NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dela savremenih teologa » O SAVRŠENSTVU HRIŠĆANSTVA I NESAVRŠENSTVU HRIŠĆANA

O SAVRŠENSTVU HRIŠĆANSTVA I NESAVRŠENSTVU HRIŠĆANA

Nikolaj Aleksandrovič Berđajev

O SAVRŠENSTVU HRIŠĆANSTVA
I NESAVRŠENSTVU HRIŠĆANA

 
<p claPreveo sa ruskog:
Predrag R. Dragić Kijuk

<p cla 
<p claIII IZDANJE
BEOGRAD, 1996.
 


 

I
 
Kod Bokača[1] ima jedna priča o Jevrejinu koga je njegov prijatelj hrišćanin pokušao da preobrati u hrišćanstvo. Jevrejin, koji se priklonio prihvatanju hrišćanstva, poželeo je da pre konačne odluke otputuje u Rim gde bi, posmatrajući ponašanje pape i kardinala, shvatio život ljudi koji su vredni glave Crkve. Hrišćanin se, preobraćajući Jevrejina u hrišćanstvo, uplašio da njegovo celokupno zalatanje ne prođe uzaludno jer će Jevrejin, kada uvidi svu izopačenost potpuno ostvarenu u Rimu, na kraju izgubiti svaku želju za krštenjem. Jevrejin je otputovao u Rim i spoznao licemerje, obeščašćivanje, razvrat, proždrljivost, koristoljublje – koji su u to vreme gospodarili papskim dvorom, centrom rimske duhovnosti. Kao rezultat takvog ispitivanja usledilo je iznenađenje. Kada se Jevrejin vratio njegov prijatelj hrišćanin ga je strahom ispitivao o utiscima iz Rima. Međutim, dobio je odgovor koji je bio neočeknvan i veoma smislen: ako se hrišćanska vera mogla održati i pored izopačenosti i podlosti, koje je on sagledao u Rimu, to potvrđuje da hrišćanstvo zaista jeste jedina istinska vera, jer se, bez obzira na sve nečistote, učvrstila i rasprostanila! I Jevrejin je postao hrišćanin. Čak ukoliko sam Bokačo to i nije imao u vidu, u ovoj se priči ukazuje sadašnji put zaštite hrišćanstva, jer najbolja primedba protiv hrišćanstva – jesu sami hrišćani. Naime, hrišćani sablažnjavaju one koji hoće da se priklone hrišćanskoj istini.
Ovakvi argumenti protiv hrišćanstva naročito se zloupotrebljavaju u naše doba. U našem malovernom veku, veku široke rasprostranjenosti neverovanja, o hrišćanstvu se donosi sud po hrišćanima. U prošlim vremenima, vremenima vere, o hrišćanstvu se mislilo pre svega prema njegovoj večnoj istini, prema njegovom učenju, prema njegovim dogmatima. Ali naše doba je isuviše preokupirano čovekom i čovečanskim. Loši hrišćani su sobom zaklonili istinito hrišćanstvo; loša dela hrišćana, njihovo izopačavanje hrišćanstva, njihovi prestupi, više padaju u oči no velika istina hrišćanstva. O hrišćanstvu i mnogi ljudi našega veka misle na isti način: posmatrajući ga spolja rasuđuju o njemu po hrišćanima, i to po današnjim izopačenim hrišćanima. Ali, hrišćanstvo je religija ljubavi – a o njemu se rasuđuje na osnovu gneva i mržnje hrišćana. Takođe, hrišćanstvo jeste religija slobode, i o njemu se ne može rasuđivati prema nasiljima koja su činili hrišćani tokom istorije – bez obzira što hrišćani kompromituju hrišćanstvo, sablažnjavajući slabe u veri.
Obično se ukazuje na to da predstavnici drugih religija – budisti, muslimani, Jevreji – bolje i revnosnije od hrišćana ispunjavaju zavete svojih religija. Ukazuje se i na činjenicu da potpuno neverujući, štaviše ateisti i materijalisti, jesu često bolji od hrišćana, jesu odaniji životnim idealima, i spremniji za žrtvu. U stvari, sva nedoslednost mnogih hrišćana, sva duhovna nečistota se i sastoji u tome što oni ne ispunjavaju hrišćanske zavete, već ih izneveravaju i izopačavaju. Isto tako, po neduhovnosti hrišćana sudi se o domašajima hrišćanstva, i o neusklađenosti tih domašaja. Ali, kako je moguće vrednovati hrišćanstvo po neduhovnosti hrišćana, ako se samim hrišćanima zamere nesposobnost i neusklađenost u hrišćanskoj duhovnosti? Nije li, onda, jasna protivurečnost takvoga načina razmišljanja! Ako pristalice drugih relitija jesu bolje od hrišćana, ako revnosnije izvršavaju zavete svojih religija, to je zato što je zavete drugih religija lakše izvršavati – usled izuzetne duhovne uzvišenosti hrišćanstva. To znači, na primer, da je jednostavnije biti musliman nego hrišćanin, jer ako bi hrišćanin bio takav kakav je musliman, koji se stavlja kao primer hrišćaninu, onda bi on bio veoma loš hrišćanin, hrišćanin koji ne ispunjava zavete Hrista. U životu je beskrajno teško u svemu ispunjavati religiju ljubavi, ali u tome i jeste, od početka do kraja, suština religije ljubavi i ona nije zbog toga manje uzvišena ili istinita. I baš zato hrišćanstvo nije krivo zbog toga što se njegova istina ne ostvaruje i ne ispunjava u našem životu. Hristos nije kriv zbog toga što su njegovi zaveti pogaženi. Jevreji, koji su odani svojoj veri, sa ljubavlju ističu da je ogromno preimućstvo jevrejske religije – u ispunjenju njenih zaveta. Jevrejska religija više odgovara čovokovoj prirodi, mnogo je bliža (ispunjenju, bliža saglasnosti s celokupnim zemaljskim življem i iziskuje manje samoodricanja. Hrišćanstvo pak – to je religija po svojoj posebnosti beskonačno teška, najteže ostvariva, a pošto se najviše protivi čovekovoj prirodi hrišćanstvo je religija koja zahteva prekomerno žrtvovanje. To je i razlog što predstavnici jevrejske religije smatraju hrišćanstvo religijom zanesenosti, nepodesnom za život a zatim i štetnom. Mi često merimo duhovni život ljudi po njihovoj veri i njihovom idealu: ako je neko po svome pogledu na svet materijalista a pokazuje se kao dobar čovek, predanošću svojoj ideji, sposobnošću da joj prinosi žrtvu, on onda pobeđuje sopstvene mogućnosti – pa ga zato određujemo kao primer. Ali hrišćaninu je veoma teško da održi visinu svoga duhovnog dostojanstva, svoga ideala, jer je on obavezan da voli svoje neprijatelje, da nosi svoj krst, dužan da se herojski suprotstavi iskušenjima sveta, što nije dužan da čini ni verujući Jevrejin, ni musliman, niti materijalista. Hrišćanstvo usmerava naš život linijom najvećeg samopregora, jer život hrišćanina i nije ništa drugo do samoraspeće.
 

II
 
Često slušamo primedbu da hrišćanstvo nije odvažno, da se ne ostvaruje u istorijskom životu (što se smatra argumentom protiv hrišćanstva). Ali, uporedimo argumente koji se obračunavaju sa hrišćanstvom. Hrišćani, ni približno, ne kompromituju hrišćanstvo koliko ga kompromituje istorija hrišćanstva, odnosno istorija Crkve. Zato i jeste moralno reći istinu: čitanje dela iz istorije Crkve, knjiga koje govore o borbi čovekovih strasti i interesa u hrišćanskom životu, o nastranosti i deformaciji hrišćanske istine u svesti grešnog čovečanstva, može biti veoma sablažnjivo za male verujućim duhom (maloverne, prim.A.S.). U takvim se knjigama istorija crkvenog života često izlaže veoma slično istoriji društva, ili diplomatskih odnosa, ili ratova, itd. Spolja posmatrano, istorija crkvenog života je uočljiva po dostupnosti i lako podleže načinu izlaganja po kome je o njoj moguće razgovarati u svakoj formi. Ali unutrašnjost Crkve, duhovni život Crkve, obraćanje ljudi Bogu, postizanje svetosti, nije lako uočljivo, pa je o duhovnosti teško govoriti jer ona ostaje nekako skrivena spoljašnjom, površnom istorijom, prosto njome smrvljena. Ljudi lakše uočavaju ružno nego dobro, i prijemčiviji su za spoljašnji život nego za unutrašnji. Mi lako uočavamo ljude prema njihovoj spoljašnjosti – njihovu zainteresovanost za trgovinu ili politiku, njihov porodični ili društveni život. A mi, mislimo li mi mnogo o tome kako ljudi zazivaju Boga, kako se razvija njihov unutrašnji život koji pripada duhovnom, kakva je njihova duhovna borba sa sopstvenom ogrehovljenom prirodom, kako se preobraćuju u svet božanskog? O tome mi, ponajviše, ne znamo ništa; štaviše, sumnjičavi smo prema duhovnom životu ljudi koje susrećemo, ili jedva da znamo ponešto o duhovnom životu onih koji su nam bliski, koje mi ljubimo i prema kojima smo posebno susretljivi. U spoljašnjem životu sve je jasno razotkriveno i mi jednostavno pronalazimo dejstva palih strasti. A kako je u tom spoljašnjem delanju, po izrazu lica, i ne udubljujenje k Bogu, mučeničko nastojanje ispunjenja Hristove istine, – mi ne znamo ništa, ili nećemo da znamo. Nama je zapovedano da ne osuđujemo bližnje, ali ih mi neprekidno osuđujemo po spoljašnjem životu prikrivena borba duha, uznesemo se u njihov unutrašnji život. A o istoriji ohristovljenog čoveka se ne može suditi po spoljašnjim delima, po čovekovim gresima i strastima, jer je u tome izobličavanje duhovne slike hrišćanstva. Mi smo uvek dužni da pamtimo šta su sve hrišćanski narodi morali da savladaju u sopstvenoj istoriji, i sa kakvim je mučeničkim naporom bilo nužno pobediti ovoju spoljašnju ogrehovljenu prirodu, ovoje iskonsko neznaboštvo, svoje drevno varvarstvo, svoj polu-zverinji instinkt. Hrišćanstvo je prodiralo u materiju koja je pokazivala snažno protivljenje hrišćanskom duhu. Beskonačno teško je bilo vaspitavati u religiji ljubavi one koji su bili ispunjeni instinktom nasilja i surovosti. Hristos je došao da spasi bolesne a ne zdrave, grešnike a ne pravednike. A rod čovečiji, koji je primio hrišćanstvo, jeste bolestan i grešan rod. Hristova Crkva apsolutno nije pozvana da uređuje spoljašnju stranu života, da spolja i nasiljem pobedi zlo. Ona se uvek nada u unutrašnji, duhovni preporod na osnovu zajedničkog delovanja čovekove slobode i božanske milosti. Hrišćanstvo, po svojoj suštini, ne može putem nasilja da korenito istrebi zlo u ljudskoj prirodi upravo zato što priznaje čovekovu slobodu.
Socijalisti-materijalisti posebno vole da govore kako je hrišćanstvo promašilo jer nije uspelo da ostvari Carstvo Božije na zemlji. Ima tome već 2000 godina kako je u ovet došao Iskupitelj i Spasitelj sveta a zlo i dalje postoji u svetu, čak se neprekidno uvećava, svet se grči u mukama, životna stradanja se od tada nisu umanjila, iako se dogodilo otkupljenje. Socijalaisti-materijalisti obećavaju da će i bez Boga i bez Hrista ostvariti to što nije uspelo da ostvari hrišćanstvo – bratstvo meću ljudima, jednakost u socijalnom životu, mir i Carstvo Božije na zemlji (eto gde ljudi koji nisu nikada verovali u Boga upotrebljavaju izraz „Carstvo Božije na zemlji“). Jedinstveno iskustvo materijalističkog socijalizma koje nam je poznato, rusko iskustvo, nije dalo potvrdu takve pretenzije. To iskustvo nikada nije principijelno rešilo ovaj problem. Obećanje materijalističkog socijalizma nije uspelo da ostvari jednakost na zemlji, nije odstranilo zlo i stradanja baš zato što zasniva savršenstvo mimo čovekove slobode. Nasiljem nad tom slobodom, obećani uspeh bi se ostvarivao preko prinudnih društvenih institucija koje bi odstranjivale spoljnje zlo, a koje su dužne da spoljašnje zlo učine nedopuštenim na taj način što će prisiliti ljude na čestitost, na dobro i pravdu. Upravo u toj prisili i jeste osnovna ali ogromna razlika između socijalizma i hrišćanstva. Takozvani „neuspeh hrišćanstva u istoriji“ neuspeh je sputan čovekovom slobodom, sputan čovekovom slobodom protiv istine Hrista, sputan zlom voljom koju, spolja izazvanim nasiljem, hrišćanska vera ne želi da prinudi na dobro zlo, jer hrišćanska istina – podrazumevajući slobodu – iščekuje unutrašnju, duhovnu pobedu nad zlom. Država može spolja, i nasiljem, odrećivati granicu manifestacije (i ona je pozvana da to učini), ali se na takav način ne može pobediti unutrašnje zlo i greh. Slično pitanje sebi ne postavlja materijalistički socijalizam, za njega ne postoji pitanje o zlu i grehu, o unutrašnjem duhovnom životu, jer za njega postoji isključivo pitanje o stradanju i socijalnoj nepravednosti, pitanje spoljašnje socijalne organizacije života.
Bog ne želi da prisiljava, ne želi ospoljeno slavljenje istine, Bog hoće slobodnog čoveka. Zato bi se i moglo reći da Bog dopušta zlo, ne uništava nasilje, isključivo koristi zlo u svrhu dobra, i upravo zbog toga pravda Hristova ne može biti ostvarena nasiljem. Komunizam želi ispunjenje svoje pravde nasiljem, odricanjem duhovne slobode, a zato što odriče duh njemu i jeste jednostavno da ispuni takvu pravdu. Eto zbog čega je neopravdan argument protiv hrišćanstva zasnovan na neuspehu hrišćanstva u istoriji. U Carstvu Božijem nema prinude jer nema njegovog ostvarenja bez duhovnog preporoda, koji je svakad pretpostavljao slobodu duha. Hrišćanstvo je religija krsta, ono prepoznaje smisao stradanja, Hristos nas poziva da uzmemo svoj krst i da ga nosimo, da nosimo tegobu i teret grešnog oveta.
Ispunjenje Carstva Božijeg u ovome svetu, ispunjenje zemaljskog raja i pravednosti bez krsta i stradanja jeste velika laž za hrišćansko spoznanje, jedno od iskušenja koje je i Hristos odbio u pustinji kada mu je bilo pokazano Carstvo sveg sveta i kada mu je bilo predloženo da se pokloni pred njim. Hrišćanstvo i ne obećava potpuno i neophodno ovoje ispunjenje i ushićenje na zemlji. Štaviše, i Hristos sumnja da će naći veru na zemlji kada se bude vratio na kraju vremena, predskazajući opadanje ljubavi. L. Tolstoj[2] je mislio kako je lako ispunjavati Hristove zapovesti; za njihovo saznanje isključivo je dovoljna njihova istinitost. No to je bila i pogreška njegovog suviše racionalnog saznanja (kojom je bila prikrivena i tajna slobode i tajna blaženstva), saznanja isuviše optimističkog, protivrečnog dubokoj ozbiljnosti i tragičnosti života. Apostol Pavle je govorio: „Jer ne činim dobro koje želim, nego zlo, koje ne želim, to činim. A kad činim ono što ne želim, to već ne činim više ja, nego greh koji u meni obitava“ (Posl. Rim. 7, 19-20). A ovo nam svedočanstvo, proslavljeno meću hrišćanima, otkriva dubinu čovekovog srca. Otuda proishodi da „neuspeh hrišćanstva“ jeste ljudski neuspeh, a ne Božiji poraz.
 

III
 
Hrišćansko čovečanstvo je u svojoj istoriji izvršilo trostruko izdajstvo hrišćanstva. U početku ono je izobličavalo hrišćanstvo i loše ga ispunjavalo, zatim je ono sasvim otpalo od hrišćanstva i, na kraju, što je bila vrhunska podlost, ono je počelo da anatemiše hrišćanstvo za sve odvratnosti – koje je ono samo činilo u istoriji hrišćanstva. Kada se kritikuje hrišćanstvo kritikuju se gresi i poroci hrišćanskog čovečanstva, kritikuje se čovekovo izopačavanje i neizvršavanje Hristove istine. A upravo su ta izopačavanja, ti ljudski gresi i poroci doveli do odvajanja sveta od hrišćanstva. Čovek, znači, izopačuje hrišćanstvo, a zatim ustaje protiv tog izopačavanja kao protiv samoga hrišćanstva. Međutim, u rečima Hrista, u Hristovim zavetima, u Svetome Pismu i Svetom Predanju, u učenju Crkve, u životima svetih, vi ne možete da nađete sve to protiv čega je hrišćanstvo podvrgnuto kritici. Zato je neophodno suprotstaviti idealnom principu drugi idealan princip, jednoj realnoj činjenici drugu realnu činjenicu. Odstupanjem od izvorne primene moguće je braniti i komunizam dokazujući kako se on u praksi loše ispunjava i izobličava, na isti način kao što se u praksi veoma loše ispunjavalo hrišćanstvo. Komunisti prolivaju krv, prisiljavaju, izvrću istinu da bi ostvarili svoje ciljeve. Ali i hrišćani su prolivali mnogo krvi, vršili nasilje i na lažan način predstavljali ispunjenje svojih ciljeva. Pa ipak, sravnjivati na ovaj način komunizam i hrišćanstvo bilo bi očevidno pogrešno. U Jevanđelju, u Hristovim zapovestima, u učenju Crkve, u primerima svetaca, u savršenim primerima ispunjavanja hrišćanstva – naći ćete blagorečje o dolasku Carstva Božijeg, priziv ljubavi, krotkost, priziv k samopožrtvovanju, k služenju bližnjem, priziv čistote srca; nećete naći poziv na nasilje, na zlobu, na osvetu, na mržnju, ili na korist. Kod Marksa, idejnog vođe komunizma, u njegovoj teoriji, u njegovoj ideologiji naći ćete poziv na nasilje, na besprizornu mržnju jedne klase prema drugoj, na osvetu, na korisnu borbu za sopstvene interese – ali nećete naći ništa od upućivanja na ljubav, na samožrtvovanje, ili blagost i duhovnu čistotu. Hrišćani koji su se u istoriji služili nasiljem i podlošću, i osvetom, koji su isticali korist i ne retko se zaklinjali imenom Hrista – nikada nisu ispunjavali Hristove zavete. I pored toga protivnici hrišćanstva likuju ukazujući na činjenicu da je hrišćanstvo tako često primenjivalo krvava nasilja za zaštitu i rasprostranjenost hrišćanske vere. To je činjennca koja sama po sebi nije sporna, ali ona dokazuje da su i hrišćani bili zaslepljeni strašću, da njihova priroda nije bila prosvetljena, da su svoju grehovnost pokazivali a da istinu i sveta dela nisu razumevali, kao ni duh kome su pripadali. Kada je Petar, želeći da zaštiti Isusa, izvukao svoj nož i udario slugu prosveštenika, pa ovome odsekao uho – Isus mu je rekao: „vrati svoj nož na njegovo mesto; jer svi koji se maše za mač – od mača će poginuti“ (Mat. 26, 52).
Božanska istina hrišćanstva, prihvaćena od ljudi, prelama se kroz ogrehovljenu prirodu čoveka, kroz njegovu ograničenu spoznaju. Hrišćansko otkrovenje i hrišćanski religiozni život, kao uostalom svako otkrovenje i svaki religiozni život, pretpostavljaju ne samo smisao postojanja Boga već i smisao postojanja čoveka. Tako i čovek, iako i prosvetljen svetim blagodetima koje proishode iz Boga, prima Božiju svetlost saobrazno ustrojstvu ovog duhovnog uočavanja, podvrgava božanskom otkrovenju granice svoje spoznaje. U Bibliji je zapisano da se Bog pokazao jevrejokom narodu, ali gnev, jarost, zavist, osveta, koji odražavaju Boga-Jahve u Bibliji, nisu Božija svojstva jer se u božanskoj unutrašnjoj prirodi, koja se javlja uvek kao slika Boga, odražava svest jevrejskog naroda kome je dato osećanje da spozna Boga, ali naroda kome su i te kako bili svojstveni gnev, jarost, zavist i osveta. Hrišćanska istina nije toliko ograničena mogućnostima ljudi koji su usvajali hrišćanske istine: ljudi su izobličavali ne samo učenje o Bogu, koga su često predstavljali kao istočnog despota ili monarha apsolutistu, već su i učenje o spasenju predstavljali slično sudskom procesu pokretanom od uvređenog i razgnevljenog Boga protiv čoveka koji je narušio Božju volju. I to izopačeno, ljudski ograničeno, razumevanje hrišćanskih dogmi dovelo je do otpadništva od hrišćanstva. Takođe je izopačena i sama ideja o Crkvi; posmatran je spoljni život Crkve, pa je Crkva poistovećivana s hijerarhijom, obredima i gresima hrišćanina-parohijana; i više od toga: na Crkvu se, pre svega, gledalo kao na instituciju. Više je, i dublje, posmatranje Crkve iznutra, kao duhovnog organizma, kao mističnog tela Hristovog (definicija apostola Pavla) koje je svodi na drugi plan, dostupan neznatnoj manjini. Čak su i Liturgiju, svetu tajnu sabiranja, posmatrali kao spoljašnji obred, i odnosili su se prema njoj kao prema ceremoniji. Viši, tajanstveni smisao Liturgije ostao je potpuno nedostupan pseudohrišćanima. Zbog toga i jesu lako napuštali Crkvu, sablažnjavali se nad manama klira, nad nedostacima crkvene organizacije isuviše slične državnoj ustanovi, sablažnjavali se nad spoljašnjim odnošenjem parohijana prema veri i nad licemerjem razmetljive bogobojažljivosti.
Uvek treba pamtiti da Crkva jeste i božanska i ljudska ustanova, da život Crkve jeste bogočovečanski život, uzajamno dejstvovanje božanskog i ljudskog. Božanska osnova Crkve je večna i nepogrešiva, sveta i čista, ona ne može biti nagrđivanja i vrata ada je ne mogu nadvladati. Božanska priroda Crkve jeste sam Hristos koji je Glava Crkve; osnovne osobine naše vere i crkvenih dogmata, jevanđeljska priroda učenja, svete tajne, dejstvo su blagodati Svetoga Duha u Crkvi. No, ljudska strana Crkve ogrešena je i nepostojana i u njoj, u samoj čovekovoj crkvenosti mogu postojati izopačavanja, bolesti, potištenost, bespomoćnost – kao što može postojati i stvaralačka pobuda, napredak, obogaćenje, preporod. Gresi hrišćana i gresi crkvene hijerarhije ne pokazuju grešnost Crkve, preuzete u njenoj božanskoj suštini, i nikako ne umanjuju svetost same Crkve. Hrišćanstvo se suprotstavlja ljudskoj prirodi, ali ima potrebu da je prosvetli i preobrazi, kao što se i ljudska priroda suprotstavlja hrišćanstvu pokušavajući da ga izopači. Borba koja nastaje izmeću božanskog i ljudskog je stalna, u kojoj ono božansko prosvetljuje ljudsko, a ono ljudsko izopačava božansko. Hrišćanstvo, istodobno, uzvisuje čoveka, stavlja ga u centar sveta; Sin Božiji je postao Čovek, ovaplotio se i na taj način posvetio ljudsku prirodu. Hrišćanstvo pokazuje čoveku najviši cilj života, govori o najvišem poreklu čoveka i o njegovom najvišem predodređenju. Ali, hrišćanstvo se razlikuje od mnogih drugih religija po tome što ne laska ljudskoj prirodi u njenoj grehovnosti, u palom stanju, jer hrišćanstvo ima potrebu za čovekom herojskog samoopredeljenja.
Ljudska priroda, poražena praroditeljskim grehom, nije široka. Ona teško može da primi božansku istinu hrišćanstva, teško razume bogočovečansku istinu najavljenu prirodom Hrista-Bogočoveka. Uistinu, Hristos je učio kaoko treba ljubiti Boga, ali i svog bližnjeg, čoveka. Ljubav drema Bogu i ljubav prema čoveku, izra-žene u ljudskoj prirodi, vezane su među sobom nerazdeljivo: – kroz Boga, kroz Jedinog Oca mi ljubimo bližnje, našu braću, i kroz bratsku ljubav prema bližnjima otkriva nam se ljubav prema Bogu. „Ako volimo jedan drugoga, Bog ostaje u nama i njegova ljubav je savršena u nama“ (I Posl. Jov. 4, 12). Hristos, Sin Božiji i Sin Čovečiji, objavio nam je savršeno sjedinjenje Boga i čoveka, otkrio čovečnost Boga i božanstvenost čoveka. No, priroda čovekova s mukom usvaja celovitost Bogo-čovečanske ljubavi. Ona usvaja Istinu po delovima, preokrenuto: čovek se okreće Bogu a otuđuje od ljudskog, spreman je da ljubi Boga ali se prema bližnjem ne odnooi s ljubavlju, već s ravnodušnošću i okrutnošću. Tako je bilo u srednjem vekulj. A kada je okrenut ljudskom, spreman da ljubi svog bližnjeg i da mu služi, čovek se otuđuje od Boga, on je u neprijateljstvu već i sa samom idejom o Bogu, kao pogubnom i suprotnom sreći ljudi. Tako je u novo vreme, u humanizmu, tako je i u vremenu humanističkog socijalizma. A uništivši Botočovečansku istinu, otrgnuvši ljubav prema čoveku od ljubavi prema Bogu, ljudi napadaju hrnšćanstvo, okrivljuju hrišćanstvo za ono za što su sami krivci.
 

IV
 
Netrpeljivost, fanatizam i surovost koje su hrišćani često pokazivali u istoriji posledica su nesposobnosti ljudske prirode da primi punoću hrišćanske istine o ljubavi i slobodi. Čovek je sebe prihvatio kao sastavni deo hrišćanske istine i tu se smestio zadovoljan, dok se celovitost istine, celovitost svetlosti pokazala, u stvari, dostupna malobrojnima. Čovek ima sposobnost da sve izvrne, pa i najvišu istinu, i da sve upotrebi kao sredstvo svojih strasti. Štaviše, ponekad i apostoli, koji su se nalazili najneposrednije pored Božankžog Učitelja, obasjani svetlošću koja je proishodila iz Njegove ličnosti, iskrivljavali su hrišćanstvo i Hristovu istinu prihvatali previše strasno, previše ljudski, – unoseći ograničenost sopstvenog, jevrejskog, pogleda na svet. U napadima na hrišćanstvo srednjeg veka – u kojima prigovor hrišćanskoj veri predstavljaju lomače inkvizicije, nasilja nad dobrima, fanatičnost i netrpeljivost, surovost u odnosima sa ludima – sadržano je pitanje koje je neistinito, pitanje koje je pogrešno postavljeno, pa otuda takvo pitanje i ne podrazumeva pravoveran iskaz o onome o čemu je reč. Napad na srednjovekovno hrišćanstvo, zasnovan na konstataciji nesumnjivih činjenica, ponekad i namerno preuveličavanih, nije u stvari napad na hrišćanstvo već napad na ljude srednjeg veka, na hrišćane – što znači, na kraju krajeva, da ljudi napadaju sami sebe. Srednjovekovnom katoličanstvu bio je svojstven lažni teokratski princip saglasno s kojim je Crkva postala isuviše slična državi, a papi se pripisivala vlast nad svetom. Pa ipak, nije katolička crkva kriva za srednjovekovnu surovost i netrpeljivost već varvarska čovekova priroda. Srednjovekovni svet je varvarski svet, ispunjen nemilosrdnim i krvavim instinktima. Crkva se trudila da organizuje taj varvarski svet sklon anarhiji, da učini kratkotrajnim njegove surove instinkte, da ga ohristovi; Crkva je uvek u tome uspevala delimično, jer je suprotstavljanje neprosvetljene ljudske prirode bilo veoma veliko. Srednjovekovni se svet formalno predstavlja hrišćanskim, iako je u suštini poluhrišćanski, a polupaganski. U tom smislu može se govoriti o krivici, ali ne hrišćanstva – koje nije moglo nasiljem da ostvari slogu među hrišćanima. I sama crkvena hijerarhija, masovno zapala u greh, unosila je ljudske strasti u život Crkve, bila vlastoljubiva i često je iskrivljivala Hristovu Istinu. Ali i u tome, opet – upravo zato nema krivice u Hristovoj Istini – u tome je krivica hrišćana, nikako hrišćanstva. Božansko svojstvo Crkve ostalo je netaknuto, neizobličeno od strane ljudi, i zato je prosvetljavalo ljude: Hristov jevanđelski glas odzvanjao je u pređašnjoj čistoti, što znači da bi bez Crkve, bez hrišćanstva, varvarski i okrutni srednjovekovni svet ostao u krvi, a duhovna kultura bi konačno bila uništena, jer je najviše vrednosti antičke, grčko-rimske kulture očuvala Crkva i predala novom vremenu. Naime, jedini naučnici, filosofi, kulturni ljudi srednjovekovlja bili su monasi, a blagodareći hrišćanstvu mogao se obrazovati i viteški tip čoveka u kome su ublaženi i oplemenjeni varvarstvo i grubost. Ali, naglasimo da je prirodno varvarstvo srednjovekovnog čoveka ponekad prihvatljivije od mehaničnosti savremenog civilizovanog čoveka.
Takva je istina i o katoličkoj crkvi, bez obzira na to što su, s pravoslavne tačke gledišta, i sama organizacija katoličke crkve i njeno bogoslovsko učenje bili dostupni pogreškama i iskrivljenju. Pravoslavna crkva nije znala za inkviziciju, nije upotrebljavala takvu vrstu nasilja u delima vere i savesti, i njoj nije bio svojstven fanatizam. Nasilje je kod nas proishodilo uglavnom od državnih vlasti, a istorijski greh Pravoslavne crkve (s njene čovečanske strane) bio je u tome što je bila previše potčinjena državnoj vlasti. A na taj način, ljudski gresi i izopačavanja postojali su i u katoličkoj i u pravoslavnoj crkvi. Prema tome: pogreške hrišćanstva u svetu bile su uvek pogreške hrišćana, ljudske pogreške a ne Božije, a nesreća hrišćanstva je ljudska nesreća, a ne Božija. Ako vi ne ostvarujete isinu, a tražite istinu, vi ste krivci a ne Istina.
Ljudi hoće da budu slobodni, neće da ih primoravaju na dobro. A kao posledica bezmerne slobode, koja im je data od Boga, pokazuje se ljudsko optuživanje Boga. Ko je kriv, onda, za to što je čovekov život ispunjen zlom? Hrišćanstvo li je krivo, ili je Hristos krivac? Pa Hristos nikada nije propovedao (ono zbog čega hrišćanstvo kritikuju): mrzi i odbaci. Jer, da su ljudi sledili ono čemu ih je Hristos učio u hrišćanskom svetu ne bi bilo ničega zbog čega se, inače, ustaje protiv hrišćanstva. U tom smislu, u jednom Velsovom[3] delu nalazi se i dijalog izmeću ljudi i Boga. Ljudi se tuže Bogu kako je život pun zla i stradanja, ratova, nasilja… što postaje nesnosno. Bog odgovara ljudima: ako vam se to ne sviđa, onda to ne činite. To je zadivljujuće jednostavan odgovor i veoma poučan. Isto tako, hrišćanstvo postoji u svetu suprotstavljajući se sili zla, ono dejstvuje u tamnoj stihiji u kojoj se ne toliko ljudsko zlo koliko zlo izvanljudskog suprotstavlja hrišćanstvu. Protiv Hrista i njegove Crkve ustaje – sila ada, i ta adska sila dejstvuje ne toliko izvan Crkve i hrišćanstva koliko unutar Crkve i hrišćanstva, jer hoće Crkvu da razdeli i izopači hrišćanstvo. Užas opustošenja zahvatio je i sveta mesta (Jevanđelje po Mateju 24,15), ali zbog toga ona nisu manje sveta, naprotiv, još su svetija. Kada bi ljudi imali duhovnu vidovitost oni bi svakako spoznali da izopačavanjem hrišćanstva, proklinjanjem za zlo (za koje hrišćanstvo nije krivo), i preinačavanjem hrišćanstva – oni u stvari raspinju samoga Hrista. Hristos večno proliva svoju krv za grehe sveta i za grehe onih koji se Njega odriču i koji ga raspinju. Ali o istini ne treba suditi po ljudima, a pogotovo ne po najgorima izmeću njih. Nužno je pogledati pravo u lice Istini pa opaziti da iz nje izlazi svetost. Kod ljudi odblesak Istine treba suditi po dobrom, a ne lošem, što znači da o hrišćanstvu treba isključivo suditi po apostolima i mučenicima, po podvižnicima i svetima a ne prema ogromnoj masi poluhrišćana, polupagana, koji sve čine kako bi iskrivili duhovno svojstvo hrišćanstva u svetu.
Dva su velika iskušenja poslata hrišćanskom delu čovečanstva – iskušenje proganjanja i iskušenje slavlja. Prvo iskušenje, iskušenje proganjanja, hrišćani su izdržali i dali primere mučenika i heroja; hrišćani su se pokazali nepokolebljivim u početku postojanja hrišćanstva kada je hrišćane proganjala rimska imperija, ali isto tako nepokolebljivi su i u našim danima kada su u Rusiji podvrgnuti gonjenju od komunističke vlasti. Pa ipak, mnogo je teže podneti iskušenje slavlja. Kada se imperator Konstantin priklonio Krstu, kada je hrišćanstvo postalo religija države i postalo državnim, – otpočeo je dugotrajan period iskušenja slave. A to iskušenje hrišćani nisu podneli tako uspešno. Hrišćani su se često sami pretvarali od gonjenih u goniče, jer su popustili želji da vladaju celim svetom. To je ono čime su mnogi hrišćani izneverili hrišćanstvo, postali su predmet optuživanja hrišćanstva. Ali i pored rasutog duha, hrišćanstvo ne može biti krivo zato što ljudi nisu znali da nose radost njegove slave svetom, i što se njegova slava preobrazila u iskrivljenje samoga lika hrišćanstva. I još jedanput bio je raspet Hristos od onih koji su sebe prozvali njegovim slugama na zemlji, ne razumevajući kakvoga su duha.
 

V
 
Naši savremenici, koji su se udaljili od hrišćanstva, smatraju da je hrišćanska Crkva dužna da se sastoji od savršenih ljudi, od svetih, i osuđuju Crkvu jer je u njoj toliko grešnih ljudi, nesavršenih, toliko loših hrišćana. Vidite kako i običan argument protiv hrišćanstva jeste sveargument. Ali u tome i jeste nepoznavanje prirode Crkve, zaboravljanje njene suštine. Pre svega, Crkva i postoji radi grešnika, radi nesavršenih, radi smrtnih. Crkva je oduvek silazila u grešni svet i dejstvovala u sred stihije sveta, dejstvovala među pogruženima u grehu. Crkva – božanska po svome poreklu i večna po svojoj prirodi – deluje na zemlji i u vremenu, ona nije ostala u visinama vaseljene daleko od grešnog sveta što se grči u mukama; ona je, pre svega, dužna da pomogne takvom svetu, da spasi njegov večni život – uznoseći ga do neba. Suština hrišćanstva je u sjedinjenju večnog i prolaznog, neba i zemlje, božanskog i ljudskog, a ne u odvojenosti od prolaznog, od zemlje, od ljudskog. Vremenom, ljudsko je bilo dužno ne da poriče i odbacuje nego da se prosvetli i preobrazi.
U vreme prvih vekova hrišćanstva u Crkvi je postojao sektaški pokret montanista[4] koji su dokazivali da se Crkva sastoji isključivo od savršenih i svetih, odnosno da iz Crkve treba izbaciti grešnike i nesavršane. Crkva je za montaniste bila zajednica ljudi koji su primili dar Svetoga Duha. Na taj se način veći deo grešnog hrišćanskog čovečanstva nalazio izvan Crkve. Izvorno crkveno učenje je osudilo montanizam i utvrdilo tumačenje Crkve po kome ona jeste spasonosna Crkva grešnika. Sveti se javljaju kao zaštita i pomoć Crkve, ali se Crkva ne sastoji isklučivo od njih, jer njoj pripada čovečanstvo u svim stupnjevima duhovnog usavršavanja, čovečanstvo koje se spasava od sopstvenog greha. Crkva na zemlji, onda, jeste vojujuća Crkva koja se bori sa zlom, a ne proslavljena Crkva, jer još nije uzdignuta do slave. Sam Hristos je bio sa stradalnicima i grešnima zbog čega su ga fariseji i optuživali. A Crkva Hristova je dužna da bude slična Hristu, ona ne može biti samo uz čestite i savršene, ona je pre svega pozvana da bude sa onima koji su duhovno pali. Hrišćanstvo bi, priznajući jedino čista i savršena bića, bilo farisejsko hrišćanstvo. Sažaljenje, popustljivost, milosrđe prema bližnjima u svim njihovim gresima i nesavršenstvima jeste delo hrišćanske ljubavi, jeste traženje hrišćanskog savršenstva. Zato, oglasiti hrišćanstvo krivim za zemaljski kal koji se prilepio uz Crkvu, na njenom istorijskom putu, nije ništa druto do farisejstvo. A teško da su i sami tužitelji tako čisti i savršeni.
Montanizam je primer lažnog maksimalizma u hrišćanstvu, a takav maksimalizam otkriva svoju nehrišćansku prirodu jer predstavlja duhovnu gordost – i zato u njemu nema ljubavi i zato to jeste lažni moralizam. Laž maksimalizma se nalazi u tome što vi ne određujete sebi maksimalna pravila, već drugima. Vi osuđujete druge ljude jer nisu osgvarili maksimalnu čistotu, savršenstvo, svetost, a sami ne mislite jeste li ostvarili maksimalnu čistotu, savršenstvo, svetost. Oni koji su stvarno dostigli savršenstvo i svetost po pravilu ne osuđuju druge. Sveti, i duhovni oci blagi su prema ljudima. Maksimalne zahteve uvek treba postavljati sebi a ne to zahtevati od drugih; u protivnom to je licemerje i farisejstvo. Hrišćanstvo je religija ljubavi i ono ujedinjuje u sebi maksimalnu mukotprpnost i strogost prema sebi, a blagost, milosrdnost i dobrotu u odnosu prema bližnjima. Takođe, oni koji osuđuju hrišćanstvo na osnovu grehova hrišćana ne bi mogli ni sami da ispune najviše zahteve hrišćanstva, štaviše oni i ne pokušavaju da to učine. Kritika savremenika javlja se isključivo radi opravdanja njihove mržnje prema hrišćanstvu i opravdavanja što su izdali hrišćanstvo. U stvari, oni se prikrivaju lažnom moralnošću.
Hrišćanstvo se u tom pogledu veoma razlikuje od tolstojizma koji predstavlja apstraktni moralizam. Lav Tolstoj potpuno i žestoko kritikuje takozvano istorijsko hrišćanstvo i često njegova kritika jeste faktički pravedna. L.Tolstoj govori da se hrišćanstvo ispovedalo kao apstraktno učenje, ne učestvujući u životu i ne ispunjavajući zavete Hrista. Za njega samog hrišćanstvo se iscrpljuje u duhovnom životu Hrista, u sadržaju Hristovih zapovesti; tajanstvena, mistična strana hrišćanstva njemu je bila nepoznata i strana. On je smatrao da sve zavisi od istinske spoznaje i da je lako ostvarivati ono što je spoznato. Ako shvatiš istinu životnih zakona, zakon Gospodara života to jest Boga, onda ćeš takvu silu lako spoznati. Tolstoj nije priznavao čovekovu slobodu, kao što nije shvatio zlo skriveno u dubini čovekove prirode. Zlo je za njega uvek bilo posledica lažne spoznaje, pogrešnog shvatanja života. On je smatrao da je izbor zla u spoznaji a ne u volji, ne u slobodi, pa, sledstveno tome, on pobedu nad zlom nije nalazio u Božijoj pomoći, u blagodati; po njemu bilo je potrebno samo izmeniti shvatanje. Za L.Tolstoja Isus Hristos nije bio Iskupitelj i Spasitelj nego veliki učitelj života, propovednik životnih pravila i moralnih zapovesti. Po Tolstoju je veoma lako ostvariti hrišćanstvo u životu, znači hrišćanski živeti, zato što je lakše živeti po zakonu ljubavi, jednostavnije, korisnije i razumnije nego po zakonu mržnje, kakav je inače život sveta. On je govorio da je Hristos poučavao kako da se ne čine gluposti. Ali hrišćanstvo nije ostvareno u životu, Hristove zapovesti nisu ispunjene – čemu je doprinelo lažno bogoslovsko učenje usmeravajući celokupnu zainteresovanost na ličnost Hrista, polažući sve na savršenstvo njegovot iskupljenja, na Božiju blagodat. I L. Tolstoj se onda grubo obrušava na crkveno hrišćanstvo. I on je u pravu kada smatra da je potrebno veoma ozbiljno odnositi se prema hrišćanstvu, kada priziva na ispunjenje Hristovih zapovesti u životu, ali je on u strašnoj zabludi kada misli da je to lako učiniti, jer je zato potrebno samo ispravno saznanje, ili kada misli da je to moguće učiniti bez Hrista-Spasitelja, bez blagodati Sv. Duha. Tolstoj olako zahteva od ljudi maksimalizam u ispunjenju Božijih zapovesti i zapada u lažni moralni maksimalizam. Njemu samom nije bilo tako lako da ispuni u životu učenje koje je sam ispovedao, on nije mogao to da učini do same smrti, i zato je jedino pred samu smrt napustio svoju porodicu i postao putnik na svega nekoliko dana. Učenje L. Tolstoja i njegov životni put veoma su poučni za našu temu. L. Tolstoj je, naime, kritikovao celokupno hrišćanstvo u periodu do njega i smatrao istinitim jedino svoje sopstveno hrišćanstvo. On je kritikovao veliki broj ljudi za nemoralnost jer se oni ne odriču svojih imanja, ne bave se fizičkim poslom, jedu meso, puše itd. Pa ipak, ni on sam nije imao snage da ostvari moralni maksimalizam u sopstvenom životu. Za njega se ljubav pretvorila u bezblagodatni zakon i u izvor osude. Ali Tolstoju se ne može sporiti istančan kritički duh, jer je on mnoge tačnosti kazao o gresima hrišćanskog sveta, i o gresima hrišćana. On je opravdano raskrinkao nehrišćanski karakter društva i kulture. Samo hrišćanstvo, međutim, on nije primetio kod hrišćana, i površno gledajući nije video hrišćanstvo koje je iza greha, iza nesavršenosti, iza razvratnih hršićana. Gordost njegovog razuma sprečila ga je da postane oboženi hrišćanin, on nije primio u sebe Hrista, za njega je Hristos ostao učitelj života koji deluje spolja. L. Tolstoj je bio genijalan čovek, čovek kod koga je bilo prisutno veliko traženje Božije istine. Ali ogroman broj ljudi koji nisu posedovali ni njegovu genijalnost ni njegovu žeđ za Božijom istinom kritikovali su hrišćane i samo hrišćanstvo ne hraneći se u životu ispunjenjem nikakvog savršenstva, i ne pitajući se o smislu i opravdanju života.
 

VI
 
Vara se svako ko misli da je lako ispunjavati Hristove zapovesti, ili da hrišćanstvo nije istinita religija zato što hrišćani loše izvršavaju zavet svoje religije. Ali ne manje, naprotiv, još se više vara onaj koji misli da nije neophodno pitati se o ispunjenju hrišćanstva u svoj punini života, da nije potrebno težiti Savršenstvu slično savršenstvu Oca Nebeskog pošto, svejedno, prvorodni greh ne dopušta ostvarenje savršenstva. U svakom trenutku svog života hrišćanin je dužan da teži k Savršenstvu, slično savršenstvu Oca Nebeskog u Carstvu Božijem, jer hrišćanski život i jeste sav u značenju: tražite pre svega Carstvo Nebesko i sve ostalo će vam se dodati. Ne može oduzeti težnju k Savršenstvu, ka Istini Božijoj, Carstvu Božijem načelo po kome je ljudska priroda ogrehovljena a opšte savršenstvo na zemlji nedostižno. Čovek mora izvršavati Božiju Istinu nezavisno od toga ostvaruje li se ona u punoći života. Neka malobrojni ispunjavaju Hristovu Istinu na zemlji, neka je čovek izvršava samo jedan sat u svom životu ona je ne manje dužna da se ostvari. Ako neprestano prigovaramo ljudima zato što nisu ostvarili hrišćanski život prelazimo u odricanje samoga hrišćanstva, što je licemerje, ali ne manje licemerje jeste i neprihvatanje ispunjenja Hristove Istine zasnovano na mišljenju da je Hristova Istina neostvariva. Pravi put i jeste u nastojanju ispunjenja Hristove Istine i traženju Carstva Božijeg ne osuđujući druge, svoje bližnje.
Hrišćanstvo je stupilo u apsolutno novu epohu kada se ne može odnosoiti na spoljni način prema svojoj veri ili ograničavati obrednom pobožnošću, kada su hrišćani dužni da se veoma ozbiljno odnose prema ostvarenju svoga hrišćanstva u svoj punoći života, kada su dužni da brane veru svojom ličnošću, svojim životom, svojom vernošću Hristu i njegovim zavetima, i to – ljubavlju odolevajući mržnji ovoga sveta. U našoj Pravoslavnoj Crkvi stalno se dešava odabiranje najboljih, najiskrenijih, najvrućijih, onih koji su sposobni na žrtvu, onih koji su najverniji Hristu, dok otpadaju oni koji su pravoslavlju prišli samo spolja, koji su obično (običajno, prim. A.S.) pravoslavni, koji nikada nisu razumeli niti smisao svoje vere, niti to na što ih ova obavezuje. Može se kazati da prestaje razdoblje u kome se mešalo hrišćanstvo sa paganstvom i da dolazi vreme veoma čistog hrišćanstva. Hrišćanstvo je i bilo izopačeno zato što je bilo isuviše svetovno, neduhovno, što je postalo društvena religija, i što je Crkva bila zavedena carskim mačem, kojem je pribegla i neusglašena veri gospodara. To je razlog što je u svesti mnogih ljudi hrišćanstvo prestalo da bude religija Krsta, pa se sa hrišćanstvom spajao lik gonitelja a ne gonjenih. Isto tako, mnogi su hrišćanstvo usvajali kao posvećenje paganskih obreda bez originalnog prosvetljenja i preobraženja. Aln sada je došlo vreme kada hrišćanstvo ponovo postaje gonjeno i zato će zahtevati od hrišćana veći heroizam i žrtvenu ljubav, višu potpunost i svesnost u ispovedanju njihove vere; dolazi vreme kada će hrišćani prestati da budu sablazan hrišćanstvu.
 

VII
 
Hrišćanska vera nas poziva da tražimo iznad svega Carstvo Božije i božansko savršenstvo. Ali hrišćanskoj veri su strani sanjalaštvo i utopija, stran, isto tako, i lažni maksimalizam, Hrišćanstvo je realistično i sveti oci su uvek pozivali na duhovnu trezvenost. Hrišćanska svest uviđa sve teškoće koje preče savršeni život i ta svest zna da mora sebe siliti da bi ostvarila Carstvo Nebesko. Pre svega, hrišćanstvo nas uvek poziva da idemo od unutrašnjeg ka spoljašnjem, a ne od spoljašnjeg ka unutrašnjem. Nikakvom prinudom ili spoljnim delovanjem ne može se dostići savršen lični žnvot, kao ni društveni. Neophodno je unutrašnje duhovno preobraženje, a unutrašnje preobraženje je deo slobode i blagodati, nikada nužnosti ili prisile; savršeni hrišćanin i savršeno hrišćansko društvo ne mogu da se ostvaruju na prinudan način. Neophodna je ozbiljna i stvarna izmena u dušama ljudi i duši naroda. Iz činjenice da ljudi nose hrišćansko ime, šta više iz činjenice da oni ispovedaju hrišćansku veru, još uvek ne proizilazi da su oni dostigli savršen život. Ostvarivanje hrišćanskog savršenstva jeste beskonačan i težak životni zadatak; samo malobrojni podvižnici su se uzdigli do vrhunca savršenog hrišćanskog života. Odbacivanje hrišćanstva, utemeljeno na nesavršenstvu i grešnim svojstvima hrišćana, znači u suštini nepoznavanje i nerazumevanje prvorodnog greha. Samo onaj ko je spoznao prvorodni greh razumeva da nedostojni hrišćanin može samo da potvrdi, a ne da opovrgne, dostojanstvo hrišćanstva. Naime, hrišćanstvo je religija iskupljenja i spasenja od greha, iako hrišćanstvo objavljuje istinu o grehu: svet leži u zlu i ljudskim gresima. Razna druga učenja smatraju da je moguće dostići savršen život bez stvarne pobede nad zlom. Hrišćanstvo ne misli tako: ono zahteva stvarnu, duhovnu pobedu nad zlom, duhovni preporod i ponovno rođenje. Hrišćanstvo je radikalnije od drugih učenja i iziskuje mnogo više.
Negirajuća strana hrišćavstva u istoriji gotovo da je sličila hrišćanstvu kao što su suviše mnogo i mnogi nosili spoljašnja hrišćanska obeležja i znake ali nisu stvarno pripadali hrišćanstvu. Nema, međutim, ničeg odvratnijeg od laži, pretvaranja i licemerja – koji i jesu izazvali protiv sebe protest i prigovore. Država se nazivala hrišćanskom, i nosila je simbole i znake hrišćanstva, ali stvarno hrišćanoka nikada nije bila. Isto bi se to moglo reći i o hrišćanskom životu, hrišćanskoj nauci i umetnosti, o hrišćanskom društvu i pravu, o celokupnoj hrišćanskoj kulturi. Sve je imenovalo sebe hrišćanskim, ali tom naimenovanju ne odgovara stvarno preobraženje i prosvetljenje. Hrišćanstvom se opravdavala čak eksploatacija čoveka čovekom u društvenom životu, opravdavala se i zaštita bogatih i moćnih u svem svetu. Živeo je, tačnije, u hrišćanskom svetu stari paganski čovek u kojem je kipela grehovna strast, čovek koji je bio prizvan na izgradnju hrišćanskog života. Crkva je iznutra delovala na njega ali nije mogla silom da pobedi njegovu staru grehovnu prirodu, jer je to proces unutrašnje pobede: sakriven i nevidljiv, zato što Carstvo Božije dolazi neprimetno. U hrišćanskom svetu se nakupilo mnogo licemerja i laži, mnogo uslovljenosti i retorike. Zato je hrišćanstvo i izazvalo protiv sebe najrazličitije prigovore. Pa ipak, prigovori protiv hrišćanstva i otpadanje od hrišćanstva često su bili sadržani jedino u istinitoj želji da sve spoljašnje sliči unutrašnjem. Ako u unutrašnjem svojstvu nema hrišćanstva to znači da ga ni u spoljašnjosti ne mora biti. Ako društvo, sredina i kultura nisu iznutra hrišćanski onda ih i ne treba nazivati hrišćanskim, – ne treba se, naime, pretvarati i lagati. Ovakav protest je imao i svoju dobru stranu: mržnju prema laži odnosno lubav prema istini. Ali istovremeno s iskrenošću i istinitošću, s protestima protiv laži i licemerja, razotkriva se i nova laž i novo licemerje, jer stanovište po kome i ljudi i društvo nisu i pravovremeno hrišćanski – bili su hrišćanski samo spolja, prividno i licemerno – utvrđuje princip po kome i samo hrišćanstvo jeste nepravda i laž. Na taj se način sravnjuje početak ljudskog zla sa hrišćanstvom i pri tom takvo mišljenje sebe smatra vrednim najvišet stupnja vrednovanja, višeg savršanstva i ispovedanja tačnijeg pogleda na svet. Najzad, umesto hrišćanskog licemerja stvoreno je antihrišćansko licemerje. Protivnici hrišćanstva misle da su oni bolji od hrišćanstva, da su kulturniji i da bolje znaju šta jeste istina. U stvarnosti oni su zavedeni svetom koji se odrekao Istine. I zato su oni bili poraženi ludskim izopačavanjem Istine, ne samom Istinom, a zato što su izgubili osećanje greha oni su lošiji od hrišćana. Niče[5] je, na primer, strasno napadao hrišćanstvo jer je video jedino izopačene hrišćane, ali Istinu hrišćanstva on niti je video niti razumeo.
Hrišćanski ovet preživljava krizu koja ga potresa do njegovih prvobitnih principa. Hrišćanstvo neiskrenosti, lažno retoričko i ospoljeno hrišćanstvo ne može opstati, ono završava svoj vek – kao što više nije moguće ni spajanje obrednog verovanja sa paganskim lažnim životom. Došlo je vreme istinskog realizma kada se razotkriva početna realnost života i spadaju svi spoljašnji pokrovi, i kada se duša čovekova neposredno suočava s tajnama života i smrti. Uslovnosti spoljašnjeg postojanja, političke i društvene forme, uslovljenosti ospoljenog morala, apstraktnost ideoloških teorija – gube raniji smisao. Čovekova duša hoće da pronikne u dubinu samoga života, hoće da spozna stvarno i bitno, hoće da živi u istini i pravdi. U naše vreme, pod uticajem svih iskušenja, rađa se duša koja pre ovega hoće neprikrivenu i neizrečenu istinu. Čovek je umoran od laži, od usamljenosti, od spoljnih načela i formi koji su zamenili istinsku realnost života. I duša bi čovekova htela da spozna Istinu hrišćanstva bez posredstva tih laži, koje su u tu istinu uneli hrišćani, – htela bi da se prisajedini samom Hristu. Zbog hrišćana Hristos je bio zaboravljen i svet je prestao da ga biva svestan. Zato će hrišćanski preporod biti pre svega obraćanje Hristu, Hristovoj Istini, oslobođenoj od ljudske izopačenosti i ljudskog prilagođavanja. Saznanje o nesavladivosti prvorodnog greha neće oslabiti u čoveku svest o sopstvenoj odgovornosti za Hristovo delo u svetu, niti paralizovati energiju da služi tom delu. Realno ispunjenje hrišćanstva, Hristove Istine i Hristovih zaveta nekada se ljudima čini preteškim, beznadežnim zadatkom. Ali, tome nas i uči hrišćanstvo koje pokazuje da ono samo ljudskim snagama ne može biti ostvareno u životu. Nemoguće za čoveka moguće je za Boga. Onaj koji veruje u Hrista zna da nije sam, da je sam Hristos sa njim i da je on prizvan da Hristovu Istinu ostvari u životu zajedno sa samim Hristom, njegovim Spasiteljem.
 

BELEŠKA O AUTORU
<p claNikolaj Aleksandrovič Berđajev
(Kijev, 1874 – 1948, Pariz)

 
Prva knjiga u ediciji „Hrišćanstvo, ateizam i savremenost“, pokrenutoj u Varšavi 1928. godine, bila je knjiga Nikolaja Berđajeva: „O dostojanstvenosti hrišćanstva i nedostojanstvenosti hrišćana“.[6] Ova, po obimu mala, knjiga ruskog religioznog filozofa potvrćuje siromaštvo hrišćanske biblioteke kod nas i odsustvo čak i takvih autora kao što je Nikolaj Aleksandrovič Berđajev, jedan od najznačajnijih predstavnika „hrišćanskog egzistencijalizma“. Knjiga „O dostojanstvenosti hrišćanstva i nedostojanstvenosti hrišćana“ ne zahteva posebno filozofsko obrazovanje, a pisana pristupačnim stilom namenjena je najširem krugu čitalaca. Pa ipak, i u ovom spisu, znalci filozofskih i teoloških radova N. Berđajeva suočiće se sa važećom tezom ruskog slobodnog mislioca o slobodi čoeekove egzistencije (iz koje proizilaze zablude kritičara hrišćanstva) i njenom odnosu prema Bogu.[7] Čak i u ovako maloj knjižici naslućujemo opit personalističke filosofije[8] koja sistem ideja o egzistenciji gradi na osnovnom stanovištu po kome: „borba između božanskog i ljudskog je stalna, u kojoj ono božansko prosvetljuje ludsko, a ono ljudsko izopačava božanoko“.[9]
Berđajev se, i to je najtačnija odrednica njegovog sveukupnog dela, bavio filozofijom istorije, pa samim tim i filozofijom religije, ali kako on kaže sa posebnom tačkom gledišta na religiju a – „to je religiozna tačka gledišta na religiju“.[10] Otuda je i normalno što je ovaj slobodni mislilac (osnovao religioznofilozofsku akademiju u Parizu 1924. godine, gde je dospeo nakon kratkog boravka u Berlinu po proterivanju iz SSSR 1922. godine) veliki broj radova posvetio religioznim temama, kao što je normalno da se, proučavajući delo F. M. Dostojevskog (osim pisca „Braće Karamazovih“, Berđajev je kao uzore isticao najčešće J. Bemea, Kanta, V. S. Solovjeva), bavio, izmeću ostalih, i religioznim idejama likova u delu Fjodora Mihailoviča Dostojevskog.[11] Berđajev se u svojim filozofskim i teološkim, kao i u filozofsko-teološkim radovima isključivo bavio fenomenom egzistencije, zato čak i u teorijski značajnim tekstovima kakvi su oni iz filozofije istorije fenomen egzistencije nadvladava spekulativni sistem edeja. Analiza egzistencije primerena je suština datog fenomena: polazna tačka antropološkog fenomena jeste u teoanatropologiji, jer polazna tačka čovekovog bića kao i promišljeno i dogođeno iskustvo čovekovog bića, najzad iskustveno biće – svedoče jedinstvo geološkog i antropološkog, svedoče otkrivenje Boga u fenomenu postojanja. Biće spoznaje otkrivenje Boga, smatra Berđajev, kroz slobodno ostvarivanje sopstvene ličnosti, a kroz borbu egzistencije da pronađe stvarnu suštastvenost Bog ne samo da egzistenciju spasava od beznačajnosti i besmislenosti već je osmišljava, obožuje, obesmrćuje. U tome je razlika između egzistencijalizma Ž. P. Sartra ili A. Kamija, kao i izmeću ovog ruskog religioznog mislioca i nemačkog egzistencijalizma koji, razmatranjem o Biću (Hajdeger) i Nadčulnosti (Jaspers), Boga svode na hermeneutički doživljaj.
Berđajev s pravom ističe duhovnost bića jer „pravi stvaralac može biti samo duhovan čovek“,[12] a čovek jeste po svojoj suštastvenosti duhovno biće jer se „probija praizvoru“, i taj proces je čovekov prvorodan tvorački proces.[13] Zato filozofija istorije i svedoči da „samo ona epoha, koja bi čoveka vratila duhovnim izvorima, može da veže čovekove sile i da sačuva njegov lik od raspadanja“.[14]
Nikolaj Aleksandrovič Berđajev je najviše zbog intuitivnog dara za filozofske probleme bio kritikovan kao jedna posve kontraverzna ličnost, čak ambivalentna. Ove osobine su došle do izražaja i u njegovom životu (zbog socijalističkih ideja ne samo što je isključen sa Univerziteta već je prognan 1899. godine na sever Rusije, u volgodsku oblast, na tri godine; – 1914. njemu se sudi zbog napada na sveti Sinod) i u njegovom delu: „Berđajev je objavio prvi članak u listu „Die Neue Zeit koji je uređivao K. Kaucki; članak je bio posvećen kritičkoj filozofiji Langea i njenom odnosu prema marksizmu“.[15] Poput velikih duhova ovaj ruski slobodni mislilac nije robovao jednoj ideji niti sistemu ideja i zbog toga se mora uvažiti primedba da Berđajev nije imao filozofski sistem. Iako je sam govorio da pripada „ruskoj duhovnoj renesansi“, tačnije kontinuitetu ruske religiozne filozofije, to mu nije smetalo da se sem obraćanja ruskoj filozofskoj tradiciji okrene Kantu i Fihteu, posebno neokantovcima, želeći da idealizmom, izvedenim iz njihovih teorijskih ostvarenja i izobražekim u njegovom origanalnom hrišćanskom egzistencijalizmu, ostvari kritiku materijalističkog pogleda na svet. Često neprecizan ili nedosledan, najčešće impulsivan,[16] objavio je veliki broj knjiga i kraćih spisa, uvažavajući podjednako temeljnu filozofoku ideju Grigorija iz Nise, de Metra, Bemea,[17] N. Kuzanskot i konzervativnu ideju ruskih tradicionalista, podjednako determinišući svoje uverenje da „izmišljenim ekonomskim i političkim vrednostima“ treba suprotstaviti ideal apsolutne slobode, ali i uverenje da u postrevolucionarnoj Rusiji „postoje ključne osobine prave ili istinske ruske ideje“.
Njegova traganja idu od apologetskih bogoslovskih ideja do potpune personalističke filozofije,[18] od apokaliptičnih strahovanja do filozofije svejedinstva.[19] Iako Nikolaj Berđajev jeste izraziti hrišćanski egzistencijalista (pod inspirativnim uticajem Solovjeva i Homjakova) on pripada duhu svejedinstva,[20] duhu ipak osobenih filozofskih ideja zajedno sa filozofima kakvi su N. O. Loski, S. L. Frank, S. N. Bulgakov, P. A. Florenski.
„Filozof tragedije“, Nikolaj Berđajev, je za čoveka koji „izopačava božansko“, koji je sklon padu, za čoveka koji predstavljajući smisao istorijskog vremena dokazuje da su pogreške hrišćanstva „ljudske pogreške a ne Božije“ – uvek nalazio i visoke aksiološke mogućnosti. Jer čovek koji jeste osnova istorije pretpostavlja „nadistorijski cilj“ i u tom smislu on čini „nadistorijski proces“,[21] jer se njegova sudbina rešava u „večitom vremenu“. Zato ruski filozof metafizičar ma koliko uočavajući biće kao subjekt filozofije tragedije ne određuje biće kao subjekt filozofije pesimizma. Naime, metafizika istorije, metafizika vremena, metafizika prolaznog, metafizika pesimizma – kada je biće u pitanju – rešava se „izvan granica istorije“ samim tim što je istina bića „nerešljiva u granicama istorije“,[22] granicama prolaznog, granicama pesimističke metafizike. Normalno, „u kojoj meri je ovaj filozof uspeo da izmiri žeđ za večnim, duhovnim, za slobodom bez obala u kojoj bi čovek filozofirao i pisao pod licem večnosti nepritisnut onim istorijskim“[23] – to je više pitanje naših uverenja a manje pitanje pravilnog tumačenja Berđajevljevog dela. U tom smislu i navodimo rečenicu iz njegovog spisa „O dostojanstvenosti hrišćanstva i nedostojanstvenosti hrišćana“: „Ako vi ne ostvarujete istinu, a tražite istinu, vi ste krivci a ne istina“.
Ruski slobodni mislilac koji se bavio filozofijom istorije i bio opterećen apokaliptičnim vizijama završava spis koji je pred nama jednim uverenjem: hrišćanstvo najtačnije pokazuje da ono jedino ljudskim snagama ne može biti ostvareno u životu. To znači da čovek, slobodan u slobodi, može da menja svoja uverenja kako se ne bi sveo na istorijski proces već kako bi se izborio za nadistorijski proces, za ,,večito vreme“. To „večito vreme“ u kome opstojava biće kao suštastvo nepesimističke metafizike istorije pokazuje unekoliko i osnovni smisao ovde prevedenog spisa. Naime, u „večitom vremenu“ biće potvrđuje svoju slobodu u slobodi, odnosno za Berđajeva koji je za osnovu filozofije stavljao slobodu – „sloboda ne stvara dobro i zlo“ već se biće „slobodom približava dobru ili zlu“.[24] Život, otuda, treba da ima smisao punoće, koja treba da ispuni sve dane našeg istorijskog vremena, jer čovek je „prizvan da Hristovu Istinu ostvari u životu zajedno sa samim Hristom“[25]. Prema tome, taj specifičan teoantropološki princip slobode moguće je ostvariti jedino u hrišćanstvu jer hrišćanstvo „kao religija slobode mora biti netrpeljivo prema primoranosti“.[26] U tom smislu mi i razumemo teorijsku misao Nikolaja Berđajeva, skloni da poverujemo u tačnost reči koje su, istina, bile ispisane sa drugačijom namenom: „Utoliko aksiologija Nikolaja Berđajeva još uvek nije ništa izgubila od ovoje aktuelnosti ni na Istoku ni na Zapadu a ni na sve četiri strane sveta“.[27]
Nikolaj Aleksandrovič Berćajev, koji je pokušavao da ruski kulturni duh obogati približavanjem slovenofilstva i zapadnjaštva, ostao je do kraja života udesno pogoćen životom izvan Rusije i jedini spas u svetu haosa, svetu beskonačnog bestijarijuma video je u „svetu koji prodire iz transcendentalnog sveta duha“. Kao filozof koji je pokušao da odeli svoja psihološka stanja od teorijskog sveta ideja, Berđajev je hteo da veruje da sve suprotnosti sveta u kome živimo nagoveštavaju vreme usleđujuće „božansko-ljudske kreacije“, i u tom uverenju napustio je svet iskušenja 23. marta 1948. godine, u pariskom predgrađu Klamar.

Predrag R. DRAGIĆ KIJUK
 


 
<p claIzdaju:
<p claBogoslovski fakultet SP Crkve
Hilandarski fond
i
Povereništvo manastira Hilandara,
Cara Uroša 7, Beograd
 
<p claUrednik i recenzent
Jeromonah dr Atanasije Jevtić
 


 
NAPOMENE:

  1. Đovani Bokačo (rođen verovatno u Parizu 1313. a umro 21.XII 1375. u Ćertaldu – Toskana), poznati italijanski književnik i humanista. Ovaj veliki prijatelj Petrarke najviše je poznat lo delu „Dekameron“ (knjiga deset dana) koje čini sto novela, iako mu dugujemo i prvi latinski prevod Homerovog dela. Važna je i njegova mitološka enciklopedija „De genealogis deorum gentilium“ (1350. do 1360). Bokačo, koji je sačinio tri redakcije „Raspravice u pohvalu Danteu“ i tumačio 16 pevanja „Pakla“ u firentinskoj crkvi S. Stefano, završio je život u misticizmu i siromaštvu.    (- Prim. prev.)
  2. Lav Nikolajevič Tolstoj (Jasna Poljana 9. IX 1828 – Astapovo 20. IX 1910), jedan je od najvećih ruskih pisaca čija su najpoznatija dela podjednako vrednovana i rado čitana i u svetu. 1901. godine arhijerejski Sinod ga je isključio iz Ruske pravoslavne crkve. Ondašnjoj religijskoj misli suprotstavio je svoje shvatanje evanđelskog hrišćanstva napisavši prerađeno „Jevanđelje“ (Hristov proglas o tome šta je prava sreća – iznova prevedeni i sređeni jevanđelski tekstovi), 1883. godine, koje je kod nas prevedeno 1924. godine. Poznat najviše po često prevođenim delima:
       „Rat i mir“ (1864. i 1869) i „Ana Karenjina“ (1873-1877). U 82. godini života, ovaj ruski mislilac koji je izvršio veliki uticaj na evropsku misao i književnost, napušta dom i porodicu i umire na železničkoj stanici Astapovo.   (- Prim. prev.)
  3. Herbert Džordž Vels (1866-1946), poznati engleski književnik koji je po struci bio biolog, izuzetno uvažavana i uticajna ličnost evropskog kulturnog života do početka drugog svetskog rata. Iako najviše prevođen zbog popularno istorijskih i naučnih dela, kao i romana iz oblasti fantastike („Rat svetova“ na primer) – ostao je ne manje poznat po delu „Istorija sveta“.
  4. **** Montanizam, ili „novo proroštvo“, pripada hrišćanskom eshatološkom pokretu iz II veka, koji je osnovao Montan iz Papuze u maloazijskoj Frigiji oko 160. godine. Veliki protivnici gnostičkog učenja montanisti su se zalagali za moralni rigorizam i religiozni entuzijazam. Ovo učenje nije bez uticaja (traje do 7. veka) i širilo se u Africi, Siriji, Italiji i Galiji. Montan se protlasio za proroka, za „parakleta“ (iz koga govori Sv. Duh), i zajedno sa proročicama Priscilom i Maksimilom izricao je svoja proroštva, od kojih je poznato njegovo ubeđenje o skorom dolasku „Nebeskog Jerusalima“, odnosno ponovnom dolasku Isusa Hrista. Iako je u korenu montanističkog prorokovanja bila subjektivna potreba identifikacije sa apostolskom crkvom i vera u skori dolazak Hristov – Crkva ih je isključila kao sektu, jer se s jedne strane montanistima činilo da kritika njihovog prorokovanja jeste nepoštovanje Sv. Duha, a s druge strane trebalo je reagovati na učestala prorokovanja o skorom Hristovom dolasku što je stvaralo lažni entuzijazam i puritanizam.
       Montanisti ili pepuziti zalagali su se za stroga životna pravila, za strogi post, za odlučenje od ženidbe, za život ispunjen žrtvom. Veliki zagovornik i najvažniji predstavnik monganista je Kvint Septimije Tertulijan, poznati hrišćanski pisac čuven po izreci koja se pripisivala i sv. Avgustinu: „Credo quia absurdum“ (Verujem jer je nerazložno). Tertulijan je ostavio veliki broj spisa montanističkog opredeljenja (o tome detaljnije X. Jedin: „Velika povijest crkve“, Zagreb, 1972, knj. I, str. 227) kao i značajna hrišćanska dela: „O duši“ ili „O vaskrsenju tela“. Iako od nesamerljivog značaja za razvoj hrišćanske geologije na Zapadu (razradio pojam sv. Trojice) Tertulijan nije unesen u popis crkvenih otaca. Tertulijan, zadivljen moralizmom montanista, koji su hteli ca crkvu vrate idealnoj „čistoti“, od 207. godine preuzima vođstvo ovih hrišćana koji se nazivaju i tertulijanistima.
       Iako je veći broj sekti nastao zbog razlike između hrišćana jevrejskog porekla i hrišćana paganskog porekla, ali i zbog tumačenja biblijskih tekstova i događaja, za montaniste se može reći da su Sveto Pismo Staroga i Novoga Zaveta smatrali temeljem svoje vere, kao što je tačna i činjenica da su težili stvaranju „čiste“ crkve. Njihov moralni rigorizam usledio je iz njihovog verovanja da svaki hrišćanin jeste hram sv. Duha. Montanisti su verovali da je njihov pokret božanskog porekla baš zbog toga što se u njihovoj sredini javio dar proroštva. Duboko uvereni da se hrišćani dele na pneumatike, koji žive zahvaljujući sv. Duhu u Hristovim zavetima, i psihike, koji su u vlasti telesnih želja – montanisti su se pripremali za drugi Hristov dolazak. Isključivali su iz crkve sve one koji su učinili neki greh (jer i grešnik koji se kaje može da dobije oproštenje samo od Boga), a često su u progonstvu umirali kao mučenici svog učenja. Od 331. godine montanistima se oduzimaju, po odluci cara Konstantina, molitveni domovi, a od 398. godine ih Arkadije, car Istočnog carstva, proganja do istrebljenja. Negde baš u ovo vreme „duhovni“ (kako su montaniste još nazivali) se sjedinjuju sa novicijanima („čistima“ – kataroi), kao što će ih naslediti donatisti, bogumili, katari, valdenžani i drugi. – Prim. prev.
  5. Fridrih Vilhelm Niče (1844-1900), nemački filozof koji je izvršio veliki uticaj na književnost početkom dvadesetog veka. Studirao je teologiju (i napustio) a završio klasičnu filologiju. Svoju nesistematsku filozofiju ovaj slobodoumni mislilac temeljio je na tezi smrti Boga. Njegovo grandiozno delo, bilo da se bavi pitanjima umetnosti ili filozofije, konzistentno je u antitezi apolonijskog i dionizijskog. Kod nas dosta prevođen, podržavan i kritikovan – Niče ostaje kao stalni izazov tumačima, izmeću ostalih, delima: „Rođenje tragedije“ (1872); „Tako je govorio Zaratustra“ (1883-1891); „S one strane dobra i zla“ (1886); „Antihrist“ (1902) i „Ecce homo“ (1908). Fridrih Niče, prijatelj Vagnerov (s kojim se razilazi zbog Vagnerovog hrišćanstva), nakon duge bolesti umire u Jeni pomračena uma u duševnoj bolnici profesora Binsvanger-a. – Prim. prev.
  6. Odlučivši se za slobodniji prevod naslova ove knjižice („O savršenstvu hrišćanstva i nesavršenstvu hrišćana“) verovali smo da, značenjski primerenije duhu našeg jezika, već naslovom upućujemo na problem kojim se knjiga bavi. U našoj belešci naslov ovoga spisa biće navođen u verodostojnijem obliku, bliže izvornijem značenju – kako je to već učinjeno na početku teksta beleške o autoru.
  7. O tome detaljnije u knj. N. Berđajeva: „Filosofija svobodnago duha“, Pariz, 1927.
  8. Kako će u podnaslovu odrediti Berđajev svoju knjigu: „O rabstve i svobode čeloveka“, Pariz, 1972. (2. izd.).
  9. N. Berđajev: „O dostojanstvenosti hrišćanstva i nedostojanstvenosti hrišćana“ (V. III poglavlje našeg prevoda).
  10. N. Berđajev: „Nova religijska svest i društvena realnost“ (preveo Mirko Borbević u ediciji „Dostojevski kao mislilac“). Beograd, 1982. Str. 9.
  11. N. Berđajev: „Duh Dostojevskog“ (preveo M. Borbević). Beograd. 1981.
       (Ova knjiga je objavljena i 1982. u ediciji „Dostojevski kao mislilac“ kada se isti prevodilac odlučio za izmenu naslova: „Pogled na svet F. M. Dostojevskog“).
  12. On dalje kaže: čovek „koji ima svoj koren u beskrajnom i besmrtnom životu“ (N. Berđajev: „Savremena kriza kulture“. Beograd. 1932. Str. 31).
  13. N. Berđajev: „O naznačenii čeloveka“, Pariz, 1931. Str. 139.
  14. N. Berđajev: „Savremena kriza kulture“ (preveo D. J. Vasić). Beograd. 1932. Str. 30.
  15. Iz predgovora M. Đorđevića za knjigu N. Berđajeva: „Duh Dostojevskog“. Beograd. 1981. Str. 14.
  16. V. njegov časopis „Put“ koji je pokrenut (1925) u Parizu; časopis je izlazio tromesečno a ugasio se posle 61. broja. Sadržina časopisa – kada su u pitanju teološki tekstovi – odražavala je koncepciju od koje Berđajev nikada nije odstupio (što svedoči i naš prevedeni spis): egzoterična Crkva podleže zakonitostima nužnosti za razliku od ezoterične Crkve koja jeste duhovnost.
  17. Upućujemo na kod nas prevedeni tekst J. Bemea: „Aurora ili jutarnje rumenilo na istoku“ (čas. „Ideje“, 1979, 8, str. 69-82).
  18. O ovom filozofskom pokretu, izvan ruskog personalizma (Loski, Šestov, Vj. Ivanov), videti: Franjo Zenko: „Personalizam Emmanuela Mourniera“. Zareb 1980.
  19. O Sofijanstvu, ili nezaobilaznoj i temeljnoj filozofiji svejedinstva, kod nas je malo pisano. Izuzimajući tekstove M. Đurića („Pred slovenskim vidicima“, Beograd 1923) i R. Đorđevića („Putevi ruskih intuicionista. P. A. Florenski“, „Ideje“, 1911, 2 str. 93-103) ukazujemo na dve važne knjige D, Kalezića „Ruska filosofija svejedinstva – istorija i teorija“ (Beograd, 1978) i „Antropologija filosofije svejedinstva i Biblija“ (Beograd, 1983).
  20. Sa tog stanovišta značajne su njegove knjige: „Duh i realnost“; „Filosofii svobodnago duha I-II“; „O naznačenii čeloveka“; „Russkaja ideja“; „O rabstve i svobode čeloveka“.
  21. N. Berđajev: „Smisao istorije“ (Ogled filozofije čovečje sudbine). Preveo Mil. R. Majstorović. Beograd. 1934. Str. 224.
  22. Nav. delo, str. 225.
  23. Iz predgovora M. Đorđevića za knjigu: N. Berđajev: „Duh Dostojevskog“. 1981. Str. 11.
  24. J. Kribl: „Sloboda u egzistencijalnoj filozofiji (Sorena Kierkegaarda, Nikolaja Berćajeva, Karla Jaspersa Gabriela Marsela). Zagreb 1974. Str. 172.
  25. Poslednja rečenica u spisu „O dostojanstvenosti hrišćanstva i nedostojanstvenosti hrišćana“ (koji smo shodno napomeni u fusnoti i preveli: „O savršenstvu hrišćanstva i nesavršenstvu hrišćana)“.
  26. „O naznačenii čeloveka“ (Opit paradoksalnoi etiki). Pariz, 1931. Str. 90.
  27. Iz pogovora N. Miloševića za knjigu Nikolaja Berđajeva: „Duh Dostojevskog“. 1981. Str. 258.

 


Pripremio:
ANDREJ SAVIČEVIĆ  

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *