O PRELESTI

 

Sveti Ignjatije Brjančaninov

O PRELASTI
 

DEO PRVI
 
UčenikIzloži tačno i podrobno pojam prelasti. Šta je to prelast?
 
Starac – Prelast je ozleđenost prirode ljudske lažju. Prelast je stanje sviju ljudi, bez izuzetka, izazvano padom praotaca naših. Svi smo mi u prelasti (Početak Treće besede Prepodobnog Simeona Novog Bogoslova. Izdanje Optinskog manastira, 1852.). Poznavanje toga predstavlja najbolju predohranu od prelasti. Najveća je prelast držati sebe za slobodnog od prelasti. Svi smo mi prevareni, svi smo prelašćeni, svi se nalazimo u stanju obmanutosti, i potrebujemo oslobođenje istinom. Istina je Gospod naš Isus Hristos (Jn. 8, 32; 14, 6). Prihvatimo ovu Istinu verom u Nju; zavapimo u molitvi toj Istini, i Ona će nas izvući iz bezdana samoprelašćenosti i prelašćenosti od demona. Žalosno je stanje naše! Ono je – tamnica iz koje se molimo da bude izbavljena duša naša, da se proslavi ime Gospodnje (Ps. 44, 7). To je stanje ona zemlja mračna u koju je neprijatelj, pozavidevši nam i počevši nas goniti, strovalio život naš (Ps. 143, 3). Ono je „tjelesno mudrovanje“ (Rimlj. 8, 6) i „lažno nazvano znanje“ (1. Tim. 6, 20), i njime je zaražen sav svet, koji ne priznaje bolest svoju, no je proglašava za pucanje od zdravlja. Ono je „tijelo i krv“, koji „ne mogu naslijediti Carstva Božijega“ (1. Kor. 15, 50). Ono je večna smrt, koju isceljuje i uništava Gospod Isus, „vaskrsenje i život“ (Jn. 11, 25). Takvo je stanje naše. Sagledavanje njegovo predstavlja novi povod za plač. Zavapimo s plačem Gospodu Isusu da nas izvede iz tamnice, izvuče iz bezdana zemaljskih, istrgne iz čeljusti smrti. „Gospod naš Isus Hristos“, kazuje prepodobni Simeon Novi Bogoslov, snizašao je k nama upravo stoga što je uzaželeo da nas „otrgne iz zarobljeništva i iz najgore prelašćenosti“ (Početak Treće besede).
 
UčenikOvo tumačenje nedovoljno je pristupačno mojim predstavama: potrebno mi je jednostavnije objašnjenje, bliže mome poimanju.
 
Starac – Kao sredstvo za odvođenje roda ljudskoga u propast pali angeo upotrebio je laž (1. Mojs. 3, 13). Iz toga razloga Gospod je nazvao đavola lažom, ocem laži i čovekoubicom od iskoni (Jn. 8, 44). Predstave o laži Gospod je tesno povezivao sa predstavom o čovekoubistvu, jer je ovo potonje neizostavna posledica prvog. Rečju „od iskoni“ ukazuje se na to da je od samog početka laž poslužila đavolu kao oruđe za čovekoubistvo, i stalno mu služi kao oruđe čovekoubistva, upropašćenja čoveka. Početak svih zala jeste lažna misao! Izvorište samoprelašćivanja i demonske prelasti jeste lažna misao! Posredstvom laži đavo je večnom smrću porazio čovečanstvo u samom korenu njegovom, u praocima. Praoci naši prelastiše se, odnosno priznaše laž za istinu, ozlediše sebe neisceljivo smrtonosnim grehom, što je posvedočila i pramajka naša. „Zmija me prevari“, kaza, „te jedoh“ (1. Mojs. 3, 13). Od toga doba priroda naša, zatrovana otrovom zla, i voljno i nevoljno stremi ka zlu, koje se i nasladom izopačenoj volji, i izopačenom razumu, i izopačenom srdačnom osećanju prikazuje kao dobro. Voljno – zato što u nama još postoji ostatak slobode u izboru dobra i zla. Nevoljno – iz razloga što taj ostatak slobode ne deluje kao potpuna sloboda; on deluje pod neotuđivim uticajem ozleđenosti grehom. Mi se rađamo kao takvi; mi ne možemo da ne budemo takvi; i zato se svi mi, bez ikakvog izuzetka, nalazimo u stanju samoprelašćenosti i demonske prelasti. Iz ovakvog pogleda na stanje ljudi u odnosu na dobro i zlo, na stanje koje je neminovno svojstveno svakome čoveku, proizilazi sledeće određenje prelasti, koje je objašnjava na potpuno zadovoljavajući način: prelast je usvajanje laži prihvaćene kao istina. Prelast najpre deluje na način mišljenja; kada bude prihvaćena i kada izopači način mišljenja, ona se bez odlaganja prenosi na srce i izopačuje srdačna osećanja; kada ovlada suštinom čovekovom, ona se razliva na čitavu delatnost njegovu, otrov svoj ostavljajući i na samom telu, koje je Tvorac neraskidivo povezao sa dušom. Stanje prelasti jeste stanje pogibli ili večne smrti.
Od doba pada čovekovog đavo je zadobio stalno slobodni pristup njemu (citat iz Prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, u Slovu Nikifora Monahujućeg, Dobrotoljublje, deo II. – Prepodobni Makarije Veliki, Slovo 7, gl. 2). Đavo ima pravo na taj pristup: njegovoj se vlasti, naime, pokoravanjem njemu, čovek voljno potčinio, odbacivši pokornost Bogu. Bog je iskupio čoveka. Iskupljenom čoveku data je sloboda da se pokorava ili Bogu, ili đavolu, a kako bi se ta sloboda ispoljila bez prinude, đavolu je ostavljen pristup čoveku. Veoma je prirodno to što đavo ulaže sve napore da čoveka zadrži u pređašnjem odnosu prema sebi, ili da ga čak dovede do još veće porobljenosti. Radi toga on koristi svoje nekadašnje i svagdašnje oružje – laž. On nastoji da nas prelasti i da nas obmane, oslanjajući se na naše stanje samoprelašćenosti; on uskovitlava naše strasti, te bolesne težnje; njihove pogubne zahteve on zaodeva u privlačnu spoljašnjost, starajući se da nas privoli da udovoljavamo strastima. Onaj ko je veran Reči Božijoj ne dopušta sebi ovakvo udovoljavanje, nego obuzdava strasti, odbija napadaje neprijatelja (Jakovlj. 4, 7); delujući pod rukovodstvom Evanđelja protivu vlastitog samoprelašćivanja, kroteći strasti i time postepeno poništavajući uticaj palih duhova na sebe, on polagano izlazi iz stanja prelasti u oblast istine i slobode (Jn. 8, 32), čija punota se zadobija osenjenjem blagodati Božije. Onaj ko nije veran učenju Hristovom, ko sledi vlastitu volju i razum, potčinjava se neprijatelju, gubi ostatak svoje slobode i postaje potpuno potčinjen đavolu. Stanje ljudi u demonskoj prelašćenosti biva veoma raznovrsno, shodno onoj strasti kojom je čovek prelašćen i porobljen, i u skladu sa merom u kojoj je čovek rob strasti. Ali svi koji su upali u prelast demonsku, odnosno koji su kroz napredovanje vlastitog samoprelašćivanja stupili u opštenje sa đavolom i u ropstvo njegovo, u prelasti prebivaju i kao takvi jesu hramovi i oruđa demona, žrtve večne smrti, življenja u tamnicama adskim.
 

O REVNOSTI DUŠEVNOJ I DUHOVNOJ
 
Monahu se valja veoma čuvati od telesne i duševne revnosti, koja se po spoljašnjosti prikazuje kao blagočastiva, a u biti je nepromišljenja i dušegubna. Svetovni ljudi i mnogi monahujući, po neznanju svome, veoma hvale takvu revnost, ne shvatajući da su njena izvorišta samomnjenje (preuznošenje) i gordost. Tu revnost oni veličaju kao revnovanje za veru, za blagočašće, za crkvu, za Boga. Ona se sastoji u više ili manje surovom osuđivanju i izobličavanju bližnjih zbog njihovih naravstvenih pogrešaka i pogrešaka protiv crkvenog poretka i pravila služenja ili vršenja obreda. Obmanuti lažnom predstavom o revnosti, neblagorazumni revnitelji misle da, odajući se njoj, podražavaju Svete Oce i Mučenike, zaboravivši za sebe da oni sami, ti revnitelji, dakle, nisu sveci nego grešnici. Ako su Sveti obličavali grešne i beščasne, to su činili po zapovesti Božijoj, po nadahnuću Duha Svetoga, a ne pod uticajem svojih strasti i demona. Ko se pak reši da po svojoj volji razobliči brata ili ga prekori, taj jasno projavljuje i dokazuje da sebe drži za blagorazumnijeg i vrlinom ispunjenijeg od onoga koga obličuje, da deluje pod pritiskom strasti i pod uticajem prelašćenosti pomislima demonskim. Valja se opominjati zapovesti Spasiteljeve: „Zašto vidiš trun u oku brata svojega, a brvna u oku svome ne osjećaš? Ili, kako ćeš reći bratu svojemu: stani da ti izvadim trun iz oka tvojega; a eto brvno u oku tvome? Licemjere, izvadi najprije brvno iz oka svojega, pa ćeš onda vidjeti izvaditi trun iz oka brata svojega“ (Mt. 7, 3-5). Šta je brvno? To je telesno mudrovanje, glomazno poput brvna, koje oduzima čitavu sposobnost i ispravnost sili vidovnoj, što ju je Sazdatelj podario umu i srcu. Čovek koji je vođen telesnim mudrovanjem nikako nije kadar ispravno suditi ni o svome unutarnjem stanju, niti o stanju bližnjih svojih. On o sebi i o drugima sudi na način na koji on sam sebe zamišlja, i na koji druge zamišlja po spoljašnjosti, po telesnom svome mudrovanju, pogrešno: i zato ga je Reč Božija veoma tačno nazvala licemerom. Hrišćanin, po isceljenju svome Rečju Božijom i Duhom Božijim, zadobija ispravno gledanje na svoje duševno ustrojenje i na duševno ustrojenje bližnjih. Telesno mudrovanje, koje brvnom udara bližnjeg sklonog sagrešenjima, uvek ga smućuje, neretko i upropašćuje, nikada ne donosi niti može doneti koristi, i niukoliko ne deluje na greh. Nasuprot tome, duhovno mudrovanje deluje isključivo na duševnu slabost bližnjeg, milujući ga, isceljujući i spasavajući. Valja primetiti da, pošto se stekne razum duhovni, nedostaci i greške bližnjega počinju se činiti potpuno nevažni, kao iskupljeni Spasiteljem i lako izlečivi pokajanjem – i to iste one greške i nedostaci koji su telesnom razumu izgledali nemerljivo veliki i važni. Očito je da im je telesno mudrovanje, budući poput brvna, pridavalo tako ogroman značaj. Telesno mudrovanje vidi u bližnjem i onakve grehe kakvih u njemu uopšte nema: iz toga razloga oni koji su se zanosili nerazumnom revnošću često su padali u klevetanje bližnjeg i postajali oruđe i igračka palih duhova. Prepodobni Pimen Veliki pripoveda kako je neki monah, pošto se zaneo revnošću, pao u ovakvo iskušenje: ugledao je drugog monaha kako leži na ženi. Dugo se borio taj monah sa pomišlju koja ga je podsticala da zaustavi grešnike, da bi ih na kraju, pobeđen od nje, gurnuo nogom, uzviknuvši: Ta prestanite! Tada se ispostavilo da su to bila dva snopa (Alfabetni paterik). Prepodobni ava Dorotej kazuje kako je, dok se on nalazio u obitelji ave Serida, neki brat oklevetao drugog brata, zanet nerazumnom revnošću, koja je uvek povezana sa podozrivošću i sumnjičenjem i veoma sklona izmišljanju: okrivio ga je, naime, da je rano izjutra iz voćnjaka ukrao smokve i jeo ih. Pošto je iguman sproveo istragu, ispostavilo se da se oklevetani toga jutra nije nalazio u manastiru, nego u jednom obližnjem naselju, kuda ga je poslao ekonom, i da se u manastir vratio tek u vreme kada se Sveta Liturgija bližila kraju (Pouka deveta Prepodobnog ave Doroteja). Ako želiš da budeš verni, revnosni sin Crkve pravoslavne, postiži to ispunjavanjem zapovesti Evanđelskih o postupanju prema bližnjem. Nemoj se usuđivati da ga izlažeš obličenju! Ne usuđuj se da ga poučavaš! Ne usudi se da ga osuđuješ i prekorevaš! To nije delo vere, nego nerazumne revnosti, samomnjenja, gordosti. Zapitali su Pimena Velikog: šta je to vera? A Veliki odgovori: „Vera se sastoji u prebivanju u smirenju i činjenju milosti“ (Alfabetni Paterik), odnosno u smiravanju pred bližnjima i praštanju svega čime su nas ožalostili i uvredili, svih sagrešenja njihovih. A budući da nerazumni revnitelji kao početni uzrok svoje revnosti navode veru, neka znaju da se istinita vera (ovde se ima u vidu delatna, a ne dogmatička vera; o razlikovanju njihovom v. Dobrotoljublje, deo II. Inoka Kalista i Ignjatija gl. 16), a shodno tome i istinita revnost, moraju izražavati u smirenju pred bližnjima i milosti prema njima. Prepustimo suđenje ljudima i razobličenje ljudi onima na koje je naložena obaveza da sude braći svojoj i da upravljaju njima. „Onaj ko ima lažnu revnost“, kazuje Sveti Isaak Sirijski, „pati od velike slabosti. O, čoveče, ti koji misliš da revnost svoju okrećeš protiv tuđih slabosti, znaj da si se odrekao zdravlja duše tvoje! Potrudi se sa svakim staranjem oko zdravlja duše tvoje. Želiš li da nemoćne isceliš, znaj da je bolesnicima potrebnije staranje za njih nego surovo obličenje. Ti, međutim, ne pomažući drugima, samog sebe guraš u tešku i mučnu bolest. Ta revnost u ljudima ne smatra se za jedan od oblika premudrosti, nego se ubraja u slabosti duše, kao obeležje skudosti (duhovnog) razuma, obeležje krajnjeg neznanja. Početak premudrosti Božije jesu blagost i krotost, koje su svojstvene širokoj i krepkoj duši, veoma temeljnom načinu mišljenja, i koje nose nemoći ljudske. „Vi jaki slabosti slabih nosite“, kazuje Pismo (Rimlj. 15, 1), i: „Onoga koji upadne u kakvo sagrešenje ispravljajte duhom krotosti“ (Gal. 6, 1). Mir i trpljenje Apostol ubraja među plodove Duha Svetoga (Beseda 89.).
U drugoj besedi Prepodobni Isaak kazuje: „Nemoj omrznuti grešnika, jer smo svi mi grešni. Ako ti Boga radi ustaješ protivu grešnika, prolij suze za njim. I zašto bi ga uopšte mrzeo? Omrzni grehe njegove, a za njega se pomoli, i tako ćeš se upodobiti Hristu, Koji nije negodovao protivu grešnika, nego se molio za njih. Nisi li video kako je On plakao nad Jerusalimom? I mi u mnogim slučajevima služimo đavolu za porugu. Zašto mrzimo onoga kome se izruguje đavo, kada smo i mi sami predmet izrugivanja njegovog? Zašto, o čoveče, grešnika nenavidiš? Da li zato što on nije onako pravedan kao ti što si? Gde je pravda tvoja, kada u tebi ljubavi nema? Zbog čega nisi za njim zaplakao, nego ga odgoniš? Neki, koji za sebe misle da zdravo sude o delima grešnika, i (tim povodom) gneve se na njih, čine tako po neznanju svome“ (Slovo 90). Velika je nevolja preuznošenje! Velika je nevolja odbacivanje smirenja! Velika je nevolja onakvo duševno ustrojenje i stanje kod koga monah, ne budući pozvan ili upitan, po vlastitoj svesti o svojoj dostojnosti počinje da poučava, da obličava, da ukoreva bližnje! Budući upitan, ili se ukloni da dadeš savet i izrekneš svoje mišljenje, kao onaj koji ništa ne zna, ili, u krajnjoj neophodnosti, kaži to sa najvećim oprezom i skromnošću, kako ne bi sebe ranio sujetom i gordošću, a bližnjega svoga rečju surovom i nepromišljenom. Kada te za trud tvoj u gradini zapovesti Svojih Bog udostoji da u duši osetiš revnost Božiju, tada ćeš jasno videti da će te ta revnost podsticati na ćutanje i smiravanje pred bližnjima, na ljubav prema njima, milost i sastradanje, kao što je kazao Sveti Isaak Sirijski (Slovo 38). Božanska revnost je oganj, ali oganj koji ne raspaljuje krv! On u njoj gasi raspaljenost i dovodi u stanje spokojstva (Dobrotoljublje, deo I. Razgovor Prepodobnog Maksima Kapsokalivita sa Prepodobnim Grigorijem Sinaitom). Revnost telesnog mudrovanja svagda je povezana sa raspaljivanjem krvi, sa najezdom mnogobrojnih pomisli i maštarija.
Posledice slepe i neuke revnosti, ukoliko joj se bližnji usprotivi, obično su negodovanje, zlopamtivost, osvetoljubivost u različitim oblicima, a ukoliko se pokori – sujetno zadovoljstvo sobom, podsticanje i umnoženje našeg visokoumlja i preuznošenja.
 

O OPREZNOSTI PRI ČITANJU OTAČKIH KNJIGA O MONAŠKOM ŽIVOTU
 
Knjige Svetih Otaca o monaškom življenju valja čitati sa velikom opreznošću. Primećeno je da monah-početnik nikako nije kadar da knjige primeni na svoj položaj, ali da se neizostavno zanosi osnovnim usmerenjem knjige. Ako knjiga pruža savete o bezmolviju i pokazuje obilje duhovnih plodova što se sakupljaju u dubini pustinje, u novaku će se neizostavno javiti veoma snažna želja da se udalji u osamu, u bezljudnu pustinju. Ako knjiga govori o bezuslovnom poslušanju pod rukovodstvom duhonosnog oca, u novaku će se neizostavno javiti želja za najstrožim življenjem u potpunom poslušanju starcu. Našem dobu Bog nije podario ni jedan, ni drugi od tih načina življenja. Ali knjige Svetih Otaca, napisane o tim načinima življenja, mogu na početnika delovati tako silno da se on, zbog svoga neiskustva i neznanja, lako odluči da ostavi svoje mesto življenja, na kome ima sve uslove da se spase i da duhovno uzraste ispunjavanjem Evanđelskih zapovesti, radi neostvarive maštarije za savršenim življenjem, koja se živopisno i prelašćujuće uobličila u njegovoj uobrazilji. U Slovu o bezmolviju Sveti Jovan Lestvičnik kazuje: „Kraj trpeze dobrog bratstva stalno stoji neki pas koji proba da sa nje ukrade hleb, odnosno dušu; zatim on pobegne, držeći ga u čeljusti, i proždire na osamljenom mestu“ (Slovo 27.). U slovu o poslušanju ovaj učitelj monaha govori: „Onima koji žive u poslušnosti đavo ubacuje želju za nemogućnim vrlinama. Na isti način on i onima koji prebivaju u bezmolviju savetuje podvige koji njima nisu svojstveni. Prodri u način razmišljanja neiskusnih iskušenika, i naći ćeš tamo predstavu rođenu od samoprelašćenosti: naći ćeš želju za najstrožim bezmolvijem i postom, za molitvom lišenom svakog lutanja, za potpunim nemanjem taštine, za neprestanim sećanjem na smrt, svagdašnjim umiljenjem, svesavršenim bezgnevljem, dubokim ćutanjem, izvanrednom čistotom. Prelastivši se, takvi su uzaludno napravili ogroman skok (prešli iz bratskog opštežića u duboku osamu), nemajući u sebi sa početništva svoga pomenute vrline po naročitom promišljanju Božijem: neprijatelj ih je naučio da pre vremena pohitaju ka tim vrlinama, kako ih ne bi stekli ni kada tome dođe vreme. Prelastitelj (đavo) pred bezmolvnicima hvali stranoljubivost iskušenika, njihovo služenje, bratoljublje, opštežiteljnost, paženje na bolesnike, kako bi i ove potonje, kaogod i prve, načinio nestrpljivim“ (Slovo 4.). Pali angeo nastoji da monahe obmane i odvuče u pogibao, nudeći im ne samo greh u raznim njegovim vidovima, nego im predočavajući i njima nesvojstvene, najuzvišenije vrline. Nemojte, braćo, verovati pomislima svojim, predstavama, maštarijama, težnjama, makar vam se one činile i najboljim, i makar vam prikazivale najsvetliju sliku svetog monaškog življenja! Ukoliko vam obitelj u kojoj živite pruža mogućnost da život provodite po zapovestima Evanđelskim, ukoliko vas sablazni ne strovaljuju u smrtne grehe, nemojte ostavljati obitelj. Velikodušno podnesite i njene duhovne, i veštastvene nedostatke, i ne pomišljajte uzalud da tražite onakvo poprište podviga kakvo Bog nije darovao našem dobu. Bog želi i traži da se svi ljudi spasu. On svagda i spasava sve koji imaju volju i nameru da se spasu od utapanja u žitejskom i grehovnom moru, ali ne spasava uvek u lađi ili u zgodnom, dobro ustrojenom pristaništu. On je obećao spasenje Svetom apostolu Pavlu i svim saputnicima njegovim; On je i podario to spasenje, ali se Apostol i saputnici njegovi nisu spasli u lađi, koja se bila nasukala, nego sa velikim trudom: neki plivajući, drugi na daskama i ostacima od lađe (Dap. 27, 21-44).
 

O ČUVANJU SEBE OD DOBRA KOJE PRIPADA PALOJ PRIRODI LJUDSKOJ
 
Naiđe li ti kakva dobra misao, zaustavi se; nikako nemoj hitati da je pretvoriš u delo sa žurbom, nepromišljeno. Osetiš li u srcu kakvu dobru težnju, zaustavi se; ne usuđuj se da se njome zaneseš. Pogledaj u Evanđelje. Rasudi: jesu li dobra misao tvoja i dobra težnja srca tvoga u saglasju sa svesvetim učenjem Gospodnjim? Ubrzo ćeš videti da nema nikakvog saglasja između evanđelskog dobra i dobra pale prirode ljudske. Dobro naše pale prirode pomešano je sa zlom, i stoga je i samo to dobro postalo zlo, kao što ukusna i zdrava hrana postaje otrovna kada se sa otrovom pomeša. Čuvaj se činjenja dobra pale prirode! Čineći to dobro, ugotovićeš sebi pad, razvićeš u sebi samomnjenje i gordost, dostići ćeš u najbližu sličnost sa demonima. Nasuprot tome, čineći evanđelsko dobro, kao istinski i verni učenik Bogočoveka, načinićeš se sličnim Bogočoveku. „Koji voli život svoj“, kazuje Gospod, „izgubiće ga, a ko mrzi život svoj na ovome svijetu, sačuvaće ga za život vječni“ (Jn. 12, 25).
„Ko hoće za Mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme krst svoj, i za Mnom ide. Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj Mene radi i Jevanđelja onaj će ga sačuvati“ (Mk. 8, 34-35). Gospod zapoveda potpuno odbacivanje pale prirode, mržnju prema njenim podsticajima, ne samo onim koji su nedvosmisleno zli, nego svima bez izuzetka, i onima što se prikazuju dobrim. Velika je nevolja slediti istinu pale prirode: sa tim je povezano odbacivanje Evanđelja, odbacivanje Iskupitelja, odbacivanje spasenja. Ko ne omrzne život svoj, ne može biti Moj učenik (Lk. 14, 26), kazao je Gospod. Objašnjavajući navedene reči Gospodnje, Varsanufije Veliki navodi: „Kako se čovek odriče sebe? – Samo tako što ostavlja prirodne želje i kreće za Gospodom. Stoga Gospod ovde i govori upravo o onom prirodnom, a ne o neprirodnom; jer ako neko ostavi samo ono što nije od prirode, on još nije ostavio ništa svoje, sopstveno, radi Boga, jer mu ono što nije prirodno ne pripada. A onaj koji je ostavio ono prirodno vazda sa apostolom Petrom vapije: „Eto mi smo ostavili sve i za Tobom pošli; šta će, dakle, nama biti?“ (Mt. 19, 27-29), i čuje blaženi glas Gospodnji sa obećanjem da će naslediti život večni (Mt. 19, 27-29). Šta je ostavio Petar, budući da nije bio bogat, i čime se hvalio, ako ne napuštanjem prirodnih želja svojih? Jer, ako čovek ne umre telu, živeći duhom, on ne može vaskrsnuti dušom. Kao što u mrtvacu uopšte nema prirodnih želja, tako ih nema ni u onome ko je u duhovnom smislu umro za telo. Ako si umro telu, kako onda u tebi mogu živeti prirodne želje? Ukoliko nisi dostigao meru duhovnu, nego si još dete umom, smiri se pred učiteljem – da te bije milošću (Ps. 141, 5), i bez saveta ništa nemoj činiti (Sirah. 32, 21), makar ti se nešto činilo sa vidljive svoje strane dobrim; jer se svetlost demona kasnije pretvara u tamu“ (Odgovor 59). Upravo se to mora kazati i za svetlost pale prirode čovekove. Idenje za tom svetlošću i njeno razvijanje u sebi u duši proizvodi potpuno omračenje i sasvim je otuđuje od Hrista. Onaj kome je hrišćanstvo tuđe tuđ je Bogu; svako ko odbacuje Sina radi oca i matere je bezbožnik.
U našem veku, ponosnom na svoj napredak, većina ljudi, koji sebe drže za hrišćane i za velike dobročinitelje, povela se za ispunjenjem pravde pale prirode, sa prezirom odbacivši pravdu evanđelsku. Neka ta većina počuje presudu koju izgovori Gospod: „Približava Mi se narod ovaj ustima svojim; i usnama Me poštuje; a srce im je daleko od Mene. No uzalud Me poštuju učeći naukama i zapovijestima ljudskim“ (Mt. 15, 8-9). Onaj ko tvori pravdu ljudsku pun je sumnje, visokoumlja, samoprelašćenosti; on propoveda, trubi pred sobom, razglašava dela svoja, ne obraćajući nikakvu pažnju na zabranu što ju je izrekao Gospod (Mt. 6, 1-18); mržom i osvetom on plaća onima koji bi se usudili da otvore usta kako bi se sa najvećom mogućnom osnovanošću i dobronamernošću usprotivili njegovoj pravdi; takav sebe drži za dostojnog i predostojnog svih nagrada zemaljskih i nebeskih. Nasuprot tome, onaj ko zapovesti evanđelske čini, vazda je pogružen u smirenje: sravnjujući svoje ispunjavanje svesvetih zapovesti sa uzvišenošću i čistotom njihovom, on stalno uviđa da je to ispunjenje krajnje nedovoljno i nedostojno Boga; on sebe vidi kao nekoga ko je zaslužio privremene i večne muke za sagrešenja svoja, za neraskinuto opštenje sa satanom, za pad zajednički svima ljudima, za svoje sopstveno prebivanje u palosti, najzad, za potpuno nedovoljno i često iskrivljeno vršenje zapovesti. Pred svakom patnjom koja mu se šalje po promislu Božijem on pokorno saginje glavu, znajući da Bog za vreme ovog zemaljskog stranstvovanja patnjama poučava i oblikuje one koji Mu služe. Takav čovek milostiv je prema neprijateljima svojim i moli se za njih kao za braću koju zanose demoni, kao za udove istoga tela, bolesne u duhu, kao za dobrotvore svoje, kao za oruđa promisla Božijeg.
 

O SNOVIĐENJIMA
 
Radi uskovitlavanja i ozleđivanja duša ljudskih demoni pribegavaju snoviđenjima; isto tako i sami neiskusni monasi, obraćajući pažnju na svoje snove, nanose sebi štetu, i iz toga razloga ovde je neophodno ponuditi određenje značenja snoviđenja za čoveka čija priroda još nije obnovljena Duhom Svetim. Za vreme sna stanje čoveka koji spava Bog je ustrojio tako da se čitav čovek nalazi u potpunom odmaranju. To odmaranje toliko je potpuno da čovek za vreme sna gubi svest o svome postojanju, dospeva u stanje samozaborava. Za vreme sna svaka aktivnost vezana za rad i koja se izvodi hotimično, pod upravom razuma i volje, prekida se: ostaje samo ona aktivnost koja je neophodna za postojanje i ne može se od njega odvojiti. U telu krv nastavlja svoje kretanje, želudac vari hranu, pluća obavljaju proces disanja, koža propušta isparenja; u duši nastavljaju da se množe misli, maštarije i osećanja, ali ne u zavisnosti od razuma i htenja, nego po besvesnom delovanju prirode. Takve maštarije, praćene mišljenjem i osetima njima svojstvenim, čine snoviđenje. Često je ono čudno, pošto ne pripada sistemu hotimičnih i namernih maštanja i razmišljanja čovekovih, nego se javlja po zakonima i zahtevima prirode, po sopstvenom htenju i naravi. Ponekad snoviđenje na sebi nosi nevezani pečat voljnih razmišljanja i maštanja, a ponekad je ono posledica naravstvenog nastrojenja. Na taj način snoviđenje, samo po sebi, ne može i ne sme imati nikakvo značenje. Smešna je i potpuno nelogična želja pojedinaca da u bunilu svojih snoviđenja vide predskazanje sopstvene budućnosti ili budućnosti drugih, ili bilo kakav smisao. Kako da bude ono za čije postojanje nema nikakvog razloga? Demoni, imajući pristup dušama našim za vreme dok smo budni, imaju ga i dok spavamo. I za vreme sna oni nas iskušavaju grehom, uplićući svoje maštarije u naše. Takođe, zapaze li da obraćamo pažnju na snove, oni nastoje da snovima našim pridaju zanimljivost, te da u nama izazovu veću pažnju prema tim besmislicama, da postepeno u nama izgrade poverenje prema njima. Takvo poverenje uvek je povezano sa samomnjenjem, a samomnjenje naš umni pogled na nas same čini lažnim, zbog čega čitava delatnost naša postaje lišena ispravnosti: a upravo to je demonima i potrebno! Onima koji su poodmakli u samomnjenju demoni se počinju javljati u vidu angela svetlosti, u vidu mučenika i prepodobnih, pa čak i u vidu Majke Božije i Samoga Hrista, hvaleći življenje njihovo, obećavajući im vence nebeske i time ih uzvodeći na visinu samomnjenja i gordosti. Takva visina ujedno je i pogubna provalija. Mi moramo dobro znati da u stanju u kome se nalazimo, a koje još nije obnovljeno blagodaću, nismo sposobni da vidimo drugačija snoviđenja izuzev onih što ih proizvedu bunilo duše i napadaji demona. Kao što se za vreme budnog stanja u nama stalno i neprestano javljaju pomisli i maštarije iz pale prirode, ili ih donose demoni, tako i za vreme sna vidimo samo maštanja po dejstvu pale prirode i po dejstvu demona. Kao što se uteha naša za vreme budnosti sastoji od umiljenja koje se rađa od poznanja grehova svojih, sećanja na smrt i sud Božiji – samo što se te pomisli u nama javljaju od blagodati Božije koja prebiva u nama, a koja je u biće naše usađena svetim krštenjem, i donose ih Angeli Božiji, saobrazno našem pokajničkom stanju, tako nam i u snu, veoma retko, u krajnjoj nuždi, Angeli Božiji predočavaju ili kraj življenja našeg, ili muku adsku, ili strašni sud na samrti i posle smrti. Od takvih snoviđenja mi dolazimo do straha Božijeg, do umiljenja, do plača nad sobom. Ali takva se snoviđenja podvižniku, pa čak i očiglednom, velikom grešniku daju veoma retko, po osobitom nesaznajnom promislu Božijem; a daju se veoma retko ne zbog škrtosti Božanske blagodati prema nama – ne!, nego iz tog razloga što nas sve što se sa nama zbiva mimo uobičajenog poretka dovodi do samomnjenja i pokolebava u nama smirenje, toliko nepohodno za spasenje naše. Volja Božija, u čijem je ispunjenju spasenje čovekovo, u Svetome Pismu izložena je tako jasno, tako snažno, tako podrobno, da bilo kakvo potpomaganje ljudskoga spasenja narušavanjem opšteg poretka postaje posve izlišno i nepotrebno. Onome mrtvacu koji je molio da bude vaskrsnut i poslat braći da bi ih uputio na prelazak sa širokog na tesni put rečeno je: „Imaju Mojsija i proroke: neka njih slušaju“. Kada se molilac usprotivio: „Ne, oče Avraame, nego ako im dođe neko iz mrtvih, pokajaće se“, dobio je odgovor: „Ako ne slušaju Mojsija i proroke, ako neko i iz mrtvih vaskrsne, neće se uvjeriti“ (Lk. 16, 27, 31). Iskustvo je pokazalo da su mnogi koji su se udostojili viđenja mitarstava, strašnog suda i drugih zagrobnih užasa u snu bili potreseni tim viđenjem na kratko vreme, da bi zatim podlegli rasejanosti, zaboravili na ono što su videli i u nemaru provodili život svoj; nasuprot tome, oni koji nisu imali nikakva viđenja, ali su se marljivo poučavali u zakonu Božijem, postepeno su došli do straha Božijeg, dostigli duhovni napredak i u radosti, koja se rađa od posvedočenosti spasenja, prešli iz ove zemaljske doline patnje u blaženu večnost. Sveti Jovan Lestvičnik o učešću demona u monaškim snoviđenjima rasuđuje na sledeći način: „Kada, napustivši radi Gospoda dom svoj i domaće naše, iz ljubavi prema Bogu sebe predamo stranstvovanju, tada demoni, sveteći se za ovo, pokušavaju da nas smućuju snoviđenjima, prikazujući nam srodnike naše kako ridaju, ili umiru, ili pate u zatvoreništvu i zbog nas trpe iskušenja. Onaj koji veruje snovima nalik je na čoveka koji trči za svojom senkom i pokušava da je uhvati. Demoni sujete u snoviđenjima se pretvaraju u proroke, pogađajući budućnost po prepredenosti svojoj, i obznanjujući nam je, kako bismo, pošto se viđenja obistine, dospeli u stanje nedoumice i preuzneli se pomišlju, kao da smo već blizu dara predskazivanja. Za one koji mu veruju, demon često biva prorok, a za one koji mu ne pridaju važnost on je vazda laža. Kao duh, on vidi ono što se odvija u vazdušnim prostranstvima, i, shvativši da neko umire, lakomislenom čoveku obznanjuje to u snu. Demoni ne znaju ništa od onoga što će se zbiti u budućnosti po predskazanju, u protivnom slučaju smrt bi nam mogli predskazivati i vračari. Demoni uzimaju obličje angela svetlosti, neretko i lik mučenika, i u snoviđenjima nam prikazuju naše opštenje sa njima, a kada se probudimo izazivaju u nama radost i preuznošenje. Neka ti ovo bude pokazatelj prelasti (demonske obmane). Sveti Angeli pokazuju nam muku, sud, smrt, zbog čega se, probudivši se, ispunjavamo trepetom i žalošću. Počnemo li se u snoviđenjima pokoravati demonima, oni će krenuti da nam se izruguju i u budnom stanju. Onaj koji veruje snoviđenjima potpuno je neiskusan, a ko nijednom snu ne veruje uistinu je mudroljubiv. Veruj samo onim snovima koji ti obznanjuju muku i sud; ukoliko te, međutim, zbog njih počne uznemiravati očajanje, znaj da su i ti snovi od demona“ (Sv. Jovan Lestvičnik, Dodatak uz Slovo 3.). – Prepodobni Kasijan Rimljanin pripoveda za nekakvog monaha, rodom iz Mesopotamije, da je provodio veoma usamljen i isposnički život, ali je propao zbog prelašćenosti demonskim snoviđenjima. Naime, uvidevši da je taj monah malo pažnje obraćao na svoj duhovni razvoj, nego je sveukupnu pažnju usmerio na telesni podvig, pridavši mu, a shodno tome i sebi samom, veliku vrednost, demoni su mu počeli pokazivati takva snoviđenja koja su se po zlobnoj prepredenosti demonskoj obistinjavala na delu. Kada se monah utvrdio u veri u snoviđenja i poverenju prema sebi samom, đavo mu je u predivnom snoviđenju pokazao Judeje kako se rajskim blaženstvom naslađuju i hrišćane gde se u adskim mukama zlopate. Pri tome je demon, razume se, u obličju angela ili nekakvog starozavetnog pravednika, posavetovao monaha da prihvati veru judejsku kako bi dobio mogućnost da bude učesnik u blaženstvima Judeja, što je on bez ikakvog oklevanja i učinio (Slovo o rasuđivanju. Dobrotoljublje, deo VI). – Ovo što je rečeno dovoljno je da se ljubljenoj braći našoj, današnjim monasima, objasni koliko je nerazumno obraćati pažnju na snove, a naročito verovati im, i kako strašna šteta može nastati od verovanja u njih. Od obraćanja pažnje na snoviđenja neizostavno se duši prikrada verovanje u njih, i zato je već i sama takva pažnja strogo zabranjena.
Priroda, obnovljena Duhom Svetim, vlada se po potpuno drugim zakonima nego priroda koja je pala i koja se sve dublje zaglibljuje u svome padu. Vladalac u obnovljenom čoveku jeste Duh Sveti. „Na takvima je prosijala blagodat Božanstvenog Duha“, kazao je Prepodobni Makarije Veliki, „i nastanila se u dubini uma njihovog: tako je Gospod njima kao duša“ (Slovo 7, gl. 12). I u budnom stanju, i u snu oni prebivaju u Gospodu, izvan greha, izvan zemaljskih i telesnih pomisli i maštarija. Njihove pomisli i maštanja, koji se za vreme sna nalaze izvan uprave razuma i volje ljudske, i koji u drugim ljudima deluju bez učešća svesti, po zahtevima prirode, u takvima deluju po rukovodstvu Duha, i snoviđenja takvih ljudi imaju duhovno značenje. Tako je pravdeni Josif u snu bio naučen tajni očovečenja Boga Logosa; u snu mu je bilo zapoveđeno da beži u Egipat i da se iz njega vrati (Mt., gl. 1 i 2). Snoviđenja koja Bog šalje nose u sebi neospornu ubedljivost. Ta je ubedljivost shvatljiva Svetima Božijim i nedokučiva za one koji se još nalaze u borbi sa strastima.
 

O ŽIVLJENJU PREMA SAVETU
 
U prethodnoj glavi duhovno življenje koje je po Promislu Božijem dato našem dobu nazvali smo zrncima. Ono se zasniva na rukovođenju Svetim Pismom i spisima Svetih Otaca u delu spasenja, uz savete i pouke uzete od oceva i braće koji su naši savremenici. U suštinskom smislu to jeste poslušanje drevnih monaha, ali u drugačijem obliku, prilagođenom našoj slabosti, prevashodno duševnoj. Drevnim iskušenicima njihovi duhonosni učitelji bez oklevanja i okolišenja obznanjivali su volju Božiju: sada su monasi dužni da sami u Pismu tragaju za voljom Božijom, i da zbog toga često i dugotrajno prebivaju u nedoumici i prave greške. Tada je napredovanje bilo brzo po svojstvu delanja; sada je ono tromo, opet po svojstvu delanja. Takvo je Božije blagovoljenje prema nama: dužni smo da mu se pokoravamo, i da ga sa blagodarenjem trepetno štujemo. Naše današnje monaško življenje po Pismu i savetu oceva i braće osveštano je primerom čelovođe monaštva, Prepodobnog Antonija Velikog. On nije bio u poslušanju kod starca, nego je kao novak živeo odvojeno, i pouke uzimao iz Pisma i od raznih oceva i braće: kod jednoga se naučio uzdržanju, kod drugoga – krotosti, trpljenju, smirenju, kod nekog pak strogom straženju nad sobom, bezmolviju, trudeći se da prihvati za sebe vrlinu svakog vrlinskog monaha, svima po mogućnostima budući poslušan, smiravajući se pred svima i neprestano se Bogu moleći (Četji Mineji, 17. januar). Postupaj i ti, ako si novak, na isti način! Nastojatelju i ostalima iz uprave manastirske pokazuj nelicemerno i nečovekougodljivo poslušanje, poslušanje slobodno od laskanja i pritvornosti, poslušanje Boga radi. Budi poslušan svim ovima i braći u onome što ti zapovedaju, ako to nije protivno Zakonu Božijem, tipiku i poretku u manastiru prihvaćenom i odlukama manastirske uprave. Ali nikako nemoj biti poslušan u zlu, makar ti se desilo da zbog tvoje nespremnosti na čovekougađanje i zbog čvrstine tvoje podneseš neku žalost. Savetuj se sa vrlinom ispunjenim i razumnim ocima i braćom, ali savete njihove prihvataj sa krajnjim oprezom i obazrivošću. Nemoj se zanositi savetom po njegovom početnom delovanju na tebe! Zbog strasnosti tvoje i slepila neki strasni i štetni savet može ti se učiniti dopadljivim jedino po neznanju i neiskustvu tvome, ili zato što on ugađa nekakvoj skrivenoj strasti što u tebi prebiva, a da je nisi poznao. Sa plačem i uzdisajima srca moli Boga da ti On ne dopusti da se udaljiš od svesvete volje Njegove da bi sledio palu volju ljudsku, tvoju ili bližnjega tvog, koji te savetuje.
Kako o svojim pomislima, tako se i o pomislima svoga bližnjeg, o njegovim savetima, savetuj sa Evanđeljem. Sujeta i samomnjenje vole da poučavaju i upućuju. Oni se ne brinu o vrednosti svoga saveta! Ne pomišljaju da mogu naneti bližnjem neizlečivu ranu nekakvim ružnim savetom koji će neiskusni novak prihvatiti sa apsolutnim poverenjem, raspalivši se telom i krvlju! Njima je potreban uspeh, bez obzira na njegovu kakvoću, bez obzira na temelj njegov! Njima je potrebno da kod novaka izazovu utisak i da ga u naravstvenom pogledu potčine sebi! Njima je potrebna pohvala ljudska! Njima je potrebno da se pročuju kao sveti, razumni, prozorljivi starci, učitelji! Njima je potrebno da nahrane svoju nezasitu taštinu, svoju gordost. Svagda je bila istinita molitva Proroka, a osobito sada: „Pomagaj, Gospode; jer nesta Svetijeh, jer je malo vjernijeh među sinovima čovječijim. Laž govore jedan drugome, usnama lažljivijem govore iz srca dvolična“ (Ps. 12, 1-2). Reč lažljiva i dvolična ne može da ne bude i zla i štetna. Protiv takvog nastrojenja neophodno je preduzeti mere opreza. „Izučavaj Sveto Pismo“, kazuje Simeon Novi Bogoslov, „i spise Svetih Otaca, naročito delatne, kako bi, uporedivši sa njima učenje i ponašanje tvoga učitelja i starca, mogao da ih vidiš (to učenje i ponašanje) kao u ogledalu i razumeš, te kako bi ono što je u saglasju sa Pismom usvajao i držao na umu, a ono što je lažno i rđavo poznavao i odbacivao, da ne bi bio obmanut. Znaj da se u naše dane pojavilo mnogo obmanjivača i lažnih učitelja“ (Gl. 33, Dobrotoljublje, deo I). Prepodobni Simeon živeo je u desetom stoleću po Rođenju Hristovom, devet vekova pre našeg doba; eto kada se već razlegao glas pravednika u svetoj Crkvi Hristovoj o nedostatku istinskih, duhonosnih rukovoditelja, o mnoštvu lažnih učitelja. Vremenom je zadovoljavajućih učitelja monaha bivalo sve manje i manje. Tada su Sveti Oci počeli da sve više predlažu rukovođenje Svetim Pismom i spisima Otačkim. Prepodobni Nil Sorski, pozivajući se na Oce koji su pisali pre njega, kazuje: „Nije mali podvig, poručili su oni, naći neprelašćenog učitelja za ovo čudesno delanje (istinsku monašku srdačnu i umnu molitvu). Oni su neprelašćenim nazvali onoga ko poseduje delanje i umovanje posvedočeno Svetim Pismom i ko je stekao duhovno rasuđivanje. I još su kazali Sveti Oci da je i tada jedva bilo moguće naći neprelašćenog učitelja u takvim stvarima; sada pak, kada ih je ostalo krajnje malo, valja ih tražiti sa velikom obazrivošću. Ukoliko se takav ne nađe, Sveti Oci zapovedili su da se sluša Sam Gospod, Koji govori: Istražujte Pisma, i u njima ćete naći život večni (Jn. 5, 39). Jer što se ranije napisa u Svetom Pismu za našu se pouku napisa (Rimlj. 15, 4)“ (Predogovor Ustavu ili Predanju). Prepodobni Nil živeo je u XV veku; osnovao je skit nedaleko od Belog jezera, gde se u potpunoj osami bavio molitvom. Korisno je saslušati i kazivanja staraca novijih vremena, sa kakvim smirenjem i odbacivanjem sebe Prepodobni Nil govori o poukama što ih je zaveštao bratiji:
„Niko ne sme tajiti reč Božiju po nemaru svome, već mora priznavati nemoć svoju i ujedno ne skrivati istinu Božiju, kako ne bismo postali krivi za prestupanje zapovesti Božije. Nemojmo u tajnosti čuvati reč Božiju, nego je obznanjujmo. Knjige Svetog Pisma i reči Svetih Otaca mnogobrojne su kao pesak morski: istražujući ih sa usrđem, prenosimo ih onima što k nama dolaze i potrebuju ih (onima što traže i pitaju). Tačnije: ne prenosimo ih mi, jer smo toga nedostojni, nego ih iz Svetoga Pisma prenose blaženi Sveti Oci“ (Predanje Prepodobnog Nila Sorskog).
Neće biti naodmet da ovde primetimo da se Prepodobni Nil Sorski, iako je imao blagodat Božiju, nije usuđivao da proizvoljno tumači Pismo, nego je sledio objašnjenja Otaca. Put smirenoumlja jedini je ispravan put ka spasenju. Evo izvanrednog obrasca za savremeno poučavanje! On je u potpunosti dušekoristan za onoga ko duhovno rukovodi i onoga koji biva vođen, on je pravilan izraz i odraz umerenog napredovanja, on je povezan sa odbacivanjem samomnjenja, bezumne bezobzirnosti i drskosti, u koje upadaju oni što spolja podražavaju Varsanufija Velikog i druge znamenite Oce, nemajući blagodati Otačke. Ono što je u Ocima predstavljalo izraz preizobilnog prisustva Duha Svetoga u njima, to je kod nerazumnih i licemernih epigona izraz ogromnog neznanja, samoprelašćivanja, gordosti, drskosti. Ljubljeni oci! Reč Božiju izgovaraćemo braći našoj sa svakim smirenjem i trepetom, budući svesni da nismo dorasli ovakvom služenju i čuvajući se od taštine, koja silno dosađuje ljudima ispunjenim strastima, kada takvi poučavaju braću. Pomislite da smo dužni da damo odgovor za svaku praznu reč (Mt. 12, 36), pa je utoliko teži odgovor za reč Božiju izgovorenu sa taštinom i podstaknutu taštinom. „Istrijebiće Gospod sva usta lažljiva, jezik veličavi, ljude koji govore: jezikom smo jaki, usta su naša u nas, ko je gospodar nad nama?“ (Ps. 12, 3-4). Istrebiće Gospod one što ištu slavu svoju, a ne Božiju. Pobojmo se pretnje Božije! Reč nazidanja kazujmo u slučaju suštinske neophodnosti, ne kao učitelji, nego kao oni koji i sami potrebuju pouku i koji se trude da postanu zajedničari pouke što je Bog pruža u svesvetoj reči Svojoj.
„Svaki kao što je primio blagodatni dar“, poručuje Sveti apostol Petar, „njime služite jedni drugima, kao dobri upravitelji raznovrsne blagodati Božije. Ako neko govori, neka govori kao riječi Božije; ako neko služi, neka služi kao po moći koju Bog daje; da se u svemu slavi Bog kroz Isusa Hrista“ (1. Petr. 4, 10-11). Onaj ko dela od sebe, dela taštine radi, i sebe i one što ga slušaju prinosi na žrtvu satani; ko dela od Gospoda, dela na slavu Gospodnju, savršava svoje spasenje i spasenje bližnjih svojih kroz Gospoda, jedinog Spasitelja ljudi. Bojmo se da novaku ne pružimo nekakvu nepromišljenu pouku, koja nije zasnovana na reči Božijoj i na duhovnom razumevanju reči Božije. Bolje je priznati neznanje, nego iskazati dušegubno znanje. Sačuvajmo se od velike nevolje – da lakovernog novaka od sluge Božijeg pretvorimo u slugu ljudima (1. Kor. 7, 23), podstakavši ga da umesto svesvete volje Božije čini palu volju ljudsku (ovde se ne govori o spoljašnjem poslušanju manastirskom, o trudovima i poslovima manastirskim koje određuje uprava obitelji, nego o naravstvenom, skrivenom poslušanju, koje se u duši savršava).
Savet ne podrazumeva uslov da se neizostavno izvrši; po njemu se može postupiti i ne postupiti. Na savetniku nema nikakve odgovornosti za savet, ukoliko ga je pružio sa strahom Božijim i smirenoumljem, ne po svojoj volji, nego pošto je pitan i podstaknut. Takođe, onaj ko je primio savet nije sputan njime; po njegovoj volji i rasuđivanju preostaje mu da dobijeni savet ispuni ili ne ispuni. Očigledno je da je put saveta i sledovanja Svetom Pismu saobrazan našem slabom vremenu. Primetićemo da Oci zabranjuju da se bližnjem pružaju saveti iz vlastitih pobuda, bez pitanja bližnjeg; samovoljno davanje saveta pokazuje da držimo za sebe da posedujemo duhovno znanje i duhovnu dostojnost – a to je otvorena gordost i samoprelašćenje (mišljenje Sveštenomučenika Petra, mitropolita Damaskog, i drugih Otaca. Dobrotoljublje, deo III). To se ne odnosi na nastojatelje i upravitelje, koji su dužni da u svako doba, kod svake potrebe na koju se naiđe, i bez pitanja poučavaju povereno im bratstvo (2. Tim. 4, 2). Međutim, prilikom posećivanja drugih manastira oni su dužni da se upravljaju prema savetu Prepodobnog Makarija Aleksandrijskog Prepodobnom Pahomiju Velikom. Pahomije je, naime, upitao Makarija za poučavanje braće i suđenje njima. Ava Makarije odgovorio je: „Poučavaj one koji su tebi potčinjeni i njima sudi, a nemoj suditi nikome sa strane“ (Alfabetni paterik i Hvale dostojna kazivanja o avi Makariju Gradskom, gl. 2). Toga su se pravila pridržavali i pridržavaju ga se svi nastojatelji koji žele da blagougode Bogu.
 

O ANAHORETSKOM ŽIVLJENJU
 
Neka ne bude skriveno od ljubljene bratije da najuzvišeniji vidovi monaškog življenja, konkretno – anahoretsko podvizavanje u dubini pustinje ili tihovanje u zatvorništvu, kao i življenje uz duhonosnog starca uz bezuslovno poslušanje njemu nisu ustrojeni pukim slučajem, ne htenjem i razumom ljudskim, nego po osobitom promislu, određenju, prizvanju i otkrivenju Božijem. Antonije Veliki, čelovođa monaštva, osnivač pustinožiteljstva, udaljio se u pustinju kada se već bio obukao u silu s visine, i nikako ne drugačije nego po prizivu Božijem. I premda se to ne kaže jasno u njegovom žitiju, kasniji događaji iz njegovog života to očito potvrđuju. O tome da je u najskriveniju (unutarnju) pustinju radi savršenog tihovanja on bio upućen glasom Božijim i zapovešću Njegovom kazuje se u žitiju podvižnikovom (Žitije Prepodobnog Antonija Velikog. Četji Mineji za 17. januar i Vitae Patrum Patrologiae coursus completus, T. LXXVI). Prepodobnom Makariju Velikom, savremeniku Prepodobnog Antonija, nešto mlađem od njega, javio se Heruvim, pokazao mu besplodnu ledinu – kasnije znameniti Egipatski skit, zapovedio mu da se u njoj nastani i obećao da će se pusta ravnica ispuniti mnoštvom otšelnika (Alfabetski paterik). Arsenije Veliki, nalazeći se u carskim palatama, molio se Bogu da mu ukaže put spasenja i počuo glas: „Arsenije! Beži od ljudi i spašćeš se!“. Arsenije se udaljio u pomenuti Skit, tamo je iznova molio Boga da ga uputi ka spasenju, i opet je začuo glas: „Arsenije! Beži (od ljudi), ćuti, tihuj: to su koreni bezgrešnosti“ (Alfabetski Paterik i Sećanja dostojna kazivanja). Prepodobna Marija Egipćanka bila je prizvana na otšelništvo u Prekojordanskoj pustinji zapovešću Božijom (Četji Mineji za 1. april). Bog je, prizivajući izabrane Svoje na tihovanje i otšelništvo, darivao njima takvu pomoć i sredstva za ovakvo življenje, kakve čovek sam po sebi ne može imati. I u doba procvata monaštva, kada je bilo mnogo duhonosnih rukovoditelja, malo je bilo onih koji su bili sposobni za tihovanje, a naročito za otšelništvo. „Istinsko, razumno tihovanje“, govori Sveti Jovan Lestvičnik, „mogu obavljati samo malobrojni, i to jedino oni koji su stekli utehu Božansku, što ih u podvizima krepi i u bitkama im pomaže“ (Slovo 4, gl. 120). „Tihovanje upropaštava neiskusne“ (Slovo 27, gl. 5). Zatvornici i otšelnici često su podnosili najveće duševne nevolje; nevolje su trpeli oni među njima koji su u zatvorništvo stupili po svojoj volji, a da nisu primili priziv od Boga.
U Prologu čitamo ovakvo kazivanje: u Palestini je postojao manastir u podnožju nekakve velike i visoke stene, a u steni iznad manastira beše jedna peštera. Monasi toga manastira pripovedali su: „Pre nekog vremena jedan (monah) iz našeg bratstva zaželeo je da živi u pešteri, što je u brdu, i moljaše igumana da mu dopusti. Iguman imađaše dar rasuđivanja. On kaza bratu: „Sine moj, kako želiš da sam živiš u pešteri, kada još nikako nisi savladao telesne i duševne strasne pomisli? Onaj ko želi da tihuje mora se nalaziti pod rukovodstvom učitelja, a ne sme sam sobom upravljati. A ti, iako niukoliko nisi dostigao potrebnu meru, moliš skudost moju da ti dozvoli da samuješ u pešteri; mislim da ne razumeš svakovrsne mreže đavolske. Daleko ti je bolje da služiš ocima, da od Boga zadobijaš pomoć molitvama njihovim, da sa nama u određena vremena slaviš i opevaš Vladara svih, nego da se sam boriš sa nečastivim i zlokovarnim (podmuklim) pomislima. Nisi li čuo šta govori Bogoglasni Otac Jovan, pisac Lestvice: „Teško onome ko sam živi, jer upadne li u uninije ili lenost, nema ko da ga podigne! A gde su dvoje ili troje sabrani u ime Moje, onde sam i Ja među njima, kaza Gospod“. Tako mu iguman poručivaše, ali ne beše kadar odvratiti ga od dušegubnih pomisli. Videći silnu želju bratovljevu i neotstupno moljenje njegovo, iguman mu najzad dopusti da živi u pešteri. Praćen molitvom igumana, on se pope u pešteru. Hranu mu, u časovima uzimanja njenog, donošaše jedan od manastirske bratije, a u zatvornika beše kotarica na užetu, koje on spuštaše i tako hranu uzimaše. Kada provede neko vreme u pešteri, đavo, koji vazda vojuje sa onima koji bi da žive bogougodno, poče da ga smućuje zlim pomislima dan i noć; pošto prođe nekoliko dana, preobrazivši se u svetlonosnog angela, javi mu se i reče: „Neka ti bude znano da me je Gospod poslao da ti prislužujem radi čistote tvoje i življenja blagočastivog“. A monah će: „Šta sam to dobro učinio da bi mi angeli služili?“ Đavo uzvrati: „Sve što si učinio veliko je i uzvišeno. Ostavio si lepote sveta i postao monah, trudiš se u postu, molitvama i bdenju; opet si, ostavivši manastir, izabrao življenje ovde: pa kako angeli ne bi služili svetinji tvojoj?“ Tim rečima dušegubna zmija dovede ga do preuznošenja, do gordosti, i poče mu se stalno prikazivati.
Jednom prilikom neki čovek, koga lopovi behu opljačkali, otide k monahu. Nečisti demon, koji mu se, prelašćujući ga, javio u obličju angela, reče mu: „Toga čoveka pokradoše lopovi; ukradene stvari sakrivene su na takvom i takvom mestu: reci mu da otide onamo i uzme što je njegovo“. Došavši do peštere, čovek se pokloni, a monah mu odgore reče: „Dobro je, brate, što si došao! Znam: nevolja te zadesila, jer su kod tebe bili lupeži, i ukrali ti to i to. Ne tuguj! Sve što su ukrali ostavili su na tom i tom mestu: otidi onamo i naći ćeš sve to, a za mene se moli“. Čovek se začudi, posluša ga i nađe ukradeno. On proslavi monaha po čitavoj toj zemlji, govoreći da je monah koji u pešteri obitava prorok. K njemu stade priticati mnoštvo ljudi: slušajući ga, oni se divljahu učenju što ga ovaj objavljivaše pod uticajem đavola. Pretskazivao je šta će se zbiti, i pretskazanja mu se obistinjavahu. I nesrećnik provede dosta vremena u takvoj prelasti. U drugi dan druge nedelje po vaznesenju Gospoda našeg Isusa Hrista javi se monahu nečisti demon i reče: „Znaj, oče, da će zbog neporočnog i ravnoangelnog življenja tvoga doći drugi angeli i uzeti te u telu na nebo: tamo ćeš se, sa svim angelima, naslađivati gledanjem neizrecive krasote Gospodnje“. Rekavši ovo, demon postade nevidljiv. Ali čovekoljubivi i mnogomilostivi Bog, Koji ne želi propast ljudsku, stavi u srce monahu da izvesti igumana o onome što se dogodilo. Kada k zatvorniku dođe brat što mu donošaše hranu, on, provirivši iz peštere, poruči: „Brate! Idi, kaži igumanu da dođe ovamo“. Brat to prenese igumanu. Iguman pohita da dođe; pope se lestvama do zatvornika i upita ga: „Zašto si mi, sine moj, poručio da dođem ovamo?“ Ovaj odgovori: „Čime bih ti uzvratio, oče sveti, za sve što si učinio nedostojnosti mojoj!“ Iguman će na to: „A šta sam ti to dobro učinio?“ Monah: „Uistinu, oče, tvojim posredovanjem udostojih se mnogih i velikih dobara. Ti si me u angelski obraz obukao; tvojim posredovanjem vidim angele i udostojavam se opštenja sa njima; tvojim sam posredovanjem primio dar prozorljivosti i prorokovanja“. – Počuvši to, iguman se udivi i reče: „Nesrećniče! Zar da ti vidiš angele? Zar da se ti udostojiš dara prozorljivosti? Teško tebi, kukavče! Nisam li ti kazivao: ne idi u pešteru, da te ne bi kako demoni prelastili“. Dok mu iguman ovako govoraše, brat mu se protivljaše: „Ne govori tako, časni oče! Radi tvojih svetih molitava ja vidim angele: sutra će me oni vazneti na nebesa sa telom mojim. Neka bude znano svetosti tvojoj da želim da molim Gospoda Boga našeg da i tebe uzmu angeli, kako bi i ti sa mnom u nebeskoj slavi prebivao“.
Ovo počuvši, iguman mu strogo kaza: „Prelašćen si od demona, kukavče! Pa ipak, ako sam već došao ovamo, neću otići sa ovog mesta, neko ću ostati da vidim šta će se sa tobom dogoditi. Nečiste demone, koje ti nazivaš angelima, ja neću ugledati, ali kada vidiš da su došli, kaži mi“. Iguman zapovedi da se lestve uklone, i ostade u pešteri sa prelašćenim, prebivajući u postu i neprekidnom psalmopojanju. Kada nastade čas u koji se prelašćeni nadaše da će biti vaznet na nebo, on ugleda demone što mu dođoše i reče: „Evo ih, oče!“ Tada ga iguman zagrli i zavapi: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomozi sluzi Tvome koji se prelasti i ne dopusti demonima nečistim da njime zavladaju!“. Dokle to iguman govoraše, demoni zgrabiše i počeše vući prelašćenog, upinjući se da ga istrgnu iz zagrljaja igumanovog. Ali iguman im zapreti, i oni, svukavši sa prelašćenog mantiju, iščezoše. Videlo se kako se mantija uznosi po vazduhu na visinu i kako se najzad skrila. Pošto prođe dosta vremena, mantija se opet pokaza, ovaj put kako leti dole i pada na zemlju. Tada starac reče prelašćenom: „Bezumniče i kukavče! Vidiš li kako su demoni postupili sa tvojom mantijom? Na isti način nameravali su da i sa tobom postupe. Hteli su da te uznesu na vazduh, kao Simona volhva (čarobnjaka), i da te strovale dole, da se skršiš i nesrećno upropastiš jadnu dušu svoju“. Iguman pozva monahe, zapovedi im da donesu lestve, spusti prelašćenog iz peštere u manastir i odredi mu služenje u pekari, u kuhinji i na drugim manastirskim poslušanjima, da bi mu se smirile pomisli. Na taj način on spase brata“ (Prolog, meseca januara 9. dan).
Teškom iskušenju zbog preranog stupanja u zatvorništvo bili su podvrgnuti i naši sunarodnici, Prepodobni Isaakije (Paterik Pečerski i Četji Mineji za 14. februar) i Nikita (Paterik Pečerski i Četji Mineji za 31. januar) Pečerski. Iz životopisa Prepodobnog Isaakija, savremenika Prepodobnih Antonija i Teodosija, vidi se da je on stupio u zatvorništvo po sopstvenom htenju. Naime, on prohođaše veoma naporan telesni podvig; težnja za još napornijim podvigom podstakla ga je da se zatvori u jednoj od najmanjih peštera Pečerskog manastira u Kijevu. Hrana mu bejaše prosfora, a piće – voda, i tu veoma oskudnu hranu on uzimaše svaki drugi dan. U tako napornom telesnom podvigu i u nedostatku opitnih poznanja o duševnom podvigu i duševnoj borbi nije moguće ne platiti nešto za svoj podvig. Na unutarnjem nastrojenju podvižnika obično se zasniva iskušenje koje na njega navode demoni. „Ako čovek“, kazuje Prepodobni Makarije Egipatski, „sam po sebi ne pruži povoda satani da ga potčini svome uticaju, satana ni na koji način neće moći da nasilno ovlada njime“ (Slovo 4, gl. 12). Demoni su se Isaakiju pokazali u obličju svetozarnih angela, jednog od drugoga sjajnijih; nazvali su ga Hristom i zahtevali od podvižnika da im se pokloni. Poklonjenjem, koje jedino Bogu treba činiti, a koje je on uzneo đavolu, podvižnik se potčinio demonima, koji su ga namučili nasilnim pokretima tela (igranjem) gotovo do smrti. Prepodobni Antonije, koji prisluživaše zatvorniku, dođe k njemu sa uobičajenom hranom, ali videvši da zatvornik ne daje od sebe glasa i shvativši da mu se desilo nešto čudno, uz pomoć drugih monaha razvali ulaz u pešteru Isaakijevu, koji beše potpuno zatvoren; iznesoše ga kao mrtvaca i položiše ispred peštere, ali ga, kada primetiše da je živ, odnesoše u keliju na postelju. Prepodobni Antonije i Teodosije hođahu za njim, jedan iza drugoga. Isaakije od iskušenja oslabi umom i telom: nije mogao ni da stoji, ni da sedi, ni da se, ležeći, okrene s jedne strane na drugu; dve godine ležao je nepokretno, nem i gluv. Treće godine je progovorio, moleći da ga podignu i stave na noge. Zatim poče učiti da hoda, kao dete, ali ništa ne željaše, čak ni ne pomišljaše da poseti crkvu; jedva su ga i na silu na to nagovorili, i on poče malo po malo odlaziti u hram Božiji. Posle toga poče odlaziti i u trpezariju, i postepeno nauči da jede; tokom te dve godine, dok ležaše nepokretno, on ne okusi ni hleba ni vode. Na kraju se potpuno oslobodi od strašnog i čudnog utiska koji u njemu izazva javljanje i dejstvo demona. Kasnije je Prepodobni Isaakije dostigao u visoku meru svetosti. Prepodobni Nikita bio je mlađi od Prepodobnog Isaakija, ali mu beše savremenik. Zanet revnošću, zamolio je igumana da mu da blagoslov za podvizavanje u zatvorništvu. Iguman (a tada je to bio Prepodobni Nikon) mu branjaše, govoreći: „Sine moj! Nije korisno da ti, mlad budući, u ispraznosti prebivaš. Bolje ti je da sa bratijom živiš: njima služeći, nećeš izgubiti platu svoju. I sam znaš kako je Isaakije pešternik u zatvorništvu bio prelašćen od demona; i poginuo bi, da nije bilo osobite blagodati Božije, koja ga, molitvama Prepodobnih otaca naših Antonija i Teodosija, spase“. Nikita odgovori i reče: „Nikako se neću prelastiti ničim sličnim; moja je želja, naprotiv, da čvrsto stanem protiv zamki demonskih i molim čovekoljubivog Boga da i mene udostoji dara čudotvorenja, kao Isaakija zatvornika, koji i do dana današnjeg mnoga čudesa čini“. Iguman opet kaza: „Tvoja želja prevazilazi moći tvoje; čuvaj se da se ne survaš kada se preuzneseš. Ja ti, nasuprot tome, zapovedam da služiš braći, pa ćeš zadobiti venac od Boga za poslušanje svoje“. Nikita, zanet veoma snažnom revnošću za življenje zatvorničko, ne htede nimalo pažnje obraćati na ono što mu iguman poručivaše. On ispuni svoju zamisao: zatvori se i tako prebivaše u zatvoru, moleći se i nikuda ne izlazeći. Pošto prođe neko vreme, jedared, dok beše na molitvi, on začu glas koji se moljaše skupa sa njim, i oseti nekakav neobičan miris. Prelastivši se, reče sam sebi: „Kada to ne bi bio anđeo, ne bi se molio sa mnom, i ne bi se osećao miomir Duha Svetoga“.
Zatim se Nikita stade usrdno moliti, govoreći: „Gospode, javi mi se Sam, da Te ugledam“. I začu glas: „Mlad si, neću ti se javiti, kako se ne bi uzvisio i potom pao“. Zatvornik sa suzama odgovaraše: „Gospode! Nikako se neću prelastiti, jer me je iguman poučio da ne obraćam pažnju na prelast demonsku; nego ću učiniti sve što god mi Ti zapovediš“. Tada dušegubna zmija, primivši vlast nad njim, reče: „Čoveku, dok se nalazi u telu, nije mogućno ugledati me. Ali evo, šaljem angela svoga da sa tobom prebiva: ispunjavaj volju njegovu“. Sa tim rečima predstade pred zatvornikom demon u obličju angela.
Nikita pade pred noge njegove, klanjajući mu se kao angelu. Demon kaza: „Od ovoga časa više se nemoj moliti, nego samo čitaj knjige; time ćeš stupiti u neprestano opštenje sa Bogom i zadobićeš mogućnost da preneseš dušekorisnu reč onima koji dolaze k tebi, a ja ću se neprestano moliti Tvorcu svih za tvoje spasenje.“ Poverovavši tim rečima, zatvornik se još većma prelasti: prestade da se moli, poče se baviti čitanjem; video je demona gde se moli bez prestanka, te se radovaše, misleći da se to angel za njega moli. Zatim poče da mnogo razgovara sa onima što k njemu dolažahu o Pismu i da propoveda poput zatvornika Palestinskog. Postao je slavan među mirjanima i na dvoru velikog kneza. On zapravo nije prorokovao, nego je posetiocima govorio gde su sakrivene ukradene stvari, gde se nešto desilo daleko od njegovog mesta, a sve mu ovo javljaše demon koji sa njim prebivaše.
U naše doba u Moskvi, u domu za sumasišavše, živeo je jedan slični prorok, kome je priticalo mnoštvo znatiželjnika. Taj se prorok zvao Ivan Jakovljevič. Jednog monaha u omanjem udaljenom manastiru posetili su neki Moskovljani i počeli da hvale pred njim svoga proroka. Govorili su da su se iz svoga iskustva uverili u njegov dar prozorljivosti, kada su ga pitali za nekog svog srodnika koji se nalazio u Nerčinsku na robiji. Ivan Jakovljevič nije odgovarao skoro sat vremena. Kada ga ovi počeše moliti da požuri, on ih zapita: „A je li taj Nerčinsk daleko odavde?“ Odgovoriše mu: „Više od šest hiljada vrsta“. – „Pa kako da tako brzo otrčim donde!“- usprotivi se prorok. Odgovor koji je zatim dao sastojao se u tome da su tom zatvoreniku noge u ranama. Posle nekog vremena ovi koji su se raspitivali primiše pismo od rođaka iz Nerčinska, u kome je on opisivao težinu svoga položaja i spomenuo da su mu bukagije napravile krvave rane na nogama. „Zamislite koliko je Ivan Jakovljevič prozorljiv!“ – takvim usklikom završiše svoju priču ovi Moskovljani. Monah im odvrati: „Nema tu prozorljivosti; radi se o očiglednom opštenju sa palim dusima. Duhu Svetome nije potrebno vreme: On u trenu obznanjuje tajne zemaljske i nebeske. Ivan Jakovljevič slao je demona koji je prebivao uz njega iz Moskve u Nerčinsk, i on je dostavio nevažan, veštastveni podatak, koji je zadovoljavao prorokovu sujetu i znatiželju telesnih ljudi koji su mu se obratili sa pitanjem. Duh Sveti uvek obznanjuje nešto duhovno, dušespasonosno, nasušno potrebno, a pali duh – nešto telesno, jer se nakon pada on valja u grehovnim strastima i veštastvenosti“. Kao primer delovanja i karaktera svojstvenih prozorljivosti od Boga datoj navešćemo jedan izuzetan događaj iz crkvene istorije. Sveti Atanasije Veliki, arhiepiskop Aleksandrijski, pripovedajući episkopu Amoniju o svome bekstvu od imperatora Julijana Apostate (Otstupnika), navodi: „U to doba video sam velike muževe Božije, Teodora, nastojatelja Tavenisiotskih monaha, i Pamona, avu monaha koji življahu u okolini Antinoje. Nameran da se sakrijem kod Teodora, uđoh u njegov čamac, koji je sa sviju strana bio prikriven; Pamon je išao zajedno sa nama vođen osećajem poštovanja. Vetar nije bio povoljan; molio sam se sa zebnjom u srcu; Teodorovi monasi, izašavši na obalu, vukli su čamac. Ava Pamon, videći tugu moji, tešaše me. Govorah mu: veruj mi da u srcu mome nema toliko smelosti u doba mira, koliko u doba progona; jer, stradajući za Hrista i budući ukrepljavan blagodaću Njegovom, nadam se da ću tamo zadobiti veliku milost od Njega, makar me i ubili. Ne stigoh da završim, a Teodor pogleda na avu Pamona i nasmeši se; Pamon takođe uzvrati pogled i na licu mu se pojavi osmeh. Kazah: „Zašto se smejete rečima mojim, da ne pomišljate kako me je strah?“ Teodor, obrativši se Pamonu, reče: „Kaži Patrijarhu koji je razlog našeg smeha“. Pamon odgovori: „Na tebi je da to učiniš“. Tada Teodor kaza: „Ovoga časa Julijan je ubijen u Persiji, kao što pretskaza za njega Bog: „Kako vino vara, taki je čovjek ohol, niti ostaje u stanu; jer raširuje duh svoj kao grob, i kao smrt je, koja se ne može nasititi“ (Avak. 2, 5). Ustaće imperator hrišćanin, muž vrlinski, ali kratkoga veka. Zato ne idi u Tivaidu, ne trudi se, nego tajno kreni u susret novom imperatoru: videćeš se sa njim na putu, primiće te veoma blagonaklono, i vratićeš se Crkvi svojoj, a njega će Bog ubrzo uzeti iz ovoga života. Sve se tako i desilo“ (Sancti Athanasii opera omnia, torn. 2, 979-982).
…Tako je on izvestio velikog kneza Izjaslava o ubistvu novgorodskog kneza Gleba, i savetovao mu da sina velikog kneza pošalje u Novgorod na presto. Mirjanima je to bilo dovoljno da zatvornika proglase za proroka. Primećeno je da se mirjani, pa i sami monasi koji nemaju duhovnog rasuđivanja, skoro uvek zanose varalicama, licemerima, onima koji prebivaju u prelasti demonskoj, poštujući ih kao svete i blagodatne. Sa Nikitom se niko nije mogao porediti u pogledu poznavanja Starog Zaveta; ali on nije podnosio Novi Zavet, nikada svoje besede nije zasnivao na Evanđelju i Apostolskim Poslanicama, niti bi dopuštao da kogod od njegovih posetilaca podseti na nešto iz Novog Zaveta. Po toj čudnoj usmerenosti njegovog učenja oci iz Pečerskog manastira u Kijevu razumeli su da je tu reč o prelašćenosti demonom. Tada je u manastiru bilo mnogo svetih monaha, ukrašenih blagodatnim darovima; svojom molitvom oni odagnaše demona od Nikite, i Nikita prestade da ga viđa. Izvedoše oci Nikitu iz zatvorništva i zapitaše ga da im kaže štogod iz Starog Zaveta; ali on tvrđaše, zaklinjući se, da nikada nije ni čitao one knjige koje ranije znađaše naizust. Ispostavilo se da je od utiska koji je na njega izazvala prelast demonska on zaboravio čak i da čita, te su ga jedva jedvice, sa velikim naporom, ponovo naučili da čita. Pošto je molitvama Svetih Otaca došao sebi, on pozna i ispovedi greh svoj, oplaka ga suzama gorkim, dostiže visok stepen svetosti i steče dar čudotvorenja smirenim življenjem među bratijom. Kasnije će Sveti Nikita biti hirotonisan za episkopa Novgorodskog.
Novija iskustva takođe potvrđuju ono što jasno dokazuju iskustva iz ranijih vremena. I danas je prelast – a tako se na monaškom jeziku naziva samoobmanjivanje sjedinjeno sa demonskom obmanom – neizostavna posledica prevremenog udaljenja u duboku osamu ili naročitog podviga u osami kelije. U vreme kada je autor ovih saveta iz asketike, još kao mladić, 1824-25. godine, odlazio u Lavru Sv. Aleksandra Nevskog da bi se sa monahom Joanikijem, inače učenikom staraca Teodora i Leonida, savetovao o pomislima svojim, tome monahu priticahu mnogi mirjani koji vođahu asketski život radi saveta duhovnog (monah Joanikije bio je rođeni nećak Teodorov; posle Teodorove končine on nije prekidao opštenje sa Leonidom i kasnije se, radi saživovanja sa njime, preselio u Optinski manastir). K njemu je dolazio i redov Pavel iz Pavlovskog puka, nedavni obraćenik iz raskola; on beše pismen, a raskolnicima je ranije bio učitelj. Lice Pavlovo blistalo je od radosti. Međutim, zbog veoma silnog usrđa što se u njemu beše razgorelo, on se odao neumerenom telesnom podvigu, neusklađenom sa njegovim zvanjem, nemajući valjanu i dovoljnu predstavu o duševnom podvigu. Jedne noći Pavel stajaše na molitvi. Iznenada se kod ikona pojavi nekakva svetlost nalik na sunčev sjaj, i usred te svetlosti blistavo beli golub. Od goluba dođe mu glas: „Primi me! Ja sam Duh Sveti; došao sam da te načinim obitalištem svojim“. Pavel sa radošću pristade. Golub uđe u njega kroz usta, i Pavle, iscrpljen od posta i bdenja, najednom oseti u sebi nezajažljivu bludnu strast. On napusti molitvu i pohita u kuću bluda. Njegova gladna strast učini da je on ne mogaše utoliti. Sve javne kuće i sve bludnice kojima je mogao prići postadoše mu stalno utočište. Na kraju on dođe sebi. Svoju prelašćenost demonskim javljanjem i oskvrnjenje usled posledica prelasti izložio je u pismu jeroshimonahu Leonidu, koji tada življaše u manastiru Prep. Aleksandra Svirskog. U pismu je nalazilo odraza pređašnje, visoko duhovno stanje ovoga palog redova. Spomenuti mladić tada je bio kelejnik jeroshimonaha Leonida (1827-28. godine), i po blagoslovu Starčevom čitao je Pavlovo pismo. U proleće 1828. jeroshimonah Leonid premestio se iz Manastira Prep. Aleksandra najpre u Ploščanski, a zatim u Optinski manastir. Pratio ga je njegov kelejnik, koji je tom prilikom posetio i neke manastire u Kaluškoj i Orlovskoj eparhiji. Boravio je i u znamenitom Belobreškom manastiru, gde se svojim podvižničkim životom proslavio rasoforni monah Serapion, koji se udostojio viđenja angela dok je vršio svoje kelijno pravilo. Ne samo mirjani, nego i monasi proslavljahu Serapiona i navođahu ga kao primer monaškog življenja, jer kod nas u Rusiji najvažniji je telesni podvig, a o duševnom skoro da je izgubljena predstava. Godine 1829. Serapion je usled duševnog rastrojstva premešten u Optinski manastir, kako bi se rukovodio savetima jeroshimonaha Leonida. U jednom razgovoru sa strcem desi se da mu Serapion iščupa veliki deo brade. Zbog uvažavanja njegove podvižničke slave on je bio smešten u skitu Optinskog manastira. Jedne noći došao je Serapion načalniku skita, jeromonahu Antoniju, obznanjujući da mu se Jovan Preteča upravo javio i zapovedio da zakolje njega – Antonija, jeroshimonaha Leonida, jeroshimonaha Gavrila i spahiju Željabovskog, koji tada boravljaše u skitu kao gost. „A gde ti je nož?“ – upita ga pronicljivi i neustrašivi Antonije. „Nemam ga“, odgovori prelašćeni. „Znači, dolaziš da kolješ bez noža?“, kaza Antonije i udalji prelašćenog u keliju; on je morao biti upućen u ludnicu, gde je i umro. Čuli smo da se pre smrti Serapion dozvao sebi i da je otišao sa nadom na spasenje. Valja primetiti da pali duh, želeći da ovlada Hristovim podvižnikom, ne deluje nasilnički, nego se stara da zadobije saglasnost čoveka da primi ponuđenu prelast, i kada tu saglasnost dobije, ovladava onim ko ju je iskazao. Opisujući napad palog angela na čoveka, Sveti David izrazio se veoma precizno, govoreći: „Sjedi u zasjedi da uhvati ubogoga; hvata ubogoga uvukavši u mrežu svoju“ (Ps. 10, 9). Duh Sveti deluje samovlasno, kao Bog; On dolazi u trenutku kada čovek koji se ispunio smirenjem i koji je unizio sebe uopšte ne očekuje nailazak Njegov, i iznenada menja um i srce. Dejstvom svojim On obuzima čitavu volju i sveukupne sposobnosti čovekove, koji nema mogućnosti da razmišlja o dejstvu što se u njemu savršava. Prebivajući u nekome, blagodat ne pokazuje bilo šta uobičajeno ili čulno, nego tajno poučava čoveka onome što on ranije nikada nije ni video, ni zamišljao. Tada se um tajno poučava uzvišenim i skrivenim tajnama, koje, po Svetom Pavlu, oko ljudsko nije kadro videti, niti um sam po sebi poznati… Um čovečiji, sam po sebi, ne budući sjedinjen sa Gospodom, rasuđuje po moći svojoj; kada se pak sjedini sa ognjem Božanstva i sa Duhom Svetim, on sav biva obuzet Božanskom Svetlošću, sav postaje svetlost, razgoreva se u plamenu Svesvetoga Duha, ispunjava se razumom Božanskim, i u plamenu Božanstva njemu nije ni moguće da razmišlja o svome, i o onome što bi on želeo“. Tako je Prepodobni Maksim Kapsokalivit govorio Prepodobnom Grigoriju Sinaitu (Dobrotoljublje, deo I).
Obrnuto, prilikom demonskog javljanja čoveku se uvek pruža sloboda da rasudi o tome javljanju, da ga prihvati ili odbaci. To proizilazi iz pokušaja demona da prelasti Svete Božije. Jedared, kada je Prepodobni Pahomije Veliki prebivao u osami daleko od manastirske svakodnevice, javio mu se đavo u velikoj svetlosti, govoreći: „Raduj se, Pahomije! Ja sam Hristos, i evo, dođoh k tebi kao prijatelju mome“. Sveti, rasuđujući sam u sebi, pomisli: „Hristova poseta mora biti propraćena radošću, daleka od straha. U tome času iščezavaju sve pomisli ljudske: tada se um pogružava u gledanje onoga što mu se prikazuje. Ali mene ispunjava smućenje i strah dok gledam ovoga koji mi se javio. Nije to Hristos, nego satana“.
Posle ovakvog razmišljanja Prepodobni smelo kaza utvari: „Idi od mene, đavole! Proklet si ti, i viđenje tvoje, i podmuklost lukavih zamisli tvojih“. Đavo istoga trena iščeze, ispunivši keliju smradom (Četji Mineji, 15. maj).
Čovek koji se još uvek nalazi u oblasti telesnog mudrovanja, koji još nije stekao duhovno gledište na palu prirodu ljudsku, ne može da ne uzvisuje dela svoja i da ne priznaje sebi izvesnu vrednost i značaj, ma koliko taj čovek izgovarao smirenih reči, i ma koliko se spolja činio smirenim. Istinsko smirenje nije svojstveno telesnom mudrovanju i nije mogućno njemu: smirenje je svojstvo duhovnog razuma. Prepodobni Marko Podvižnik govori: „Oni koji ne drže za sebe da su dužnici svakoj zapovesti Hristovoj samo telesno poštuju Zakon Božiji, ne shvatajući ni šta govore, ni na čemu se temelje: zato i misle da ga ispune „delima“ (Slovo o duhovnom zakonu, gl. 34).
Iz reči Prepodobnog Oca proizilazi da se onaj ko smatra da je učinio bilo kakvo dobro delo nalazi u stanju samoprelašćenosti. To stanje samoprelašćenosti služi kao osnova za demonsku prelašćenost: u lažnim, gordim predstavama hrišćanina pali anđeo nalazi pristanište sebi, na tu predstavu lako kalemi svoju prevaru, a posredstvom prevare i potčinjuje čoveka svojoj vlasti, survavajući ga u takozvanu demonsku prelast. Iz navedenih iskustava vidi se da nijedan od prelašćenih nije držao za sebe da je nedostojan viđenja Angela, shodno tome, smatrao je da poseduje neku vrednost. Telesni i duševni čovek ni ne može drugačije o sebi suditi. Upravo zbog toga Sveti Oci i kazuju uopšte za sve podvižnike koji nisu dovoljno obrazovani duševnim delanjem i osenjeni blagodaću Božijom da ih bezmolvije upropaštava.
Poučno je vladanje Prepodobnog Varsanufija Velikog i sapodvižnika njegovog Jovana Proroka, koji bejahu zatvornici u opštežiću ave Serida, u pogledu zatvorništva i bezmolvija. Sva bratija toga manastira, ili barem veći deo bratije, rukovođeni su poukama tih velikih ugodnika Božijih, ispunjenih Duhom Božijim; njihovim se poukama upravljao i sam iguman Serid, koga je Varsanufije Veliki nazivao sinom. Serid je i prisluživao svetome starcu, koji bez izlaženja prebivaše u keliji, primajući jedino Serida i preko njega dajući savete ostaloj bratiji u pismenom obliku. Bratija toga manastira, rukovođena poukama bogonadahnutih muževa, pokazivahu brzo i preizobilno uzrastanje duhovno. Neki od njih postadoše sposobni za življenje u zatvorništvu, za koje su bili prizvani od Boga, Koji je provideo tu sposobnost njihovu. Tako je Varsanufije Veliki predskazao Jovanu Mirosavskom da mu je Bogom prednaznačeno bezmolvije, i, pošto je prethodno pripremio toga monaha življenjem po zapovestima Evanđelskim u monaškoj zajednici, u vatri poslušanja, u vreme koje je Bog ukazao uveo ga je u zatvorništvo (Odgovori 1-54). Iz prepiske Varsanufija Velikog sa Jovanom Mirosavskim vidi se da je Jovan i po stupanju u zatvorništvo bio uskovitlavan strasnim pomislima. Drugi monasi, kojima je zatvorništvo bilo dopušteno, još više su bili uznemiravani strastima, ali im zatvorništvo nije bilo zabranjeno. Nasuprot tome, Prepodobnom avi Doroteju, koji se odlikovao i svetovnom i duhovnom mudrošću, sposobnošću da duhovno rukovodi druge monahe, i koji je taj svoj dar i na delu dokazao, duhonosni starci zabranili su zatvorništvo, bez obzira na to koliko da ga je on želeo. „Bezmolvije“, govorili su mu, „daje čoveku povod za visokoumlje ukoliko on pre toga ne uspe da stekne samog sebe, odnosno da postane neporočan. Istinsko bezmolvije čovek stiče samo ukoliko uspe da već ponese krst svoj. Prema tome, ako budeš sastradavao bližnjima, zadobićeš pomoć; ukloniš li se od sastradanja, želeći da zadobiješ ono što prevazilazi tvoju meru, znaj da ćeš izgubiti i ono što imaš. Nemoj skretati ni unutra, ni spolja, nego se drži sredine, poimajući šta je volja Gospodnja, „jer su dani zli“ (Efes. 5, 16)“ (Odgovor 311).
Ove reči moje znače: ne usuđivati se na bezmolvije, ali i ne biti nemaran prema sebi kada si okružen brigama: eto, to je srednji put, bezbedan od pada. U bezmolviju valja imati smirenje, a pri okruženosti brigama stražiti nad sobom i zauzdavati pomisao svoju. Sve se ovo ne ograničava na neko određeno vreme. Svako je dužan da sa blagodarenjem podnosi ono što ga po neophodnosti snalazi. Što više čovek nishodi u smirenje, to većma napreduje. Prebivanje u keliji ne čini te iskusnim, zato što u njoj, očigledno, prebivaš bez patnje, jer ne dostižeš u borbu sa demonima, što onoga ko je zatvoren u keliji dovodi do tako teške patnje i borbe za kakve monah koji je u opštežiću ne zna (V. žitije Prepodobnog Antonija Velikog, Onufrija Velikog i drugih otšelnika i zatvornika). A kroz to što ćeš pre vremena ostaviti svaku brigu neprijatelj ti ugotovljava još više smućenja, a ne spokojstvo, tako da će te primorati da na kraju kažeš: „Bolje da se nisam ni rodio“ (Odgovori 312, 313). Prepodobni Dorotej, koga vaseljenska Crkva priznaje za Svetog, jedan od najboljih, neprevaziđenih autora u oblasti asketike, prebivao je u opštežiću među bratijom, da bi nakon prestavljenja svojih duhovnih učitelja osnovao svoj manastir i bio njegov nastojatelj.
Sveti Jovan Lestvičnik primećuje da oni koji su skloni visokoumlju i drugim duševnim strastima nikako ne smeju za sebe izabirati osamljeno življenje, nego im valja prebivati među bratijom i spasavati se činjenjem zapovesti (Slovo 8, gl. 10, 18, 21, 25. – Slovo 27, gl. 13, 36); jer je svako življenje, svejedno da li u pustinji ili u opštežiću, kada je saglasno sa voljom Božijom i kada je cilj njegov ugađanje Bogu, preblaženo (88. glava Prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, Dobrotoljublje, deo I). Od prevremenog zatvorništva rascvetava se prelast demonska, ne samo ona očigledna, nego i ona što se spolja ne vidi: mislena, naravstvena, nesravnjeno opasnija negoli ona prva, jer se veoma teško isceljuje, a često biva i neizlečiva. Ovaj vid prelasti, koji počiva na visokoumlju, Sveti Oci nazivaju „mnjenjem“ (Sveti Grigorije Sinait, gl. 128, 131, 132. Dobrotoljublje, deo I), a sastoji se u tome da podvižnik, usvojivši lažne predstave o duhovnim stvarima i o sebi, počinje da ih drži za istinite.
Lažne predstave i sozercanja, usled prirodnog saučestvovanja i sadejstva uma sa srcem i srca sa umom, neizostavno prate prelašćujuća, slašću ispunjena srdačna osećanja: ona nisu ništa drugo do dejstvo perfidnog sladostrašća i taštine. Oni koji su se zarazili ovom prelašću postajali su propovednici lažnog asketičkog učenja, a ponekad i jeresijarsi, na večnu pogibao svoju i bližnjih svojih. Sveti Isaak Sirijski u 55. Slovu pominje kako je neki Malpas u otšelništvu vodio veoma strog podvižnički život sa ciljem da dostigne u visoko duhovno stanje; pao je u visokoumlje i očitu demonsku prelast, i postao osnivač i predvodnik jeresi evktita. Kao primer za asketičku knjigu napisanu u takvom stanju prelasti koje se naziva mnjenje može se nazvati spis Tome Kempijskog pod nazivom „O ugledanju na Hrista“. On odiše perfidnim sladostrašćem i visokoumljem, koje u ljudima zaslepljenim i ispunjenim strastima izaziva nasladu, a nju takvi drže za okušaj blagodati Božije. Ti nesrećni i pomračeni ljudi ne shvataju da, pošto su pomirisali perfidno zlosmradije strasti što u njima žive, njime se naslađuju, i u slepilu svome njega drže za miomir blagodati! Oni ne razumeju da su za duhovnu nasladu sposobni samo Sveti Božiji, da duhovnoj nasladi mora prethoditi pokajanje i očišćenje od strasti, da grešnik nije sposoban za duhovnu nasladu, da on mora biti svestan da je naslade nedostojan, odbacivati je, ukoliko počne da mu se javlja, kao nešto što nije njemu svojstveno, kao očito i pogubno samoprelašćenje, kao perfidni pokret taštine, visokoumlja i sladostrašća. Slično kao i Malpas u otšelništvu su u snažnu prelast demonsku dostigli Franjo Asiški, Ignacio Lojola i drugi podvižnici rimokatolicizma (nakon odeljivanja Zapadne od Istočne Crkve), koji se u njegovom krilu smatraju Svetima. „Kada Franjo bi uzet na nebo“, pripoveda njegov hagiograf, „Bog Otac, ugledavši ga, dospe u nedoumicu, kome bi dao prednost: da li Sinu Svome po prirodi, ili sinu po blagodati, Franji“. Šta može biti strašnije, nakaznije od te hule, žalosnije od te prelasti!
Danas se u našoj otaxbini za otšelništvo u bezljudnoj pustari može kategorički tvrditi da je neostvarivo, a za zatvorništvo da je veoma teško ostvarivo, kao opasnije i nespojivije nego bilo kad. U tome valja videti volju Božiju i pokoravati joj se. Želiš li da budeš tihovatelj ugodan Bogu, uzljubi ćutanje, i sa svakim usrđem navikni na njega. Ne dopuštaj sebi praznoslovlje ni u crkvi, ni u trpezariji, ni u keliji; ne dopuštaj sebi izlaženje iz manastira izuzev u slučajevima krajnje potrebe i na veoma kratko vreme; ne dopuštaj sebi poznanstva, naročito bliska, ni izvan manastira, ni u njemu; ne dozvoljavaj sebi slobodno opštenje i pogubne razonode; ponašaj se kao tuđinac i došljak i u manastiru, i u samom zemaljskom životu, i postaćeš Bogom ljubljeni bezmolvnik, pustinjak, otšelnik. Providi li Bog da si sposoban za pustinju ili zatvorništvo, On će ti neizrecivim putevima Svojim podariti da pustinožiteljstvuješ ili prebivaš u bezmolviju, kao što je to podario blaženom Serafimu Sarovskom, ili će te udostojiti zatvorništva, kao što je bilo sa blaženim Georgijem, zatvornikom Zadonskog manastira.
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *