О ПРАВОСЛАВЉУ И СВЕТСКОМ САВЕТУ “ЦРКАВА”

<p claЧЛАНОВИ КОМИСИЈЕ ЗА ДОГМАТСКА ПИТАЊА СВЕШТЕНОГ КИНОТА СВЕТЕ ГОРЕ
АРХИМАНДРИТ ГЕОРГИЈЕ, АРХИМАНДРИТ ЈЕФРЕМ И СТАРАЦ ЛУКА
игумани светогорских манастира Григоријат, Ватопед и Филотеј
О ПРАВОСЛАВЉУ И СВЕТСКОМ САВЕТУ “ЦРКАВА”
 
Света Гора, фебруар 2007.
делимичан превод
 
УВОДНЕ НАПОМЕНЕ
 
САМОСВЕСТ ЦРКВЕ
 
ИСТОРИЈСКИ ОСВРТ
 
ТЕОЛОШКИ ИДЕНТИТЕТ ССЦ-а ДАНАС
 
1. Еклисиологија
а) Јединство Цркве
б) Значење термина Саборност Цркве
в) Апостолство и светост Цркве
г) Вера, Живот и нада Цркве
2. Крштење
3. Мисионарство
4. Циљ видљивог уједињења
5. Заједничка молитва
 
ПРЕДЛОЗИ
 


 
УВОДНЕ НАПОМЕНЕ
 
Сасвим је оправдано поставити питање о оправданости учешћа Православне Цркве у Светском савезу цркава (у даљем тексту ССЦ). Православне Цркве су од самог оснивања ССЦ-а много пута изразиле свој неспокој у вези са његовим намерама и манифестацијама. Године 1997. напустила га је Грузијска Црква, 1998. Бугарска Црква. На међуправославном скупу 1998. год. у Солуну снажно је изражено незадовољство Православних цркава њиховим начином учешћа у ССЦ-у, када су напуштањем запретиле Србска и Руска Црква.
Посао управних црквених органа јесте да имају иницијативу, да прате њихов развој са осећањем одговорности и да се суоче са последицама проблема који се стварају учешћем Православне Цркве у ССЦ-у и сличним организацијама. Православни верни народ има обавезу да стално одржава будним своју еклисијастичку свест и догматичку осетљивост, што се нарочито односи на нас монахе, јер је у природи нашег монашког позива повећана осетљивост на неповредивост Православне Вере и црквеног Предања, будући да је “посао монаха да ни случајно не допусти да се уносе новине у Јеванђеље”. Овај добри неспокој подразумева стално стражење против сваке новотарије било у мишљењу или делу, која није у складу са благочешћем Цркве (Еф. 4, н). Таква је функција здравог црквеног чула и критеријума, као што сведочи дуговековно Предање Цркве и наглашава Патријархова окружна посланица (енциклика) из 1848. год. Народ, тело Цркве, заиста “жели да његова вера вечно буде непромењена и да буде истородна са оном каква је била вера његових предака”, те зато “код нас ни патријарси, а ни Сабори никада нису могли да уведу новине”.
Следеће године се навршава шездесет година од оснивања ССЦ-а, а питање, да ли је учешће православних у њему засновано на исправним еклисиолошким основама, поново чека на одговор. Захтев (и молитва) за поновно сједињење инославних хришћана са Црквом и одговорност Цркве да проповеда своју Веру и помогне инославнима да поново нађу свој изгубљени идентитет, остају само једна страна овог питања. Друга страна је уверење да мешање са инославнима мења идентитет православних. Треба да будемо веома опрезни пред могућношћу да се међу нама православнима развије начин размишљања и став другачији од става наших блаженопочивших Отаца. Црква не сме да буде оштећена у погледу Вере.
 
САМОСВЕСТ ЦРКВЕ
 
Православна Црква, Једна Света Саборна и Апостолска Црква врши “уцрквењавање” људи, који на тај начин постају удови Тела Христовог, те стога и причасници божанског усиновљења и наследници вечнога живота. Она се моли за инославне (хетеродоксне) да би се вратили у њену заједницу и позива оне који припадају другим вероисповестима и који су далеко од ње да познају њену Истину. Једини пут ка остварењу “јединства свих”, за који Црква зна, јесте јединство у Православној Вери и Цркви, а то је пут јединства у Истини. Истина наше Свете Православне Цркве јесте Богочовек Господ Исус Христос, онако како су Га предсказали пророци, онако како су Га проповедали Апостоли, онако како су Га Свети Оци догматски дефинисали, онако како Га је примила Црква кроз свете Васељенске Саборе. Православна Црква проповеда такво јединство и у данашње време, време екуменизма и глобализације, издижући га изнад сваке врсте религиозног, политичког, друштвеног и економског сједињења световњачког карактера. Њено искуство у спољашњем мисионарству и пастирству је најбољи доказ да никада неће престати да има своје оглашене [тј. оне које изводи на пут Божији], не само међу нехришћанским народима, него и међу инославним хришћанима, онима који су схватили да се пуноћа њиховог хришћанског идентитета не проналази у њиховим хришћанским заједницама.
Историја Цркве сведочи да су понекад људи у самом крилу Цркве, па чак и црквени синоди, тежили сједињену различитих хришћана са Црквом, без истинског и богомдарованог јединства у Вери; Енотикон [законски документ о унији са монофизитима] у време цара Зинона [V век], Ираклијево Изложење [монотелитизма] и одлуке Сабора у Ферари-Фиренци карактеристични су примери погрешних предлога за уједињење. Време је показало неодрживост и штетност сједињења које се заснивало на таквим основама.
Дијалог и тежње ка сједињењу на правилним основама и под православним условима остварили су свештени мужеви и Свети Оци Цркве са добрим резултатима, или бар без штетних последица по јединство Цркве. Следећа два примера су у том смислу карактеристична. Први пример је обраћање група омоусијанаца у заједницу Саборне Цркве на основу необоривих начела која је поставио Василије Велики: прихватање Никејског символа вере (“не уклонивши ни једну реч из њега”) и да “не треба ни разговарати о томе да је Свети Дух створен, нити заједничарити са онима који то говоре” (Посланице 113,114); њихово јединство се заснивало на савршеном сагласју у Никејској Вери и на прекиду црквеног општења са онима који је нису прихватали. Други пример је иницијатива Фотија Великог да се поједине групе Јермена врате у заједницу Цркве на основу Символа вере Халкидонског Сабора и под условом да се они који се врате одрекну свих дотадашњих својих јеретичких учења: “И зато што су они који обитавају у Јерменији… били укрепљени да одбаце ону удаљену прелест; а део Јермена данас чисто и православно богослужи хришћанским богослужењем, а Евтихија и Севира и Диоскора… и сав њихов многородни расад, Саборна Црква, која је ужаснута [њиховом јереси], потчињава нераскидивим оковима анатеме.”
Црквена историја је забележила и многе друге иницијативе за уједињење. Проблеми и околности у којима су се оне јавиле били су сваки пут другачији, али услови за уједињење, које су Свети Оци поставили, били су увек исти. Инославни који желе сједињење са Саборном Црквом треба да дођу до пуног јединства у Вери, а уз то и да прекину општење са творцима јереси и са свима онима који их и даље следе. Василије Велики се није слагао са јединством у оквиру којег би постојала шароликост у мишљењима, као што се данас каже у међухришћанским разговорима: “unity in diversity” (“јединство у различитости”). Свети Отац је писао: “Ако их убедимо, онда с њима треба да се сјединимо у заједницу, али ако не успемо [да их убедимо], онда једни других треба да се лишимо. Двоумљење такве врсте треба избацити из навике … јер је”, каже, “у оних који верују срце једно и једна душа” (Посланица 128). Другим речима, ако се постигне сједињење у јединству Вере, онда је боље да се ми који исто верујемо ограничимо само на међусобну заједницу. По уверењу Василија Великог, уједињење није самом себи циљ, нити пак шароликост по питањима Вере изражава јеванђелски дух. “Дух двоумљења” заиста треба одбацити, а то је стање које, нажалост, током протестантске реакције добија карактер става међу православним теолозима, који не желе да Православна Црква буде оптужена за “изолацију” (self-isolation – самоизолацију).
 
ИСТОРИЈСКИ ОСВРТ
 
Историјски осврт на иницијативе уједињења са протестантским светом у даљој и ближој прошлости помоћи ће нам да се правилно процени данашњи однос Православне Цркве са ССЦ-ом.
Настао у XVI веку, протестантизам је, бранећи се од папске противреформације, у почетку имао пријатељске – али никако безазлене нити несебичне – односе са Православном Црквом (Филип Шварцерд и патријарх Јоасаф II, витенбершки теолози и Патријарх Јеремија II, калвинистички теолози из Женеве и патријарх Кирил Кукарис.Митрофан Критопулос, све су то представници три крила протестантизма[1]. У XVIII и XIX веку, међутим, протестантске вероисповести почеле су да врше прозелитски утицај међу православнима. Православни патријарси су ипак гајили дух блискости са протестантским заједницама, сваки пут када су оне изражавале своје расположење ка уједињењу (“англиканци по убеђењу”: патријарси Константинопољски Јеремија III, Александријски Самуило, Антиохијски Атанасије III, Јерусалимски Хрисант).[2] Током три века написани су значајни текстови у прилог и против њих, али циљ блажених патријарха и услов уједињења био је повратак протестантских заједница у православну Веру и потпуно јединство са Православном Црквом. Њихова намера била је да потпуно прекину сваку везу са њима уколико се увере у невољност протестаната да пристану на тај услов.
У другој половини XIX века, Англиканске цркве су формално осудиле протестантски прозелитизам и развиле добре односе на високом нивоу са Васељенском патријаршијом и Грчком Црквом[3], као и “пастирско” интересовање за заједнице православних у енглеским колонијама[4]. Истовремено је и део Старокатолика (1870) показао особито интересовање за Православље.[5]
Тако су створене околности да се, с једне стране, постави питање црквеног општења православних са протестантским Западом, а са друге да се постави питање о црквеним условима таквог општења. У такву атмосферу треба сместити окружну посланицу Васељенског патријарха Јоакима III (1902), као и уздржаност, изражену у писаној форми, Православних Цркава према енциклици. Трагедија Првог светског рата дала је повода за стварање визије о свехришћанском јединству. Православни су одговорили “Прокламацијом” Васељенске патријаршије (1920) о оснивању “Заједнице Цркава”. Овде треба подсетити на разлику у еклисиологији између две окружне посланице Васељенске патријаршије. Енциклика патријарха Јоакима III садржи дефиницију да је Једна Света Саборна и Апостолска Црква “заиста једна у јединству вере и сличности начина живота и обичаја, у складу са одлукама седам Васељенских Сабора, али једна је и дужност, а не многе и различите једне према другој по догматима и основним институцијама црквеног управљања”.[6] “Прокламација” из 1920. године, напротив, подстиче хришћанске цркве да једна другу не сматрају”страним и туђим, него сродним и блиским у Христу и сунаследницама и сутелесницама обећања Божијег у Христу (Еф. 3.6).”[7]
На основу ове “Прокламације”, Православне Цркве званично узимају учешћа у организацијама протестантског духа “Вера и поредак” (англиканаца) и “Живот и рад” (лутеранаца) у периоду између два рата. Иноваторска”Прокламација” је тако својим еклисиолошким новинама и посредством десет конститутивних предлога зацртала основну линију у односима Православних Цркава са инославнима, линију која преовлађује све до данас. Треба, међутим, признати да су православни богослови, који су учествовали на конференцијама поменутих организација (Женева 1920, Стокхолм 1925, Лозана 1927, Единбург 1937), давали право сведочење Православне Цркве као једине Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. У Лозани су, на пример, изјавили да “постојеће основе за формулисање заједничких предлога и њихово изгласавање од стране конференције у многоме искључују начела Православне Цркве, коју представљамо; стога сматрамо да је то ствар савести, те се уздржавамо од гласања за изнете предлоге”. Изјавили су и да “не можемо да замислимо да јединство може бити ограничено на тек неколицину заједничких елемената, јер, по Православној Цркви, где нема пуноће вере, онде не може постојати ни заједница у Тајнама”.[8]
Светски савез цркава (ССЦ) основан је 1948. године да би ујединио протестантске организације “Вера и поредак” и “Живот и дело”, које су до тада радиле независно, са циљем да постану најмоћније у свету. Када је позвана, Православна Црква је позитивно одговорила, под условом да учествује у сарадњи што се тиче практичних питања, али да не учествује у догматским расправама и да њени представници не учествују у заједничким молитвама и свему осталом што им забрањују свети Канони.[9]
Став православних представника на првим конференцијама ССЦ-а био је достојан дивљења. У Лунду (прва конференција организације “Вера и поредак” у оквиру ССЦ-а, 1952) они су изјавили: “… Јерархија целе Грчке Православне Цркве задржава право да сама одреди шта је погрешно у питањима вере и шта јесте или није у складу са њеном вером… тако је увек било, јер Православна Црква зна и тако проповеда, да садржина њене вере нису људско учење и људска писана правила, него божанско учење и заповести и нико нема права да их меша са мишљењем појединих људи о њима. Она је цела и једина Црква, Тело Христово, сасуд заповести Апостола”.[10]
Слична изјава је прочитана и на Генералној скупштини ССЦ-а у Еванстону (1954). На Општој конференцији у Њу Делхију (1961) православни представници су изјавили следеће: “… Православна Црква није једна вероисповест, једна од многих, једна међу многима. За православне, Православна Црква је Црква по себи. Православна Црква има познање и свест да се њена унутрашња структура и њено учење подудара са апостолском проповеди и предањем древне неподељене Цркве… из које путем отпадања (деградације, reduction – редукције) и одвајања (separation – издвајања) произлазе све остале хришћанске вероисповести. Са православног гледишта, овај садашњи покушај има екуменске [васељенске] само у просторном смислу, који има за циљ склапање споразума међу хришћанским вероисповестима, онако како оне сада постоје. Овај покушај је са православног гледишта у потпуности неделотворан и безвредан…”[11]
Вредно је запазити и следеће: иако су готово све Православне Цркве показале жељу да учествују на конференцијама организација “Вера и поредак” и “Живот и рад”, ипак су показале уздржаност у погледу свог учешћа у ССЦ-у. У Амстердаму (1948) је била заступљена само Васељенска патријаршија и Цркве Кипра и Грчке. Ову уздржаност, наравно, делимично оправдава стање у којима су се налазиле Православне Цркве словенских земаља због владавине комунизма, као и Московски Савет, према којем се “одбија учешће у екуменистичком покрету с обзиром на његов садашњи стадијум”.[12] Није, међутим безразложна примедба да су православни на конференцијама поменутих организација истицали основне и свакако несавладиве теолошке разлике у односу на протестантске ставове, међу којима су и следеће: “1) О видљивој и невидљивој Цркви; 2) о устројству Цркве; 3) о томе која је од одвојених цркава аутентична; 4) о свештеничким чиновима; 5) о светом Предању…; 6) о Символу вере, то јест да се истинитим сматра само Никејско-цариградски, без додатка Filioque; 7) о светим Тајнама… “[13] Немогућност превазилажења ових разлика, па сходно томе и несврсисходност учешћа у екуменистичком покрету, била је у извесној мери узрок одсуства многих Православних Цркава на првим конференцијама ССЦ-а (Амстердам, Лунд). Уосталом, дух “Прокламације” из 1920. год, као и преурањена “комуникација” појединих личности из Православне Цркве која јој је претходила и након ње уследила, изазвали су негативне реакције пуноће Православне Цркве, па стога и самокритику од стране епископа и богослова.[14]
Након скупа у Њу Делхију (1961) почео је нови период у односима православних са ССЦ-ом, период поновног удаљавања од православне еклисиологије. Православни су престали да прилажу своје изјаве. Преовладао је предлог професора Николаја Нисиотиса “да се јединство остварује дејством Тројичног Бога… Цео свет се по сили налази у том јединству: расколничке цркве не постоје, него само цркве у расколничком стању у односу на једну недељиву Цркву… Православна Црква не може да зове остале да се врате старом Предању и на првих осам векова… већ једино може да их води сведочењем и служењем… Један позив на повратак на старо предање мења суштину Православља (које је пуноћа саборности и апостолства) у некакву групу која истину задржава за себе”[15]. Ово мишљење, које је у појединостима још провокативније за православни сензибилитет (обухватало је предлог да се оснују екуменистички савети у свим помесним Црквама одговорни црквеном Синоду!), означавало је одустајање православних од најосновнијег елемента њихове самосвести, то јест да једино они од свих хришћана представљају Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву.
Током наредног периода започеле су свеправославне предсаборске конференције (1961-1968 и 1976-1986), па одатле и учешће свих Православних Цркава у ССЦ-у. Међутим, упоредни развој билатералног дијалога са инославним деноминацијама и заједницама и питање учешћа Православне Цркве у ССЦ-у постаје део целокупног проблема екуменистичких односа. Резултати ових разговора откривају с једне стране теолошке основе самог учешћа Правосл. Цркве у екуменистичком покрету, а са друге врше позитиван или негативан утицај на мултилатерални дијалог. ССЦ је, међутим, само један од многих израза компликованих и комплексних односа у свету.
Историчар који се бави поменутим периодом закључује (?) да је билатерални дијалог”упркос назадовању, разочарењима и споразумима непрестано све ближи крајњем циљу, то јест уједињењу свих на основама вере коју су нам предали апостоли, онако како је изражава непоколебљиви њен чувар, Православље… без икаквих уступака искушењу синкретизма и минимализму”.[16] Међутим, доле наведени аргументи су довољни да нас увере у супротно. Уједињење свих на основу апостолско-предањске вере све се више удаљује као циљ.
Први од билатералних теолошких дијалога завршио се као дијалог између православних и противника Халкидонског сабора. Незванични дијалог (1964-1971) остварен је на иницијативу, под покровитељством и уз економску подршку ССЦ-а и завршио се споразумима који су суштински били потврђени закључцима (Заједничке изјаве и предлози) званичног Теолошког дијалога (1985-1993). У Архусу (Данска), 1964. год. закључено је, на пример, следеће: “Признали смо међусобно једну православну веру Цркве. Изолација од петнаест векова није нас одвела са пута вере наших Отаца”, а 1990. је Другом Заједничком изјавом објављено: “обе породице су се увек верно држале ове аутентичне Православне христолошке вере и непрекинутог континуитета православног Предања, премда су на различите начине користиле христолошке термине”.
Овим кључним споразумом предложено је да се скину анатеме са јеретика Диоскора и Севира, а Антиохијска патријаршија је са Сиројаковитима стигла, на известан начин, и до светотајинског општења од 1991. године. Међутим, ови споразуми и предлози су у потпуној супротности са одлукама Четвртог, Петог, Шестог и Седмог Васељенског Сабора и са учењем великих Отаца Цркве. Као пример наводимо само 1. Канон Петог и Шестог Васељенског Сабора, према којем је Четврти Васељенски Сабор “из светих лугова Цркве протерао … Несторија и Диоскора, првог због раскола, а другог као поборника и заштитника смутње, обојицу због крајњег безбожништва…”
Билатерални дијалог са англиканцима, који се такође постепено развијао и то са најбољим намерама, оставио је за собом дубоке трагове неслагања. Последњи опште прихваћени текст Мешовите комисије, текст о споразуму у Даблину (1984), осим бучног неслагања по питању рукоположења жена у свештеничке чинове и сумње у валидност англиканског рукоположења, о чему се није званично расправљало, показује размимоилажења у гледиштима по следећим питањима:
1) По питању Једне Цркве: “Англиканци сматрају да су расколи хришћана настали унутар Цркве: не верују да су они једини који представљају једину истинску цркву, него да јој припадају [верују у свеобухватност једне цркве].Православни, напротив, верују да је Православна Црква једина истинита Црква Христова, која се, као Његово Тело, не може делити.”[17]
2) По питању “општења” и “међусобног општења”: “Англиканци сматрају да је допуштено евхаристијско општење са члановима других цркава упосебним екуменским случајевима, у случају невоље, па чак и редовно”[18],док “православна еклисиологија не познаје термин “сапричешћивање” (intercommunion):'[19]
3) По питању Filioque [као догматског учења, а не као додатка]: “Англикански представници сматрају да је Filioque валидна теолошка формулација, иако је они не прихватају као догмат. Православни представници сматрају учење о Filioque неприхватљивим.”[20]
4) По питању Васељенских Сабора: “Док англикански представници сматрају да прва четири Васељенска Сабора имају већи значај од Петог, Шестог и Седмог, сматрајући да су саборске одлуке о начелу “поретка” или “истина о јерархији” питања праксе, дотле православни представници ово начело сматрају суштинским за јединство вере уопште.”[21]
5) По питању заступништва Светих: “Већина англиканских цркава не моле Свете да их заступају, а њихова мољења за упокојене нису заједничка за све.”[22]
6) По питању разликовања божанске суштине и енергије: “Уобичајена православна терминологија о Божијој суштини и енергији не користи се код већине англиканаца.”[23]
Сувишно је рећи да питање рукоположења жена и хомосексуалаца још више продубљује постојећи јаз.
Што се тиче већ наведеног духа у коме су вођени билатерални разговори веома је индикативно, такође, недавно признавање крштења немачких лутеранаца (према споразуму Васељенске патријаршије са немачком евангелистима, Фанари 22.09.2004.), упркос огромном догматском и еклисиолошком јазу. У званичном саопштењу се каже: “Упркос томе што се наше Цркве још не налазе у заједници, сматрамо наше чланове крштеним на обе стране и одбацујемо поновно крштење. Учесници у разговорима поздрављају напоре Цркава у Немачкој (Екуменски савет хришћанских цркава) у постизању договора око међусобног признавања крштења.”[24]
На крају, тај толико обећавајући, што се тиче догматског слагања, билатерални дијалог са старокатолицима наишао је на озбиљну еклисиолошку препреку због међусобног светотајинског општења старокатолика са англиканцима и неким лутеранцима.[25]
Имајући у виду ову негативну страну теолошких дијалога с једне стране и позитивно гледиште које старање Цркве увек има према обраћењу инославних у њено Православље, као и позитиван допринос дијалогу многих православних теолога, запажа се да нису довољне добре намере и изјаве православних да треба да учествују у екуменистичком покрету а да не “прекораче или преступе еклисиолошке оквире које су поставили наши Оци.”[26] Све што смо горе видели показује прекорачење тих оквира, јер заједничке молитве и богослужење заједно са инославнима означавају повреду православне еклисиологије. Да би се осигурало обраћење инославних у Православље, неопходна је наша доследност и стално поновно крштење у православној Вери, која се негује свакодневним светим службама и поштовањем Светих Отаца исповедника, житијима новомученика, подвигом облагодаћених монаха, смирењем простодушних и једноставних, али благочестивих православних хришћана, сведока светости.
 
ТЕОЛОШКИ ИДЕНТИТЕТ ССЦ-а ДАНАС
 
Теолошки идентитет ССЦ-а се непрестано мења. У ствари, ССЦ непрестано трага за идентитетом. Поједини текстови статутарне природе довољно тачно дефинишу идентитет ССЦ-а (Статут, Декларација из Торонта, Декларација из Њу Делхија, текст В. Е. М. Baptism, Eucharist, Ministry тј. Крштење, Евхаристија, Свештенство, Декларација из Камбере). Данашњи идентитет ССЦ-а довољно се види из два опште прихваћена текста 9. Конференције из Порто Алегра у Бразилу (фебруар 2006), то јест из “Завршног извештаја Специјалне комисије за учешће православних у ССЦ-у” (Final report of the Special Commission on Orthodox Participation in WCC) и из “Текста о еклисиологији: Позвани да будемо Једна Црква” (Text on ecclesiology: Called to be One Church), као и из текста под насловом “У правцу заједничког разумевања и виђења ССЦ-а” (Towards a Common Understanding and Vision of the WCC) који je био усвојен још на 8. Конференцији у Харареу 1998. год. Та три текста имају за претпоставку и оне већ изнете Декларације конститутивне природе.
Како се из ових текстова види, протестантска еклисиологија и даље преобликује теолошке оквире рада ССЦ-а,упркос томе што су православни већ раније интервенисали и супротставили се видљивим променама у начину његовог рада. Идентитет ССЦ-а је протестантски.
На основу наведених текстова изнећемо теолошке поставке које јасно показују такав идентитет ССЦ-а.
 
1. Еклисиологија
 
Текст под насловом “Текст о еклисиологији: Позвани да будемо Једна Црква (Text on ecclesiology: Called to be One Church) израдила je комисија организације “Bepa и поредак”, на захтев Централне Комисије ССЦ-а. Он представља позив упућен црквама-чланицама да одговоре на нове чињенице које произлазе из прихватања “3авршног извештаја Специјалне комисије за учешће православних у ССЦ-у”. У том тексту се цркве-чланице ССЦ-а сасвим јасно упућују на основна еклисиолошка питања и то у духу еклисиологије која се предлаже као водећа у ССЦ-у.
Пре свега, неопходно је напоменути следеће: ако је “Завршни извештај Специјалне комисије за учешће православних у ССЦ-у” био још један еклисиолошки позив[27] за учешће у ССЦ-у, онда је поменути текст последњи еклисиолошки позив ССЦ-а упућен његовим чланицама. Будући да има карактер позива, текст под насловом “Текст о еклисиологији: Позвани да будемо Једна Црква” (Text on ecclesiology: Called to be One Church), Ben y самом наслову сугерише протестантску еклисиологију, то јест да постојеће хришћанске цркве не представљају, ни свака посебно, ни све заједно, у свом садашњем подељеном стању Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву, него се крећу у потрази за њом. А) протестантске конфесије, могло би се рећи, тако остају доследне својој еклисиологији. Међутим, зашто да се на тај пут спремају и Православне Цркве које су се сагласиле са поменутим текстом?
Занимљиво је да се у том тексту уопште не спомиње еклисиолошко уверење православних, то јест да себе сматрају Једном Светом, Саборном и Апостолском Црквом, као што се чини у “Завршном извештају Специјалне комисије…” (15. параграф)[28]. Сходно томе, не постоји ни јасан исказ (бар као став православних) да према нашем ставу протестантске цркве-чланице ССЦ-а треба да се оријентишу према томе да прихвате Веру и заједницу Православне Цркве. Можда такав исказ није био могућ, ако се има на уму да је “3авршни извештај Специјалне комисије…” у Централној комисији био изгласан са 55 гласова “за”, 26 гласова “против”, 10 уздржаних и уз гласне протесте једног члана и његово бучно напуштање Централне комисије.[29] Тако би се, пак, показала доследност православној еклисиологији и показала би се правилна оријентација ССЦ-а. Иако се чини крутом и оправдава чак и повлачење из ССЦ-а, ипак допринос Православне еклисиологије може да буде од суштинске помоћи инославнима. То је у својој недавној уводној речи у Солуну др Раизер (Raiser) оставио да се схвати, када је споменуо строге примедбе оца Флоровског које је први генерални секретар ССЦ-а, В. А. Визерт Хуф (W. А. Visser’t Hooft), сачувао у свом подсетнику.[30]
Ово су најзначајнија еклисиолошка питања обухваћена у поменутом чланку:
 
а) Јединство Цркве
(у чему је смисао израза “Једна Црква”)
 
Нa 9. Конференцији се наводи:
“Исповедамо Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву онако како се то каже и у Никејско-цариградском Символу вере (381). Црква је једна по праслици јединства Тројичног Бога у заједници божанских Личности. Божанско Писмо описује заједницу хришћана као Тело Христово, у коме је међусобна различитост [удова] суштаствена да би Тело било једна целина: Различити су дарови, али је Дух исти. И различите су службе, али је Господ исти. И различита су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима. Но свакоме се даје пројава Духа на корист (l. Кор. 12,47). Тако се народ Божији, Тело Христово и храм Светога Духа, Црква, позива да пројави своју јединственост у најширој различитости.”[31]
Из овог одломка су очигледна следећа основна начела протестантске еклисиологије:
Као прво, начело о “невидљивој” Цркви. ‘Цркве’ чланице ССЦ-а исповедају Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву из никејско-цариградског Символа вере, али сматрају да та Црква није поистовећена ни са једном од постојећих хришћанских цркава. Црква постоји само као “невидљиво” Тело Христово (то јест, које није конкретно остварено кроз хришћанску заједницу), а чији су удови сви они који исповедају Исуса Христа као Бога и Спаситеља и крштени су у име Оца и Сина и Светога Духа, независно од црквене групе којој припадају.
Као друго, на то се надовезује начело о прављењу разлике између Цркве (невидљиве) и цркава (видљивих). О тој подели се говори и у 9. параграфу текста који цитира Декларацију из Торонта (1950) која има снагу Статута, а носи наслов “Црква, цркве и ССЦ”. Ту се каже следеће: “Бити члан Цркве Христове исто је што и бити члан сопствене црквене заједнице”. То начело се такође спомиње и у “Завршном извештају Специјалне комисије…” (параграфи 13 и 16).[32]
И као треће, начело о јединству у различитости (unity in diversity). Погрешно тумачећи цитат из 1. Посланице Коринћанима (1. Кор. 12,47), ‘цркве’ чланице ССЦ-а изјављују да се “Црква позива да пројави своју јединственост у најширој различитости”. Цитат, међутим, говори о различитости дарова и служби унутар Цркве. Разлике у даровима, службама и дејствима чине дарови Светога Духа удовима Цркве. Као што каже и сам апостол Павле када у Посланици Ефесцима расправља на исту тему, различитост у даровима се даје за усавршавање светих у делу служења, за сазидање тела Христова; док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове. (Еф. 4,12-13). Различитост дарова не треба схватити као догматске разлике, антијеванђелске моралне опције и испразну људску праксу, јер то је управо оно од чега апостол Павле хоће да заштити чланове Цркве, када у наставку каже: Да не будемо више мапа деца, коју љуља и заноси сваки ветар учења, обманом људском, и лукавством рад и довођења у заблуду (Еф. 4,14). Изгледа да су се православни представници потписали, истовремено када и на горе поменути опште прихваћени текст са 9. Конференције, о коме је већ било речи, и на изјаву у протестантском духу да се “Црква позива да пројави своју јединственост у најширој различитости”!
Заједнички именилац ових начела је теорија грана, коју ми православни одбацујемо.
Поред тога, последица ових начела је то што цркве-чланице ССЦ-а нису међу своје обавезе (commitments) преузеле и обавезу да појединачно и заједнички раде на ширењу православне вере и заједнице са Православном Црквом (као једином која представља Unam Sanctam – Једну Свету). У стварности таква обавеза не постоји! Напротив! Оне се позивају на “даље ширење следећих тема”: 1) Како цркве-чланице схватају “видљиво јединство”, “јединство и различитост” и своју обавезу “да једна другу позивају да остваре циљ видљивог јединства”. 2) Да ли крштење треба да буде обухваћено Статутом ССЦ-а? 3) Улога ССЦ-а у охрабривању цркава да свака поштује крштење друге и да иду за тим да се оствари међусобно признање крштења. 4) Природа заједничког живота којим се живи у ССЦ-у: “какво је значење термина заједништва (fellowship) који се у том контексту користи?” (Завршни извештај Специјалне комисије…, 18. параграф).[33]
 
б) Значење термина Саборност Цркве
 
На 9. Конференцији се наводи:
“Саборност Цркве изражава пуноћу, неповредивост и свеукупност њеног живота у Христу кроз Светога Духа увек и на сваком месту. Ову тајну изражава свака заједница крштених верника, у којој се исповеда и живи апостолска вера, проповеда Јеванђеље и врше [Свете] Тајне. Свака црква је саборна Црква, а не просто њен део. Свака црква је саборна Црква, али не потпуна [саборна Црква]. Свака црква испуњава своју саборност када се налази у заједници са осталим црквама. Потврђујемо да се саборност Цркве на најбољи видљиви начин изражава кроз саучествовање у божанској Евхаристији и кроз узајамно признато и измирено свештенство и свештеничко служење… Чак и сада, када саучествовање у истој Евхаристији није увек могуће, подељене цркве изражавају међусобно узајамно поштовање [mutual accountability] и аспекте саборности, када се моле једна за другу, деле изворе прихода, помажу једна другој у тешким временима, доносе заједничке одлуке, заједнички раде за правду, измирење и мир, поштују једна другој учења садржана у крштењу и одржавају дијалог када су у питању неслагања, одбијајући да кажу “не требаш ми” (l. Кор. 12,21). Једни без других смо сиромашнији.”[34]
Све што цркве-чланице ССЦ-а исповедају о саборности Цркве у првом делу цитираног одломка, представља став православне еклисиологије и примењује се само на помесне Православне Цркве. Оним, пак, што је речено у наставку тог одломка, поништава се и изопачује православна еклисиологија. Саборност, као саборност, не може се изражавати половично или делимично. Саборност се не дели, а још мање се цепа на неједнаке делове које чине “цркве” издвојене из Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Саборност се недељиво дели и у свој пуноћи се садржи у свакој Православној Цркви. Апостолска Вера и отачко Предање, православни живот и православно мисионарење су својства која пројављују саборност Цркве. Из тог разлога они не постоје изван канона Саборне (то јест Православне) Цркве. Следствено томе, када се инославни моле једни за друге, помажу онима који имају проблема, проповедају Христа и сарађују на заједничким циљевима, чине дела, можда похвална, они се само хришћански понашају, али тиме не изражавају аспекте саборности Цркве.
С друге стране, цео израз “учење садржано у крштењу” је сасвим стран самосвести Православне Цркве, будући да се директно односи на синкретизам на бази протестантске теологије о крштењу.
 
в) Апостолство и светост Цркве
 
На 9. Конференцији се наводи:
“Као заједницу верника, Цркву је саздао Логос Божији, јер се слушањем Јеванђеља пробудила вера (Рим. 10, 17), дејствовањем Светога Духа. Пошто је благовест која се проповедала зато да би се пробудила вера, она иста благовест која је до нас доспела посредством светих Апостола, Црква која је тако створена јесте Апостолска. Сазидана на темељима које су поставили апостоли и пророци, Црква је дом Божији, свети храм у којем обитава и дејствује Свети Дух. Силом Светога Духа, верни узрастају у храм свети у Господу (Еф. 2,21).”[35]
Овај одломак не изражава православно учење о апостолству и светости Цркве. Он у највећој мери одражава протестантска гледишта. Црква није само заједница верујућих у апостолску проповед, него је првенствено Тело Васкрслога Господа. Кроз тајну божанске Евхаристије заједница верујућих постаје Тело Христово. Апостоли нису служили само као спољашње оруђе за ширење Речи Божије, него, како каже свети Златоуст, као стубови назидани на једином темељу (l. Кор. 3, 11). Били су камење у темељу где je угаони камен сам Исус Христос (Еф. 2,20), узидани у здање Цркве благодаћу Божијом и тачном вером, којој су и сами били причасници и коју су предали својим наследницима.
Апостолство Цркве не обезбеђује се само чињеницом да је проповедање Јеванђеља “доспело до нас посредством светих Апостола”, него и зато што се оно, благодарећи Светим Оцима, одржало у Цркви неизмењено. Свети Григорије Богослов у својој похвалној беседи Атанасију Великом сматра да је Православна Вера критеријум апостолског наследства: “Једнодушност у вери значи и право на трон, а ко не дели исту веру, не може да дели трон; оно прво [наслеђивање по богопоштовању] је истинско наслеђивање, а друго [наслеђивање по првенству] само по имену. Јер није [наследник] … онај ко супротно мисли и верује, него онај ко је од исте вере; зар није такав онај којега називамо наследником у истом смислу као што здравље наслеђује болест, светлост таму, лепо време олују, разумност безумље?” (PG 35,1089)
Поврх тога, 1. Канон Василија Великог (Посланица 188.) оспорава инославним ‘црквама’ свако право да могу имати, по наследству епископа, јединство са Једном Светом Саборном и Апостолском Црквом. Он пише: “Они који су отпали од Цркве, нису више имали благодат Светога Духа на себи; јер је изостало предавање [благодати] тиме што се прекинуло прејемство. Јер први су одступници, упркос томе што су имали рукоположења од Отаца и што су примили благодатни дар Светога Духа полагањем руке; а други, рашчињени, пошто су постали мирјани, нису имали власт нити да крштавају, нити да рукополажу, нити су могли другима пренети благодат Светога Духа, од које су отпали.” Уосталом, многе од цркава-чланица ССЦ-а ни немају епископе, па зато не могу ни да говоре о апостолству своје “цркве”.
Протестантске “цркве”, као инославне и отпале од јединства Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, отпале су и од њеног апостолства и светости.
 
г) Вера, Живот и нада Цркве
 
И следећи одломак истог текста еклисиолошки је веома значајан: “Потврђујемо да је апостолска вера Цркве једна, као што је и Тело Христово једно; но ипак се допушта да постоје легитимно различите формулације вере Цркве. Живот Цркве, као што је и нови живот у Христу, јесте један, но ипак се изграђује кроз различите благодатне дарове и служења. Нада Цркве је једна; но ипак се изражава различитим људским ишчекивањима. Признајемо да има различитих еклисиолошких полазних тачака и да има најразличитијих гледишта о односима Цркве према црквама. Неке разлике изражавају благодат и доброту Божију; њих треба приписати благодати Божијој кроз Светога Духа. Неке друге разлике деле Цркву; њих треба превазићи благодатним даровима Светога Духа, вере, наде и љубави, тако да подела и изолација немају последњу реч. Бог унапред одреди у Њему за остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи (Еф. 1, 9-10), исправљајући људске поделе. Бог позива свој народ да у љубави поново нађе пут до потпуне заједнице.”[36]
Вредна је пажње недоследност протестантске еклисиологије која се у овом одломку види у односу на еклисиологију апостола Павла, према којој је, будући да је Христос један и да је Тело Његово једно, једна и вера, један живот и једна нада тога Тела (Цркве) (Еф. 4,46). Унутар те, према апостолу Павлу, Једне Цркве не постоје “легитимно различите формулације вере Цркве”, него једна једина формулација потврђена на Васељенским Саборима. Свети Оци су се толико борили управо зато да би се одбацила шароликост у догматским формулацијама, шароликост иза којих се крије другачије схватање. Исто тако, ни “различите еклисиолошке полазне тачке и… најразличитија гледишта о односима Цркве према црквама” немају ничег заједничког са еклисиологијом апостола Павла. Ако еклисиолошки текст под насловом “Text оп ecdesiology: Called to be the One Church””Текст o еклисиологији: Позвани да будемо Једна Црква” настави да говори о Цркви и црквама и то о најразличитијим односима међу њима, онда се још више удаљује од еклисиологије апостола Павла које се држи Православна Црква. Ако текст о коме је реч само констатује да постоје разлике између цркава-чланица ССЦ-а и позива на њихово превазилажење, онда је пут који томе води једино одрицање од протестантске еклисиологије и обраћање у покајању у јединство апостолске Вере коју чува Православна Црква.
У вези са горе наведеним еклисиолошким темама је и анализа коју је извршила секција организације “Вера и поредак” у оквиру ССЦ-а у тексту, о коме се много расправљало,”Природа и сврха Цркве” (Nature and Purpose of the Church), параграфи 9-67[37]. Ова анализа je вредна пажње jep открива протестантски дух који још увек надахњује неправославне ‘цркве’ чланице ССЦ-а. Цитираћемо неколико одломака:
Ево шта се каже о светости Цркве: “За неке је непојмљиво да се каже да “Црква греши”, јер Цркву сматрају даром Божијим и у том смислу она носи печат светости Божије… Други [мисли се на протестанте] пак, иако такође тврде да је Црква творевина Логоса и Духа Божијег, као тело Христово итд, сматрају да је света и безгрешна, али ипак истовремено кажу да је подложна греху, јер дефинишу Цркву као заједницу њених чланова… За треће, грех у Цркви може да буде “ендемски” и да има импликације и на саму институцију.”[38]
Што се тиче разноликости у јединству, каже се ово: “Шароликост у изражавању Јеванђеља речима и делима обогаћује свакодневни живот. У животу и сведочењу различитих цркава налазимо нагласке на различитим вредностима: предавање светости, на пример, код методиста, учење о оправдању једино кроз веру посредством благодати код лутеранаца, живот у Светоме Духу код пентекосталаца, статус првенства свештенства у служби јединства код римокатолика, вредност свеобухватности у Англиканској заједници, догмат о обожењу у свези са догматом о “синергији” код православних итд. До које мере нагласци на различитим стварима доприносе сукобу ставова, а до које су израз легитимне различитости? Да ли тежиште на различитим нагласцима помрачује пуноћу јеванђелске поруке?”[39]
О апостолској вери се каже: “Цркве се данас разликују по томе које су прихватљиве границе различитости у исповедању вере. Примера ради, да ли цркву дели:
– ако се васкрсење Христово схвата само симболички?
– ако се Христос исповеда само као један од посредника?
– ако се историја древног Израиља, онако како је записана у Старом Завету, замени предхришћанском историјом неке културе и народа?
– ако се на различите начине схвата допринос и одговорност писца у састављању Писма? [Ако се, дакле, доводи у сумњу богонадахнутост Светога Писма]
– ако се на различите начине схвата происхођење Светога Духа?[40]”/…/
 
Ако се све то има у виду, човек се пита: више од деценије се у екуменистичким контактима, па и у ССЦ-у чује глас Православља – али и више од једног века пре тога, ако се рачунају контакти из времена патријарха Јеронима II – да је Православна Црква Једна Света, Саборна и Апостолска Црква, а протестанти не показују жељу да то прихвате, не значи ли то да се протестантске вероисповести крећу у безизлазном кругу екуменистичких контаката и разговора у оквиру ССЦ-а?
Можда се може упутити примедба да није реч о безизлазном кругу, ако се узму у обзир позитивни резултати доприноса православних на ССЦ, које је 2003. год. набројао бивши генерални секретар ССЦ-а др Раизер (Raiser) на конференцији у Солуну[41], а неки други су изнети на том истом скупу.[42]
Међутим, и поред тога што се може расправљати о томе колики је тај допринос православних, ипак саопштење епископа Илариона Алфејева указује на запрепашћујућу чињеницу: “Недавна либерализација учења и праксе у многим протестантским црквама много више је отуђила и удаљила протестанте од православних него целокупна њихова претходна традиција… То је, тврдим, био озбиљан ударац за целокупан екуменистички покрет, али и за дијалог између православних и протестаната.”[43] Епископ Иларион се оштро осврће на употребу “прихватљивог језика” при рукоположењу жена и пријему хомосексуалаца од стране многих протестантских цркава, а то су плодови старог протестантског еклисиолошког корена.
Али, ако се поврх тога устврди да протестантима није лако да се ослободе ланаца своје прошлости – а то заиста није лако – зашто ми православни треба и даље да се вртимо у безизлазном кругу избегавајући да кажемо како стоје ствари? Од православних представника у ССЦ-у очекујемо еклисиолошки тачан одговор на питање које је поставила Специјална комисија, а које је овако формулисано: “Има ли простора за друге цркве у православној еклисилогији? Како описујете тај простор и које су му границе?” Из одговора на ово питање и из реакције ССЦ-а на тај одговор, видеће се да ли ће православна еклисиологија превладати у ССЦ-у, или ће све остати како јесте.
 
2. Крштење
 
Цркве-чланице ССЦ-а признају крштење као суштински елемент свог црквеног идентитета и сматрају га, штавише, критеријумом за пријем неке хришћанске заједнице у ССЦ са статусом његовог члана. Па ипак, нека њихова схватања о крштењу откривају да се на ову основну хришћанску Тајну у крилу ССЦ-а гледа кроз призму протестантске еклисиологије и праксе везане за крштење:
“Сви који су крштени у Христу сједињени су са Христом у Његово Тело: Тако се са њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих силом Очевом, тако и ми ходили у новом животу (Рим.6,4). Приликом крштења, Дух даје члановима Цркве Христову светост. Крштење које сједињује са Христом позива цркве да буду отворене и часне једна према другој, чак и када је то тешко: Него да будемо истински у љубави да у свему узрастемо у Онога који је Глава – Христос (Еф. 4,15). Крштење пружа црквама слободу, а самим тим и одговорност, да иду у правцу једног заједничког сведочења Логоса, исповедању једне Вере, служењу једне Евхаристије и пуног учешћа у једном свештеном служењу. Има неких који не признају обред крштења у води, али деле са осталима духовно искуство живота у Христу.
То што сви кроз крштење у име Оца и Сина и Светога Духа припадамо Христу, омогућује црквама и позива их да иду руку под руку, па чак и када нису у слози. Потврђујемо да је крштење само једно, исто као што је једно тело и један Дух, једна нада нашег звања, један Господ, једна вера, један Бог и Отац свих нас (види: Еф. 4,46). У благодати Божијој крштење открива стварност да припадамо једни другима, премда неке цркве нису још у стању да признају друге као Цркву у пуном смислу те речи. Подсећамо поново на изјаву у Торонту у којој ‘цркве’ чланице потврђују да је свеобухватније бити члан Цркве Христове, него бити члан сопствене црквене заједнице. Траже, дакле, да дођу у живу комуникацију са онима који изван сопствених редова исповедају Исуса као Господа.”[44]
Из горе наведеног сасвим је јасно да цркве-чланови ССЦ-а једна другој признају крштење извршено на разне начине, што је у супротности са богословљем Православне Цркве. Крштење Православне Цркве је једно и врши се једино у њој специфичним обредом, троструким погружавањем у воду, у име и уз тачно богословље богоначалних Ипостаси, као и са богословском садржином сапогребења и саваскрсења у Христу и кроз Христа у нови живот у благодати. Крштења извршена изван Цркве и без ових предуслова не уводе у Тело Христово. Православна Црква никада није признавала крштење (као ни остале Тајне) инославних,уколико се они нису обратили у заједницу одрекавши се своје инославности. Међутим, уколико су се обратили у њену заједницу као једине Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, одбацујући своју инославност либелумом [писменом изјавом] и исповедајући православну Веру, Православна Црква их је уводила у своју пуну светотајинску заједницу, некада у почетку кроз крштење, а некада кроз миропомазање (7. канон Другог Васељенског Сабора и 95. канон Петог и Шестог).
Обавезе ‘цркава’ чланица ССЦ-а, које произлазе из међусобног признања протестантског крштења, то јест “да иду у правцу једног заједничког сведочења Логоса, исповедању једне Вере, служења једне Евхаристије и пуног учешћа у једном свештеном служењу”, нису прихватљиве са православног становишта. Ове ‘цркве’ нису у ситуацији да дају сведочење једне Вере Цркве и да служе једну Евхаристију, уколико прво не ступе у потпуно догматско и светотајинско јединство са Православном, Једном Светом и Апостолском Црквом. Ми православни не прихватамо да “припадамо једни другима” уколико ти други врше само једно “хришћанско” крштење. То се тим више односи на оне који “не признају обред крштења у води, али деле са осталима духовно искуство живота у Христу”, то јест на неохаризматске протестантске заједнице које учествују у ССЦ-у (као што су, на пример, Пентекосталци).
Крштењска теологија, која је подржана у тексту В. Е. М. (Baptism, Eucharist, Ministry – Крштење, Евхаристија, Свештенство) у Лими 1982, извршила је, нажалост, на много начина утицај на православне теологе. Један међуправославни симпозијум, одржан у Бостону, сматра да је “текст В. Е. М. значајан екуменистички текст догматског поклапања. Треба га, према томе, посебно препоручити као озбиљан покушај да изнесе на светлост и да данас изрази “веру цркве кроз векове”.[45]” Тај текст, такође, цитирају између осталих статутарних принципа, састављачи “Завршног извештај Специјалне комисије” (параграф 19). Према коментару православног теолога на одлуке 9. Генералне Скупштине ССЦ-а[46] значајна је”свест о траженом поклапању еклисиологија ‘цркава’ чланица са Тајном крштења”. Међутим, еклисиолошко поклапање (што другим речима значи међусобно признавање као цркава) догматски толико различитих хришћанских цркава и грана на основу чињенице да све врше некакав вид крштења, не налази упориште у Предању Цркве и учењу Отаца, као што крштење инославних нема за претпоставку Православну Веру. Василије Велики (125. писмо) каже: “Јер ми треба да се крстимо онако како смо примили [Предањем], а да верујемо онако како смо крштени, да славимо онако како верујемо, Оца и Сина и Светога Духа, а да се удаљимо од заједнице са онима који кажу да је [Свети Дух] творевина и тако очигледно хуле”, не остављајући простора за еклисиолошко усклађивање са онима који немају заједничко догматско учење са нама.
Карактеристична је слика коју даје одсек ССЦ-а “Вера и поредак” текстом “Природа и сврха Цркве” (Nature and Purpose ofthe Church), у параграфима 75-77, a у вези са разликама које се тичу крштења и о томе да их треба премостити у перспективи видљивог сједињења цркава-чланица ССЦ-а: “Остају разлике између појединих хришћанских традиција у вези са:
 
• светотајинском природом крштења
• односом крштења и вере
• дејством Светога Духа
• особеношћу чланова Цркве
• крштењем мале деце и крштењем оних који могу да говоре у своје имена обреду крштења.
 
Постоје заједнице – хришћани који не служе службу крштења, али деле духовно искуство живота у Христу [мисли се на пентекосталце].”[47]
Православна Црква, међутим, не може да призна крштење других хришћана који остају у својој неправославној вери, нити да “премости” горе наведене разлике са протестантским конфесијама да би оправдала некакво вештачко сједињење са њима, а то се тим више односи на пентекосталце који ни немају крштење у води.
 
3. Мисионарство
 
Цркве-чланице ССЦ-а сматрају да је и мисионарство неодвојиво од Црквe. У еклисиолошком тексту Text on ecclesiology: Called to be the One Church – Текст o еклисиологији: Позвани да будемо Једна Црква, који је усвојила 9. Генерална скупштина ССЦ, пише:
“Мисионарство је интегрални део живота Цркве. Црква својим мисионарењем изражава свој позив да шири Јеванђеље и да принесе живог Христа целокупној творевини. Цркве делују и живе поред људи других живих религија и идеологија. Као оруђе Бога Сведржитеља, Црква се позива да се заузме за дијалог и сарадњу са њима тако да њено мисионарење чини добро свим створењима и доприноси добробити планете. Све цркве се позивају да се боре против греха у свим његовим пројавама, како унутар, тако и изван њих, и да раде заједно са другима против неправде, на ублажавању људске патње, на савладавању насиља и на обезбеђењу пуноће живота свим људима.”[48]
Специфичност православног мисионарства произлази из самосвести Православне Цркве да она једина садржи и да она једина може да предаје свету аутентичну јеванђелску поруку. Мисионарска делатност протестантских конфесија и заједница у очима Православне Цркве изгледа неадекватна да свету пружи целога Христа, јер ни догматско учење протестаната ни њихова расцепканост не сведоче Христа Свете Цркве, него субјективног Христа сваке појединачне протестантске “гране”. Тако Православна Црква не може да се сложи са таквом заједничком мисионарском делатношћу, а тим пре што све до данас није престао прозелитизам како у православним земљама, тако и на пољу спољашњег мисионарства.
 
4. Циљ видљивог уједињења
 
Статут ССЦ-а и његова 9. Генерална Скупштина поново потврђују да “примарни циљ заједнице цркава у ССЦ-у јесте да оне једна другу позивају на видљиво јединство у једној вери и на једну евхаристијску заједницу исказану кроз богопоштовање и заједнички живот у Христу, кроз сведочење и служење свету и да стреме према таквом јединству како би свет поверовао.”[49]
Обавезе ‘цркава’ чланица ССЦ-а да стреме видљивом јединству описује се у следећем одломку Teкстa: Text on ecclesiology: Called to be the One Church – Текст o еклисиологији: Позвани да будемо Једна Црква:
“Цркве које узимају учешћа у ССЦ-у остају обавезне једна према другој да иду ка пуном видљивом јединству. Та обавеза је дар нашег преблагог Бога. Јединство је уједно и божански дар и позив. Наше цркве су потврдиле да је јединство за које се молимо, коме се надамо и на коме радимо, “заједница дата и изражена у заједничком исповедању апостолске вере; заједнички светотајински живот који почиње једним крштењем, а свештенодејствује се заједнички у једној евхаристијској заједници; заједнички живот у коме су чланови и свештенство међусобно признати и измирени; и једно заједничко посланство сведочења Јеванђеља благодати Божије свим људима и служења целокупној творевини” [Декларација из Камбере, 3. 2]. Таква заједница треба да се изражава на сваком месту и кроз помирљиве односе на разним местима. Пред нама је велики рад док заједно тражимо да схватимо значење јединства и саборности и колико је важно крштење”[50]
Протестантска конфузија је очигледна. Јединство “видљивих” цркава-чланица је истовремено и оно што је дато и оно што се тражи. Дато у “невидљивој” Цркви кроз међусобно признато крштење, а опет се тражи у настојању да се видљиво створи “невидљива” Црква. Реч је о теолошкој шизофренији. Јасно је да протестанти у овом тексту налазе себе, али не и ми. Ми, православни, имамо као дар Божији у глиненим сасудима јединство Вере и заједницу Светога Духа. Православна Црква је уједно и јединство и заједница. Боримо са само да је одржимо и да узрастемо у њој. Није нам потребно да се сврстамо у протестантску теолошку шизофренију потписујући се на таквим текстовима. Расцепкане протестантске конфесије, које су лишене пуноће апостолске Вере, с правом трагају за јединством у будућем заједничком исповедању апостолске Вере.у будућем служењу једне Евхаристије и будућем заједничком мисионарском сведочењу. За сада им је једино заједничка жеља за видљивим јединством, али то јединство већ постоји у конкретној, историјској, видљивој Једној Светој Саборној и Апостолској Православној Цркви. Зар је протестантима толико тешко да то схвате да би престали да лутају од једног раскола до другог и од једног нејеванђелског става до следећег и да трагају за јединством у својој расцепканости?
 
5. Заједничка молитва
 
Још један показатељ да се ССЦ не оријентише према заједници Православне Цркве су предлози “Специјалне Комисије” о “конфесионалној заједничкој молитви” и “међуконфесионалној заједничкој молитви” који су били усвојени на 9. Скупштини. Предлози су следећи:
“Предлаже се јасна разлика између “конфесионалне” и “међуконфесионалне” заједничке молитве на скуповима ССЦ-а. “Конфесионална заједничка молитва” је молитва једне конфесије, једне заједнице, или једне деноминације унутар једне конфесије. Њен црквени карактер је јасан. Приноси се као дар окупљеној заједници од стране једне делегације учесника и моли остале да уђу у дух молитве. Врши је и води, у складу са начином како је схвата и практикује одређена црква.”Међуконфесионална заједничка молитва” се обично унапред припрема за посебне екуменистичке догађаје. Представља прилику за заједничко служење, јер се тако црпи благо из богатства разних традиција. Таква молитва има корен у досадашњем искуству екуменистичкке заједнице, као и у добити цркава које тако размењују искуства. Она, међутим, нема претензија да постане богослужење једне дате цркве-чланице, или неке врсте хибридне цркве, или једне супер-цркве. Када се схвати и примени на прави начин, ова подела може да допринесе томе да се ослободе традиције, да се изразе или верношћу својој посебности, или комбинујући традиције, будући доследне истини да хришћани још нису искусили своје пуно јединство и да екуменистичка тела у којима учествују не представљају цркве.”[51]
А такође и ово: “У складу са поделом на конфесионалну и међуконфесионалну молитву, могу се служити и конфесионална евхаристијска сабрања у време одржавања Генералне Скупштине, или других прилика од великог значаја. Црква која ће служити Евхаристију [hosting church – црква домаћин] (или цркве које могу заједно да је служе) треба да дају свој јасни идентитет.”[52]
Цео оквир овог предлога (више од 20 страна текста) открива, треба признати, изузетно префињено представљање проблема заједничке молитве да би се избегло незадовољство богослужбеним манифестацијама са којима се многи у ССЦ-у не слажу. Па ипак, карактеристично је инсистирање “Специјалне Комисије” на заједничкој молитви, упркос многобројним проблемима које она ствара. С једне стране признаје се значај канона lex orandi – lex credendi [Црква верује онако како се моли], значај заједничке вере у заједничкој молитви, али упркос томе сматра да сами чиниоци “не умањују нужност такве (заједничке) молитве, нити је чине немоћном” (Завршни извештај Специјалне Комисије…)[53]. По виђењу ССЦ-а, изнад свега је заједнички пут цркава-чланица (to stay together – остати заједно) и томе треба да служи и заједничка молитва. “Могућност да се молимо заједно на екуменистичким скуповима је такође и нови позив на специјално посланство да се молитвом помогну и охрабре хришћани на њиховом путу ка јединству”[54], кажу састављачи “Завршног извештаја Специјалне Комисије…” и потврђују добре резултате многогодишњег заједничког упражњавања заједничке молитве.
За ССЦ су, дакле,”заједничке молитве” извор живота. Било да је конфесионална или међуконфесионална, само да је заједничка молитва, јер то извире из еклисиологије његових чланова-протестаната. За православне, међутим, ствари стоје сасвим другачије, јер је другачија и наша еклисиологија. Заједничка молитва се забрањује светим Канонима. Неки православни теолози релативизују значај ових Канона или их занемарују, јер су, наводно, написани за друга времена, или, наводно, нису надахнути љубављу. Други их пак погрешно тумаче, то јест да, тобоже, забрањују само евхаристијску заједничку молитву. Сви се, међутим, слажу око пастирске димензије светих Канона, то јест да имају за циљ очување чисте догматске свести пуноте Цркве.[55]
Међутим, ова последња димензија светих Канона даје смисао њиховој примени како у време када су написани, тако и данас. Нико од нас не прибегава светим Канонима ако не види да је догматска свест Цркве у опасности од неке јеретичке еклисиологије. А данас, као никада пре, догматска свест пуноте Цркве је у опасности да буде измењена еклисиологијом која се негује у ССЦ-у. Заједничке молитве су само један знак еклисиолошке промене. Греше сви они који мисле да се позивамо на поједине Каноне из конзервативизма или фундаментализма. Они не знају да је Црква посезала за Канонима сваки пут када је видела да се мења еклисиолошка свест њених чланова. Данас постоји потреба да се истакну неки Канони и да се, ако затреба, напишу нови у истом духу и ради истог циља, са посебном референцом на ССЦ.
Претходно речено није претеривање. Православни теолози, половина чланова “Специјалне Комисије”, предлажу прилагођавање кад је у питању проблем заједничких молитава у ССЦ-у. То је прва грешка. Православна еклисиологија не предвиђа заједничке молитве, предвиђа само Каноне који забрањују заједничке молитве из већ наведених разлога. Да су теолози “Специјалне Комисије” хтели да буду доследни православној еклисиологији, требало је да укидање заједничких молитве поставе као услов о коме се не расправља да би и даље учествовали у ССЦ-у. Управо заједничке молитве у ССЦ-у имају искључив смисао да доведу до видљивог јединства своје цркве чланице под протестантским еклисиолошким условима. Пошто је управо ” то разлог због кога се позивамо на држање светих Канона у датом случају, позивање на то да је свети Марко Ефески Евгеник учествовао у молитви у Ферари, или спомињање учешћа инославних у православним богослужењима на Светим Местима, на Синају и другде у XII веку[56], не могу да послуже да се оправда данашње практиковање заједничких молитви. Свети Марко јесте учествовао у молитви, али не зато да би се потчинио јединству под папским условима. Доказ за то је његова жестока борба, његов одлазак након разговора и напокон његово одсуство са заједничког служења са папом, када су православни попустили пред свим папским захтевима… Ни поклонике Светих Места није водила намера да промовишу јеретичку еклисиологију, као што се види из одговора патријарха Генадија. Међутим, у ССЦ-у се промовише – како се види из чињеница и из текста – протестантска еклисиологија.
Друга грешка је потврђивање “еклисиолошког карактера” протестантских конфесија. Будући да зато заједничке молитве треба априори да буду прихваћене, православни треба да учествују у “конфесионалној заједничкој” молитви, или служби неке од разних протестантских конфесија, на коју су, наравно, позвани. Такво учешће, јасно, не значи категорички и приступање заједничком Путиру, али је то ипак, од стране православних, потврда “еклисиолошког карактера” одређене конфесије.
Трећа грешка је установљење (иако са могућношћу поновног разматрања у будућности) “конфесионалних заједничких” молитви или служби, на којима ће предстојати личност која се одреди од припадника одређене конфесије (види “Завршни извештај Специјалне Комисије…” парагр. 42). Овде је реч о потврђивању рукоположења жена, па чак и хомосексуалаца…
На основу реченог и онога што, разуме се, није могло бити изнето, очигледно је следеће:
– ССЦ је организација која има за циљ да однегује јединство хришћанских цркава и вероисповести и то у два облика: 1) кроз заједничку обавезу међусобног признавања (mutual recognition), међусобно уважавање (mutual accountability), заједнички пут кроз историју (stay together), сарадњу напрактичном нивоу (cooperation) и у мисионарству (common vvitness). 2. Каопозив на јединство у једној вери, једној Евхаристији и заједничком животу неподељене Цркве. Као што је очигледно, ни први облик не представља истинско јединство, нити је други остварив, јер протестантска исповедањавере не признају да је апостолска Вера она иста Вера која се данас садржи у историјској Православној Цркви.
– У садашњем облику “јединства”, цркве-чланице ССЦ-а се оријентишука томе да једна другој признају крштење. Нажалост.поједине ПравославнеЦркве су приступиле признању крштења антихалкидонаца и немачких протестантских вероисповести. Међутим, неразумно признање крштења инославних без догматског јединства није у складу са еклисиологијом Православне Цркве. Протестантске конфесије задржавају сва јеретичка учења којасу назначили православни патријарси и богослови од XVI в. па надаље.
– Заједничке молитве и заједничко учешће у богослужбеним сабрањима представљају уобичајену праксу на екуменистичким скуповима ССЦ-а. Тек након протеста православних 1998. год. извршена је извесна модификација ове праксе, али она не мења режим заједничких молитава, које се забрањују канонима Православне Цркве и не треба их наставити.
– Циљ ССЦ-а, тј. остваривање свехришћанског видљивог јединства, има као позадину протестантску еклисиологију о “невидљивој” Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви и њеним видљивим историјским формама,од којих ни једна не садржи пуноту апостолске Вере, Саборности и живота у благодати. Из тог разлога циљ ССЦ-а на остварењу видљивог јединства нема никаквог смисла за Православне, који у Православној Цркви имају пуноту апостолске Вере и живота у Христу. Свехришћанско јединство православни схватају као обраћење свих инославних у православну Веру и самим тим њихов повратак у заједницу Православне, Саборне и Апостолске Цркве (Литургија Василија Великог).
– У ССЦ-у постоји тежња да се међухришћанско јединство прошири и да обухвати све религије на свету, јер је Бог, наводно, свим људима предодредио спасење и нама су непознати сви облици човекољубља Божијег. За Православну Цркву је такво јединство потпуно неприхватљиво, јер истина је, додуше, да се спасење од Бога нуди свим људима, али га људи одбацују следећи путеве који не воде до спасења.
– Неке групе протестаната захтевају од ССЦ-а званичне кораке како би затражили да им се признају нечасни нејеванђелски избори (хомосексуализам итд.). За сада не наилазе на пристајање, али постоје индиције да би ради заштите људских права могла да се покрене већ започета расправа и да се затражи признавање једнакости за све. Православна Црква не може да занемари јеванђелско учење и да снисходи безакоњу (Иса. 52,11; 2. Кор. 6,14-7,l).Рукоположење жена у многим протестантским црквама такође је показатељ све већег удаљавања од Предања Цркве Апостола и Светих Отаца.
– Сведочење Православне Цркве није прихватљиво протестантским конфесијама из ССЦ-а као целине, као што се види из шездесетогодишње историје ССЦ-а и још много дуже историје православно-протестантских контаката. Све указује на то да ССЦ тежи за хомогенизацијом “цркава-чланица” до које би дошло дугогодишњим међусобним мешањем.
– Промена начина размишљања православних (теолога који учествују у раду ССЦ-а и других) је чињеница бременита опасностима по будући пут Православне Цркве у савременом свету. Постоји опасност од унутар-православних раскола.
– Под утицајем ССЦ-а православни и антихалкидонци седе једни поред других као православно крило ССЦ-а, признајући једни друге православнима. Тај исти дух је довео до споразума (Заједничке Изјаве) између православних и антихалкидонских теолога на незваничним разговорима, а потом и на званичним разговорима Православне Цркве са антихалкидонским конфесијама, споразума који православна страна није прихватила.
– Изгледи за будућност (предлози за заједничко празновање Васкрса и сазивање заједничке Скупштине без догматског јединства) нису обећавајући и захтевају много пажње и будности.
– Прекид односа Православних Цркава са ССЦ-ом био је стално питање које је и даље актуелно, све док протестантске ‘цркве’ чланице ССЦ-а не покажу да одустају од својих еклисиолошких предуслова. Православне Цркве својим учешћем у ССЦ-у показују да у пракси одустају од свог еклисиолошког идентитета. У том смислу су римокатолици, формално одсуствујући из ССЦ-а, доследнији својој еклисиологији него ми православни својој.
– Ми православни немамо никакве добити од учешћа у ССЦ-у. Напротив, од тога имамо само штету и пропаст. Наше посланство да преносимо поруку Православља инославнима нема успеха, јер се протестанти у ССЦ-у не оријентишу ка прихватању Православља, него ка коегзистенцији са њим у форми којој теже, то јест у форми потпуног међусобног признавања. Таква оријентација је у потпуном складу са њиховом еклисиологијом. Можемо лими православни да учествујемо у некој организацији (ССЦ), чији се састав, структура и рад базирају на протестантској еклисиологији, а да наше учешће у таквој организацији не значи одрицање од наше еклисиологије?
 
ПРЕДЛОЗИ
 
Након свега тога, православни став према ССЦ-у би могао да се одреди на основу следећих теза:
– Учешће православних у ССЦ-у није на корист ни Православној Цркви, ни инославнима, па није од користи ни за жељено јединство свих хришћана у истинитој апостолској Вери и Цркви из првих векова хришћанства. Није ли можда дошло време да Православне Цркве прекину односе са ССЦ-ом?
– Ако се из разлога вишег, добро промишљеног и богољубивог интереса неких Православних Цркава (види Пидалион: “Шта је интерес”), или упућености ради, просуди да је потребан неки облик сарадње са ССЦ-ом, треба захтевати да се ССЦ преименује у Светски Хришћански Савет и да веза са њим буде лабава, само преко посматрача, без обавеза и дужности које су у супротности са еклисиологијом Православне Цркве.
– У том случају неће бити заједничких молитви и богослужбених манифестација. Учешће ће бити на академском нивоу, а православни ставови ћенужно бити формулисани у облику издвојених Изјава, као што је било све до Генералне Скупштине у Њу Делхију (1961).
А јединство, ако икада до њега дође, неће бити последица мешања, него плод молитве, доследности и верности нашој православној самосвести, а пре свега дар Предоброг Бога.
 
На Светој Гори, 18. фебруара 2007.
Чланови Комисије за догматска питања Свештеног Кинота Свете Горе:

 
Игуман манастира Ватопед, архимандрит Јефрем,
Игуман манастира Филотеј, Старац Лука,
Игуман манастира Григоријат, архимандрит Георгије

 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јован Кармирис Ορθοδοξία και Προτεσταντισμός – Православље и протестантизам, 1. том, Атина 1937; истога аутора Ορθοδοξο-προτεσταντικός διάλογος – Православно-протестантски дијалог, часопис (c)ЕОЛОГ1А, у наставцима од броја 58 (1987), свеска 54. до броја 59 (1988) свеска 4.
  2. Јован Кармирис, Ορθοδοξία και Προτεσταντισμός. – Православље и протестантизам, 1. том, Атина 1937, cтp. 318-328.
  3. Ha истом месту, cтp. 329-347.
  4. Јероним Коцонис, Η Κανονική άποψις περί της επικοινωνίας μετά των ετεροδόξων (intercommumo) Kaнонско гледиште о међусобном општењу са инославнима (intercommunio), Атина 1957, стр. 17-32.
  5. Вернер Киперс (Werner Kiippers), Θέσεις και προοπτικά! του Διαλόγου μεταξύ των Παλαιοκαθολικώνκαι Ορθοδόξων – Ставови и перспективе дијалога између Старокатолика и Православних, у часопису ΓΡΗΓΟΡΙΟΣ ΠΑΛΑΜΑΣ, свеска 633 (1973), стр. 824 и свеска 634 (1973), стр.109-123. Такође и Евангелија Варела, Αιορθόδοξοι και Οικουμενικά! σχέσεις του Πατριαρχείου Κωνσταντινουπόλεως κατά. τον Κ’ αιώνα – Међуправославни u Васељенски односи Цариградске патријаршије у 20. веку, Патријаршијски институт отачких студија, Солун 1994. стр. 231-236; Митрополит Швајцарске Дамаскин, Θεολογικόι Διάλογοι – Μία Ορθόδοξος προοπτική – Теолошки дијалози – православно гледиште, издање браћа Киријакидис, Солун 1986, стр. 27-32 и 241-285.
  6. Јован Кармирис, Τα Δογματικά και Συμβολικά Μνημεία της Ορθοδόξου καθολικής Εκκλησίας – Догматске и символичке особености Православне Саборне Цркве, 2. том Грац – Аустрија 1968. стр. 946.
  7. На истом месту, стр. 958.
  8. Ha истом месту, cтp. 963-965.
  9. Ha истом месту, cтp. 962-3.
  10. На истом месту, стр. 978.
  11. На истом месту, стр. 951, белешка 1.
  12. На истом месту, стр. 951, белешка 1.
  13. На истом месту, стр. 393.
  14. Јероним Коцонис, наведено дело, стр. 33-46 и 96-101.
  15. Никос Мацукас, Οικουμενική Κίνηση – Екуменистички покрет, изд. Пурнара, Солун 1986, стр. 248.
  16. Евангелија Варела, Διορθόδοξοι και Οικουμενικοί σχέσεις… – Међуправославни и екуменистички односи… наведено дело, стр. 253.
  17. Митрополит Швајцарске, Θεολογικοί Διύίλογοι… Теолошки дијапози, наведено дело, стр. 189.
  18. На истом месту, стр. 192.
  19. На истом месту, стр. 193.
  20. На истом месту, стр. 218.
  21. На истом месту, стр. 221.
  22. На истом месту, стр. 222.
  23. На истом месту, стр. 218.
  24. Часопис ΕΠΙΣΚΕΨΙΣ, свеска 640/ 31.10.2004, стр. 5.
  25. Евангелија Варела, наведено дело, стр. 235.
  26. Митрополит Швајцарске, наведено дело, стр. 49.
  27. Упореди чланак Конрада Раизера (Konrad Raiser), Η σπουδαιότητα της Ορθόδοξης συμβολής στο Π. Σ. Ε . – Значај православног доприноса ССЦ-у (превод са енглеског), у књизи ΟΡΘΟΔΟΞΗ ΘΕΟΛΟΓΙΑ ΚΑΙ ΟΙΚΟΥΜΕΝΙΚΟΣ ΔΙΑΛΟΓΟΣ – ПРАВОСЛАВНО БОГОСЛОВЉЕ И ЕКУМЕНИСТИЧККИ ДИЈАЛОГ, Атина 2005, стр. 52.
  28. 9th Assembly of WCC, Assembly Documents, Final report of the Special Commission on Orthodox Participation in the WCC, 159. Генерална Скупштина ССЦ-а, Документи Скупштине Завршни извештај Специјалне комисије за учешће православних у ССЦ-у, 15 – Види и превод овог текста на грчки у књизи ΟΡΘΟΔΟΞΗ ΘΕΟΛΟΓΙΑ ΚΑΙ ΟΙΚΟΥΜΕΝΙΚΟΣ ΔΙΑΛΟΓΟΣ – ПРАВОСЛАВНО БОГОСЛОВЉЕ И ЕКУМЕНИСТИЧКИ ДИЈАЛОГ, Атина 2005, стр. 214-215.
  29. Амвросије, митрополит Калаврита и Егиалије, Οι νέες προοπτικές της συμμετοχής των Ορθοδόξωνστο Π. Σ. Ε. μετά ης προτάσεις της Ειδικής Επιτροπής – Нове перспективе учешћа православних у ССЦ-у након предлога Специјалне комисије, у књизи ΟΡΘΟΔΟΞΗ ΘΕΟΛΟΓΙΑ ΚΑΙ ΟΙΚΟΥΜΕΝΙΚΟΣ ΔΙΑΛΟΓΟΣ – ПРАВОСЛАВНО БОГОСЛОВЉЕ И ЕКУМЕНИСТИЧКИДИЈАЛОГ, наведено дело, стр 70.
  30. Конрад Раизер, поменуто дело, стр. 37.
  31. Цитат из текста: Text on ecclesiology: Called to be the One Church, 3.
  32. 9. Генерална Скупштина ССЦ-а, Документи Скупштине, Final report of the Special Commissionon Orthodox Participation in the WCC, naparp. 13 K 16. Види ΟΡΘΟΔΟΞΗ ΘΕΟΛΟΓΙΑ ΚΑΙ ΟΙΚΟΥΜΕΝΙΚΟΣ ΔΙΑΛΟΓΟΣ – ПРАВОСЛАВНО БОГОСЛОВЉЕ И ЕКУМЕНИСТИЧКИ ДИЈАЛОГ, наведено дело, стр. 214 и 215.
  33. На истом месту, стр. 215-216.
  34. Ha истом месту, текст под насловом Text on ecclesiology: Called to be the One Church – Текст о еклисиологији: Позвани да будемо Једна Црква, стр. 6-7.
  35. На истом месту, стр. 4.
  36. На истом месту, стр. 5.
  37. Зборник, ΟΡΘΟΔΟΞΗ ΘΕΟΛΟΓΙΑ ΚΑΙ ΟΙΚΟΥΜΕΝΙΚΟΣ ΔΙΑΛΟΓΟΣ – ПРАВОСЛАВНО БОГОСЛОВЉЕ И ЕКУМЕНИСТИЧКИ ДИЈАЛОГ наведено дело, стр. 275-298.
  38. Η φύση και ο σκοπός της Εκκλησίας – Природа и сврха Цркве (Текст секције “Вера и поредак” у оквиру ССЦ-а), у књизи ΟΡΘΟΔΟΞΗ ΘΕΟΛΟΓΙΑ ΚΑΙ ΟΙΚΟΥΜΕΝΙΚΟΣ ΔΙΑΛΟΓΟΣ – ПРАВОСЛАВНО БОГОСЛОВЉЕ И ЕКУМЕНИСТИЧКИ ДИЈАЛОГ наведено дело, стр. 286.
  39. Ha истом месту, стр. 295-296.
  40. На истом месту, стр. 301.
  41. Конрад Раизер (Konrad Raiser), наведено дело, стр. 32-54.
  42. Георгије Н. Лемопулос, Ορθόδοξη Θεολογία και Οικουμενικός Διάλογος – Православно богословље и екуменистички дијалог: Проблеми и перспективе, у књизи ΟΡΘΟΔΟΞΗ ΘΕΟΛΟΓΙΑ ΚΑΙ ΟΙΚΟΥΜΕΝΙΚΟΣ ΔΙΑΛΟΓΟΣ – ПРАВОСЛАВНО БОГОСЛОВЉЕ И ЕКУМЕНИСТИЧКИ ДИЈАЛОГ наведено дело, стр. 57 напомена бр. 2.
  43. Иларион Алфејев, епископ Аустрије и Беча (Московске патријаршије), Перспективе учешћа православних у екуменском покрету, након предлога Специјалне комисије, у књизи ПРАВОСЛАВНО БОГОСЛОВЉЕ И ЕКУМЕНИСТИЧКИ ДИЈАЛОГ наведено дело, стр. 83.
  44. 9. Генерална Скупштина ССЦ-а, Документи Скупштине, Text on ecclesiology: Called to be the One Church – Текст o еклисиологији: Позвани да будемо Једна Црква, стр. 89.
  45. Конрад Раизер, поменуто дело, стр. 45-46.
  46. Власиос Јо. Η Θ’ Γενική Συνέλευση τον Π. Σ. Ε. και η Ορθόδοξη Εκκλησία – 9. Генерална Скупштина ССЦ и Православна Црква (Porto Alegre, 14.23. februara 2006), часопис ЕПИКЕЧаЕ. бр. 659/31.3.2006, стр.25.
  47. Природа и сврха Цркве… наведено дело, стр. 303.
  48. 9. Генерална Конференција ССЦ-а, Документи Скупштине, Text on ecclesiology: Called to be theOne Church – Текст o еклисиопошји: Позвани ga будемо Једна Црква, стр. 11.
  49. Purposes and Functions,WCC. Constitution, III – Циљеви и функције, Статут ССЦ-а III.
  50. 9th Assembly of WCC, Assembly Documents – 9. Генерална Скупштина ССЦ-а, Документи Скупштине, Text on ecclesiology: Called to be the One Church – Текст o еклисиологији: Позвани да будемо Једна Црква, стр. 2.
  51. 9th Assembly of WCC, Assembly Documents – 9. Генерална Скупштина ССЦ-а, Документи Скупштине, Final report of the Special Commission on Orthodox Participation in the WCC – Завршни извештај Специјалне Комисије о учешћу православних у ССЦ, стр. 42.
  52. 9th Assembly of WCC, Assembly Documents – 9. Генерална Скупштина ССЦ-а, Документи Скупштине, Final report of the Special Commission on Orthodox Participation in the WCC – Завршни извештај Специјалне Комисије о учешћу Православних у ССЦ, стр. 44.
  53. 9th Assembly of WCC, Assembly Documents – 9. Генерална Скупштина ССЦ-а, ДокументиСкупштине, Final report ofthe Special Commission on Orihodox Participation in the WCC, – Завршни извештај Специјалне Комисије о учешћу православних у ССЦ, Додатак А гл. 13-14. Види и ΟΡΘΟΔΟΞΗ ΘΕΟΛΟΓΙΑ ΚΑΙ ΟΙΚΟΥΜΕΝΙΚΟΣ ΔΙΑΛΟΓΟΣ – ПРАВОСЛАВНО БОГОСЛОВЉЕ И ЕКУМЕНИСТИЧКИ ДИЈАЛОГ наведено дело, стр. 238.
  54. На истом месту, парагр. 37, види и ПРАВОСЛАВНО БОГОСЛОВЉЕ И ЕКУМЕНИСТИЧКИ ДИЈАЛОГ наведено дело, стр. 220.
  55. О свим овим гледиштима види чланак Петра Бутенева, Η πρόκληση και η αναγκαιότητα της κοινής προσευχής – Позив на заједничку молитву и њена нужност, као и чланак Теодора Јанка, Η συμπροσευχή με τους ετεροδόξους – Заједничка молитва са иноспавнима, оба у књизи ПРАВОСЛАВНО БОГОСЛОВЉЕ И ЕКУМЕНИСТИЧКИ ДИЈАЛОГ, стр. 128-134 и 143-153, као и чланак Константина Скутериса (Constantine Scouteris), Common ргауег Заједничка молитва, часопис Ecumenical Review,jaнyap – април 2002.
  56. Чланак Теодора Јанка, наведено место, стр. 151-153.

 


ЧЛАНОВИ КОМИСИЈЕ ЗА ДОГМАТСКА ПИТАЊА СВЕШТЕНОГ КИНОТА СВЕТЕ ГОРЕ
АРХИМАНДРИТ ГЕОРГИЈЕ, АРХИМАНДРИТ ЈЕФРЕМ И СТАРАЦ ЛУКА
игумани светогорских манастира Григоријат, Ватопед и Филотеј
О ПРАВОСЛАВЉУ И СВЕТСКОМ САВЕТУ “ЦРКАВА”

ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ

 Благослов: Његове Светости Патријарха Српског, Господина Павла
 Текст: СВЕТОГОРЦИ О ПРАВОСЛАВЉУ И СВЕТСКОМ САВЕТУ “ЦРКАВА”
 Изворник: ЦРКВА ОД ИСТОКА И ХРИШЋАНСТВО БЕЗ ХРИСТА, Православље и дух овога света, стр. 167-192
 Издато: 2008.
 Место: Београд
 Издаје: Библиотека ОЧЕВ ДОМ, 1 коло, 9 књига
 Превод: Лара Акад
 Уредник издања: Јован Србуљ
 Технички уредник: Јереј Велимир Бирманац
 Штампа: Артпринт, Нови Сад
 Тираж: 500


ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ

 Објављено:
28. новембар 2008.
 Издаје: ©
Svetosavlje.org
 Уредник:
прот. Љубо Милошевић
 Основни формат:
Владимир Благојевић
 Дигитализација:
Иван Станковић
 Коректура:
Станоје Станковић
 Дизајн странице:
Станоје Станковић

One Comment

  1. Tesko mi bi za citanje i ne procitah do kraja ali jedno sam sigurna da ovo nije dobro za pravoslavne.Ako naši “pastiri”odusevljeno idu i ostaju u tom takozvanom savetu “crkava”onda se pitam ciji su oni “pastiri”.Jedna je crkva!!!