O PRELESTI

 

Sveti Ignjatije Brjančaninov

O PRELASTI
 

DEO DRUGI
 
UčenikKoji su vidovi demonske prelasti uzrokovane nepravilnim upražnjavanjem molitve?
 
Starac – Svi vidovi demonske prelasti, kojima se izlaže podvižnik molitve, dolaze otuda što pokajanje nije temelj molitve, što pokajanje nije postalo izvorište, duša, cilj molitve. „Ako neko“, kazuje Prepodobni Grigorije Sinait u već navedenom spisu, „sa uzdanjem na sebe, zasnovanom na samomnjenju (u originalu stoji: „Ako ko mašta da u visine sa mnjenjem dostigne“; ovde je upotrebljen pojašnjavajući izraz, kako bi se preciznije pokazalo značenje reči mnjenje) mašta da dostigne u visoka molitvena stanja, i ako je stekao satansku, a ne istinsku revnost, tada ga đavo lako lovi u mreže svoje kao slugu svog“. Svako ko bi da uđe na svadbu Sina Božijeg u odeći koja nije čista i svetla, a koja se stiče pokajanjem, nego u svojim dronjama, kao stari čovek, u stanju grehovnosti i samoprelašćenosti, biva izbačen napolje, u tamu najkrajnju: u demonsku prelast. „Savjetujem ti da kupiš od Mene zlata ognjem žeženoga, da se obogatiš; i bijele haljine, da se obučeš, te da se ne pokaže sramota golotinje tvoje; i masti da pomažeš oči svoje, da vidiš. Ja one koje ljubim karam i popravljam; zato revnuj, i pokaj se“ (Otkr. 3, 18-19), kazuje Gospod prizvanome na tajanstveno sveštenstvo. Pokajanje i sve što ga sačinjava – skrušenost ili bol duha, plač srca, suze, samoosuđivanje, sećanje na smrt i predosećaj smrti, suda Božijeg i muka večnih, osećaj prisustva Božijeg, strah Božiji – darovi su Božiji, darovi besceni, darovi prvi i osnovni, koji su zaloga najviših i večnih darova.
Bez prethodnog zadobijanja ovih darova nemogućno je darivanje onih potonjih. „Ma koliko uzvišeni bili naši podvizi“, poručuje Sveti Jovan Lestvičnik, „ali ako nismo stekli srce ispunjeno bolom ti su podvizi i lažni, i uzaludni“ (Lestvica, Slovo 7.). Pokajanje, skrušenost duha, plač obeležja su i svedočanstvo ispravnosti molitvenog podviga; njihovo odsustvo pokazatelj je skretanja na lažni put, pokazatelj samoprelašćenosti, prelasti ili besplodnosti. Jedno ili drugo, odnosno prelast ili besplodnost, prestavljaju neizbežnu posledicu nepravilnog upražnjavanja molitve, a nepravilno upražnjavanje molitve neodvojivo je od samoprelašćenja.
Najopasniji od neispravnih načina molitve je onaj pri kome se silom uobrazilje stvaraju maštarije ili predstave, pozajmljene, reklo bi se, spolja posmatrano, iz Svetog Pisma, ali u suštini iz stanja onoga ko se moli, iz njegove grehovnosti, iz njegove samoprelašćenosti; tim predstavama on laska svome samomnjenju, svojoj sujeti, svome visokoumlju, svojoj gordosti, obmanjujući sebe. Očigledno je da sve ono što je plod maštanju naklonjene pale prirode naše, prirode izopačene padom, ne postoji u samoj stvari, nego da je to izmišljotina i laž, toliko svojstvena i toliko omiljena palom angelu. Čovek sklon maštarijama još od prvog svog koraka na molitvenom putu izlazi iz sfere istine, stupa u sferu laži, u sferu satane, hotimično se potčinjava uticaju satane. Sveti Simeon Novi Bogoslov ovako opisuje molitvu čoveka sklonom maštarijama i njene plodove: „On uzvodi k nebu ruke, oči i um, u umu svome“, slično Klopštoku i Miltonu, „uobražava jednodušnost sa Bogom, nebeska dobra, činove svetih Angela, obitališta Svetih, ukratko, u uobrazilji svojoj sabira sve što je čuo u Svetom Pismu, to razmatra na molitvi, pogleda na nebo, time pobuđuje dušu svoju na žudnju za Bogom i ljubav prema Njemu, ponekad proliva suze i plače. Tako se postepeno srce njegovo nadima, a da to ne poima umom; on misli da je ono što čini plod blagodati Božije, na utehu njegovu, i moli se Bogu da ga udostoji da vazda prebiva u takvom delanju. To je znak prelasti. Takav čovek, i ako bi tihovao u savršenom bezmolviju, ne može da se ne izloži egzaltaciji uma i ludilu. Ukoliko mu se to ne desi, ipak, njemu nikada nije mogućno da dostigne u duhovno zvanje razuma i vrline ili bestrašća. Tako, dakle, prelastili su se oni koji su videli svetlost i blistanje ovim telesnim očima, koji su miomir osetili čulom mirisa, glasove čuli ušima svojim. Neki od njih su pomahnitali, i budući ozleđena uma, prelazili su sa jednog mesta na drugo; drugi su prihvatili demona koji se preobrazio u Angela svetozarnog, prelastili se i sve do kraja prebivali bez ispravljenja, ne prihvatajući savet nikoga od bratije; neki među njima, poučeni od đavola, ubili su se: jedni su se bacili u provalije, drugi se utopili. I ko može pobrojati svakovrsne prelasti demonske, kojima neprijatelj prelašćuje, i koje su neispitljive! Uostalom, iz onoga što smo naveli svaki razumni čovek može izvući pouku o tome kakva šteta nastaje od ovakvog načina moljenja. Ukoliko se neko ko taj način primenjuje ne izloži nijednoj od opisanih nevolja, jer živi sa sabraćom, budući da takve nevolje najviše trpe otšelnici, koji žive sami, ipak, takav čitav život svoj provodi bez uspeha“ (O prvom načinu pažnje prema molitvi, Dobrotoljublje, deo I).
Svi Sveti Oci koji su opisali podvig umne molitve zabranjuju ne samo hotimično izazivanje maštarija, nego i voljno i saosećajno klanjanje maštarijama i priviđenjima koja nam se mogu neočekivano prikazati, nezavisno od naše volje. I to se dešava prilikom molitvenog podviga, naročito u bezmolviju. „Nikako nemoj prihvatiti“, poručuje Sveti Grigorije Sinait, „ukoliko bilo šta ugledaš čulnim očima ili umom, izvan ili unutar svoga bića, svejedno da li je to lik Hristov, ili lik Angela, ili nekog Svetog Božijeg, ili ako ti se prikaže svetlost… Budi pažljiv i oprezan! Ne dopusti sebi da poveruješ bilo čemu, nemoj pokazati saosećanje i saglasnost, ne predaj u brzopletosti svoje poverenje tome viđenju, makar ono bilo istinsko i dobro; budi hladan prema njemu i tuđ, stalno čuvajući um svoj bez vida, tako da ne stvara od sebe nikavu predstavu i ne nosi na sebi pečat bilo kakve predstave. Onaj koji je nešto ugledao u misli ili na čulan način, makar to bilo i od Boga, i koji to brzopleto prihvata, lako pada u prelast, ili bar pokazuje svoju naklonost i sposobnost da bude prelašćen, kao neko ko viđenja prihvata brzo i lakomisleno. Novak mora da obraća svu pažnju samo na srdačno dejstvo, i da jedino to dejstvo smatra neprelastnim; sve ostalo ne sme da prihvata pre nego što nastupi vreme u kome će stupiti u bestrašće. Bog se ne gnevi na onoga ko, bojeći se prelasti, pazeći na sebe sa krajnjim oprezom, čak i ne primi nešto što mu je od Boga poslano, pošto to što mu je poslano nije brižljivo razmotrio; naprotiv, Bog takvoga hvali sa blagorazumnosti njegove“ (O prvom načinu pažnje prema molitvi, Dobrotoljublje, deo I). Sveti Amfilohije, koji je od mladosti stupio u monaštvo, u zrelim godinama udostojio se da u pustinji vodi otšelnički život. Zatvarajući se u pešteru, upražnjavao je bezmolvije, i dostigao veliki napredak. Kada se navršilo četrdeset godina njegovog anahoretskog življenja, jedne noći javio mu se Anđeo, govoreći: Amfilohije! Idi u grad i napasaj ovce duhovne. Amfilohije, međutim, prebivaše u straženju nad sobom, i ne obrati pažnju na zapovest Angela. Sledeće noći Anđeo se ponovo javi, i ponovi zapovest, dodavši da je od Boga poslan. I opet se Amfilohije ne pokori Angelu, bojeći se da kako ne bude prelašćen i sećajući se reči Apostola da se i satana pretvara u Angela svetlosti (2. Kor. 11, 14). Treće noći Anđeo se ponovo javi i, pruživši verodostojno svedočanstvo o sebi slavoslovljenjem Boga, Koga duhovi odbačeni ne mogu trpeti, uze starca za ruku, izvede ga iz kelije i dovede do crkve što se nalažaše u blizini. Vrata crkvena otvoriše se sama od sebe. Hram bi obasjan svetlošću nebeskom; u njemu se beše sabralo mnoštvo svetih muževa u belim odeždama sa licima sjajnim poput sunca; oni rukopoložiše Amfilohija za episkopa grada Ikonije (Četji Mineji, 23. novembar). – Ponevši se potpuno suprotno, Prepodobni Isaakije i Nikita Pečerski, kao novi i neiskusni u anahoretskom življenju, pretrpeli su užasne nevolje, pošto su isuviše brzo poverovali priviđenju. Prvom se javilo mnoštvo demona u svetlosti velikoj: jedan demon uzeo je obličje Hrista, a ostali – obličje svetih Angela. Drugoga je demon prelastio najpre miomirom i glasom koji nalikovaše na Božiji, da bi zatim predstao pred njega u vidu Angela (Pečerski paterik). Monasi iskusni u monaškom životu, koji su dostigli u istinsku svetost, mnogo se više boje prelasti i mnogo više ne veruju sebi negoli početnici, osobito oni među novacima koji su obuzeti ognjenom žudnjom za podvigom. Prepodobni Grigorije Sinait sa srdačnom ljubavlju upozorava na prelast bezmolvnika kome je namenio svoju knjigu. „Želim da imaš konkretnu predstavu o prelasti; to želim iz razloga kako bi mogao da se sačuvaš od prelasti, kako prilikom stremljenja koje nije osvetljeno valjanim viđenjem ne bi sebi naneo veliku štetu, kako ne bi upropastio dušu svoju. Slobodno htenje čovekovo lako se priklanja opštenju sa protivnicima našim, naročito htenje onih koji nemaju iskustva, koji su novi u podvigu, kao oni koji su još u vlasti demona“ (Pečerski paterik). Kako je to tačno! Naše slobodno htenje priklanja se i stremi ka prelasti; jer svaka prelast laska našem samomnjenju, našoj sujeti, našoj gordosti. „Demoni su blizu, i oni okružuju novake i one sklone samovolji, rasprostirući mreže pomisli i pogubnih maštarija, ustrojavajući bezdane pada. Grad početnika (čitavo biće svakoga od njih) još uvek je pod vlašću varvara… Zato nemoj po lakomislenosti svojoj brzo poverovati onome što ti se prikazuje, nego prebivaj u nepomičnosti, zadržavajući ono što je dobro sa velikim prispitivanjem i odbacujući zlo… Znaj da su dejstva blagodati jasna; demon nije kadar da ih prenese: on ne može podariti ni krotost, ni blagost, ni smirenje, ni mržnju prema svetu; on ne kroti strasti i slastoljublje, kao što to čini blagodat“. Dejstva demona jesu: nadimanje, oholost, visokoumlje, ponošenje, jednom rečju, sve vrste zlobe. Po dejstvu ćeš moći poznati kakva je svetlost koja je zasjala u duši tvojoj: da li je od Boga, ili od satane“ (Dobrotoljublje, deo I: O prelasti i ostalo). Valja imati na umu da je ovakvo preispitivanje svojstveno samo uznapredovalim monasima, a nikako ne početnicima. Prepodobni Sinait, istina, razgovara sa početnikom, ali početnikom u bezmolviju, koji je i po prebivanju u monaštvu, i po telesnom uzrastu bio starac, kao što se iz knjige vidi.
 
UčenikJesi li imao prilike da vidiš nekoga ko je dospeo u demonsku prelast zbog puštanja na volju maštarijama prilikom upražnjavanja molitve?
 
Starac – Imao sam. Jedan činovnik koji je živeo u Petrogradu upražnjavao je pojačan molitveni podvig, i zbog toga je dospeo u neobično stanje. O svome podvigu i njegovim posledicama on je kazivao tadašnjem protojereju crkve Pokrova Majke Božije u Kolomni. Taj protojerej, kada je posetio jedan manastir u Petrogradskoj eparhiji, zamolio je jednog monaha da porazgovara sa činovnikom. „Ovo neobično stanje, u koje je činovnik došao od podviga, lakše će moći protumačiti oni koji žive u manastiru, jer bolje poznaju podrobnosti i okolnosti asketskog podviga“, govorio je protojerej, sa punim pravom. I monah se složio. Posle izvesnog vremena taj činovnik dođe u manastir. I ja sam bio prisutan njegovom razgovoru sa monahom. Činovnik odmah poče da govori o svojim viđenjima – da na molitvi svagda vidi svetlost od ikona, da oseća miomir, u ustima mu je neobična slast, i tako dalje.
Saslušavši činovnikovo kazivanje, monah ga upita: „Da vam nije možda dolazila pomisao da se ubijete?“ – „Kako da ne!“ – odgovori činovnik. „Već sam se bio bacio u Fontanku, ali su me izvukli“. Ispostavilo se da je taj činovnik pribegavao onom načinu molitve koji je opisao Sveti Simeon, da je raspalio svoju uobrazilju i krv, pri čemu se postaje veoma sposoban za pojačan post i bdenje. Voljno odabranom stanju samoprelašćenosti đavo je dodao svoje dejstvo, adekvatno tome stanju, i ljudsko samoprelašćenje prešlo je u očiglednu demonsku prelast. Činovnik je svetlost video telesnim očima; miomir i slast što ih je osećao takođe su bili čulne prirode. Za razliku od toga, viđenja Svetih i njihova natprirodna stanja u potpunosti su duhovne prirode (Sveti Isaak Sirijski, Slovo 55); podvižnik za njih ne postaje sposoban sve dok mu se blagodaću Božijom ne otvore oči duše njegove, pri čemu oživljuju i druga čula duše, koja su pre toga prebivala u nedelanju (Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Slovo o veri; Dobrotoljublje, deo I); u blagodatnom viđenju učestvuju i telesna čula Svetih, ali tek kada iz strasnog telo pređe u bestrasno stanje. Monah poče nagovarati činovnika da napusti onaj način molitve kome je pribegavao, objašnjavajući i njegovu neispravnost, i neispravnost stanja koje taj način uzrokuje. Činovnik se ozlojeđeno usprotivi tome savetu: „Kako da se odreknem tako očite blagodati!“, govorio je. Dok sam slušao činovnikovo kazivanje o sebi, osetio sam neobjašnjivo sažaljenje prema njemu, ali mi se istovremeno on učinio i nekako smešnim. Primera radi, monahu je postavio ovakvo pitanje: „Kada mi se od preizobilne slasti u ustima umnoži pljuvačka, ona počinje da kaplje na pod: nije li to grešno?“ I zaista: oni koji se nalaze u prelasti demonskoj izazivaju sažaljenje kao ljudi koji nisu svoji i koji su, umom i srcem, robovi lukavog, odbačenog duha. Oni su i smešan prizor: a podsmehu ih izlaže lukavi duh što njima vlada, koji ih je i doveo u stanje uniženja, prelastivši ih taštinom i visokoumljem. Prelašćeni ljudi ne shvataju ni svoju porobljenost, ni neobičnost svoga ponašanja, ma koliko ta porobljenost i neobičnost bile očigledne. Zimu 1828-1829. provodio sam u Ploščanskom manastiru (Orlovska eparhija). U to doba onde je živeo starac koji se nalazio u stanju prelasti: odsekao je sebi šaku, misleći da tako ispunjava zapovest evanđelsku, i svakome ko je hteo da ga sasluša pripovedao je kako su od njegove odsečene šake nastale svete mošti, kako se ona čuva i čestvuje u Simonovom manastiru u Moskvi, i kako on, iako se nalazi u Ploščanskom manastiru, na pet stotina vrsta od Simonovog, oseti kada arhimandrit Simonovog manastira i bratija celivaju ruku njegovu. Starac bi počinjao da drhti, pri čemu bi stao i da glasno sikće – i to je smatrao za plod molitve; ali posmatrači su u tome videli samo degradaciju, dostojnu sažaljenja i smeha. Deca koja su živela u manastiru kao siročad zabavljala su se na račun toga i oponašala starčevo ponašanje na njegove oči; starac bi se razgnevio, bacao se čas na jednog, čas na drugog dečaka, vukao ih za kosu… Niko od uvaženih monaha te obitelji nije uspevao da ubedi prelašćenog starca da se nalazi u lažnom stanju, u duševnom rastrojstvu.
Kada je činovnik otišao, upitao sam monaha: kako mu je uopšte došla na um ideja da ga zapita za pokušaj samoubistva? Monah odgovori: „Kao što usred plača po Bogu nailaze trenuci neobičnog uspokojenja savesti, u čemu se i sastoji uteha onih koji plaču, tako se i usred lažne naslade, koju pričinjava demonska prelast, javljaju trenuci u kojima kao da se prelast obličuje i pruža mogućnost da se okusi onakvom kakva ona jeste. Ti su trenuci užasni! Teskoba i očajanje koju ona izaziva su nepodnošljivi! I upravo na osnovu toga stanja u koje prelast čoveka dovodi najlakše je prepoznati je i preduzeti mere za isceljenje svoga bića. Ali avaj! Početak i koren prelasti jeste gordost, kao što je i plod njezin preizobilna gordost. Onaj ko je prelašćen drži za sebe da je sasud blagodati Božije i prezire spasonosna upozorenja bližnjih svojih, kao što je primetio Sveti Simeon. Ali u međuvremenu napadi očajanja postaju sve silniji i silniji: na kraju očajanje se pretvara u potpunu mahnitost i završava samoubistvom. Početkom ovoga veka u manastiru Sv. Sofronija (Kurska eparhija) podvizavao se shimonah Teodosije, koji je sa svoga strogog i uzvišenog življenja bio zadobio uvažavanje i bratstva i mirjana. Jednom mu se prikazalo kako je bio vaznet u raj. Kada se viđenje završilo, otišao je nastojatelju, veoma podrobno ispripovedao o tom čudu i dodao da mu je žao što je u raju ugledao samo sebe, a nikoga od bratije. Nastojatelj, međutim, nije obratio pažnju na taj detalj: sazvao je bratiju i skrušena duha im preneo shimonahovo viđenje, podstičući ih na usrdnije i Bogu ugodnije življenje. Pošto je prošlo neko vreme, u ponašanju shimonaha počele su se ispoljavati neobične stvari. A sve se završilo time što je nađen udavljen u svojoj keliji“.
Meni se dogodio ovakav slučaj, dostojan osobite pažnje. Jednom prilikom posetio me je jeroshimonah sa Svete Gore, koji je u Rusiju došao radi prikupljanja priloga. Seli smo u moju prijemnu keliju, i on mi kaza: „Pomoli se za mene, oče: mnogo spavam i mnogo jedem“. Dok mi on ovo govoraše, osećao sam kako od njega ishodi nekakva vrelina, zbog čega uzvratih: „Ne jedeš i ne spavaš mnogo; ali da nisi u sebi primetio nešto neobično?“. Zamolih ga da uđemo u moju unutarnju keliju. Idući ispred njega i otvarajući vrata kelije, u mislima sam se molio Gospodu da podari korist gladnoj duši mojoj od susreta sa jeroshimonahom sa Atosa, ukoliko je on istinski sluga Božiji. I stvarno: primetio sam u njemu nešto neobično. U unutarnjoj keliji ponovo sedosmo da razgovaramo, i počeh ga moliti: „Učini milost, nauči me molitvi. Ti živiš na prvom monaškom mestu na zemlji, okružen hiljadama monaha: na takvom mestu i u tako brojnom sabranju monaha neizostavno se moraju naći i veliki molitvenici, koji znaju molitveno tajnodejstvo i prenose ga bližnjima, ugledajući se na Grigorija Sinaita i Palamu i na mnoga druga svetila Svetogorska“. Jeroshimonah bez oklevanja pristade da bude moj učitelj, i – o, užasa! – sa najvećom raspaljenošću poče da mi izlaže već navođeni metod egzaltirane, fantazijama praćene molitve. Vidim: strašno se raspalio! Raspalili su mu se i krv, i uobrazilja. Bio je u stanju samodovoljnosti, ushićenosti sobom, samoprelašćenosti, prelasti! Dopustivši mu da iskaže svoje, počeh mu pomalo, kao onaj ko prima pouke, predočavati učenje Svetih Otaca o molitvi, upućujući ga na Dobrotljublje, i moleći da mi to učenje objasni. Svetogorac dođe u potpunu nedoumicu. Vidim: on uošte nije upoznat sa učenjem Otaca o molitvi! Dok smo tako razgovarali, rekoh mu: „Pazi, starče! Budeš li živeo u Petrogradu, nikako nemoj uzimati sobu na spratu, nego obavezno budi u prizemlju“. „A zašto?“ – upita starac. „Zato“, rekoh, „što ako Angeli, pošto iznenada dođu po tebe, zažele da te odnesu iz Petrograda na Atos, pa te vaznesu sa sprata i ispuste, ubićeš se; a uzmu li te iz prizemlja i ispuste, samo ćeš se ugruvati“. „Zamisli samo“, odgovori Svetogorac, „koliko mi je već puta, dok sam stajao na molitvi, nailazila živa misao da će me angeli vazneti i preneti na Atos!“ Ispostavilo se da jeroshimonah nosi verige, skoro uopšte ne spava, jede malo i u telu oseća takvu toplinu da mu zimi nije potrebna topla odeća. Pri kraju razgovora došlo mi je na um da postupim na sledeći način: počeo sam da molim Svetogorca da, kao postnik i podvižnik, isproba na sebi metod koji su nam ostavili Sveti Oci, a koji se sastoji u tome da um na molitvi bude potpuno slobodan od bilo kakve maštarije, da se sav pogružava u smisao reči molitve, da se zatvara i smešta, kako govori Sveti Jovan Lestvičnik, u reči molitve (Lestvica, Slovo 28, gl. 17). Pri tome srce obično sadejstvuje umu dušespasonosnim osećanjem žalosti zbog greha, kako govori Prepodobni Marko Podvižnik: „Um koji se moli bez lutanja pritešnjuje srce: srce skrušeno i smireno Bog neće odbaciti (Ps. 51, 19)“ (Dobrotoljublje, deo I, gl. 34).
Kada to isprobaš na sebi“, rekoh Svetogorcu, „kaži i meni kakvi su plodovi takvog iskustva; a meni samom takvo iskustvo je nedostupno zbog neuređenosti moga življenja“. Svetogorac je rado prihvatio moj predlog. Kroz nekoliko dana dolazi on k meni i žali se: „Šta si to učinio sa mnom?“ – „A šta?“ – „Pa čim sam probao da se molim sa pažnjom, zatvarajući um u reči molitve, sva viđenja moja nestadoše, i više nisam kadar da im se vratim“. I kasnije u razgovoru sa Svetogorcem nisam video ono samopouzdanje i onu drskost koji su prilikom prvog susreta u njemu bili veoma primetni, a koji se obično vide kod ljudi što prebivaju u samoprelašćenosti, ljudi što misle za sebe da su sveti ili da su duhovno uznapredovali. Svetogorac je čak izrazio želju da počuje moj ubogi savet. Kada sam mu savetovao da se po spoljašnjem življenju ne razlikuje od drugih monaha, jer takvo razlikovanje odvodi u visokoumlje (Lestvica, Slovo 4, gl. 82, 83. Prepodobni Varsanufije Veliki, odgovor 275. Žitije i pouke Prepodobnog Apolosa, Azbučni paterik), on skide sa sebe verige i pruži mi ih. Kroz mesec dana ponovo je došao k meni i kazao da je vrelina iz tela njegovog iščezla, da mu je potrebna topla odeća, i da spava znatno duže nego ranije. Pri tome je govorio da na Svetoj gori Atonskoj mnogi, čak i među onima koji uživaju slavu svetosti, primenjuju onaj metod molitve koji je i on svojevremeno koristio, poučavajući njemu i druge. I to uopšte nije neobično! Sveti Simeon Novi Bogoslov, koji je živeo pre osam stoleća, kazuje da se pažljivom molitvom bave samo malobrojni (O trećem načinu molitve. Dobrotoljublje, deo I). Prepodobni Grigorije Sinait, koji življaše u XIV veku po Rođenju Hristovom, došavši na Svetu Goru nađe da njeno mnogobrojno monaštvo nema nikakve predstave o umnoj molitvi, nego upražnjava samo telesne podvige, svršavajući molitve samo usmeno i glasno (Žitije Prepodobnog Grigorija Sinaita, Dobrotoljublje, deo I). Prepodobni Nil Sorski, koji je živeo krajem XV i početkom XVI veka, a koji je takođe posetio Svetu Goru Atonsku, svedoči da je u njegovo doba broj pažljivih molitvenika bio krajnje umanjen (Predgovor Predanju ili Ustavu Skitskom).
Starac arhimandrit Pajsije Veličkovski preselio se na Svetu Goru Atonsku iz Moldavije 1747. godine. On se u najkraćem upoznao sa svim manastirima i skitovima, razgovarao je sa mnogim starcima, koji su na Atosu bili opštepriznati kao veoma iskusni i sveti monasi. Kada je te monahe počeo da ispituje o knjigama Svetih Otaca vezanim za umnu molitvu, ispostavilo se da ne samo što nisu znali za postojanje takvih spisa, nego im čak nisu bila poznata ni imena svetih pisaca; u to doba Dobrotoljublje još nije bilo štampano na grčkom jeziku (Odlomak iz pisma starca Pajsija starcu Teodosiju. Spisi Pajsija Veličkovskog, izdanje Optinskog manastira). Pažljiva molitva zahteva samoodbacivanje, a na taj korak malobrojni se odlučuju. Onaj ko je pažnjom zatvoren u sebe, ko prebiva u stanju nedoumice zbog viđenja svoje grehovnosti, ko nije sposoban za mnogoslovlje i uopšte za afekat i glumu onima koji ne poznaju njegov tajanstveni podvig čini se nekako čudnim, zagonetnim, nedovoljnim u svakom pogledu. A zar je lako rastati se sa mišljenjem sveta! I opet – kako da svet pozna podvižnika istinske molitve, kada sam taj podvig uopšte nije poznat svetu? Potpuno je drugačije sa onim koji prebiva u samoprelašćenosti: ne jede, ne pije, ne spava, zimi hodi samo u rasi, nosi verige, ima viđenja, sve poučava i obličuje sa drskom bezobzirnošću, bez ikakve ispravnosti, nerazumno i bez smisla, sa raspaljivanjem krvi, veštastva, strasti, i iz razloga tog žalosnog i pogubnog raspaljivanja. Ali to je svetac, i tačka! Odavno je primećeno da ljudi gaje naklonost prema takvima, da ih takvi privlače: „Podnosite“, piše Apostol Pavle Korinćanima, „ako vas neko porobljuje, ako vas neko ždere, ako vam oduzima, ako se nadima, ako vas po obrazu bije“ (2. Kor. 11, 20). Dalje Sveti Apostol pripoveda kako, dok se nalazio u Korintu, nije mogao da se vlada drsko i bezobzirno: njegovo je vladanje nosilo na sebi pečat skromnosti, krotosti i blagosti Hristove (2. Kor. 10, 1). Veliki deo podvižnika Zapadne Crkve, proglašenih u njoj za najveće svetitelje – nakon njenog otpadnuća od Istočne Crkve i nakon odstupanja Duha Svetoga od nje – molili su se i stekli viđenja, razume se, lažna, primenjujući metod koji sam pomenuo. Ti tobožnji svetitelji bili su u jezivoj demonskoj prelasti. Prelast se već i prirodno rađa iz bogohulstva kojim je kod jeretika izopačena dogmatička vera. Ponašanje podvižnika rimokatolicizma, obuzetih prelašću, bilo je uvek egzaltirano usled neobičnog veštastvenog i strasnog raspaljivanja. U takvom se stanju nalazio Ignacio Lojola, osnivač jezuitskog reda. Njegova uobrazilja bila je do te mere razbuktana i razvijena, da mu je, po vlastitom priznanju, bilo dovoljno da samo poželi i uloži mali napor, pa da mu se pred očima javi ad ili raj, već prema njegovoj želji.
Javljanje raja i ada nije se savršavalo samo delovanjem uobrazilje ljudske; delovanje uobrazilje nije dovoljno da bi se ovo postiglo. To se javljanje savršavalo delovanjem demona, koji su svoje obilato delovanje dometali onom ljudskom, nedovoljnom, sjedinjujući jedno delovanje sa drugim, dopunjujući jedno drugim na osnovu slobodne volje ljudske, koja je odabrala i opredelila se za lažni put. Poznato je da se istinskim Svetima Božijim viđenja darivaju isključivo blagovoljenjem Božijim i Njegovim dejstvom, a ne po volji čovekovoj i njegovim vlastitim naporima; darivaju se neočekivano, veoma retko, u okolnostima naročite potrebe, po čudesnom promislu Božijem, a ne slučajno (Sveti Isaak Sirijski, Slovo 36). Pojačani podvig onih koji prebivaju u prelašćenosti obično stoji naporedo sa velikim razvratom. Razvrat služi kao merilo procene onoga ognja kojim su raspaljeni prelašćeni. Ovo potvrđuju i istorijska kazivanja, i svedočanstva Otaca. „Onaj ko je video duha prelasti u javljanjima koje on nudi čoveku veoma često trpi jarost i gnev“, kazuje Prepodobni Maksim Kapsokalivit i dodaje: „Miomir smirenja ili molitve, ili istinskih suza, nema u njemu mesta. Naprotiv: takav se stalno hvali svojim vrlinama, odaje se taštini i zlim strastima bez straha i zanavek“ (Razgovor Prepodobnog Maksima sa Prepodobnim Grigorijem Sinaitom).
 
UčenikNepravilnost tog načina molitve i njegova povezanost sa samoobmanjivanjem i prelašću su jasni; upozori me i na druge vidove nepravilne molitve i lažno stanje vezano za njih.
 
Starac – Kao što nepravilno dejstvo uma vodi u samoobmanu i prelast, na isti način u njih vodi i nepravilno dejstvo srca. Nerazumnom gordošću ispunjeni su želja i stremljenje da se duhovna viđenja primaju umom koji nije očišćen od strasti, koji nije obnovljen i iznova rođen desnicom Duha Svetoga; istom takvom gordošću i nerazumnošću ispunjeni su želja i stremljenje srca da se nasladi svetim, duhovnim, božanskim osećajima, kada ono još uopšte nije sposobno za takve naslade. Kao što nečisti um, želeći da gleda božanska viđenja, a nemajući mogućnosti da ih gleda, stvara za sebe viđenja iz sebe samog, njima obmanjuje i prelašćuje sebe, tako i srce, nastojeći da okusi od božanske slasti i da pozna druge božanske osećaje, i ne nalazeći ih u sebi, stvara te osećaje iz sebe samog, njima se prelašćuje, obmanjuje, upropaštava, ulazeći u sferu laži, u opštenje sa demonima, potčinjujući se njihovom uticaju i potpadajući pod njihovu vlast. U nevidljivom Bogosluženju može biti upotrebljen samo jedan od svih osećaja srca u njegovom stanju palosti – tuga zbog grehova, zbog grehovnosti, zbog palosti, zbog svoje pogibli, koja se naziva plačem, pokajanjem, skrušenošću duha. To je posvedočeno i u Svetom Pismu. „Jer žrtve nećeš: ja bih je prinio; za žrtve paljenice ne mariš“ (Ps. 51, 16); i svaki srdačni osećaj za sebe, i svi zajedno, nisu ugodni Tebi, jer su oskvrnjeni grehom i izopačeni padom. „Žrtva je Bogu duh skrušen: srce skrušeno i smerno Bog neće odbaciti“ (Ps. 51, 17). Ta je žrtva – odrična; prinošenjem te žrtve prirodno se ukida prinošenje ostalih žrtava: prilikom pokajanja svi drugi osećaji zamiru. Da bi žrtve ostalih osećaja postale blagougodne Bogu, potrebno je da se prethodno blagovoljenje Božije izlije na naš Sion, potrebno je da se prethodno obnove zidovi našeg razorenog Jerusalima. Gospod je pravedan, svesvet: i jedino su pravedne, čiste žrtve, za koje je priroda ljudska sposobna tek po obnovljenju svome, blagoprijatne Gospodu pravednom i svesvetom. Za žrtve i paljenice oskvrnjene On ne mari. Postarajmo se da se očistimo pokajanjem! „Tada će Ti biti mile žrtve pravde, prinos i žrtve paljenice; tada će metati na žrtvenik Tvoj teoce“ (Ps. 51, 19) – novorođene osećaje čoveka obnovljenog Duhom Svetim.
Prva zapovest koju je Spasitelj sveta dao čitavom čovečanstvu, bez izuzetka, jeste zapovest o pokajanju: „Poče Isus propovijedati i govoriti: Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko“ (Mt. 4, 17). Ta zapovest obuhvata, sadrži, u sebi sjedinjuje sve ostale zapovesti. Ljudima koji nisu poimali značaj i silu pokajanja Spasitelj je ne jedanput govorio: „Idite i naučite se šta znači: Milost hoću, a ne žrtveni prinos“ (Mt. 9, 13). A to znači: Gospod je, sažalivši se na pale i u pogibao strovaljene ljude, svima podario pokajanje kao jedino sredstvo za spasenje, jer su svi obuzeti palošću i strovaljenošću u pogibao. On ne traži, čak i ne želi od njih žrtve za koje nisu sposobni, nego hoće da se smiluju na sebe, da postanu svesni svoje bede, da se oslobode od nje pokajanjem. Pomenutim rečima Gospod je dodao strašne reči: „Nisam došao da zovem pravednike no grješnike na pokajanje“. Ko je nazvan pravednicima? Oni nesrećni, zaslepljeni grešnici, koji, budući obmanuti samomnjenjem, ne nalaze da im je pokajanje nasušno potrebno, te ga zato ili odbacuju, ili su nemarni prema njemu. O, kakve nesreće! Zbog toga se takvih Spasitelj odriče, i oni gube riznicu spasenja. „Teško onoj duši“, poručuje Prepodobni Makarije Veliki, „koja, usled velike, bezmerne ozleđenosti zlobom ne oseća rane svoje, i koja misli za sebe da joj je svaka ozleđenost zlobom potpuno strana. Takvu dušu ne posećuje i ne isceljuje dobri Lekar, jer je ona hotimično rane svoje ostavila bez staranja, misleći da je zdrava i neporočna. „Ne trebaju“, govori On, „zdravi ljekara nego bolesni“ (Mt. 9, 12)“ (Slovo šesto o ljubavi, gl. 16). Užasna je surovost prema sebi odbacivanje pokajanja! Užasna je hladnoća i neljubav prema sebi nemar prema pokajanju. Onaj ko je surov prema sebi ne može da ne bude surov i prema bližnjima svojim. Ko se smilovao na sebe prihvatanjem pokajanja postaje istovremeno milostiv i prema bližnjima. Iz ovoga se vidi sva pogubnost greške oduzimanja srcu onoga što mu je zapovedio Sam Bog, osećanja pokajanja koje mu je suštastveno i logički neophodno i naprezanja da se u srcu razviju – suprotno od poretka, suprotno od zapovesti Božije – oni osećaji koji se sami po sebi u njemu moraju javiti nakon očišćenja pokajanjem, ali koji su potpuno drugačijeg karaktera (Sveti Isaak Sirijski, Slovo 55). O tom duhovnom karakteru telesni čovek ne može steći nikakvu predstavu, zato što se predstava o osećaju uvek zasniva na osećajima već poznatim srcu, dok su duhovni osećaji potpuno strani srcu kome su znani samo telesni i duševni osećaji. Takvo srce čak ni ne zna za postojanje duhovnih osećaja.
Svima je poznato kakva je duševna nevolja nastala za judejske književnike i fariseje zbog njihovog nepravilnog duševnog nastrojenja; oni ne samo što su postali tuđi Bogu, nego su postali i najogorčeniji neprijatelji Njegovi, bogoubice. Sličnu nevolju trpe podvižnici molitve koji su iz svoga podviga izbacili pokajanje, koji se upinju da u srcu razgorevaju ljubav prema Bogu, da osećaju nasladu, oduševljenje; oni svoj pad stalno produbljuju, čineći se tuđim Bogu, stupajući u opštenje sa satanom, ispunjavajući se mržnjom prema Duhu Svetome. Taj vid prelasti je užasan; on je podjednako dušeguban kao i prvi, ali je manje očigledan; on se retko završava ludilom, samoubistvom, ali zasigurno izopačuje i um i srce. Po stanju uma koje proizvodi Oci su ga nazvali mnjenjem (Prepodobni Grigorije Sinait, gl. 108, 128. Dobrotoljublje, deo I; Sveti Jovan Karpatijski, gl. 49. Dobrotoljublje, deo IV). Na tu vrstu prelasti ukazuje i Sveti apostol Pavle, govoreći: „Niko da vas ne obmanjuje tobožnjom poniznošću i služenjem anđelima, upuštajući se u ono što nije vidjeo, i uzalud nadimajući se tjelesnim umom svojim“ (Kol. 2, 18). Onaj ko je u vlasti ove prelasti misli za sebe, stvara za sebe „mnjenje“ da poseduje mnoge vrline i vrednosti, pa čak i da obiluje darovima Duha Svetoga. Mnjenje nastaje od lažnih predstava i lažnih oseta; po tome svojstvu ono u potpunosti spada u sferu đavola kao oca i predstavnika laži. Onaj ko se moli, upinjući se da u srcu razvije osećaje novog čoveka, a nemajući za to nikakve mogućnosti, njih zamenjuje osećajima koje je sam izmaštao, krivotvorinama, kojima se bez oklevanja pridružuje dejstvo palih duhova. A pošto te neispravne osećaje, svoje i demonske, prihvati kao istinske i blagodatne, on stiče i predstave saobrazne ovakvim osećajima. Ti osećaji, bivajući stalno prihvatani od srca i jačajući u njemu, pothranjuju i umnožavaju lažne predstave; prirodno je da se od ovakvog neispravnog podviga obrazuju samoobmana i demonska prelast – „mnjenje“. „Mnjenje ne može biti umišljeno“ (Slovo 4, na kraju i Slovo 3), kazao je Sveti Simeon Novi Bogoslov. Onaj ko za sebe misli da je bestrasan nikada se neće očistiti od strasti; ko misli da je ispunjen blagodaću nikada neće zadobiti blagodat; ko misli da je svet, nikada neće dostići u svetost. Najjednostavnije rečeno: ko pripisuje sebi duhovna delanja, vrline, vrednosti, blagodatne darove, ko sebi laska i čini sebi zadovoljstvo „mnjenjem“, zagrađuje tim „mnjenjem“ ulazak u svoje biće i duhovnim delanjima, i hrišćanskim vrlinama, i blagodati Božijoj, otvarajući širom vrata grehovnoj zarazi i demonima. U onima koji su zaraženi „mnjenjem“ više nema nikakve sposobnosti za duhovno uzrastanje: oni su tu sposobnost uništili, prinevši na oltar laži i same temelje čovekove delatnosti i njegovog spasenja – predstavu o istini. Kod onih koji pate od ovakve prelasti prisutna je neobična izveštačenost: oni kao da su opijeni sobom, svojim stanjem samoobmanutosti, videći u njemu blagodatno stanje. Oni su prožeti i ispunjeni visokoumljem i gordošću, pri čemu se mnogima koji sude po licu, a koji nisu kadri da sude po plodovima, kao što je zapovedio Spasitelj (Mt. 7, 16; 12, 33), a utoliko pre po duhovnom čulu koje pominje Apostol (Jevr. 5, 14), oni čine smirenima. Prorok Isaija živo je predočio dejstvo prelasti „mnjenja“ u palom arhanđelu, dejstvo koje je prelastilo i u pogibao odvelo toga arhangela. „Govorio si“, obraća se Prorok satani, „u srcu svom: izaći ću na nebo, više zvijezda Božijih, podignuću prijesto svoj, i sješću na gori zbornoj na strani sjevernoj. Izaći ću u visini nad oblake, izjednačiću se s višnjim. A ti se u pakao svrže, u dubinu grobnu“ (Is. 14, 13-15). Zaraženog „mnjenjem“ Gospod obličuje ovako: „Govoriš: Bogat sam, i obogatio sam se, i ništa mi ne treba; a ne znaš da si nesrećan, i jadan, i siromašan, i slijep, i nag“ (Otkr. 3, 17). Gopod prelašćenome savetuje pokajanje; ono što je neophodno, a iz čega se sastoji pokajanje, On predlaže da se kupi od Njega Samog (Otkr. 3, 18). I ta kupovina nasušno je potrebna: bez nje nema spasenja. Nema spasenja bez pokajanja, a pokajanje od Boga primaju samo oni koji, da bi ga zadobili, prodaju sve imanje svoje, odnosno, odreknu se svega što su lažno prihvatili posredstvom „mnjenja“.
 
Učenik – Jesi li imao prilike da se sretneš sa onima koji su zaraženi opisanim vidom prelasti?
 
Starac – Zaraženi prelašću „mnjenja“ sreću se veoma često. Svako ko nema skrušena duha, svako ko sebi pripisuje ma kakve vrline i zasluge, svako ko se striktno ne drži učenja Pravoslavne Crkve, nego proizvoljno, po svome nahođenju, ili po nekom inoslavnom učenju, rasuđuje o bilo kom dogmatu ili predanju, nalazi se u toj prelasti. Stepen prelasti određuje se na osnovu stepena odstupanja i upornosti u tom odstupanju.
Slab je čovek! U nas se neizostavno potkrada „mnjenje“ u bilo kom obliku, i, prožimajući naše ja, udaljava od nas blagodat Božiju. Kao što, po zapažanju Svetog Makarija Velikog, nema nijednog čoveka koji bi bio potpuno slobodan od gordosti, tako nema nijednog čoveka koji bi bio potpuno slobodan od delovanja na njega perfidne prelasti nazvane „mnjenje“. Ono je plelo zamke čak i Apostolu Pavlu, i lečilo se teškim dopuštenjima Božijim. „Nećemo, braćo, da ne znate o nevolji našoj koja nam se dogodi u Aziji, da suviše bijasmo opterećeni, preko moći, tako da smo bili u nedoumici i za život; čak sami u sebi osudu na smrt doživjesmo, da se ne bismo uzdali u sebe nego u Boga Koji podiže mrtve“ (2. Kor. 1, 8-9). Iz toga razloga neophodno je budno stražiti nad sobom, kako ne bismo sebi pripisali neko dobro delo, neku pohvalnu osobinu ili naročitu prirodnu sposobnost, ili čak blagodatno stanje, ukoliko je čovek u njega uzveden, jednom rečju, da ne bismo smatrali da mi sami posedujemo bilo kakvu vrednost. „Šta li imaš“, kazuje Sveti Apostol, „što nisi primio“ (1. Kor. 4, 7) od Boga? Od Boga imamo i bitije, i novi život (csl. pakibitije), i sva prirodna svojstva, sve sposobnosti, i duhovne, i telesne. Mi smo dužni pred Bogom! Dug naš ne može se isplatiti! Iz takvog gledanja na sebe obrazuje se samo po sebi takvo stanje našega duha koje je suprotno „mnjenju“, stanje koje je Gospod nazvao siromaštvom duha, koje nam je zapovedio da imamo i koje je nazvao blaženim (Mt. 5,3). Velika je nevolja udaljiti se od dogmatskog i naravstvenog učenja Crkve, od učenja Duha Svetoga bilo kakvim umovanjem! To je preuznošenje, koje se protivi razumu Božijem. Takav razum valja obarati i pokoravati na poslušnost Hristu (2. Kor. 10, 4-5).
 
UčenikPostoji li nekakva veza između prelasti prvog tipa i one drugog tipa?
 
Starac – Veza između ta dva tipa prelasti svakako postoji. Prvi tip prelasti uvek je sjedinjen sa prelašću drugog tipa, sa „mnjenjem“. Onaj ko zamišlja prelašćujuće predstave posredstvom prirodne sposobnosti imaginacije, koji posredstvom uobrazilje (fantazije) te predstave sklapa u očaravajuću sliku, koji čitavo biće svoje pokorava snažnom prelašćujućem uticaju te „umetnosti“, neizostavno, po nesrećnoj neophodnosti, smatra da se ta „umetnost“ stvara dejstvom blagodati Božije, i da su srdačni osećaji koji se podstiču tim slikama blagodatni.
Drugi tip prelasti – „mnjenje“ u pravom smislu – deluje bez stvaranja prelašćujućih slika: ono se zadovoljava stvaranjem krivotvorina blagodatnih osećaja i stanja, iz kojih se rađa lažna, varljiva predstava o celokupnom duhovnom podvigu uopšte. Onaj ko se nalazi u prelasti „mnjenja“ stiče lažno gledište na sve što ga okružuje. On je obmanut i u sebi, i spolja. Uobrazilja snažno deluje u onima koji su prelašćeni „mnjenjem“, ali isključivo u oblasti apstraktnog. Ona se ili uopšte ne bavi, ili se retko bavi „živopisanjem“ u uobražavanju raja, višnjih obitelji i odaja, nebeske svetlosti i miomira, Hrista, Angela i Svetih; ona stalno izmišlja tobože duhovna stanja – blisko prijateljevanje sa Isusom („O ugledanju na Hrista“ Tome Kempijskog, knj. 2, gl. 8), unutarnji razgovor sa njim (isto, knj. 3, gl. 1), tajanstvena otkrivenja (isto, knj. 3, gl. 3), glasove, naslade, na njima zasniva lažnu predstavu o sebi i o hrišćanskom podvigu, stvara uopšte lažni način mišljenja i lažno raspoloženje srca, dovodeći čas u opijenost sobom, čas u raspaljenost i euforiju. Ti raznovrsni oseti javljaju se od delovanja perfidne taštine i sladostrašća: od toga delovanja krv se pokreće na grehovni, prelašćujući način, koji se prikazuje kao blagodatna naslada.
Taština i sladostrašće podstiču se visokoumljem, tim nerazdvojnim pratiocem „mnjenja“. Užasna gordost, slična gordosti demonskoj, predstavlja dominantno svojstvo onih koji su poprimili i jednu i drugu prelast. One koji su obmanuti prvim tipom prelasti gordost dovodi u stanje očite umne pomame; kod onih koji su obmanuti drugim tipom ona je, premda takođe izaziva ozlede uma, koje se u Pismu nazivaju izopačenjem uma (2. Tim. 3, 8), manje primetna, prekrivena je maskom smirenja, pobožnosti, mudrosti, ali se poznaje po gorkim plodovima svojim. Oni koji su zaraženi „mnjenjem“ o sopstvenim vrlinama, osobito o svojoj svetosti, sposobni su i spremni na sve spletke, na svako licemerje, lukavstvo i obmanu, na svako zlodelo.
Takvi odišu nepomirljivim neprijateljstvom protiv služitelja istine, sa mahnitom mržnjom ustajući na njih kada u prelašćenima oni ne žele da priznaju ono stanje koje im pripisuje njihovo „mnjenje“ i koje „mnjenje“ predočava zaslepljenom svetu, na sramotu njegovu.
 
UčenikPostoje, međutim, i duhovna stanja koja proizvodi blagodat Božija, kao što je ono stanje u kome se zadobija okušaj duhovne slasti i radosti, stanje u kome se otkrivaju tajne hrišćanstva, stanje u kome se u srcu oseća prisustvo Duha Svetoga, stanje u kome se podvižnik Hristov udostojava duhovnih viđenja.
 
Starac – Svakako, postoje, ali samo u onim hrišćanima koji su dostigli u savršenstvo hrišćansko, koji su prethodno očišćeni i pripremljeni pokajanjem. Postepeno delovanje pokajanja uopšte, koje se izražava svim vidovima smirenja, naročito molitvom uznošenom iz siromaštva duha, iz plača, postepeno slabi delovanje greha u čoveku. Za to je potrebno znatno vreme. I ono se daruje istinskim, dobronamernim podvižnicima po promislu Božijem, koji neuspavljivo bdije nad nama. Borba sa strastima je od neobične koristi: ona, pre svega, dovodi do siromaštva duha. Radi suštastvene koristi naše, Sudija i Bog naš dugo nas trpi i ne sveti se brzo suparniku (Lk. 18, 7) našem – grehu. Kada strasti veoma oslabe – a to se najviše zbiva potkraj života (Žitije Teofila, Pimena Bolešljivog, Jovana Mnogostradalnog; Paterik Pečerski), tada se, malo po malo, počnu pojavljivati duhovna stanja što se beskrajno razlikuju od stanja koja su proizvod „mnjenja“. Najpre, u odaje duše ulazi blagodatni plač, omiva je i obeljuje da bi primila darove koji će uslediti za plačem, onako kako je duhovnim zakonom ustanovljeno. Telesni čovek nikako, ni na koji način, ne može čak ni zamisliti duhovna stanja, niti može imati bilo kakvu predstavu o blagodatnom plaču: poznanje tih stanja ne zadobija se drugojačije nego opitom (Sv. Isaak Sirijski, Slovo 55). Duhovni darovi razdaju se sa premudrošću Božanstvenom, koja pazi na to da slovesni sasud, kome valja primiti u sebe dar, uzmogne podneti bez štete po sebe snagu toga dara. Od novog vina prodiru se mehovi stari (Mt. 9, 17)! Primetno je da se u današnje vreme duhovni darovi razdaju sa najvećom umerenošću, saobrazno onoj raslabljenosti kojom je hrišćanstvo u celini obuzeto. Ti darovi udovoljavaju jedino nasušnim potrebama spasenja. Nasuprot tome, „mnjenje“ rastače svoje darove u bezmernom obilju i sa velikom žurbom.
Opšta odlika duhovnih stanja jeste duboko smirenje i smirenoumlje, sjedinjeno sa davanjem prednosti svim bližnjima nad sobom, sa raspoloženjem, sa evanđelskom ljubavlju prema svima bližnjima, sa težnjom ka nepoznatom, ka udaljavanju od sveta. „Mnjenju“ je tu malo mesta: jer se smirenje sastoji u odricanju od svih vlastitih vrednosti i vrlina, u suštastvenom ispovedanju Iskupitelja, u nalaženju u Njemu sveg uzdanja i oslonca, dok se „mnjenje“ sastoji u prisvajanju za sebe onih vrednosti koje su od Boga date, i u izmišljanju svojih nepostojećih vrlina. Ono je sjedinjeno sa uzdanjem u sebe, sa hladnim, površnim ispovedanjem Iskupitelja. Bog se proslavlja radi vlastitog proslavljenja, onako kako Ga je slavio Farisej (Lk. 18, 11). Oni koji su porobljeni „mnjenjem“ uglavnom se odaju sladostrašću, iako sebi pripisuju veoma uzvišena duhovna stanja, besprimerna u ispravnom pravoslavnom podvižništvu; malo se njih uzdržava od grubog služenja sladostrašću, i to jedino zbog toga što u njima preovladava greh nad grehovima – gordost.
 
UčenikMogu li se od prelasti koja se naziva „mnjenje“ rađati nekakve opipljive, vidljive nesrećne posledice?
 
Starac – Iz ovog tipa prelasti nastale su pogubne jeresi, raskoli, bezbožništvo, bogohulstvo. Najnesrećnija vidljiva posledica njena jeste delatnost neispravna i štetna i po sebe i po bližnje – zlo koje se, bez obzira na njegovu jasnost i velike razmere, slabo opaža i teško shvata. Sa delatnicima molitve zaraženim „mnjenjem“ dešavaju se i nesreće koje su svima očigledne, ali retko, jer „mnjenje“, premda dovodi um u užasnu zabludu, ne izaziva pomahnitalost, kao što je slučaj sa rastrojenom uobraziljom. Na Valaamskom ostvu, u jednoj udaljenoj i osamljenoj kolibi, živeo je shimonah Porfirije, koga sam imao prilike da vidim. On je upražnjavao podvig molitve. Kakve je vrste taj podvig bio – ne znam tačno. Njegova neispravnost da se, međutim, naslutiti po omiljenom štivu toga shimonaha: on je veoma cenio knjigu zapadnog pisca Tome Kempijskog „O ugledanju na Hrista“ i njome se rukovodio. Ta je knjiga napisana u stanju „mnjenja“. Jedne jesenje večeri Porfirije je posetio starce u skitu koji se nalazio blizu njegove kolibe. Kada se opraštao od njih, upozoravali su ga, govoreći: „Nemoj da ti padne na um da pređeš po ledu; led tek što se uhvatio, i veoma je tanak“. Porfirijeva koliba bila je od skita udaljena jednim dubokim zalivom Ladoškog jezera, koji je trebalo obići. Shimonah je tankim glasom, sa spoljašnjom skromnošću, odgovarao: „Već sam postao lak“. I otišao je. Posle izvesnog vremena začuo se očajnički krik: skitski starci u uzbuđenju istrčaše napolje. Bio je mrak; dugo im je trebalo da nađu mesto na kome se desila nesreća, a nije im skoro pošlo za rukom ni da pronađu utopljenika: izvukli su telo iz koga se duša već bila udaljila.
UčenikZa knjigu „O ugledanju na Hrista“ veliš da je napisana u stanju samoobmane; ali ona je našla mnoštvo čitalaca čak i među čedima Pravoslavne Crkve!
 
Starac – Ti čitaoci ushićeni su njenom vrednošću, i izriču svoju ocenu o toj vrednosti, ne razumevajući ovo. U predgovoru ruskog prevodioca knjizi „O ugledanju na Hrista“ (izdanje iz 1834. godine, štampano u Moskvi) govori se: „Jedan visokoprosvećeni muž, Rus, pravoslavac, govorio je: kada bi se tražilo moje mišljenje, smelo bih odmah posle Svetog Pisma stavio Kempijskog, O ugledanju na Isusa Hrista“ (str. 37). U ovom, tako kategoričnom sudu, inoslavnom piscu daje se prednost u odnosu na sve Svete Oce Pravoslavne Crkve, a svoje gledište favorizuje se u odnosu na sud čitave Crkve, koja je na svetim Saborima spise Svetih Otaca proglasila bogonadahnutima i zaveštala čitanje njihovo ne samo radi duševne pouke svim čedima svojim, nego i kao rukovodstvo prilikom rešavanja svih pitanja crkvenih. U spisima Otaca sačuvana je velika duhovna, hrišćanska i crkvena, riznica: dogmatičko naravstveno predanje Svete Crkve. Očito da je knjiga „O ugledanju na Hrista“ pomenutog muža dovela u ono stanje u kome se usudio da izrekne tako brzoplet, tako pogrešan, tako žalostan sud (inače, kada se pojavila, knjiga „O ugledanju na Hrista“ bila je osuđena čak i od Rimokatoličke crkve i progonjena od Inkvizicije. Kasnije je taj progon prekinut, i prešao je u pokroviteljstvo kada se videlo da ta knjiga služi kao dobro oruđe propagande među ljudima koji su izgubili istinsko poimanje hrišćanstva, sačuvavši površan odnos prema njemu. Pod papskom propagandom podrazumeva se širenje one predstave o papi koju papa želi da nametne čovečanstvu o samom sebi, to jest predstave o vrhovnoj, apsolutnoj, neograničenoj vlasti pape nad svetom. Propaganda, koja to ima za cilj, obraća malo pažnje na kvalitet učenja koje širi: njoj ide na ruku sve što doprinosi ostvarivanju njenog cilja – pa čak i vera u Hrista bez napuštanja vere u idole). To je samoobmana! To je prelast! Ova knjiga sastoji se od lažnih predstava; lažne predstave proizvod su nepravilnih osećaja izazvanih tom knjigom. U knjizi živi i iz knjige odiše pomazanjem zlog duha, koji laska čitaocima, poji ih otrovom laži, zaslađenih finim začinima od visokoumlja, taštine i sladostrašća. Knjiga direktno vodi čitaoca u opštenje sa Bogom, bez prethodnog očišćenja pokajanjem, zbog čega i izaziva posebnu naklonost kod strasnih ljudi, koji nisu upoznati sa putem pokajanja i koji nisu upozoreni na čuvanje od samoobmane i prelasti, niti upućeni na valjano življenje učenjem Svetih Otaca Crkve Pravoslavne. Knjiga snažno deluje na krv i nerve, uzbuđuje ih, i zato se naročito dopada ljudima koji su u vlasti čulnosti: njome se može naslađivati bez odbacivanja grubih čulnih naslada. Visokoumlje, perfidno sladostrašće i taština u knjizi se prikazuju kao dejstva blagodati Božije.
Kada pomirišu blud svoj u njegovom perfidnom dejstvu, telesni ljudi dospevaju u stanje zanosa zbog naslade, zbog opijenosti do koje se došlo bez napora, bez samoodbacivanja, bez pokajanja, bez razapinjanja tela sa strastima i željama (Gal. 5, 24), sa laskanjem stanju palosti. Vođeni slepilom svojim i gordošću, oni radosno prelaze sa postelje životinjske ljubavi na postelju ljubavi koja je još prestupnija, a koja vlada u kući bluda odbačenih duhova. Jedna osoba, koja je po svom zemaljskom položaju pripadala najvišem i najobrazovanijem sloju, i koja je spolja bila član Crkve Pravoslavne, na sledeći način izrazila se o nekoj umrloj protestantkinji koju je ta osoba smatrala svetom: „Ona je strasno ljubila Boga; mislila je samo na Boga; videla je samo Boga; čitala je jedino Evanđelje i „O ugledanju na Hrista“, koje je drugo Evanđelje“ (inače, taj ushićeni iskaz izrečen je na francuskom jeziku, toliko podesnom za scenu: “ Elle aimait Dieu avec passion; elle ne pensait qu’a Dieu, elle ne voyait que Dieu; elle ne lisait que l’Evangile qui est un second Evengile „). Tim je rečima izraženo upravo ono stanje u koje dospevaju čitaoci i poštovaoci dela „O ugledanju na Hrista“.
Sa ovom je rečenicom u biti istovetan iskaz poznate francuske spisateljice, gospođe de Sevinje, o čuvenom francuskom pesniku Rasinu starijem. „On voli Boga onako kako je ranije voleo svoje naložnice“, dozvolila je sebi da kaže gospođa de Sevinje („Il aime Dieu, comme il aimait ses maitresses“). Poznati kritičar La Garp, koji je najpre bio bezbožnik, a zatim se obratio u nepravilno shvaćeno i izopačeno hrišćanstvo, odobravajući iskaz gospođe de Sevinje, kazao je: „Srce kojim se ljubi Tvorac i tvar jedno je, iako se posledice među sobom razlikuju onoliko koliko su različiti sami objekti“ („C’est avec ie meme coeur, qu’on aime ie Createur, ou la creature, quoique les effest soient aussi differente, quo les objets“). Rasin je sa razvrata prešao na prelast koja se zove „mnjenje“. Ta prelast potpuno jasno dolazi do izražaja u dvema poslednjim pesnikovim tragedijama – „Jestiri“ i „Godoliji“. Uzvišene Rasinove hrišćanske misli i osećanja našli su sebi širok prostor u hramu Muza i Apolona (Muze i Apolon su božanstva drevnih pagana, Grka i Rimljana; tim demonima pagani su pripisivali pokroviteljstvo nad lepim umetnostima), pobravši u pozorištu aplauze i izazvavši ushićenje. „Godolija“, tragedija koja se smatra za najbolje Rasinovo delo, bila je prikazana četrdeset puta zaredom. Duh te tragedije istovetan je sa duhom „Ugledanja“. Verujemo da u srcu čovečijem postoji životinjska požuda, uneta u njega grehovnim padom, koja je u vezi sa požudom palih duhova; verujemo da u srcu postoji i duhovna težnja, sa kojom smo stvoreni, kojom se prirodno i ispravno ljubi i Bog i bližnji, koja se nalazi u harmoniji (u sazvučju, u saglasnosti) sa težnjom Svetih Angela. Da bi se zavoleo Bog i u Bogu bližnji, neophodno je očistiti se od životinjske požude. Očišćenje Duh Sveti savršava u čoveku koji svojim životom pokazuje volju za očišćenjem. U naravstvenom smislu zapravo se srcem i naziva želja i ostale duševne snage, a ne srce kao telesni ud. Te snage usredsređene su u ovom udu, tako da je opštom upotrebom naziv prenet sa uda na stecište snaga.
Za razliku od osećaja telesnih ljudi, duhovni muževi, pošto pomirišu zlosmradije zla koje se zaogrnulo obličjem dobra, odmah osete odvratnost od knjige koja odiše ovakvim zlosmradijem. Starcu Isaiji, monahu koji je živeo u bezmolviju u Nikiforovskom manastiru (Olonjecka ili Petrozavodska eparhija), uznapredovavši u umnoj molitvi i udostojivši se osenjenja blagodati Božije, bio je jednom prilikom pročitan odlomak iz „Ugledanja“. Starac je istog trena provideo smisao knjige; on se nasmejao i uzviknuo: „O! Ovo je pisano u stanju mnjenja. Tu nema ničeg istinitog! Sve je tu lažno! Sve izmišljeno! Toma je opisao duhovna stanja, koja nije poznavao iz iskustva, onako kavim su se ona činila i kakvima ih je zamišljao“. Prelast, kao nesreća, predstavlja žalostan prizor; ali kao apsurd ona je smešan prizor. Arhimandrit Novojezerskog manastira Svetog Kirila (Novgorodska eparhija), poznat sa svoga strogog življenja, koji je u prostoti srca najpre upražnjavao skoro isključivo telesni podvig, dok je o duhovnom imao veoma skromnu predstavu, osobama koje su se sa njim savetovale i koje su se nalazile pod njegovim rukovodstvom najpre je predlagao da čitaju „O ugledanju na Hrista“, ali je nekoliko godina pred smrt počeo da zabranjuje njeno čitanje, govoreći sa svetom prostotom: „Ranije sam za tu knjigu mislio da je korisna dušama, ali mi je Bog otkrio njenu štetnost“. Isto mišljenje o „Ugledanju“ imao je jeroshimonah Leonid, poznat po svom delatnom monaškom iskustvu, koji je postavio temelj naravstvenom blagoustrojstvu u Optinskom manastiru (Kaluška eparhija). Sve pomenute podvižnike lično sam poznavao. Neki spahija, vaspitan u duhu pravoslavlja, koji je imao prilike da nakratko vidi takozvani „veliki svet“, odnosno najviše slojeve društva, primetio je jednom knjigu „O ugledanju na Hrista“ u rukama svoje kćeri. Zabranio joj je da čita tu knjigu, rekavši: „Ne želim da se povodiš za modom i da koketiraš pred Bogom“. To je i najtačnija ocena ove knjige.
 
UčenikPostoje li još neke vrste prelasti?
 
Starac – Sve parcijalne vrste samoobmanjivanja i prelašćenosti demonima spadaju u dva gorepomenuta osnovna tipa, i njihovo je poreklo ili u nepravilnom delovanju uma, ili u nepravilnom delovanju srca. Naročito je široko delovanje „mnjenja“. Ne bez osnova u stanje samoobmane i prelasti uvršta se i duševno nastrojenje onih monaha koji se, pošto su odbacili upražnjavanje Isusove molitve i umno delanje uopšte, zadovoljavaju samo spoljašnjim moljenjem, odnosno nepropuštanjem crkvenih službi i striktnim ispunjavanjem kelijskog pravila, koje im se sastoji isključivo od psalmopojanja i usmenih i glasnih molitvoslovlja. Oni ne mogu izbeći „mnjenje“, kako to objašnjava već pomenuti starac Vasilije u predgovoru knjizi Svetog Grigorija Sinaita, pozivajući se prevashodno na spise Prepodobnih – Grigorija i Simeona Novog Bogoslova. Pokazatelj skrivenog „mnjenja“ u tim se podvižnicima ispoljava kada misle za sebe da provode pažljiv život, kada zbog gordosti preziru druge, loše se izražavaju o njima, drže za sebe da su dostojni, po svome mišljenju, da budu pastiri ovaca i učitelji njihovi, nalikujući na slepca koji bi da pokaže put drugim slepcima (O drugom načinu pažnje i molitve. Dobrotoljublje, deo I).
Usmeno i glasno moljenje plodonosno je kada je povezano sa pažnjom, što se sreće veoma retko, jer se pažnji učimo prevashodno pri upražnjavanju molitve Isusove (Predgovor shimonaha Vasilija).
 

O ISTINSKOM I LAŽNOM SMIRENOUMLJU
 
„Niko da vas ne obmanjuje tobožnjom poniznošću“ (Kol. 2, 18), poručuje Sveti Apostol Pavle. Itinsko smirenoumlje sastoji se u poslušanju i idenju za Hristom (Filiplj. 2, 5-8). Istinsko smirenoumlje jeste razum duhovni. Ono je dar Božiji; ono je dejstvo blagodati Božije u umu i srcu čovekovom. Postoji i hotimično smirenoumlje: njega izmišlja za sebe duša tašta, duša prelašćena i obmanuta lažnim učenjem, duša koja samoj sebi laska, duša koja ište laskanje od sveta, duša koja svecelo stremi zemaljskom napredovanju i zemaljskim nasladama, duša koja je zaboravila na večnost, na Boga.
Hotimično smirenoumlje, proisteklo iz vlastite uobrazilje, sastoji se od mnogih i raznovrsnih lukavstava kojima se gordost ljudska upinje da uhvati slavu smirenoumlja od zaslepljenog sveta, sveta koji ljubi svoje, sveta koji veliča porok kada je prekriven maskom vrline, sveta koji mrzi na vrlinu kada se ta vrlina pokazuje njegovom pogledu u svetoj prostoti svojoj, u svetoj i nepokolebivoj pokornosti Evanđelju.
Ništa nije toliki neprijatelj smirenju Hristovom kao svojevoljno smirenje, koje je odbacilo jaram poslušanja Hristu i koje pod pokrovom licemernog služenja Bogu služi satani u svetotatstvu.
Budemo li neprestano pogledali na greh svoj, budemo li se trudili da ga sagledamo do najsitnijih podrobnosti, nećemo u sebi naći nikakve vrline, nećemo naći ni smirenoumlje.
Istinskim smirenjem prikriva se istinska, sveta vrlina: tako celomudrena devojka pokrivalom skriva lepotu svoju, tako se i Svetinja nad svetinjama zavesom skriva od pogleda naroda.
Istinsko smirenoumlje jeste evanđelski karakter, evanđelska narav, evanđelski način mišljenja.
Istinsko smirenje jeste tajna Božija: ono je nedostupno za poznanje postupka ljudskog. Kao najuzvišenija premudrost, ono se telesnom razumu prikazuje kao ludost.
Tajnu smirenja Gospod Isus otkriva vernom učeniku Svome koji neprestano sedi kraj nogu Njegovih i pažljivo prati životvorne reči Njegove. I kada je otkrivena, ona prebiva skrivena: rečima i jeziku zemaljskom ona je nedokučiva. Telesnom je razumu nesaznajna: nesaznajno se razumom duhovnim poznaje, i, budući poznato, prebiva kao nesaznajno. Smirenje je nebesko življenje na zemlji. Blagodatno, čudesno viđenje veličanstva Božijeg i neizbrojivih dobročinstava Božijih čoveku, blagodatno poznanje Iskupitelja, idenje za Njim sa odbacivanjem sebe, viđenje bezdana pogibli u koju se strovalio rod ljudski – to su nevidljiva obeležja smirenja, to su prve odaje ove duhovne palate koju je Bogočovek stvorio.
Smirenje ne vidi za sebe da je smireno. Naprotiv: ono u sebi vidi mnogo gordosti. Ono se stara za to da pronađe sve grane te gordosti; i tražeći ih, vidi da mu valja još mnogo tražiti.
Prepodobni Makarije Egipatski, koga je Crkva prozvala Velikim zbog izuzetnosti vrlina njegovih, a osobito zbog najdubljeg smirenja, znameniti i duhonosni Otac, u svojim uzvišenim, svetim, tajanstvenim besedama kazao je da i najčistiji i najsavršeniji čovek u sebi ima nešto gordo (Beseda 7, gl. 4).
Taj je ugodnik Božiji dostigao najviši stepen hrišćanskog savršenstva; živeo je u vremena u kojima beše mnoštvo Svetih, imao prilike da vidi najvećeg među svetim monasima Antonija Velikog, i rekao da nije video niti jednog čoveka koji bi u potpunosti i u pravom smislu te reči mogao biti nazvan savršenim (Beseda 8, gl. 5). Lažno smirenje pak sebe vidi smirenim: na smešan i žalostan način ono se teši tim viđenjem, varljivim i pogubnim po dušu.
Satana uzima na sebe obličje svetozarnog Angela; apostoli njegovi uzimaju obličje Apostola Hristovih (Kor. 9, 13-15); njegovo učenje uzima obličje učenja Hristovog; stanja koja proizvode njegova prelašćivanja izgledaju kao duhovna, blagodatna stanja; gordost njegova i taština, i njima uzrokovane samoobmana i prelast prikazuju se kao smirenje Hristovo.
Ah! Kamo se skrivaju od nesrećnika zaokupljenih maštarijama, žalosno zadovoljnih sobom, svojim stanjem samoobmane, i ispunjenih mišlju da će se naslađivati i u blaženstvu prebivati, kamo se skrivaju od njih reči Spasitelja: „Blaženi koji ste gladni sada, blaženi koji plačete sada, i teško vama koji ste siti sada, teško vama koji se smijete sada“ (Lk. 6, 21-25).
Pogledaj pažljivije, pogledaj nepristrasno na dušu svoju, ljubljeni brate!
Nije li njoj primerenije pokajanje od naslade! Nije li joj primerenije da plače na zemlji, u toj dolini tuge, čije je naznačenje upravo plač, nego da izmišlja za sebe prevremene, prelašćujuće, apsurdne, pogubne naslade!
Pokajanje i plač zbog greha pružaju večno blaženstvo: to je poznato, to je verodostojno, to je obznanjeno od Gospoda. Zašto se onda ne bi pogruzio u ta sveštena stanja, zašto ne bi u njima prebivao, a ne da sebi izmišljaš naslade, da se njima nasićuješ, njima zadovoljavaš, njima u sebi gušiš blaženu glad i žeđ za pravdom Božijom, blaženu i spasonosnu tugu zbog greha svojih i zbog grehovnosti.
Glad i žeđ za pravdom Božijom svedoci su siromaštva duha; plač je izraz smirenja, njegov glas. Nemanje plača, zasićenost samim sobom i naslađivanje svojim umišljeno duhovnim stanjem obličuju gordost srca.
Poboj se da zbog isprazne i prelašćujuće naslade ne naslediš žalost neprolaznu, koju je Bog obećao onima koji su sada prezasićeni u svom samozadovoljstvu, suprotno od volje Božije.
Sujeta i deca njena – lažne duhovne naslade, koje deluju u duši što nije prožeta pokajanjem – stvaraju iluziju smirenja. Tom iluzijom duša zamenjuje istinsko smirenje. Iluzija istine, ispunivši sveštene odaje duše, samoj Istini zagrađuje sve ulaze u te odaje.
Avaj, dušo moja, Bogom sazdani hrame istine! Primivši u sebe iluziju istine, poklonivši se laži namesto Istine, postaješ hram paganski!
U tom hramu stoji idol: mnjenje smirenja. Mnjenje smirenja predstavlja najužasniji vid gordosti. Gordost se teško izgoni čak i kada je čovek svestan da je reč o gordosti; ali kako da je izgoni kada mu se ona prikazuje kao smirenje?
U tome hramu vlada žalosna gnusoba opustošenja! U tome hramu oseća se tamjan kumirosluženja, pevaju se pesmopoji kojima se veseli ad. Tamo pomisli i osećanja duševna kušaju od zabranjene hrane žrtvovane idolima, napijaju se vina pomešanog sa smrtonosnim otrovom. Hram paganski, obitalište idola i svake nečistote, nedostupno je ne samo blagodati Božijoj, darovima duhovnim, nego i bilo kakvoj istinskoj vrlini, bilo kakvoj zapovesti evanđelskoj.
Lažno smirenje do te mere čini čoveka zaslepljenim, da ga primorava ne samo da misli za sebe i da drugima pruža nagoveštaje da je smiren, nego i da to otvoreno govori, da to gromoglasno propoveda (O ugledanju, knj. 3, gl. 2).
Surovo nam se izruguje laž kada je, budući njome obmanuti, držimo za istinu.
Blagodatno smirenje je nevidljivo, kao što je nevidljiv darodavac njegov Bog. Ono je skriveno ćutanjem, jednostavnošću, iskrenošću, neusiljenošću, slobodom.
Lažno smirenje uvek je praćeno izmaštanom spoljašnjošću: ono se javno pokazuje,
Lažno smirenje voli scene: njime ono obmanjuje i druge i sebe. Smirenje Hristovo odenuto je u haljine i dolamu (Jn. 19, 24), tu najjednostavniju odeću: zaogrnuto tom odećom, ono ostaje neprepoznato i nezapaženo od ljudi.
Smirenje je zaloga u srcu, svešteno, bezimeno svojstvo srca, božanstvena navika koja se neprimetno rađa u duši od ispunjavanja zapovesti evanđelskih (Prepodobni ava Dorotej, Pouka 2).
Dejstvo smirenja može se uporediti sa dejstvom strasti srebroljublja. Onaj ko je zaražen slabošću vere i ljubavi prema truležnom blagu, što ga više stiče, postaje sve nezasitiji i gramziviji. Što se više bogati, to se većma samom sebi čini siromašnijim i jadnijim. Tako i onaj ko je vođen smirenjem – što se više bogati vrlinom i duhovnim darovima, postaje sve oskudniji i ništavniji pred sopstvenim pogledom.
To je prirodno. Kada čovek još nije okusio od najvišeg dobra, tada njegovo vlastito dobro, oskvrnjeno grehom, predstavlja za njega vrednost. A kada postane udeoničar božanskog, duhovnog dobra, tada njegovo vlastito dobro, sjedinjeno i izmešano sa zlom, nema za njega nikakve vrednosti.
Ubožjaku je dragocena kesa sa bakarnim paricama koje je dugo sakupljao sa trudom i naporom. Ali kada bogataš neočekivano u nedra njegova izruči mnoštvo srebrnjaka, ovaj će sa prezrenjem odbaciti kesu kao breme koje mu predstavlja samo teret.
Pravedni, mnogostradalni Jov, pošto je podneo ljuta iskušenja, udostojio se Bogoviđenja. Tada je u nadahnutoj molitvi kazao Bogu: „Ušima slušah o Tebi, a sada Te oko moje vidi“. Kakav je to plod izrastao u duši pravednikovoj od Bogoviđenja? „Zato poričem“, nastavlja i završava Jov molitvu svoju, „i kajem se u prahu i pepelu“ (Jov 42, 5-6).
Želiš li da zadobiješ smirenje? Zapovesti evanđelske ispunjavaj: sa njima će se u srce tvoje nastanjivati i njegova svojina postajati svešteno smirenje, odnosno svojstva Gospoda našeg Isusa Hrista.
Početak smirenja jeste siromaštvo duha; sredina njegova jeste uzrastanje u njemu, koje prevazilazi svaki um i poznaje mir Hristov; kraj i savršenstvo njegovo jeste ljubav Hristova.
Smirenje se nikada ne gnevi, ne ugađa ljudima, ne odaje se tuzi, ničega se ne plaši.
Može li se tuzi predavati onaj ko je unapred za sebe poznao da je dostojan svake patnje?
Može li se nevolja ustrašiti onaj ko je unapred sebe osudio na patnje, ko na njih gleda kao na sredstvo svoga spasenja?
Ugodnici Božiji uzljubili su reči blagorazumnog razbojnika koji beše raspet kraj Gospoda. Oni su u patnjama svojim navikli da govore: Primamo po svojim delima kao što smo zaslužili; seti nas se, Gospode, kad dođeš u Carstvu Svome (Lk. 33, 41-42; 27, 34). Svaku patnju oni dočekuju sa priznanjem da su je i zaslužili (Prepodobni ava Dorotej, Pouka 2).
Svešteni mir ulazi u srca njihova sa rečima smirenja! On prinosi čašu duhovne utehe i bolesniku na odru, i sužnju u tamnici, i onome koga ljudi progone, i onome koji je od demona gonjen.
Čašu utehe ruka smirenja prinosi i onome koji je na krstu razapet; svet mu pak može doneti jedino ocat pomešan sa žuči (Mt. 27, 34).
Čovek smiren nije sposoban da gaji u sebi zlobu i mržnju: on nema neprijatelja. Ako ga ko od ljudi vređa, u tome čoveku on vidi oružje pravednog suda, ili promisli Božije.
Smirenjem ispunjen čovek svecelo se predaje volji Božijoj. On ne živi svojim vlastitim životom, nego Bogom.
Smirenom je tuđe svako uzdanje u sebe, i stoga on neprestano ište pomoći Božije, neprestano prebiva u molitvi.
Plodovita grana priklanja se k zemlji pod teretom mnoštva plodova svojih. Besplodna pak grana raste uvis, umnožavajući svoje besplodne izdanke.
Duša bogata evanđelskim vrlinama pogružava se u smirenje sve dublje i dublje, i u dubinama toga mora nalazi bisere mnogocene – darove Duha.
Gordost je siguran znak ispraznosti čovekove, robovanja strastima, znak duše u kojoj učenje Hristovo nije našlo nikakvog pristupa.
Nemoj suditi o čoveku prema spoljašnjosti njegovoj; nemoj zaključivati o njemu da je gord ili smiren. „Ne sudite po izgledu“; „po plodovima njihovim poznaćete ih“ (Jn. 7, 24; Mt. 7, 16). Gospod je zapovedio da se ljudi poznaju po onome što čine, po vladanju njihovom, po posledicama koje proističu iz onoga što čine.
„Znam gordost tvoju i zlobu srca tvoga“ (1. Car. 17, 21), govoraše Davidu bližnji njegov; ali Bog posvedoči za Davida: „Obretoh Davida slugu Svga, jelejem svetim Mojim pomazah ga“ (Ps. 89, 21). Čovek ne gleda onako kako gleda Bog: jer čovek pogleda na lice, a Bog na srce (1. Car. 16, 7).
Zaslepljene sudije često smirenim smatraju licemera i niskog čovekougodnika: on je bezdan taštine.
Nasuprot tome, te neznalice koje sude smatraju gordim onoga koji ne traži pohvale i nagrade ljudske, i koji zato ne puzi pred ljudima, dok je on istinski sluga Božiji; on je osetio slavu Božiju, koja se samo smirenima otkriva, osetio je smrad slave ljudske, i odvratio od nje i oči, i čulo mirisa duše svoje.
„Šta znači verovati?“ – upitali su jednog velikog ugodnika Božijeg. On odgovori i reče: „Verovati znači prebivati u smirenju i milosti“ (Alfabetski paterik. O avi Pimenu Velikom).
Smirenje se uzda u Boga, ne polaže nadu na sebe i na ljude, i zato je u vladanju svome jednostavno, neposredno, nepokolebivo, veličanstveno. Zaslepljeni sinovi sveta to nazivaju gordošću. Smirenje ne ceni zemaljska blaga, ne udostojavajući truležnost i pustošnost ni pažnje, ni pogleda. Sveštenu hladnoću prema truležnosti i pustošnosti sinovi truležnosti, sluge pustošnosti, nazivaju gordošću.
Postoji svešteno poklonjenje od smirenja, od uvažavanja bližnjeg, od uvažavanja lika Božijeg, od uvažavanja Hrista u bližnjem svom; i postoji poročno, koristoljubivo, čovekougodljivo i ujedno čovekomrzačko, bogoprotivno i bogomrsko poklonjenje: satana je molio Bogočoveka da mu oda ovakvo poklonjenje, nudeći mu za njega sva carstva ovoga sveta i slavu njihovu (Lk. 4, 7).
Koliko je i danas onih koji uznose ovakvo poklonjenje kako bi zadobili zemaljska preimućstva! Oni kojima se ovakvi poklanjaju hvale smirenje njihovo.
Budi pažljiv i posmatraj: da li onaj koji ti se poklanja čini to iz poštovanja prema čoveku, iz osećanja ljubavi i smirenja, ili njegovo poklonjenje samo pothranjuje tvoju gordost, iznuđujući od tebe nekakvu privremenu korist?
Pogledaj, velikašu zemaljski, kako pred tobom puze taština, laskanje, podlost! Čim dostignu cilj svoj, one će ti se izrugivati, i izdaće te prvom prilikom. Milost svoju nikada nemoj izlivati na tašta čoveka: jer takav, koliko je nizak pred onim što je iznad njega, toliko je ohol, drzak, nečovečan prema onima nižim od sebe (Lestvica, Slovo 22, gl. 22). Taštog čoveka poznaćeš po njegovoj naročitoj sposobnosti laskanja, uslužnosti, laganja, spremnosti na sve što je podlo i nisko.
Pilata je uvredilo Hristovo ćutanje, koje mu se učinilo gordim. „Zar meni ne odgovaraš? Ne znaš li da imam vlast da te raspnem i vlast imam da te pustim?“ (Jn. 19, 10). Svoje ćutanje Gospod je objasnio javljanjem volje Božije, čiji je Pilat bio slepo oruđe, premda je mislio da je delanje njegovo nezavisno. Zbog sopstvene gordosti Pilat nije bio sposoban da razume da pred njim stoji svesavršeno smirenje – očovečeni Bog.
Uzvišena duša, duša ispunjena nebesnim nadanjem, prezirom prema truležnim dobrima ovoga sveta, nije sposobna za sitno ugađanje ljudima i klanjanje njima. Takvu dušu pogrešno nazivaš gordom, jer ona ne udovoljava zahtevima strasti tvojih.
Amane, poštuj blagoslovenu, bogougodnu gordost Mardohejevu! To što je u očima tvojim gordost zapravo je sveto smirenje (Knj. o Jestiri, gl. 4-7). Aman, Makedonjanin, beše ljubimac i prvi velmoža Artakserksa, cara Persijskog. Mardohej, Judej, bio je jedan od slugu carevih, ali, budući duboko prožet blagočastivošću, nije dopuštao sebi ugađanje ljudima, pa nije puzio pred onim koji samo privremeno vlada. Takvo Mardohejevo ponašanje izazva Amanov bes, i on spremi visoka vešala da bi na njima pogubio mrskog mu čoveka koji se izdvajao iz sveopšteg poklanjanja. Ali usled nestalnosti dela zemaljskih okolnosti su se izmenile, i Aman je bio obešen na vešalima koje je svojevremeno bio pripravio Mardoheju.
Smirenje je evanđelsko učenje, evanđelska vrlina, tajanstvena sila Hristova. Bog se javio ljudima obukavši se u smirenje, i ko se od ljudi obuče u smirenje, postaje sličan Bogu (Sv. Isaak Sirijski, Slovo 33).
„Ako hoće ko za Mnom ići, neka se odreče sebe, i uzme krst svoj i za Mnom ide“ (Mt. 16, 24), objavljuje sveto Smirenje. Drugačije nije moguće biti učenik i sledbenik Onoga Ko se smirio do smrti, do smrti na krstu. On je seo sa desne strane Oca; On je novi Adam, Rodonačalnik svetog plemena izabranih. Vera u Njega upisuje među izabrane; izabranost se prima svetim smirenjem, i biva zapečaćena svetom ljubavlju. Amin.
 

O LJUBAVI PREMA BLIŽNJEM
 
Šta može biti lepše i slađe od ljubavi prema bližnjem?
Ljubiti znači imati blaženstvo; mrzeti znači prebivati u muci. Sav zakon i proroci počivaju na ljubavi prema Bogu i prema bližnjem (Mt. 22, 40).
Ljubav prema bližnjem jeste staza koja uzvodi u ljubav prema Bogu: jer je Hristos blagovolio da se na tajanstven način obuče u svakog bližnjeg našeg, a u Hristu Bog (1. Jovan.).
Nemoj misliti, ljubljeni brate, da je zapovest o ljubavi prema bližnjem tako bliska palom srcu našem: zapovest je duhovna, a našim srcem ovladali su telo i krv; zapovest je nova, a srce je naše staro.
Prirodna ljubav naša ozleđena je padom; nju valja umrtviti – to zapoveda Hristos – i iz Evanđelja pocrpsti svetu ljubav prema bližnjem, ljubav u Hristu.
Novi čovek mora imati sve nove osobine; nikakvo staro svojstvo mu ne pristaje.
Nema vrednost pred Evanđeljem ljubav od buktanja krvi i osećaja telesnih.
I kakvu ona može imati vrednost, ako, kada se krv u čoveku raspali, daje zakletvu da će život za Gospoda položiti, a posle nekoliko časova, kada se krv ohladi, kune se da Ga ne poznaje (Mt. 16, 33, 35, 74)?
Evanđelje odbacuje ljubav koja zavisi od buktanja krvi, od osećanja telesnog srca. Ono poručuje: „Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čovjeka od oca njegova i kćer od matere njezine i snahu od svekrve njezine. I neprijatelji čovjeku postaće domaći njegovi“ (Mt. 10, 34-36).
Pad je srce potčinio vladavini krvi, i, posredstvom krvi, vladavini onoga koji svet drži u vlasti svojoj. Evanđelje oslobađa srce od te porobljenosti, od tog nasilja, i privodi rukovodstvu Duha Svetoga. Duh Sveti uči sveštenoj ljubavi prema bližnjem. Ljubav zapaljena i održavana Duhom Svetim jeste oganj. Tim se ognjem gasi oganj prirodne, telesne ljubavi, ozleđene grehovnim padom (Lestvica, Slovo 15, gl. 3).
„Onaj koji kazuje da je moguće posedovati i jednu i drugu ljubav sam sebe prelašćuje“, kazao je Sveti Jovan Lestvičnik (Slovo 3, gl. 16).
U kakvoj je palosti priroda naša! Onaj ko je po prirodi sposoban da sa toplinom ljubi bližnjeg dužan je da se primorava na nešto neobično – da ga voli na onaj način na koji to zapoveda Evanđelje.
Ognjena prirodna ljubav lako se pretvara u odvratnost, u nepomirljivu mržnju (2. Sam. 13, 15). Prirodna ljubav govorila je i bodežom. U kakvim se samo gnojnim ranama nalazi prirodna ljubav naša! Kako je teška na njoj rana pristrašćenosti!
Srce kojim vlada pristrašćenost sposobno je za svaku nepravdu, za svako bezakonje, samo da bi udovoljilo bolesnu ljubav svoju.
„Lažna su mjerila mrska Gospodu, a prava mjera ugodna Mu je“ (Priče Sol. 11, 1).
Prirodna ljubav pruža onome koga voli samo zemaljsko; na nebesko ni ne pomišlja.
Ona vojuje protiv Neba i Duha Svetoga; jer Duh zahteva raspinjanje tela. Ona vojuje protiv Neba i Duha Svetoga; jer njome upravlja duh lukavi, duh nečisti i u propast strovaljeni.
Pristupimo Evanđelju, ljubljeni brate, pogledajmo se u tome ogledalu! Ogledajući se u njemu, odbacićemo stare haljine, u koje nas je obukao grehopad, ukrasićemo se haljinama novim, koje nam je Gospod ugotovio.
Ta haljina nova jeste Hristos. „Vi koji se u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste“ (Gal. 11, 27). Nove haljine jesu Duh Sveti.
Obući ćete se u silu s visine (Lk. 24, 49), kazao je za te haljine Gospod. Hrišćani se oblače u osobine Hristove dejstvom sveblagoga Duha.
Hrišćaninu je mogućno da stekne ovakvu odeću. „Obucite se u Gospoda Isusa Hrista; i staranje za tijelo ne pretvarajte u pohote“ (Rimlj. 13, 14), poručuje Apostol.
Najpre, upravljajući se po Evanđelju, odseci neprijateljstvo, zlopamtivost, gnev, osuđivanje i sve što je neposredno suprotstavljeno ljubavi.
Evanđelje zapoveda da se molimo za neprijatelje, da blagosiljamo one koji nas kunu, da činimo dobro onima koji nas mrze, da bližnjem otpuštamo sve što protiv nas učini.
Postaraj se, ti koji želiš da se na Hrista ugledaš, da sve zapovesti ove uistinu ispunjavaš.
Nije dovoljno samo sa zadovoljstvom pročitati zapovesti evanđelske i zadiviti se visokoj moralnosti u njima sadržanoj. Na žalost, mnogi se zadovoljavaju samo time.
Kada pristupiš ispunjavanju zapovesti Evanđelja, tome ispunjavanju žestoko će se usprotiviti vladari srca tvoga. Ti su vladari: tvoje sopstveno telesno stanje, u kome si potčinjen telu i krvi, i pali duhovi, koji vladaju telesnim stanjem čovekovim.
Telesno mudrovanje, njegova pravda i pravda palih duhova zahtevaće od tebe da ne izgubiš čast svoju i druga propadljiva preimućstva, da ih zaštitiš. Ali ti hrabro izdrži nevidljivu borbu, budući vođen Evanđeljem, budući vođen Samim Gospodom.
Žrtvuj sve radi ispunjenja zapovesti evanđelskih. Bez takve žrtve nećeš moći da ih ispunjavaš.
Gospod je kazao učenicima Svojim. „Ako hoće ko za Mnom ići, neka se odreče sebe“ (Mt. 16, 24).
Kada je Gospod s tobom, nadaj se pobedi: Gospod ne može da ne bude pobednik.
Izmoli u Gospoda pobedu sebi, izmoli je postojanom molitvom i plačem. I neočekivano će dejstvo blagodati doći u srce tvoje: iznenada ćeš osetiti sladosnu opojnost duhovne ljubavi prema neprijateljima.
I još ti predstoji borba! Još ti valja biti mužanstvenim! Pogledaj na objekte ljubavi tvoje: da li ti se mnogo dopadaju?
Da li je srce tvoje mnogo privezano za njih? Odreci ih se!
Takvo odricanje od tebe zahteva Gospod, zakonopoložnik ljubavi, ne da bi te lišio ljubavi i onih koje voliš, nego da bi ti, odbacivši telesnu ljubav, oskvrnjenu primesom greha, postao sposoban da primiš ljubav duhovnu, čistu, svetu, koja je vrhovno blaženstvo.
Onaj ko je osetio ljubav duhovnu sa omrazom će gledati na ljubav telesnu kao na nakazno izopačenje ljubavi. Kako se odreći onih objekata ljubavi koji kao da su za samo srce prirasli? – Kaži za njih Bogu: „Oni su, Gospode, Tvoji, a ko sam ja? Nemoćno sazdanje, koje nikakvog značaja nema“.
„Danas još tuđinujem na zemlji, mogu nečim biti koristan onima koje volim; sutra ću možda nestati sa lica njenog, i za njih sam – ništa!“
„Hteo-ne hteo, dolazi smrt, nailaze raznorazne okolnosti, nasilno me odvajaju od onih koje sam smatrao svojima, i oni više nisu moji. U samoj stvari oni i nisu bili moji; postojao je samo nekakav odnos između mene i njih; zavaravajući se tim odnosom, nazivao sam ih svojima, držao ih za svoje. Da su zaista moji, ostali bi da mi zanavek pripadaju“. „Sazdanja pripadaju jedino Sazdatelju: On je njihov Bog i Vladika. Tvoje, Gospode moj, predajem Tebi: sebi sam ih prisvajao pogrešno i uzaludno“.
Za njih je sigurnije da budu Božiji. Bog je večan, svudaprisutan, svemoguć, bezmerno dobar. Onome ko je Njegov On je najsigurniji, najblagonadežniji Pomoćnik i Pokrovitelj. Bog daje čoveku ono što je Njegovo: i ljudi Mu postaju svoji, privremeno po telu, zanavek po duhu, kada Bog blagovoli da taj dar pruži čoveku.
Istinska ljubav prema bližnjem zasnovana je na veri u Boga: ona je u Bogu. „Da svi jedno budu“, govorio je Spasitelj sveta Ocu Svome, „kao Ti, Oče, što si u Meni i Ja u Tebi, da i oni u Nama jedno budu“ (Jn. 17, 21).
Smirenje i privoljenost Bogu ubijaju telesnu ljubav. A to znači: ona živi samomnjenjem i neverovanjem. Onima koje voliš čini sve što im je na korist i sve što ti zakon dopušta; ali ih vazda poveravaj Bogu, i slepa, telesna, nerazumna ljubav postepeno će se pretvoriti u ljubav duhovnu, razumnu, svetu.
Ako je pak ljubav tvoja pristrašće protivno zakonu, odbaci je kao gnusobu.
Kada srce tvoje nije slobodno, to je znak pristrašćenosti. Kada je srce tvoje porobljeno, to je znak bezumne, grehovne strasti. Sveta ljubav je čista, slobodna, sva u Bogu. Ona je dejstvo Duha Svetoga, Koji deluje u srcu po meri očišćenja njegovog.
Odbacivši neprijateljstvo, odbacivši pristrašćenost, odrekavši se telesne ljubavi, stekni ljubav duhovnu; „kloni se oda zla i čini dobro“ (Ps. 34, 14).
Odaj poštovanje bližnjem kao liku Božijem – poštovanje u duši tvojoj, nevidljivo drugima, vidljivo jedino savesti tvojoj. Neka delatnost tvoja bude na tajanstven način saobrazna tvome duševnom nastrojenju.
Odaj poštovanje bližnjem, ne razlikujući uzrast, pol, zvanje, pa će se postepeno u srcu tvome početi rađati sveta ljubav. Uzročnik ove svete ljubavi nije telo i krv, niti privlačenje osećanja, nego Bog.
Oni koji su lišeni slave hrišćanske nisu lišeni druge slave, zadobijene prilikom stvaranja: oni su lik Božiji.
I ako lik Božiji bude bačen u strašni oganj adski, i tamo sam dužan da ga poštujem.
Šta je meni do ognja, do ada! Onamo je lik Božiji bačen po sudu Božijem; moje je da sačuvam poštovanje prema liku Božijem, i da se time sačuvam od ada. I slepome, i gubavome, i razumom oskudnome, i dojenčetu, i zločincu, i paganinu odaj poštovanje kao liku Božijem. Šta je tebi do njihovih nemoći i nedostataka! Straži nad sobom, da ti ljubavi ne nedostane.
U Hrišćaninu odaj poštovanje Hristu, Koji je na pouku našu poručio, i opet će poručiti prilikom odlučivanja o našem udelu u večnosti: „Kad učiniste jednome od ove Moje najmanje braće, Meni učiniste“ (Mt. 25, 40).
U svome postupanju sa bližnjima drži na umu te reči iz Evanđenja, i postaćeš miljenik ljubavi prema bližnjem. Miljenik ljubavi prema bližnjem kroz nju ulazi u ljubav prema Bogu.
Ali ako misliš da ljubiš Boga, a u srcu tvome živo je neprijatno raspoloženje ma i prema jednom čoveku, znaj da si u žalosnoj samoobmani. „Ako ko reče: Ljubim Boga, a mrzi brata svojega, laža je“, kazuje Sveti Jovan Bogoslov. „Ovu zapovijest imamo od Njega: Koji ljubi Boga, da ljubi i brata svojega“ (1. Jovan. 4, 20-21).
Javljanje duhovne ljubavi prema bližnjem znak je obnovljenja duše Duhom Svetim. „Mi znamo da smo prešli iz smrti u život, jer ljubimo braću“, poručuje opet Sveti Jovan Bogoslov, „jer ko ne ljubi brata svojega ostaje u smrti“ (1. Jovan. 3, 14).
Savršenstvo Hrišćanstva je u savršenoj ljubavi prema bližnjem. Savršena ljubav prema bližnjem sastoji se u savršenoj ljubavi prema Bogu, za koju nema savršenstva, za koju nema kraja u uzrastanju. Uzrastanje u ljubavi prema Bogu je beskonačno: jer ljubav je beskonačni Bog (1. Jovan. 4, 16). Ljubav prema bližnjem je temelj u zdanju ljubavi. Ljubljeni brate! Idi da u sebi otkriješ duhovnu ljubav prema bližnjem; ušavši u nju, ući ćeš u ljubav prema Bogu, kroz kapiju vaskrsenja, kroz dveri Carstva nebeskog. Amin.
 

O LJUBAVI PREMA BOGU
 
Ljubi Boga onako kako je On zapovedio da Ga ljubimo, a ne onako kako samoobmanuti fantazeri misle da Ga ljube.
Ne izmišljaj sebi ushićenja, ne uskovitlavaj nerve svoje, ne raspaljuj se plamenom veštastvenim, plamenom krvi tvoje. Žrtva blagoprijatna Bogu jeste smirenje srca, skrušenost duha. Bog se sa gnevom odvraća od žrtve koja se prinosi sa uzdanjem u sebe, sa gordim mišljenjem o sebi, pa makar to bila žrtva paljenica.
Gordost uskovitlava nerve, raspaljuje krv, budi sklonost maštarijama, oživljuje palost; smirenje pak uspokojava nerve, ukroćuje kiptanje krvi, uništava maštarije, umrtvljava palost, oživljava život u Hristu Isusu.
„Poslušnost je pred Gospodom bolja od žrtve, i pokornost je bolja od pretiline ovnujske“, govorio je Prorok caru Izrailjskom koji se bio usudio da Bogu prinese žrtvu krivu (1. Sam. 15, 22): želiš li da Bogu prineseš žrtvu ljubavi, nemoj to činiti svojevoljno, po nepromišljenoj težnji svojoj, nego sa smirenjem, u ono vreme i na onom mestu kada je i gde je Gospod zapovedio.
Duhovno mesto na kome je jedino zapoveđeno prinositi žrtve duhovne jeste smirenje (Alfabetni paterik. Kazivanje Prepodobnog Pimena Velikog).
Gospod je sigurnim i tačnim obeležjima označio one koji Ga ljube i one što nemaju ljubavi k Njemu. „Ako Me neko ljubi, riječ Moju držaće. Ko Me ne ljubi, riječi Moje ne drži“ (Jn. 14, 23-24).
Želiš li da se naučiš ljubavi Božijoj? Uklanjaj se od svakog dela, svake reči, pomisli, osećaja koje Evanđelje zabranjuje. Mržnjom svojom prema grehu, toliko mrskom Svesvetome Bogu, pokaži i dokaži ljubav svoju prema Bogu. Sagrešenja u koja ti se desi da padneš po nemoći svojoj bez oklevanja isceljuj pokajanjem. Ali bolje nastoj da strogim straženjem nad sobom ne dopuštaš sebi ni takva sagrešenja.
Želiš li da se naučiš ljubavi Božijoj? Brižljivo izučavaj u Evanđelju zapovesti Gospodnje i nastoj da ih ispunjavaš na delu, trudi se da evanđelske vrline pretvoriš u navike, u svoje osobine. Onome ko ljubi svojstveno je da savršeno ispunjava volju onoga koga ljubi.
„Ljubim zapovijesti Tvoje većma nego zlato i drago kamenje. Toga radi zapovijesti Tvoje držim da su vjerne, na svaki put lažni mrzim“ (Ps. 129, 127-128), kazuje Prorok. Ovakvo je vladanje neophodno za očuvanje vernosti Bogu. Vernost je neizostavni uslov ljubavi. Bez toga uslova ljubav se raskida.
Stalnim uklanjanjem od zla i ispunjavanjem evanđelskih vrlina – u čemu se sastoji celokupno evanđelsko naravstveno učenje – dostižemo u ljubav Božiju. To je ujedno i sredstvo putem koga prebivamo u ljubavi prema Bogu: „Ako zapovijesti Moje održite ostaćete u ljubavi Mojoj“ (Jn. 15, 10), kaza Spasitelj.
Savršenstvo ljubavi sastoji se u sjedinjenju sa Bogom; napredak u ljubavi vezan je za nedokučivu duhovnu utehu, nasladu i prosvećenje. Ali u početku podviga učenik ljubavi dužan je da izdrži žestoku borbu sa samim sobom, sa duboko ozleđenom prirodom svojom: zlo, koje je grehovnim padom postalo prirođeno jestastvu, postalo je za njega zakon, koji vojuje i podbunjuje protiv Zakona Božijeg, protiv zakona svete ljubavi.
Ljubav prema Bogu temelji se na ljubavi prema bližnjem. Kada se u tebi izbriše zlopamtivost, tada si blizak ljubavi. Kada srce tvoje bude osenjeno svetim, blagodatnim mirom prema čitavom čovečanstvu, tada si kraj samih dveri ljubavi.
Ali te dveri otvara jedino Duh Sveti. Ljubav prema Bogu jeste dar Božiji u čoveku koji je sebe pripremio za primanje toga dara čistotom srca, uma i tela svog. Mera toga dara saobrazna je stepenu pripreme: jer je Bog i u milosti Svojoj pravedni sudija.
Ljubav prema Bogu potpuno je duhovna: „Što je rođeno od Duha, duh je“ (Jn. 3, 6).
„Što je rođeno od tijela, tijelo je“ (Jn. 3, 9): telesna ljubav, kao ona koja se rađa telom i krvlju, ima veštastvena, propadljiva svojstva. Ona je nepostojana, izmenljiva: oganj njen u potpunosti zavisi od veštastva.
Čujući reči Pisma da je Bog naš oganj (Jevr. 12, 29), da je ljubav oganj, i osećajući u sebi oganj prirodne ljubavi, nemoj misliti da su ta dva ognja istovetna. Ne! Ta dva ognja neprijatelji su jedan drugome i gase se jedan drugim (Lestvica. Slovo 3 i Slovo 15). „Služimo ugodno Bogu sa poštovanjem i strahom. Jer je Bog naš oganj koji spaljuje“ (Jevr. 12, 28-29).
Prirodna ljubav, pala ljubav, raspaljuje krv čovekovu, uskovitlava nerve njegove, budi sklonost maštarijama; ljubav koja je sveta hladi krv, uspokojava i dušu i telo, nagoni unutarnjeg čoveka na molitveno ćutanje, pogružava ga u opijenost smirenjem i slašću duhovnom.
Mnogi podvižnici su, prihvativši prirodnu ljubav za duhovnu, raspalili krv svoju i razbuktali maštarije. Stanje raspaljenosti veoma lako prelazi u stanje pomame. One koji se nalaze u stanju raspaljenosti i pomame mnogi su smatrali ispunjenima blagodaću i svetošću, dok su oni bili nesrećne žrtve samoobmane.
Mnogo je takvih podvižnika bilo u Zapadnoj crkvi od onoga doba kada je upala u papizam, u kome se čoveku bogohulno pripisuju božanska svojstva i u kome se čoveku odaje poklonjenje koje pripada i dolikuje Bogu Jedinome; ti su podvižnici u stanju raspaljenosti napisali mnoštvo knjiga u kojima su pomamno samoprelašćivanje predstavljali kao ljubav božansku, i u kojima je njihova rastrojena uobrazilja stvarala mnoštvo viđenja što su godila samoljublju i gordosti njihovoj.
Sine Crkve od Istoka! Ukloni se od čitanja takvih knjiga, ukloni se od idenja za poukama samoprelašćenih!
Rukovodeći se Evanđeljem i Svetim Ocima istinite Crkve, sa smirenjem ushodi ka duhovnoj visini ljubavi Božije posredstvom činjenja zapovesti Hristovih.
Znaj zasigurno da je ljubav prema Bogu najveći dar Duha Svetoga, a čovek se jedino čistotom i smirenjem može pripremiti za primanje toga velikog dara, kojim se menjaju i um, i srce, i telo. Zaludan je trud, beskoristan i štetan, kada ištemo da u sebi pre vremena otkrijemo uzvišene duhovne darove: milostivi Gospod podaje ih u svoje vreme postojanim, trpeljivim, smirenim ispunjavanjem zapovesti evanđelskih. Amin.
 

MREŽE ONOGA KOJI SVET DRŽI U VLASTI SVOJOJ
 
Pod znamenjem svetoga krsta vodim vas, braćo, da vam duhovno viđenje otkrijem. Neka nas u ovome upravlja veliki među ugodnicima Božijim Antonije, pustinožitelj Egipatski. On je jednom prilikom, po dejstvu otkrivenja Božijeg, ugledao mreže đavolske, po čitavom svetu raširene radi lovljenja ljudi u pogibao. Videvši neizbrojivo mnoštvo tih mreža, on sa plačem upita Gospoda: „Gospode! Ta ko može mimoići mreže ove i steći spasenje?“ (Skitski paterik. – Prepodobni ava Dorotej, Pouka 2).
Pogružavam se zamišljeno u razmatranje mreža đavolskih. One su rasprostrte i izvan čoveka, i u unutrašnjosti bića njegovog. Jedna je mreža primaknuta drugoj; ponegde su mreže postavljene u nekoliko redova; na drugim mestima ima širokih otvora, ali kroz koje se opet dolazi do mnogobrojnih nabora mreža, od kojih se izbavljenje čini već nemogućim. Gledajući na te mreže pune zamki, gorko ridam! I nehotice ponavlja se u meni pitanje blaženog pustinožitelja: „Gospode! Pa ko se može izbaviti od tih mreža?“
Mreže za um moj rasprostrte su u različitim knjigama koje sebe nazivaju svetlošću, ali koje sadrže učenja tame i koje su napisane pod otvorenim ili prikrivenim uticajem mračnog i svezlobnog vladara ovoga sveta; njihovo je izvorište razum ozleđen grehopadom „obmanom ljudskom, i lukavstvom radi dovođenja u zabludu“ (Efes, 4, 14), po rečima Apostola, od pisaca koji se „uzalud nadimaju tjelesnim umom svojim“ (Kol. 2, 18). Bližnji moj, u ljubavi prema kome sam dužan tražiti spasenja, postaje za mene mreža što me lovi u pogibao kada je um njegov ulovljen mrežama lažnih i prelašćujućih učenja i mudrovanja. Moj vlastiti um nosi na sebi pečat palosti, zastrt je pokrivalom mraka, zatrovan otrovom laži: on sam, prelašćivan od vladara ovoga sveta, širi mreže sebi. Još u raju on je nerazumno i neoprezno težio da stekne znanje po njega pogubno i ubistveno. Nakon pada postao je još nerazumniji i brzopletiji: drsko se opija čašom otrovnog znanja, i time konačno u sebi uništava ukus i želju za božanskom čašom spasonosnog znanja. Koliko je samo mreža pred srcem mojim! Vidim grube i tanane mreže; koje da nazovem opasnijim i strašnijim? U nedoumici sam. Lovac je vešt; ko uspe da umakne grubim mrežama, uloviće ga u one tanke. Kraj lova je, međutim, u oba slučaja isti: pogibao. A mreže su na sve moguće načine prikrivene, veoma vešto. Palost je zaodenuta u sve vrste likovanja; čovekougađanje, licemerje, sujeta – u sve vidove vrline. Obmana i mračna prelast prikrivene su maskom duhovnog, nebeskog. Duševna, često poročna, ljubav prikrivena je spoljašnjošću svete ljubavi; lažna, izmaštana slast prikazuje se kao duhovna naslada. Vladar sveta nastoji svim sredstvima da čoveka zadrži u njegovoj paloj prirodi: i bez grubih grehovnih padova to je dovoljno da čoveka učini tuđim Bogu. Grubi grehovni padovi u potpunosti će, po tačnim proračunima lovca, biti zamenjeni gordim mišljenjem o sebi hrišćanina koji se zadovoljava vrlinama pale prirode i koji se priklonio samoobmani, čime se otuđio od Hrista.
Koliko je samo mreža za telo! I kakva je mreža ono samo! Kako tek njih koristi vladar ovoga sveta! Posredstvom tela, snishodeći njegovim ponižavajućim naklonostima i željama, približavamo se podobiju (prilici) stoke beslovesne. O, kakve provalije! Kakvog udaljavanja, kakvog padanja sa visine prilike Božije! U tu duboku, od Boga strašno udaljenu provaliju strovaljujemo se kada se odajemo grubim telesnim nasladama, koje, prema njihovoj grehovnoj težini, nazivamo padovima. Ali ni manje grube plotske naslade nisu manje pogubne. Radi njih se napušta staranje o duši, zaboravlja se Bog, nebo, večnost, naznačenje čovekovo. Vladar ovoga sveta nastoji da nas posredstvom telesnih naslada drži u neprestanom nemaru i pomračenosti. Preko čula, tih vrata što uvode u dušu, posredstvom kojih ona opšti sa spoljnim svetom, on neprestano u nju uvodi čulnu nasladu i od nje neodvojiv greh i porobljenost. Na glasovitim koncertima gromoglasno se razleže muzika koja izražava i postiče najrazličitije strasti; te su strasti prikazane na pozornicama zemaljskim, uskovitlane na veseljima zemaljskim; čovek se na sve mogućne načine dovodi do naslađivanja zlom koje ga je pogubilo. U svojoj opijenosti njime on zaboravlja božansko dobro što ga spasava i Krv Bogočovekovu kojom smo iskupljeni.
Eto ovlaš urađene skice mreža koje je vladalac ovoga sveta raširio kako bi lovio hrišćane. Skica je tek ovlaš naslikana, ali malo je verovatno da nije u vama, braćo, s pravom izazvala užas, i teško da se u dušama vašim nije rodilo pitanje: „Ko onda može izbeći ovakve mreže?“ Jeziva slika, međutim, još nije završena. Kičica moja dobija nove i nove podstreke za živopisanje.
Šta kazuje reč Božija? Ona obznanjuje predskazanje koje se na naše oči ispunjuje, predskazanje da će u poslednja vremena, zbog umnoženja bezakonja, ohladneti ljubav mnogih (Mt. 24, 12). Istinita reč Božija, stamenija od neba i zemlje, objavljuje nam umnoženje u poslednja vremena mreža đavolskih i umnoženje broja onih koji će u tim mrežama propasti.
Tako je! Posmatram ovaj svet i vidim: mreže đavolske umnožiše se, u poređenju sa vremenima rane Crkve Hristove, umnožiše se beskonačno. Umnožiše se knjige u kojima su sadržana lažna učenja; umnožiše se umovi lažnim učenjima ispunjeni, koji ih drugima prenose; umanjio se do krajnjih granica broj sledbenika svete Istine; poraslo je poštovanje prema priridnim vrlinama, pristupačnim i Judejima, i neznabošcima; pojavilo se uvažavanje čisto paganskih vrlina, protivnih i samoj prirodi, koja na njih pogleda kao na zlo; oslabile su predstave o vrlinama hrišćanskim, da i ne govorim koliko je oslabilo, čak i nestalo, ispunjavanje njihovo na delu; uznapredovalo je življenje veštastveno; nestaje življenja duhovnog; na naslade i brige telesne odlazi sve vreme; nema se kada ni pomisliti na Boga. I sve se to pretvara u obavezu, u zakon. Od umnoženja bezakonja ohladneće ljubav mnogih, i onih koji bi se zadržali u ljubavi prema Bogu kada zlo ne bi bilo toliko sveopšteg karaktera, kada se mreže đavolske ne bi umnožile do takve bezbrojnosti.
Osnovana je bila tuga blaženog Antonija. Utoliko je osnovanija tuga hrišćanina današnjeg vremena pri pogledu na mreže đavolske; osnovano je pitanje ridanjem propraćeno: „Gospode! Ko od ljudi može mimoići mreže ove i zadobiti spasenje?“
Na pitanje prepodobnog pustinožitelja usledio je od Gospoda odgovor: „Smirenoumlje će mimoići te mreže, i one ga se ne mogu ni dotaći“.
Božanstveni odgovor! Kako on od srca udaljava svaku sumnju, i u malo reči prikazuje siguran način pobede nad protivnikom našim, način raskidanja, uništavanja gusto isprepletenih zamki njegovih, koje je ustrojio zahvaljujući svome dugogodišnjem i mnogozlobnom iskustvu.
Ogradimo smirenjem um svoj, ne dopuštajući mu da se nerazumno, brzopleto ustremljuje sticanju znanja, ma koliko novina njihova i važnost naziva njihovih privlačile znatiželju našu. Sačuvajmo ga od iskušenja lažnih učenja, prikrivenih imenom i maskom učenja hrišćanskoga. Smirimo ga na poslušnost Crkvi, kažnjavajući svaku pomisao što ustaje protiv razuma Hristova (2. Kor. 10, 5), razuma Crkve. U početku je tegoban umu tesni put poslušnosti Crkvi; ali on izvodi na široko polje i slobodu razuma duhovnog, pred kojim nestaju sve tobožnje nelogičnosti što ih telesni i duševni razum nalazi u preciznom pokoravanju Crkvi. Ne dopustimo mu da o duhovnim stvarima čita druga štiva osim knjiga napisanih od pisaca iz Crkve istinite, za koje je i sama Crkva posvedočila da su organi Duha Svetoga. Onaj ko čita svete pisce neprimetno postaje zajedničar Duha Svetoga Koji obitava u njima i govori kroz njih; čitalac spisatelja jeretičkih, makar oni svojim većem jeretičkim i bili odlikovani nazivom svetih, postaju zajedničari lukavog duha prelasti (Sveti Petar Damaskin. Dobrotoljublje. O rasuđivanju): zbog neposlušanja Crkvi, u čemu je gordost, on upada u zamke vladara ovoga sveta.
Kako postupiti sa srcem? – nakalemimo na tu divlju maslinu grančicu od plodne masline, nakalemimo na nju odlike Hristove, naučimo ga smirenju evanđelskom, nasilno ga primoravajmo da prihvati volju Evanđelja. Ugledavši njegovo razmimoilaženje sa Evanđeljem, neprestano protivrečenje, nepokornost Evanđelju, sagledajmo u tome protivljenju, kao u ogledalu, palost našu. Sagledavši palost našu, zaplačimo zbog nje pred Gospodom, Sazdateljem i Iskupiteljem našim, ožalostimo se spasonosnom tugom; u toj tuzi prebivajmo dokle ne ugledamo spasenje naše. „Srce skrušeno i smerno Bog neće odbaciti“ (Ps. 51, 19) predavši ga neprijatelju da mu postane ulov. Bog je Sazdatelj naš i Vladika: On je kadar obnoviti srce naše. Srce koje Mu neotstupno vapije plačem i molitvom pretvoriće od greholjubivog u bogoljubivo i sveto. Čuvajmo telesna čula naša, ne puštajući kroz njih greh u klet duševnu. Obuzdajmo znatiželjno oko i znatiželjno uho svoje; čvrstu uzdu stavimo na mali ud tela našeg, ali koji izaziva silne potrese – na jezik naš; smirimo beslovesna stremljenja tela uzdržanjem, bdenjem, trudovima, čestim sećanjem na smrt, pažljivom i postojanom molitvom.
O, kako su kratkotrajne telesne naslade! Kakvim se smradom one završavaju! Nasuprot tome, telo ograđeno uzdržanjem i čuvanjem čula, suzama pokajanja umiveno, čestim molitvama osveštano, na tajanstven način u hramu Duha Svetoga, Koji sve napadaje neprijateljske na čoveka osujećuje.
„Smirenoumlje će mimoići sve mreže đavolske, i one ga se ne mogu ni dotaći“. Amin.
 

VIĐENJE SVOGA GREHA
 
Nastupiće ono strašno vreme, doći će onaj strašni čas u koji će svi gresi moji predstati u svoj nagoti svojoj pred Bogom – Sudijom, pred Angelima Njegovim, pred čitavim čovečanstvom. Užasom se ispunjavam, predosećajući stanje moje duše u tome jezivom času. Pod utiskom živog i snažnog predosećanja, sa trepetom hitam da se pogruzim u razmatranje samoga sebe, hitam da u knjizi savesti moje proverim onamo uneta sagrešenja moja učinjena delom, rečju, pomišlju.
Knjige koje odavno nisu bile čitane, koje su dugo stajale u ormarima, pune se prašinom, razjedaju ih moljci. Onaj ko uzme u ruke takvu knjigu naići će na velike teškoće pri njenom čitanju. Takva je i moja savest. Pošto odavno nije bila pregledana, veoma sam je teško otvorio. A pošto sam to učinio, ne nalazim u njoj očekivano zadovoljenje. Samo krupni gresi vide se u njoj prilično jasno; sitna slova, kojih je veliko mnoštvo, skoro su sasvim izbledela, i sada se ne može razabrati šta su označavala.
Bog, jedino Bog može izbledelim slovima vratiti boju i očistiti čoveka od zle savesti (Jevr. 10, 22). Jedino Bog može podariti čoveku viđenje greha njegovih i viđenje greha njegovog – njegove palosti, u kojoj je koren, seme, klica, ukupnost svih sagrešenja ljudskih.
Prizvavši na pomoć milost i silu Božiju, prizvavši ih na pomoć najtoplijom molitvom, sjedinjenom sa blagorazumnim postom, sa plačem i ridanjem srca, ponovo otvaram knjigu savesti, iznova se zagledam u količinu i kakvoću grehova svojih; želim da vidim kakvi su plodovi sagrešenja što ih učinih?
Vidim: „Bezakonja moja izađoše vrh glave moje, kao teško breme otežaše mi, ima ih više nego kose na glavi mojoj“ (Ps. 39, 5; 40, 12). Kakva je posledica ove grehovnosti? „Stigoše me nepravde moje, da ne mogu gledati; srce me moje ostavi“ (Ps. 40, 12). Posledica grehovnog života jeste slepilo uma, ozlojeđenost, neosetljivost srca. Um okorelog grešnika ne vidi ni dobro, ni zlo; srce njegovo gubi sposobnost za duhovne osete. Ukoliko se, pošto napusti grehovni život, takav čovek obrati na put blagočastivih podviga, srce njegovo, kao da je tuđe, neće saosećati njegovom stremljenju ka Bogu. Kada se dejstvom blagodati Božije podvižniku otkrije mnoštvo sagrešenja njegovih, tada nije mogućno da on ne dospe u stanje krajnje nedoumice, da se ne pogruzi u najdublju tugu. „Srce moje jako kuca, ostavi me snaga moja, i vid očiju mojih, ni njega mi nema; jer sam iznutra pun ognja“, to jest, delatnost je moja puna spoticanja zbog navike na greh, koja nasilno odvlači u nova sagrešenja; „usmrdješe se i zagnojiše se rane moje od bezumlja mojega“, odnosno, grehovne su strasti sa mnom ostarile i stražno me ozledile usled nepažljivog življenja moga; „i nema zdrava mjesta na tijelu mome“, što znači: nema isceljenja isključivo posredstvom mojih vlastitih napora čitavom biću mome, koje je pobeđeno i zaraženo grehom (Ps. 38, 10, 7, 5, 7).
Svešću o gresima mojim, pokajanjem zbog njih, ispovedanjem njihovim, žaljenjem zbog njih, svo mnoštvo njihovo prepuštam pučini milosrđa Božijeg. A kako bih se za ubuduće pripazio od greha, zagledaću se, pogruzivši se u osami u sebe samoga, kako protivu mene deluje greh, kako mi on pristupa, šta mi kazuje.
Prilazi mi kao lopov; prikriveno je lice njegovo; reči su mu blaže od ulja (Ps. 55, 21); kazuje mi laž, nudi bezakonje. Otrov je u ustima njegovim; jezik mu je žalac smrtonosni.
„Nasladi se!“, šapuće mi tiho i laskavo. „Zašto bi ti bila zabranjena naslada? Nasladi se! Kakav je u tome greh?“ – i nudi mi, zločinac, da narušavam zapovesti Svesvetoga Gospoda.
Ne bi trebalo obraćati nikakvu pažnju na reči njegove; znam ja da je on lupež i ubica. Ali me nekakva nepojmljiva slabost, slabost volje, pobeđuje. Obraćam pažnju na reči greha, pogledam na zabranjeni plod. Uzalud me savest opominje da je kušanje od toga ploda ujedno i kušanje od smrti.
Ako nema zabranjenog ploda pred očima mojim, on mi se iznenada prikazuje u uobrazilji mojoj, živopisno, kao da je naslikan rukom očaravanja.
Osećanja srca privlači sablažnjiva slika, nalik na bludnicu. Spoljašnjost je njena očaravajuća; iz nje sve odiše sablaznima; zaogrnuta je u mnogoceno, raskošno ruho; smrtonosno dejstvo njeno brižljivo je prikriveno. Greh traži žrtvu od srca, kada tu žrtvu ne može prineti telo, usled odsustva samog predmeta.
Greh u meni deluje grehovnom mišlju, grehovnim osećajem, osećajem srca i osećajem tela; deluje preko telesnih čula, deluje kroz uobrazilju.
Do kakvog me zaključka dovodi ovakvo gledanje na sebe? Do zaključka da u meni, u čitavom biću mome, živi ozleđenost grehovna, koja saoseća sa grehom što me napada spolja i potpomaže ga. Sličan sam sužnju okovanom teškim lancima: svako kome se to dozvoli hvata toga sužnja i povlači ga kud mu se prohte, jer sužanj, budući da je okovan lancima, nije kadar da se odupre.
Greh je, nekada davno, prodro i do višnjeg raja. Onde je praoce moje ponudio da okušaju od zabranjenog ploda. Onde ih je prelastio; onde je prelašćene večnom smrću pogubio. I meni, potomku njihovom, neprestano ponavlja tu istu ponudu; i mene, potomka njihovog, neprestano nastoji da prelasti i pogubi.
Adam i Eva odmah nakon sagrešenja behu prognani iz raja i strovaljeni u zemlju žalosti (1. Mojs. 3, 23-24); ja se rodih u toj zemlji plača i nevolje! Ali to me ne opravdava; ovamo mi je raj doneo Iskupitelj i usadio ga u srce moje. Grehom sam izagnao raj iz srca svoga. Sada je tamo mešavina dobra i zla, tamo je ljuta borba dobra sa zlom, tamo je sudar bezbrojnih strasti, tamo je muka, predokušaj večne muke adske.
U sebi vidim dokaz da sam sin Adamov: čuvam njegovu naklonjenost zlu, pristajem na predloge prelastitelja, premda znam zasigurno da mi se nudi obmana i da mi se priprema ubistvo.
Uzalud bih okrivljavao praoce za greh koji su na mene preneli: Iskupitelj me je oslobodio iz ropstva grehovnog, i sada već u grehe ne upadam nasilno, nego hotimično.
Praoci su u raju jedanput prestupili jednu zapovest Božiju, a ja, nalazeći se u krilu Crkve Hristove, neprestano narušavam sve božanske zapovesti Hrista, Boga i Spasa moga.
Desi se da se duša moja uskovitla gnevom i zlopamtivošću. U uobrazilji mojoj sjakti se sablja nad glavom neprijatelja i srce se opija zadovoljenom osvetom čija je slika stvorena u mašti. Ili zamislim svuda rasute gomile zlata! Odmah potom niču slike velelepnih palata, vrtova, svih predmeta raskoši, sladostrašća, gordosti koji se zlatom zadobijaju, i radi kojih se greholjubivi čovek klanja tome idolu – sredstvu ostvarivanja svih propadljivih želja. Ili se prelašćujem počastima i vlašću! Ustavljam se i idem za maštarijama o upravljanju ljudima i zemljama, o pružanju njima propadljivih dobara, a sebi propadljive slave. Ili, zamišljam da, kao pred rođenim očima, vidim stolove sa jestivima koja se puše i tako divno mirišu! Smešno i istovremeno žalosno naslađujem se prelastima koje mi se ukazuju. Ili iznenada ugledam sebe kao pravednika, ili, tačnije rečeno, srce se moje ispunjava licemerjem, upinje se da prisvoji za sebe pravednost, laska samo sebi, stara se za pohvale ljudske, kako da ih privuče sebi!
Strasti se, takmičeći se među sobom, bore za mene, neprestano me preotimaju jedna od druge, kovitlaju me, onespokojavaju.
I ne vidim svoje žalosno stanje! Na umu mome je neprozirna zavesa mraka; na srcu mi je teški kamen neosetljivosti.
Hoće li doći k sebi um moj, hoće li zaželeti da se upravi ka dobru? Protivi mu se srce, koje je naviklo na naslade grehovne, protivi mu se telo moje, koje je steklo požude životinjske. Izgubila se u meni čak i predstava da je telo moje, budući da je za večnost stvoreno, sposobno za želje i pokrete božanske, da su životinjska stremljenja njegova nedug unet u telo padom grehovnim.
Različiti delovi moga bića – um, srce i telo – rasečeni su, razjedinjeni, deluju nesaglasno, protive se jedan drugom; u trenutnom, bogoprotivnom saglasju deluju samo onda kada služe grehu.
Takvo je moje stanje! Ono je smrt duše za života tela. Ali ja sam zadovoljan svojim stanjem! Zadovoljan sam – ne iz razloga smirenja, nego zbog slepila moga, zbog ozlojeđenosti moje. Duša ne oseća svoju umrtvljenost, kao što je ne oseća ni telo, od duše razlučeno smrću.
Kada bih osećao umrtvljenost moju, prebivao bih u neprestanom pokajanju! Kada bih osećao umrtvljenost moju, starao bih se za vaskrsenje!
Sav sam zaokupljen brigama ovoga sveta, slabo me brine patnja moje duše. Strogo osuđujem i najmanja sagrešenja bližnjih mojih; a sam sam prepun greha, zaslepljen sam njime, pretvoren u okamenjeni stub poput žene Lotove, nisam sposoban ni za kakav dvig duhovni.
Nisam nasledio pokajanje, jer još ne vidim greh svoj. Greh svoj ne vidim iz razloga što još grehu služim. Ne može ugledati greh svoj onaj koji se grehom naslađuje, onaj koji sebi dopušta da od njega kuša, makar i samo pomislima i saosećanjem srca.
Greh svoj može ugledati samo onaj ko se odlučnom voljom odrekao svakog prijateljevanja sa grehom, ko bodro straži na kapijama doma svoga sa isukanim mačem reči Božije, ko tim mačem odbacuje i seče svaki greh, u kome god obliku da mu se približi.
Ko savrši veliko delo – uspostavi neprijateljstvo prema grehu, nasilno uklonivši od njega um, srce i telo, tome će Bog podati veliki dar – viđenje greha svoga.
Blago duši koja je ugledala greh što se u njoj gnezdi! Blago duši koja je u sebi ugledala pad praotaca, starost staroga Adama! Takvo viđenje greha svoga jeste duhovno viđenje, viđenje uma, isceljenog od slepila blagodaću Božijom. Sveta Crkva od Istoka uči da se sa postom i preklanjanjem kolena izmoljava u Boga viđenje greha svoga.
Blago duši koja se neprestano poučava u Zakonu Božijem! U njemu ona može ugledati sliku i lepotu Novoga Čoveka, i po njima sagledati i ispraviti nedostatke svoje.
Blago duši koja je kupila polje pokajanja umrtvljivanjem sebe za grehovne poduhvate! Na tome polju naći će bescen-blago spasenja.
Ako si stekao polje pokajanja, brizni u detinji plač pred Bogom. Nemoj moliti, ukoliko možeš da u Boga ništa ne moliš; odbacivši sebe, predaj se volji Njegovoj.
Shvati, oseti da si ti sazdanje, a Bog je Sazdatelj. Privoli se bez razmišljanja volji Sazdateljevoj, prinesi mu samo detinji plač, prinesi mu srce ispunjeno ćutanjem, spremno da sledi volju Njegovu i nosi na sebi pečat volje Njegove.
Ako zbog neopitnosti tvoje nisi u stanju da se pogruziš u molitveno ćutanje i plač pred Bogom, izgovori pred Njim smirenu molitvu, molitvu za oproštaj grehova i isceljenje od strasti grehovnih, tih strašnih naravstvenih neduga koji nastaju od hotimičnih sagrešenja što se ponavljaju duže vreme.
Blago duši koja je shvatila da je potpuno nedostojna Boga, koja je sebe osudila kao svejadnu i grešnu! Ona je na putu spasenja; u njoj nema samoprelašćenja.
Nasuprot tome, onaj ko smatra da je spreman da primi blagodat, ko smatra da je dostojan Boga, ko očekuje i moli se za tajanstveni dolazak Njegov, govoreći da je spreman da prihvati, čuje i vidi Gospoda, obmanjuje sebe i laska sebi; taj je dostigao visoku stenu gordosti, sa koje se pada u mračni bezdan pogibli (Sveti Isaak Sirijski, Slovo 55). Tamo se strovaljuju svi koji su se pogordili spram Boga, svi koji se usuđuju da bestidno sebe drže za dostojne Boga, i da iz toga samomnjenja i samoprelašćenosti Bogu kazuju: Govori, Gospode, čuje sluga Tvoj!
Prorok Samuilo, dok još bejaše dete, poču Gospoda gde ga zove; ne misleći da je dostojan razgovora sa Gospodom, on ode svome prestarelom učitelju, ištući u njega pouke kako bi se imao vladati. I drugi put začu Samuilo isti taj glas gde ga priziva, i opet otide k učitelju. A učitelj razumede da je glas koji ga priziva bio glas Božiji, te zapovedi detetu da, kada opet začuje slično prizivanje, odgovori: „Govori, Gospode, čuje sluga Tvoj!“ (1. Sam. 3, 1-9).
Isto ovo usuđuje se da govori sladostrasni i nadmeni fantazer, koga niko ne priziva, nego je opijen taštim mnjenjem, te u sebi izmišlja glasove i utehe, i njima laska nadmenom srcu svome, njima obmanjuje sebe i lakoverne sledbenike svoje. U već pomenutom delu zapadnog pisca (Tome Kempijskog), knjiga treća, glava druga (Moskva, 1834) raspaljenost, samomnjenje i samoprelašćenost tako su upečatljivo i živopisno prikazani da smatramo kako neće biti naodmet da pažnji čitalaca predočimo i sam tekst: „Govori, Gospode, čuje sluga Tvoj. Ja sam sluga Tvoj; urazumi me i poznaću otkrivenja Tvoja. Privij srce moje k otkrivenjima Svojim; neka padnu kao blaga rosa na njega. Narod Izrailjev govoraše nekad Mojsiju: Govori nam ti, i slušaćemo; a neka nam ne govori Bog, da ne pomremo. Moja molitva nije takva, Gospode; naprotiv, ja Te preklinjem pokornom molbom, kao prorok Samuilo, govoreći: Govori, Gospode, čuje sluga Tvoj. Neka mi ne govori ni Mojsije niti koji drugi prorok: nego mi govori Ti, Gospode, Bože moj, Ti Koji si svetlost svih proroka, i duh koji ih je nadahnjivao. Ti možeš Sam, bez njih, prožeti dušu moju Svojom istinom; a bez Tebe oni ništa ne bi mogli. Oni mogu izgovarati reči, ali im ne mogu dati duha. Njihov govor je prekrasan; ali ako Ti ćutiš, neće zagrejati srce. Oni razlažu; ali Ti otkrivaš smisao. Oni objašnjavaju tajnu; ali Ti lomiš pečat koji je skriva. Oni objavljuju Tvoje zapovesti; ali Ti pomažeš da se one vrše. Oni pokazuju put; ali Ti daješ snage da se po njemu hodi. Oni delaju samo spolja; ali Ti rasvetljuješ i poučavaš srca. Oni zalivaju; ali Ti daješ plodnost. Njihove reči zvone u ušima; ali nam Ti daješ da razumemo šta govore. Zato neka mi ne govori Mojsije, nego Ti, Gospode Bože moj, večna istino! Govori mi, jer se bojim da ne umrem, i da ne slušam bez koristi, ako, obavešten samo spolja, nisam pobožan u duši; jer se bojim da ne nađem svoju osudu u Tvojoj reči, ako je čujem a ne izvršim, poznam a ne uzljubim, poverujem a ne pokorim joj se. Govori, Gospode, čuje sluga Tvoj: Ti imaš riječi vječnoga života“. Drskost ovog raskošnog krasnorečja i praznoslovlja na dušu, vaspitanu učenjem Pravoslavne Crkve, navodi užas i duboku tugu. Tu nema pokajanja! Nema skrušenosti duha! Tu je apsolutno sve stremljenje prema što bližem i što tešnjem sjedinjenju sa Bogom. Takvo je i uopšte nastrojenje zapadnih autora u oblasti asketike. Jedan od njih, izražavajući svoje nepravilno poimanje dostojanstva Majke Božije, svoje egzaltirano krsnorečje završava na sledeći način: „Bacimo se, dakle, u zagrljaj Majke Božije!“. Ovo je raspoloženje suprotno nastrojenju koje čedima svojim prenosi sveta Istočna Crkva. „Kada ne bismo imali svete molitvenike Tvoje“, kazuje ona u jednome od pesmopoja svojih, „i dobrotu Tvoju što nas miluje, kako bismo smeli, Spase, Tebe pevati, kada Te neprestano Angeli slavoslove“ (Tropar na Velikom povečerju). U drugom pesmopoju ona poručuje. „Usrdno priteknimo sada k Bogorodici mi grešni i smireni, i pripadnimo pokajnički vapijući iz dubine duše: Vladičice, pomozi, sažalivši se na nas; pohitaj, propadamo od mnoštva sagrešenja; ne otpusti Tvoje sluge prazne, jer Tebe imamo kao jedinu nadu“ (Molbeni kanon Presvetoj Bogorodici). Stanje samoprelašćenosti i demonske prelasti nepojmljivo je onima koji nisu vaspitani duhovnim podvigom po predanju Pravoslavne Crkve: takvi ovo žalosno stanje drže za apsolutno pravilno i blagodatno. Onaj koji se potrudio da sa latinskog prevede na ruski „O ugledanju“, na kraju knjige dao je svoje pouke čitaocima. Ukazujući na 2. poglavlje 3. knjige, taj živopisni prikaz samoprelašćenosti i samomnjenja, on savetuje da se pre svakog blagočastivog čitanja čitalac dovodi u stanje prikazano u tome poglavlju. Očigledno je da se takvim nastrojenjem pruža sloboda da se Sveto Pismo tumači proizvoljno i ukida obaveza da se sledi tumačenje dato od Svetih Otaca i prihvaćeno od Crkve. To je dogmat protestantizma. Sine Crkve od Istoka, jedine svete i istinite! U svome nevidljivom podvigu rukovodi se poukama Svetih Otaca Crkve tvoje: oni zapovedaju da se odvraćamo od svakog glasa, od svakog viđenja izvan i unutar bića našeg, pre no što se obnovimo očiglednim dejstvom Duha Svetoga, kao od sigurnog povoda za samoprelašćivanje (Prepodobni Grigorije Sinait, O prelasti i ostalo. Dobrotoljublje, deo I. Sveti Kalist i Ignjatije Ksantopuli, gl. 73. Dobrotoljublje, deo II).
Um čuvaj bez viđenja; odgoni sve maštarije i mnjenja što mu se približavaju, kojima je pad zamenio istinu. Obučen u pokajanje, sa strahom i trepetom predstoj pred Bogom Svemogućim, Koji je kadar očistiti grehe tvoje i obnoviti te Presvetim Duhom Svojim. Kada dođe Duh Istine, uvešće te u svu istinu (Jn. 16, 13).
Osećanje plača i pokajanja jedino je potrebno duši koja je Gospodu pristupila sa namerom da od Njega stekne oproštaj grehova svojih. To je onaj dobri deo! Ako si njega izabrao, neka se ne oduzme od tebe! To blago nemoj zameniti nekim pustošnim, lažnim, nasilnim, tobože blagodatnim osećajima, nemoj sebe strovaliti u pogibao laskanjem sebi.
„Ako su neki od Otaca“, kazuje Prepodobni Isaak Sirijski, „napisali da postoji čistota duše, da postoji zdravlje duše, bestrašće, viđenje duše – nisu to napisali da bismo ih tražili pre vremena i sa iščekivanjem. U Pismu se kazuje: „Carstvo Božije neće doći na vidljiv način“ (Lk. 17, 20). Oni u kojima je živo iščekivanje zadobili su gordost i pad… Traženje visokih darova Božijih sa iščekivanjem Crkva Božija je odbacila. To nije obeležje ljubavi prema Bogu; to je nedug duše“ (Sveti Isaak Sirijski, Slovo 55).
Svi Sveti smatrali su sebe nedostojnima Boga: time su projavili svoju dostojnost, koja se sastoji u smirenju (Sveti Isaak Sirijski, Slovo 36).
Svi samoprelašćeni smatrali su sebe dostojnima Boga: time su projavili gordost koja je obuzela duše njihove i prelast demonsku. Neki od njih prihvatili su demone koji su im se javili u obličju angela i krenuli za njima; drugima su se demoni prikazivali u svome pravom obličju, gradeći se da su pobeđeni molitvom njihovom, čime su ih uvodili u visokoumlje; neki su raspaljivali svoju uobrazilju, razbuktavali krv, u sebi izazivali uskovitlanost nerava, prihvatali to kao blagodatnu nasladu i pali u samoprelašćenost, u potpuno omračenje, uvrstivši se duhom svojim među duhove odbačene.
Ako imaš potrebu da razgovaraš sa samim sobom, nemoj prinositi sebi laskanje, nego samoukoravanje.
U našem stanju palosti korisni su nam gorki lekovi. Oni koji laskaju sebi već su primili na zemlji platu svoju – svoje samoprelašćenje, pohvalu i ljubav sveta, koji je neprijatelj Božiji; i u večnosti nemaju se čemu nadati izuzev osudi.
„Greh je moj stalno preda mnom“ (Ps. 51, 5), kazuje za sebe Sveti David: greh njegov bio je predmet neprestanog njegovog sagledavanja. „Priznajem krivicu svoju, i tužim radi grijeha svojega“ (Ps. 38, 18).
Sveti David upražnjavao je samoosuđivanje, obličavanje greha svoga kada mu je greh već bio oprošten, i kada mu je dar Duha Svetoga već bio vraćen. I to nije sve: obličio je greh svoj, ispovedio ga da čuje sva vaseljena (Ps. 51).
Kod Svetih Otaca Istočne Crkve, naročito pustinožitelja, kada bi dostizali u visine duhovnih upražnjavanja, sva ta upražnjavanja slivala su se samo u pokajanje. Pokajanje je obuzimalo čitav život njihov, čitavu delatnost njihovu: ono je bilo posledica viđenja svoga greha.
Upitali su jednog velikog Oca u čemu bi valjalo da se sastoji delanje osamljenog monaha. On odgovori: „Umrtvljena duša tvoja predstoji pogledu tvome, a ti li pitaš kakvo valja da bude delanje tvoje?“ (Sveti Isaak Sirijski). Plač je suštastveno delanje istinskog podvižnika Hristovog; plač je delanje njegovo od stupanja na put podviga do njegovog savršenja.
Viđenje greha svoga i pokajanje što ga ono rađa jesu delanja koja nemaju kraja na zemlji: viđenjem greha budi se pokajanje; pokajanjem se pruža očišćenje; postepeno očišćavano oko uma počinje da sagledava takve nedostatke i ozlede u čitavom biću ljudskom, kakve ranije, u omračenju svome, uopšte nije ni zapažalo.
Gospode, daj nam da vidimo svoja sagrešenja, kako bi um naš, svecelo privučen pažljivom ispitivanju naših vlastitih pogrešaka, prestao da vidi pogreške bližnjih i na taj način sve bližnje ugledao kao dobre. Daj srcu našem da napusti pogubne brige o nedostacima bližnjeg, da sva staranja svoja sjedini u jedno staranje o sticanju čistote i svetosti što si nam ih Ti zapovedio i ugotovio. Nama, koji oskvrnismo rize duševne, daj da ih snova ubelimo: jer one su već bile omivene vodama krštenja, a sada, po oskvrnjenju, potrebuju omivenje vodama suznim. Podari nam da ugledamo, u svetlosti blagodati Tvoje, mnogovrsne neduge što u nama žive, uništavajući u srcu svaki duhovni dvig i unoseći u njega uskomešanost krvi i kovitlanja telesna, koja su neprijatelji Carstva Božijeg. Podari nam veliki dar pokajanja, kome prethodi i koga rađa veliki dar viđenja greha svojih. Sačuvaj nas velikim tim darovima od bezdana samoprelašćenja, koje se u duši rađa od nezapažene i neshvaćene grehovnosti njene; rađa se od dejstva od nje nezapaženih i neshvaćenih sladostrašća i taštine. Sačuvaj nas tim velikim darovima na našem putu prema Tebi, i podari nam da dostignemo Tebe, Koji pozivaš grešnike svesne grehovnosti svoje i odbacuješ one što misle da su pravedni, da večito slavoslovimo, u blaženstvu neprolaznom, Tebe, Jedinoga Istinitoga Boga, Iskupitelja zarobljenih i Spasitelja propalih. Amin.
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *