Питање:
Читајући на страницама наших wеб-новина о стању на Косову као и других наших – српских извора о разарању наших цркава и манастира у току рата 1990-1995 и након тога, размишљајући и “трагајуци” наилазим на неке духовне речи о цркви и о њеном стању унутрашњег духа. Тако Св. Јован Златоусти говори да је црква разрушена и разваљених зидова због нејединства у цркви, да је цркава нејединствена због непоштовања црквеног Богом даног устројтва – дужног поштовања достојанства црквених пастира – владика и јереја, због небриге према цркви и због непослусања цркви. А онда се сећам неких Васељенских Сабора на којим а су се појављивали јеретици који су тврдили неке ствари које су биле супротне вери Христовој и који су завршили срамно – мртви – искрвављени у клозету (мислим Нестор) . Авај, сетите се нашег Авве Јустина Ћелијског који каже за човека – који оставља Бога – да је врећа крви и меса. Како то да наши Срби не могу да зауставе толико рушење и срамоћење наших светиња? Како то да наша Црква са својом јерархијом не може да се устроји по Божијем обличију? Како то да могу ти најгори Албански терористи да толико срамоте наше свете цркве? Није ли среброљубље завладало срцима Срба толико да Господ одвраћа своје лице од нас до те мере пуштајући на нас толике нећрце и срамна скрнављења. И опет сетите се Авве Јустина Ћелијског који каже да је тај човек – звер – СРЕБРОЉУБАЦ.
Н.Н
Одговор:
Драга сестро, видим да Те узбуђује и чак раздражује страдање Српске цркве и Српског народа. Питаш се и уједно сама, потпомогнута саветима Отаца, налазиш одговор на та питања. Схваташ да нема последице без узрока, да нема страдања појединаца, па и читавих народа, ако није било огрешења. Као добар родитељ Бог попушта страдања на појединце и народе, не да их уништи, већ да их поправи, да се покају и зажале за учињено зло. То што су нам Немци, усташе, а сада и Шиптари, рушили храмове и друге светиње, свакако је и последица њихове мржње према нама, али и наших огрешења о себе, о своју Цркву, о свој народ и, коначно, о Бога. Рушење и скрнављење камених храмова и није тако страшно. Храмови ће се обновити, подићи нови, “од камена ником ни камена”. Један пример: Хрвати су за време последњег рата срушили до темеља српску православну цркву у Винковцима. У току последње две године хрватска држава је подигла истоветну цркву, на истим темељима, још лепшу но што је била раније. Неупоредиво је страшније и погубније разарање живе Цркве, Цркве као Тела Христовог. Цитираш речи Светог Јована Златоуста. Мања је страхота и опасност по Цркву био прогон хришћана, њихово мучеништво, разарање хришћанских храмова у време гоњења, него ли јереси и расколи који су почели да потресају Цркву Христову кад је она добила слободу за време цара Константина Великог. Тако је и данас. Ако српски народ у Православној цркви буде јединствен, ако његова виша и нижа јерархија, заједно са верним народом, буде чврсто опредељена за јединство Божјег народа и, како се молимо на свакој Служби Божјој, “за мир свега света, за непоколебљивост светих Божјих Цркава, и сједињење свих”, онда нам ниједан непријатељ неће моћи наудити. Можда су и у Твојој читанци биле поучне приче о седам прутова (док су били везани и сноп, нико их није могао преломити, а кад су развезани, сваки појединачни прут је био лако ломљив) и три вола (док су били заједно и јединствени, вук им није могао ништа, али кад је успео да их завади, лако једног по једног заклао и појео) . Црква је божанска установа, Христос ју је саградио на камену (чврстој и непоколебљивој вери) и врата паклена неће је надвладати. Цркву на земљи воде људи, са свим својим манама и недостацима и ми понекад страхујемо, ма да неоправдано, да Црква може бити повређена или да изгуби неке своје особине. Међутим, у Символу вере ми читамо: Верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Ниједну ову особину Црква не може изгубити никаквим људским настојањима, гресима или отуђењима. И ми верујемо да ни Српска православна црква, иако на бројним искушењима, неће ни у чему одступити од основне поруке Христове: да сви једно будемо, као што је Син у Оцу, са Духом Светим.
Мир Ти и радост у Цркви Христовој, која јесте и остаје стуб и тврђава Истине.
о. Душан
