О ПРЕЛЕСТИ

 

Свети Игњатије Брјанчанинов

О ПРЕЛАСТИ
 

ДЕО ДРУГИ
 
УченикКоји су видови демонске преласти узроковане неправилним упражњавањем молитве?
 
Старац – Сви видови демонске преласти, којима се излаже подвижник молитве, долазе отуда што покајање није темељ молитве, што покајање није постало извориште, душа, циљ молитве. “Ако неко”, казује Преподобни Григорије Синаит у већ наведеном спису, “са уздањем на себе, заснованом на самомњењу (у оригиналу стоји: “Ако ко машта да у висине са мњењем достигне”; овде је употребљен појашњавајући израз, како би се прецизније показало значење речи мњење) машта да достигне у висока молитвена стања, и ако је стекао сатанску, а не истинску ревност, тада га ђаво лако лови у мреже своје као слугу свог”. Свако ко би да уђе на свадбу Сина Божијег у одећи која није чиста и светла, а која се стиче покајањем, него у својим дроњама, као стари човек, у стању греховности и самопрелашћености, бива избачен напоље, у таму најкрајњу: у демонску преласт. “Савјетујем ти да купиш од Мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш. Ја оне које љубим карам и поправљам; зато ревнуј, и покај се” (Откр. 3, 18-19), казује Господ призваноме на тајанствено свештенство. Покајање и све што га сачињава – скрушеност или бол духа, плач срца, сузе, самоосуђивање, сећање на смрт и предосећај смрти, суда Божијег и мука вечних, осећај присуства Божијег, страх Божији – дарови су Божији, дарови бесцени, дарови први и основни, који су залога највиших и вечних дарова.
Без претходног задобијања ових дарова немогућно је даривање оних потоњих. “Ма колико узвишени били наши подвизи”, поручује Свети Јован Лествичник, “али ако нисмо стекли срце испуњено болом ти су подвизи и лажни, и узалудни” (Лествица, Слово 7.). Покајање, скрушеност духа, плач обележја су и сведочанство исправности молитвеног подвига; њихово одсуство показатељ је скретања на лажни пут, показатељ самопрелашћености, преласти или бесплодности. Једно или друго, односно преласт или бесплодност, престављају неизбежну последицу неправилног упражњавања молитве, а неправилно упражњавање молитве неодвојиво је од самопрелашћења.
Најопаснији од неисправних начина молитве је онај при коме се силом уобразиље стварају маштарије или представе, позајмљене, рекло би се, споља посматрано, из Светог Писма, али у суштини из стања онога ко се моли, из његове греховности, из његове самопрелашћености; тим представама он ласка своме самомњењу, својој сујети, своме високоумљу, својој гордости, обмањујући себе. Очигледно је да све оно што је плод маштању наклоњене пале природе наше, природе изопачене падом, не постоји у самој ствари, него да је то измишљотина и лаж, толико својствена и толико омиљена палом ангелу. Човек склон маштаријама још од првог свог корака на молитвеном путу излази из сфере истине, ступа у сферу лажи, у сферу сатане, хотимично се потчињава утицају сатане. Свети Симеон Нови Богослов овако описује молитву човека склоном маштаријама и њене плодове: “Он узводи к небу руке, очи и ум, у уму своме”, слично Клопштоку и Милтону, “уображава једнодушност са Богом, небеска добра, чинове светих Ангела, обиталишта Светих, укратко, у уобразиљи својој сабира све што је чуо у Светом Писму, то разматра на молитви, погледа на небо, тиме побуђује душу своју на жудњу за Богом и љубав према Њему, понекад пролива сузе и плаче. Тако се постепено срце његово надима, а да то не поима умом; он мисли да је оно што чини плод благодати Божије, на утеху његову, и моли се Богу да га удостоји да вазда пребива у таквом делању. То је знак преласти. Такав човек, и ако би тиховао у савршеном безмолвију, не може да се не изложи егзалтацији ума и лудилу. Уколико му се то не деси, ипак, њему никада није могућно да достигне у духовно звање разума и врлине или бестрашћа. Тако, дакле, преластили су се они који су видели светлост и блистање овим телесним очима, који су миомир осетили чулом мириса, гласове чули ушима својим. Неки од њих су помахнитали, и будући озлеђена ума, прелазили су са једног места на друго; други су прихватили демона који се преобразио у Ангела светозарног, преластили се и све до краја пребивали без исправљења, не прихватајући савет никога од братије; неки међу њима, поучени од ђавола, убили су се: једни су се бацили у провалије, други се утопили. И ко може побројати сваковрсне преласти демонске, којима непријатељ прелашћује, и које су неиспитљиве! Уосталом, из онога што смо навели сваки разумни човек може извући поуку о томе каква штета настаје од оваквог начина мољења. Уколико се неко ко тај начин примењује не изложи ниједној од описаних невоља, јер живи са сабраћом, будући да такве невоље највише трпе отшелници, који живе сами, ипак, такав читав живот свој проводи без успеха” (О првом начину пажње према молитви, Добротољубље, део I).
Сви Свети Оци који су описали подвиг умне молитве забрањују не само хотимично изазивање маштарија, него и вољно и саосећајно клањање маштаријама и привиђењима која нам се могу неочекивано приказати, независно од наше воље. И то се дешава приликом молитвеног подвига, нарочито у безмолвију. “Никако немој прихватити”, поручује Свети Григорије Синаит, “уколико било шта угледаш чулним очима или умом, изван или унутар свога бића, свеједно да ли је то лик Христов, или лик Ангела, или неког Светог Божијег, или ако ти се прикаже светлост… Буди пажљив и опрезан! Не допусти себи да поверујеш било чему, немој показати саосећање и сагласност, не предај у брзоплетости своје поверење томе виђењу, макар оно било истинско и добро; буди хладан према њему и туђ, стално чувајући ум свој без вида, тако да не ствара од себе никаву представу и не носи на себи печат било какве представе. Онај који је нешто угледао у мисли или на чулан начин, макар то било и од Бога, и који то брзоплето прихвата, лако пада у преласт, или бар показује своју наклоност и способност да буде прелашћен, као неко ко виђења прихвата брзо и лакомислено. Новак мора да обраћа сву пажњу само на срдачно дејство, и да једино то дејство сматра непреластним; све остало не сме да прихвата пре него што наступи време у коме ће ступити у бестрашће. Бог се не гневи на онога ко, бојећи се преласти, пазећи на себе са крајњим опрезом, чак и не прими нешто што му је од Бога послано, пошто то што му је послано није брижљиво размотрио; напротив, Бог таквога хвали са благоразумности његове” (О првом начину пажње према молитви, Добротољубље, део I). Свети Амфилохије, који је од младости ступио у монаштво, у зрелим годинама удостојио се да у пустињи води отшелнички живот. Затварајући се у пештеру, упражњавао је безмолвије, и достигао велики напредак. Када се навршило четрдесет година његовог анахоретског живљења, једне ноћи јавио му се Анђео, говорећи: Амфилохије! Иди у град и напасај овце духовне. Амфилохије, међутим, пребиваше у стражењу над собом, и не обрати пажњу на заповест Ангела. Следеће ноћи Анђео се поново јави, и понови заповест, додавши да је од Бога послан. И опет се Амфилохије не покори Ангелу, бојећи се да како не буде прелашћен и сећајући се речи Апостола да се и сатана претвара у Ангела светлости (2. Кор. 11, 14). Треће ноћи Анђео се поново јави и, пруживши веродостојно сведочанство о себи славословљењем Бога, Кога духови одбачени не могу трпети, узе старца за руку, изведе га из келије и доведе до цркве што се налажаше у близини. Врата црквена отворише се сама од себе. Храм би обасјан светлошћу небеском; у њему се беше сабрало мноштво светих мужева у белим одеждама са лицима сјајним попут сунца; они рукоположише Амфилохија за епископа града Иконије (Четји Минеји, 23. новембар). – Поневши се потпуно супротно, Преподобни Исаакије и Никита Печерски, као нови и неискусни у анахоретском живљењу, претрпели су ужасне невоље, пошто су исувише брзо поверовали привиђењу. Првом се јавило мноштво демона у светлости великој: један демон узео је обличје Христа, а остали – обличје светих Ангела. Другога је демон преластио најпре миомиром и гласом који наликоваше на Божији, да би затим предстао пред њега у виду Ангела (Печерски патерик). Монаси искусни у монашком животу, који су достигли у истинску светост, много се више боје преласти и много више не верују себи неголи почетници, особито они међу новацима који су обузети огњеном жудњом за подвигом. Преподобни Григорије Синаит са срдачном љубављу упозорава на преласт безмолвника коме је наменио своју књигу. “Желим да имаш конкретну представу о преласти; то желим из разлога како би могао да се сачуваш од преласти, како приликом стремљења које није осветљено ваљаним виђењем не би себи нанео велику штету, како не би упропастио душу своју. Слободно хтење човеково лако се приклања општењу са противницима нашим, нарочито хтење оних који немају искуства, који су нови у подвигу, као они који су још у власти демона” (Печерски патерик). Како је то тачно! Наше слободно хтење приклања се и стреми ка преласти; јер свака преласт ласка нашем самомњењу, нашој сујети, нашој гордости. “Демони су близу, и они окружују новаке и оне склоне самовољи, распростирући мреже помисли и погубних маштарија, устројавајући бездане пада. Град почетника (читаво биће свакога од њих) још увек је под влашћу варвара… Зато немој по лакомислености својој брзо поверовати ономе што ти се приказује, него пребивај у непомичности, задржавајући оно што је добро са великим приспитивањем и одбацујући зло… Знај да су дејства благодати јасна; демон није кадар да их пренесе: он не може подарити ни кротост, ни благост, ни смирење, ни мржњу према свету; он не кроти страсти и сластољубље, као што то чини благодат”. Дејства демона јесу: надимање, охолост, високоумље, поношење, једном речју, све врсте злобе. По дејству ћеш моћи познати каква је светлост која је засјала у души твојој: да ли је од Бога, или од сатане” (Добротољубље, део I: О преласти и остало). Ваља имати на уму да је овакво преиспитивање својствено само узнапредовалим монасима, а никако не почетницима. Преподобни Синаит, истина, разговара са почетником, али почетником у безмолвију, који је и по пребивању у монаштву, и по телесном узрасту био старац, као што се из књиге види.
 
УченикЈеси ли имао прилике да видиш некога ко је доспео у демонску преласт због пуштања на вољу маштаријама приликом упражњавања молитве?
 
Старац – Имао сам. Један чиновник који је живео у Петрограду упражњавао је појачан молитвени подвиг, и због тога је доспео у необично стање. О своме подвигу и његовим последицама он је казивао тадашњем протојереју цркве Покрова Мајке Божије у Коломни. Тај протојереј, када је посетио један манастир у Петроградској епархији, замолио је једног монаха да поразговара са чиновником. “Ово необично стање, у које је чиновник дошао од подвига, лакше ће моћи протумачити они који живе у манастиру, јер боље познају подробности и околности аскетског подвига”, говорио је протојереј, са пуним правом. И монах се сложио. После извесног времена тај чиновник дође у манастир. И ја сам био присутан његовом разговору са монахом. Чиновник одмах поче да говори о својим виђењима – да на молитви свагда види светлост од икона, да осећа миомир, у устима му је необична сласт, и тако даље.
Саслушавши чиновниково казивање, монах га упита: “Да вам није можда долазила помисао да се убијете?” – “Како да не!” – одговори чиновник. “Већ сам се био бацио у Фонтанку, али су ме извукли”. Испоставило се да је тај чиновник прибегавао оном начину молитве који је описао Свети Симеон, да је распалио своју уобразиљу и крв, при чему се постаје веома способан за појачан пост и бдење. Вољно одабраном стању самопрелашћености ђаво је додао своје дејство, адекватно томе стању, и људско самопрелашћење прешло је у очигледну демонску преласт. Чиновник је светлост видео телесним очима; миомир и сласт што их је осећао такође су били чулне природе. За разлику од тога, виђења Светих и њихова натприродна стања у потпуности су духовне природе (Свети Исаак Сиријски, Слово 55); подвижник за њих не постаје способан све док му се благодаћу Божијом не отворе очи душе његове, при чему оживљују и друга чула душе, која су пре тога пребивала у неделању (Преподобни Симеон Нови Богослов, Слово о вери; Добротољубље, део I); у благодатном виђењу учествују и телесна чула Светих, али тек када из страсног тело пређе у бестрасно стање. Монах поче наговарати чиновника да напусти онај начин молитве коме је прибегавао, објашњавајући и његову неисправност, и неисправност стања које тај начин узрокује. Чиновник се озлојеђено успротиви томе савету: “Како да се одрекнем тако очите благодати!”, говорио је. Док сам слушао чиновниково казивање о себи, осетио сам необјашњиво сажаљење према њему, али ми се истовремено он учинио и некако смешним. Примера ради, монаху је поставио овакво питање: “Када ми се од преизобилне сласти у устима умножи пљувачка, она почиње да капље на под: није ли то грешно?” И заиста: они који се налазе у преласти демонској изазивају сажаљење као људи који нису своји и који су, умом и срцем, робови лукавог, одбаченог духа. Они су и смешан призор: а подсмеху их излаже лукави дух што њима влада, који их је и довео у стање унижења, преластивши их таштином и високоумљем. Прелашћени људи не схватају ни своју поробљеност, ни необичност свога понашања, ма колико та поробљеност и необичност биле очигледне. Зиму 1828-1829. проводио сам у Плошчанском манастиру (Орловска епархија). У то доба онде је живео старац који се налазио у стању преласти: одсекао је себи шаку, мислећи да тако испуњава заповест еванђелску, и свакоме ко је хтео да га саслуша приповедао је како су од његове одсечене шаке настале свете мошти, како се она чува и чествује у Симоновом манастиру у Москви, и како он, иако се налази у Плошчанском манастиру, на пет стотина врста од Симоновог, осети када архимандрит Симоновог манастира и братија целивају руку његову. Старац би почињао да дрхти, при чему би стао и да гласно сикће – и то је сматрао за плод молитве; али посматрачи су у томе видели само деградацију, достојну сажаљења и смеха. Деца која су живела у манастиру као сирочад забављала су се на рачун тога и опонашала старчево понашање на његове очи; старац би се разгневио, бацао се час на једног, час на другог дечака, вукао их за косу… Нико од уважених монаха те обитељи није успевао да убеди прелашћеног старца да се налази у лажном стању, у душевном растројству.
Када је чиновник отишао, упитао сам монаха: како му је уопште дошла на ум идеја да га запита за покушај самоубиства? Монах одговори: “Као што усред плача по Богу наилазе тренуци необичног успокојења савести, у чему се и састоји утеха оних који плачу, тако се и усред лажне насладе, коју причињава демонска преласт, јављају тренуци у којима као да се преласт обличује и пружа могућност да се окуси онаквом каква она јесте. Ти су тренуци ужасни! Тескоба и очајање коју она изазива су неподношљиви! И управо на основу тога стања у које преласт човека доводи најлакше је препознати је и предузети мере за исцељење свога бића. Али авај! Почетак и корен преласти јесте гордост, као што је и плод њезин преизобилна гордост. Онај ко је прелашћен држи за себе да је сасуд благодати Божије и презире спасоносна упозорења ближњих својих, као што је приметио Свети Симеон. Али у међувремену напади очајања постају све силнији и силнији: на крају очајање се претвара у потпуну махнитост и завршава самоубиством. Почетком овога века у манастиру Св. Софронија (Курска епархија) подвизавао се схимонах Теодосије, који је са свога строгог и узвишеног живљења био задобио уважавање и братства и мирјана. Једном му се приказало како је био вазнет у рај. Када се виђење завршило, отишао је настојатељу, веома подробно исприповедао о том чуду и додао да му је жао што је у рају угледао само себе, а никога од братије. Настојатељ, међутим, није обратио пажњу на тај детаљ: сазвао је братију и скрушена духа им пренео схимонахово виђење, подстичући их на усрдније и Богу угодније живљење. Пошто је прошло неко време, у понашању схимонаха почеле су се испољавати необичне ствари. А све се завршило тиме што је нађен удављен у својој келији”.
Мени се догодио овакав случај, достојан особите пажње. Једном приликом посетио ме је јеросхимонах са Свете Горе, који је у Русију дошао ради прикупљања прилога. Сели смо у моју пријемну келију, и он ми каза: “Помоли се за мене, оче: много спавам и много једем”. Док ми он ово говораше, осећао сам како од њега исходи некаква врелина, због чега узвратих: “Не једеш и не спаваш много; али да ниси у себи приметио нешто необично?”. Замолих га да уђемо у моју унутарњу келију. Идући испред њега и отварајући врата келије, у мислима сам се молио Господу да подари корист гладној души мојој од сусрета са јеросхимонахом са Атоса, уколико је он истински слуга Божији. И стварно: приметио сам у њему нешто необично. У унутарњој келији поново седосмо да разговарамо, и почех га молити: “Учини милост, научи ме молитви. Ти живиш на првом монашком месту на земљи, окружен хиљадама монаха: на таквом месту и у тако бројном сабрању монаха неизоставно се морају наћи и велики молитвеници, који знају молитвено тајнодејство и преносе га ближњима, угледајући се на Григорија Синаита и Паламу и на многа друга светила Светогорска”. Јеросхимонах без оклевања пристаде да буде мој учитељ, и – о, ужаса! – са највећом распаљеношћу поче да ми излаже већ навођени метод егзалтиране, фантазијама праћене молитве. Видим: страшно се распалио! Распалили су му се и крв, и уобразиља. Био је у стању самодовољности, усхићености собом, самопрелашћености, преласти! Допустивши му да искаже своје, почех му помало, као онај ко прима поуке, предочавати учење Светих Отаца о молитви, упућујући га на Добротљубље, и молећи да ми то учење објасни. Светогорац дође у потпуну недоумицу. Видим: он уоште није упознат са учењем Отаца о молитви! Док смо тако разговарали, рекох му: “Пази, старче! Будеш ли живео у Петрограду, никако немој узимати собу на спрату, него обавезно буди у приземљу”. “А зашто?” – упита старац. “Зато”, рекох, “што ако Ангели, пошто изненада дођу по тебе, зажеле да те однесу из Петрограда на Атос, па те вазнесу са спрата и испусте, убићеш се; а узму ли те из приземља и испусте, само ћеш се угрувати”. “Замисли само”, одговори Светогорац, “колико ми је већ пута, док сам стајао на молитви, наилазила жива мисао да ће ме ангели вазнети и пренети на Атос!” Испоставило се да јеросхимонах носи вериге, скоро уопште не спава, једе мало и у телу осећа такву топлину да му зими није потребна топла одећа. При крају разговора дошло ми је на ум да поступим на следећи начин: почео сам да молим Светогорца да, као постник и подвижник, испроба на себи метод који су нам оставили Свети Оци, а који се састоји у томе да ум на молитви буде потпуно слободан од било какве маштарије, да се сав погружава у смисао речи молитве, да се затвара и смешта, како говори Свети Јован Лествичник, у речи молитве (Лествица, Слово 28, гл. 17). При томе срце обично садејствује уму душеспасоносним осећањем жалости због греха, како говори Преподобни Марко Подвижник: “Ум који се моли без лутања притешњује срце: срце скрушено и смирено Бог неће одбацити (Пс. 51, 19)” (Добротољубље, део I, гл. 34).
Када то испробаш на себи”, рекох Светогорцу, “кажи и мени какви су плодови таквог искуства; а мени самом такво искуство је недоступно због неуређености мога живљења”. Светогорац је радо прихватио мој предлог. Кроз неколико дана долази он к мени и жали се: “Шта си то учинио са мном?” – “А шта?” – “Па чим сам пробао да се молим са пажњом, затварајући ум у речи молитве, сва виђења моја нестадоше, и више нисам кадар да им се вратим”. И касније у разговору са Светогорцем нисам видео оно самопоуздање и ону дрскост који су приликом првог сусрета у њему били веома приметни, а који се обично виде код људи што пребивају у самопрелашћености, људи што мисле за себе да су свети или да су духовно узнапредовали. Светогорац је чак изразио жељу да почује мој убоги савет. Када сам му саветовао да се по спољашњем живљењу не разликује од других монаха, јер такво разликовање одводи у високоумље (Лествица, Слово 4, гл. 82, 83. Преподобни Варсануфије Велики, одговор 275. Житије и поуке Преподобног Аполоса, Азбучни патерик), он скиде са себе вериге и пружи ми их. Кроз месец дана поново је дошао к мени и казао да је врелина из тела његовог ишчезла, да му је потребна топла одећа, и да спава знатно дуже него раније. При томе је говорио да на Светој гори Атонској многи, чак и међу онима који уживају славу светости, примењују онај метод молитве који је и он својевремено користио, поучавајући њему и друге. И то уопште није необично! Свети Симеон Нови Богослов, који је живео пре осам столећа, казује да се пажљивом молитвом баве само малобројни (О трећем начину молитве. Добротољубље, део I). Преподобни Григорије Синаит, који живљаше у XIV веку по Рођењу Христовом, дошавши на Свету Гору нађе да њено многобројно монаштво нема никакве представе о умној молитви, него упражњава само телесне подвиге, свршавајући молитве само усмено и гласно (Житије Преподобног Григорија Синаита, Добротољубље, део I). Преподобни Нил Сорски, који је живео крајем XV и почетком XVI века, а који је такође посетио Свету Гору Атонску, сведочи да је у његово доба број пажљивих молитвеника био крајње умањен (Предговор Предању или Уставу Скитском).
Старац архимандрит Пајсије Величковски преселио се на Свету Гору Атонску из Молдавије 1747. године. Он се у најкраћем упознао са свим манастирима и скитовима, разговарао је са многим старцима, који су на Атосу били општепризнати као веома искусни и свети монаси. Када је те монахе почео да испитује о књигама Светих Отаца везаним за умну молитву, испоставило се да не само што нису знали за постојање таквих списа, него им чак нису била позната ни имена светих писаца; у то доба Добротољубље још није било штампано на грчком језику (Одломак из писма старца Пајсија старцу Теодосију. Списи Пајсија Величковског, издање Оптинског манастира). Пажљива молитва захтева самоодбацивање, а на тај корак малобројни се одлучују. Онај ко је пажњом затворен у себе, ко пребива у стању недоумице због виђења своје греховности, ко није способан за многословље и уопште за афекат и глуму онима који не познају његов тајанствени подвиг чини се некако чудним, загонетним, недовољним у сваком погледу. А зар је лако растати се са мишљењем света! И опет – како да свет позна подвижника истинске молитве, када сам тај подвиг уопште није познат свету? Потпуно је другачије са оним који пребива у самопрелашћености: не једе, не пије, не спава, зими ходи само у раси, носи вериге, има виђења, све поучава и обличује са дрском безобзирношћу, без икакве исправности, неразумно и без смисла, са распаљивањем крви, вештаства, страсти, и из разлога тог жалосног и погубног распаљивања. Али то је светац, и тачка! Одавно је примећено да људи гаје наклоност према таквима, да их такви привлаче: “Подносите”, пише Апостол Павле Коринћанима, “ако вас неко поробљује, ако вас неко ждере, ако вам одузима, ако се надима, ако вас по образу бије” (2. Кор. 11, 20). Даље Свети Апостол приповеда како, док се налазио у Коринту, није могао да се влада дрско и безобзирно: његово је владање носило на себи печат скромности, кротости и благости Христове (2. Кор. 10, 1). Велики део подвижника Западне Цркве, проглашених у њој за највеће светитеље – након њеног отпаднућа од Источне Цркве и након одступања Духа Светога од ње – молили су се и стекли виђења, разуме се, лажна, примењујући метод који сам поменуо. Ти тобожњи светитељи били су у језивој демонској преласти. Преласт се већ и природно рађа из богохулства којим је код јеретика изопачена догматичка вера. Понашање подвижника римокатолицизма, обузетих прелашћу, било је увек егзалтирано услед необичног вештаственог и страсног распаљивања. У таквом се стању налазио Игнацио Лојола, оснивач језуитског реда. Његова уобразиља била је до те мере разбуктана и развијена, да му је, по властитом признању, било довољно да само пожели и уложи мали напор, па да му се пред очима јави ад или рај, већ према његовој жељи.
Јављање раја и ада није се савршавало само деловањем уобразиље људске; деловање уобразиље није довољно да би се ово постигло. То се јављање савршавало деловањем демона, који су своје обилато деловање дометали оном људском, недовољном, сједињујући једно деловање са другим, допуњујући једно другим на основу слободне воље људске, која је одабрала и определила се за лажни пут. Познато је да се истинским Светима Божијим виђења даривају искључиво благовољењем Божијим и Његовим дејством, а не по вољи човековој и његовим властитим напорима; даривају се неочекивано, веома ретко, у околностима нарочите потребе, по чудесном промислу Божијем, а не случајно (Свети Исаак Сиријски, Слово 36). Појачани подвиг оних који пребивају у прелашћености обично стоји напоредо са великим развратом. Разврат служи као мерило процене онога огња којим су распаљени прелашћени. Ово потврђују и историјска казивања, и сведочанства Отаца. “Онај ко је видео духа преласти у јављањима које он нуди човеку веома често трпи јарост и гнев”, казује Преподобни Максим Капсокаливит и додаје: “Миомир смирења или молитве, или истинских суза, нема у њему места. Напротив: такав се стално хвали својим врлинама, одаје се таштини и злим страстима без страха и занавек” (Разговор Преподобног Максима са Преподобним Григоријем Синаитом).
 
УченикНеправилност тог начина молитве и његова повезаност са самообмањивањем и прелашћу су јасни; упозори ме и на друге видове неправилне молитве и лажно стање везано за њих.
 
Старац – Као што неправилно дејство ума води у самообману и преласт, на исти начин у њих води и неправилно дејство срца. Неразумном гордошћу испуњени су жеља и стремљење да се духовна виђења примају умом који није очишћен од страсти, који није обновљен и изнова рођен десницом Духа Светога; истом таквом гордошћу и неразумношћу испуњени су жеља и стремљење срца да се наслади светим, духовним, божанским осећајима, када оно још уопште није способно за такве насладе. Као што нечисти ум, желећи да гледа божанска виђења, а немајући могућности да их гледа, ствара за себе виђења из себе самог, њима обмањује и прелашћује себе, тако и срце, настојећи да окуси од божанске сласти и да позна друге божанске осећаје, и не налазећи их у себи, ствара те осећаје из себе самог, њима се прелашћује, обмањује, упропаштава, улазећи у сферу лажи, у општење са демонима, потчињујући се њиховом утицају и потпадајући под њихову власт. У невидљивом Богослужењу може бити употребљен само један од свих осећаја срца у његовом стању палости – туга због грехова, због греховности, због палости, због своје погибли, која се назива плачем, покајањем, скрушеношћу духа. То је посведочено и у Светом Писму. “Јер жртве нећеш: ја бих је принио; за жртве паљенице не мариш” (Пс. 51, 16); и сваки срдачни осећај за себе, и сви заједно, нису угодни Теби, јер су оскврњени грехом и изопачени падом. “Жртва је Богу дух скрушен: срце скрушено и смерно Бог неће одбацити” (Пс. 51, 17). Та је жртва – одрична; приношењем те жртве природно се укида приношење осталих жртава: приликом покајања сви други осећаји замиру. Да би жртве осталих осећаја постале благоугодне Богу, потребно је да се претходно благовољење Божије излије на наш Сион, потребно је да се претходно обнове зидови нашег разореног Јерусалима. Господ је праведан, свесвет: и једино су праведне, чисте жртве, за које је природа људска способна тек по обновљењу своме, благопријатне Господу праведном и свесветом. За жртве и паљенице оскврњене Он не мари. Постарајмо се да се очистимо покајањем! “Тада ће Ти бити миле жртве правде, принос и жртве паљенице; тада ће метати на жртвеник Твој теоце” (Пс. 51, 19) – новорођене осећаје човека обновљеног Духом Светим.
Прва заповест коју је Спаситељ света дао читавом човечанству, без изузетка, јесте заповест о покајању: “Поче Исус проповиједати и говорити: Покајте се, јер се приближило Царство небеско” (Мт. 4, 17). Та заповест обухвата, садржи, у себи сједињује све остале заповести. Људима који нису поимали значај и силу покајања Спаситељ је не једанпут говорио: “Идите и научите се шта значи: Милост хоћу, а не жртвени принос” (Мт. 9, 13). А то значи: Господ је, сажаливши се на пале и у погибао строваљене људе, свима подарио покајање као једино средство за спасење, јер су сви обузети палошћу и строваљеношћу у погибао. Он не тражи, чак и не жели од њих жртве за које нису способни, него хоће да се смилују на себе, да постану свесни своје беде, да се ослободе од ње покајањем. Поменутим речима Господ је додао страшне речи: “Нисам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање”. Ко је назван праведницима? Они несрећни, заслепљени грешници, који, будући обманути самомњењем, не налазе да им је покајање насушно потребно, те га зато или одбацују, или су немарни према њему. О, какве несреће! Због тога се таквих Спаситељ одриче, и они губе ризницу спасења. “Тешко оној души”, поручује Преподобни Макарије Велики, “која, услед велике, безмерне озлеђености злобом не осећа ране своје, и која мисли за себе да јој је свака озлеђеност злобом потпуно страна. Такву душу не посећује и не исцељује добри Лекар, јер је она хотимично ране своје оставила без старања, мислећи да је здрава и непорочна. “Не требају”, говори Он, “здрави љекара него болесни” (Мт. 9, 12)” (Слово шесто о љубави, гл. 16). Ужасна је суровост према себи одбацивање покајања! Ужасна је хладноћа и нељубав према себи немар према покајању. Онај ко је суров према себи не може да не буде суров и према ближњима својим. Ко се смиловао на себе прихватањем покајања постаје истовремено милостив и према ближњима. Из овога се види сва погубност грешке одузимања срцу онога што му је заповедио Сам Бог, осећања покајања које му је суштаствено и логички неопходно и напрезања да се у срцу развију – супротно од поретка, супротно од заповести Божије – они осећаји који се сами по себи у њему морају јавити након очишћења покајањем, али који су потпуно другачијег карактера (Свети Исаак Сиријски, Слово 55). О том духовном карактеру телесни човек не може стећи никакву представу, зато што се представа о осећају увек заснива на осећајима већ познатим срцу, док су духовни осећаји потпуно страни срцу коме су знани само телесни и душевни осећаји. Такво срце чак ни не зна за постојање духовних осећаја.
Свима је познато каква је душевна невоља настала за јудејске књижевнике и фарисеје због њиховог неправилног душевног настројења; они не само што су постали туђи Богу, него су постали и најогорченији непријатељи Његови, богоубице. Сличну невољу трпе подвижници молитве који су из свога подвига избацили покајање, који се упињу да у срцу разгоревају љубав према Богу, да осећају насладу, одушевљење; они свој пад стално продубљују, чинећи се туђим Богу, ступајући у општење са сатаном, испуњавајући се мржњом према Духу Светоме. Тај вид преласти је ужасан; он је подједнако душегубан као и први, али је мање очигледан; он се ретко завршава лудилом, самоубиством, али засигурно изопачује и ум и срце. По стању ума које производи Оци су га назвали мњењем (Преподобни Григорије Синаит, гл. 108, 128. Добротољубље, део I; Свети Јован Карпатијски, гл. 49. Добротољубље, део IV). На ту врсту преласти указује и Свети апостол Павле, говорећи: “Нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу и служењем анђелима, упуштајући се у оно што није видјео, и узалуд надимајући се тјелесним умом својим” (Кол. 2, 18). Онај ко је у власти ове преласти мисли за себе, ствара за себе “мњење” да поседује многе врлине и вредности, па чак и да обилује даровима Духа Светога. Мњење настаје од лажних представа и лажних осета; по томе својству оно у потпуности спада у сферу ђавола као оца и представника лажи. Онај ко се моли, упињући се да у срцу развије осећаје новог човека, а немајући за то никакве могућности, њих замењује осећајима које је сам измаштао, кривотворинама, којима се без оклевања придружује дејство палих духова. А пошто те неисправне осећаје, своје и демонске, прихвати као истинске и благодатне, он стиче и представе саобразне оваквим осећајима. Ти осећаји, бивајући стално прихватани од срца и јачајући у њему, потхрањују и умножавају лажне представе; природно је да се од оваквог неисправног подвига образују самообмана и демонска преласт – “мњење”. “Мњење не може бити умишљено” (Слово 4, на крају и Слово 3), казао је Свети Симеон Нови Богослов. Онај ко за себе мисли да је бестрасан никада се неће очистити од страсти; ко мисли да је испуњен благодаћу никада неће задобити благодат; ко мисли да је свет, никада неће достићи у светост. Најједноставније речено: ко приписује себи духовна делања, врлине, вредности, благодатне дарове, ко себи ласка и чини себи задовољство “мњењем”, заграђује тим “мњењем” улазак у своје биће и духовним делањима, и хришћанским врлинама, и благодати Божијој, отварајући широм врата греховној зарази и демонима. У онима који су заражени “мњењем” више нема никакве способности за духовно узрастање: они су ту способност уништили, приневши на олтар лажи и саме темеље човекове делатности и његовог спасења – представу о истини. Код оних који пате од овакве преласти присутна је необична извештаченост: они као да су опијени собом, својим стањем самообманутости, видећи у њему благодатно стање. Они су прожети и испуњени високоумљем и гордошћу, при чему се многима који суде по лицу, а који нису кадри да суде по плодовима, као што је заповедио Спаситељ (Мт. 7, 16; 12, 33), а утолико пре по духовном чулу које помиње Апостол (Јевр. 5, 14), они чине смиренима. Пророк Исаија живо је предочио дејство преласти “мњења” у палом арханђелу, дејство које је преластило и у погибао одвело тога архангела. “Говорио си”, обраћа се Пророк сатани, “у срцу свом: изаћи ћу на небо, више звијезда Божијих, подигнућу пријесто свој, и сјешћу на гори зборној на страни сјеверној. Изаћи ћу у висини над облаке, изједначићу се с вишњим. А ти се у пакао сврже, у дубину гробну” (Ис. 14, 13-15). Зараженог “мњењем” Господ обличује овако: “Говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слијеп, и наг” (Откр. 3, 17). Гопод прелашћеноме саветује покајање; оно што је неопходно, а из чега се састоји покајање, Он предлаже да се купи од Њега Самог (Откр. 3, 18). И та куповина насушно је потребна: без ње нема спасења. Нема спасења без покајања, а покајање од Бога примају само они који, да би га задобили, продају све имање своје, односно, одрекну се свега што су лажно прихватили посредством “мњења”.
 
Ученик – Јеси ли имао прилике да се сретнеш са онима који су заражени описаним видом преласти?
 
Старац – Заражени прелашћу “мњења” срећу се веома често. Свако ко нема скрушена духа, свако ко себи приписује ма какве врлине и заслуге, свако ко се стриктно не држи учења Православне Цркве, него произвољно, по своме нахођењу, или по неком инославном учењу, расуђује о било ком догмату или предању, налази се у тој преласти. Степен преласти одређује се на основу степена одступања и упорности у том одступању.
Слаб је човек! У нас се неизоставно поткрада “мњење” у било ком облику, и, прожимајући наше ја, удаљава од нас благодат Божију. Као што, по запажању Светог Макарија Великог, нема ниједног човека који би био потпуно слободан од гордости, тако нема ниједног човека који би био потпуно слободан од деловања на њега перфидне преласти назване “мњење”. Оно је плело замке чак и Апостолу Павлу, и лечило се тешким допуштењима Божијим. “Нећемо, браћо, да не знате о невољи нашој која нам се догоди у Азији, да сувише бијасмо оптерећени, преко моћи, тако да смо били у недоумици и за живот; чак сами у себи осуду на смрт доживјесмо, да се не бисмо уздали у себе него у Бога Који подиже мртве” (2. Кор. 1, 8-9). Из тога разлога неопходно је будно стражити над собом, како не бисмо себи приписали неко добро дело, неку похвалну особину или нарочиту природну способност, или чак благодатно стање, уколико је човек у њега узведен, једном речју, да не бисмо сматрали да ми сами поседујемо било какву вредност. “Шта ли имаш”, казује Свети Апостол, “што ниси примио” (1. Кор. 4, 7) од Бога? Од Бога имамо и битије, и нови живот (цсл. пакибитије), и сва природна својства, све способности, и духовне, и телесне. Ми смо дужни пред Богом! Дуг наш не може се исплатити! Из таквог гледања на себе образује се само по себи такво стање нашега духа које је супротно “мњењу”, стање које је Господ назвао сиромаштвом духа, које нам је заповедио да имамо и које је назвао блаженим (Мт. 5,3). Велика је невоља удаљити се од догматског и наравственог учења Цркве, од учења Духа Светога било каквим умовањем! То је преузношење, које се противи разуму Божијем. Такав разум ваља обарати и покоравати на послушност Христу (2. Кор. 10, 4-5).
 
УченикПостоји ли некаква веза између преласти првог типа и оне другог типа?
 
Старац – Веза између та два типа преласти свакако постоји. Први тип преласти увек је сједињен са прелашћу другог типа, са “мњењем”. Онај ко замишља прелашћујуће представе посредством природне способности имагинације, који посредством уобразиље (фантазије) те представе склапа у очаравајућу слику, који читаво биће своје покорава снажном прелашћујућем утицају те “уметности”, неизоставно, по несрећној неопходности, сматра да се та “уметност” ствара дејством благодати Божије, и да су срдачни осећаји који се подстичу тим сликама благодатни.
Други тип преласти – “мњење” у правом смислу – делује без стварања прелашћујућих слика: оно се задовољава стварањем кривотворина благодатних осећаја и стања, из којих се рађа лажна, варљива представа о целокупном духовном подвигу уопште. Онај ко се налази у преласти “мњења” стиче лажно гледиште на све што га окружује. Он је обманут и у себи, и споља. Уобразиља снажно делује у онима који су прелашћени “мњењем”, али искључиво у области апстрактног. Она се или уопште не бави, или се ретко бави “живописањем” у уображавању раја, вишњих обитељи и одаја, небеске светлости и миомира, Христа, Ангела и Светих; она стално измишља тобоже духовна стања – блиско пријатељевање са Исусом (“О угледању на Христа” Томе Кемпијског, књ. 2, гл. 8), унутарњи разговор са њим (исто, књ. 3, гл. 1), тајанствена откривења (исто, књ. 3, гл. 3), гласове, насладе, на њима заснива лажну представу о себи и о хришћанском подвигу, ствара уопште лажни начин мишљења и лажно расположење срца, доводећи час у опијеност собом, час у распаљеност и еуфорију. Ти разноврсни осети јављају се од деловања перфидне таштине и сладострашћа: од тога деловања крв се покреће на греховни, прелашћујући начин, који се приказује као благодатна наслада.
Таштина и сладострашће подстичу се високоумљем, тим нераздвојним пратиоцем “мњења”. Ужасна гордост, слична гордости демонској, представља доминантно својство оних који су попримили и једну и другу преласт. Оне који су обманути првим типом преласти гордост доводи у стање очите умне помаме; код оних који су обманути другим типом она је, премда такође изазива озледе ума, које се у Писму називају изопачењем ума (2. Тим. 3, 8), мање приметна, прекривена је маском смирења, побожности, мудрости, али се познаје по горким плодовима својим. Они који су заражени “мњењем” о сопственим врлинама, особито о својој светости, способни су и спремни на све сплетке, на свако лицемерје, лукавство и обману, на свако злодело.
Такви одишу непомирљивим непријатељством против служитеља истине, са махнитом мржњом устајући на њих када у прелашћенима они не желе да признају оно стање које им приписује њихово “мњење” и које “мњење” предочава заслепљеном свету, на срамоту његову.
 
УченикПостоје, међутим, и духовна стања која производи благодат Божија, као што је оно стање у коме се задобија окушај духовне сласти и радости, стање у коме се откривају тајне хришћанства, стање у коме се у срцу осећа присуство Духа Светога, стање у коме се подвижник Христов удостојава духовних виђења.
 
Старац – Свакако, постоје, али само у оним хришћанима који су достигли у савршенство хришћанско, који су претходно очишћени и припремљени покајањем. Постепено деловање покајања уопште, које се изражава свим видовима смирења, нарочито молитвом узношеном из сиромаштва духа, из плача, постепено слаби деловање греха у човеку. За то је потребно знатно време. И оно се дарује истинским, добронамерним подвижницима по промислу Божијем, који неуспављиво бдије над нама. Борба са страстима је од необичне користи: она, пре свега, доводи до сиромаштва духа. Ради суштаствене користи наше, Судија и Бог наш дуго нас трпи и не свети се брзо супарнику (Лк. 18, 7) нашем – греху. Када страсти веома ослабе – а то се највише збива поткрај живота (Житије Теофила, Пимена Болешљивог, Јована Многострадалног; Патерик Печерски), тада се, мало по мало, почну појављивати духовна стања што се бескрајно разликују од стања која су производ “мњења”. Најпре, у одаје душе улази благодатни плач, омива је и обељује да би примила дарове који ће уследити за плачем, онако како је духовним законом установљено. Телесни човек никако, ни на који начин, не може чак ни замислити духовна стања, нити може имати било какву представу о благодатном плачу: познање тих стања не задобија се другојачије него опитом (Св. Исаак Сиријски, Слово 55). Духовни дарови раздају се са премудрошћу Божанственом, која пази на то да словесни сасуд, коме ваља примити у себе дар, узмогне поднети без штете по себе снагу тога дара. Од новог вина продиру се мехови стари (Мт. 9, 17)! Приметно је да се у данашње време духовни дарови раздају са највећом умереношћу, саобразно оној раслабљености којом је хришћанство у целини обузето. Ти дарови удовољавају једино насушним потребама спасења. Насупрот томе, “мњење” растаче своје дарове у безмерном обиљу и са великом журбом.
Општа одлика духовних стања јесте дубоко смирење и смиреноумље, сједињено са давањем предности свим ближњима над собом, са расположењем, са еванђелском љубављу према свима ближњима, са тежњом ка непознатом, ка удаљавању од света. “Мњењу” је ту мало места: јер се смирење састоји у одрицању од свих властитих вредности и врлина, у суштаственом исповедању Искупитеља, у налажењу у Њему свег уздања и ослонца, док се “мњење” састоји у присвајању за себе оних вредности које су од Бога дате, и у измишљању својих непостојећих врлина. Оно је сједињено са уздањем у себе, са хладним, површним исповедањем Искупитеља. Бог се прославља ради властитог прослављења, онако како Га је славио Фарисеј (Лк. 18, 11). Они који су поробљени “мњењем” углавном се одају сладострашћу, иако себи приписују веома узвишена духовна стања, беспримерна у исправном православном подвижништву; мало се њих уздржава од грубог служења сладострашћу, и то једино због тога што у њима преовладава грех над греховима – гордост.
 
УченикМогу ли се од преласти која се назива “мњење” рађати некакве опипљиве, видљиве несрећне последице?
 
Старац – Из овог типа преласти настале су погубне јереси, расколи, безбожништво, богохулство. Најнесрећнија видљива последица њена јесте делатност неисправна и штетна и по себе и по ближње – зло које се, без обзира на његову јасност и велике размере, слабо опажа и тешко схвата. Са делатницима молитве зараженим “мњењем” дешавају се и несреће које су свима очигледне, али ретко, јер “мњење”, премда доводи ум у ужасну заблуду, не изазива помахниталост, као што је случај са растројеном уобразиљом. На Валаамском оству, у једној удаљеној и осамљеној колиби, живео је схимонах Порфирије, кога сам имао прилике да видим. Он је упражњавао подвиг молитве. Какве је врсте тај подвиг био – не знам тачно. Његова неисправност да се, међутим, наслутити по омиљеном штиву тога схимонаха: он је веома ценио књигу западног писца Томе Кемпијског “О угледању на Христа” и њоме се руководио. Та је књига написана у стању “мњења”. Једне јесење вечери Порфирије је посетио старце у скиту који се налазио близу његове колибе. Када се опраштао од њих, упозоравали су га, говорећи: “Немој да ти падне на ум да пређеш по леду; лед тек што се ухватио, и веома је танак”. Порфиријева колиба била је од скита удаљена једним дубоким заливом Ладошког језера, који је требало обићи. Схимонах је танким гласом, са спољашњом скромношћу, одговарао: “Већ сам постао лак”. И отишао је. После извесног времена зачуо се очајнички крик: скитски старци у узбуђењу истрчаше напоље. Био је мрак; дуго им је требало да нађу место на коме се десила несрећа, а није им скоро пошло за руком ни да пронађу утопљеника: извукли су тело из кога се душа већ била удаљила.
УченикЗа књигу “О угледању на Христа” велиш да је написана у стању самообмане; али она је нашла мноштво читалаца чак и међу чедима Православне Цркве!
 
Старац – Ти читаоци усхићени су њеном вредношћу, и изричу своју оцену о тој вредности, не разумевајући ово. У предговору руског преводиоца књизи “О угледању на Христа” (издање из 1834. године, штампано у Москви) говори се: “Један високопросвећени муж, Рус, православац, говорио је: када би се тражило моје мишљење, смело бих одмах после Светог Писма ставио Кемпијског, О угледању на Исуса Христа” (стр. 37). У овом, тако категоричном суду, инославном писцу даје се предност у односу на све Свете Оце Православне Цркве, а своје гледиште фаворизује се у односу на суд читаве Цркве, која је на светим Саборима списе Светих Отаца прогласила богонадахнутима и завештала читање њихово не само ради душевне поуке свим чедима својим, него и као руководство приликом решавања свих питања црквених. У списима Отаца сачувана је велика духовна, хришћанска и црквена, ризница: догматичко наравствено предање Свете Цркве. Очито да је књига “О угледању на Христа” поменутог мужа довела у оно стање у коме се усудио да изрекне тако брзоплет, тако погрешан, тако жалостан суд (иначе, када се појавила, књига “О угледању на Христа” била је осуђена чак и од Римокатоличке цркве и прогоњена од Инквизиције. Касније је тај прогон прекинут, и прешао је у покровитељство када се видело да та књига служи као добро оруђе пропаганде међу људима који су изгубили истинско поимање хришћанства, сачувавши површан однос према њему. Под папском пропагандом подразумева се ширење оне представе о папи коју папа жели да наметне човечанству о самом себи, то јест представе о врховној, апсолутној, неограниченој власти папе над светом. Пропаганда, која то има за циљ, обраћа мало пажње на квалитет учења које шири: њој иде на руку све што доприноси остваривању њеног циља – па чак и вера у Христа без напуштања вере у идоле). То је самообмана! То је преласт! Ова књига састоји се од лажних представа; лажне представе производ су неправилних осећаја изазваних том књигом. У књизи живи и из књиге одише помазањем злог духа, који ласка читаоцима, поји их отровом лажи, заслађених финим зачинима од високоумља, таштине и сладострашћа. Књига директно води читаоца у општење са Богом, без претходног очишћења покајањем, због чега и изазива посебну наклоност код страсних људи, који нису упознати са путем покајања и који нису упозорени на чување од самообмане и преласти, нити упућени на ваљано живљење учењем Светих Отаца Цркве Православне. Књига снажно делује на крв и нерве, узбуђује их, и зато се нарочито допада људима који су у власти чулности: њоме се може наслађивати без одбацивања грубих чулних наслада. Високоумље, перфидно сладострашће и таштина у књизи се приказују као дејства благодати Божије.
Када помиришу блуд свој у његовом перфидном дејству, телесни људи доспевају у стање заноса због насладе, због опијености до које се дошло без напора, без самоодбацивања, без покајања, без разапињања тела са страстима и жељама (Гал. 5, 24), са ласкањем стању палости. Вођени слепилом својим и гордошћу, они радосно прелазе са постеље животињске љубави на постељу љубави која је још преступнија, а која влада у кући блуда одбачених духова. Једна особа, која је по свом земаљском положају припадала највишем и најобразованијем слоју, и која је споља била члан Цркве Православне, на следећи начин изразила се о некој умрлој протестанткињи коју је та особа сматрала светом: “Она је страсно љубила Бога; мислила је само на Бога; видела је само Бога; читала је једино Еванђеље и “О угледању на Христа”, које је друго Еванђеље” (иначе, тај усхићени исказ изречен је на француском језику, толико подесном за сцену: ” Elle aimait Dieu avec passion; elle ne pensait qu’a Dieu, elle ne voyait que Dieu; elle ne lisait que l’Evangile qui est un second Evengile “). Тим је речима изражено управо оно стање у које доспевају читаоци и поштоваоци дела “О угледању на Христа”.
Са овом је реченицом у бити истоветан исказ познате француске списатељице, госпође де Севиње, о чувеном француском песнику Расину старијем. “Он воли Бога онако како је раније волео своје наложнице”, дозволила је себи да каже госпођа де Севиње (“Il aime Dieu, comme il aimait ses maitresses”). Познати критичар Ла Гарп, који је најпре био безбожник, а затим се обратио у неправилно схваћено и изопачено хришћанство, одобравајући исказ госпође де Севиње, казао је: “Срце којим се љуби Творац и твар једно је, иако се последице међу собом разликују онолико колико су различити сами објекти” (“C’est avec ie meme coeur, qu’on aime ie Createur, ou la creature, quoique les effest soient aussi differente, quo les objets”). Расин је са разврата прешао на преласт која се зове “мњење”. Та преласт потпуно јасно долази до изражаја у двема последњим песниковим трагедијама – “Јестири” и “Годолији”. Узвишене Расинове хришћанске мисли и осећања нашли су себи широк простор у храму Муза и Аполона (Музе и Аполон су божанства древних пагана, Грка и Римљана; тим демонима пагани су приписивали покровитељство над лепим уметностима), побравши у позоришту аплаузе и изазвавши усхићење. “Годолија”, трагедија која се сматра за најбоље Расиново дело, била је приказана четрдесет пута заредом. Дух те трагедије истоветан је са духом “Угледања”. Верујемо да у срцу човечијем постоји животињска пожуда, унета у њега греховним падом, која је у вези са пожудом палих духова; верујемо да у срцу постоји и духовна тежња, са којом смо створени, којом се природно и исправно љуби и Бог и ближњи, која се налази у хармонији (у сазвучју, у сагласности) са тежњом Светих Ангела. Да би се заволео Бог и у Богу ближњи, неопходно је очистити се од животињске пожуде. Очишћење Дух Свети савршава у човеку који својим животом показује вољу за очишћењем. У наравственом смислу заправо се срцем и назива жеља и остале душевне снаге, а не срце као телесни уд. Те снаге усредсређене су у овом уду, тако да је општом употребом назив пренет са уда на стециште снага.
За разлику од осећаја телесних људи, духовни мужеви, пошто помиришу злосмрадије зла које се заогрнуло обличјем добра, одмах осете одвратност од књиге која одише оваквим злосмрадијем. Старцу Исаији, монаху који је живео у безмолвију у Никифоровском манастиру (Олоњецка или Петрозаводска епархија), узнапредовавши у умној молитви и удостојивши се осењења благодати Божије, био је једном приликом прочитан одломак из “Угледања”. Старац је истог трена провидео смисао књиге; он се насмејао и узвикнуо: “О! Ово је писано у стању мњења. Ту нема ничег истинитог! Све је ту лажно! Све измишљено! Тома је описао духовна стања, која није познавао из искуства, онако кавим су се она чинила и каквима их је замишљао”. Преласт, као несрећа, представља жалостан призор; али као апсурд она је смешан призор. Архимандрит Новојезерског манастира Светог Кирила (Новгородска епархија), познат са свога строгог живљења, који је у простоти срца најпре упражњавао скоро искључиво телесни подвиг, док је о духовном имао веома скромну представу, особама које су се са њим саветовале и које су се налазиле под његовим руководством најпре је предлагао да читају “О угледању на Христа”, али је неколико година пред смрт почео да забрањује њено читање, говорећи са светом простотом: “Раније сам за ту књигу мислио да је корисна душама, али ми је Бог открио њену штетност”. Исто мишљење о “Угледању” имао је јеросхимонах Леонид, познат по свом делатном монашком искуству, који је поставио темељ наравственом благоустројству у Оптинском манастиру (Калушка епархија). Све поменуте подвижнике лично сам познавао. Неки спахија, васпитан у духу православља, који је имао прилике да накратко види такозвани “велики свет”, односно највише слојеве друштва, приметио је једном књигу “О угледању на Христа” у рукама своје кћери. Забранио јој је да чита ту књигу, рекавши: “Не желим да се поводиш за модом и да кокетираш пред Богом”. То је и најтачнија оцена ове књиге.
 
УченикПостоје ли још неке врсте преласти?
 
Старац – Све парцијалне врсте самообмањивања и прелашћености демонима спадају у два горепоменута основна типа, и њихово је порекло или у неправилном деловању ума, или у неправилном деловању срца. Нарочито је широко деловање “мњења”. Не без основа у стање самообмане и преласти увршта се и душевно настројење оних монаха који се, пошто су одбацили упражњавање Исусове молитве и умно делање уопште, задовољавају само спољашњим мољењем, односно непропуштањем црквених служби и стриктним испуњавањем келијског правила, које им се састоји искључиво од псалмопојања и усмених и гласних молитвословља. Они не могу избећи “мњење”, како то објашњава већ поменути старац Василије у предговору књизи Светог Григорија Синаита, позивајући се превасходно на списе Преподобних – Григорија и Симеона Новог Богослова. Показатељ скривеног “мњења” у тим се подвижницима испољава када мисле за себе да проводе пажљив живот, када због гордости презиру друге, лоше се изражавају о њима, држе за себе да су достојни, по своме мишљењу, да буду пастири оваца и учитељи њихови, наликујући на слепца који би да покаже пут другим слепцима (О другом начину пажње и молитве. Добротољубље, део I).
Усмено и гласно мољење плодоносно је када је повезано са пажњом, што се среће веома ретко, јер се пажњи учимо превасходно при упражњавању молитве Исусове (Предговор схимонаха Василија).
 

О ИСТИНСКОМ И ЛАЖНОМ СМИРЕНОУМЉУ
 
“Нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу” (Кол. 2, 18), поручује Свети Апостол Павле. Итинско смиреноумље састоји се у послушању и идењу за Христом (Филипљ. 2, 5-8). Истинско смиреноумље јесте разум духовни. Оно је дар Божији; оно је дејство благодати Божије у уму и срцу човековом. Постоји и хотимично смиреноумље: њега измишља за себе душа ташта, душа прелашћена и обманута лажним учењем, душа која самој себи ласка, душа која иште ласкање од света, душа која свецело стреми земаљском напредовању и земаљским насладама, душа која је заборавила на вечност, на Бога.
Хотимично смиреноумље, проистекло из властите уобразиље, састоји се од многих и разноврсних лукавстава којима се гордост људска упиње да ухвати славу смиреноумља од заслепљеног света, света који љуби своје, света који велича порок када је прекривен маском врлине, света који мрзи на врлину када се та врлина показује његовом погледу у светој простоти својој, у светој и непоколебивој покорности Еванђељу.
Ништа није толики непријатељ смирењу Христовом као својевољно смирење, које је одбацило јарам послушања Христу и које под покровом лицемерног служења Богу служи сатани у светотатству.
Будемо ли непрестано погледали на грех свој, будемо ли се трудили да га сагледамо до најситнијих подробности, нећемо у себи наћи никакве врлине, нећемо наћи ни смиреноумље.
Истинским смирењем прикрива се истинска, света врлина: тако целомудрена девојка покривалом скрива лепоту своју, тако се и Светиња над светињама завесом скрива од погледа народа.
Истинско смиреноумље јесте еванђелски карактер, еванђелска нарав, еванђелски начин мишљења.
Истинско смирење јесте тајна Божија: оно је недоступно за познање поступка људског. Као најузвишенија премудрост, оно се телесном разуму приказује као лудост.
Тајну смирења Господ Исус открива верном ученику Своме који непрестано седи крај ногу Његових и пажљиво прати животворне речи Његове. И када је откривена, она пребива скривена: речима и језику земаљском она је недокучива. Телесном је разуму несазнајна: несазнајно се разумом духовним познаје, и, будући познато, пребива као несазнајно. Смирење је небеско живљење на земљи. Благодатно, чудесно виђење величанства Божијег и неизбројивих доброчинстава Божијих човеку, благодатно познање Искупитеља, идење за Њим са одбацивањем себе, виђење бездана погибли у коју се стровалио род људски – то су невидљива обележја смирења, то су прве одаје ове духовне палате коју је Богочовек створио.
Смирење не види за себе да је смирено. Напротив: оно у себи види много гордости. Оно се стара за то да пронађе све гране те гордости; и тражећи их, види да му ваља још много тражити.
Преподобни Макарије Египатски, кога је Црква прозвала Великим због изузетности врлина његових, а особито због најдубљег смирења, знаменити и духоносни Отац, у својим узвишеним, светим, тајанственим беседама казао је да и најчистији и најсавршенији човек у себи има нешто гордо (Беседа 7, гл. 4).
Тај је угодник Божији достигао највиши степен хришћанског савршенства; живео је у времена у којима беше мноштво Светих, имао прилике да види највећег међу светим монасима Антонија Великог, и рекао да није видео нити једног човека који би у потпуности и у правом смислу те речи могао бити назван савршеним (Беседа 8, гл. 5). Лажно смирење пак себе види смиреним: на смешан и жалостан начин оно се теши тим виђењем, варљивим и погубним по душу.
Сатана узима на себе обличје светозарног Ангела; апостоли његови узимају обличје Апостола Христових (Кор. 9, 13-15); његово учење узима обличје учења Христовог; стања која производе његова прелашћивања изгледају као духовна, благодатна стања; гордост његова и таштина, и њима узроковане самообмана и преласт приказују се као смирење Христово.
Ах! Камо се скривају од несрећника заокупљених маштаријама, жалосно задовољних собом, својим стањем самообмане, и испуњених мишљу да ће се наслађивати и у блаженству пребивати, камо се скривају од њих речи Спаситеља: “Блажени који сте гладни сада, блажени који плачете сада, и тешко вама који сте сити сада, тешко вама који се смијете сада” (Лк. 6, 21-25).
Погледај пажљивије, погледај непристрасно на душу своју, љубљени брате!
Није ли њој примереније покајање од насладе! Није ли јој примереније да плаче на земљи, у тој долини туге, чије је назначење управо плач, него да измишља за себе превремене, прелашћујуће, апсурдне, погубне насладе!
Покајање и плач због греха пружају вечно блаженство: то је познато, то је веродостојно, то је обзнањено од Господа. Зашто се онда не би погрузио у та свештена стања, зашто не би у њима пребивао, а не да себи измишљаш насладе, да се њима насићујеш, њима задовољаваш, њима у себи гушиш блажену глад и жеђ за правдом Божијом, блажену и спасоносну тугу због греха својих и због греховности.
Глад и жеђ за правдом Божијом сведоци су сиромаштва духа; плач је израз смирења, његов глас. Немање плача, засићеност самим собом и наслађивање својим умишљено духовним стањем обличују гордост срца.
Побој се да због испразне и прелашћујуће насладе не наследиш жалост непролазну, коју је Бог обећао онима који су сада презасићени у свом самозадовољству, супротно од воље Божије.
Сујета и деца њена – лажне духовне насладе, које делују у души што није прожета покајањем – стварају илузију смирења. Том илузијом душа замењује истинско смирење. Илузија истине, испунивши свештене одаје душе, самој Истини заграђује све улазе у те одаје.
Авај, душо моја, Богом саздани храме истине! Примивши у себе илузију истине, поклонивши се лажи наместо Истине, постајеш храм пагански!
У том храму стоји идол: мњење смирења. Мњење смирења представља најужаснији вид гордости. Гордост се тешко изгони чак и када је човек свестан да је реч о гордости; али како да је изгони када му се она приказује као смирење?
У томе храму влада жалосна гнусоба опустошења! У томе храму осећа се тамјан кумирослужења, певају се песмопоји којима се весели ад. Тамо помисли и осећања душевна кушају од забрањене хране жртвоване идолима, напијају се вина помешаног са смртоносним отровом. Храм пагански, обиталиште идола и сваке нечистоте, недоступно је не само благодати Божијој, даровима духовним, него и било каквој истинској врлини, било каквој заповести еванђелској.
Лажно смирење до те мере чини човека заслепљеним, да га приморава не само да мисли за себе и да другима пружа наговештаје да је смирен, него и да то отворено говори, да то громогласно проповеда (О угледању, књ. 3, гл. 2).
Сурово нам се изругује лаж када је, будући њоме обманути, држимо за истину.
Благодатно смирење је невидљиво, као што је невидљив дародавац његов Бог. Оно је скривено ћутањем, једноставношћу, искреношћу, неусиљеношћу, слободом.
Лажно смирење увек је праћено измаштаном спољашњошћу: оно се јавно показује,
Лажно смирење воли сцене: њиме оно обмањује и друге и себе. Смирење Христово оденуто је у хаљине и доламу (Јн. 19, 24), ту најједноставнију одећу: заогрнуто том одећом, оно остаје непрепознато и незапажено од људи.
Смирење је залога у срцу, свештено, безимено својство срца, божанствена навика која се неприметно рађа у души од испуњавања заповести еванђелских (Преподобни ава Доротеј, Поука 2).
Дејство смирења може се упоредити са дејством страсти среброљубља. Онај ко је заражен слабошћу вере и љубави према трулежном благу, што га више стиче, постаје све незаситији и грамзивији. Што се више богати, то се већма самом себи чини сиромашнијим и јаднијим. Тако и онај ко је вођен смирењем – што се више богати врлином и духовним даровима, постаје све оскуднији и ништавнији пред сопственим погледом.
То је природно. Када човек још није окусио од највишег добра, тада његово властито добро, оскврњено грехом, представља за њега вредност. А када постане удеоничар божанског, духовног добра, тада његово властито добро, сједињено и измешано са злом, нема за њега никакве вредности.
Убожјаку је драгоцена кеса са бакарним парицама које је дуго сакупљао са трудом и напором. Али када богаташ неочекивано у недра његова изручи мноштво сребрњака, овај ће са презрењем одбацити кесу као бреме које му представља само терет.
Праведни, многострадални Јов, пошто је поднео љута искушења, удостојио се Боговиђења. Тада је у надахнутој молитви казао Богу: “Ушима слушах о Теби, а сада Те око моје види”. Какав је то плод израстао у души праведниковој од Боговиђења? “Зато поричем”, наставља и завршава Јов молитву своју, “и кајем се у праху и пепелу” (Јов 42, 5-6).
Желиш ли да задобијеш смирење? Заповести еванђелске испуњавај: са њима ће се у срце твоје настањивати и његова својина постајати свештено смирење, односно својства Господа нашег Исуса Христа.
Почетак смирења јесте сиромаштво духа; средина његова јесте узрастање у њему, које превазилази сваки ум и познаје мир Христов; крај и савршенство његово јесте љубав Христова.
Смирење се никада не гневи, не угађа људима, не одаје се тузи, ничега се не плаши.
Може ли се тузи предавати онај ко је унапред за себе познао да је достојан сваке патње?
Може ли се невоља устрашити онај ко је унапред себе осудио на патње, ко на њих гледа као на средство свога спасења?
Угодници Божији узљубили су речи благоразумног разбојника који беше распет крај Господа. Они су у патњама својим навикли да говоре: Примамо по својим делима као што смо заслужили; сети нас се, Господе, кад дођеш у Царству Своме (Лк. 33, 41-42; 27, 34). Сваку патњу они дочекују са признањем да су је и заслужили (Преподобни ава Доротеј, Поука 2).
Свештени мир улази у срца њихова са речима смирења! Он приноси чашу духовне утехе и болеснику на одру, и сужњу у тамници, и ономе кога људи прогоне, и ономе који је од демона гоњен.
Чашу утехе рука смирења приноси и ономе који је на крсту разапет; свет му пак може донети једино оцат помешан са жучи (Мт. 27, 34).
Човек смирен није способан да гаји у себи злобу и мржњу: он нема непријатеља. Ако га ко од људи вређа, у томе човеку он види оружје праведног суда, или промисли Божије.
Смирењем испуњен човек свецело се предаје вољи Божијој. Он не живи својим властитим животом, него Богом.
Смиреном је туђе свако уздање у себе, и стога он непрестано иште помоћи Божије, непрестано пребива у молитви.
Плодовита грана приклања се к земљи под теретом мноштва плодова својих. Бесплодна пак грана расте увис, умножавајући своје бесплодне изданке.
Душа богата еванђелским врлинама погружава се у смирење све дубље и дубље, и у дубинама тога мора налази бисере многоцене – дарове Духа.
Гордост је сигуран знак испразности човекове, робовања страстима, знак душе у којој учење Христово није нашло никаквог приступа.
Немој судити о човеку према спољашњости његовој; немој закључивати о њему да је горд или смирен. “Не судите по изгледу”; “по плодовима њиховим познаћете их” (Јн. 7, 24; Мт. 7, 16). Господ је заповедио да се људи познају по ономе што чине, по владању њиховом, по последицама које проистичу из онога што чине.
“Знам гордост твоју и злобу срца твога” (1. Цар. 17, 21), говораше Давиду ближњи његов; али Бог посведочи за Давида: “Обретох Давида слугу Свга, јелејем светим Мојим помазах га” (Пс. 89, 21). Човек не гледа онако како гледа Бог: јер човек погледа на лице, а Бог на срце (1. Цар. 16, 7).
Заслепљене судије често смиреним сматрају лицемера и ниског човекоугодника: он је бездан таштине.
Насупрот томе, те незналице које суде сматрају гордим онога који не тражи похвале и награде људске, и који зато не пузи пред људима, док је он истински слуга Божији; он је осетио славу Божију, која се само смиренима открива, осетио је смрад славе људске, и одвратио од ње и очи, и чуло мириса душе своје.
“Шта значи веровати?” – упитали су једног великог угодника Божијег. Он одговори и рече: “Веровати значи пребивати у смирењу и милости” (Алфабетски патерик. О ави Пимену Великом).
Смирење се узда у Бога, не полаже наду на себе и на људе, и зато је у владању своме једноставно, непосредно, непоколебиво, величанствено. Заслепљени синови света то називају гордошћу. Смирење не цени земаљска блага, не удостојавајући трулежност и пустошност ни пажње, ни погледа. Свештену хладноћу према трулежности и пустошности синови трулежности, слуге пустошности, називају гордошћу.
Постоји свештено поклоњење од смирења, од уважавања ближњег, од уважавања лика Божијег, од уважавања Христа у ближњем свом; и постоји порочно, користољубиво, човекоугодљиво и уједно човекомрзачко, богопротивно и богомрско поклоњење: сатана је молио Богочовека да му ода овакво поклоњење, нудећи му за њега сва царства овога света и славу њихову (Лк. 4, 7).
Колико је и данас оних који узносе овакво поклоњење како би задобили земаљска преимућства! Они којима се овакви поклањају хвале смирење њихово.
Буди пажљив и посматрај: да ли онај који ти се поклања чини то из поштовања према човеку, из осећања љубави и смирења, или његово поклоњење само потхрањује твоју гордост, изнуђујући од тебе некакву привремену корист?
Погледај, великашу земаљски, како пред тобом пузе таштина, ласкање, подлост! Чим достигну циљ свој, оне ће ти се изругивати, и издаће те првом приликом. Милост своју никада немој изливати на ташта човека: јер такав, колико је низак пред оним што је изнад њега, толико је охол, дрзак, нечовечан према онима нижим од себе (Лествица, Слово 22, гл. 22). Таштог човека познаћеш по његовој нарочитој способности ласкања, услужности, лагања, спремности на све што је подло и ниско.
Пилата је увредило Христово ћутање, које му се учинило гордим. “Зар мени не одговараш? Не знаш ли да имам власт да те распнем и власт имам да те пустим?” (Јн. 19, 10). Своје ћутање Господ је објаснио јављањем воље Божије, чији је Пилат био слепо оруђе, премда је мислио да је делање његово независно. Због сопствене гордости Пилат није био способан да разуме да пред њим стоји свесавршено смирење – очовечени Бог.
Узвишена душа, душа испуњена небесним надањем, презиром према трулежним добрима овога света, није способна за ситно угађање људима и клањање њима. Такву душу погрешно називаш гордом, јер она не удовољава захтевима страсти твојих.
Амане, поштуј благословену, богоугодну гордост Мардохејеву! То што је у очима твојим гордост заправо је свето смирење (Књ. о Јестири, гл. 4-7). Аман, Македоњанин, беше љубимац и први велможа Артаксеркса, цара Персијског. Мардохеј, Јудеј, био је један од слугу царевих, али, будући дубоко прожет благочастивошћу, није допуштао себи угађање људима, па није пузио пред оним који само привремено влада. Такво Мардохејево понашање изазва Аманов бес, и он спреми висока вешала да би на њима погубио мрског му човека који се издвајао из свеопштег поклањања. Али услед несталности дела земаљских околности су се измениле, и Аман је био обешен на вешалима које је својевремено био приправио Мардохеју.
Смирење је еванђелско учење, еванђелска врлина, тајанствена сила Христова. Бог се јавио људима обукавши се у смирење, и ко се од људи обуче у смирење, постаје сличан Богу (Св. Исаак Сиријски, Слово 33).
“Ако хоће ко за Мном ићи, нека се одрече себе, и узме крст свој и за Мном иде” (Мт. 16, 24), објављује свето Смирење. Другачије није могуће бити ученик и следбеник Онога Ко се смирио до смрти, до смрти на крсту. Он је сео са десне стране Оца; Он је нови Адам, Родоначалник светог племена изабраних. Вера у Њега уписује међу изабране; изабраност се прима светим смирењем, и бива запечаћена светом љубављу. Амин.
 

О ЉУБАВИ ПРЕМА БЛИЖЊЕМ
 
Шта може бити лепше и слађе од љубави према ближњем?
Љубити значи имати блаженство; мрзети значи пребивати у муци. Сав закон и пророци почивају на љубави према Богу и према ближњем (Мт. 22, 40).
Љубав према ближњем јесте стаза која узводи у љубав према Богу: јер је Христос благоволио да се на тајанствен начин обуче у сваког ближњег нашег, а у Христу Бог (1. Јован.).
Немој мислити, љубљени брате, да је заповест о љубави према ближњем тако блиска палом срцу нашем: заповест је духовна, а нашим срцем овладали су тело и крв; заповест је нова, а срце је наше старо.
Природна љубав наша озлеђена је падом; њу ваља умртвити – то заповеда Христос – и из Еванђеља поцрпсти свету љубав према ближњем, љубав у Христу.
Нови човек мора имати све нове особине; никакво старо својство му не пристаје.
Нема вредност пред Еванђељем љубав од буктања крви и осећаја телесних.
И какву она може имати вредност, ако, када се крв у човеку распали, даје заклетву да ће живот за Господа положити, а после неколико часова, када се крв охлади, куне се да Га не познаје (Мт. 16, 33, 35, 74)?
Еванђеље одбацује љубав која зависи од буктања крви, од осећања телесног срца. Оно поручује: “Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његова и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови” (Мт. 10, 34-36).
Пад је срце потчинио владавини крви, и, посредством крви, владавини онога који свет држи у власти својој. Еванђеље ослобађа срце од те поробљености, од тог насиља, и приводи руководству Духа Светога. Дух Свети учи свештеној љубави према ближњем. Љубав запаљена и одржавана Духом Светим јесте огањ. Тим се огњем гаси огањ природне, телесне љубави, озлеђене греховним падом (Лествица, Слово 15, гл. 3).
“Онај који казује да је могуће поседовати и једну и другу љубав сам себе прелашћује”, казао је Свети Јован Лествичник (Слово 3, гл. 16).
У каквој је палости природа наша! Онај ко је по природи способан да са топлином љуби ближњег дужан је да се приморава на нешто необично – да га воли на онај начин на који то заповеда Еванђеље.
Огњена природна љубав лако се претвара у одвратност, у непомирљиву мржњу (2. Сам. 13, 15). Природна љубав говорила је и бодежом. У каквим се само гнојним ранама налази природна љубав наша! Како је тешка на њој рана пристрашћености!
Срце којим влада пристрашћеност способно је за сваку неправду, за свако безакоње, само да би удовољило болесну љубав своју.
“Лажна су мјерила мрска Господу, а права мјера угодна Му је” (Приче Сол. 11, 1).
Природна љубав пружа ономе кога воли само земаљско; на небеско ни не помишља.
Она војује против Неба и Духа Светога; јер Дух захтева распињање тела. Она војује против Неба и Духа Светога; јер њоме управља дух лукави, дух нечисти и у пропаст строваљени.
Приступимо Еванђељу, љубљени брате, погледајмо се у томе огледалу! Огледајући се у њему, одбацићемо старе хаљине, у које нас је обукао грехопад, украсићемо се хаљинама новим, које нам је Господ уготовио.
Та хаљина нова јесте Христос. “Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте” (Гал. 11, 27). Нове хаљине јесу Дух Свети.
Обући ћете се у силу с висине (Лк. 24, 49), казао је за те хаљине Господ. Хришћани се облаче у особине Христове дејством свеблагога Духа.
Хришћанину је могућно да стекне овакву одећу. “Обуците се у Господа Исуса Христа; и старање за тијело не претварајте у похоте” (Римљ. 13, 14), поручује Апостол.
Најпре, управљајући се по Еванђељу, одсеци непријатељство, злопамтивост, гнев, осуђивање и све што је непосредно супротстављено љубави.
Еванђеље заповеда да се молимо за непријатеље, да благосиљамо оне који нас куну, да чинимо добро онима који нас мрзе, да ближњем отпуштамо све што против нас учини.
Постарај се, ти који желиш да се на Христа угледаш, да све заповести ове уистину испуњаваш.
Није довољно само са задовољством прочитати заповести еванђелске и задивити се високој моралности у њима садржаној. На жалост, многи се задовољавају само тиме.
Када приступиш испуњавању заповести Еванђеља, томе испуњавању жестоко ће се успротивити владари срца твога. Ти су владари: твоје сопствено телесно стање, у коме си потчињен телу и крви, и пали духови, који владају телесним стањем човековим.
Телесно мудровање, његова правда и правда палих духова захтеваће од тебе да не изгубиш част своју и друга пропадљива преимућства, да их заштитиш. Али ти храбро издржи невидљиву борбу, будући вођен Еванђељем, будући вођен Самим Господом.
Жртвуј све ради испуњења заповести еванђелских. Без такве жртве нећеш моћи да их испуњаваш.
Господ је казао ученицима Својим. “Ако хоће ко за Мном ићи, нека се одрече себе” (Мт. 16, 24).
Када је Господ с тобом, надај се победи: Господ не може да не буде победник.
Измоли у Господа победу себи, измоли је постојаном молитвом и плачем. И неочекивано ће дејство благодати доћи у срце твоје: изненада ћеш осетити сладосну опојност духовне љубави према непријатељима.
И још ти предстоји борба! Још ти ваља бити мужанственим! Погледај на објекте љубави твоје: да ли ти се много допадају?
Да ли је срце твоје много привезано за њих? Одреци их се!
Такво одрицање од тебе захтева Господ, законоположник љубави, не да би те лишио љубави и оних које волиш, него да би ти, одбацивши телесну љубав, оскврњену примесом греха, постао способан да примиш љубав духовну, чисту, свету, која је врховно блаженство.
Онај ко је осетио љубав духовну са омразом ће гледати на љубав телесну као на наказно изопачење љубави. Како се одрећи оних објеката љубави који као да су за само срце прирасли? – Кажи за њих Богу: “Они су, Господе, Твоји, а ко сам ја? Немоћно саздање, које никаквог значаја нема”.
“Данас још туђинујем на земљи, могу нечим бити користан онима које волим; сутра ћу можда нестати са лица њеног, и за њих сам – ништа!”
“Хтео-не хтео, долази смрт, наилазе разноразне околности, насилно ме одвајају од оних које сам сматрао својима, и они више нису моји. У самој ствари они и нису били моји; постојао је само некакав однос између мене и њих; заваравајући се тим односом, називао сам их својима, држао их за своје. Да су заиста моји, остали би да ми занавек припадају”. “Саздања припадају једино Саздатељу: Он је њихов Бог и Владика. Твоје, Господе мој, предајем Теби: себи сам их присвајао погрешно и узалудно”.
За њих је сигурније да буду Божији. Бог је вечан, свудаприсутан, свемогућ, безмерно добар. Ономе ко је Његов Он је најсигурнији, најблагонадежнији Помоћник и Покровитељ. Бог даје човеку оно што је Његово: и људи Му постају своји, привремено по телу, занавек по духу, када Бог благоволи да тај дар пружи човеку.
Истинска љубав према ближњем заснована је на вери у Бога: она је у Богу. “Да сви једно буду”, говорио је Спаситељ света Оцу Своме, “као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду” (Јн. 17, 21).
Смирење и привољеност Богу убијају телесну љубав. А то значи: она живи самомњењем и неверовањем. Онима које волиш чини све што им је на корист и све што ти закон допушта; али их вазда поверавај Богу, и слепа, телесна, неразумна љубав постепено ће се претворити у љубав духовну, разумну, свету.
Ако је пак љубав твоја пристрашће противно закону, одбаци је као гнусобу.
Када срце твоје није слободно, то је знак пристрашћености. Када је срце твоје поробљено, то је знак безумне, греховне страсти. Света љубав је чиста, слободна, сва у Богу. Она је дејство Духа Светога, Који делује у срцу по мери очишћења његовог.
Одбацивши непријатељство, одбацивши пристрашћеност, одрекавши се телесне љубави, стекни љубав духовну; “клони се ода зла и чини добро” (Пс. 34, 14).
Одај поштовање ближњем као лику Божијем – поштовање у души твојој, невидљиво другима, видљиво једино савести твојој. Нека делатност твоја буде на тајанствен начин саобразна твоме душевном настројењу.
Одај поштовање ближњем, не разликујући узраст, пол, звање, па ће се постепено у срцу твоме почети рађати света љубав. Узрочник ове свете љубави није тело и крв, нити привлачење осећања, него Бог.
Они који су лишени славе хришћанске нису лишени друге славе, задобијене приликом стварања: они су лик Божији.
И ако лик Божији буде бачен у страшни огањ адски, и тамо сам дужан да га поштујем.
Шта је мени до огња, до ада! Онамо је лик Божији бачен по суду Божијем; моје је да сачувам поштовање према лику Божијем, и да се тиме сачувам од ада. И слепоме, и губавоме, и разумом оскудноме, и дојенчету, и злочинцу, и паганину одај поштовање као лику Божијем. Шта је теби до њихових немоћи и недостатака! Стражи над собом, да ти љубави не недостане.
У Хришћанину одај поштовање Христу, Који је на поуку нашу поручио, и опет ће поручити приликом одлучивања о нашем уделу у вечности: “Кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте” (Мт. 25, 40).
У своме поступању са ближњима држи на уму те речи из Еванђења, и постаћеш миљеник љубави према ближњем. Миљеник љубави према ближњем кроз њу улази у љубав према Богу.
Али ако мислиш да љубиш Бога, а у срцу твоме живо је непријатно расположење ма и према једном човеку, знај да си у жалосној самообмани. “Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је”, казује Свети Јован Богослов. “Ову заповијест имамо од Њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега” (1. Јован. 4, 20-21).
Јављање духовне љубави према ближњем знак је обновљења душе Духом Светим. “Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу”, поручује опет Свети Јован Богослов, “јер ко не љуби брата својега остаје у смрти” (1. Јован. 3, 14).
Савршенство Хришћанства је у савршеној љубави према ближњем. Савршена љубав према ближњем састоји се у савршеној љубави према Богу, за коју нема савршенства, за коју нема краја у узрастању. Узрастање у љубави према Богу је бесконачно: јер љубав је бесконачни Бог (1. Јован. 4, 16). Љубав према ближњем је темељ у здању љубави. Љубљени брате! Иди да у себи откријеш духовну љубав према ближњем; ушавши у њу, ући ћеш у љубав према Богу, кроз капију васкрсења, кроз двери Царства небеског. Амин.
 

О ЉУБАВИ ПРЕМА БОГУ
 
Љуби Бога онако како је Он заповедио да Га љубимо, а не онако како самообманути фантазери мисле да Га љубе.
Не измишљај себи усхићења, не усковитлавај нерве своје, не распаљуј се пламеном вештаственим, пламеном крви твоје. Жртва благопријатна Богу јесте смирење срца, скрушеност духа. Бог се са гневом одвраћа од жртве која се приноси са уздањем у себе, са гордим мишљењем о себи, па макар то била жртва паљеница.
Гордост усковитлава нерве, распаљује крв, буди склоност маштаријама, оживљује палост; смирење пак успокојава нерве, укроћује киптање крви, уништава маштарије, умртвљава палост, оживљава живот у Христу Исусу.
“Послушност је пред Господом боља од жртве, и покорност је боља од претилине овнујске”, говорио је Пророк цару Израиљском који се био усудио да Богу принесе жртву криву (1. Сам. 15, 22): желиш ли да Богу принесеш жртву љубави, немој то чинити својевољно, по непромишљеној тежњи својој, него са смирењем, у оно време и на оном месту када је и где је Господ заповедио.
Духовно место на коме је једино заповеђено приносити жртве духовне јесте смирење (Алфабетни патерик. Казивање Преподобног Пимена Великог).
Господ је сигурним и тачним обележјима означио оне који Га љубе и оне што немају љубави к Њему. “Ако Ме неко љуби, ријеч Моју држаће. Ко Ме не љуби, ријечи Моје не држи” (Јн. 14, 23-24).
Желиш ли да се научиш љубави Божијој? Уклањај се од сваког дела, сваке речи, помисли, осећаја које Еванђеље забрањује. Мржњом својом према греху, толико мрском Свесветоме Богу, покажи и докажи љубав своју према Богу. Сагрешења у која ти се деси да паднеш по немоћи својој без оклевања исцељуј покајањем. Али боље настој да строгим стражењем над собом не допушташ себи ни таква сагрешења.
Желиш ли да се научиш љубави Божијој? Брижљиво изучавај у Еванђељу заповести Господње и настој да их испуњаваш на делу, труди се да еванђелске врлине претвориш у навике, у своје особине. Ономе ко љуби својствено је да савршено испуњава вољу онога кога љуби.
“Љубим заповијести Твоје већма него злато и драго камење. Тога ради заповијести Твоје држим да су вјерне, на сваки пут лажни мрзим” (Пс. 129, 127-128), казује Пророк. Овакво је владање неопходно за очување верности Богу. Верност је неизоставни услов љубави. Без тога услова љубав се раскида.
Сталним уклањањем од зла и испуњавањем еванђелских врлина – у чему се састоји целокупно еванђелско наравствено учење – достижемо у љубав Божију. То је уједно и средство путем кога пребивамо у љубави према Богу: “Ако заповијести Моје одржите остаћете у љубави Мојој” (Јн. 15, 10), каза Спаситељ.
Савршенство љубави састоји се у сједињењу са Богом; напредак у љубави везан је за недокучиву духовну утеху, насладу и просвећење. Али у почетку подвига ученик љубави дужан је да издржи жестоку борбу са самим собом, са дубоко озлеђеном природом својом: зло, које је греховним падом постало прирођено јестаству, постало је за њега закон, који војује и подбуњује против Закона Божијег, против закона свете љубави.
Љубав према Богу темељи се на љубави према ближњем. Када се у теби избрише злопамтивост, тада си близак љубави. Када срце твоје буде осењено светим, благодатним миром према читавом човечанству, тада си крај самих двери љубави.
Али те двери отвара једино Дух Свети. Љубав према Богу јесте дар Божији у човеку који је себе припремио за примање тога дара чистотом срца, ума и тела свог. Мера тога дара саобразна је степену припреме: јер је Бог и у милости Својој праведни судија.
Љубав према Богу потпуно је духовна: “Што је рођено од Духа, дух је” (Јн. 3, 6).
“Што је рођено од тијела, тијело је” (Јн. 3, 9): телесна љубав, као она која се рађа телом и крвљу, има вештаствена, пропадљива својства. Она је непостојана, изменљива: огањ њен у потпуности зависи од вештаства.
Чујући речи Писма да је Бог наш огањ (Јевр. 12, 29), да је љубав огањ, и осећајући у себи огањ природне љубави, немој мислити да су та два огња истоветна. Не! Та два огња непријатељи су један другоме и гасе се један другим (Лествица. Слово 3 и Слово 15). “Служимо угодно Богу са поштовањем и страхом. Јер је Бог наш огањ који спаљује” (Јевр. 12, 28-29).
Природна љубав, пала љубав, распаљује крв човекову, усковитлава нерве његове, буди склоност маштаријама; љубав која је света хлади крв, успокојава и душу и тело, нагони унутарњег човека на молитвено ћутање, погружава га у опијеност смирењем и слашћу духовном.
Многи подвижници су, прихвативши природну љубав за духовну, распалили крв своју и разбуктали маштарије. Стање распаљености веома лако прелази у стање помаме. Оне који се налазе у стању распаљености и помаме многи су сматрали испуњенима благодаћу и светошћу, док су они били несрећне жртве самообмане.
Много је таквих подвижника било у Западној цркви од онога доба када је упала у папизам, у коме се човеку богохулно приписују божанска својства и у коме се човеку одаје поклоњење које припада и доликује Богу Јединоме; ти су подвижници у стању распаљености написали мноштво књига у којима су помамно самопрелашћивање представљали као љубав божанску, и у којима је њихова растројена уобразиља стварала мноштво виђења што су годила самољубљу и гордости њиховој.
Сине Цркве од Истока! Уклони се од читања таквих књига, уклони се од идења за поукама самопрелашћених!
Руководећи се Еванђељем и Светим Оцима истините Цркве, са смирењем усходи ка духовној висини љубави Божије посредством чињења заповести Христових.
Знај засигурно да је љубав према Богу највећи дар Духа Светога, а човек се једино чистотом и смирењем може припремити за примање тога великог дара, којим се мењају и ум, и срце, и тело. Залудан је труд, бескористан и штетан, када иштемо да у себи пре времена откријемо узвишене духовне дарове: милостиви Господ подаје их у своје време постојаним, трпељивим, смиреним испуњавањем заповести еванђелских. Амин.
 

МРЕЖЕ ОНОГА КОЈИ СВЕТ ДРЖИ У ВЛАСТИ СВОЈОЈ
 
Под знамењем светога крста водим вас, браћо, да вам духовно виђење откријем. Нека нас у овоме управља велики међу угодницима Божијим Антоније, пустиножитељ Египатски. Он је једном приликом, по дејству откривења Божијег, угледао мреже ђаволске, по читавом свету раширене ради ловљења људи у погибао. Видевши неизбројиво мноштво тих мрежа, он са плачем упита Господа: “Господе! Та ко може мимоићи мреже ове и стећи спасење?” (Скитски патерик. – Преподобни ава Доротеј, Поука 2).
Погружавам се замишљено у разматрање мрежа ђаволских. Оне су распрострте и изван човека, и у унутрашњости бића његовог. Једна је мрежа примакнута другој; понегде су мреже постављене у неколико редова; на другим местима има широких отвора, али кроз које се опет долази до многобројних набора мрежа, од којих се избављење чини већ немогућим. Гледајући на те мреже пуне замки, горко ридам! И нехотице понавља се у мени питање блаженог пустиножитеља: “Господе! Па ко се може избавити од тих мрежа?”
Мреже за ум мој распрострте су у различитим књигама које себе називају светлошћу, али које садрже учења таме и које су написане под отвореним или прикривеним утицајем мрачног и свезлобног владара овога света; њихово је извориште разум озлеђен грехопадом “обманом људском, и лукавством ради довођења у заблуду” (Ефес, 4, 14), по речима Апостола, од писаца који се “узалуд надимају тјелесним умом својим” (Кол. 2, 18). Ближњи мој, у љубави према коме сам дужан тражити спасења, постаје за мене мрежа што ме лови у погибао када је ум његов уловљен мрежама лажних и прелашћујућих учења и мудровања. Мој властити ум носи на себи печат палости, застрт је покривалом мрака, затрован отровом лажи: он сам, прелашћиван од владара овога света, шири мреже себи. Још у рају он је неразумно и неопрезно тежио да стекне знање по њега погубно и убиствено. Након пада постао је још неразумнији и брзоплетији: дрско се опија чашом отровног знања, и тиме коначно у себи уништава укус и жељу за божанском чашом спасоносног знања. Колико је само мрежа пред срцем мојим! Видим грубе и танане мреже; које да назовем опаснијим и страшнијим? У недоумици сам. Ловац је вешт; ко успе да умакне грубим мрежама, уловиће га у оне танке. Крај лова је, међутим, у оба случаја исти: погибао. А мреже су на све могуће начине прикривене, веома вешто. Палост је заоденута у све врсте ликовања; човекоугађање, лицемерје, сујета – у све видове врлине. Обмана и мрачна преласт прикривене су маском духовног, небеског. Душевна, често порочна, љубав прикривена је спољашњошћу свете љубави; лажна, измаштана сласт приказује се као духовна наслада. Владар света настоји свим средствима да човека задржи у његовој палој природи: и без грубих греховних падова то је довољно да човека учини туђим Богу. Груби греховни падови у потпуности ће, по тачним прорачунима ловца, бити замењени гордим мишљењем о себи хришћанина који се задовољава врлинама пале природе и који се приклонио самообмани, чиме се отуђио од Христа.
Колико је само мрежа за тело! И каква је мрежа оно само! Како тек њих користи владар овога света! Посредством тела, снисходећи његовим понижавајућим наклоностима и жељама, приближавамо се подобију (прилици) стоке бесловесне. О, какве провалије! Каквог удаљавања, каквог падања са висине прилике Божије! У ту дубоку, од Бога страшно удаљену провалију строваљујемо се када се одајемо грубим телесним насладама, које, према њиховој греховној тежини, називамо падовима. Али ни мање грубе плотске насладе нису мање погубне. Ради њих се напушта старање о души, заборавља се Бог, небо, вечност, назначење човеково. Владар овога света настоји да нас посредством телесних наслада држи у непрестаном немару и помрачености. Преко чула, тих врата што уводе у душу, посредством којих она општи са спољним светом, он непрестано у њу уводи чулну насладу и од ње неодвојив грех и поробљеност. На гласовитим концертима громогласно се разлеже музика која изражава и постиче најразличитије страсти; те су страсти приказане на позорницама земаљским, усковитлане на весељима земаљским; човек се на све могућне начине доводи до наслађивања злом које га је погубило. У својој опијености њиме он заборавља божанско добро што га спасава и Крв Богочовекову којом смо искупљени.
Ето овлаш урађене скице мрежа које је владалац овога света раширио како би ловио хришћане. Скица је тек овлаш насликана, али мало је вероватно да није у вама, браћо, с правом изазвала ужас, и тешко да се у душама вашим није родило питање: “Ко онда може избећи овакве мреже?” Језива слика, међутим, још није завршена. Кичица моја добија нове и нове подстреке за живописање.
Шта казује реч Божија? Она обзнањује предсказање које се на наше очи испуњује, предсказање да ће у последња времена, због умножења безакоња, охладнети љубав многих (Мт. 24, 12). Истинита реч Божија, стаменија од неба и земље, објављује нам умножење у последња времена мрежа ђаволских и умножење броја оних који ће у тим мрежама пропасти.
Тако је! Посматрам овај свет и видим: мреже ђаволске умножише се, у поређењу са временима ране Цркве Христове, умножише се бесконачно. Умножише се књиге у којима су садржана лажна учења; умножише се умови лажним учењима испуњени, који их другима преносе; умањио се до крајњих граница број следбеника свете Истине; порасло је поштовање према приридним врлинама, приступачним и Јудејима, и незнабошцима; појавило се уважавање чисто паганских врлина, противних и самој природи, која на њих погледа као на зло; ослабиле су представе о врлинама хришћанским, да и не говорим колико је ослабило, чак и нестало, испуњавање њихово на делу; узнапредовало је живљење вештаствено; нестаје живљења духовног; на насладе и бриге телесне одлази све време; нема се када ни помислити на Бога. И све се то претвара у обавезу, у закон. Од умножења безакоња охладнеће љубав многих, и оних који би се задржали у љубави према Богу када зло не би било толико свеопштег карактера, када се мреже ђаволске не би умножиле до такве безбројности.
Основана је била туга блаженог Антонија. Утолико је основанија туга хришћанина данашњег времена при погледу на мреже ђаволске; основано је питање ридањем пропраћено: “Господе! Ко од људи може мимоићи мреже ове и задобити спасење?”
На питање преподобног пустиножитеља уследио је од Господа одговор: “Смиреноумље ће мимоићи те мреже, и оне га се не могу ни дотаћи”.
Божанствени одговор! Како он од срца удаљава сваку сумњу, и у мало речи приказује сигуран начин победе над противником нашим, начин раскидања, уништавања густо испреплетених замки његових, које је устројио захваљујући своме дугогодишњем и многозлобном искуству.
Оградимо смирењем ум свој, не допуштајући му да се неразумно, брзоплето устремљује стицању знања, ма колико новина њихова и важност назива њихових привлачиле знатижељу нашу. Сачувајмо га од искушења лажних учења, прикривених именом и маском учења хришћанскога. Смиримо га на послушност Цркви, кажњавајући сваку помисао што устаје против разума Христова (2. Кор. 10, 5), разума Цркве. У почетку је тегобан уму тесни пут послушности Цркви; али он изводи на широко поље и слободу разума духовног, пред којим нестају све тобожње нелогичности што их телесни и душевни разум налази у прецизном покоравању Цркви. Не допустимо му да о духовним стварима чита друга штива осим књига написаних од писаца из Цркве истините, за које је и сама Црква посведочила да су органи Духа Светога. Онај ко чита свете писце неприметно постаје заједничар Духа Светога Који обитава у њима и говори кроз њих; читалац списатеља јеретичких, макар они својим већем јеретичким и били одликовани називом светих, постају заједничари лукавог духа преласти (Свети Петар Дамаскин. Добротољубље. О расуђивању): због непослушања Цркви, у чему је гордост, он упада у замке владара овога света.
Како поступити са срцем? – накалемимо на ту дивљу маслину гранчицу од плодне маслине, накалемимо на њу одлике Христове, научимо га смирењу еванђелском, насилно га приморавајмо да прихвати вољу Еванђеља. Угледавши његово размимоилажење са Еванђељем, непрестано противречење, непокорност Еванђељу, сагледајмо у томе противљењу, као у огледалу, палост нашу. Сагледавши палост нашу, заплачимо због ње пред Господом, Саздатељем и Искупитељем нашим, ожалостимо се спасоносном тугом; у тој тузи пребивајмо докле не угледамо спасење наше. “Срце скрушено и смерно Бог неће одбацити” (Пс. 51, 19) предавши га непријатељу да му постане улов. Бог је Саздатељ наш и Владика: Он је кадар обновити срце наше. Срце које Му неотступно вапије плачем и молитвом претвориће од грехољубивог у богољубиво и свето. Чувајмо телесна чула наша, не пуштајући кроз њих грех у клет душевну. Обуздајмо знатижељно око и знатижељно ухо своје; чврсту узду ставимо на мали уд тела нашег, али који изазива силне потресе – на језик наш; смиримо бесловесна стремљења тела уздржањем, бдењем, трудовима, честим сећањем на смрт, пажљивом и постојаном молитвом.
О, како су краткотрајне телесне насладе! Каквим се смрадом оне завршавају! Насупрот томе, тело ограђено уздржањем и чувањем чула, сузама покајања умивено, честим молитвама освештано, на тајанствен начин у храму Духа Светога, Који све нападаје непријатељске на човека осујећује.
“Смиреноумље ће мимоићи све мреже ђаволске, и оне га се не могу ни дотаћи”. Амин.
 

ВИЂЕЊЕ СВОГА ГРЕХА
 
Наступиће оно страшно време, доћи ће онај страшни час у који ће сви греси моји предстати у свој наготи својој пред Богом – Судијом, пред Ангелима Његовим, пред читавим човечанством. Ужасом се испуњавам, предосећајући стање моје душе у томе језивом часу. Под утиском живог и снажног предосећања, са трепетом хитам да се погрузим у разматрање самога себе, хитам да у књизи савести моје проверим онамо унета сагрешења моја учињена делом, речју, помишљу.
Књиге које одавно нису биле читане, које су дуго стајале у ормарима, пуне се прашином, разједају их мољци. Онај ко узме у руке такву књигу наићи ће на велике тешкоће при њеном читању. Таква је и моја савест. Пошто одавно није била прегледана, веома сам је тешко отворио. А пошто сам то учинио, не налазим у њој очекивано задовољење. Само крупни греси виде се у њој прилично јасно; ситна слова, којих је велико мноштво, скоро су сасвим избледела, и сада се не може разабрати шта су означавала.
Бог, једино Бог може избледелим словима вратити боју и очистити човека од зле савести (Јевр. 10, 22). Једино Бог може подарити човеку виђење греха његових и виђење греха његовог – његове палости, у којој је корен, семе, клица, укупност свих сагрешења људских.
Призвавши на помоћ милост и силу Божију, призвавши их на помоћ најтоплијом молитвом, сједињеном са благоразумним постом, са плачем и ридањем срца, поново отварам књигу савести, изнова се загледам у количину и каквоћу грехова својих; желим да видим какви су плодови сагрешења што их учиних?
Видим: “Безакоња моја изађоше врх главе моје, као тешко бреме отежаше ми, има их више него косе на глави мојој” (Пс. 39, 5; 40, 12). Каква је последица ове греховности? “Стигоше ме неправде моје, да не могу гледати; срце ме моје остави” (Пс. 40, 12). Последица греховног живота јесте слепило ума, озлојеђеност, неосетљивост срца. Ум окорелог грешника не види ни добро, ни зло; срце његово губи способност за духовне осете. Уколико се, пошто напусти греховни живот, такав човек обрати на пут благочастивих подвига, срце његово, као да је туђе, неће саосећати његовом стремљењу ка Богу. Када се дејством благодати Божије подвижнику открије мноштво сагрешења његових, тада није могућно да он не доспе у стање крајње недоумице, да се не погрузи у најдубљу тугу. “Срце моје јако куца, остави ме снага моја, и вид очију мојих, ни њега ми нема; јер сам изнутра пун огња”, то јест, делатност је моја пуна спотицања због навике на грех, која насилно одвлачи у нова сагрешења; “усмрдјеше се и загнојише се ране моје од безумља мојега”, односно, греховне су страсти са мном остариле и стражно ме озледиле услед непажљивог живљења мога; “и нема здрава мјеста на тијелу моме”, што значи: нема исцељења искључиво посредством мојих властитих напора читавом бићу моме, које је побеђено и заражено грехом (Пс. 38, 10, 7, 5, 7).
Свешћу о гресима мојим, покајањем због њих, исповедањем њиховим, жаљењем због њих, сво мноштво њихово препуштам пучини милосрђа Божијег. А како бих се за убудуће припазио од греха, загледаћу се, погрузивши се у осами у себе самога, како противу мене делује грех, како ми он приступа, шта ми казује.
Прилази ми као лопов; прикривено је лице његово; речи су му блаже од уља (Пс. 55, 21); казује ми лаж, нуди безакоње. Отров је у устима његовим; језик му је жалац смртоносни.
“Наслади се!”, шапуће ми тихо и ласкаво. “Зашто би ти била забрањена наслада? Наслади се! Какав је у томе грех?” – и нуди ми, злочинац, да нарушавам заповести Свесветога Господа.
Не би требало обраћати никакву пажњу на речи његове; знам ја да је он лупеж и убица. Али ме некаква непојмљива слабост, слабост воље, побеђује. Обраћам пажњу на речи греха, погледам на забрањени плод. Узалуд ме савест опомиње да је кушање од тога плода уједно и кушање од смрти.
Ако нема забрањеног плода пред очима мојим, он ми се изненада приказује у уобразиљи мојој, живописно, као да је насликан руком очаравања.
Осећања срца привлачи саблажњива слика, налик на блудницу. Спољашњост је њена очаравајућа; из ње све одише саблазнима; заогрнута је у многоцено, раскошно рухо; смртоносно дејство њено брижљиво је прикривено. Грех тражи жртву од срца, када ту жртву не може принети тело, услед одсуства самог предмета.
Грех у мени делује греховном мишљу, греховним осећајем, осећајем срца и осећајем тела; делује преко телесних чула, делује кроз уобразиљу.
До каквог ме закључка доводи овакво гледање на себе? До закључка да у мени, у читавом бићу моме, живи озлеђеност греховна, која саосећа са грехом што ме напада споља и потпомаже га. Сличан сам сужњу окованом тешким ланцима: свако коме се то дозволи хвата тога сужња и повлачи га куд му се прохте, јер сужањ, будући да је окован ланцима, није кадар да се одупре.
Грех је, некада давно, продро и до вишњег раја. Онде је праоце моје понудио да окушају од забрањеног плода. Онде их је преластио; онде је прелашћене вечном смрћу погубио. И мени, потомку њиховом, непрестано понавља ту исту понуду; и мене, потомка њиховог, непрестано настоји да преласти и погуби.
Адам и Ева одмах након сагрешења беху прогнани из раја и строваљени у земљу жалости (1. Мојс. 3, 23-24); ја се родих у тој земљи плача и невоље! Али то ме не оправдава; овамо ми је рај донео Искупитељ и усадио га у срце моје. Грехом сам изагнао рај из срца свога. Сада је тамо мешавина добра и зла, тамо је љута борба добра са злом, тамо је судар безбројних страсти, тамо је мука, предокушај вечне муке адске.
У себи видим доказ да сам син Адамов: чувам његову наклоњеност злу, пристајем на предлоге преластитеља, премда знам засигурно да ми се нуди обмана и да ми се припрема убиство.
Узалуд бих окривљавао праоце за грех који су на мене пренели: Искупитељ ме је ослободио из ропства греховног, и сада већ у грехе не упадам насилно, него хотимично.
Праоци су у рају једанпут преступили једну заповест Божију, а ја, налазећи се у крилу Цркве Христове, непрестано нарушавам све божанске заповести Христа, Бога и Спаса мога.
Деси се да се душа моја усковитла гневом и злопамтивошћу. У уобразиљи мојој сјакти се сабља над главом непријатеља и срце се опија задовољеном осветом чија је слика створена у машти. Или замислим свуда расуте гомиле злата! Одмах потом ничу слике велелепних палата, вртова, свих предмета раскоши, сладострашћа, гордости који се златом задобијају, и ради којих се грехољубиви човек клања томе идолу – средству остваривања свих пропадљивих жеља. Или се прелашћујем почастима и влашћу! Устављам се и идем за маштаријама о управљању људима и земљама, о пружању њима пропадљивих добара, а себи пропадљиве славе. Или, замишљам да, као пред рођеним очима, видим столове са јестивима која се пуше и тако дивно миришу! Смешно и истовремено жалосно наслађујем се преластима које ми се указују. Или изненада угледам себе као праведника, или, тачније речено, срце се моје испуњава лицемерјем, упиње се да присвоји за себе праведност, ласка само себи, стара се за похвале људске, како да их привуче себи!
Страсти се, такмичећи се међу собом, боре за мене, непрестано ме преотимају једна од друге, ковитлају ме, онеспокојавају.
И не видим своје жалосно стање! На уму моме је непрозирна завеса мрака; на срцу ми је тешки камен неосетљивости.
Хоће ли доћи к себи ум мој, хоће ли зажелети да се управи ка добру? Противи му се срце, које је навикло на насладе греховне, противи му се тело моје, које је стекло пожуде животињске. Изгубила се у мени чак и представа да је тело моје, будући да је за вечност створено, способно за жеље и покрете божанске, да су животињска стремљења његова недуг унет у тело падом греховним.
Различити делови мога бића – ум, срце и тело – расечени су, разједињени, делују несагласно, противе се један другом; у тренутном, богопротивном сагласју делују само онда када служе греху.
Такво је моје стање! Оно је смрт душе за живота тела. Али ја сам задовољан својим стањем! Задовољан сам – не из разлога смирења, него због слепила мога, због озлојеђености моје. Душа не осећа своју умртвљеност, као што је не осећа ни тело, од душе разлучено смрћу.
Када бих осећао умртвљеност моју, пребивао бих у непрестаном покајању! Када бих осећао умртвљеност моју, старао бих се за васкрсење!
Сав сам заокупљен бригама овога света, слабо ме брине патња моје душе. Строго осуђујем и најмања сагрешења ближњих мојих; а сам сам препун греха, заслепљен сам њиме, претворен у окамењени стуб попут жене Лотове, нисам способан ни за какав двиг духовни.
Нисам наследио покајање, јер још не видим грех свој. Грех свој не видим из разлога што још греху служим. Не може угледати грех свој онај који се грехом наслађује, онај који себи допушта да од њега куша, макар и само помислима и саосећањем срца.
Грех свој може угледати само онај ко се одлучном вољом одрекао сваког пријатељевања са грехом, ко бодро стражи на капијама дома свога са исуканим мачем речи Божије, ко тим мачем одбацује и сече сваки грех, у коме год облику да му се приближи.
Ко саврши велико дело – успостави непријатељство према греху, насилно уклонивши од њега ум, срце и тело, томе ће Бог подати велики дар – виђење греха свога.
Благо души која је угледала грех што се у њој гнезди! Благо души која је у себи угледала пад праотаца, старост старога Адама! Такво виђење греха свога јесте духовно виђење, виђење ума, исцељеног од слепила благодаћу Божијом. Света Црква од Истока учи да се са постом и преклањањем колена измољава у Бога виђење греха свога.
Благо души која се непрестано поучава у Закону Божијем! У њему она може угледати слику и лепоту Новога Човека, и по њима сагледати и исправити недостатке своје.
Благо души која је купила поље покајања умртвљивањем себе за греховне подухвате! На томе пољу наћи ће бесцен-благо спасења.
Ако си стекао поље покајања, бризни у детињи плач пред Богом. Немој молити, уколико можеш да у Бога ништа не молиш; одбацивши себе, предај се вољи Његовој.
Схвати, осети да си ти саздање, а Бог је Саздатељ. Приволи се без размишљања вољи Саздатељевој, принеси му само детињи плач, принеси му срце испуњено ћутањем, спремно да следи вољу Његову и носи на себи печат воље Његове.
Ако због неопитности твоје ниси у стању да се погрузиш у молитвено ћутање и плач пред Богом, изговори пред Њим смирену молитву, молитву за опроштај грехова и исцељење од страсти греховних, тих страшних наравствених недуга који настају од хотимичних сагрешења што се понављају дуже време.
Благо души која је схватила да је потпуно недостојна Бога, која је себе осудила као свејадну и грешну! Она је на путу спасења; у њој нема самопрелашћења.
Насупрот томе, онај ко сматра да је спреман да прими благодат, ко сматра да је достојан Бога, ко очекује и моли се за тајанствени долазак Његов, говорећи да је спреман да прихвати, чује и види Господа, обмањује себе и ласка себи; тај је достигао високу стену гордости, са које се пада у мрачни бездан погибли (Свети Исаак Сиријски, Слово 55). Тамо се строваљују сви који су се погордили спрам Бога, сви који се усуђују да бестидно себе држе за достојне Бога, и да из тога самомњења и самопрелашћености Богу казују: Говори, Господе, чује слуга Твој!
Пророк Самуило, док још бејаше дете, почу Господа где га зове; не мислећи да је достојан разговора са Господом, он оде своме престарелом учитељу, иштући у њега поуке како би се имао владати. И други пут зачу Самуило исти тај глас где га призива, и опет отиде к учитељу. А учитељ разумеде да је глас који га призива био глас Божији, те заповеди детету да, када опет зачује слично призивање, одговори: “Говори, Господе, чује слуга Твој!” (1. Сам. 3, 1-9).
Исто ово усуђује се да говори сладострасни и надмени фантазер, кога нико не призива, него је опијен таштим мњењем, те у себи измишља гласове и утехе, и њима ласка надменом срцу своме, њима обмањује себе и лаковерне следбенике своје. У већ поменутом делу западног писца (Томе Кемпијског), књига трећа, глава друга (Москва, 1834) распаљеност, самомњење и самопрелашћеност тако су упечатљиво и живописно приказани да сматрамо како неће бити наодмет да пажњи читалаца предочимо и сам текст: “Говори, Господе, чује слуга Твој. Ја сам слуга Твој; уразуми ме и познаћу откривења Твоја. Привиј срце моје к откривењима Својим; нека падну као блага роса на њега. Народ Израиљев говораше некад Мојсију: Говори нам ти, и слушаћемо; а нека нам не говори Бог, да не помремо. Моја молитва није таква, Господе; напротив, ја Те преклињем покорном молбом, као пророк Самуило, говорећи: Говори, Господе, чује слуга Твој. Нека ми не говори ни Мојсије нити који други пророк: него ми говори Ти, Господе, Боже мој, Ти Који си светлост свих пророка, и дух који их је надахњивао. Ти можеш Сам, без њих, прожети душу моју Својом истином; а без Тебе они ништа не би могли. Они могу изговарати речи, али им не могу дати духа. Њихов говор је прекрасан; али ако Ти ћутиш, неће загрејати срце. Они разлажу; али Ти откриваш смисао. Они објашњавају тајну; али Ти ломиш печат који је скрива. Они објављују Твоје заповести; али Ти помажеш да се оне врше. Они показују пут; али Ти дајеш снаге да се по њему ходи. Они делају само споља; али Ти расветљујеш и поучаваш срца. Они заливају; али Ти дајеш плодност. Њихове речи звоне у ушима; али нам Ти дајеш да разумемо шта говоре. Зато нека ми не говори Мојсије, него Ти, Господе Боже мој, вечна истино! Говори ми, јер се бојим да не умрем, и да не слушам без користи, ако, обавештен само споља, нисам побожан у души; јер се бојим да не нађем своју осуду у Твојој речи, ако је чујем а не извршим, познам а не узљубим, поверујем а не покорим јој се. Говори, Господе, чује слуга Твој: Ти имаш ријечи вјечнога живота”. Дрскост овог раскошног красноречја и празнословља на душу, васпитану учењем Православне Цркве, наводи ужас и дубоку тугу. Ту нема покајања! Нема скрушености духа! Ту је апсолутно све стремљење према што ближем и што тешњем сједињењу са Богом. Такво је и уопште настројење западних аутора у области аскетике. Један од њих, изражавајући своје неправилно поимање достојанства Мајке Божије, своје егзалтирано крсноречје завршава на следећи начин: “Бацимо се, дакле, у загрљај Мајке Божије!”. Ово је расположење супротно настројењу које чедима својим преноси света Источна Црква. “Када не бисмо имали свете молитвенике Твоје”, казује она у једноме од песмопоја својих, “и доброту Твоју што нас милује, како бисмо смели, Спасе, Тебе певати, када Те непрестано Ангели славослове” (Тропар на Великом повечерју). У другом песмопоју она поручује. “Усрдно притекнимо сада к Богородици ми грешни и смирени, и припаднимо покајнички вапијући из дубине душе: Владичице, помози, сажаливши се на нас; похитај, пропадамо од мноштва сагрешења; не отпусти Твоје слуге празне, јер Тебе имамо као једину наду” (Молбени канон Пресветој Богородици). Стање самопрелашћености и демонске преласти непојмљиво је онима који нису васпитани духовним подвигом по предању Православне Цркве: такви ово жалосно стање држе за апсолутно правилно и благодатно. Онај који се потрудио да са латинског преведе на руски “О угледању”, на крају књиге дао је своје поуке читаоцима. Указујући на 2. поглавље 3. књиге, тај живописни приказ самопрелашћености и самомњења, он саветује да се пре сваког благочастивог читања читалац доводи у стање приказано у томе поглављу. Очигледно је да се таквим настројењем пружа слобода да се Свето Писмо тумачи произвољно и укида обавеза да се следи тумачење дато од Светих Отаца и прихваћено од Цркве. То је догмат протестантизма. Сине Цркве од Истока, једине свете и истините! У своме невидљивом подвигу руководи се поукама Светих Отаца Цркве твоје: они заповедају да се одвраћамо од сваког гласа, од сваког виђења изван и унутар бића нашег, пре но што се обновимо очигледним дејством Духа Светога, као од сигурног повода за самопрелашћивање (Преподобни Григорије Синаит, О преласти и остало. Добротољубље, део I. Свети Калист и Игњатије Ксантопули, гл. 73. Добротољубље, део II).
Ум чувај без виђења; одгони све маштарије и мњења што му се приближавају, којима је пад заменио истину. Обучен у покајање, са страхом и трепетом предстој пред Богом Свемогућим, Који је кадар очистити грехе твоје и обновити те Пресветим Духом Својим. Када дође Дух Истине, увешће те у сву истину (Јн. 16, 13).
Осећање плача и покајања једино је потребно души која је Господу приступила са намером да од Њега стекне опроштај грехова својих. То је онај добри део! Ако си њега изабрао, нека се не одузме од тебе! То благо немој заменити неким пустошним, лажним, насилним, тобоже благодатним осећајима, немој себе стровалити у погибао ласкањем себи.
“Ако су неки од Отаца”, казује Преподобни Исаак Сиријски, “написали да постоји чистота душе, да постоји здравље душе, бестрашће, виђење душе – нису то написали да бисмо их тражили пре времена и са ишчекивањем. У Писму се казује: “Царство Божије неће доћи на видљив начин” (Лк. 17, 20). Они у којима је живо ишчекивање задобили су гордост и пад… Тражење високих дарова Божијих са ишчекивањем Црква Божија је одбацила. То није обележје љубави према Богу; то је недуг душе” (Свети Исаак Сиријски, Слово 55).
Сви Свети сматрали су себе недостојнима Бога: тиме су пројавили своју достојност, која се састоји у смирењу (Свети Исаак Сиријски, Слово 36).
Сви самопрелашћени сматрали су себе достојнима Бога: тиме су пројавили гордост која је обузела душе њихове и преласт демонску. Неки од њих прихватили су демоне који су им се јавили у обличју ангела и кренули за њима; другима су се демони приказивали у своме правом обличју, градећи се да су побеђени молитвом њиховом, чиме су их уводили у високоумље; неки су распаљивали своју уобразиљу, разбуктавали крв, у себи изазивали усковитланост нерава, прихватали то као благодатну насладу и пали у самопрелашћеност, у потпуно омрачење, уврстивши се духом својим међу духове одбачене.
Ако имаш потребу да разговараш са самим собом, немој приносити себи ласкање, него самоукоравање.
У нашем стању палости корисни су нам горки лекови. Они који ласкају себи већ су примили на земљи плату своју – своје самопрелашћење, похвалу и љубав света, који је непријатељ Божији; и у вечности немају се чему надати изузев осуди.
“Грех је мој стално преда мном” (Пс. 51, 5), казује за себе Свети Давид: грех његов био је предмет непрестаног његовог сагледавања. “Признајем кривицу своју, и тужим ради гријеха својега” (Пс. 38, 18).
Свети Давид упражњавао је самоосуђивање, обличавање греха свога када му је грех већ био опроштен, и када му је дар Духа Светога већ био враћен. И то није све: обличио је грех свој, исповедио га да чује сва васељена (Пс. 51).
Код Светих Отаца Источне Цркве, нарочито пустиножитеља, када би достизали у висине духовних упражњавања, сва та упражњавања сливала су се само у покајање. Покајање је обузимало читав живот њихов, читаву делатност њихову: оно је било последица виђења свога греха.
Упитали су једног великог Оца у чему би ваљало да се састоји делање осамљеног монаха. Он одговори: “Умртвљена душа твоја предстоји погледу твоме, а ти ли питаш какво ваља да буде делање твоје?” (Свети Исаак Сиријски). Плач је суштаствено делање истинског подвижника Христовог; плач је делање његово од ступања на пут подвига до његовог савршења.
Виђење греха свога и покајање што га оно рађа јесу делања која немају краја на земљи: виђењем греха буди се покајање; покајањем се пружа очишћење; постепено очишћавано око ума почиње да сагледава такве недостатке и озледе у читавом бићу људском, какве раније, у омрачењу своме, уопште није ни запажало.
Господе, дај нам да видимо своја сагрешења, како би ум наш, свецело привучен пажљивом испитивању наших властитих погрешака, престао да види погрешке ближњих и на тај начин све ближње угледао као добре. Дај срцу нашем да напусти погубне бриге о недостацима ближњег, да сва старања своја сједини у једно старање о стицању чистоте и светости што си нам их Ти заповедио и уготовио. Нама, који оскврнисмо ризе душевне, дај да их снова убелимо: јер оне су већ биле омивене водама крштења, а сада, по оскврњењу, потребују омивење водама сузним. Подари нам да угледамо, у светлости благодати Твоје, многоврсне недуге што у нама живе, уништавајући у срцу сваки духовни двиг и уносећи у њега ускомешаност крви и ковитлања телесна, која су непријатељи Царства Божијег. Подари нам велики дар покајања, коме претходи и кога рађа велики дар виђења греха својих. Сачувај нас великим тим даровима од бездана самопрелашћења, које се у души рађа од незапажене и несхваћене греховности њене; рађа се од дејства од ње незапажених и несхваћених сладострашћа и таштине. Сачувај нас тим великим даровима на нашем путу према Теби, и подари нам да достигнемо Тебе, Који позиваш грешнике свесне греховности своје и одбацујеш оне што мисле да су праведни, да вечито славословимо, у блаженству непролазном, Тебе, Јединога Истинитога Бога, Искупитеља заробљених и Спаситеља пропалих. Амин.
 

   

Comments are closed.