NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » O PRAVIMA EPISKOPA KOJI SU BEZ KRIVICE OSTALI BEZ KATEDRE

O PRAVIMA EPISKOPA KOJI SU BEZ KRIVICE OSTALI BEZ KATEDRE

<p claS. V. Trojicki

O PRAVIMA EPISKOPA KOJI SU BEZ KRIVICE OSTALI BEZ KATEDRE

(Cerkovnie Vedomosti, br. 14-15, 16-17, 18-19 za 1922. godinu)
 
Promena granica većine evropskih država koju je izazvao poslednji rat, dovela je i do izmene granica Pravoslavnih Autokefalnih Crkava, a za sada i do značajnog smanjenja njihovog broja. Delimično kao rezultat toga, a delimično i kao rezultat povećanog nacionalizma podignutog na nivo međunarodne politike i kao posledica osvajanja vlasti u Rusiji od strane antireligioznih snaga, ceo niz zakonski rukopoloženih pravoslavnih eparhijskih episkopa je bez ikakve sopstvene krivice bio lišen mogućnosti da upravlja svojim eparhijama i bio prinuđen da živi van njihovih granica.
Tako se pojavljuje pitanje crkveno-pravnog položaja tih episkopa, njihovih liturgijskih i administrativnih prava, njihovog odnosa sa crkvenim vlastima, onim vlastima pod čijom jurisdikcijom su se nalazili do izgnanstva i najzad, pitanje njihovog odnosa sa napuštenim eparhijama.
Koliko god da je osoben položaj ovih episkopa, ipak imamo takve primere i u drevnoj crkvenoj istoriji. Ti primeri su dali povod autoritativnim organima crkvenog učiteljstva da nađu odgovor na ta pitanja u kanonskom zakoniku Pravoslavne Crkve.
Kanoni, pre svega, ukazuju na postojanje najtešnjih i neraskidivih veza između episkopa i njegove eparhije. Te veze, po njihovoj neraskidivosti, crkveni Oci direktno upodobljavaju bračnim vezama, pa zato eparhiju koja nema episkopa zovu udovičkom[1]. Već od 4. veka srećemo se sa tumačenjem reči Apostola „jedne žene muž“ koje se primenjuju na episkopa, u smislu da pod „ženom episkopa“ treba razumeti njegovu eparhiju, koju ne može ni u kom slučaju menjati.
Na Zapadu ovakvo tumačenje pominje, na primer, bl. Jeronim[2], na Istoku o tome govori episkop Ikumenije[3] i bl. Teofilakt Ohridski (Bugarski)[4]. Ovo nategnuto tumačenje Apostolskih reči pokazuje, ipak, kako je drevna Crkva gledala na odnos episkopa i eparhije. Sa druge strane, nezakonito zauzimanje od strane episkopa tuđe katedre u drenim crkvenim spomenicima se često naziva preljubom.
Tako je sabor 336. godine okrivio svrgnutog episkopa Konstaninopoljskog Antima, da je „preljubnički“ posegao za arhijereskom katedrom tog grada, suprotno svim crkvenim propisima i kanonima[5], a Evagrije govori o Antimu da je prigrabio episkopsku katedru, javno se drznuvši na preljubništvno s crkvom koja je već imala svoga mladoženju[6].
Nikita Paflogonski nas informiše o saboru 869. godine, rečima, da su oci na saboru svrgnuli patrijarha Fotija i odlučili ga „kao preljubnika“, zbog zauzimanja Konstantinopoljske katedre za života Ignatija[7]. Kanoni, počev od apostolskih, ne dopuštaju premeštanje episkopa ni iz kog razloga. Istina, 14. Apostolsko pravilo dopušta episkopu „da prelazi u drugu eparhiju“ samo u slučaju „ako postoji nekakav opravdani uzrok koji ga pobuđuje da to učini, kao izgled da može višu korist svojom blagočastivom rečju preneti onima koji su tamo; ali i ovo on ne može da učini po sebi samom, nego po sudu mnogih Episkopa i posle vrlo mnoge molbe“. Često se u nekim Crkvama, u kojima se dopušta da više crkvene vlasti premeštaju episkope, pozivaju na ovo pravilo kao na osnov za takvu praksu. Ali je pod velikom sumnjom da se pravilo odnosi na stalni premeštaj episkopa, a ne na njegovu privremenu misiju. U smislu premeštanja njegovog tumači Valsamon[8] koji se obično trudi da pomiri kanone sa savremenom crkvenom praksom.
Nasuprot tome Jovan Zonara, koji se samo trudi da razume originalni smisao pravila, shvata ga samo kao pravilo privremenog premeštanja episkopa u drugu eparhiju, s ciljem propovedanja i besede od koristi narodu[9].
Aristin, iako to pravilo razume kao premeštaj, ipak, pozivajući se na 16. i 21. pravilo Antiohijskog sabora, 15. Nikejskog i 1. i 2. Sardičkog sabora, kaže ne jedanput[10] da je premeštanje episkopa potpuno nedopustivo, i da zato 14. Apostolsko pravilo više ne važi. I zaista, 21. Antiohijsko pravilo, koje kao i neka druga pravila sa tog sabora predstavlja autoritativno tumačenje Apostolskih pravila, potpuno zabranjuje premeštanje episkopa iz bilo kog razloga. „Episkop neka ne prelazi iz jedne oblasti u drugu, bilo po samovoljnom činu, bilo da ga narod prisiljava, bilo da ga Episkopi prinuđuju[11]; nego mora ostajati pri Crkvi, za koju je iz početka od Boga izabran, niti smije istu ostavljati, shodno ustanovljenoj prije o ovome naredbi“.
A prvo (i drugo) pravilo Sardičkog sabora, zabranjujući premeštanje episkopa uz pretnju potpunog odlučenja od Crkve, s bespoštednom otvorenošću otkriva onaj, stalno skrivani, istinski razlog za ta premeštanja. „Nikada se nije mogao naći jedan episkop koji bi nastojao da ga premeste iz većeg u manji grad, i time se dokazuje da su oni koji čine suprotno jednostavno razdraženi strašću za većim dobitkom i da su robovi gordosti, te da žele da samo naizgled, dobiju veću vlast“. Isto toliko bespoštedno osuđuje drugo prvilo sabora „lukave smicalice“ onih episkopa koji se sebi u odbranu pozivaju na tobože želju naroda, a u stvari – rulje koju su potkupili. Te episkope pravilo podvrgava vrlo strogoj kazni: „Da niko od ovih, glasi pravilo, kasnije pri skončanju svom, ne bude udostojen opštenja (coinonias*) čak ni ravnog svetovnima“. Čudno je ovo i strašno, primećuje Aristin, ni na isteku života ne udostojiti se pričešća. To ne možeš naći ni u jednom pisanom pravilu, a u drugima ni za koji greh nećeš naći takvu zabranu[12].
A Zonara izvodi odavde zaključak, da pravilo te episkope ne ubraja čak ni u hrišćane[13]. 48. Kartagensko pravilo[14] isto tako odlučno govori protiv premaštanja episkopa, poredeći to sa ponavljanjem krštenja ili rukopoloženja. Peto, pak, pravilo 4. Vaseljenskog sabora svečano propisuje, da sva ta „utvrđena od svetih Otaca pravila ostaju na snazi“. Ne dopuštajući stalni premeštaj episkopa iz jedne eparhije u drugu, pravila istovremeno vrlo neblagonaklono gledaju čak i na privremeno napuštanje svoje eparhije od strane episkopa.
Pravila, pre svega, obavezuju episkopa koji je rukopoložen za određenu eparhiju, da služi baš u njoj. „Ako jedan Episkop, koji je već postavljen, glasi pravilo, neće da se primi službe i staranja o poverenom mu narodu, neka se odluči, dok se ne primi“. Isto to ponavlja 17. pravilo Antiohijskog sabora.
Istovremeno, pravila teže tome da episkop stalno živi u svojoj eparhiji i da je napušta samo na kratko vreme, i samo ako za to ima dovoljno razloga, pri tom pravila imaju u vidu kako zaštitu interesa sopstvene eparhije episkopa, tako i zaštitu prava i interesa episkopa eparhije u koju dođe drugi episkop.
Prema 11. pravilu Sardičkog sabora odsustvo episkopa „ako nema nikakve preke neophodnosti, ili težega posla“ može da traje onoliko koliko u pravilu[15] ima pravo svetovnjak da ne ide u crkvu, a da ne bude odlučen od nje, tj. manje od tri nedelje. Ali i ako ima takva važna posla, episkop sme da bude odsutan iz svoje eparhije najviše šest meseci, sem ako je zadržan u drugom mestu po carskoj naredbi, izvršavanjem naloga svog patrijarha ili bolešću. U suprotnom, on mora biti lišen episkopske časti i dostojanstva i na njegovo mesto mora biti imenovan drugi episkop (Prvo-drugi. sab.)[16]. Kao razlog ovakvog ograničenja, pravila navode „ogorčenje poverenog episkopu naroda“ (Sard.11) u slučaju kad dugo odsustvuje i mogućnost pojave u njegovoj eparhiji „mnogih smutnji i nereda“ (Vaselj.15, Dv. 16). A još se i više brinu kanoni o očuvanju prava episkopa one eparhije u koju dođe tuđi episkop. Svakom eparhijskom episkopu pripada puna vlast u granicama njegove eparhije i pripada mu ta vlast ne zahvaljujući punomoćju datom mu od kakve druge vlasti, već „Božjom milošću“ (Antioh.21), kao nasledniku Apostola, pa zato i suo jure. Iz te potpunosti, suverenosti i samostalnosti episkopske vlasti proističe i njena isključivost, pa prema tome i svako direktno mešanje drugog episkopa u poslove eparhije, makar on bio i prvojerarh – mitoropolit ili patrijarh, smatra se kršenjem osnovnih načela pravoslavnog crkvenog uređenja.
Tumačeći 14. Apostolsko pravilo, Valsamon priča jedan slučaj, kada je neki mitropolit poučavao u raznim njemu potčinjenim episkopijama, a bez znanja njihovih eposkopa, pa kad su ga za to okrivili, pravdao se govorići da se na takva njegova dejstva ne može gledati kako na nepravilna, jer su svi ti episkopi pod njegovom vlašću, i da 14. Apostolsko pravilo ne predviđa za to kaznu, pogotovu što učiteljstvo i administracija nisu samo episkopska služba. Bez obzira na to, veliki sabor je njegove tvrdnje proglasio netačnim[17]. Zato pravila, smatrajući da bi potpuna zabrana jednom episkopu da dođe u oblast eparhije drugog episkopa bila „nehumana i okrutna“ (Sard.11), zahtevaju da episkop prelazi granice druge eparhije samo uz dozvolu ili pismeni poziv mesnih episkopa i mitropolita (Antioh. 13) i pri tom mora imati preporučni list (Ap. 33). Istom takvom dozvolom mora biti uslovljen bilo koji njegov postupak, kao episkopa, bilo liturgijskog karaktera, bilo učiteljskog i administrativnog. Između ostalog, on ne treba da „vrši velelepno bogosluženje „, „često neka ne propoveda često, u nameri da posrami i ponizi osobu mesnog Episkopa“ (Sard.11), a episkop koji se drzne da na očigled svih propoveda u gradu koji mu ne pripada, lišava se svoje episkopske katedre i izjednačuje se sa potčinjenim sveštenoslužiteljima (Trulsk. 20). Svi njegovi samovoljni postupci, „sve što je počinio“ treba smatrati potpuno ništavnim (1. Vaselj. 15, Antioh. 13). Između ostalog, sve hirotonije koje učini taj episkop bez saglasnosti mesnog episkopa biće nevažeće (Apost. 35; 1. Vaselj. 15; Ank. 13, Antioh. 13 i 22), a on sam mora biti odmah vraćen u eparhiju u kojoj je bio rukopoložen (1. Vaselj. 15) i biva svrgnut (Apost. 35, Antioh. 13). Episkop nema pravo da ode bez dozvole ili naloga mitropolita ni u eparhiju koja nema episkopa (Antioh. 16).
Kao što kanoni bezuslovno zabranjuju episkopima koji imaju svoju eparhiju da je ostavljaju zauvek s ciljem dobijanja druge eparhije i ograničavaju im pravo i privremenog napuštanja svoje eparhije, tako se potpuno drugačije odnose prema onim episkopima koji ne mogu da zauzmu svoje katedre ili su ih bili lišeni „ne svojom krivicom“ (ou dia tin eavtou aitian).
Isto ono 36. Apostolsko pravilo koje propisuje odlučenje za episkope koji nisu hteli da prime službu i staranje o „poverenom mu narodu“, predviđa i drugačije slučajeve: „Ako pak on pođe, tj. u svoju eparhiju, kaže pravilo, a ne bude primljen, ne s toga što je on o tome nastojao, nego po zlobi naroda; u takom slučaju on neka ostane Episkopom, a klir dotičnoga grada neka se odluči, što nije znao da odluči nepokorni narod“. 36. Apostolsko pravilo samo utvrđuje opštu smernicu o tome da episkop koji ne po svojoj volji živi van svoje eparhije ima pravo na svoje episkopsko dostojanstvo.
Kasnija pravila definišu detaljnije položaj takovog episkopa.[18] 18. Ankirsko pravilo ukazuje na to da, sa jedne strane, taj episkop pod pretnjom odlučenja i svrgnuća ne treba da pokušava da istisne druge episkope iz njihovih eparhija, a sa druge strane, da on može, ako bude hteo da se vrati u eparhiju u kojoj je ranije bio prezviter i „žele da ostanu među sveštenicima tamo gde su i sami ranije bili sveštenici, neka im se to ne uskraćuje“. Pri tom pod tim pravom, prema objašnjenju Valsamona[19], ne podrazumeva se njegovo izjednačenje po časti sa prezviterima, već se samo ukazuje na to da on može ostati među njima, jer nema drugog većeg mesta. Ali ako taj episkop samo može, a ne treba da se vrati u oblast svoje eparhije, on samim tim dobija pravo da stalno boravi u granicama drugih eparhija. I pravila pozivaju episkope da budu vrlo pažljivi i brižni prema ovim nesrećnim izgnanicima. „Ako je neki episkop, glasi 17. pravilo Sardičkog sabora, pošto je pretrpeo nasilje i bio nepravedno prognan ili zbog svoga znanja[20] ili zbog ispovedanja saborne Crkve, ili zbog toga što je branio istinu, a da bi izbegao opasnosti (a sasvim je nevin podvrgnut optužbama[21]) došao u drugi grad, neka mu ne bude zabranjeno da tamo ostane sve dok ne bude mogao da se vrati u svoje mesto, ili se osloboditi od nanešenih uvreda. Jer, bilo bi nemilosrdno i veoma ružno da se takav ne primi, a koji je pretrpeo nepravedno gonjenje, nego, naprotiv, potrebno je biti usrdan i ljubazno primati takve ljude“. Ali taj episkop ne sme biti samo gost kod mesnog episkopa, nego ima deo svojih episkopskih prava i u tuđoj eparhiji. „Ako jedan episkop, pošto je postavljen, glasi 18. pravilo Antiohijskog sabora, ne pođe u oblast za koju je postavljen, i to ne po svojoj krivici nego ili zbog naroda koji neće da ga primi, ili zbog nekog drugog razloga (koji od njega ne potiču), takav neka uživa i čast i služenje episkopa, ali neka se ne meša u dela one crkve gde se tada nalazi“.
Drugim rečima, episkop koji je lišen svoje katedre ne svojom krivicom ima pravo i u tuđoj eparhiji da vrši sveštenu službu (potestas ordinationis), a vlast uprave (potestas jurisdictionis) nema, zato što je ona nespojiva sa punotom i isključivošću jurisdikcije mesnog episkopa. Detaljnije to objašnjava 37. pravilo Trulskog sabora. Pošto je u to doba mnogo vizantijskih eparhija bilo okupirano nevernicima i mnogi episkopi nisu mogli da zauzmu svoje katedre, sabor je 1) „starajući se o časti i poštovanju sveštenstva“, 2) „ne dozvolivši da episkopska prava budu sužena usled savremenih teškoća“ i 3) „u želji da neznabožačka obest ne nanosi štetu crkvenim pravima“, odlučio da ti episkopi imaju sva episkopska prava: „po pravilima obavljaju rukopoloženja raznih klirika[22], neka bude čvrst i punovažan[23] svaki njihov prvosveštenički čin[24] jer okolnosti koje sprečavaju tačno očuvanje pravila ne smeju sužavati granice uprave“.
Ukratko govoreći, po rečima Valsamona, na njih treba gledati kao da su otišli u svoje eparhije i zauzeli svoje katedre i na taj način ovi episkopi, zadržavši u tuđoj eparhiji liturgijska prava, zadržavaju u njoj i pravo uprave u odnosu na napuštenu eparhiju, koju nisu preuzeli, a ujedno i ono mesto među drugim episkopima koje je zauzimala njegova katedra među drugim episkopskim katedrama. Ovo se pravilo stalno i često primenjivalo u Kontstantinopoljskoj Crkvi u praksi, pogotovo kada je muslimanska najezda uništila tri patrijaršije. Aleksandrijski, Antiohijski i Jerusalimski patrijarsi su obično živeli u Kontstantinopolju i odande upravljali svojim patrijaršijama i metohijama. „Obrati pažnju na ovo (37. Trulsko) pravilo, savetuje Valsamon, jer postoje ljudi koji kažu da patrijarsi Antiohijski, Jerusalimski i drugi koji nisu uspeli da dođu u svoju Crkvu i zauzmu svoje katedre, ne mogu da učestvuju ni u sinodskim raspravama, ni da rukopolažu, niti da vrše bilo kakve druge arhijerejske postupke, jer im to pravilo zatvara usta. Zato, kaže on dalje, Ikonijski mitropolit i drugi istočni mitropoliti koji nemaju Crkvu, jer su ih okupirali varvari, s pravom rukopolažu u episkope i vrše sve episkopske činove iako nisu uspeli da stignu u određenu im Crkvu i da se učvrste na svojim katedrama“.
Dalje Valsamon citira humanu novelu imperatora Aleksija Komnena, koja odgovara na pitanje o izvoru sredstava za izdržavanje ovih episkopa. Imperator nalaže da episkopi imenovani u eparhije koje su okupirali varvari i nemaju mogućnosti da se izdržavaju od svojih eparhija, treba da dobijaju izdržavanje prema onoj dužnosti koju su zauzimali neposredno pre izbora za episkopa. Na primer, kao ekonom i iguman[25] itd. „Obrati pažnju, kaže on tumačeći 17. Sardičko pravilo, iz carskog grada ne isteruju istočne episkope koji nemaju svoju katedru, jer su njihove Ckrve u vlasti pagana, kao i episkope koje progone nepravedni skupljači poreza, jer staju u zaštitu ponižavanih“[26].
Najzad, ovaj episkop ima pravo da zauzme i drugu eparhiju, ali naravno, ne samovoljno, već na poziv mesnih crkvenih vlasti, na primer, u drevnoj Crkvi – na poziv sabora episkopa mitropolije na čelu sa mitropolitom („potpunog“ sabora). Ovo proističe iz 16. pravila Anitiohijskog sabora, koje zabranjuje episkopu koji nema svoju eparhiju da zauzme katedru druge eparhije „bez dozvole (potpunog, celokupnog) sabora“. Zato Zonara potpuno ispravno primećuje u svom tumačenju ovog pravila: „A ako potpuni sabor složno naloži da se da upražnjena eparhija episkopu koji nema eparhiju, u tom slučaju je to moguće“[27].
Isto pozitivno značenje ovom pravilu daje i Aristin: “ Ovo pravilo naređuje da episkopa koji nema episkopiju na episkopiju koja nema episkopa treba da postavi potpuni sabor, sa mitropolitom te oblasti“[28].
Na isti način ovo pravilo razume i Valsamon. „Obrati pažnju, da ovo pravilo, kaže on, episkopu bez katedre daje pravo sveštenosluženja u upražnjenoj crkvi i da zauzme samu katedru, ako mu to dozvoli sabor, jer sam nekoliko puta čuo da je za to potreban imperatorski nalog“[29]. U drugom tumačenju objašnjava pojmove „upražnjena crkva“ i „episkop bez katedre“. „Mnogo puta, piše on, predlagano je u Sinodu pitanje: koji episkop se smatra da je bez katedre i koja crkva se smatra upražnjenom? I što se tiče crkve nije bilo nikavih dilema, jer se upražnjenom crkvom smatrala crkva koja je ostala bez episkopa. A što se tiče episkopa bez katedre, pojavljivalo se puno nedoumica, ali su se svi složili da je episkop bez katedre onaj koji ne može da ode u Crkvu u koju je naznačen, jer su je zauzeli pagani ili jeretici, a možda je i oskrnavljena, pa episkop ne može da se učvrsti u njoj, kao što su sada Jerusalimska, Antiohijska, Tarska i druge.
Tako su Jerusalim oskrnavili bezbožni agarjani, Antiohijskim prestolom vlada latinski patrijarh, a Tarsom – Jermeni. Ali ostale crkve Jerusalimske i Antiohijske patrijaršije i neke istočne Crkve Konstantinopoljske patrijaršije se ne smatraju upražnjenima, jer sultan, latini i drugi agarjani dozvoljavaju episkopima da upravljaju crkvama kao episkopi i da se izdržavaju od sredstava hrišćana koji tu žive. Zato episkopi tih crkava, ako ih pozovu, moraju da odu u svoje crkve. A tamo gde nekim episkopima bez katedre, ali pritisnutima bedom, daju udovičke crkve – to se čini više iz samilosti i pravilo koje kaže: „episkopu bez katedre neka bude data upražnjena crkva“, – ne odnosi se na ovaj slučaj. Znači, oni u Sinodu[30] koji dozvoljavaju zauzimanje katedre u Crkvi onima kojima je katedra data iz samilosti, čine nešto što nije dozvoljeno kanonima i što je neoprostivo, jer katedru treba davati episkopima lišenim katedre, a ne onima koji već imaju episkopsku katedru. Taj episkop, koji je dobio upražnjenu Crkvu tada se već smatra ne episkopom one Crkve u koju je ranije bio naznačen, već episkopom date mu upražnjene Crkve. Tako veliki Grigorije Bogoslov nije se zvao Nazijanski, već Konstantinopoljski, a nedavno rukopoloženi u Amasiju i premešteni u Kerasunt se nije zvao Amasijski, već Kerasuntski“[31].
Znači, nema pravo da zauzme drugu katedru svaki episkop koji je bez svoje krivice lišen katedre, već samo onaj koji zaista nema mogućnosti da se nastani u svojoj eparhiji. I taj episkop može postati punopravni episkop upražnjene eparhije, može zauzimati u njoj katedru i nositi titulu ne ranije eparhije za koju je bio rukopoložen, već nove eparhije, ali naravno gubi episkopska prava koja se odnose na pređašnju eparhiju.
I najzad, kanoni predviđaju i izuzetke, kakvo je na primer preseljenje episkopa u oblast druge Crkve ne samostalno, već sa svojom pastvom. Ovakav slučaj se desio malo pre Trulskog sabora, kada se episkop autokefalne Kiparske Crkve Jovan „zajedno sa svojim narodom, zbog najezde varvarske i da bi se oslobodio paganskog ropstva i ostao veran skiptaru hrišćanske države“ preselio u oblast Helespont[32], koja je u to vreme spadala u Konstantinopoljsku patrijaršiju kao jedna od njenih mitropolija čiji je glavni grad bio Kizik. Uvažavajući patriotizam arhiepiskopa i „sa željom da ropstvo od neznabožaca nikako ne našteti crkvenom pravu“, Trulski sabor je učinio tako, da je Kiparska Crkva privremeno bila prebačena na novu teritoriju. Tačnije, katedra Kiparskog arhiepiskopa je postao novoosnovani grad Justinianopolj koji je se nalazio u blizini Kizika i na tu katedre su preneta prava Konstantinopolja[33].
Drugim rečima, Helespont je zajedno sa svojim mitropolitom i svim njegovim episkopima bio izuzet iz jurisdikcije Konstantinopoljske patrijaršije i potčinjen Kiparskom arhiepiskopu. Ovu autokefalnost Helespont je trebalo da zadrži i kasnije, pa je zato sabor naložio da naslednike Jovanove rukopolažu sopstveni episkopi, jer su Kiparske ahriepiskope, koji su u skladu sa drevnim običajem usvojenim 8. pravilom Efeskog sabora koristili pravo autokefalnosti, rukopolagali sopstveni episkopi. Ovaj način posvećenja Kiparskog episkopa je u praksi primenjen samo jedanput – na naslednika Jovanovog, jer je on, zahvaljujući oslobođenju Kipra, dobio mogućnost da se vrati na svoje ostrvo (oko 747. g.) i Helespontska mitropolija se vratila pod jurisdikciju Konstantinopoljske patrijaršije, što pominje Aristin u tumačenju ovog pravila[34].
Spomenici vizantijskog zakonodavstva koji se nalaze u Nomokanonu najpodrobnije razmatraju pitanje položaja episkopa lišenih eparhije. Znameniti „Tomos ujedinjenja“ iz 921. godine, koja je stavio tačku na rasprave povodom pitanja o četvrtom braku: „Tomos“ strogo osuđuje episkope koji prelaze iz eparhije u eparhiju pobuđeni sopstvenom korišću. „A ako pređu ne po želji i radi spasa i koristi mnogim dušama, i radi ispunjenja božjih zapovesti, već zbog mira i srebroljublja sopstvenog i po sopstvenoj volji, bez dozvole potpunog sabora, ili uz pomoć mita ili kupovine, takvi nek pripadnu prokletom Judi koji prodade Isusa i neka odlučeni budu“[35]. Zatim „Tomos“ prelazi na pitanje o episkopima koji su lišeni svojih katedri. „Ovo je dobro pogledati i što se tiče episkopa bez katedri. Ako neki od njih svoju crkvu ostavi zbog bede ili je se pismeno odrekne ili zbog uvrede neke od zlih i nasilnih vlastodržaca te zemlje, ili koji behu određeni, a onda se pokajaše da idu tamo, takve ne samo ne treba pomilovati, već ako ne poslušaju i ne krenu tamo kud su određeni, odbaciti naređujem i odlučiti od opštenja“.[36]
Tako je „Tomos“ vrlo strog prema onim episkopima koji su napustili svoje eparhije bez dovoljno osnova. „Tomos“ istovremeno navodi niz primera, kad je napuštanje svoje katedre bilo neophodno, a episkop taj ne da nije zaslužio nikakvu kaznu, već ima pravo na podršku i posebnu čast u Crkvi. „Ali ako je (episkop) određen i poslat bio dva ili tri puta sa pretnjom, i nije bio primljen od ljudi toga kraja ili ga izgnaše jeretici, ili tamo behu varvari ili carstvo tuđe dođe, nalažemo te episkope na presto postaviti udovičke crkve. Ako neki od njih pretrpe mučenja, ropstvo i tamnice, i pri svoj toj muci sačuvaju svoju veru… takve postaviti na više i bolje mesto nalažemo, da bi im se ukazala zahvalnost i čast“.[37]
Tako govori jedan od najautoritativnijih spomenika koji je uključen potpuno ili delimično u sve kanonske zbornike Pravoslavnee Crkve[38]. Navedeni kanonski citati daju osnovu za formulisanje kanonske norme koja definiše prava episkopa bez katedre, tj. episkopa koji nije u mogućnosti da zauzme svoju katedru, ne svojom krivicom.
1. Ostajući episkop prema dostojanstvu (Ap.36), on ima pravo da živi u bilo kojoj eparhiji neograničeno dugo, do povratka u svoju eparhiju, a mesni episkop mora biti posebno predusretljiv prema njemu (Sard. 17), ali ovde on, tj. episkop bez katedre, ima pravo samo na sveštenosluženje, ali ne i upravljanje. (Antioh. 18).
2. I za vreme boravka u tuđoj eparhiji, episkop bez katedre zadržava titulu svoje eparhije i sva prava koja otud proističu, kako u odnosu na svoju eparhiju, tako i u odnosu na druge episkope (Trulsk. 37), a takođe i potčinjenost svojoj pređašnjoj crkvenoj vlasti (Trulsk. 39).
3. Dok ni jedan episkop koji upravlja eparhijom, prema sili kanonskih normi (21. Antioh.; 1. i 2. Sard.; 48. Kart.) ne sme biti premešten u drugu eparhiju, episkop bez katedre ima pravo da zauzme drugu, upražnjenu eparhiju po odluci više crkvene vlasti. Pritom on dobija titulu te upražnjene eparhije i istovremeno gubi prava vezana za pređašnju eparhiju (16. Antioh.).
4. U slučaju prinudnog prelaza u granice druge autokefalne Crkve, zajedno sa narodom, episkop i na novoj teritoriji zadržava sva prava koja je imao na ranijoj teritoriji, kako u unutrašnjoj upravi, tako i u međucrkvenim odnosima, i predvodi nezavisnu od mesne crkvene vlasti Autokefalnu Crkvu, ako je bio autokefalan na ranijoj teritoriji, ili potčinjenu višim crkvenim vlastima na ranijoj teritoriji, ako nije bio autokefalan na ranijoj teritoriji (Trulsk. 39).
Mi smo se u ovom članku namerno ograničili kanonima i autoritativnim tumačenjima i nismo imali za cilj istraživanje istorijskih činjenica. Bure i stene životnog mora mogu prinuditi crkveni brod da ponekad skrene sa pravog puta, ali će njegova plovidba biti dobra i u tom slučaju, ako na njemu postoji tačan kompas i ako ruke koje drže kormilo prate taj kompas. A taj kompas i jesu kanonske norme.
 


 
NAPOMENE:

  1. Četvrtog Vaseljenskog Sabora, pravilo 25.
  2. Jevr. 69. ad Ocean. Migne lat. 22, 654.
  3. Tumač 1. Tim. 3, 2 Migne gr. 111, 161.
  4. Tumač 1. Tim. 3, 2 Migne gr. 125, 41. Teofilakt ne deli isto mišljenje.
  5. Coleti, Concil. Coll. V, 978.
  6. Crkv.Istor. II, 8.
  7. Vita Ignatii, Coleti X, 736; poređ. Teofan, Hornogr. I, 345, 627 ed Bonn.
  8. Drugo tumačenje 14. Ap. pr. At. Sint. 11, 19. Valsamon se neuspešno poziva na primere sv. Grigorija Bogoslova i patrijarha Prokla. Sv. Grigorije nije mogao zauzeti katedru u Sasimu, jer je tamo, kako je postalo poznato posle njegovog rukopoloženja, Antim već rukopoložio drugog episkopa, pa je znači sv. Grigorije pripadao episkopima bez katedre koji imaju pravo, kako ćemo saznati kasnije, da zauzme drugu katedru. Ali bez obzira na ovo i na to što je izabran za najviši autoritet Vaseljenskog sabora – na Saboru su se našli episkopi koji su ovde uvideli kršenje 15. pravila Nikejskog sabora. U episkope bez katedre ubrajao se i Proklo. On je 426. godine bio rukopoložen u Kizik Konstantinopoljske patrijaršije od strane patrijarha Sisinija, ali su građani tu videli kršenje prava eparhije, izabrali za episkopa Dalmacija, a Prokla odbili da prime. Proklo nije mogao da se ustoliči u Kiziku ni posle smrti Dalmacija. (Vidi Sokrat. Crkv.Istorija, VII, 28, Vigne ser. gr. 67, 801).
  9. At. Sint. II, 18.
  10. U tumač. Ap. pr. Af. Sint. II, 18; Zakonopravilo (izd. 1816.g.) l. 3 i u tumač. 16. Antioh. pra. At. Sint. III, 157; Zakonopravilo, l. 48 ob.
  11. 16. pravilo Antioh. sabora kaže da samo episkop koji nema eparhiju može uz dozvolu potpunog sabora preći u eparhiju lišenu episkopa.
  12. Zakonopravilo, list 76; upor. At. Sint.. III, 234.
  13. At. Sint. III, 229.
  14. Prema numeraciji Zakonopravila; u Knjizi pravila – 59; u Pidalionu – 57.
  15. Prvi put je ovo pravilo bilo izdato 307. godine na Elvirskom saboru (prav.21.), na koji se i poziva Sardički sabor, a onda je obnovljeno na Trulskom saboru (prav. 80.).
  16. U tome se sastoji jedna od razlika episkopske vlasti od vlasti nastojatelja parohije koji je samo delegat episkopa.
  17. At. Sint. II, 19; sr. 34 Apostol. prav. i tumačenje Valsamona. At. Sint. II, 46.
  18. 18. Antioh.
  19. At. Sint. III, 59.
  20. Tj., kako objašnjavaju Valsamon i Zonara – za tačno znanje i zaštitu dogmata vere, At. Sint. III, 273, 274.
  21. Ispravljamo nerazumljivi sinodski prevod, u skladu sa tumačenjev Zonare. Vidi At. Sint. III, 274.
  22. Tj. u svoje eparhije, a uz dozvodlu mesnih episkopa – i u tuđe.
  23. Tj. prema objašnjenju Zonare, u skladu sa mestom koje zauzima njegova katedra među ostalima.
  24. Dio kisin, tj. upravna vlast.
  25. At. Sint. II, 389.
  26. At. Sint. III, 275.
  27. At. Sint. III, 154.
  28. Zakonopravilo, l. 48; At. Sint. III, 157.
  29. At. Sint. III, 156.
  30. Ima se u vidu synodos endymousa – stalni Sinod uz Patrijarha.
  31. At. Sint. III, 156-157.
  32. Izbor Helesponta za preseljenje može se objasniti time što su u tom kraju bila dva mitropolita. Zakonopravilo, gl. 44, l. 34.
  33. Prema Beveregiju (Synodicon p. 154), nema potrebe da se umesto „Konstantinopolja“ čita „Konstanca“ (prestonica Kipra), jer sabor ne prenosi na Justinianopolj sva prava Konstantinopolja, već samo u granicama jedne mitropolije.
  34. Uporedi. I. I. Sokolov. Kiparska Pravoslavna Crkva. Prav.-Bogosl. Encikopledija H, 79-80.
  35. Zakonopravilo, gl. 52, l. 172 ob.
  36. Zakonopravilo, l. 173.
  37. Zakonopravilo, l. 173.
  38. Sintagma G.Vlastara, 4; Šestoknjižje Armenopula IV, 9, 32; Zakonopravilo Josifsko, gl. 53; Nikonovsko, gl. 52; Atinska Sintagma V, 4-10. Valsamon svedoči da je „Knjiga“ čitana svake godine u julu mesecu sa amvona (tumač. 4. prav. Vasilija Velikog. At. Sint. IV, 103).

 


Izvor:
Istorijske studije Ruske Zagranične Crkve

Prevod sa ruskog:
Olivera Jerinić

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *