i dobrodeteljni i poslušan Bogu život, kada je Gospod izobličavao fariseje da su oni „ostavili što je pretežnije zakonu – pravdu i milost i veru“[6]; onda u Delima apostolskim govori se da su se „crkve utvrđivale verom“[7]. Dalje, četvrto: ponekad se pod verom razume ne naše duševno raspoloženje,vec sam sadržaj bogootkrivenih istina kako je pisao apostol Juda, brat Gospodnji: „A vi, ljubljeni, izgrađujte sebe svojom najsvetijom verom, moleći se Duhu Svetom, držite sebe u ljubavi Božijoj“[8]. I na kraju, peto: Pod verom se razume i čovekova savršena i duboka iskrenost prema jevanđelskim istinama, a takođe i ljubavi ka Gospodu Isusu Hristu – u tom smislu sv. Prvomučenik i arhiđakon Stefan naziva se čovekom „ispunjenim verom“[9].
 
Evo koliko mnogo raznih značenja u Bibliji daje reč vera. Da li su mudra razna tumačenja koja otpadoše od crkvenog jedinstva, koja „predade Bog u pokvaren um da čine sto je neprilično“?[10] Moramo reći da su svi ti odstupnici od blagodati toliko „zaludeli u svojim umstvovanjima“[11], da su sva ta značenja spasavajuće reči sasvim pomešali, te u potpunom nerazumevanju ovog pitanja tvrde da Biblija toboze govori da je za naše spasenje sasvim dovoljno imati uverenost da je Isus Hristos Sin Božiji? Između ostalog da kažem: nije na nama da ih ukorevamo, braćo! Ako bismo svi mi duboko u sebi imali spasavajuću veru, a ne veru mrtvu, i ako bismo je tako javno pokazivali kao drevni rimski hrišćani o kojima je sv. Pavle pisao da se „o veri njihovoj govori po svemu svetu“[12], onda naravno, ko bi od nas poželeo da beži i traži nove vere? Pobegli bi samo javni zlotvori, neobuzdani lažovi i preljubnici, i slični, koji su se protivili sv. Apostolima. Ali danas mi vidimo da se odeljuju od Crkve ljudi dobrog srca, najviše zbog prostote i neznanja. A za to smo svi mi, braćo, krivi; svi koji sobom ne svedočimo istiniti život po veri, ne samo to, nego čak i ne želimo da proniknemo u stvarni smisao Božijeg otkrovenja, i da tako zabludele na istiniti put obraćamo. To se odnosi i na ovo pitanje o spasenju verom ili delima: Znamo da se reč vera u Bibliji razume u raznim značenjima, i da je vera bez dela mrtva; ali na veliku našu sramotu ne znamo šta konkretno treba da se razume pod tom verom kroz koju se spasavamo blagodaću, tj. ne našim zaslugama nego darom Božijim; takođe ne znamo kako ona treba da se začinje u čovekovom srcu; kako ona pokazuje svoje prisustvo u čoveku, i kakve rezultate treba da donosi. O tome mi vrlo retko i neizainteresovano istražujemo a nazivamo sebe nekim nosiocima vere, a da u isto vreme na nasu sramotu ne znamo šta se u Bibliji podrazumeva pod verom – verom koja spasava ili opravdava čoveka.
 
II. Uslovi rođenja i očuvavanja vere
 
A sada da pregledamo Novi Zavet i utvrdimo u kavim se pojavama unutrašnjeg života pokazuje ta vera koja spasava čoveka; i to pre svega, da pogledamo koji su pokreti duše potrebni kao neophodni uslovi za začetak hrišćanske vere. Odstupnici od Pravoslavlja tvrde da se u nama vera u Isusa Hrista pojavljuje sasvim nezavisno od raspoloženja našeg života, i to iznenada i natprirodnim putem; a po drugim tumačima, vera se ispoljava kao prosto apstraktno ubeđenje misli koje kasnije utiče na dušu. A mi ćemo, naprotiv, sada videti da to nije tako; naime, poveroati u Hrista može samo onaj čije srce traži pravednosti, i ko dobrovoljno stremi ka dobrom i gnusa se od zla; a ko ne poseduje takav pravac volje taj ne može da poveruje pa makar on znao sve dokaze u korist hrišćanske vere, kao i sva drevna proroštva o Hristu. U tom smislu i Gospod se obraća farisejima koji su se uvek bavili izučavanjem Svetog Pisma: „I nećete da dođete k meni da imate život. Poznajem vas da ljubavi Božije nemate u sebi. Ja sam došao u ime Oca svojega i ne primate me; ako drugi dođe u ime svoje, njega ćete primiti“.[13] Još je jasnije Gospod govorio svim Judejima o zavisnosti vere u Njega, o ljubavi i pravdi: „Kazao sam vam istinu i ne verujete mi. Zato vi ne slušate, jer niste od Boga“[14]. Ranije im je Gospod otvoreno govorio da su oni deca đavola i da zbog toga ne razumeju Njegove reči, a na drugom mestu rekao je: „Vi ne verujete jer niste od ovaca mojih“[15], a svojim učenicima obećao je da ce Duh Božiji koji će doci posle Njegovog odlaska, „izobličiti svet za greh, za pravdu, za sud: za greh – što ne veruju u mene“.[16] Na osnovu toga Gospod i ovde priznaje kao jedinu prepreku za veru čovekovu zlu samovolju. U tom duhu i apostol Jovan upozorava verujuće, da onaj „koji nije od Boga ne sluša nas“,[17]tj. ne može da poveruje. I tako, pre nego što čovek dobije veru on mora da zavoli dobro i da mrzi zlo, to jest da se pokaje. Zbog toga je Gospod ukoravao fariseje rečima „ne raskajaste se da bi mu (Preteči) poverovali“.[18] Zato je i samo Hristovo javljanje u svet već bilo od Preteče upozoreno propovedanjem o „krštenju i pokajanju“; čak i Sam Gospod je prvo prizivao ka pokajanju pa tek onda k veri: „Pokajte se i verujte u Jevanđelje“.[19] Ako u nama vera proklija ona to ne može drugacije nego kroz podvig blage želje, i to je sasvim razumljivo da se „kroz dela usavršava i vera“ – kako kaže apostol Jakov[20]; a nasuprot tome ljudi od bezakonja trpe „brodolom same vere“,[21] koja jedino može da se očuva „u čistoj savesti“,[22] i na taj način da se predstavlja kao delo stalnoga „podviga“,[23] sa kojim se hrišćanin podvizava, ili kako je rečeno u poslanici Galatima, da se ona javlja kao jedan od plodova čistog duhovnog života, zajedno sa milosrđem i uzdržavanjem.[24] Nije li nam već jasno iz sveštenih kazivanja to o čemu je govorio božanstveni Zlatoust: „Niko od onih koji se nalaze u zlabludi ne želi da se obrati veri, dok prethodno na sebe ne naloži dobar život, i isto tako, niko neće ostati u neverju ako prethodno ne reši da zauvek ostane zlim“.[25]
 
Neka se utišaju sledbenici savremenih lažnih učenja koji misle da nema potrebe da se čovek bori sa strastima, nego je navodnoa samo dovoljno da se očekuje božanstveni poziv ka veri da bismo se u njoj umirili. Takvi ljudi nikada neće biti sposobni da poveruju, jer istinita spasavajuća vera ne dolazi bez podviga, i zato čoveku ne može da podari spasavajuću veru čak ni vaskrsli iz mrtvih, uostalom kao što se to da videti u priči o bogatašu i Lazaru, jer da su bogataševa braća videla vaskrslog Lazara sigurno bi se ubedila da postoji budući život, no to bi bilo nasilno i spoljašnje ubeđenje sa kojim se zadovoljavaju današnji sektaši, ali takvo ubeđenje Gospod ne naziva verom nego kaže: „Ako neko i iz mrtvih vaskrsne neće poverovati“.[26] Nema vere bez podviga. Koja je vera spasonosna za čoveka bez dela zakona? Ta vera koja i jeste podvig, koja i počinje i podržava se, i koja se usavršava, ali nikako bez sadejstva blagodati i to upućivanjem svoje volje prema dobru, prema ljubavi, prema čistoj savesti i molitvi. Nas spasava vera, tj. to potpuno prožimanje našeg srca Hristovim životom; ali posedovanje vere bez dobrih dela je neostvarivo, jer ta dobra dela nisu „dela zakona“ koja su ukinuta Jevandjeljem, tj. različiti starozavetni obredi, nego dobra dela Novog Zaveta.
 
Imaš li takvu veru, o hrišćanine? Cime se u tebi podržava ubeđenje u istine Otkrovenja? Ako samo običajem, predanjem i spoljašnjim dokazima, ili naučnim, onda znaj da to još nije vera. Jedino te može spasiti vera koja se osniva na utvrđenoj ljubavi prema pravdi; na čistoj savesti, na stremljenju prema svetosti i pokajanju.
 
III. Dva spasavajuća predmeta Hristove vere. Prvi – odbacivanje sveta.
 
Pogledali smo uslove za zadobijanje spasavajuće vere, ali ona nas spasava i privodi ka svetosti naravno ne samo kroz pojavu nego i u skladu sa tim predmetom u koji hrišćanin mora da veruje.Iz cega se sastoji opšti sadržaj spasavajuće vere?
 
Sveštene knjige kažu da je potrebno verovati u Isusa Hrista kao Sina Božijeg, ali mnogo će pogresiti onaj koji misli da se to ovde razume prosto kao saglašavanje našeg uma sa tom istinom. Evo šta kaže sveti Jakov za tu veru: „Ti veruješ da je jedan Bog; dobro činiš; i đavoli veruju i drhte“.[27] Možda će na to neki odgovoriti tvrdnjom da apostol ipak nije govorio o istovetnoj neplodnoj i na čistom razumu zasnovanoj veri u Isusa Hrista, koja po mišljenju jeretika ne može samo da bude na čistom razumu, nego da ta vera može sama od sebe da razmekša srce verujućeg i tako da ga pokrene prema ljubavi i dobrim delima. Ovim prigovaračima predložićemo drugi navod iz kojeg se jasno vidi da sama živa ubeđenost u silu Hristovu ne može da donese spasenje čoveku, zato što pod spasavajućom verom u Hrista treba razumeti sasvim nešto drugo. Evo i svetih reči: „Mnogi će mi reći u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li mi u ime Tvoje prorokovali, Tvojim imenom demone izgonili, i Tvojim imenom čudesa mnoga tvorili?“[28] Prevarice se mnogi koji smatraju da će se spasti samo golim ubeđenjem u božanstvo Isusa Hrista ili pogrešnim oslanjanjem na apostola Pavla, koji je protivurečno tome jasno rekao: „Ako znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam“.[29] Nego opet da se vratimo našem pitanju: koja sve svojstva treba da ima ta vera u Isusa Hrista, koja su dovoljna za spasenje po rečima ovog apostola, kao i apostola Jovana? Ili mi u nekog drugog Hrista treba da verujemo? Ne daj Bože! Nego vera u Hrista postaje spasavajuća onda kada ona proizilazi iz potražnje naše dobre savesti, te se u tom slučaju ona odnosi ne samo na ličnost Isusa Hrista nego na sav njen unutrašnji sadržaj, i prema kvalitetima tog života koji je On u Svojoj ličnosti doneo na zemlju.
 
Apostoj Jovan nam jasno govori da baš taj život koji je Hristos doneo jeste predmet jevandjelske vere: „U Njemu beše život, i život beše svetlost ljudima“.[30] „Život se javi, i videli smo, i svedočismo, i objavljujemo vam Život večni, koji beše u Oca, i javi se nama“.[31] Evo, ovim smo saznali da vera u Isusa Hrista postaje spasavajuća tada kada se ona ne prostire isključivo na spoljašnja svojstva Njegove ličnosti nego i na taj život koji je On otkrio u Sebi. Kakav je to život? On se sastoji iz dva načela, i oba treba da se usvoje verom da bismo zadobili spasenje.
 
Prvo, početak toga života pokazuje se u odricanju od sveta kao i svih ovosvetskih tokova koji se protive Jevandjelju, da bismo tako osudili svet koji leži u zlu isto tako kako ga je osudio i Sveti Duh: „o grehu, o pravdi, o sudu“. Šta to znači? Znači, da je svet proniknut načelima egocentrizma, gordosti i osvete, a ljubav, svepraštanje i smirenje poznati su samo sinovima carstva Božijeg, koje ce baš zbog toga ostali svet uvek mrzeti, kako to svedoče i reči Otkrovenja kada je Kain mrzeo Avelja i ubio ga. „A zbog čega ga zakla? Jer dela njegova bejahu zla, a brata mu pravedna“.[32] Mi ćemo sada videti da se spasavajuća vera u Isusa Hrista pre svega sadrži u tome da se bez obzira na ovu mržnju i preteću telesnu smrt, ne sme verovati sili ovog zlog sveta, nego treba na njega da se gleda kao na utvaru, ili zavođenje. Evo sta nam kaže Otkrovenje. Ono pre svega veru u Hrista stavlja u najtesniju vezu sa odricanjem od ovosvetskih predrasuda. „Braćo moja“ – govori apostol Jakov, „ne gledajući ko je ko, imajte veru u našega Gospoda slave Isusa Hrista“[33], itd. Isto tako i sv. Pavle skreće našu pažnju na to da je nemoguće dobiti spasavajuće poznanje Boga, dok se ne prestane sa „saobražavanjem ovom veku“,[34] i naglašava posebnu pohvalu Avraamu kada je ovaj poverovao Bogu vise nego stihijama i zakonima sveta: „I kada nije bilo nikakve nade, on sa nadom poverova da će biti otac mnogim narodima“.[35] Ne može se drugačije očuvati vera u Hrista osim da se odbace ovosvetska mudrovanja i njena logika: „Mi propovedamo Hrista raspetoga, Judejcima sablazan, a Jelinima ludost“.[36] Evo zašto je spasonosan dogmat o vaskrsenju – samo zato što mi u njemu priznajemo tu sablazan i bezumlje pred ovim svetom za večno trajuci i istiniti život, inače zbog toga je i rečeno: „ako ispovedaš ustima svojim da je Isus Gospod, i veruješ u srcu svojem da ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen“.[37] Zbog toga je ova vera spasavajuća jer se samo njom pobeđuje ovaj svet koji srlja u pogibao: „Ko je taj koji pobeđuje svet do onaj koji veruje da je Isus Sin Božiji“.[38] I zato, onaj koji nema ove pobede nad svetom u veri Hristovoj on sa svetom i umire; ko je sa svetom taj nije sa Hristom, i on boravi u smrti. To je Gospod nedvosmisleno potvrdio neprijateljima Svojim sa sledećim rečima: „Vi ste od ovoga sveta, ja nisam od ovoga sveta. Zato vam rekoh da ćete pomreti u gresima svojim; jer ako ne poverujete da Ja jesam, pomrećete u gresima svojim“.[39] I tako, vera u Hrista sjedinjuje se sa neverom u svet, a uz to i sa primanjem mržnje od strane sveta, u kojem se po rečima sv. Petra kao zlato u ognju proverava vera Hristova.[40]
 
Ako u Hristovu veru bezuslovno ulazi i odricanje od sveta, onda se razume da hrišćanin, pa makar i da ne sumnja u božanstvo Isusa Hrista, ne može da kaže da veruje u Njega, sve dok se ne odrekne od zavođenja ovog sveta. Evo zašto apostol Pavle u drugoj poslanici Korinćanima, koji naravno, uzgred rečeno, nisu sumnjali u Hristovu ličnost, od nas traži da proveravamo sami sebe da li smo u veri;[41] u tom istom smislu je i Kološanima postavio uslov: „Da (ako) ostanete u veri utemeljeni i postojani“.[42] Ne samo što hrišćanin ne može da veruje ovom ogrehovljenom svetu, nego čak i pritisak ovosvetskog duha koji preti smrću nije spojiv sa razumevanjem istinite vere. „Gde je vaša vera“[43] – tako Gospod ukorava učenike koji su uplašeni od smrtonosne morske bure. I na kraju imamo i niz dugačkih primera spasavajuće vere u Starom Zavetu, koji su navedeni u jedanaestoj glavi poslanice Jeverjima; oni su ništa drugo do primeri prezrenja sveta koji su rukovodjeni glasom savesti, uostalom kako je i rečeno: „Verom pobediše carstva, činiše pravdu, zatvoriše usta lavovima“.[44]
 
I tako, sledbeniče Hristov, budno prati da li tvoja vera u Hrista zamenjuje veru u sile ovog sveta kao i nade na njega? Ako ne, i ako njoj ustupaš skromno mesto u mnoštvu tvojih ovosvetskih nadanja i očekivanja, onda sigurno znaj da u sebi nemaš spasavajuću veru u Hrista; tu veru bez koje se „ne može ugoditi Bogu“; jer se u tome i sastoji blagougađanje Bogu verom, da se ne bismo rukovodili grehovnim načelima ovog sveta nego imali uverenost u nevidljivo, i da na očekivano gledamo lepšim poletima duha kao na ostvareno, uz to privodeći i reči Gospodnje: „Blaženi koji ne videše a poverovaše“.[45]
 
IV. Pozitivni sadržaj spasavajuće vere u Hrista.
 
Pomenuta 11. glava poslanice Jevrejima ne ograničava se samo pokazanim odričnim svojstvom Hristove vere: ona raskriva i pozitivne kvalitete. Verovati u Hrista znači verovati u ljubav, kroz Njega dobijeno svoje više opravdanje; priznavati tu ljubav za uzvišeni zakon života i njome se rukovoditi; u tom smislu posebno su važne sledeće reči: „Verom Mojsej više voljaše da strada sa narodom Božijim nego da ima privremenu nasladu greha, smatrajući porugu Hristovu za veće bogatstvo od svega blaga egipatskoga“.[46] Obratite pažnju, dok je apostol navodio primere poslušanja volji Božijoj i prezir prema ovom svetu, on je prosto govorio o veri, a ovaj podvig ljubavi prema braći on direktno stavlja u vezu sa delom Hristovim.
 
Ali neko će reći, molim vas, ako je to tako da li je onda za spasenje potrebna vera u Hristovu sopstvenu ličnost i u njeno božansko dostojanstvo? Nije li dovoljno da se samo veruje u carstvo ljubavi? O ne, nikada! I zaista, mi u našoj prirodi imamo mnogo urođene simpatije prema ljubavi, ali kako je ona bez oslonca i slučajna, te ako je sav njen oslonac samo u našem duhu – danas se pred njom preklanjamo a sutra je preziremo; danas smo bili ubeđeni da ljubav može da pobedi, a sutra ili prekosutra mi ćemo se uz daleko jasnije dokaze ubediti da se ustrojstvo života i sveta protivi svojstvu ljubavi, sa kojom ni jedna samostalna ličnost a ništa manje ni zajednica preživeti ne može! Samo uverenost da je tu ljubav sa kvalitetom konačnog rukovodioca života doneo Logos (Reč), odnosno samo vera u božanstvenu silu Onoga koji je Sebe nazivao ljubavlju može da uznese na stepen tvrde vere te plašljive zamahe duše pomoću kojih ona teži prema ljubavi. Vera u božanstvo Isusa Hrista i jeste spasavajuća zato što se njom, i samo njom, uzdiže i utvrđuje ljubav koja nas privodi Bogu, i zaista – ne spasavamo se svojim silama nego „blagodaću kroz veru“.[47]
 
O ljubavi kao o predmetu vere evo kako je pisao božanstveni Jovan: „Mi smo poznali i poverovali u ljubav koju Bog ima prema nama“[48] . Samo kroz Bogom otkriveno poznanje da je Bog ljubav poznali smo da naša ljubav nije slučajno osećanje nego viša istina života, tako da „koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bog u njemu“.[49] U ovim svetim i životvornim rečima mi vidimo da je zaista nemoguće da se voli u odsustvu vere u Hrista, takodje vidimo da je ta vera, vera u Hrista ljubećeg, vera u Njega, kao u ljubav koja je kroz Njegov dolazak postala viši zakon života, Koji je početak svake istine.
 
Nema ljubavi i istine bez Hrista, ali i spasenje se Hristovo daje samo onima koji veruju u Njega, i to baš kao u izvor života i istine. Mi smo već naveli Njegove reči kojima On osuđuje one koje veruju u Njega samo kao ličnost, ali evo i drugih reči kojima nam Spasitelj direktno pokazuje u koja Njegova svojstva treba da se veruje da bi se zadobilo spasenje: „Verujte u Jevanđelje“[50]; „Imajte veru u svetlost da budete sinovi svetlosti“[51]; i naposletku, On otvoreno kaže da ne traži ličnu privrženost koja je izražena prema Njemu nego prema putevima života koje je Sobom on pokrio: „Ako ne tvorim dela Oca svojega ne verujte mi“.[52] I tako, vera u Hrista jeste spasavajuća samo u tom slučaju ako je ona u isto vreme vera i u ljubav Njegovu. Ali u ljubav može da poveruje samo onaj ko je naučio da voli; ako je naša prirodna ljubav nemoćna bez vere, onda je vera u ljubav Hristovu nemoguća bez sadejstva njegove potpuno slobodne ljubavi; o tome je pisao i apostol: „U Hristu Isusu niti što vredi obrezanje ni neobrezanje, nego vera koja kroz ljubav dela“.[53] Naša vera u Hrista se utvrđuje toliko koliko uzrasta naša ljubav, a i obrnuto, po meri uzrastanja vere prosvećuje se ljubav; uvecava se hrišćanska radost i u potpunoj svojoj ništavnosti se predstavljaju ovosvetska zavođenja: imati u Hrista veru koja spasava to znači razvijati u sebi ljubav i stremiti ka Njegovom savršenstvu. Po rečima samog apostola Pavla, mi postajemo sinovi Božiji verom u Hrista Isusa samo zbog toga što, „koji se god u Hrista krsti, u Hrista se i oblači“,[54] to jest, prožeti Njegovim osećanjima i ljubavlju,[55] zato što se sa njom dostiže i samo „poznanje Gospoda našega Isusa Hrista“[56].
 
To poznanje koje se zasniva na čežnji (stremljenju) da se u sebe usvoje Hristove dobrodetelji, koje u nama izgrađuju spasavajuću veru, i za koje je sv. Jovan rekao da „svaki koji veruje da je Isus Hristos, od Boga je rodjen“.[57] U tom usinovljenju, u Bogu, kroz upodobljenje Hristovom duhu[58] otkriva se i konačni cilj te spasavajuće vere, koja se usvaja ne samo spoljašnjim putem nego se u nama utvrđuje kroz naše stremljenje ka dobru. Da bismo imali tu spasavajuću veru u Hrista treba da se dobrovoljno udaljimo od pohota ovoga sveta, da u sebi razvijamo i podržavamo ljubav, i tako priznamo ovaploćenog Nosioca uzvišene ljubavi istinitim i bespočetnim Sinom Božijim, i da kroz to priznanje ponovo uzdižemo tu svoju ljubav do beskonačnosti.
 
Mitropolit Antonije, „Moralne ideje važnijih hrišćanskih dogmata“, Njujork, 1963. g.
(izvornik napisan 1890.)
 

Sa ruskog

Protojerej Ljubo Milošević.
 


 
NAPOMENE:

  1. Jak 2, 24
  2. 1.Jn 4,7
  3. 1.Jn 5, 18
  4. Mt 13, 21
  5. Dap 14, 9
  6. Mt 23, 23
  7. Dap 16, 5
  8. Jd st. 20-21
  9. Dap 6, 5
  10. Rim 1, 28
  11. Rim 1, 21
  12. Rim 1, 8
  13. Jn 5, 40-44
  14. Jn 8, 46-48
  15. Jn 10, 26
  16. Jn 16, 8-9
  17. 1.Jn 4, 6
  18. Mt 21, 32
  19. Mk 1, 15
  20. 2, 22
  21. 1.Tim 1, 19
  22. 1.Tim 3, 9
  23. 1.Tim 6, 12
  24. Gal 5, 22
  25. Jevanđelska beseda, str. 337
  26. Lk 16, 31
  27. 2, 19
  28. Mt 7, 22-24
  29. 1.Kor 13, 2
  30. Jn 1, 4
  31. 1.Jn 1, 2
  32. 1.Jn. 3, 12
  33. Jak 2, 1-10; up. 1.Jn 2, 17
  34. Rim 12, 2
  35. Rim 4, 12
  36. 1.Kor 1, 23
  37. Rim 10, 9; up. Kol 2, 12
  38. 1.Jn 5, 5
  39. Jn 8, 23-24
  40. 1.Pt 1, 7
  41. 13, 5
  42. 1, 23
  43. Lk 8, 25
  44. stih 33
  45. Jn 20, 29
  46. stihovi 24-26
  47. Ef 2, 8
  48. !. Jn 4, 16
  49. isto
  50. Mk 1, 13
  51. Jn 12, 36
  52. Jn 10, 37
  53. Gal 5, 6
  54. Gal 3, 27
  55. up. Fil 2, 5
  56. 2.Pt 1, 8
  57. 1.Jn 5, 1
  58. up. 1.Jn 3, 2

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *