О ПРЕЛЕСТИ

 

Свети Игњатије Брјанчанинов

О ПРЕЛАСТИ
 

ДЕО ПРВИ
 
Ученик – Изложи тачно и подробно појам преласти. Шта је то преласт?
 
Старац – Преласт је озлеђеност природе људске лажју. Преласт је стање свију људи, без изузетка, изазвано падом праотаца наших. Сви смо ми у преласти (Почетак Треће беседе Преподобног Симеона Новог Богослова. Издање Оптинског манастира, 1852.). Познавање тога представља најбољу предохрану од преласти. Највећа је преласт држати себе за слободног од преласти. Сви смо ми преварени, сви смо прелашћени, сви се налазимо у стању обманутости, и потребујемо ослобођење истином. Истина је Господ наш Исус Христос (Јн. 8, 32; 14, 6). Прихватимо ову Истину вером у Њу; завапимо у молитви тој Истини, и Она ће нас извући из бездана самопрелашћености и прелашћености од демона. Жалосно је стање наше! Оно је – тамница из које се молимо да буде избављена душа наша, да се прослави име Господње (Пс. 44, 7). То је стање она земља мрачна у коју је непријатељ, позавидевши нам и почевши нас гонити, стровалио живот наш (Пс. 143, 3). Оно је “тјелесно мудровање” (Римљ. 8, 6) и “лажно названо знање” (1. Тим. 6, 20), и њиме је заражен сав свет, који не признаје болест своју, но је проглашава за пуцање од здравља. Оно је “тијело и крв”, који “не могу наслиједити Царства Божијега” (1. Кор. 15, 50). Оно је вечна смрт, коју исцељује и уништава Господ Исус, “васкрсење и живот” (Јн. 11, 25). Такво је стање наше. Сагледавање његово представља нови повод за плач. Завапимо с плачем Господу Исусу да нас изведе из тамнице, извуче из бездана земаљских, истргне из чељусти смрти. “Господ наш Исус Христос”, казује преподобни Симеон Нови Богослов, снизашао је к нама управо стога што је узажелео да нас “отргне из заробљеништва и из најгоре прелашћености” (Почетак Треће беседе).
 
Ученик – Ово тумачење недовољно је приступачно мојим представама: потребно ми је једноставније објашњење, ближе моме поимању.
 
Старац – Као средство за одвођење рода људскога у пропаст пали ангео употребио је лаж (1. Мојс. 3, 13). Из тога разлога Господ је назвао ђавола лажом, оцем лажи и човекоубицом од искони (Јн. 8, 44). Представе о лажи Господ је тесно повезивао са представом о човекоубиству, јер је ово потоње неизоставна последица првог. Речју “од искони” указује се на то да је од самог почетка лаж послужила ђаволу као оруђе за човекоубиство, и стално му служи као оруђе човекоубиства, упропашћења човека. Почетак свих зала јесте лажна мисао! Извориште самопрелашћивања и демонске преласти јесте лажна мисао! Посредством лажи ђаво је вечном смрћу поразио човечанство у самом корену његовом, у праоцима. Праоци наши преластише се, односно признаше лаж за истину, озледише себе неисцељиво смртоносним грехом, што је посведочила и прамајка наша. “Змија ме превари”, каза, “те једох” (1. Мојс. 3, 13). Од тога доба природа наша, затрована отровом зла, и вољно и невољно стреми ка злу, које се и насладом изопаченој вољи, и изопаченом разуму, и изопаченом срдачном осећању приказује као добро. Вољно – зато што у нама још постоји остатак слободе у избору добра и зла. Невољно – из разлога што тај остатак слободе не делује као потпуна слобода; он делује под неотуђивим утицајем озлеђености грехом. Ми се рађамо као такви; ми не можемо да не будемо такви; и зато се сви ми, без икаквог изузетка, налазимо у стању самопрелашћености и демонске преласти. Из оваквог погледа на стање људи у односу на добро и зло, на стање које је неминовно својствено свакоме човеку, произилази следеће одређење преласти, које је објашњава на потпуно задовољавајући начин: преласт је усвајање лажи прихваћене као истина. Преласт најпре делује на начин мишљења; када буде прихваћена и када изопачи начин мишљења, она се без одлагања преноси на срце и изопачује срдачна осећања; када овлада суштином човековом, она се разлива на читаву делатност његову, отров свој остављајући и на самом телу, које је Творац нераскидиво повезао са душом. Стање преласти јесте стање погибли или вечне смрти.
Од доба пада човековог ђаво је задобио стално слободни приступ њему (цитат из Преподобног Симеона Новог Богослова, у Слову Никифора Монахујућег, Добротољубље, део II. – Преподобни Макарије Велики, Слово 7, гл. 2). Ђаво има право на тај приступ: његовој се власти, наиме, покоравањем њему, човек вољно потчинио, одбацивши покорност Богу. Бог је искупио човека. Искупљеном човеку дата је слобода да се покорава или Богу, или ђаволу, а како би се та слобода испољила без принуде, ђаволу је остављен приступ човеку. Веома је природно то што ђаво улаже све напоре да човека задржи у пређашњем односу према себи, или да га чак доведе до још веће поробљености. Ради тога он користи своје некадашње и свагдашње оружје – лаж. Он настоји да нас преласти и да нас обмане, ослањајући се на наше стање самопрелашћености; он усковитлава наше страсти, те болесне тежње; њихове погубне захтеве он заодева у привлачну спољашњост, старајући се да нас приволи да удовољавамо страстима. Онај ко је веран Речи Божијој не допушта себи овакво удовољавање, него обуздава страсти, одбија нападаје непријатеља (Јаковљ. 4, 7); делујући под руководством Еванђеља противу властитог самопрелашћивања, кротећи страсти и тиме постепено поништавајући утицај палих духова на себе, он полагано излази из стања преласти у област истине и слободе (Јн. 8, 32), чија пунота се задобија осењењем благодати Божије. Онај ко није веран учењу Христовом, ко следи властиту вољу и разум, потчињава се непријатељу, губи остатак своје слободе и постаје потпуно потчињен ђаволу. Стање људи у демонској прелашћености бива веома разноврсно, сходно оној страсти којом је човек прелашћен и поробљен, и у складу са мером у којој је човек роб страсти. Али сви који су упали у преласт демонску, односно који су кроз напредовање властитог самопрелашћивања ступили у општење са ђаволом и у ропство његово, у преласти пребивају и као такви јесу храмови и оруђа демона, жртве вечне смрти, живљења у тамницама адским.
 

О РЕВНОСТИ ДУШЕВНОЈ И ДУХОВНОЈ
 
Монаху се ваља веома чувати од телесне и душевне ревности, која се по спољашњости приказује као благочастива, а у бити је непромишљења и душегубна. Световни људи и многи монахујући, по незнању своме, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њена изворишта самомњење (преузношење) и гордост. Ту ревност они величају као ревновање за веру, за благочашће, за цркву, за Бога. Она се састоји у више или мање суровом осуђивању и изобличавању ближњих због њихових наравствених погрешака и погрешака против црквеног поретка и правила служења или вршења обреда. Обманути лажном представом о ревности, неблагоразумни ревнитељи мисле да, одајући се њој, подражавају Свете Оце и Мученике, заборавивши за себе да они сами, ти ревнитељи, дакле, нису свеци него грешници. Ако су Свети обличавали грешне и бешчасне, то су чинили по заповести Божијој, по надахнућу Духа Светога, а не под утицајем својих страсти и демона. Ко се пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелашћености помислима демонским. Ваља се опомињати заповести Спаситељеве: “Зашто видиш трун у оку брата својега, а брвна у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату својему: стани да ти извадим трун из ока твојега; а ето брвно у оку твоме? Лицемјере, извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега” (Мт. 7, 3-5). Шта је брвно? То је телесно мудровање, гломазно попут брвна, које одузима читаву способност и исправност сили видовној, што ју је Саздатељ подарио уму и срцу. Човек који је вођен телесним мудровањем никако није кадар исправно судити ни о своме унутарњем стању, нити о стању ближњих својих. Он о себи и о другима суди на начин на који он сам себе замишља, и на који друге замишља по спољашњости, по телесном своме мудровању, погрешно: и зато га је Реч Божија веома тачно назвала лицемером. Хришћанин, по исцељењу своме Речју Божијом и Духом Божијим, задобија исправно гледање на своје душевно устројење и на душевно устројење ближњих. Телесно мудровање, које брвном удара ближњег склоног сагрешењима, увек га смућује, неретко и упропашћује, никада не доноси нити може донети користи, и ниуколико не делује на грех. Насупрот томе, духовно мудровање делује искључиво на душевну слабост ближњег, милујући га, исцељујући и спасавајући. Ваља приметити да, пошто се стекне разум духовни, недостаци и грешке ближњега почињу се чинити потпуно неважни, као искупљени Спаситељем и лако излечиви покајањем – и то исте оне грешке и недостаци који су телесном разуму изгледали немерљиво велики и важни. Очито је да им је телесно мудровање, будући попут брвна, придавало тако огроман значај. Телесно мудровање види у ближњем и онакве грехе каквих у њему уопште нема: из тога разлога они који су се заносили неразумном ревношћу често су падали у клеветање ближњег и постајали оруђе и играчка палих духова. Преподобни Пимен Велики приповеда како је неки монах, пошто се занео ревношћу, пао у овакво искушење: угледао је другог монаха како лежи на жени. Дуго се борио тај монах са помишљу која га је подстицала да заустави грешнике, да би их на крају, побеђен од ње, гурнуо ногом, узвикнувши: Та престаните! Тада се испоставило да су то била два снопа (Алфабетни патерик). Преподобни ава Доротеј казује како је, док се он налазио у обитељи аве Серида, неки брат оклеветао другог брата, занет неразумном ревношћу, која је увек повезана са подозривошћу и сумњичењем и веома склона измишљању: окривио га је, наиме, да је рано изјутра из воћњака украо смокве и јео их. Пошто је игуман спровео истрагу, испоставило се да се оклеветани тога јутра није налазио у манастиру, него у једном оближњем насељу, куда га је послао економ, и да се у манастир вратио тек у време када се Света Литургија ближила крају (Поука девета Преподобног аве Доротеја). Ако желиш да будеш верни, ревносни син Цркве православне, постижи то испуњавањем заповести Еванђелских о поступању према ближњем. Немој се усуђивати да га излажеш обличењу! Не усуђуј се да га поучаваш! Не усуди се да га осуђујеш и прекореваш! То није дело вере, него неразумне ревности, самомњења, гордости. Запитали су Пимена Великог: шта је то вера? А Велики одговори: “Вера се састоји у пребивању у смирењу и чињењу милости” (Алфабетни Патерик), односно у смиравању пред ближњима и праштању свега чиме су нас ожалостили и увредили, свих сагрешења њихових. А будући да неразумни ревнитељи као почетни узрок своје ревности наводе веру, нека знају да се истинита вера (овде се има у виду делатна, а не догматичка вера; о разликовању њиховом в. Добротољубље, део II. Инока Калиста и Игњатија гл. 16), а сходно томе и истинита ревност, морају изражавати у смирењу пред ближњима и милости према њима. Препустимо суђење људима и разобличење људи онима на које је наложена обавеза да суде браћи својој и да управљају њима. “Онај ко има лажну ревност”, казује Свети Исаак Сиријски, “пати од велике слабости. О, човече, ти који мислиш да ревност своју окрећеш против туђих слабости, знај да си се одрекао здравља душе твоје! Потруди се са сваким старањем око здравља душе твоје. Желиш ли да немоћне исцелиш, знај да је болесницима потребније старање за њих него сурово обличење. Ти, међутим, не помажући другима, самог себе гураш у тешку и мучну болест. Та ревност у људима не сматра се за један од облика премудрости, него се убраја у слабости душе, као обележје скудости (духовног) разума, обележје крајњег незнања. Почетак премудрости Божије јесу благост и кротост, које су својствене широкој и крепкој души, веома темељном начину мишљења, и које носе немоћи људске. “Ви јаки слабости слабих носите”, казује Писмо (Римљ. 15, 1), и: “Онога који упадне у какво сагрешење исправљајте духом кротости” (Гал. 6, 1). Мир и трпљење Апостол убраја међу плодове Духа Светога (Беседа 89.).
У другој беседи Преподобни Исаак казује: “Немој омрзнути грешника, јер смо сви ми грешни. Ако ти Бога ради устајеш противу грешника, пролиј сузе за њим. И зашто би га уопште мрзео? Омрзни грехе његове, а за њега се помоли, и тако ћеш се уподобити Христу, Који није негодовао противу грешника, него се молио за њих. Ниси ли видео како је Он плакао над Јерусалимом? И ми у многим случајевима служимо ђаволу за поругу. Зашто мрзимо онога коме се изругује ђаво, када смо и ми сами предмет изругивања његовог? Зашто, о човече, грешника ненавидиш? Да ли зато што он није онако праведан као ти што си? Где је правда твоја, када у теби љубави нема? Због чега ниси за њим заплакао, него га одгониш? Неки, који за себе мисле да здраво суде о делима грешника, и (тим поводом) гневе се на њих, чине тако по незнању своме” (Слово 90). Велика је невоља преузношење! Велика је невоља одбацивање смирења! Велика је невоља онакво душевно устројење и стање код кога монах, не будући позван или упитан, по властитој свести о својој достојности почиње да поучава, да обличава, да укорева ближње! Будући упитан, или се уклони да дадеш савет и изрекнеш своје мишљење, као онај који ништа не зна, или, у крајњој неопходности, кажи то са највећим опрезом и скромношћу, како не би себе ранио сујетом и гордошћу, а ближњега свога речју суровом и непромишљеном. Када те за труд твој у градини заповести Својих Бог удостоји да у души осетиш ревност Божију, тада ћеш јасно видети да ће те та ревност подстицати на ћутање и смиравање пред ближњима, на љубав према њима, милост и састрадање, као што је казао Свети Исаак Сиријски (Слово 38). Божанска ревност је огањ, али огањ који не распаљује крв! Он у њој гаси распаљеност и доводи у стање спокојства (Добротољубље, део I. Разговор Преподобног Максима Капсокаливита са Преподобним Григоријем Синаитом). Ревност телесног мудровања свагда је повезана са распаљивањем крви, са најездом многобројних помисли и маштарија.
Последице слепе и неуке ревности, уколико јој се ближњи успротиви, обично су негодовање, злопамтивост, осветољубивост у различитим облицима, а уколико се покори – сујетно задовољство собом, подстицање и умножење нашег високоумља и преузношења.
 

О ОПРЕЗНОСТИ ПРИ ЧИТАЊУ ОТАЧКИХ КЊИГА О МОНАШКОМ ЖИВОТУ
 
Књиге Светих Отаца о монашком живљењу ваља читати са великом опрезношћу. Примећено је да монах-почетник никако није кадар да књиге примени на свој положај, али да се неизоставно заноси основним усмерењем књиге. Ако књига пружа савете о безмолвију и показује обиље духовних плодова што се сакупљају у дубини пустиње, у новаку ће се неизоставно јавити веома снажна жеља да се удаљи у осаму, у безљудну пустињу. Ако књига говори о безусловном послушању под руководством духоносног оца, у новаку ће се неизоставно јавити жеља за најстрожим живљењем у потпуном послушању старцу. Нашем добу Бог није подарио ни један, ни други од тих начина живљења. Али књиге Светих Отаца, написане о тим начинима живљења, могу на почетника деловати тако силно да се он, због свога неискуства и незнања, лако одлучи да остави своје место живљења, на коме има све услове да се спасе и да духовно узрасте испуњавањем Еванђелских заповести, ради неоствариве маштарије за савршеним живљењем, која се живописно и прелашћујуће уобличила у његовој уобразиљи. У Слову о безмолвију Свети Јован Лествичник казује: “Крај трпезе доброг братства стално стоји неки пас који проба да са ње украде хлеб, односно душу; затим он побегне, држећи га у чељусти, и прождире на осамљеном месту” (Слово 27.). У слову о послушању овај учитељ монаха говори: “Онима који живе у послушности ђаво убацује жељу за немогућним врлинама. На исти начин он и онима који пребивају у безмолвију саветује подвиге који њима нису својствени. Продри у начин размишљања неискусних искушеника, и наћи ћеш тамо представу рођену од самопрелашћености: наћи ћеш жељу за најстрожим безмолвијем и постом, за молитвом лишеном сваког лутања, за потпуним немањем таштине, за непрестаним сећањем на смрт, свагдашњим умиљењем, свесавршеним безгневљем, дубоким ћутањем, изванредном чистотом. Преластивши се, такви су узалудно направили огроман скок (прешли из братског општежића у дубоку осаму), немајући у себи са почетништва свога поменуте врлине по нарочитом промишљању Божијем: непријатељ их је научио да пре времена похитају ка тим врлинама, како их не би стекли ни када томе дође време. Преластитељ (ђаво) пред безмолвницима хвали странољубивост искушеника, њихово служење, братољубље, општежитељност, пажење на болеснике, како би и ове потоње, каогод и прве, начинио нестрпљивим” (Слово 4.). Пали ангео настоји да монахе обмане и одвуче у погибао, нудећи им не само грех у разним његовим видовима, него им предочавајући и њима несвојствене, најузвишеније врлине. Немојте, браћо, веровати помислима својим, представама, маштаријама, тежњама, макар вам се оне чиниле и најбољим, и макар вам приказивале најсветлију слику светог монашког живљења! Уколико вам обитељ у којој живите пружа могућност да живот проводите по заповестима Еванђелским, уколико вас саблазни не строваљују у смртне грехе, немојте остављати обитељ. Великодушно поднесите и њене духовне, и вештаствене недостатке, и не помишљајте узалуд да тражите онакво поприште подвига какво Бог није даровао нашем добу. Бог жели и тражи да се сви људи спасу. Он свагда и спасава све који имају вољу и намеру да се спасу од утапања у житејском и греховном мору, али не спасава увек у лађи или у згодном, добро устројеном пристаништу. Он је обећао спасење Светом апостолу Павлу и свим сапутницима његовим; Он је и подарио то спасење, али се Апостол и сапутници његови нису спасли у лађи, која се била насукала, него са великим трудом: неки пливајући, други на даскама и остацима од лађе (Дап. 27, 21-44).
 

О ЧУВАЊУ СЕБЕ ОД ДОБРА КОЈЕ ПРИПАДА ПАЛОЈ ПРИРОДИ ЉУДСКОЈ
 
Наиђе ли ти каква добра мисао, заустави се; никако немој хитати да је претвориш у дело са журбом, непромишљено. Осетиш ли у срцу какву добру тежњу, заустави се; не усуђуј се да се њоме занесеш. Погледај у Еванђеље. Расуди: јесу ли добра мисао твоја и добра тежња срца твога у сагласју са свесветим учењем Господњим? Убрзо ћеш видети да нема никаквог сагласја између еванђелског добра и добра пале природе људске. Добро наше пале природе помешано је са злом, и стога је и само то добро постало зло, као што укусна и здрава храна постаје отровна када се са отровом помеша. Чувај се чињења добра пале природе! Чинећи то добро, уготовићеш себи пад, развићеш у себи самомњење и гордост, достићи ћеш у најближу сличност са демонима. Насупрот томе, чинећи еванђелско добро, као истински и верни ученик Богочовека, начинићеш се сличним Богочовеку. “Који воли живот свој”, казује Господ, “изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свијету, сачуваће га за живот вјечни” (Јн. 12, 25).
“Ко хоће за Мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој Мене ради и Јеванђеља онај ће га сачувати” (Мк. 8, 34-35). Господ заповеда потпуно одбацивање пале природе, мржњу према њеним подстицајима, не само оним који су недвосмислено зли, него свима без изузетка, и онима што се приказују добрим. Велика је невоља следити истину пале природе: са тим је повезано одбацивање Еванђеља, одбацивање Искупитеља, одбацивање спасења. Ко не омрзне живот свој, не може бити Мој ученик (Лк. 14, 26), казао је Господ. Објашњавајући наведене речи Господње, Варсануфије Велики наводи: “Како се човек одриче себе? – Само тако што оставља природне жеље и креће за Господом. Стога Господ овде и говори управо о оном природном, а не о неприродном; јер ако неко остави само оно што није од природе, он још није оставио ништа своје, сопствено, ради Бога, јер му оно што није природно не припада. А онај који је оставио оно природно вазда са апостолом Петром вапије: “Ето ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?” (Мт. 19, 27-29), и чује блажени глас Господњи са обећањем да ће наследити живот вечни (Мт. 19, 27-29). Шта је оставио Петар, будући да није био богат, и чиме се хвалио, ако не напуштањем природних жеља својих? Јер, ако човек не умре телу, живећи духом, он не може васкрснути душом. Као што у мртвацу уопште нема природних жеља, тако их нема ни у ономе ко је у духовном смислу умро за тело. Ако си умро телу, како онда у теби могу живети природне жеље? Уколико ниси достигао меру духовну, него си још дете умом, смири се пред учитељем – да те бије милошћу (Пс. 141, 5), и без савета ништа немој чинити (Сирах. 32, 21), макар ти се нешто чинило са видљиве своје стране добрим; јер се светлост демона касније претвара у таму” (Одговор 59). Управо се то мора казати и за светлост пале природе човекове. Идење за том светлошћу и њено развијање у себи у души производи потпуно омрачење и сасвим је отуђује од Христа. Онај коме је хришћанство туђе туђ је Богу; свако ко одбацује Сина ради оца и матере је безбожник.
У нашем веку, поносном на свој напредак, већина људи, који себе држе за хришћане и за велике доброчинитеље, повела се за испуњењем правде пале природе, са презиром одбацивши правду еванђелску. Нека та већина почује пресуду коју изговори Господ: “Приближава Ми се народ овај устима својим; и уснама Ме поштује; а срце им је далеко од Мене. Но узалуд Ме поштују учећи наукама и заповијестима људским” (Мт. 15, 8-9). Онај ко твори правду људску пун је сумње, високоумља, самопрелашћености; он проповеда, труби пред собом, разглашава дела своја, не обраћајући никакву пажњу на забрану што ју је изрекао Господ (Мт. 6, 1-18); мржом и осветом он плаћа онима који би се усудили да отворе уста како би се са највећом могућном основаношћу и добронамерношћу успротивили његовој правди; такав себе држи за достојног и предостојног свих награда земаљских и небеских. Насупрот томе, онај ко заповести еванђелске чини, вазда је погружен у смирење: сравњујући своје испуњавање свесветих заповести са узвишеношћу и чистотом њиховом, он стално увиђа да је то испуњење крајње недовољно и недостојно Бога; он себе види као некога ко је заслужио привремене и вечне муке за сагрешења своја, за нераскинуто општење са сатаном, за пад заједнички свима људима, за своје сопствено пребивање у палости, најзад, за потпуно недовољно и често искривљено вршење заповести. Пред сваком патњом која му се шаље по промислу Божијем он покорно сагиње главу, знајући да Бог за време овог земаљског странствовања патњама поучава и обликује оне који Му служе. Такав човек милостив је према непријатељима својим и моли се за њих као за браћу коју заносе демони, као за удове истога тела, болесне у духу, као за добротворе своје, као за оруђа промисла Божијег.
 

О СНОВИЂЕЊИМА
 
Ради усковитлавања и озлеђивања душа људских демони прибегавају сновиђењима; исто тако и сами неискусни монаси, обраћајући пажњу на своје снове, наносе себи штету, и из тога разлога овде је неопходно понудити одређење значења сновиђења за човека чија природа још није обновљена Духом Светим. За време сна стање човека који спава Бог је устројио тако да се читав човек налази у потпуном одмарању. То одмарање толико је потпуно да човек за време сна губи свест о своме постојању, доспева у стање самозаборава. За време сна свака активност везана за рад и која се изводи хотимично, под управом разума и воље, прекида се: остаје само она активност која је неопходна за постојање и не може се од њега одвојити. У телу крв наставља своје кретање, желудац вари храну, плућа обављају процес дисања, кожа пропушта испарења; у души настављају да се множе мисли, маштарије и осећања, али не у зависности од разума и хтења, него по бесвесном деловању природе. Такве маштарије, праћене мишљењем и осетима њима својственим, чине сновиђење. Често је оно чудно, пошто не припада систему хотимичних и намерних маштања и размишљања човекових, него се јавља по законима и захтевима природе, по сопственом хтењу и нарави. Понекад сновиђење на себи носи невезани печат вољних размишљања и маштања, а понекад је оно последица наравственог настројења. На тај начин сновиђење, само по себи, не може и не сме имати никакво значење. Смешна је и потпуно нелогична жеља појединаца да у бунилу својих сновиђења виде предсказање сопствене будућности или будућности других, или било какав смисао. Како да буде оно за чије постојање нема никаквог разлога? Демони, имајући приступ душама нашим за време док смо будни, имају га и док спавамо. И за време сна они нас искушавају грехом, уплићући своје маштарије у наше. Такође, запазе ли да обраћамо пажњу на снове, они настоје да сновима нашим придају занимљивост, те да у нама изазову већу пажњу према тим бесмислицама, да постепено у нама изграде поверење према њима. Такво поверење увек је повезано са самомњењем, а самомњење наш умни поглед на нас саме чини лажним, због чега читава делатност наша постаје лишена исправности: а управо то је демонима и потребно! Онима који су поодмакли у самомњењу демони се почињу јављати у виду ангела светлости, у виду мученика и преподобних, па чак и у виду Мајке Божије и Самога Христа, хвалећи живљење њихово, обећавајући им венце небеске и тиме их узводећи на висину самомњења и гордости. Таква висина уједно је и погубна провалија. Ми морамо добро знати да у стању у коме се налазимо, а које још није обновљено благодаћу, нисмо способни да видимо другачија сновиђења изузев оних што их произведу бунило душе и нападаји демона. Као што се за време будног стања у нама стално и непрестано јављају помисли и маштарије из пале природе, или их доносе демони, тако и за време сна видимо само маштања по дејству пале природе и по дејству демона. Као што се утеха наша за време будности састоји од умиљења које се рађа од познања грехова својих, сећања на смрт и суд Божији – само што се те помисли у нама јављају од благодати Божије која пребива у нама, а која је у биће наше усађена светим крштењем, и доносе их Ангели Божији, саобразно нашем покајничком стању, тако нам и у сну, веома ретко, у крајњој нужди, Ангели Божији предочавају или крај живљења нашег, или муку адску, или страшни суд на самрти и после смрти. Од таквих сновиђења ми долазимо до страха Божијег, до умиљења, до плача над собом. Али таква се сновиђења подвижнику, па чак и очигледном, великом грешнику дају веома ретко, по особитом несазнајном промислу Божијем; а дају се веома ретко не због шкртости Божанске благодати према нама – не!, него из тог разлога што нас све што се са нама збива мимо уобичајеног поретка доводи до самомњења и поколебава у нама смирење, толико непоходно за спасење наше. Воља Божија, у чијем је испуњењу спасење човеково, у Светоме Писму изложена је тако јасно, тако снажно, тако подробно, да било какво потпомагање људскога спасења нарушавањем општег поретка постаје посве излишно и непотребно. Ономе мртвацу који је молио да буде васкрснут и послат браћи да би их упутио на прелазак са широког на тесни пут речено је: “Имају Мојсија и пророке: нека њих слушају”. Када се молилац успротивио: “Не, оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих, покајаће се”, добио је одговор: “Ако не слушају Мојсија и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити” (Лк. 16, 27, 31). Искуство је показало да су многи који су се удостојили виђења митарстава, страшног суда и других загробних ужаса у сну били потресени тим виђењем на кратко време, да би затим подлегли расејаности, заборавили на оно што су видели и у немару проводили живот свој; насупрот томе, они који нису имали никаква виђења, али су се марљиво поучавали у закону Божијем, постепено су дошли до страха Божијег, достигли духовни напредак и у радости, која се рађа од посведочености спасења, прешли из ове земаљске долине патње у блажену вечност. Свети Јован Лествичник о учешћу демона у монашким сновиђењима расуђује на следећи начин: “Када, напустивши ради Господа дом свој и домаће наше, из љубави према Богу себе предамо странствовању, тада демони, светећи се за ово, покушавају да нас смућују сновиђењима, приказујући нам сроднике наше како ридају, или умиру, или пате у затвореништву и због нас трпе искушења. Онај који верује сновима налик је на човека који трчи за својом сенком и покушава да је ухвати. Демони сујете у сновиђењима се претварају у пророке, погађајући будућност по препредености својој, и обзнањујући нам је, како бисмо, пошто се виђења обистине, доспели у стање недоумице и преузнели се помишљу, као да смо већ близу дара предсказивања. За оне који му верују, демон често бива пророк, а за оне који му не придају важност он је вазда лажа. Као дух, он види оно што се одвија у ваздушним пространствима, и, схвативши да неко умире, лакомисленом човеку обзнањује то у сну. Демони не знају ништа од онога што ће се збити у будућности по предсказању, у противном случају смрт би нам могли предсказивати и врачари. Демони узимају обличје ангела светлости, неретко и лик мученика, и у сновиђењима нам приказују наше општење са њима, а када се пробудимо изазивају у нама радост и преузношење. Нека ти ово буде показатељ преласти (демонске обмане). Свети Ангели показују нам муку, суд, смрт, због чега се, пробудивши се, испуњавамо трепетом и жалошћу. Почнемо ли се у сновиђењима покоравати демонима, они ће кренути да нам се изругују и у будном стању. Онај који верује сновиђењима потпуно је неискусан, а ко ниједном сну не верује уистину је мудрољубив. Веруј само оним сновима који ти обзнањују муку и суд; уколико те, међутим, због њих почне узнемиравати очајање, знај да су и ти снови од демона” (Св. Јован Лествичник, Додатак уз Слово 3.). – Преподобни Касијан Римљанин приповеда за некаквог монаха, родом из Месопотамије, да је проводио веома усамљен и испоснички живот, али је пропао због прелашћености демонским сновиђењима. Наиме, увидевши да је тај монах мало пажње обраћао на свој духовни развој, него је свеукупну пажњу усмерио на телесни подвиг, придавши му, а сходно томе и себи самом, велику вредност, демони су му почели показивати таква сновиђења која су се по злобној препредености демонској обистињавала на делу. Када се монах утврдио у вери у сновиђења и поверењу према себи самом, ђаво му је у предивном сновиђењу показао Јудеје како се рајским блаженством наслађују и хришћане где се у адским мукама злопате. При томе је демон, разуме се, у обличју ангела или некаквог старозаветног праведника, посаветовао монаха да прихвати веру јудејску како би добио могућност да буде учесник у блаженствима Јудеја, што је он без икаквог оклевања и учинио (Слово о расуђивању. Добротољубље, део VI). – Ово што је речено довољно је да се љубљеној браћи нашој, данашњим монасима, објасни колико је неразумно обраћати пажњу на снове, а нарочито веровати им, и како страшна штета може настати од веровања у њих. Од обраћања пажње на сновиђења неизоставно се души прикрада веровање у њих, и зато је већ и сама таква пажња строго забрањена.
Природа, обновљена Духом Светим, влада се по потпуно другим законима него природа која је пала и која се све дубље заглибљује у своме паду. Владалац у обновљеном човеку јесте Дух Свети. “На таквима је просијала благодат Божанственог Духа”, казао је Преподобни Макарије Велики, “и настанила се у дубини ума њиховог: тако је Господ њима као душа” (Слово 7, гл. 12). И у будном стању, и у сну они пребивају у Господу, изван греха, изван земаљских и телесних помисли и маштарија. Њихове помисли и маштања, који се за време сна налазе изван управе разума и воље људске, и који у другим људима делују без учешћа свести, по захтевима природе, у таквима делују по руководству Духа, и сновиђења таквих људи имају духовно значење. Тако је правдени Јосиф у сну био научен тајни очовечења Бога Логоса; у сну му је било заповеђено да бежи у Египат и да се из њега врати (Мт., гл. 1 и 2). Сновиђења која Бог шаље носе у себи неоспорну убедљивост. Та је убедљивост схватљива Светима Божијим и недокучива за оне који се још налазе у борби са страстима.
 

О ЖИВЉЕЊУ ПРЕМА САВЕТУ
 
У претходној глави духовно живљење које је по Промислу Божијем дато нашем добу назвали смо зрнцима. Оно се заснива на руковођењу Светим Писмом и списима Светих Отаца у делу спасења, уз савете и поуке узете од оцева и браће који су наши савременици. У суштинском смислу то јесте послушање древних монаха, али у другачијем облику, прилагођеном нашој слабости, превасходно душевној. Древним искушеницима њихови духоносни учитељи без оклевања и околишења обзнањивали су вољу Божију: сада су монаси дужни да сами у Писму трагају за вољом Божијом, и да због тога често и дуготрајно пребивају у недоумици и праве грешке. Тада је напредовање било брзо по својству делања; сада је оно тромо, опет по својству делања. Такво је Божије благовољење према нама: дужни смо да му се покоравамо, и да га са благодарењем трепетно штујемо. Наше данашње монашко живљење по Писму и савету оцева и браће освештано је примером человође монаштва, Преподобног Антонија Великог. Он није био у послушању код старца, него је као новак живео одвојено, и поуке узимао из Писма и од разних оцева и браће: код једнога се научио уздржању, код другога – кротости, трпљењу, смирењу, код неког пак строгом стражењу над собом, безмолвију, трудећи се да прихвати за себе врлину сваког врлинског монаха, свима по могућностима будући послушан, смиравајући се пред свима и непрестано се Богу молећи (Четји Минеји, 17. јануар). Поступај и ти, ако си новак, на исти начин! Настојатељу и осталима из управе манастирске показуј нелицемерно и нечовекоугодљиво послушање, послушање слободно од ласкања и притворности, послушање Бога ради. Буди послушан свим овима и браћи у ономе што ти заповедају, ако то није противно Закону Божијем, типику и поретку у манастиру прихваћеном и одлукама манастирске управе. Али никако немој бити послушан у злу, макар ти се десило да због твоје неспремности на човекоугађање и због чврстине твоје поднесеш неку жалост. Саветуј се са врлином испуњеним и разумним оцима и браћом, али савете њихове прихватај са крајњим опрезом и обазривошћу. Немој се заносити саветом по његовом почетном деловању на тебе! Због страсности твоје и слепила неки страсни и штетни савет може ти се учинити допадљивим једино по незнању и неискуству твоме, или зато што он угађа некаквој скривеној страсти што у теби пребива, а да је ниси познао. Са плачем и уздисајима срца моли Бога да ти Он не допусти да се удаљиш од свесвете воље Његове да би следио палу вољу људску, твоју или ближњега твог, који те саветује.
Како о својим помислима, тако се и о помислима свога ближњег, о његовим саветима, саветуј са Еванђељем. Сујета и самомњење воле да поучавају и упућују. Они се не брину о вредности свога савета! Не помишљају да могу нанети ближњем неизлечиву рану некаквим ружним саветом који ће неискусни новак прихватити са апсолутним поверењем, распаливши се телом и крвљу! Њима је потребан успех, без обзира на његову каквоћу, без обзира на темељ његов! Њима је потребно да код новака изазову утисак и да га у наравственом погледу потчине себи! Њима је потребна похвала људска! Њима је потребно да се прочују као свети, разумни, прозорљиви старци, учитељи! Њима је потребно да нахране своју незаситу таштину, своју гордост. Свагда је била истинита молитва Пророка, а особито сада: “Помагај, Господе; јер неста Светијех, јер је мало вјернијех међу синовима човјечијим. Лаж говоре један другоме, уснама лажљивијем говоре из срца дволична” (Пс. 12, 1-2). Реч лажљива и дволична не може да не буде и зла и штетна. Против таквог настројења неопходно је предузети мере опреза. “Изучавај Свето Писмо”, казује Симеон Нови Богослов, “и списе Светих Отаца, нарочито делатне, како би, упоредивши са њима учење и понашање твога учитеља и старца, могао да их видиш (то учење и понашање) као у огледалу и разумеш, те како би оно што је у сагласју са Писмом усвајао и држао на уму, а оно што је лажно и рђаво познавао и одбацивао, да не би био обманут. Знај да се у наше дане појавило много обмањивача и лажних учитеља” (Гл. 33, Добротољубље, део I). Преподобни Симеон живео је у десетом столећу по Рођењу Христовом, девет векова пре нашег доба; ето када се већ разлегао глас праведника у светој Цркви Христовој о недостатку истинских, духоносних руководитеља, о мноштву лажних учитеља. Временом је задовољавајућих учитеља монаха бивало све мање и мање. Тада су Свети Оци почели да све више предлажу руковођење Светим Писмом и списима Отачким. Преподобни Нил Сорски, позивајући се на Оце који су писали пре њега, казује: “Није мали подвиг, поручили су они, наћи непрелашћеног учитеља за ово чудесно делање (истинску монашку срдачну и умну молитву). Они су непрелашћеним назвали онога ко поседује делање и умовање посведочено Светим Писмом и ко је стекао духовно расуђивање. И још су казали Свети Оци да је и тада једва било могуће наћи непрелашћеног учитеља у таквим стварима; сада пак, када их је остало крајње мало, ваља их тражити са великом обазривошћу. Уколико се такав не нађе, Свети Оци заповедили су да се слуша Сам Господ, Који говори: Истражујте Писма, и у њима ћете наћи живот вечни (Јн. 5, 39). Јер што се раније написа у Светом Писму за нашу се поуку написа (Римљ. 15, 4)” (Предоговор Уставу или Предању). Преподобни Нил живео је у XV веку; основао је скит недалеко од Белог језера, где се у потпуној осами бавио молитвом. Корисно је саслушати и казивања стараца новијих времена, са каквим смирењем и одбацивањем себе Преподобни Нил говори о поукама што их је завештао братији:
“Нико не сме тајити реч Божију по немару своме, већ мора признавати немоћ своју и уједно не скривати истину Божију, како не бисмо постали криви за преступање заповести Божије. Немојмо у тајности чувати реч Божију, него је обзнањујмо. Књиге Светог Писма и речи Светих Отаца многобројне су као песак морски: истражујући их са усрђем, преносимо их онима што к нама долазе и потребују их (онима што траже и питају). Тачније: не преносимо их ми, јер смо тога недостојни, него их из Светога Писма преносе блажени Свети Оци” (Предање Преподобног Нила Сорског).
Неће бити наодмет да овде приметимо да се Преподобни Нил Сорски, иако је имао благодат Божију, није усуђивао да произвољно тумачи Писмо, него је следио објашњења Отаца. Пут смиреноумља једини је исправан пут ка спасењу. Ево изванредног обрасца за савремено поучавање! Он је у потпуности душекористан за онога ко духовно руководи и онога који бива вођен, он је правилан израз и одраз умереног напредовања, он је повезан са одбацивањем самомњења, безумне безобзирности и дрскости, у које упадају они што споља подражавају Варсануфија Великог и друге знамените Оце, немајући благодати Отачке. Оно што је у Оцима представљало израз преизобилног присуства Духа Светога у њима, то је код неразумних и лицемерних епигона израз огромног незнања, самопрелашћивања, гордости, дрскости. Љубљени оци! Реч Божију изговараћемо браћи нашој са сваким смирењем и трепетом, будући свесни да нисмо дорасли оваквом служењу и чувајући се од таштине, која силно досађује људима испуњеним страстима, када такви поучавају браћу. Помислите да смо дужни да дамо одговор за сваку празну реч (Мт. 12, 36), па је утолико тежи одговор за реч Божију изговорену са таштином и подстакнуту таштином. “Истријебиће Господ сва уста лажљива, језик величави, људе који говоре: језиком смо јаки, уста су наша у нас, ко је господар над нама?” (Пс. 12, 3-4). Истребиће Господ оне што ишту славу своју, а не Божију. Побојмо се претње Божије! Реч назидања казујмо у случају суштинске неопходности, не као учитељи, него као они који и сами потребују поуку и који се труде да постану заједничари поуке што је Бог пружа у свесветој речи Својој.
“Сваки као што је примио благодатни дар”, поручује Свети апостол Петар, “њиме служите једни другима, као добри управитељи разноврсне благодати Божије. Ако неко говори, нека говори као ријечи Божије; ако неко служи, нека служи као по моћи коју Бог даје; да се у свему слави Бог кроз Исуса Христа” (1. Петр. 4, 10-11). Онај ко дела од себе, дела таштине ради, и себе и оне што га слушају приноси на жртву сатани; ко дела од Господа, дела на славу Господњу, савршава своје спасење и спасење ближњих својих кроз Господа, јединог Спаситеља људи. Бојмо се да новаку не пружимо некакву непромишљену поуку, која није заснована на речи Божијој и на духовном разумевању речи Божије. Боље је признати незнање, него исказати душегубно знање. Сачувајмо се од велике невоље – да лаковерног новака од слуге Божијег претворимо у слугу људима (1. Кор. 7, 23), подстакавши га да уместо свесвете воље Божије чини палу вољу људску (овде се не говори о спољашњем послушању манастирском, о трудовима и пословима манастирским које одређује управа обитељи, него о наравственом, скривеном послушању, које се у души савршава).
Савет не подразумева услов да се неизоставно изврши; по њему се може поступити и не поступити. На саветнику нема никакве одговорности за савет, уколико га је пружио са страхом Божијим и смиреноумљем, не по својој вољи, него пошто је питан и подстакнут. Такође, онај ко је примио савет није спутан њиме; по његовој вољи и расуђивању преостаје му да добијени савет испуни или не испуни. Очигледно је да је пут савета и следовања Светом Писму саобразан нашем слабом времену. Приметићемо да Оци забрањују да се ближњем пружају савети из властитих побуда, без питања ближњег; самовољно давање савета показује да држимо за себе да поседујемо духовно знање и духовну достојност – а то је отворена гордост и самопрелашћење (мишљење Свештеномученика Петра, митрополита Дамаског, и других Отаца. Добротољубље, део III). То се не односи на настојатеље и управитеље, који су дужни да у свако доба, код сваке потребе на коју се наиђе, и без питања поучавају поверено им братство (2. Тим. 4, 2). Међутим, приликом посећивања других манастира они су дужни да се управљају према савету Преподобног Макарија Александријског Преподобном Пахомију Великом. Пахомије је, наиме, упитао Макарија за поучавање браће и суђење њима. Ава Макарије одговорио је: “Поучавај оне који су теби потчињени и њима суди, а немој судити никоме са стране” (Алфабетни патерик и Хвале достојна казивања о ави Макарију Градском, гл. 2). Тога су се правила придржавали и придржавају га се сви настојатељи који желе да благоугоде Богу.
 

О АНАХОРЕТСКОМ ЖИВЉЕЊУ
 
Нека не буде скривено од љубљене братије да најузвишенији видови монашког живљења, конкретно – анахоретско подвизавање у дубини пустиње или тиховање у затворништву, као и живљење уз духоносног старца уз безусловно послушање њему нису устројени пуким случајем, не хтењем и разумом људским, него по особитом промислу, одређењу, призвању и откривењу Божијем. Антоније Велики, человођа монаштва, оснивач пустиножитељства, удаљио се у пустињу када се већ био обукао у силу с висине, и никако не другачије него по призиву Божијем. И премда се то не каже јасно у његовом житију, каснији догађаји из његовог живота то очито потврђују. О томе да је у најскривенију (унутарњу) пустињу ради савршеног тиховања он био упућен гласом Божијим и заповешћу Његовом казује се у житију подвижниковом (Житије Преподобног Антонија Великог. Четји Минеји за 17. јануар и Vitae Patrum Patrologiae coursus completus, T. LXXVI). Преподобном Макарију Великом, савременику Преподобног Антонија, нешто млађем од њега, јавио се Херувим, показао му бесплодну ледину – касније знаменити Египатски скит, заповедио му да се у њој настани и обећао да ће се пуста равница испунити мноштвом отшелника (Алфабетски патерик). Арсеније Велики, налазећи се у царским палатама, молио се Богу да му укаже пут спасења и почуо глас: “Арсеније! Бежи од људи и спашћеш се!”. Арсеније се удаљио у поменути Скит, тамо је изнова молио Бога да га упути ка спасењу, и опет је зачуо глас: “Арсеније! Бежи (од људи), ћути, тихуј: то су корени безгрешности” (Алфабетски Патерик и Сећања достојна казивања). Преподобна Марија Египћанка била је призвана на отшелништво у Прекојорданској пустињи заповешћу Божијом (Четји Минеји за 1. април). Бог је, призивајући изабране Своје на тиховање и отшелништво, даривао њима такву помоћ и средства за овакво живљење, какве човек сам по себи не може имати. И у доба процвата монаштва, када је било много духоносних руководитеља, мало је било оних који су били способни за тиховање, а нарочито за отшелништво. “Истинско, разумно тиховање”, говори Свети Јован Лествичник, “могу обављати само малобројни, и то једино они који су стекли утеху Божанску, што их у подвизима крепи и у биткама им помаже” (Слово 4, гл. 120). “Тиховање упропаштава неискусне” (Слово 27, гл. 5). Затворници и отшелници често су подносили највеће душевне невоље; невоље су трпели они међу њима који су у затворништво ступили по својој вољи, а да нису примили призив од Бога.
У Прологу читамо овакво казивање: у Палестини је постојао манастир у подножју некакве велике и високе стене, а у стени изнад манастира беше једна пештера. Монаси тога манастира приповедали су: “Пре неког времена један (монах) из нашег братства зажелео је да живи у пештери, што је у брду, и мољаше игумана да му допусти. Игуман имађаше дар расуђивања. Он каза брату: “Сине мој, како желиш да сам живиш у пештери, када још никако ниси савладао телесне и душевне страсне помисли? Онај ко жели да тихује мора се налазити под руководством учитеља, а не сме сам собом управљати. А ти, иако ниуколико ниси достигао потребну меру, молиш скудост моју да ти дозволи да самујеш у пештери; мислим да не разумеш сваковрсне мреже ђаволске. Далеко ти је боље да служиш оцима, да од Бога задобијаш помоћ молитвама њиховим, да са нама у одређена времена славиш и опеваш Владара свих, него да се сам бориш са нечастивим и злоковарним (подмуклим) помислима. Ниси ли чуо шта говори Богогласни Отац Јован, писац Лествице: “Тешко ономе ко сам живи, јер упадне ли у униније или леност, нема ко да га подигне! А где су двоје или троје сабрани у име Моје, онде сам и Ја међу њима, каза Господ”. Тако му игуман поручиваше, али не беше кадар одвратити га од душегубних помисли. Видећи силну жељу братовљеву и неотступно мољење његово, игуман му најзад допусти да живи у пештери. Праћен молитвом игумана, он се попе у пештеру. Храну му, у часовима узимања њеног, доношаше један од манастирске братије, а у затворника беше котарица на ужету, које он спушташе и тако храну узимаше. Када проведе неко време у пештери, ђаво, који вазда војује са онима који би да живе богоугодно, поче да га смућује злим помислима дан и ноћ; пошто прође неколико дана, преобразивши се у светлоносног ангела, јави му се и рече: “Нека ти буде знано да ме је Господ послао да ти прислужујем ради чистоте твоје и живљења благочастивог”. А монах ће: “Шта сам то добро учинио да би ми ангели служили?” Ђаво узврати: “Све што си учинио велико је и узвишено. Оставио си лепоте света и постао монах, трудиш се у посту, молитвама и бдењу; опет си, оставивши манастир, изабрао живљење овде: па како ангели не би служили светињи твојој?” Тим речима душегубна змија доведе га до преузношења, до гордости, и поче му се стално приказивати.
Једном приликом неки човек, кога лопови беху опљачкали, отиде к монаху. Нечисти демон, који му се, прелашћујући га, јавио у обличју ангела, рече му: “Тога човека покрадоше лопови; украдене ствари сакривене су на таквом и таквом месту: реци му да отиде онамо и узме што је његово”. Дошавши до пештере, човек се поклони, а монах му одгоре рече: “Добро је, брате, што си дошао! Знам: невоља те задесила, јер су код тебе били лупежи, и украли ти то и то. Не тугуј! Све што су украли оставили су на том и том месту: отиди онамо и наћи ћеш све то, а за мене се моли”. Човек се зачуди, послуша га и нађе украдено. Он прослави монаха по читавој тој земљи, говорећи да је монах који у пештери обитава пророк. К њему стаде притицати мноштво људи: слушајући га, они се дивљаху учењу што га овај објављиваше под утицајем ђавола. Претсказивао је шта ће се збити, и претсказања му се обистињаваху. И несрећник проведе доста времена у таквој преласти. У други дан друге недеље по вазнесењу Господа нашег Исуса Христа јави се монаху нечисти демон и рече: “Знај, оче, да ће због непорочног и равноангелног живљења твога доћи други ангели и узети те у телу на небо: тамо ћеш се, са свим ангелима, наслађивати гледањем неизрециве красоте Господње”. Рекавши ово, демон постаде невидљив. Али човекољубиви и многомилостиви Бог, Који не жели пропаст људску, стави у срце монаху да извести игумана о ономе што се догодило. Када к затворнику дође брат што му доношаше храну, он, провиривши из пештере, поручи: “Брате! Иди, кажи игуману да дође овамо”. Брат то пренесе игуману. Игуман похита да дође; попе се лествама до затворника и упита га: “Зашто си ми, сине мој, поручио да дођем овамо?” Овај одговори: “Чиме бих ти узвратио, оче свети, за све што си учинио недостојности мојој!” Игуман ће на то: “А шта сам ти то добро учинио?” Монах: “Уистину, оче, твојим посредовањем удостојих се многих и великих добара. Ти си ме у ангелски образ обукао; твојим посредовањем видим ангеле и удостојавам се општења са њима; твојим сам посредовањем примио дар прозорљивости и пророковања”. – Почувши то, игуман се удиви и рече: “Несрећниче! Зар да ти видиш ангеле? Зар да се ти удостојиш дара прозорљивости? Тешко теби, кукавче! Нисам ли ти казивао: не иди у пештеру, да те не би како демони преластили”. Док му игуман овако говораше, брат му се противљаше: “Не говори тако, часни оче! Ради твојих светих молитава ја видим ангеле: сутра ће ме они вазнети на небеса са телом мојим. Нека буде знано светости твојој да желим да молим Господа Бога нашег да и тебе узму ангели, како би и ти са мном у небеској слави пребивао”.
Ово почувши, игуман му строго каза: “Прелашћен си од демона, кукавче! Па ипак, ако сам већ дошао овамо, нећу отићи са овог места, неко ћу остати да видим шта ће се са тобом догодити. Нечисте демоне, које ти називаш ангелима, ја нећу угледати, али када видиш да су дошли, кажи ми”. Игуман заповеди да се лестве уклоне, и остаде у пештери са прелашћеним, пребивајући у посту и непрекидном псалмопојању. Када настаде час у који се прелашћени надаше да ће бити вазнет на небо, он угледа демоне што му дођоше и рече: “Ево их, оче!” Тада га игуман загрли и завапи: “Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помози слузи Твоме који се преласти и не допусти демонима нечистим да њиме завладају!”. Докле то игуман говораше, демони зграбише и почеше вући прелашћеног, упињући се да га истргну из загрљаја игумановог. Али игуман им запрети, и они, свукавши са прелашћеног мантију, ишчезоше. Видело се како се мантија узноси по ваздуху на висину и како се најзад скрила. Пошто прође доста времена, мантија се опет показа, овај пут како лети доле и пада на земљу. Тада старац рече прелашћеном: “Безумниче и кукавче! Видиш ли како су демони поступили са твојом мантијом? На исти начин намеравали су да и са тобом поступе. Хтели су да те узнесу на ваздух, као Симона волхва (чаробњака), и да те стровале доле, да се скршиш и несрећно упропастиш јадну душу своју”. Игуман позва монахе, заповеди им да донесу лестве, спусти прелашћеног из пештере у манастир и одреди му служење у пекари, у кухињи и на другим манастирским послушањима, да би му се смириле помисли. На тај начин он спасе брата” (Пролог, месеца јануара 9. дан).
Тешком искушењу због прераног ступања у затворништво били су подвргнути и наши сународници, Преподобни Исаакије (Патерик Печерски и Четји Минеји за 14. фебруар) и Никита (Патерик Печерски и Четји Минеји за 31. јануар) Печерски. Из животописа Преподобног Исаакија, савременика Преподобних Антонија и Теодосија, види се да је он ступио у затворништво по сопственом хтењу. Наиме, он прохођаше веома напоран телесни подвиг; тежња за још напорнијим подвигом подстакла га је да се затвори у једној од најмањих пештера Печерског манастира у Кијеву. Храна му бејаше просфора, а пиће – вода, и ту веома оскудну храну он узимаше сваки други дан. У тако напорном телесном подвигу и у недостатку опитних познања о душевном подвигу и душевној борби није могуће не платити нешто за свој подвиг. На унутарњем настројењу подвижника обично се заснива искушење које на њега наводе демони. “Ако човек”, казује Преподобни Макарије Египатски, “сам по себи не пружи повода сатани да га потчини своме утицају, сатана ни на који начин неће моћи да насилно овлада њиме” (Слово 4, гл. 12). Демони су се Исаакију показали у обличју светозарних ангела, једног од другога сјајнијих; назвали су га Христом и захтевали од подвижника да им се поклони. Поклоњењем, које једино Богу треба чинити, а које је он узнео ђаволу, подвижник се потчинио демонима, који су га намучили насилним покретима тела (играњем) готово до смрти. Преподобни Антоније, који прислуживаше затворнику, дође к њему са уобичајеном храном, али видевши да затворник не даје од себе гласа и схвативши да му се десило нешто чудно, уз помоћ других монаха развали улаз у пештеру Исаакијеву, који беше потпуно затворен; изнесоше га као мртваца и положише испред пештере, али га, када приметише да је жив, однесоше у келију на постељу. Преподобни Антоније и Теодосије хођаху за њим, један иза другога. Исаакије од искушења ослаби умом и телом: није могао ни да стоји, ни да седи, ни да се, лежећи, окрене с једне стране на другу; две године лежао је непокретно, нем и глув. Треће године је проговорио, молећи да га подигну и ставе на ноге. Затим поче учити да хода, као дете, али ништа не жељаше, чак ни не помишљаше да посети цркву; једва су га и на силу на то наговорили, и он поче мало по мало одлазити у храм Божији. После тога поче одлазити и у трпезарију, и постепено научи да једе; током те две године, док лежаше непокретно, он не окуси ни хлеба ни воде. На крају се потпуно ослободи од страшног и чудног утиска који у њему изазва јављање и дејство демона. Касније је Преподобни Исаакије достигао у високу меру светости. Преподобни Никита био је млађи од Преподобног Исаакија, али му беше савременик. Занет ревношћу, замолио је игумана да му да благослов за подвизавање у затворништву. Игуман (а тада је то био Преподобни Никон) му брањаше, говорећи: “Сине мој! Није корисно да ти, млад будући, у испразности пребиваш. Боље ти је да са братијом живиш: њима служећи, нећеш изгубити плату своју. И сам знаш како је Исаакије пештерник у затворништву био прелашћен од демона; и погинуо би, да није било особите благодати Божије, која га, молитвама Преподобних отаца наших Антонија и Теодосија, спасе”. Никита одговори и рече: “Никако се нећу преластити ничим сличним; моја је жеља, напротив, да чврсто станем против замки демонских и молим човекољубивог Бога да и мене удостоји дара чудотворења, као Исаакија затворника, који и до дана данашњег многа чудеса чини”. Игуман опет каза: “Твоја жеља превазилази моћи твоје; чувај се да се не сурваш када се преузнесеш. Ја ти, насупрот томе, заповедам да служиш браћи, па ћеш задобити венац од Бога за послушање своје”. Никита, занет веома снажном ревношћу за живљење затворничко, не хтеде нимало пажње обраћати на оно што му игуман поручиваше. Он испуни своју замисао: затвори се и тако пребиваше у затвору, молећи се и никуда не излазећи. Пошто прође неко време, једаред, док беше на молитви, он зачу глас који се мољаше скупа са њим, и осети некакав необичан мирис. Преластивши се, рече сам себи: “Када то не би био анђео, не би се молио са мном, и не би се осећао миомир Духа Светога”.
Затим се Никита стаде усрдно молити, говорећи: “Господе, јави ми се Сам, да Те угледам”. И зачу глас: “Млад си, нећу ти се јавити, како се не би узвисио и потом пао”. Затворник са сузама одговараше: “Господе! Никако се нећу преластити, јер ме је игуман поучио да не обраћам пажњу на преласт демонску; него ћу учинити све што год ми Ти заповедиш”. Тада душегубна змија, примивши власт над њим, рече: “Човеку, док се налази у телу, није могућно угледати ме. Али ево, шаљем ангела свога да са тобом пребива: испуњавај вољу његову”. Са тим речима предстаде пред затворником демон у обличју ангела.
Никита паде пред ноге његове, клањајући му се као ангелу. Демон каза: “Од овога часа више се немој молити, него само читај књиге; тиме ћеш ступити у непрестано општење са Богом и задобићеш могућност да пренесеш душекорисну реч онима који долазе к теби, а ја ћу се непрестано молити Творцу свих за твоје спасење.” Поверовавши тим речима, затворник се још већма преласти: престаде да се моли, поче се бавити читањем; видео је демона где се моли без престанка, те се радоваше, мислећи да се то ангел за њега моли. Затим поче да много разговара са онима што к њему долажаху о Писму и да проповеда попут затворника Палестинског. Постао је славан међу мирјанима и на двору великог кнеза. Он заправо није пророковао, него је посетиоцима говорио где су сакривене украдене ствари, где се нешто десило далеко од његовог места, а све му ово јављаше демон који са њим пребиваше.
У наше доба у Москви, у дому за сумасишавше, живео је један слични пророк, коме је притицало мноштво знатижељника. Тај се пророк звао Иван Јаковљевич. Једног монаха у омањем удаљеном манастиру посетили су неки Московљани и почели да хвале пред њим свога пророка. Говорили су да су се из свога искуства уверили у његов дар прозорљивости, када су га питали за неког свог сродника који се налазио у Нерчинску на робији. Иван Јаковљевич није одговарао скоро сат времена. Када га ови почеше молити да пожури, он их запита: “А је ли тај Нерчинск далеко одавде?” Одговорише му: “Више од шест хиљада врста”. – “Па како да тако брзо отрчим донде!”- успротиви се пророк. Одговор који је затим дао састојао се у томе да су том затворенику ноге у ранама. После неког времена ови који су се распитивали примише писмо од рођака из Нерчинска, у коме је он описивао тежину свога положаја и споменуо да су му букагије направиле крваве ране на ногама. “Замислите колико је Иван Јаковљевич прозорљив!” – таквим ускликом завршише своју причу ови Московљани. Монах им одврати: “Нема ту прозорљивости; ради се о очигледном општењу са палим дусима. Духу Светоме није потребно време: Он у трену обзнањује тајне земаљске и небеске. Иван Јаковљевич слао је демона који је пребивао уз њега из Москве у Нерчинск, и он је доставио неважан, вештаствени податак, који је задовољавао пророкову сујету и знатижељу телесних људи који су му се обратили са питањем. Дух Свети увек обзнањује нешто духовно, душеспасоносно, насушно потребно, а пали дух – нешто телесно, јер се након пада он ваља у греховним страстима и вештаствености”. Као пример деловања и карактера својствених прозорљивости од Бога датој навешћемо један изузетан догађај из црквене историје. Свети Атанасије Велики, архиепископ Александријски, приповедајући епископу Амонију о своме бекству од императора Јулијана Апостате (Отступника), наводи: “У то доба видео сам велике мужеве Божије, Теодора, настојатеља Тавенисиотских монаха, и Памона, аву монаха који живљаху у околини Антиноје. Намеран да се сакријем код Теодора, уђох у његов чамац, који је са свију страна био прикривен; Памон је ишао заједно са нама вођен осећајем поштовања. Ветар није био повољан; молио сам се са зебњом у срцу; Теодорови монаси, изашавши на обалу, вукли су чамац. Ава Памон, видећи тугу моји, тешаше ме. Говорах му: веруј ми да у срцу моме нема толико смелости у доба мира, колико у доба прогона; јер, страдајући за Христа и будући укрепљаван благодаћу Његовом, надам се да ћу тамо задобити велику милост од Њега, макар ме и убили. Не стигох да завршим, а Теодор погледа на аву Памона и насмеши се; Памон такође узврати поглед и на лицу му се појави осмех. Казах: “Зашто се смејете речима мојим, да не помишљате како ме је страх?” Теодор, обративши се Памону, рече: “Кажи Патријарху који је разлог нашег смеха”. Памон одговори: “На теби је да то учиниш”. Тада Теодор каза: “Овога часа Јулијан је убијен у Персији, као што претсказа за њега Бог: “Како вино вара, таки је човјек охол, нити остаје у стану; јер раширује дух свој као гроб, и као смрт је, која се не може наситити” (Авак. 2, 5). Устаће император хришћанин, муж врлински, али краткога века. Зато не иди у Тиваиду, не труди се, него тајно крени у сусрет новом императору: видећеш се са њим на путу, примиће те веома благонаклоно, и вратићеш се Цркви својој, а њега ће Бог убрзо узети из овога живота. Све се тако и десило” (Sancti Athanasii opera omnia, torn. 2, 979-982).
…Тако је он известио великог кнеза Изјаслава о убиству новгородског кнеза Глеба, и саветовао му да сина великог кнеза пошаље у Новгород на престо. Мирјанима је то било довољно да затворника прогласе за пророка. Примећено је да се мирјани, па и сами монаси који немају духовног расуђивања, скоро увек заносе варалицама, лицемерима, онима који пребивају у преласти демонској, поштујући их као свете и благодатне. Са Никитом се нико није могао поредити у погледу познавања Старог Завета; али он није подносио Нови Завет, никада своје беседе није заснивао на Еванђељу и Апостолским Посланицама, нити би допуштао да когод од његових посетилаца подсети на нешто из Новог Завета. По тој чудној усмерености његовог учења оци из Печерског манастира у Кијеву разумели су да је ту реч о прелашћености демоном. Тада је у манастиру било много светих монаха, украшених благодатним даровима; својом молитвом они одагнаше демона од Никите, и Никита престаде да га виђа. Изведоше оци Никиту из затворништва и запиташе га да им каже штогод из Старог Завета; али он тврђаше, заклињући се, да никада није ни читао оне књиге које раније знађаше наизуст. Испоставило се да је од утиска који је на њега изазвала преласт демонска он заборавио чак и да чита, те су га једва једвице, са великим напором, поново научили да чита. Пошто је молитвама Светих Отаца дошао себи, он позна и исповеди грех свој, оплака га сузама горким, достиже висок степен светости и стече дар чудотворења смиреним живљењем међу братијом. Касније ће Свети Никита бити хиротонисан за епископа Новгородског.
Новија искуства такође потврђују оно што јасно доказују искуства из ранијих времена. И данас је преласт – а тако се на монашком језику назива самообмањивање сједињено са демонском обманом – неизоставна последица превременог удаљења у дубоку осаму или нарочитог подвига у осами келије. У време када је аутор ових савета из аскетике, још као младић, 1824-25. године, одлазио у Лавру Св. Александра Невског да би се са монахом Јоаникијем, иначе учеником стараца Теодора и Леонида, саветовао о помислима својим, томе монаху притицаху многи мирјани који вођаху аскетски живот ради савета духовног (монах Јоаникије био је рођени нећак Теодоров; после Теодорове кончине он није прекидао општење са Леонидом и касније се, ради саживовања са њиме, преселио у Оптински манастир). К њему је долазио и редов Павел из Павловског пука, недавни обраћеник из раскола; он беше писмен, а расколницима је раније био учитељ. Лице Павлово блистало је од радости. Међутим, због веома силног усрђа што се у њему беше разгорело, он се одао неумереном телесном подвигу, неусклађеном са његовим звањем, немајући ваљану и довољну представу о душевном подвигу. Једне ноћи Павел стајаше на молитви. Изненада се код икона појави некаква светлост налик на сунчев сјај, и усред те светлости блиставо бели голуб. Од голуба дође му глас: “Прими ме! Ја сам Дух Свети; дошао сам да те начиним обиталиштем својим”. Павел са радошћу пристаде. Голуб уђе у њега кроз уста, и Павле, исцрпљен од поста и бдења, наједном осети у себи незајажљиву блудну страст. Он напусти молитву и похита у кућу блуда. Његова гладна страст учини да је он не могаше утолити. Све јавне куће и све блуднице којима је могао прићи постадоше му стално уточиште. На крају он дође себи. Своју прелашћеност демонским јављањем и оскврњење услед последица преласти изложио је у писму јеросхимонаху Леониду, који тада живљаше у манастиру Преп. Александра Свирског. У писму је налазило одраза пређашње, високо духовно стање овога палог редова. Споменути младић тада је био келејник јеросхимонаха Леонида (1827-28. године), и по благослову Старчевом читао је Павлово писмо. У пролеће 1828. јеросхимонах Леонид преместио се из Манастира Преп. Александра најпре у Плошчански, а затим у Оптински манастир. Пратио га је његов келејник, који је том приликом посетио и неке манастире у Калушкој и Орловској епархији. Боравио је и у знаменитом Белобрешком манастиру, где се својим подвижничким животом прославио расофорни монах Серапион, који се удостојио виђења ангела док је вршио своје келијно правило. Не само мирјани, него и монаси прослављаху Серапиона и навођаху га као пример монашког живљења, јер код нас у Русији најважнији је телесни подвиг, а о душевном скоро да је изгубљена представа. Године 1829. Серапион је услед душевног растројства премештен у Оптински манастир, како би се руководио саветима јеросхимонаха Леонида. У једном разговору са стрцем деси се да му Серапион ишчупа велики део браде. Због уважавања његове подвижничке славе он је био смештен у скиту Оптинског манастира. Једне ноћи дошао је Серапион началнику скита, јеромонаху Антонију, обзнањујући да му се Јован Претеча управо јавио и заповедио да закоље њега – Антонија, јеросхимонаха Леонида, јеросхимонаха Гаврила и спахију Жељабовског, који тада борављаше у скиту као гост. “А где ти је нож?” – упита га проницљиви и неустрашиви Антоније. “Немам га”, одговори прелашћени. “Значи, долазиш да кољеш без ножа?”, каза Антоније и удаљи прелашћеног у келију; он је морао бити упућен у лудницу, где је и умро. Чули смо да се пре смрти Серапион дозвао себи и да је отишао са надом на спасење. Ваља приметити да пали дух, желећи да овлада Христовим подвижником, не делује насилнички, него се стара да задобије сагласност човека да прими понуђену преласт, и када ту сагласност добије, овладава оним ко ју је исказао. Описујући напад палог ангела на човека, Свети Давид изразио се веома прецизно, говорећи: “Сједи у засједи да ухвати убогога; хвата убогога увукавши у мрежу своју” (Пс. 10, 9). Дух Свети делује самовласно, као Бог; Он долази у тренутку када човек који се испунио смирењем и који је унизио себе уопште не очекује наилазак Његов, и изненада мења ум и срце. Дејством својим Он обузима читаву вољу и свеукупне способности човекове, који нема могућности да размишља о дејству што се у њему савршава. Пребивајући у некоме, благодат не показује било шта уобичајено или чулно, него тајно поучава човека ономе што он раније никада није ни видео, ни замишљао. Тада се ум тајно поучава узвишеним и скривеним тајнама, које, по Светом Павлу, око људско није кадро видети, нити ум сам по себи познати… Ум човечији, сам по себи, не будући сједињен са Господом, расуђује по моћи својој; када се пак сједини са огњем Божанства и са Духом Светим, он сав бива обузет Божанском Светлошћу, сав постаје светлост, разгорева се у пламену Свесветога Духа, испуњава се разумом Божанским, и у пламену Божанства њему није ни могуће да размишља о своме, и о ономе што би он желео”. Тако је Преподобни Максим Капсокаливит говорио Преподобном Григорију Синаиту (Добротољубље, део I).
Обрнуто, приликом демонског јављања човеку се увек пружа слобода да расуди о томе јављању, да га прихвати или одбаци. То произилази из покушаја демона да преласти Свете Божије. Једаред, када је Преподобни Пахомије Велики пребивао у осами далеко од манастирске свакодневице, јавио му се ђаво у великој светлости, говорећи: “Радуј се, Пахомије! Ја сам Христос, и ево, дођох к теби као пријатељу моме”. Свети, расуђујући сам у себи, помисли: “Христова посета мора бити пропраћена радошћу, далека од страха. У томе часу ишчезавају све помисли људске: тада се ум погружава у гледање онога што му се приказује. Али мене испуњава смућење и страх док гледам овога који ми се јавио. Није то Христос, него сатана”.
После оваквог размишљања Преподобни смело каза утвари: “Иди од мене, ђаволе! Проклет си ти, и виђење твоје, и подмуклост лукавих замисли твојих”. Ђаво истога трена ишчезе, испунивши келију смрадом (Четји Минеји, 15. мај).
Човек који се још увек налази у области телесног мудровања, који још није стекао духовно гледиште на палу природу људску, не може да не узвисује дела своја и да не признаје себи извесну вредност и значај, ма колико тај човек изговарао смирених речи, и ма колико се споља чинио смиреним. Истинско смирење није својствено телесном мудровању и није могућно њему: смирење је својство духовног разума. Преподобни Марко Подвижник говори: “Они који не држе за себе да су дужници свакој заповести Христовој само телесно поштују Закон Божији, не схватајући ни шта говоре, ни на чему се темеље: зато и мисле да га испуне “делима” (Слово о духовном закону, гл. 34).
Из речи Преподобног Оца произилази да се онај ко сматра да је учинио било какво добро дело налази у стању самопрелашћености. То стање самопрелашћености служи као основа за демонску прелашћеност: у лажним, гордим представама хришћанина пали анђео налази пристаниште себи, на ту представу лако калеми своју превару, а посредством преваре и потчињује човека својој власти, сурвавајући га у такозвану демонску преласт. Из наведених искустава види се да ниједан од прелашћених није држао за себе да је недостојан виђења Ангела, сходно томе, сматрао је да поседује неку вредност. Телесни и душевни човек ни не може другачије о себи судити. Управо због тога Свети Оци и казују уопште за све подвижнике који нису довољно образовани душевним делањем и осењени благодаћу Божијом да их безмолвије упропаштава.
Поучно је владање Преподобног Варсануфија Великог и саподвижника његовог Јована Пророка, који бејаху затворници у општежићу аве Серида, у погледу затворништва и безмолвија. Сва братија тога манастира, или барем већи део братије, руковођени су поукама тих великих угодника Божијих, испуњених Духом Божијим; њиховим се поукама управљао и сам игуман Серид, кога је Варсануфије Велики називао сином. Серид је и прислуживао светоме старцу, који без излажења пребиваше у келији, примајући једино Серида и преко њега дајући савете осталој братији у писменом облику. Братија тога манастира, руковођена поукама богонадахнутих мужева, показиваху брзо и преизобилно узрастање духовно. Неки од њих постадоше способни за живљење у затворништву, за које су били призвани од Бога, Који је провидео ту способност њихову. Тако је Варсануфије Велики предсказао Јовану Миросавском да му је Богом предназначено безмолвије, и, пошто је претходно припремио тога монаха живљењем по заповестима Еванђелским у монашкој заједници, у ватри послушања, у време које је Бог указао увео га је у затворништво (Одговори 1-54). Из преписке Варсануфија Великог са Јованом Миросавским види се да је Јован и по ступању у затворништво био усковитлаван страсним помислима. Други монаси, којима је затворништво било допуштено, још више су били узнемиравани страстима, али им затворништво није било забрањено. Насупрот томе, Преподобном ави Доротеју, који се одликовао и световном и духовном мудрошћу, способношћу да духовно руководи друге монахе, и који је тај свој дар и на делу доказао, духоносни старци забранили су затворништво, без обзира на то колико да га је он желео. “Безмолвије”, говорили су му, “даје човеку повод за високоумље уколико он пре тога не успе да стекне самог себе, односно да постане непорочан. Истинско безмолвије човек стиче само уколико успе да већ понесе крст свој. Према томе, ако будеш састрадавао ближњима, задобићеш помоћ; уклониш ли се од састрадања, желећи да задобијеш оно што превазилази твоју меру, знај да ћеш изгубити и оно што имаш. Немој скретати ни унутра, ни споља, него се држи средине, поимајући шта је воља Господња, “јер су дани зли” (Ефес. 5, 16)” (Одговор 311).
Ове речи моје значе: не усуђивати се на безмолвије, али и не бити немаран према себи када си окружен бригама: ето, то је средњи пут, безбедан од пада. У безмолвију ваља имати смирење, а при окружености бригама стражити над собом и зауздавати помисао своју. Све се ово не ограничава на неко одређено време. Свако је дужан да са благодарењем подноси оно што га по неопходности сналази. Што више човек нисходи у смирење, то већма напредује. Пребивање у келији не чини те искусним, зато што у њој, очигледно, пребиваш без патње, јер не достижеш у борбу са демонима, што онога ко је затворен у келији доводи до тако тешке патње и борбе за какве монах који је у општежићу не зна (В. житије Преподобног Антонија Великог, Онуфрија Великог и других отшелника и затворника). А кроз то што ћеш пре времена оставити сваку бригу непријатељ ти уготовљава још више смућења, а не спокојство, тако да ће те приморати да на крају кажеш: “Боље да се нисам ни родио” (Одговори 312, 313). Преподобни Доротеј, кога васељенска Црква признаје за Светог, један од најбољих, непревазиђених аутора у области аскетике, пребивао је у општежићу међу братијом, да би након престављења својих духовних учитеља основао свој манастир и био његов настојатељ.
Свети Јован Лествичник примећује да они који су склони високоумљу и другим душевним страстима никако не смеју за себе изабирати осамљено живљење, него им ваља пребивати међу братијом и спасавати се чињењем заповести (Слово 8, гл. 10, 18, 21, 25. – Слово 27, гл. 13, 36); јер је свако живљење, свеједно да ли у пустињи или у општежићу, када је сагласно са вољом Божијом и када је циљ његов угађање Богу, преблажено (88. глава Преподобног Симеона Новог Богослова, Добротољубље, део I). Од превременог затворништва расцветава се преласт демонска, не само она очигледна, него и она што се споља не види: мислена, наравствена, несравњено опаснија неголи она прва, јер се веома тешко исцељује, а често бива и неизлечива. Овај вид преласти, који почива на високоумљу, Свети Оци називају “мњењем” (Свети Григорије Синаит, гл. 128, 131, 132. Добротољубље, део I), а састоји се у томе да подвижник, усвојивши лажне представе о духовним стварима и о себи, почиње да их држи за истините.
Лажне представе и созерцања, услед природног саучествовања и садејства ума са срцем и срца са умом, неизоставно прате прелашћујућа, слашћу испуњена срдачна осећања: она нису ништа друго до дејство перфидног сладострашћа и таштине. Они који су се заразили овом прелашћу постајали су проповедници лажног аскетичког учења, а понекад и јересијарси, на вечну погибао своју и ближњих својих. Свети Исаак Сиријски у 55. Слову помиње како је неки Малпас у отшелништву водио веома строг подвижнички живот са циљем да достигне у високо духовно стање; пао је у високоумље и очиту демонску преласт, и постао оснивач и предводник јереси евктита. Као пример за аскетичку књигу написану у таквом стању преласти које се назива мњење може се назвати спис Томе Кемпијског под називом “О угледању на Христа”. Он одише перфидним сладострашћем и високоумљем, које у људима заслепљеним и испуњеним страстима изазива насладу, а њу такви држе за окушај благодати Божије. Ти несрећни и помрачени људи не схватају да, пошто су помирисали перфидно злосмрадије страсти што у њима живе, њиме се наслађују, и у слепилу своме њега држе за миомир благодати! Они не разумеју да су за духовну насладу способни само Свети Божији, да духовној наслади мора претходити покајање и очишћење од страсти, да грешник није способан за духовну насладу, да он мора бити свестан да је насладе недостојан, одбацивати је, уколико почне да му се јавља, као нешто што није њему својствено, као очито и погубно самопрелашћење, као перфидни покрет таштине, високоумља и сладострашћа. Слично као и Малпас у отшелништву су у снажну преласт демонску достигли Фрањо Асишки, Игнацио Лојола и други подвижници римокатолицизма (након одељивања Западне од Источне Цркве), који се у његовом крилу сматрају Светима. “Када Фрањо би узет на небо”, приповеда његов хагиограф, “Бог Отац, угледавши га, доспе у недоумицу, коме би дао предност: да ли Сину Своме по природи, или сину по благодати, Фрањи”. Шта може бити страшније, наказније од те хуле, жалосније од те преласти!
Данас се у нашој отаxбини за отшелништво у безљудној пустари може категорички тврдити да је неоствариво, а за затворништво да је веома тешко оствариво, као опасније и неспојивије него било кад. У томе ваља видети вољу Божију и покоравати јој се. Желиш ли да будеш тиховатељ угодан Богу, узљуби ћутање, и са сваким усрђем навикни на њега. Не допуштај себи празнословље ни у цркви, ни у трпезарији, ни у келији; не допуштај себи излажење из манастира изузев у случајевима крајње потребе и на веома кратко време; не допуштај себи познанства, нарочито блиска, ни изван манастира, ни у њему; не дозвољавај себи слободно општење и погубне разоноде; понашај се као туђинац и дошљак и у манастиру, и у самом земаљском животу, и постаћеш Богом љубљени безмолвник, пустињак, отшелник. Провиди ли Бог да си способан за пустињу или затворништво, Он ће ти неизрецивим путевима Својим подарити да пустиножитељствујеш или пребиваш у безмолвију, као што је то подарио блаженом Серафиму Саровском, или ће те удостојити затворништва, као што је било са блаженим Георгијем, затворником Задонског манастира.