NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna crkva i rimokatolicizam » O SJEDINJENJU PRAVOSLAVNE I RIMOKATOLIČKE CRKVE KOJE PRIPREMA VATIKAN

O SJEDINJENJU PRAVOSLAVNE I RIMOKATOLIČKE CRKVE KOJE PRIPREMA VATIKAN

<p claARHIMANDRIT GEORGIJE KAPSANIS
iguman manastira Grigorijat na Svetoj Gori
O SJEDINJENJU PRAVOSLAVNE I RIMOKATOLIČKE CRKVE KOJE PRIPREMA VATIKAN
 

 
Projava prijateljskog raspoloženja nekih krugova unutar Pravoslavne Crkve prema rimskom papi izazivala bi manju zabrinutost kod većeg broja neravnodušnih pravoslavnih ljudi, ako bi bile primetne nekakve izmene u politici Vatikana. Međutim unija se sve više nadvija, prvenstvo i nepogrešivost pape deklarišu se po svakom povodu, a vatikanska diplomatija čini svemoguće da bi pomogla objedinjenje sa pravoslavnima na osnovu odluka Florentinskog i Drugog vatikanskog koncila, koji su pozivali pravoslavnu braću „šizmatike“ – da se vrate u okrilje „istinske“ papske Crkve.
Papizam, koji uzima u obzir ne samo odluke Sedam Vaseljenskih Sabora već, pre svega, povezan je sa odlukama četrnaest sopstvenih „vaseljenskih“ sabora, ne može da traži drugi put za sjedinjenje sa pravoslavnima, osim njihovog „vraćanja“. Tako, u odlukama Drugog vatikanskog koncila. Bez obzira na neke neznačajne korake Vatikana prema pravoslavnima, dogmati o papinom prvenstvu (primatu) i nepogrešivosti, ne ograničavaju se i ne utišavaju, već naprotiv, pridaje im se veći značaj u odnosu na odluke Prvog vatikanskog koncila.
„Drugi vatikanski koncil nije prestao da pridaje veliki autoritet papinom položaju, pri čemu ide do tog stepena, da su neki njegovi ushićeni poštovaoci na Saboru počeli smatrati, da Glava Crkve već nije Hristos, već Petar, a kroz njega i papa“[1] Što se tiče promene pogleda rimokatoličke crkve, treba imati u vidu da „reč ide o promeni spoljašnje politike i društvenog vida rimske crkve, a ne o unutrašnjoj reformi njenog veroučenja“.[2]
Same rimske pape s vremena na vreme potvrđuju beskompromisnu odlučnost papizma da odbrani svoje dogmate. Tako papa Pavle VI u svojoj prvoj poslanici nakon izabiranja „Ecclesi amsuam“ (od 6 avgusta 1965 g.)“ izjavio je: „Greše oni, koji misle da mi odbacujemo svoje privilegije, koje nam je dao apostol Petar“.[3] I papa Jovan Pavle II u poslanici „Lumen Orientalis“ (od 25 marta 1995 g.) potvrđuje to isto: „Svaka diskusija o mogućnosti objedinjenja Crkava pretpostavlja bespogovorno priznavanje papinog prvenstva, koje je ustanovljeno od srane Boga, kao „večnog“ vidljivog načela i osnove jedinstva“.[4] Tako da je teško gajiti iluzije o mogućnosti dostizanja dogovora između rimokatoličke i Pravoslavne Crkve na osnovu njenog modernisanja, već samo na osnovu Apostolske Vere, one vere, koju je do danas sačuvala Pravoslavna Crkva.
Svako, ko pažljivo proučava stadijume koji su prošli odnosi pravoslavnih i rimokatolika, primećuje da Vatikan ima plan, koji će se postepeno ostvarivati, dok se ne dogodi „ujedinjenje“. O planu Vatikana da ostvari ujedinjenje pravoslavnih i katolika profesor Jovan Karmiris je pisao „Papa Pavle VI i njemu bliski katolički bogoslovi, su izradili odlično osmišljen, široki program rimocentričnog ekumenizma, bliskog latinskoj eklisiologiji“.[5]
Mitropolit peristerionski Hrizostom pojašnjava, o kakvoj vrsti ujedinjenja se govori: „Braća katolici direktno ili indirektno daju da se shvati da Pravoslavna Crkva može da se objedini sa rimokatoličkom posredstvom konsolidacije, a slično i paralelnim procesima koji postoje između nje i unijata.“[6] Poznati grčki bogoslov. o. Jovan Romanidis govorio je poverljivom razgovoru sa katoličkim biskupom, koji mu je govorio o planu Vatikana, u saglasnosti sa kojim objedinjenje Crkve ne dolazi sa vrha (to jest ne kroz episkope, bogoslove i dijalog između njih) već odozdo – posredstvom takozvanog narodnog ekumenizma.
Za ostvarenje rimocentričnog plana već su preduzeti sledeći koraci.
 
1. Skidanje anatema iz 1054. godine, ali ne i odbacivanje spornih dogmatskih pozicija.
 
2. Razmena poseta crkvene jerarhije i darovi u vidu Svetih Moštiju i Ikona koje je Vatikan doneo. Na taj način, stvara se utisak, da je Vatikan prijateljski raspoložen prema Pravoslavlju.
 
3. Otpočinjanje bogoslovskog dijaloga. Njegov cilj je – uzajamno priznavanje Tajni, sveštenstva i apostolskog prejemstva, i kao konačno, priznavanje Crkvi kao „sestara“.
 
4. Bez obzira na prekid međucrkvenog dijaloga, u vezi sa unijatskim problemom (Baltimor, 2000 godine) on je bio obnovljen bez rešavanja problema Unije. (Štaviše, unijati su učestvovali u dijalogu sa pravoslavnima kao punopravni učesnici procesa pregovaranja). Očigledno je, da iako se unija kao metod ujedinjenja na rečima i osuđuje, u stvarnosti se ona koristi od katolika kao jedinstveni put ka jedinstvu (u saglasnosti sa odlukama Drugog vatikanskog koncila).
Sadašnji papa, Benedikt XVI, u poslanici unijatskom arhiepiskopu Ukrajine, Ljubomiru Huzaru, pozdravio je borbu unijata da očuvaju svoj identitet i nezavisnost: „U grko-katoličkoj crkvi, koja se nalazi u punom opštenju sa naslednikom apostola Petra, postoji dvostruki zadatak, koji se sastoji u očuvanju istočne tradicije u okvirima katoličke crkve i pomaganju zbližavanju dve tradicije, svedočeći da one nisu samo bliske, već i sastavljaju duboko jedinstvo u svojoj različitosti“.[7] U Efesu, taj isti papa je ponovo istupio u podršku Unije, „koja je po njegovom mišljenju najbolji put ka jedinstvu Crkve“.[8]
Činjenica da je papizam osnovao unijatske „crkve“ na kanonskoj teritoriji svih drevnih crkava Istoka, svedoči o očuvanju kursa prema Uniji, kao sredstvu i standardu „objedinjenja“ i vraćanja Pravoslavnih i drugih ispovedanja Istoka u okrilje Rima.
 
5. Izrada, demonstracija i podrška novih teorija, u saglasnosti sa kojima se dogmati o Filioque, papinom primatu i nepogrešivosti, od strane rimokatolika tumače na taj način, da postaju „prihvatljivi“ za pravoslavne.[9] Pre oko 40 godina učestvovao sam na skupu pravoslavnih bogoslova Atine. Na taj skup bio je pozvan i poznati klirik rimokatoličke crkve, Pjer Dibre. Tada nam je rekao: „Mi formulišemo dogmat o prvenstvu pape, na taj način, da bi ga vi primili“. Primetio sam da značaj ima ne formulacija, već suština. Mi nikada nećemo prihvatiti dogmat o prvenstvu u tom smislu, kako ga podrazumeva rimski papa.
 
6. Održavanje pravoslavno-katoličkih bogoslovskih konferencija, koje tobož, promovišu pravoslavnu duhovnost i koje usađuju ideje stremljenja ka jedinstvu, bez obzira na sve dogmatske razlike.
 
Do sada, većina pravoslavnih bogoslova je polazila iz činjenice da između Pravoslavne i rimokatoličke crkve postoje određene dogmatske protivrečnosti bez čijeg rešavanja ne može biti nikakvog ujedinjenja. Sada i neki pravoslavni su počeli da govore o tome, da imamo jednu veru, jedno predanje i da postoje određeni preduslovi pod kojima bi mogli priznati papino prvenstvo.
Ovde bi želeli, pre svega, da naglasimo: Pravoslavna Crkva nikada nije priznavala, da je nakon raskola, kod pravoslavnih i rimokatolika ostala jedna vera i jedno predanje. O tome svedoče veliki jerarsi i bogonosni Oci. Kao što su Sveti Grigorije Palama, Sveti Marko Efeski, Sveti Meletije Pigas, Prepodobni Nikodim Svetogorac, Sveti Nektarije Eginski, Dositej Jerusalimski i mnogi, mnogi drugi. O tome svedoče i saBorne odluke pravoslavnih patrijarha iz 1848., 1868 i 1895. godine. Pa i prosti pravoslavni narod, bez obzira na teškoće turske vladavine i sistematsku latinsku propagandu, a takođe i pritisak s vremena na vreme od strane Unije, nisu menjali svoju Veru, već su ostali verni dogmatima svoje Crkve.
Iščekivano ujedinjenje, koje se evo već nekoliko decenija pažljivo priprema od strane Vatikana, neće biti prihvaćeno od većine pravoslavnih, već će samo dovesti do raskola, jer se u osnovu tog ujedinjenja ne pretpostavlja rešavanje dogmatskih razmimoilaženja, ne katoličko odbacivanje svojih jeretičkih dogmata (Filioque, prvenstvo pape, tvarna blagodat itd) već njihovo novu tumačenje.
Naravno, naša zajednica, obremenjena idejama globalizacije i „novog svetskog poretka“ nema, nažalost, duhovnu osetljivost pravoslavnih, koji svojevremeno nisu prihvatili Florentinsku uniju. Ali i danas ima dovoljno svesnih pravoslavnih hrišćana, koji će se suprotstaviti svakom pokušaju ujedinjenja, koje bi se učinilo na osnovu Istine, čuvane u Pravoslavlju. Zabrinutost, koju kod mnogih pravoslavnih izazivaju događaji poslednjih godina, dokazuje da je pravoslavna svest kao i ranije živa.
Tako da oni, koji danas streme ujedinjenju, treba da se zamisle: zar neće, umesto savladavanja razlika, oni dobiti raskol jedne pravoslavne pastve.
 


 
NAPOMENE:

  1. Καρμίρη Ι. Ορθοδοξία και Ρωμαιοκαθολικισμός. Αθήναι, 1964. Τ. Ι. Σ. 25.
  2. Καρμίρη Ι. Ukaz. soč. Τ. ΙΙ. Σ. 170.
  3. Ενθ’ ανωτ. Σ. 171.
  4. Παναγόπουλου Ι. Το Βατικανό και η Ένωση των Χριστιανικών Εκκλησιών. Εφημ. Καθημερινη. 30/7/1995.
  5. Καρμίρη Ι. Ukaz. soč. Τ. ΙΙ. Σ. 170.
  6. Χρυσοστόμου-Γεράσιμου (Ζαφείρη), μητροπολιτου Περιστερίου. Ορθοδοξία και Ρωμαιοκαθολικισμός. Ο αρξάμενος Θεολογικός Διάλογος. Γεγονότα και σκέψεις // Θεολογία. Τ. 53 (1982). Σ. 77.
  7. Καθολική. Φ. 3046/ 18-4-2006.
  8. Ορθόδοξος Τύπος. 8/12/2006.
  9. Sm.: Γεωργίου (Καψάνη), αρχιμ. Καινοφανείς θεολογικές απόψεις εν όψει των διαλόγων // Παρακαταθίκη. Τ. 43/2005; Δημητρίου (Γρηγοριάτου), ιερομ. Η Ρωμαιοκαθολική Clarification (Διασάφησις) επαναβεβαιώνει το Filioque // Παρακαταθίκη. Τ. 52/2007.

 


Prevod sa ruskog:
Stanoje Stanković

Izvor:
Pravoslavie.ru

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *