О ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА

<< претходна    [ садржај ]    следећа >>

 

О ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА
 

 
Уводна реч
 
Иако је од мноштва ствари само мањи део изречен, ипак је довољно ово што смо до сада говорили о заблуди и сујеверју идолопоклонства; о томе како су људи у самом почетку прибегли идолима и како су због своје злобе изумели да им се клањају. Онда смо, благодаћу Божијом, укратко говорили и о Божанству Логоса Очевог, о Његовом промишљању о свему и Његовој сили; и о томе како добри Отац кроз Свога Логоса све усклађује и све покреће и свему дарује живот. Но, блажени и истински христољупче, у наставку беседе о благочестивој вери прозборимо коју реч и о Очовечењу Логоса и размотримо Његово божанско јављање пред нама, које Јудеји оговарају, Јелини му се изругују, а ми му се клањамо – како би се због привидне ништавности Логоса још више увећала и оснажила твоја вера у Њега. Јер, што Му се неверници више изругују, то им Он пружа веће сведочанство о Своме Божанству; а што су људи мање у стању да те знаке разумеју јер су им недоступни, то их Он више чини доступнима. Па све оно чему се они као недоличном ругају, Он Својом добротом чини доличним; и све оно што људи својим мудролијама исмевају, Он Својом силом показује као божанско. Својим сиромаштвом Он кроз властито Распеће уништава маштарења идолопоклоничка, а оне који се ругају и који не верују, Он на невидљив начин преобраћа, тако да могу познати Његово Божанство и Његову силу.
Али, у приповести о свему овоме потребно је имати на уму и оно о чему смо претходно говорили, да би могао да схватиш и разлог телесног појављивања толико великог и узвишеног Логоса Очевог, и да не мислиш да је Спаситељ узео на Себе тело следећи природни закон; него нам се, иако је по природи бестелесан и постоји као Логос, због човекољубља и доброте Свога Оца и ради нашега спасења, показао у човечанском телу. Потребно је, дакле, говорећи о овој теми, да најпре кажемо нешто о постанку целокупне творевине и о Богу, њеном Саздатељу, како би свако на прави начин могао видети да се и обновљење творевине збива преко Логоса, Који ју је у почетку и створио. Отуда није противречна тврдња да Онај Логос кроз Кога је Отац саздао творевину, такође остварује и њено спасење.
2. Стварање света и саздавање свега што постоји, многи на различите начине поимају – па како ко жели, тако и тумачи. Наиме, неки веле да је све постало само од себе и по случајности; такви су епикурејци, који баснослове о томе како у свету нема Промисла, тврдећи супротно од онога што се јасно може видети. Према томе, ако је, као што они кажу, све постало само од себе и без Промисла, тада би све морало постати једноставно и међусобно слично, а не различито. Другим речима, што се тела тиче, све што постоји морало би бити једно тело, односно постојало би или Сунце, или Месец; а што се људи тиче, читаво тело би морало бити или рука, или око, или нога. Но, у стварности није тако: видимо да Сунце постоји за себе, Месец за себе, а Земља за себе. Тако, и кад су људска тела у питању, видимо да постоји и нога, и рука, и глава. Такав распоред пак потврђује нам да то све није постало само од себе и показује да је пре свих тих ствари постојао некакав узрок. По свему овоме можемо схватити да постоји Бог, Који је све саздао и свему успоставио поредак.
Неки други, опет, мећу којима је велики Грк Платон, веле да је Бог створио све из прапостојеће и нестворене материје; наиме, Бог ништа не би могао створити да материја није одраније постојала; као што је дрводељи, да би могао нешто начинити, потребно дрво које већ постоји. Но, не знају да, говорећи тако, приписују Богу слабости. Јер, ако Он није узрочник материје, него у потпуности саздаје бића из материје која већ постоји, онда се може закључити да је нејак јер није у стању да без материје начини ишта од онога што је створено. Управо онако као што је слабост дрводеље у томе што без дрвета не може начинити ништа од онога што је потребно. Према овој тврдњи, дакле, Бог ништа не би створио да материја није одраније постојала. Како би онда могао бити назван Творцем и Саздатељем, ако би се рекло да Његова могућност стварања зависи од нечега другог, односно од материје? Ако је то тако, тада Бог, по њиховом мишљењу, није Творац бића, него је само уметник који обрађује материју која је већ пред Њим, те тако Он није узрочник материје. Нити би, на било који начин, могао бити назван Саздатељем ако не саздаје материју из које је свака творевина постала.
Неки од јеретика чак замишљају да је Саздатељ неко други, а не Отац Господа нашега Исуса Христа, показујући своје слепило таквим тврдњама. Јер, Господ вели Јудејима: Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио мушко и женско? И рекао: Због тога ће оставити човек оца својега и матер, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело.[1] А затим, имајући на уму Творца, каже: А што је Бог саставио, човек да не раставља.[2] Па како они онда могу сматрати да је твар туђа Оцу? Но, пошто Јован, имајући све то на уму, вели: Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало,[3] како може бити другога творца осим Оца Христовог?
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Мат. 19,4-5.
  2. Мат. 19,6.
  3. Јов. 1,3.

One Comment

  1. Mnogo mi se dopada,vrlo jasno i pristupacno objasnjenje, otvara nadu!