O OČOVEČENJU BOGA LOGOSA

 

O OČOVEČENJU BOGA LOGOSA
 

 
Predavanje besmrtnosti
 
3. Dakle, tako oni basnoslove; no, božansko učenje i vera po Hristu takvo praznoslovlje odbacuje kao bezbožništvo. Naime, bića nisu postala sama od sebe, jer nisu bez Promisla, niti su postala iz prapostojeće tvari, pošto Bog nije nemoćan; nego Sveto Pismo zna da je Bog, kroz Svoga Logosa, sve stvorio iz nebića i podario postojanje onome što uopšte nije postojalo, kako i veli kroz Mojseja: U početku stvori Bog nebo i zemlju;[1] a u prekorisnoj knjizi Pastir kaže se: Poveruj, pre svega, da je jedan Bog Koji je sve stvorio i ustrojio, i sve priveo iz nebića u biće.[2] Na to i Pavle ukazuje govoreći: Verom saznajemo da su svetovi sazdani rečju Božijom, tako da je vidljivo postalo iz nevidljivoga.[3]
Bog je, dakle, dobar; ili, bolje rečeno, On je izvor dobrote; a u dobrome ne može biti zavisti prema bilo čemu. Prema tome, ne zavideći ničemu na postojanju, On je sve iz nebića stvorio, i to kroz Svoga Logosa, Gospoda našega Isusa Hrista. Meću svim stvorenjima zemaljskim najviše se smilovao čovečanskom rodu, pa videvši kako čovek nije u stanju da ostane onakav kakav je stvoren, podario mu je veće darove: sazdao je ljude ne naprosto kao sve beslovesne životinje na zemlji, nego ih je stvorio po Svome obrazu i predao im silu Svoga Logosa da bi tako posedovali izvesnu senku Logosa i da bi postali slovesni, te bili u stanju da prebivaju u blaženstvu, živeći istinskim i zaista rajskim životom svetih. A opet, znajući da čovečansko izvoljenje ima mogućnost da teži na dve strane, Bog je to preduhitrio, te je zakonom i mestom obezbedio blagodat koju im je darovao. Naime, uveo ih je u Svoj raj i dao im zakon da bi, ako sačuvaju blagodat i ostanu dobri, živeli u raju bespečalnim i bezbolnim i bezbrižnim životom, a osim toga, i da bi imali obećanje nepropadljivosti na nebesima; a ako prestupe i, izopačivši se, postanu rđavi, da poznaju da će pretrpeti propadljivost smrti kojoj podleže njihova priroda, te da neće više živeti u raju, nego će nadalje umirati izvan njega i prebivati u smrti i propadljivosti. Na to ukazuje i božansko Pismo kad u ime Božije veli: Jedi slobodno sa svakoga drveta u rajskom vrtu; ali s drveta poznanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš.[4] Reč umrećeš ne ukazuje samo na umiranje, nego na večno prebivanje u propadljivosti smrti.
4. Možda se čudiš zašto sada, iako smo nameravali da govorimo o Očovečenju Logosa, pripovedamo o nastanku čovekovom. No, ni ovo nije daleko od cilja naše besede. Jer, neophodno je da, govoreći o Spasiteljevom javljanju nama, kažemo koju reč i o nastanku čovekovom, kako bi mogao da shvatiš da smo mi postali uzrok Njegovog silaska i da je naš prestup prizvao čovekoljublje Logosa, tako da je meću nas dospeo i kao Gospod se pojavio meću ljudima. Naime, mi smo razlog Njegovog Otelovljenja, i zbog našeg spasenja je pokazao Svoje čovekoljublje i pojavio se u čovečijem telu.
Dakle, tako je Bog stvorio čoveka i hteo da ovaj ostane u nepropadljivosti. Ali, ljudi su se zbog svoje lakoumnosti odvratili od umovanja o Bogu, razmišljajući i izumevajući za sebe zlo, kao što je ranije već rečeno; zbog toga su, u skladu sa prethodnim upozorenjem, osuđeni na smrt, i nadalje nisu bili onakvi kakvi su stvoreni, nego su ih pomisli razvraćale, a smrt se zacarila u njima. Jer, prestupanje zapovesti dovelo ih je do stanja koje je po prirodi; naime, kao što su postali a da ih ranije nije bilo, tako isto je prirodno da njihovo biće kroz vreme podnosi propadljivost, koju nema po sebi. Jer, ako je u skladu sa njihovom prirodom da nikada ne postoje, nego su u postojanje prizvani prisustvom i čovekoljubljem Logosa, prirodno je da budu lišeni večnoga postojanja, pošto su ostali bez pojma o Bogu i pošto su se vratili u nebića (nebića su loša, a bića su dobra jer su stvorena od istinskoga Boga). To znači da oni koji umiru, prebivaju u smrti i u propadljivosti. Po svojoj prirodi, dakle, čovek je smrtan jer je stvoren iz nebića (e^ oh>k outsou). No, po svojoj sličnosti sa „Onim Koji jeste“ (tou buta), koju je sačuvao razmišljanjem o Njemu, u stanju je da odagna prirodnu propadljivost i da ostane u nepropadljivosti, kao što Premudrost veli: Držanje zakona – sigurnost netruležnosti.[5] Onaj ko je besmrtan, taj će ubuduće živeti kao Bog, kao što to negde i božansko Pismo kaže: Rekoh: bogovi ste, i sinovi Višnjega svi; ali ćete kao ljudi pomreti, i kao svaki knez pašćete.[6]
5. Dakle, Bog ne samo da nas je stvorio iz nebića, nego nam je, blagodaću Logosa, darovao mogućnost da živimo po Bogu; ali, ljudi su okrenuli leća onome što je večno i, nagovoreni od đavola, usmerili svoju pažnju ka onome što je propadljivo, te su tako sami postali uzročnici propadanja u smrti. No, iako su ljudi, kao što već rekoh, po svojoj prirodi propadljivi, oni su, blagodareći zajednici sa Logosom, nadvladali ono što je po prirodi, jer prebivaju u dobru. Naime, pošto je u njima prisutan Logos, prirodna propadljivost ih se ne dotiče, kao što i Premudrost veli: Bog stvori čoveka za netruležnost i sazda ga slikom sopstvene večnosti; no zavišću đavola smrt uđe u svet.[7]
A pošto se to zbilo, ljudi su počeli da umiru, a propadljivost da raste na njihovu štetu, i prevladala je nad prirodnim stanjem celokupnog ljudskog roda jer je imala uza se i božansku pretnju u vezi sa prestupanjem zapovesti, koja ljudima beše izrečena. Jer, ni u sagrešenjima ljudi se nisu zaustavili pred određenim granicama, nego su se malo-pomalo širili, i tako dospeli do krajnje neumerenosti. U samom početku izumeli su zlobu i time na sebe navukli smrt i propadljivost; zatim su dopali do nepravde i stali da prekoračuju svako bezakonje; nisu se zaustavili kod prvoga zla, nego su izumevali sve nova i nova, postajući tako nezasiti u grehu. Na sve strane bivale su preljube i kraće, a vaskolika zemlja beše prepuna ubistava i grabeža. I ne beše zakona koji bi zaustavio propast i nepravdu; a svaki je čovek činio i svako zlo ponaosob i sva zla zajedno. Gradovi su vojevali protiv gradova i narodi su ustajali na narode; svekolika vaseljena beše razdeljena pobunama i bitkama, i svaki se nadmetao u bezakonju. Ne behu im strana ni protivprirodna dela, kao što reče Apostol koji je Hrista svedočio: Jer i žene njihove pretvoriše prirodno upotrebljavanje u protivprirodno; a isto tako i muškarci, ostavivši prirodno upotrebljavanje žena, raspališe se željom svojom jedan na drugoga, muškarci sa muškarcima čineći sram, primajući na sebi odgovarajuću platu za svoju zabludu.[8]
6. Pošto je, dakle, smrt zavladala i pošto se propadljivost nastanila meću ljudima, čovečanski rod je počeo da se izopačuje, slovesni i po obrazu Božijem stvoreni čovek stao je da se gubi, a samo delo Božije da propada. Jer, sada je i smrt, kao što već rekoh, prirodnim zakonom zavladala nad nama. I niko ne beše u stanju da izbegne zakon, jer njega je, zbog čovekovog prestupa, Bog uspostavio. Uistinu bi bilo neumesno, a istovremeno i neprilično, kad bi se tako zbivalo. Jer, neumesno bi bilo da Bog nešto kaže, a da se to ne obistini; naime, pošto je On uspostavio zakon da će čovek umreti ukoliko prestupi zapovest, neprilično bi bilo da on posle prestupa ne umire i da se reč Božija ne održi. Jer, ne bi On bio istinski Bog kada čovek ne bi umirao, a On je rekao da ćemo umirati. A opet, neprilično bi bilo i to da bića koja su jedanput stvorena kao slovesna i koja zajedničare u Njegovom Logosu, sada opet nestanu i zbog propadljivosti se vrate u nebiće. Jer, ne bi bilo dostojno dobrote Božije da bića koja je On stvorio, propadaju zbog prevare kojom je ćavo obmanuo ljude. Uostalom, bilo bi vrlo neprilično da nestane umeća Božijeg koje se vidi na ljudima, bilo zbog njihovog nemara, bilo zbog obmane demonske.
Dakle, pošto su se slovesna bića izopačila i pošto su takva dela Božija dospela do propasti, šta je Bog, budući dobar, trebalo da čini? Da dopusti da propast odnese pobedu nad njima i da nadvlada smrt? Pa kakva je korist onda bila od njihovog stvaranja u početku! Jer, bolje je bilo da bića nisu ni stvorena, nego da su stvorena, a zatim zanemarena i prepuštena propasti. Naime, Bogu se više pripisuje nemoć iz nemara nego dobrota, jer ako On, stvorivši bića, ne haje zbog propadanja Svoje tvorevine, onda bolje da u početku nije ni stvorio čoveka. Jer, da ga nije stvorio, ne bi bilo nikoga ko bi tu nemoć uočio. No, pošto ga je stvorio i priveo u postojanje, bilo bi sasvim nelogično da Njegova stvorenja propadaju, i to čak pred očima Sazdateljevim. Prema tome, Bog nije smeo da dozvoli da ljudi srljaju u vlastitu propast, jer je to nedolično i nedostojno Božije dobrote.
7. Ali, kao što je to trebalo da se zbude, tako se, opet, s druge strane, suprotstavila pravednost Božija kako bi se Bog pokazao istinitim u Svome zakonu o smrti. Jer, bilo bi neprilično da se Bog, Koji je otac istine, zbog naše koristi i našega opstanka pokaže kao varalica. Pa šta je onda Bog trebalo da postane ili da učini u vezi s tim? Da zahteva od ljudi da se pokaju zbog svoga prestupa? To bi, reći će neko, bilo dostojno Boga; naime, kao što je prestup doveo do propadljivosti, tako i pokajanje dovodi od nepropadljivosti. No, pokajanje bi, opet, podrazumevalo naklonost Božiju. Tako bi se Bog opet pokazao kao neistinit jer ne bi ljude držao u smrti. Ali, pokajanje i ne vraća čoveka iz stanja u kojem je po prirodi, nego samo oslobađa od pregrešenja. Naime, kad bi postojalo samo sagrešenje i kad ne bi za njim sledila propadljivost, tada bi pokajanje bilo dovoljno. No, pošto je nad ljudima, koji su jedanput pribegli prestupu, zavladala prirodna propadljivost i pošto im je oduzet obraz Božiji, šta je drugo trebalo da se zbude? Ili ko je trebalo da ih povrati ka toj blagodati ako ne Logos Božiji, Koji je u početku sve iz nebića stvorio? U Njegovoj vlasti je da ono što je propadljivo dovede do nepropadljivosti i da nad svima sačuva vlast Očevu. Jer, pošto je On Logos Očev i pošto je iznad svega, razumljivo je da je samo On u stanju i da sve iznova stvori, i da postrada za sve, i da bude moćni zastupnik svih pred Ocem.
8. Zbog toga, dakle, bestelesni i nepropadljivi i neveštastveni Logos Božiji stupa u naš prostor a da pri tom ni ranije nije bio daleko. Jer, nijedan deo tvorevine nije bez Njega, nego On, postojeći uz Svoga Oca, sve Sobom ispunjava, i snishodeći zbog Svoga čovekoljublja, dolazi da nam se objavi. Pa videvši kako slovesni rod propada i kako smrt kroz propadljivost caruje nad njim; videvši da je pretnja zbog prestupa podržala propadljivost nad nama i da je uzalud ukidati zakon pre no što se ispuni; videvši nepriličnost svega što se zbilo, i da nestaje ono što je On stvorio; videvši i prekomerna zla čovečija, i da su se bezmalo toliko umnožila da su postala nepodnosiva za čoveka; videvši, isto tako, i to da su svi ljudi odgovorni za smrt – Logos se smilovao na naš rod, sažalio se na naše slabosti, i ne podvrgavajući se vlasti smrti, spustio se do naše propadljivosti da ne bi nestalo ono što je stvorio i da se delo koje je Otac učinio ljudima ne bi pokazalo uzaludnim. Uzeo je na Sebe telo, i to ne neko koje je drugačije od našega.
No, nije želeo naprosto da uzme na Sebe telo, niti je hteo samo da se pojavi; jer, da je samo hteo, mogao je da se pojavi i da to Njegovo bogojavljanje bude ostvareno kroz neko drugo telo koje je veće od našega. Ali, On prima naše telo, i to ne bilo kakvo, nego od Prečiste i neskverne Djeve, koja muža ne beše iskusila; prima telo koje je čisto i netaknuto muškim opštenjem. Budući da je silan i da je Stvoritelj svega, On sazdaje u Djevi hram za Sebe, odnosno telo, i usvaja ga kao kakav organ u kome se može poznati i u kome je nastanjen. I tako, pošto su svi ljudi odgovorni za smrtnu propast, Logos je primio od nas telo koje je podobno našim telima, i predao ga je smrti u ime svih, odnosno prineo ga je Ocu; a učinio je to zbog Svoga čovekoljublja, da bi, pošto svi u Njemu umru, bio uništen zakon propadljivosti koji je ljudima nametnut. Jer, u Telu Gospodnjem iskupljeni smo od vlasti smrti, i za nju više nema mesta meću ljudima koji su Njemu podobni; da bi ljude, koji su dopali do propadljivosti, iznova vratio u nepropadljivost, da bi ih, usvojivši telo, vratio iz smrti u život, i da bi blagodaću Vaskrsenja odagnao od njih smrt, kao što oganj uništava trsku.
9. Znao je, dakle, Logos da nema drugog načina da bude uništena propadljivost ljudi osim da On za njih umre. No, bilo je nemoguće da Logos umre, budući da je Sin Očev i da je besmrtan.
Stoga je On, da bi mogao umreti, uzeo na Sebe telo kako bi ono, postavši zajedničar Logosa Koji je nad svima, postalo sposobno i da umre za sve i da ostane nepropadljivo, blagodareći Logosu Koji se u njemu nastanio, a zatim, blagodatnim darom Vaskrsenja, da zaustavi propast svih drugih tela. Zbog toga je On telo koje je uzeo na Sebe, predao smrti kao kakvu žrtvu zaklanja i žrtveni prinos oslobođen svake nečistote; time je, prinoseći prigodnu žrtvu, smesta odagnao smrt od svih ljudi koji su po Njegovom podobiju. Naime, pošto je Logos Božiji iznad svega, prineo je na žrtvu Svoj hram i telesno sredstvo iskupljenja za sve, i tako isplatio čovekov dug prema smrti. Pošto se, posedujući telo nalik svim ljudskim telima, nepropadljivi Sin Božiji prisajedinio svim ljudima, On ih je sve odenuo u nepropadljivost, dajući im s pravom obećanje vaskrsenja. Dakle, ni sama ova smrtna propadljivost nema više vlasti nad ljudima jer se Logos, kroz jedno telo, sada nastanio meću njima. Naime, ako kakav veliki car uđe u neki grad i nastani se u jednoj od njegovih kuća, sav će grad, dakako, biti udostojen velike časti, i nikakav neprijatelj niti razbojnik neće nasrnuti na grad da ga uništi, nego će grad biti udostojen pažnje zbog toga što je u jednoj od njegovih kuća car nastanjen. Tako se zbilo i sa Carem svega. Jer, kad je došao meću nas i kad se uselio u jedno telo koje je nalik našim telima, prestao je svaki nasrtaj neprijatelja na ljudski rod i iščezla je smrtna propadljivost koja je nekada nad ljudima vladala. I nestalo bi ljudskoga roda da nije došao Sin Božiji, Vladika svega i Spasitelj, da podnese smrtnu končinu.
10. Ovo veliko delo zaista i priliči dobroti Božijoj. Jer, ako neki car sagradi kuću ili grad, pa ga zbog nemara njegovih žitelja razbojnici osvoje, on neće prema tome biti ravnodušan, nego će svoje delo osvetiti i spasti, ne gledajući na nemar njegovih žitelja, nego gledajući na ono što mu je dužnost da čini. Tim pre ni Bog Logos predobroga Oca nije prezreo Svoju tvorevinu, odnosno čovečanski rod, i nije dopustio da on tone u propadljivost, nego je smrt koja se zbila, ukinuo prinošenjem vlastitoga tela; nemar čovekov je ispravio Svojim učenjem, a sve što je ljudsko, ostvario je Svojom silom.
U to se svako može uveriti iz reči bogoslova Spasiteljevih ukoliko čita njihove Spise, gde se veli: Jer nas ljubav Hristova obuzima, pa ovako mislimo: da ako jedan za sve umre, to svi umreše; i On za sve umre, da oni koji žive ne žive više sebi, nego Onome Koji za njih umre i vaskrse[9] iz mrtvih, odnosno Gospodu našemu Isusu Hristu; i opet: A privremeno manjim od anđela vidimo Isusa, zbog stradanja sve do smrti, ovenčanoga slavom i čašću, da bi po blagodati Božijoj okusio smrt za sve.[10] Zatim Pismo ukazuje i na razlog zbog kojeg je Sam Bog Logos, a ne neko drugi, trebalo da se očoveči, pa kaže: Jer je prikladno Bogu, za Kojega je sve i kroz Kojega je sve, Koji privede mnoge sinove u slavu, da čelnika njihova spasenja učini savršenim kroz stradanje.[11] Ovo govoreći, Pismo nam pokazuje da niko drugi nije mogao da odvoji ljude od nastale propadljivosti osim Boga Logosa, Koji ih je u početku i stvorio. Pa i to da je Sam Logos uzeo na Sebe telo kako bi ga prineo na žrtvu za ostala podobna tela, i to Pismo pokazuje govoreći: A pošto su deca od krvi i mesa, i On najtešnje postade to isto, da smrću satre onoga koji ima silu smrti, to jest đavola; i da izbavi one koji iz straha od smrti celoga života behu robovi.[12] Jer, žrtvom vlastitoga tela učinio je kraj zakonu koji je bio protiv nas i, dajući nam nadu na vaskrsenje, iznova je postavio početak našeg života. Naime, pošto je zbog ljudi smrt zavladala meću ljudima, zbog toga se, opet, kroz Očovečenje Boga Logosa odigralo uništenje smrti i vaskrsenje života, kao što veli hristonosni Apostol: Jer pošto je kroz čoveka smrt, kroz čoveka je i vaskrsenje mrtvih; jer kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti;[13] i tome slično.
Jer, sada više ne umiremo kao osuđenici, već podstaknuti nadom, čekamo opšte vaskrsenje; a to vaskrsenje će nam u svoje vreme otkriti Sam Bog, Koji ga je ostvario i nama podario. To je, dakle, prvi razlog za Očovečenje Spasiteljevo. Mećutim, da se njegov plemeniti dolazak meću nas s pravom odigrao, to se lako može razumeti i iz ovoga što sledi.
 


 
NAPOMENE:

  1. Post. 1,1.
  2. Jermin Pastir, Zapovest 1,1.
  3. Jevr. 11,3.
  4. Lost. 2,16-17.
  5. Prem. Sol. 6,18.
  6. Ps. 82,67.
  7. Prem. Sol. 2,23-24.
  8. Rimlj. 1,26-27.
  9. // Kor. 5,14-15.
  10. Jevr. 2,9
  11. Jevr. 2,10.
  12. Jevr. 2,14-15.
  13. 1Kor. 15,21-22.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Mnogo mi se dopada,vrlo jasno i pristupacno objasnjenje, otvara nadu!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *