О односу према себи

Питање:
Помаже Бог драги оци Пре више од месец дана сам вам послао писмо на које нисам добио одговор па се надам да ћу овај пут добити одговор. Питање је гласило, Свети Оци кажу да човек треба да мрзи самог себе и да се одрекне себе. Шта је то тачно у мени, у мојој личности и карактеру да треба да мрзим. Ако стално грешим по некој својој људској слабости, да ли онда треба самог себе да мрзим или само грех. Ако самог себе не волим, ако немам самопоштовања према себи и својој личности онда као да не волим ни Господа Бога јер ме је управо Он и створио оваквог. Јер колико год се ја трудио, ја не могу бити неко други, нека другачија особа него оно што већ јесам. Можда грешим ако кажем да сматрам да је личност, тј карактер урођено, Богом дато, једна дубока тајна и да се не може променити. Барем колико познајем себе постоји нешто дубоко у мени, врло лично, личан доживљај, искуство и мисао што само ја знам и Бог зна, нешто што се не може никаквим људским речима исказати и како сад то своје Ја да променим, одбацим или мрзим. Свети Оци на другом месту кажу да је свак човек јединствен, непоновљив и свет у малом, а даље кажу да човек треба да се помири сам са собом и да прихвати себе онаквог какав стварно јесте. Ако би ишао овом логиком до краја, ако би сви људи мрзели себе и сматрали себе ништавним и мање вредним од било које ствари онда ни сам живот не би имао смисла, људи не би радили, не би стварали потомство итд. Унапред захвалан на одговору.
ljubisa


Одговор:
Драги брате Љубиша, Чини ми се да ниси баш добро схватио савете Светих отаца које си читао. Све што је Бог створио у овом свету било је добро. Тако каже и Свето писмо после сваког дана стварања. А ако је било добро све што је Бог створио из ничега, онда колико добро је у човеку, кога Бог ствара по обличју и подобију своме. Несумњиво, човек је врхунац Божјег стварања и најсавршеније што постоји на земљи. Бог је човека учинио мало мањим од анђела, славом и чашћу га је венчао. Зато нема никаквог разлога мрзети на оно што је Бог савршено добрим створио. Међутим треба мрзети у човеку оно што није од Бога, треба мрзети грех и зло. И кад Христос каже: Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Марко 8, 34) , Он не тражи од нас да себе замрзимо, да изгубимо самопоштовање. Ову препоруку понављају и јеванђелисти Матеј и Лука. Дакле, Христос не захтева да замрзимо себе, већ да се одрекнемо онога што у нама није добро, што није по Божјој вољи. Да савлађујемо и побеђујемо страсти које су у нама. Ни овде Христос не чини притисак на људе, већ позива да се добровољно Њему прикључимо, а да се претходно ослободимо свега онога што би сметало истинском јединству са Њим. Значи, Христос не тражи од нас, као ни од својих ученика, да се одрекнемо права на живот, већ да свој живот настојимо усагласити са Њим. У праву си кад верујеш да је сваки човек непоновљива личност, али ниједном човеку није задато какав ће бити. Сви се људи рађају добрим, и Бог жели да се сви људи и развијају у добром, правилном правцу, али у животу не прихвата сваки човек да се усавршава у добру, већ поприма рђаве навике, греши према себи и ближњима, удаљава се од Бога. Међутим, ниси у праву када сматраш да се не можеш променити, постати други човек, преобразити се. Ти се нећеш “прометнути” у неку другу личност, али радећи на себи и себе васпитавајући, Ти заиста постајеш други човек, обнављаш се. У Теби се обнавља она исконска људска лепота и доброта и Ти заиста уживаш да се рађаш као нови човек. Онако како је Христос говорио Никодиму: Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божјег (Јован 3, 3) . Христос говори о поновном рођењу (водом и духом) и о преображају личности, уподобљавању Богу. И као што човек грешећи постаје други човек (просто да га не познаш) , тако исто и богатећи се врлинама, враћамо се лику Божјем у нама, постајемо нова твар, како пише Свети апостол Павле Галатима, постајемо нови човек. Христос, Нова пасха, нека Ти буде помоћник у преображају на боље и радуј се Његовом светлом васкрсењу, а које прослављамо сваке недеље. о. Душан

One Comment

  1. Bog je svakom čoveku usadio savest ali i mogućnost izbora,savest kao putokaz ka dobrom i onome kako treba i mogućnost izbora na koju će stranu a tako se stvara karakter čoveka.Iskreno pokajanje u srcu za počinjene grehe Bog prašta,sve bolesti ovog sveta su izlečive samo iskrenim pokajanjem za štetu i grehe koje počinimo nad telom duhom i životom od Boga nam date.