NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » O OBNOVI LITURGIJSKOG ŽIVOTA, A NE PROMENI ILI REFORMI LITURGIJE

O OBNOVI LITURGIJSKOG ŽIVOTA, A NE PROMENI ILI REFORMI LITURGIJE

Episkop ATANASIJE (JEVTIĆ)

O OBNOVI LITURGIJSKOG ŽIVOTA,
A NE PROMENI ILI REFORMI LITURGIJE
– osvrt na odluku proteklog Sv. Arh. Sabora

Završeni majski Sveti Sabor Arhijereja naše Crkve, kao što je poznato, doneo je o liturgijskom životu naše Crkve mudru odluku, koja glasi:
„Staviti u dužnost Komisiji za proučavanje liturgijskih pitanja da nastavi započeti rad, i da rezultate do kojih bude došla dostavi SASaboru na konačnu odluku, o čemu konsultovati praksu i duhovna iskustva ostalih Pomesnih Pravoslavnih Crkava, imajući u vidu duhovno stanje našeg naroda i spremnost sveštenstva da te promene provede u život. U međuvremenu, dok se ne dođe do prihvatljivih rezultata rada Komisije, u svim eparhijama SPCrkve u pogledu služenja Sv. Liturgije i drugih bogosluženja držati se ustaljenog vekovnog poretka naše Crkve. Istovremeno, umoliti Preosv. G. Eparhijske Arhijereje da ovu odluku provedu u svojim eparhijama, prethodno obznanivši je sveštenstvu i verujućem narodu. Ovu odluku objaviti u Saopštenju za javnost o radu majskog zasedanja SASabora“.
Odluka je objavljena u zvaničnom Saopštenju SASabora 25. maja 2007 (gde su reči „rezultate do kojih bude došla“ skraćene u „rezultate rada“, i izostavljena je poslednja rečenica). Iz odluke Sabora je jasno da se Sabor završen mirno, bez nekih, prethodno od neodgovornih ljudi, najavljivanih ili očekivanih „podela“. Odluka Sabora ne daje nikakvog osnova za bilokakve nedobronamerne zaključke: da je neko, ili neki, na Saboru „pobedio“, a da je neko, ili neki, „poražen“. Na ovom Arhijerejskom Saboru, pod predsedništvom Svjatjejšeg Patrijarha Pavla, niko nije ni „pobednik“ ni „poraženi“, nego je, ipak, i pored „raspre i ne malog prepiranja“, kako je, uostalom, bivalo na Saborima Crkve (još od Apostolskih vremena – DAp.15,2), projavio se i delovao dah i duh Duha Svetoga, „blagi lahor“ Utešitelja Crkve. Inače, u Crkvi Hristovoj Pravoslavno], za „pobedu“ je potreban podvig, ne samo članova Komisije, nego i sve ostale braće Arhijereja, sveštenika i vernika, podvig životno-delatnog i molitveno-liturgijskog obnoviteljskog osaznavanja i doživljavanja sveukupne Tajne Hristove, oživotvoravanje hrišćanske i osobito liturgijske svesti i preporođajnog samosaznanja svakog člana Crkve kao Bogočovečanskog Tela Hristovog, samosaznanje u neprekinutoj živoj i punoj dijahroničnoj i dijaprostornoj Sabornosti. Za eventualni, pak, „poraz“ nekoga u Crkvi, uvek postoji lek spasonosnog pokajanja, kao duhopokretanog preumljenja i blagodatno-životnog preporođenja – uma, duše, srca, tela.
A i zašto bi bilo „podela“ ili „poraza“, kad u onome glavnome, što se na Saboru govorilo i radilo, kod većine Saborskih Otaca, nije reč o nekoj „promeni“ ili „reformi“‘ Svete Liturgije, nego o obnovi sviju nas u Crkvi kroz obnovu našeg življenja i bitovanja – hrišćanskog, pravoslavnog, jevanđelskog, liturgijskog. Zato je, verovatno, i rečeno da Komisija može da dođe do zaključka o potrebi i „promene“, shvatane, koliko mi vidimo, u smislu obnove, donekle i u ponečemu, zaboravljene ili ispuštene ili potisnute vekovne prakse Sabornog Pravoslavlja. Ovo posebno naglašavamo u kontekstu stavke u odluci Sabora o „konsultovanju prakse i duhovnog iskustva (čitam: liturgijskog iskustva) ostalih Pomesnih Pravoslavnih Crkava“.
Ono što ovde želimo da razmotrimo to su mudro sročene reči odluke: „ustaljeni vekovni poredak naše Crkve“, te da pogledamo njihov pravi, dubinski smisao. Jer, ono što neki, uglavnom nestrpljivi „revnitelji ne po razumu“ (kako nas Sveti Apostol predupređuje, jer za njega ni „revnost po Bogu“ nije dovoljna, ako nije „po razumu“ /κατ᾿ ᾽επίγνωσιν = „po poznanju“/ Istine = Tajne Hristove – Rm.10,2; Kol.2,2), brzopleto izvode iz saborske odluke jeste samo ono što oni usko i tesnogrudo podrazumevaju pod rečju „vekovni“, tj. pod tim podrazumevaju samo liturgijsku praksu u nekim krajevima SPCrkve koja je u novije vreme kod nas ušla iz Karlovačke Mitropolije, dakle jedva par vekova. „Vekovni poredak„, međutim, treba shvatiti kao viševekovni poredak – za nas Srbe: makar od vremena Svetoga Save – te zato pojava problema ili nesporazuma oko navodnih „promena“ ili „novina“ u bogosluženju, i konkretno Liturgiji Crkve, zaista potrebuje načelno proučavanje, te je zato i došlo do stvaranja Saborske „Komisije za proučavanje liturgijskih pitanja“. Inače, „presude“ i unapred (dis)kvalifikacije od neodgovornih, najčešće neznavenih pojedinaca ili grupica, obespredmećuju i sam razlog i smisao obrazovanja i rada Saborske Komisije o tome. (Dodajmo, pritom, da pitanje Liturgije nije stav samo Komisije SASAbora).
+
Izgleda, međutim, da su tako shvatili formiranje Komisije i njen budući rad i neki učesnici samog Sabora, za koje današnja „ustaljena praksa“ naše Crkve ne znači neprekinutu od Svetog Save do danas vekovnu praksu Pravoslavne, i u njoj i sa njom, Srpske Crkve. Za neke od njih je „vekovna praksa“ ustvari samo novonastala i novouvedena, pre par vekova, karlovačka praksa, ona koja nije zavedočena u našim rukopisnim i prvim štampanim Služabnicima, već se pojavila sa donetim kod nas, ili preštampanim, uglavnom u Karlovačkoj Mitropoliji, Služebnicima iz Kijeva, Lvova, Viljnusa, ili i Moskve (potpale pod njihov uticaj),[1] koji su pri štampanju potpali pod uticaj novouvedenih momenata i dodataka, nastalih iz novijeg prozapadnog ruskog bogoslovlja, ili i prakse, koji uticaji su, počev od nametane Florentinske unije, pa preko Tridentskog koncila (1545-63) i nasilne Brest-Litovske unije (1596) u Poljsko-Litovskom kraljevstvu (koje je dugo držalo okupiranu jugozapadnu Rusiju), pa do Petra Mogile (1632-47) i njegove latinstvujušče Kijevske škole, širili se po Rusiji i do Balkana, a preko novoštampanih u Veneciji grčkih knjiga (krajem 16. i u 17. veku, pod sličnim uticajem) i u predele Carigradske Patrijaršije na Istoku. Naši prvi štampani srbuljski Služabnici i Molitvoslovi (=Trebnici), tokom 15-17. veka, nisu imali te uticaje, ni novouvođene dodatke. Ove je Služabnike imao sa sobom Sv. Patrijarh Gavrilo (Rajić) na Saboru u Moskvi 1655.g.,[2] i tamo tada pokazao, uz ostalo, da u njima nema dodatka Tropara 3. Časa i još nekih novih momenata, koji su kasnije uvedeni iz prenetog nam u Karlovačku Mitropoliju i potom nametnutog „poretka“ (u tom nametanju prednjačili su, nažalost, sami Mitropoliti, naročito Pavle Nenadović /1747-68/, o čemu postoje ozbiljne i dokumentovane studije).
Tako su se na ovomajskom SASaboru pojavila – ali ne kao saborski, niti su usvojeni od Sabora – dva teksta (koliko do sada znamo), koje želimo ovde da rasmotrimo, jer oni to potrebuju, ako nizašto drugo onda radi pravoslavnog, crkvenog, srpskog dijaloga. Jer, i Pravoslavna polifonična simfonija ne samo da to ne isključuje, nego upravo uključuje i podrazumeva, jer postoji, i treba da postoji, unutarcrkveni dijalog, dijalog ne nadgovaranja i nadgornjavanja, dakle ne dijalog nadmudrivački i rušilački, nego dijalog bratski i izgrađujući, dijalog crkvograditeljni.[3]
Ova dva teksta podneta su na Saboru, i valjda čitana (samo delom?), no na njih se Sabor, sudeći po odluci i Saopštenju, nije detaljnije osvrtao, ali su oni, kao takvi, zatim objavljeni na sajtovima nekih Eparhija, i tako su postali javni, dostupni i nama i javnosti. Naime, na sajtu Istočnoameričke Eparhije izišao je (verovatno uz saglasnost autora) tekst Ep. Banjalučkog G. Jefrema (upućen SASaboru 12. maja 2007, ne kao „Otvoreno pismo Saboru“, kako ga, posle Istočnoameričkog, prenose neki drugi sajtovi, kojima je više stalo do senzacije, negoli do istine). Tekst na 5 strana predstavlja izraz „(u)zbunjenosti“ autorove, zbog, kako kaže, „onoga što se u našoj Crkvi događa poslednjih godina, na planu narušavanja crkvenog bogoslužbenog poretka, posebno prilikom služenja Sv. liturgije“ (pravopis autora – ep.At).
Ovako počinje, nejasno i zbunjeno, ovaj zbrdazdola napisan tekst jednog Arijereja – Saboru braće Arhijereja. I odmah s početka tvrdi se u njemu da je, „na planu narušavanja… poretka“, reč o „smišljenom planu“ narušavanja bogosluženja u našoj Crkvi, a zatim dalje autor pominje primere o Božiću i Vaskrsu „žalosne novotarske promocije“ na istoku, zapadu i jugu „Srpskog duhovnog prostora“, misleći, valjda na TV prenose Liturgije u RSrpskoj i(li) Srbiji, i onda doslovno dodaje: „ovakvu sliku poslali smo u svijet, na žalost naše Crkve i vjernika i radost naših protivnika“. Očigledno da autor svoju sopstvenu „žalost“ pripisuje vjernicima, a „(zlu)radost“ protivnicima. Interesantno je, međutim, da G. Episkop Banjalučki ne postavlja sebi pitanje: da li je uopšte dobro da se Sveta Liturgija prenosi na TV? Iskustvo nam govori da tako nešto ne malobrojni hrišćani smatraju kao stvarno učešće u bogosluženju Svete Liturgije, a ustvari je to samo virtuelna zamena stvarnosti, kako je inače naše vreme itekako zagušeno raznoraznim virtuelnim stvarnostima, imitacijama i surogatima života.
Bilo bi preopširno da navodimo sve dotaknute u tekstu teme i pitanja koja „zbunjuju“ autora ovoga teksta, ali dobar deo tih pitanja i tema jasno pokazuje da Banjalučki Vladika ima za merilo i kriterijum „ustaljenog poretka“ u našoj Crkvi ne stvarno, izvorno Liturgijsko Predanje i poredak Pravoslavlja, nego onu novonastalu i Svetosavskom Predanju nametnutu praksu i poredak koji nam je, ne tako davno, došao iz Karlovačke Mitropolije.
(Autor dalje govori, npr., o: „svešteničkoj zakletvi“ /malo niže spominje i arhijerejsko „zakljinjanje“/, koje „zakletve“ inače nema u izvornom Predanju naše Crkve; njemu smeta „šarena skufija koja neodoljivo (sic!) podsjeća na… zapadnjačku tijaru“, valjda zato što nikad nije video u Muzeju SPC (15.vek) i u kivotu Sv. Vasilija u Ostrogu (17.vek) staru pravoslavnu, viševekovno predanjsku mitru, kakva je napr. na glavi Sv. Kirila na freskama i kakva je i danas u Aleksandrijskog Patrijarha; dalje spominje „pravno dejstvo… odluke donesene od pravnih subjekata“, misleći na neke odluke SASabora, dok vekovno Crkveno Predanje zna samo za Svete Kanone, a rečnik „pravo“ i „pravni subjekat“ uveden je preko famoznih Konzistorija južnoruskih i karlovačkih, iz vremena ultrakatoličkih monarhija, kojima su tamošnji Pravoslavni robovali fizički, a, nažalost, neretko i voljno imitatorski. Ima još u tekstu ovakvih i sličnih primera koji odaju autorov izbor „referenci“, ili „repera“ i „kriterijuma“, po kojima sudi i meri našu Crkvenu stvarnost izvan svoje Banjalučke Eparhije kao modela za sever-jug i istok-zapad. Ali, da se ne zadržavamo na tom „jadikovanju“).
Autor u svom tekstu, uz ostalo jadikovanje nad „novotarijama“ (on to zove „novotarenje“), kaže dalje doslovno: „dovoljno je pažljivo iščitati i usvojiti <Izvjestije učiteljnoje>, koje se dotiče svih sfera života i priprema sveštenoslužitelja koji namerava bogoslužiti.“ I zatim sa žaljenjem dodaje: „Nažalost, mlađe generacije sveštenoslužitelja jedva da su i čule, a još ređe čitale i u liturgičkoj pripremi primjenjivale ovo sveobuhvatno (sic!) pravilo koje je na volšeban način nestalo iz novog srpskog služebnika. Da li baš slučajno?“ Ne bismo da nabrajamo dalje primere nostalgije Banjalučkog Vladike za „poretkom“ i „tipikom“ iz pokojne ultrakatoličke Austrougarske i njene ne manje ultrakatoličke prethodnice Poljsko-Litvanskog kraljevstva, odakle je, najpre u Jugozapadnu Rusiju i odatle u Karlovačku Mitropoliju, dospelo mnogo toga za čim on danas žali, i podozreva sve koji znaju da je to tako, pa se zato toga i ne drže, i neće se držati, ne zato što su „obnovljenaši“, „reformisti“ itd. itsl., koji se na ovakav način (dis)kvalifikuju, nego zato što bolje poznaju, i hoće stvarno da drže, vekovno Predanje, vekovni poredak Liturgijskog bića i života i sveštenosluženja Pravoslavne Crkve. Hoće da se u našoj Crkvi živo projavljuje jedinstvo pravila vere i pravila molitve (lex credenti i lex orandi).
Da ne bude ovo rečeno samo kao „apologija debelog ličnog proizvola“ (kako nam Sabrat i Saslužitelj karakteriše knjigu O Božanskoj Liturgiji, koju sigurno nije pročitao, osim delom Uvoda, a da je ovo „delom“ tačno – videćemo kasnije), evo samo nekoliko osnovnih podataka o tome, po g. Jefremu, „sveobuhvatnom pravilu“ koje se, po njemu, „dotiče svih sfera života i priprema sveštenoslužiteljâ“. Naime, tzv. Izvestije učiteljnoje je tipični proizvod i „namet na vilajet“ onog novodobskog „zapadnog ropstva“ pravoslavnog bogoslovlja i otuda novonastale i novonametane „prakse i poretka“, čiji su dalji početci od florentinsko-tridentske Brestlitovske unije (1596), pa onda Kijevske latinstvujuće škole Petra Mogile, i viljnusko-lvovskog suproćenja pravoslavnih Malorusa i Belorusa unijaćenju, ali, nažalost, suproćenja na imitatorski, sholastičko-podanički način bogoslovlja i bogoštovlja (dakle: u biti slično unijatskom), što je posle prenošeno i nametano i na prostore Karlovačke Mitropolije, kada su, zarad Malo- ili Veliko- ruskog prosvješčenija, zdušno potiskivani svi doneti i nasleđeni sa Pravoslavnog Juga ostatci starog srpskog, Svetosavskog živog Predanja, najpre usmenog, vidno-slušnog predanja i životno-liturgijskog predavanja, a onda i rukopisnog i štampanog (dokaz: stari srpski rukopisni, nastavljani i prepisivani sve do 19. veka, i štampani Služabnici, Molitvoslovi /=Potrebnici/ i druge knjige, koje se i danas mogu naći u našim živim Manastirima /Hilandar, Dečani i dr./ i, nažalost, u muzejima).
Pre no što kažemo, i pokažemo konkretno: odakle potiče, ko mu je tvorac, i šta sadrži to, po g. Jefremu, svespasonosno „sveobuhvatno“ Izvestije učiteljnoje, da dodamo da Vladika Banjalučki dalje govori, sasvim nepromišljeno i neodgovorno, bez ikakvog pokrića, da navodni, od njega umišljeni, boljereći izmišljeni, „samozvani reformatori… počeše uvoditi tuđinštinu, nama stranu i neprihvatljivu“. To su, po njemu, oni (u koje spada i moja malenkost) „sažaljenja vrijedni kopisti i imitatori koji nikome ne mogu biti ideal i niko ih neće oponašati, kao besplodni hibridi koji se sami zatiru već u prvom pokoljenju“, ali koji su, po njemu, „ipak sposobni da proizvode smutnju i zablude i nanesu duhovnu štetu sa nesagledivim (sic!) posledicama. Šta bi nam rekao Sv(eti) Sava koji je poštovao i Ruse i Grke, ali ne ostade ni u Rusiku ni u Vatopedu, već nam podiže srpski Hilandar i učini ga centrom duhovnosti, srpske nacionalne (sic!) svijesti i autohtone kulture. A da bi sve bilo čino i blagoobrazno, lišeno bilo čijeg ličnog proizvola, napisao je crkvene bogoslužbene ustave – tipike za Hilandar i za Kareju i za Studenicu i obavezao savremenike i potomke da ih dosledno primjenjuju“. I toržestveno dodaje Preosvećeni g. Jefrem: „Naša Crkva i danas ima svoj važeći Tipik koji u kontinuitetu održava duh, vjeru, misao i bogoslužbene propise Sv(etog) Save“, pa nadalje odbacuje „savet Meletija Siriga iz Carigrada“, kojega sam naveo u uvodu knjige O Božanskoj Liturgiji, našto ćemo se još vratiti.
Da li ovom tiradom Vladika Jefrem baca prašinu u oči neukima, ili netačnim frazama prikriva neznanje osnovnih činjenica oko Svetoga Save? A one su: da je Sveti Sava samo preveo Evergetidski Tipik iz Carigrada (Manastira u kome je inače više puta boravio) i za Hilandar i za Studenicu (uz minimalna prilagođavanja, sa svaki manastir, i uz dodato Žitije Sv. Simeona), a slično je i sa Karejskim Tipikom (koji je ustvari Pravilo čitanja Psaltira u Karejskoj isposnici, pravilo takođe pisano i primenjivano od Sv. Otaca na Istoku, a od Sv. Save samo prevedeno). Tako su isto i poznati Svetosavski Nomokanon = Zakonopravilo, on i njegovi učenici i naslednici prevodili sa grčkih tekstova. Lepo, i jasno, i tačno kaže Domentijan za Svetoga Savu: „Sve postavi na svakom blagozakonju, i svaki obrazac Svete Gore prenese u svoju otadžbinu“ (Domentijan, Daničić, 204-5). I takođe Teodosije: „Sve je učenjem utvrđivao u veri, i u svim manastirima predavaše da se drže ustavi (=tipici=pravila) i običaju monaškog života kao što ih je video u Svetoj Gori, u Palestini i u Aziji“ (Teodosije, 175).[4] Ovim, naravno, nije nimalo umanjen značaj lika i dela Svetoga Save Srpskog, ličnosti izuzetno pravoslavnog, jevanđelskog, saborno-vaseljenskog karaktera i raspona. Pripisivati njemu „srpski nacionalizam“ tvorevina je pojedinih srpskih kvaziistoričara, koji, kao i Vladika Banjalučki, ne vide ili (ne)namerno nasedaju na notorno jeziutsko „zabijanju klina“ između Pravoslavnih Grka i Slovena. (Zato je i nesuvislo, besmisleno, bespredmetno, ako nije zlonamerno, deljenje u SPC na tobože „grčke“ i „ruske“ đake, ili još gore „škole“, što je samo izgovor za neznanje istinskog Pravoslavnog bogoslovlja i Predanja i kod jedne i kod druge naše Pravoslavne Braće).
Vraćamo se na „Izvestije učiteljnoje“ i stručno i odgovorno tvrdimo: to nije nikakvo „sveobuhvatno pravilo“ za „sve sfere života“ sveštenoslužitelja (pa dakle i Arhijereja?!). Jer, kao prvo: Pravoslavne Istočne Patrijaršije niti ga imaju, niti znaju za njega. Kao drugo: taj novouvedeni kompilatorski sastav (pravi hibrid) nema nikakvo kanonsko značenje u Pravoslavlju, i pojavio se prvi put u ruskoslovenskom Služebniku 1699.g., i ubrzo je, zbog nekih „sumnitelьstvah i vesma neudobnih položenij“, tj. neispravnosti i pogrešnih učenja, bio Ruskim Sinodom isključen iz sastava Služebnika, ali se pojavljuje ponovo u Služebnicima od 1734 nadalje (ali ga nema u Služebniku Kijevo-Pečerske Lavre 1746), ispravljan i preimenovan kao „Voumlenie“, i opet izostavljan, i opet popravljan i vraćan.[5] Treće, to je „laka peredelka kijevskog traktata“ Petra Mogile i „starijeg traktata beloruskog proishoždenija“, dodatoga uz Služebnik izdan u Vilnu (Litvanija) 1617.g. i naslovljen „Nauka jerejom“, a izvor oba traktata je nekakvo „latinskoe sočinenije“, najverovatnije prevod i prerada analognog latinskog traktata De defectibus, dodatog uz rimski Missal i odobrenog Tridentskim koncilom. Sholastička kazuistika ovog sočinjenija odmah je vidna svakom pravoslavnom bogoslovu i liturgu, i zato, hvala Bogu, da ga više nema u normalnim Pravoslavnim Služebnicima; nema ga ni u današnjim ruskim Služebnicima „karmanog formata“, jer ga ionako nepotrebno opterećuje kao knjigu preimućstveno Sveštenoslužebnu, a ne „učiteljnu“. (Druga je stvar što u tom Izvestiju ima unetih i izvesnih praktičnih uputstava svešteniku, za vanredne slučajeve, koji inače postoje u Kanonskom Predanju Crkve, i mogu se naći u mudrim Kanonskim odgovorima Sv. Otaca i Patrijaraha Istoka: Nikifora, Nikole, Luke i dr.). Živo liturgijsko Predanje Crkve, nadahnjivano i obnavljano rosodatnom blagodaću Duha Utešitelja, prenosi se prvenstveno lično-saborno, živom praksom, služenjem i Službom – Liturgijom kao Jerurgijom, a svako nagomilavanje „uputstava“, „rubrika“ i sličnih „sveobuhvatnih učiteljstava“ nepotrebno sputava i najčešće zbunjuje Sveštenoslužitelja, i jereja, i pogotovu Arhijereja, te samo zamajava one koji se time bave kao glavnim, ili ga preporučuju i nameću drugima oko sebe, pa se onda vajkaju „zbunjivanjem naroda“, pripisujući svoju zbunjenost narodu.[6]
Tzv. Izvestije Učiteljnoje je sholastička kompilacija, prepuna kazuistike o „vešči“ i „veščestvu“ potrebnom za službu, o „formi reči i radnji“, o „obredu vršenja“, dakle o „objektivizaciji“ Bogočovečanske Tajne Liturgije; u tom tekstu nema ni reči i mistiriološkoj i eklisiološkoj i eshatološkoj dimenziji Svete Evharistije, kao Tajne same Crkve kao eshatološke zajednice Naroda Božijeg, koji narod u tom tekstu kao da i ne postoji, već se negde uzgred spominju „verni“, ali im se zato propisuje pričešćivanje „četiri puta godišnje“! Preosvećeni Vladiko Banjalučki, ako se već paštite za verujući narod, onda mu makar govorite, i svedočite, o zaista vekovnom i živom Svetom Predanju Pravoslavlja, i nemojte hibride proglašavati za merilo ortodoksije.
Što se, pak, tiče, po g. Jefremu, „važećeg Tipika“ SPC, koji „u kontinuitetu održava duh, vjeru, misao i bogoslužbene propise Sv(etog) Save“, to u SPCrkvi može biti samo Nikodimov ili Romanov Tipik, a nikako hibridni „dajdžest“ (=sinopsis) Nikolajevićev (pretenciozno nazvan „Veliki Tipik to jest Ustav Crkveni“), svojevoljna „sinteza“ jednog karlovačkog prote iz 19. veka (bez obzira na navedenu „literaturu“, koja je takođe karateristična), dostojna one jugozapadnoruske i karlovačke „tradicije“ (bez obzira što je „Nikolajevićev Tipik“ izdavan i dorađivan nekoliko puta, a u poslednjem 4. izdanju 1984. u Beogradu i dopunjen „Poretkom služenja sa (sic!) Arhijerejem“, koje nije drugo nego novouvedeni „poredak“ u Arhijerejsku Liturgiju, menjan i „popravljan“ još od Nikonovskih reformi, pa nikako da se ustali, jer je formalizovan i smislovito udaljen od izvornog Arhijerejskog služenja Svete Liturgije).[7]
Toliko što se tiče ovog Vladikinog „šiboleta“ za raspoznavanje „vernosti“ novonastalom „(jedva)vekovnom“ predanju i poretku. Interesantno da g. Banjalučki Episkop žali za Nikonovom reformom, tj. naziva je „nesrećnom“, a ona je ispravljala notorne greške u tekstu i praksi liturgijskoj i obredoslovnoj; ispravljena je čak i greška u prevodu Simvola vere, gde je u 8. članu umesto „Duha Svetoga Gospoda“ stajalo „Duha Svetoga Istinitoga„! (Da tek spomenem koliko sam puta u Prizrenu i Beogradu govorio da je donedavno prevod istog 8. člana Simvola u Kalendaru SPC bio u najmanju ruku netačan, gramatički nesintaktičan, dok nije sadašnji Patrijarh prihvatio ispravku, mada i sadašnja formulacija /dva puta „zajedno“/ može biti dorađivana). Druga je stvar koliko je Nikonova reforma bila crkvograditeljski izvedena i koliko je bila izvorna obnova.
+
Drugi tekst je Episkopa Kanadskog g. Georgija (objavljen na sajtu njegove Eparhije, a upućen Sv. Sinodu za SASabor 18. aprila 2007) i troduplo je obimniji od prethodnog, a naslovljen je „Tradicionalno i savremeno bogosluženje“. Zahvalivši se najpre SASaboru što je imenovan u „Komisiju za proučavanje liturgijskih pitanja“, i pozdravljajući ideju Vpr. Mitropolita Jovana „da pokrene ovu važnu temu“, autor dodaje: „Krajnje je vrijeme da se o ovome ozbiljno pozabavimo radi jedinstva u bogosluženju, i smirivanja strasti koje su se uzburkale zbog uvođenja nekih novina u liturgijsku praksu“. Dakle, i ovaj tekst, koji je inače, koliko smo doznali, samo delimično čitan, tj. skraćeno prikazan Ocima Sabora, počinje pričom o „uzburkanim strastima zbog uvođenja nekih novina“, pod čime podrazumeva nerasudni postupak jednog neuravnoteženog sveštenika u Šumadiji i grupice psevdozilota oko njega (čega smo bili lično svedoci), koji za raspis Vladike Šumadijskog o glasnom čitanju molitava u Liturgiji otpužuje, a huškačka, neznavena i zlurada štampa to prenosi, i Vladiku i veliki broj Jeraraha i sveštenika u SPC za „izdaju“, „prodaju Vatikanu“, „menjanje vere“, „odricanje srpske Slave“, uz druge slične nedotupave klevete.[8]
Posle ovakvog uvoda Preosvećeni Kanadski kaže da mu „nije namjera da drži(m) lekcije Ocima (Sabora)“, mada dalji tekst predstavlja itekakvu „lekciju“ iz Liturgike (ostavljamo po strani njegovu naizgled „skromnu“ samohvalnu periavtologiju), čije dociranje se zasniva na „uporištu u dogmatičkom uvjerenju da je zakon zajednice važan dio Crkve“.[9] Čudne li a nejasne i nedorečene formulacije: „zakon zajednice kao važan dio Crkve“! Kao da zajednica nije samâ Crkva, njeno biće, sadržaj, ipostas, život! Naravno, „Zajednica – κοινωνία – Duha Svetoga“, shodno Apostolu (2Kor.13,13) i Svetoj Liturgiji: „ljubav Boga Oca, blagodat GnIHrista, i zajednica Sv. Duha sa svima nama“, što su sinonimi za Trojiceliko biće i život Crkve, a ne samo njen „važan dio“. Zato je ta trostruka blagodarno-blagoslovno-slavoslovna reč stavljena na početku Anafore Svete Evharistije = srca Svete Liturgije. I to nije „zakon zajednice“, nego blagodat Svete Trojice, a ako je „zakon“, onda je to „zakon Duha života“ – Crkve i svih u Crkvi – „u Hristu Isusu“ (Rm.8,2), u kome se projavljuje identičnost i nerazdeljivost zakona vere i zakona molitve u Crkvi Boga Živoga i živih hristolikih ljudi.
Da se ne zadržavamo na detaljima ovoga teksta (pisanog zbrzano, na nivou jednog prosečnog seminarskog rada), da kažemo odmah: zajednica – κοινωνία (biblijsko-liturgijsko-kanonski izraz stvarnosti Crkve) – na našem jeziku, i slovenskim jezicima, kaže se: zajedništvo, opštenje, obщenіe, pričastіe, a u Crkvi Pravoslavno] to znači Liturgijsko opštenje = zajedničko Služenje Sv. Evharistije i zajedničko Pričešće sviju jednim istim Telom i Čašom Hristovom, čime svi učesnici postajemo, i jesmo – Jedno Telo (1Kor.10,16-17, ili u Molitvi Liturgije: „A nas sve koji se od Jednoga Hleba i Čaše pričešćujemo da sjediniš jedne sa drugim u Zajednicu Jednoga Duha Svetoga“). Uslov ovoga, dragi Vladiko Kanadski, a dragi Vladiko Banjalučki, jeste jedinstvo i zajednica u jednoj istoj Pravoj Veri Crkve, u jednoj istoj Evharistiji, dakle u dogmatsko-liturgijskom zajedništvu i jedinstvu, a to nije ono što piše Vladika Jefrem: „Nikakve podjele u Crkvi ne može i ne smije biti, posebno ne smijemo se razlikovati u bogosluženjima, obredima, pristupanju i poimanju Sv(etih) Tajni. Moramo biti jedinstveni i jednoobrazni na svim Srpskim duhovnim prostorima, da bismo bili jedni drugima svoji – prepoznatljivi i prihvatljivi. Ovo je poslednji momenat kada to moramo učiniti, sada na ovom Svetom arhijerejskom saboru“(podvlačenja naša – ep.A.).
Vladika Jefrem je odbacio (iz mog uvoda u knjigu O Božanskoj Liturgiji) reči Carigradskog Patrijarha Pajsija (1655),[10] koji je pisao Patrijarhu Ruskom Nikonu (tekst je unet u akta Nikonovog Sabora 1656.g. – v. Skrižal), gde se govori da „jedinstvo Crkve ne narušava se razlikama obredâ, ako je vera i dogmati isti„. I dalje: „Ne sleduet nam i teperь dumatь, budto izvraщaetsя naša Pravoslavnaя vera, esli kto-nibudь imeet činoposledovanie neskolьko otličaющeesя v punktah, kotorыe ne prinadležat k čislu suщesvennыh členov verы, lišь bы on soglašalsя s Kafoličeskoй Cerkovью v važnыh i glavnыh (=Ne treba nam i sada misliti da se kvari naša Pravoslavna vera ako neko ima službu unekoliko različitu u onim tačkama koje ne spadaju u suštinske članove vere, samo ako se on saglašava sa Sabornokatoličanskom Crkvom u važnыm i glavnыm elementima). Vladika Banjalučki nije očigledno pažljivo čitao tekst pomenutog uvoda, citirao ga je selektivno, dakle istrgnuto iz konteksta, jer odmah dalje tekst mog uvoda nastavlja navođenje reči velikih Svetih Otaca Crkve: Sv. Irineja Lionskog i Sv. Fotija Carigradskog, koji još jasnije govore da mogu postojati razlike u obredima i službama, ako ostaje neizmenjena Prava vera, te da se tim razlikama ne narušava zajednica i jedinstvo Crkve, niti povređuje ili prekida opštenje u Liturgijsko-kanonskom zajedništvu i jedinstvu iste Crkve.[11]
Uz ove reči, evo i primera koji navodi Sv. Irinej: “ Kada je blaženi Polikarp došao u Rim, u vreme Anikita (episkopa Rimskog: 155-166. g.), mada su imali i u nekim drugim stvarima male razlike među sobom, odmah su se izmirili, i nisu se ni u ovom pitanju (= o praznovanje Pashe) svađali među sobom, jer niti Anikit nije mogao da ubedi Polikarpa da ne drži ono što je, budući sa Jovanom učenikom Gospoda našeg i sa ostalim Apostolima s kojima se družio, svagda (Polikarp) držao, niti opet da Polikarp ubedi Anikitu da to drži, pošto je ovaj govorio da treba da drži običaj starijih pre njega. I pošto stvari stajahu tako, oni zajedničariše među sobom (ἐκοινώνησαν ἐαυτοῖς) i Anikita ustupi Polikarpu u Crkvi Evharistiju (=Liturgiju), očigledno iz poštovanja, i u miru se međusobno raziđoše, držeći se mira u celoj Crkvi svi, i oni koji su tako držali (= praznovali Pashu) i oni koji to nisu (= nisu tako praznovali Vaskrs)“ (Jevsevije, CI 5, 14-17).
Vladika Jefrem i Georgije se, naravno, sa ovim neće složiti, jer oni drže samo ono što se i kako se njima čini (bez konsultovanja „duhovnog iskustva ostalih Pomesnih Pravoslavnih Crkava“, kako preporučuje Saborska odluka), i zato oni maltene prete, traže javno žigosanje svih „razlika“, nagoveštavaju „raskol“ i „raskole“, itd., kojim inkvizitorskim nastrojenjima samo doprinose sopstvenom i neutvrđenih u veri i predanju ljudi nespokojstvu i uznemirenju, za koje onda olako optužuju druge. Mi na to kažemo: da nepravilnosti, koje su se uvukle iz novovekovne nepredanjske prakse, ni ovakve kakve su do sada i sada, ne prekidaju našu zajednicu i jedinstvo u Crkvi, u Liturgijsko-kanonskom opštenju i zajedništvo, i da i sa tim stvarnim novinama (koje zaista treba izostaviti), a ne onima koje oni vide kod nas, ipak imamo i služimo zajedničku Svetu Liturgiju, i zajedno se Pričešćujemo, i jedni drugima ustupamo Evharistiju (bilo da se, npr. čita ili ne Tropar 3. Časa, ili da se Molitve Anafore čitaju „tajno“ ili „glasno“, a ustvari je Svetopredanjsko čitanje slojevito: tajno = tiho-poluglasno-nižim glasom“, glasno i vozgljasno (=pevajući), a ne „nemušto“, jer onda kršimo reč Apostolsku: (1Kor.14,16). Inače smo opsednuti strahom i neslobodom, nepriličnima braći i sinovima Božijim u Hristu, Jedinorodnom Sinu i Prvorodnom Bratu među mnogom braćom (Rm.8,29). Ličimo na ljude usplahirene, neslobodne i nezrele, poput raznoraznih psevdozilota (za nastanak i „proizvođenje“ kojih g. Jefrem optužuje druge, a sam im ide na ruku ovakvom skrupuloznošću, koja liči na ono iz (Kol. 2,11).
Nemojmo se zaklanjati frazama o nesmirenju, drskosti i samovolji drugih, a ispoljavati neznanje koje itekako može biti sve to, tj. drsko i samovoljno, i gore od toga. Primera ovoga prepun je tekst g. Georgija, koji levo i desno deli packe drugima, a njegov tekst (ponavljamo, ispod nivoa jednog seminarskog rada) vrvi neznavenim deljenjem lekcija ne samo iz Liturgike, nego i iz same Svete Liturgije. Na primer: Ne shvatajući smisao teksta u svima Služebnicima, starim i novim, on traži da se Care Nebeski na početku čita tri puta! i daje sasvim nesuvisla objašnjenja toga. Ili ovakvi „biseri“ nedorazumjenija i nepoimanja šta i o čemu se govori. Citiramo (uz naša podvlačenja): „Vjerniku je ljepše da prisustvuje bogosluženju ako ponešto (sic!) pjeva; učešćem on doživljuje liturgiju kao da je (sic!) dio nje. Uvodeći novine, isključujemo narod iz blagoljepija“…[12] – Ovde autor teksta valjda kao „novine“ podrazumeva glasno čitanje molitava, koje navodno „isključuje narod iz blagoljepija“, tj. iz učešća u Liturgiji! Ali, po istoj „logici“, onda narod „isključuje“ i glasno čitanje Jevanđelja i uopšte reči Božije!
(A i Liturgijske molitve su, svakako, reči Božije, jer nisu samo ljudske, nego su plod i delo Duha Svetoga, Kome mi u Liturgiji sarađujemo i sadejstvujemo Duhu, a ne da Duh Sveti „saslužuje nama“, kako pogrešno stoji u Služebnicima ove novovekovne prakse, pa je Sinodska Komisija, na čelu sa sadašnjim Patrijarhom Pavlom (kao što je to učinio i o. Justin), to izostavila u srpskom Služebniku, koji se od 1986.g. štampa kao delom ispravljeni i od Sv. Sinoda odobreni, a koji bi sada ovi „novi liturgičari“ da ignorišu i da se vrate na slabosti, nedorečenosti i pogrešnosti njihove tobože „vekovne prakse“).
Vladika Kanadski govori kako naš narod „ponešto pjeva“ u Liturgiji, a ustvari, kako stvari stoje, u skoro svim gradovima naše Crkve, pa i u njegovoj Eparhiji i njegovoj okolini, narod nam uopšte ne peva u Liturgiji, nego pjevaju horovi „numere“ italijanskih i novoruskih napjeva, koji sasvim istiskuju verni narod, i koji, napr., Pričasten olako zamenjuju koncertima! A i kako ne bi, kad se skoro niko od naroda za vreme Pričastna (samo ime mu već govori jasno značenje) i ne pričešćuje, osim „4 puta godišnje“, i to za autora nije „prestava kojoj narod samo prisustvuje kao posmatrač„, a jeste „prestava“ ako se u Liturgiju „uvodi krštenje ili vjenčanje“, jer, zaboga, time iz „bezobzirnosti (sic!) sada produžavamo liturgiju… a šta će sa narodom koji je došao u crkvu zbog Liturgije (ostavljamo kako autor piše mala-velika slova), a ne zbog nečijeg krštenja, vjenčanja ili čak parastosa“.[13]
Iz navedenih redova (naročito ovih u podteksu), a ima ih sijaset sličnih, proizilazi bolni zaključak: da ovi naši Arhijereji (kao i Mitrop. Jovan) uopšte nemaju osećaj i doživljaj Crkve kao Zajednice svega Naroda Božijeg, u koju se ulazi i ostaje Svetim Krštenjem, pa je iz razloga te žive blagodatne Zajednice – κοινωνία – drevna apostolska i svetootačka praksa, dakle viševekovna i svevekovna, bila i ostala: da se Sveto Krštenje, kao Tajna saumiranja i savaskrsavanja sa Hristom, sa Kojim i u Kojem to isto u Liturgiji preživljavamo, i Venčanje, kao obraz Tajne braka Hrista i Crkve (Ef.5,19-32 – vidi tekst Apostola na Venčanju, napisan Pavlom u izrazito evharistijskom kontekstu, st. 19-20), obavlja unutar Liturgije, i za Svetu Liturgiju, kako i danas pokazuje poredak Službe na velike godove: uoči Božića, Bogojavljenja, Vaskrsa. Za njih je ova crkvokonstitutivna Tajna – tamo „nečije krštenje“, ili, po Mitrop. Jovanu „privatna stvar“, pa je po istoj nakaradnoj, antiliturgijskoj „logici“ i Pričešće postalo „privatna stvar“ popova ili pojedinaca!
Uopšte je primetno, kod svih ovih i ovakvih zastupnika novovekovne prakse, porazno neosećanje Svete Evharistije = Božanske Liturgije kao nedeljive celine sasluženja i učešća=Pričešća, kao osmišljenja, ispunjenja i vozglavljenja svih Svetih Tajni Crkve, i same Tajne Crkve kao takve. Jer po tome Sveta Evharistija=Liturgija i nazvana je, i zaista jeste, „Tajna (svih) Tajni„, „Tajna Zajednice“,Služba (svih) Službi“ Μυστήριον τῶν μυστηρίων, τό τῆς Κοινωνίας μυστήριον, Τελετῶν Τελετή (1Kor. 10,16-17, Areopagit, Sv. Maksim, Sv. Simeon Solunski, o. Justin i dr.). Neshvatljivo je kako učitelji Izrailjevi (Jn.3,10) ne shvataju da Sveta Liturgija i sve Svete Tajne vrhune u Pričešću (kao učešću istovremeno u Evharistijskom i Eklezijalnom Telu Hristovom), i da je Pričešće zato za sve članove Crkve, koji se s toga razloga u Liturgiji i za Liturgiju krštavaju i venčavaju, da bi time uzeli, i uzimali, učešće u Trpezi i Svadbi Jagnjeta Božijeg u samom Carstvu Nebeskom.
Ali, nažalost, evo kako Ep. Kanadski rezonuje o Svetom Pričešću: „Izvjesno je da nema svako potrebe za duhovnom terapijom, i ne uzima svaki lijek ako za to ne oseti potrebu. Tako je i sa Svetim Pričešćem“. Gospodine, Brate i Satrapezniče Vladiko, da li svako ima potrebe za hranom, za Hlebom i Pićem Života Večnoga, ili je taj Hleb i Piće Nebesko „privatizovano“ za popove i samonadmene „duhovnike“, koji Crkvom blagosloveno pričešćivanje kašičicom na svakoj Sv. Liturgiji, u principu Pričešće telom Hristovim sviju članova Crkve kao Tela Hristovog, dele „na kaščice“ kad i kako oni, svojom juridičkom kazuistikom, nađu za shodno, pa zato ne daju Pričešće ni deci na Drugi Vaskrs (a da ne govorimo o celoj Svetloj Nedelji, a ranije i celoj Pedesetnici – svakako posle ovakvih reči, i bez posta. Što, naravno, ne znači da post ne treba, često i pred Pričešće, ali ne uvek i ne bezuslovno), kakvih primera nažalost danas ima.[14]
Bilo bi, zaista, predugačko da se osvrćemo i na ostale nesuvislosti ovoga teksta (koji, koliko doznajemo, predstavlja Georgijev „doprinos“ radu Saborske Komisije, njegov predlog-predložak za njen dalji rad; bojim se da je to njegov „ahtisarijevski plan“: uzmi ili ostavi!). Pomenućemo samo još dve. Prva je: insistiranje g. Kanadskog na neumesnosti, koja je davno rešena i otklonjena (u Sinodskom Služebniku):[15] da Molitve u Liturgiji budu i pisane i govorene (po njemu: obavezno sve tajno) usred jektenija, tamo gde ih je neko, nekada, upravo zbog novonastale prakse „tajnog“ čitanja stavljao, sasvim razdvojene od svojih slavoslovnih završetaka – vozglasa. Njegovo prenemaganje da dokaže opravdanost toga samo svedoči o „okamenjenom nečuvstviju“ sadržaja i smisla Liturgije i molitve ne i slovesne, logosne, svetoduhovske jerurgije u njoj.
(Dokaz, njegovo pitanje: „Zar je malo onih koji mogu pratiti i sasvim razumjeti molitve dok ih sveštenik, okrenut leđima, čita?“ -Naše kontrapitanje: Zašto su sve liturgijske molitve od Sv. Otaca sročene i napisane u množini? – Njegov odgovor: „Moleći se za one koji očekuju od Boga veliku milost, dokazujemo (sic!) da nije reč o zajedničkoj, već o ličnoj molitvi sveštenika, koju on izgovara tiho… Nejasan je razlog zašto se ova molitva (i ostale) prenose na kraj jektenije?… Potpuno je anahrono (sic!) ovu molitvu čitati posle Premudrost, a ispred samog vozglasa“ (i malo dalje: „Pogotovu ova molitva, prenijeta ispred vozglasa, nema smisla“)… Smisao je u tome da predstojnik uznosi molitve, a ne da se svi skupa molimo (sic!) naglas: Gospode pomiluj, zanemarivši svoju ličnu molitvu (sic!)… Cijela molitva je isključivo (sic!) molba sveštenika za sebe. Ako bi je ko i razumio, njeno glasno čitanje naudilo bi (sic!) kolebljivima u vjeri… Smisao ovoga je da se ne ćuti, i da narod popunjava praznine (sic!) dok sveštenik/đakon kadi…“ – itd. i tome slične besmislice. Ovo nije tumačenje, nego izvrtanje osnovnog smisla i logosne=slovesne osnove i potke Duhomnadahnute i blagodatnopokretane, Božanstvene, Bogočovečanske Liturgije. Jer, po čemu je ova konstitutivna Tajna Crkve nazvana Lit-urgija – λεώς / λέϊτος ἔργον – Narodno delo – ako narod „ne razume“ ili ako je tu prisutan samo da „popunjava praznine“?! – Zaista, neka praznina negde postoji, u nečijoj glavi (bojati se i u srcu), pa bi je trebalo popuniti nečim dubljim i trajnijim, a ne ovakvim površnim i nesuvislim, a pretencioznim pisanjem, i to SASaboru).
Pretencioznost Vladike Kanadskog ogleda se i u njegovom pokušaju ispravke „pogrešno na srpski prevedeno(g) <Tebi prinosimo zbog svega i za sve>. U svim jezicima, veli on, grčkom, crkvenoslovenskom i engleskom, stoji pravilno: <Tebi prinoseći od svih i za sve> (podvlačenje naše; dalje citira grčki i engleski tekst). Ovu grešku preštampavali su svi potonji služebnici, čak i činovnik Ep. Hrizostoma (Žičkog). Kod Ep. Irineja (Ćirića) stoji: …za sve i svega radi“. – Nećemo ulaziti u njime citirani engleski prevod (uzgred: postoje i drugačiji, možda bolji, engleski prevodi, npr. profesorâ Teol. fakulteta Holy Cross), ali što se tiče grčkog i slovenskog – κατά πάντα καί διά πάντα – oˆ vsѣhъ i za vsя – sigurno je pogrešan upravo Georgijev prevod, a sigurno je bolji Sinodski: „zbog svega i za sve“, i o. Justina: „radi svih i za sve“, kao i navedeni prevod + Irineja Bačkog. Po nama, bliži je grčkom originalu bukvalni prevod: „po svemu (ili: o svemu) i za sve“, jer grčko κατά πάντα [16] i slovensko oˆ vsѣhъ nikako ne može biti „od svih“ (u oba slučaja to je srednji rod: /τό/ πᾶν – vse, u množini, samo što se u oba jezika u padežu srednji poklapa sa muškim rodom). Jer, prvi deo ovoga Evharistijskog = blagodarstvenog prinošenja, tačnije uznošenja – Anafore -odnosi se na blagodarenje Bogu za sva Njegova slavna i čudesna, spasonosna dela u Domostroju stvaranja, promišljanja i spasenja svega stvorenog kroz Hrista i u Hristu, te Mu blagodarimo kata panda = po svemu, o svemu, za sve, zbog svega, odnosno svega, učinjenoga za nas i tvorevinu; slobodnije: prinosimo ove Darove Evharistije=Blagodarenja „po svim“ događajima Domostroja Spasenja, prethodno slavopojno kazanima /pobrojanima/ u Molitvama Anafore.[17] Drugi, pak, deo stiha, tj. molitve, odnosi se na usmerenje prinosa=uznosa: „/prinosimo/ za sve /nas i sva stvorenja/“, ili: radi sviju /nas i tvorevine/. Prevod „od svih“ može značiti: ili: „od svih nas“ (ali to je muški rod, a original grčki je u srednjem rodu), ili: od svih darova“ (srednji rod), ali to je već rečeno prethodno u izrazu „Tvoje (darove) od Tvojih (darova)“, te bi „po svim /darovima/“ bila tavtologija.
I zadnji naš osvrt[18] je na Georgijevo insistiranje na Troparu 3. Časa, koji je za Ep. Kanadskog „molitva velike duhovne sadržine i potkrepe – jače naglašavanje epikleze“. Pa dodaje: „Ne vidim razloga da se izbacuje (ta „molitva“, kako on zove ovaj Tropar) zato što je nema u savremenim grčkim služebnicima… Nju je Carigradska patrijaršija izbacila iz svog izdanja Služebnika, a to su učinili i ukrajinski unijati . (Sledi zaključak – za neuke: to dvoje je, dakle, uzročno povezano – Carigrad i unijati!). Zatim autor spominje da su tu molitvu govorili i Ava Justin i Sv. Vladika Nikolaj, pa „ako njima nije smetala ova molitva, zašto bi nama smetala?“ – U odgovor na to, evo šta smo nedavno napisali Vladici Georgiju (imao je vremena da to makar pogleda, pre isticanja na sajt Eparhije ovog svog teksta):
Preosvećeni Kanadski je, pre ovih događanja, samome sebi dozvolio naizgled naivnu rabotu, ustvari pastirski neodgovornu podvalu: kad je 2000. g. objavio svoj LITURGIKON (samo Liturgija Sv. Zlatousta, izd. „Istočnik Pres“ Kanadske Eparhije, štamp. Srem. Karlovci 2000), uporedo na 4 jezika: grčki, slovenski, srpski, engleski, gde je u grčki tekst Liturgije, navodno „uzet sa veb-sajta Grčke Crkve Miriobiblos“/str.174 „Liturgikona“/, uneo tamo nepostojeći Tropar 3. časa! – pri čemu navodi da su mu tu pomogli dvojica naših Episkopa, znalaca grčkog, što je opet polu-istina,[19] jer oni su mu samo pokazali gde se može naći tekst tog Tropara (u Časlovcu), a ovako ispada da su ga oni uzeli sa sajta Miriovivlos i uneli tamo gde mu nije mesto, što oni dobro znaju, a što je i inače isključeno da se, tobože, „nalazi“ na tom zvaničnom sajtu Jeladske Crkve, koji je priredio i uvod napisao iguman Ivironski o. Vasilije /Svetogorski teolog i liturg bolji od mnogih od nas/, naravno bez Tropara 3. Časa, koji Tropar Grčka Crkva već vekovima na tom mestu nema, a imala ga je samo kraće vreme turskog i zapadnog ropstva, dok ga nije izostavila, posle oštre kritike Svetogoraca (koju ćemo objaviti), čime nije „promenila poredak Liturgije“, nego samo vaspostavila=obnovila staru i pravilniju Liturgijsku praksu i poredak.
Da li je ovakvo „prodavanje roga za sveću“ naivnima, tj. svojoj pastvi, bila dovoljna kvalifikacija za g. Ep. Kanadskog da uđe u Saborsku „Stručnu komisiju“, u kojoj Komisiji, dodajmo za njegovu i drugih informaciju, bar polovina članova nije saglasna sa ovim i ovakvim njegovim radom i ovim i ovakvim pisanjem (imaju već odavno kopiju njegovog pisma meni, dostavljenu im od Sv. Sinoda davno pre no što sam ja dobio njegovo pismo). Da pomenemo i to da je isti Preosvećeni „stručni“ član Komisije – koji bi da zabrani svima da se bave bitnim pitanjima bića i života Crkve – upravo pri ovom pomenutom svom izdanju Liturgije pokazao samovolju i nesabornost, koju pripisuje nama, kad je, uzevši i unevši navodno „Sinodski srpski prevod Liturgije“, u njemu, po svome, „kreirao“ i „rekreirao“ ono što je ondašnji Sv. Sinod (1986 i neizmenjeno izdanje 1998), na čelu sa Episkopom Raškoprizrenskim Pavlom, sadašnjim Patrijarhom, uradio i odobrio u Zlatoustovoj Sv. Liturgiji, gde je Tropar 3. Časa stavljen ispred Molitve Epikleze, i to u zagradama, kako je već uradio i o. Justin, i kako rade mnogi u sestrinskoj Ruskoj Crkvi, što već pokazuje da je to kasniji umetak, i da ga treba izostaviti. Prosto zato, što je Tropar 3. Časa upućen Hristu, a ne Bogu Ocu, čime se prekida jedinstveno tokom cele Liturgije usmerenje Anafore Bogu Ocu, koji „prekid“ se naročito vidi u tekstu Liturgije Sv. Vasilija.[20]
Ostavljamo zaključak svakome na raspolaganje. I ostajemo za dijalog, u nadi i molitvi: da Gospodu bude prijatan dijalog naš (διαλογή besѣeda, jevr. „sijah“), i da se radujemo Gospodu svome (Ps. 103,34 – gde jevrejska reč „sijah“ ima širok spektar značenja: pesmom hvaliti, /glasno/ razmišljati, govoriti, žaliti se, plakati – pa tako nekako izgleda i ova naš dijalog). Zato, opet i opet spominjimo Presvetu Bogorodicu, sa svima Svetima, i stalno jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predajimo.

+ Episkop Atanasije (Jevtić)


NAPOMENE:

  1. Vidi K.V.Haralampovičь, Malorossiйskoe vliяnie na velikorusskuю cerkovnuю žiznь, Kazanь 1914 (preizdano 1958. u Parizu: Slavistic printings and reprintings, 119). – O poznatom zapadnom „vavilonskom“ ropstvu novijeg pravoslavnog školskog bogoslovlja, posebno ruskog, ali i grčkog, v. G. Florovski, Zapadni uticaji u ruskom bogoslovlju, referat na nemačkom u Atini, na 1. Kongresu Pravosl. Teol. školâ 1936 (Proces-Verbaux, Athens 1939); postoji ruski i grčki prevod; nažalost ovaj značajni tekst o. Florovskog nije ušao u nedavno izašli zbornik njegovih tekstova: Crkva je život, „Obraz svetački“, 82, Bgd. 2005 (gde ima odeljak: Bogoslovlje Crkve – istočnik spasenja). V. o ovome i naš rad: Razvoj bogoslovlja kod Srba (o 60-godišnjici našeg BF, 1980 – Teološki pogledi 3-4/1982, 81-104). – O istome još v. G. Florovski, Puti russkogo bogosloviя, Bgd. 1937 (prevedeno i na srpski, Podgorica 1997), i jerom. Tarasiй (Karganskiй), Perelom v drevnerusskom bogoslovii, 2.izd. Varšava 1927. – Nepoznavanje ove činjenice zapadnog uticaja u novovekovnom pravoslavnom bogoslovlju, i mentalitetu, objašnjava ponašanje novokonzervativaca kod nas koji ne vide duboku obnovu Pravoslavnog bogoslovlja (koju o. Florovski naziva „Neopatristička sinteza“) i najčešće zato napadaju pojedine pravoslavne bogoslove koji se, kako-tako uspešno, bore protiv tih zapadnih sholastičko-protestantskih nanosa. Uzalud se takvi pozivaju „na Sv. Vladiku Nikolaja, o. Justina, i Svetu Goru“, jer su malošta kod njih shvatili, pošto uglavnom traže „dokaze“ za svoje predubeđene neokonzervativne stavove, koji su najčešće plod sholastičko-racionalističkog uticaja. Zato i ne shvataju sve Crkveno-eklezijalne dimenzije Svete Evharistije-Liturgije, i govore o „grčkim“ ili „ruskim“ uticajima, a sami su blokirani pozapadnjačenim mentalitetom (što se vidi po njihovom pozivanju na „autoritete“ i udžbenike tipično prozapadnog „školskog bogoslovlja“). U ovom kontekstu treba posmatrati i njihovo nesuvislo protivljenje Pravoslavnim Teološkim školama, koje nastoje na oslobađanju i obnovi izvornog Pravoslavnog Svetootačkog bogoslovlja. Ovo, naravno, ne znači, da nema šta da se zameri Bogoslovskim školama, ili pojedinim profesorima, ali njihove kritike odaju više njih same i njihov sterilni konzervatizam (jer postoji i pozitivan, i plodan, konzervatizam – Prem.Sol. 6,10), pre negoli što projavljuje pokušaj da stvarno shvate o čemu se radi u savremenom Pravoslavnom bogoslovlju.
  2. Dela-akta ovoga Sabora štampao je Patrijarh Nikon (1652-58/66.g.) u knjizi Skrižal (koju je u Srpske zemlje doneo Mitrop. Cetinjski Vasilije i sačuvana je do danas u manastiru Ćelije kod Valjeva).
  3. Neko je pred sam Sabor pokušao, pismenim zahtevom, da zabrani dijalog, tj. svaki razgovor i komentar oko liturgijskih pitanja, a u međuvremenu se pojavio itekakav, nažalost krajnje jednostran, „komentar“ o tim pitanjima u „Banatskom Vesniku“ (v. odgovor u „Pravoslavlju“ 1.4.2007), na što je takođe usledio odgovor, ali, kako taj, tim povodom podneti Sinodu – za Sabor – tekst nije izišao na javno rasmatranje Sabora, i nije, koliko znamo, nigde objavljen, ostavljamo i mi ovde tu temu po strani.
  4. Da, Sveti Sava nije u novopodignuti Hilandar preneo Tipike Rusika ili Vatopeda, nego Studitski=Jerusalimski Tipik Manastira Sv. Save Osvećenog iz Palestine, koji je i u ova dva i u drugim Svetogorskim Manastirima važno. Puni Tipik Jerusalimski (jer Sv. Sava nije preveo ceo Bogoslužbeni Tipik) preveo je njegov naslednik Arhiepiskop Nikodim (319.G.) i to je, ako već hoćemo, važeći Bogoslužbeni Tipik naše Srpske Crkve, a ne taj na koji g. Jefrem misli (Nikolajevićev), o kome ćemo još govoriti. A da mi Srbi nismo ni „grčke“ ni „ruske“ vere pokazao je Patrijarh Arsenije III kad je, o Velikoj Seobi, došao u krajeve rimokatoličke (gde su upravo takvu podelu na „Grke“ i „Slovene“ nametali jezuiti među Pravoslavnima), kad je rekao: „Mi smo Jerusalimske vere“.
  5. V. o tome: Svящ. A. Petrovskiй, Učitelьnoe Izvestie pri slavяnskom Služebnike („Hrist. Čtenie“, 1911, april-oktobar, str. 552-1221, u nastavcima). Takođe stručni referat („istoriko-liturgičeskaя spravka“) prof. IA.Karabinova (poznatog ruskog liturgičara) „O evharističeskom hlebe i vine“, pročitan na Velikom Ruskom Saboru 1917.g. (nedavno preštampan u „Bogoslovskie Trudы“, 34: Юbilarniй sbornik k 120-letiю roždeniя Sv.Patriarha Aleksiя I, k 80-letoю vozstanovleniя Patriaršestva, izd. Moskov. Patriarhii 1998, str. 324-332). Kratak i jasan zaključak prof. Karabinova glasi: „Osnova i izvor našeg „Učiteljnog Izvestija“ jeste traktat sastavljen za potrebe Rimo-Katoličke Crkve“(str.326). – Novija verzija Učit. Izvestija može se naći u Služebniku, izd. Moskva 1901 i 1914 (ima ga i na sajtu: http://orthlib.ru); a ima ga i „naše“ bosansko izdanje „visočajšim pozvolenijem… apostolskog veličestva Franca Josifa… iždivenijem Pravitelstva B-H“ (tj. austrougarskog), u Sarajevu 1898; ima ga najzad (nadamo se kao zadnje!) Sinodsko izdanje Služebnika, većeg formata, u Beogradu 1962). Ova novija verzija vidno je prerađivana, što se vidi po dodatcima [u uglastim zagradama], ali koji bitno ne menjaju sholastički karakter ove hibridne kompilacije. – Ako Vladika Banjalučki govori o „hibridima“ eto mu adekvatnog primera za primenu ovog izraza, a ne na primerima Služebnika (10 grčkih + 10 slovenskih) navedenih celinom u knjizi Hristos Nova Pasha – O Božanskoj Liturgiji.
  6. Ovde bismo skrenuli pažnju Preosv. Banjalučkom da njegovo pozivanje na narod i zbunjivanje istoga, zamajava taj isti narod ovakvim umišljenom i zaista drugostepenom, trećerazrednom problematikom. Sv. Ignjatije Brjančaninov s pravom kaže: „Kada hrišćanin obraća svu pažnju svoju na spoljašnje obrede, onda on neizbežno ostavlja bez pažnje suštinski deo Hrišćanstva“(O jeresima i raskolu, „Bogoslovskie Trudы“,t. 32,293, Moskva 1996).
  7. Koliko smo doznali, i Mitrop. Zagrebački g. Jovan je, davno pre ovog majskog SASabora, podneo zahtev za povratak „Izvestija Učiteljnog“ u naše Služebnike i povratak na „Nikolajevićev Tipik“, na čemu mu zahvaljuje g. Episkop Kanadski u tekstu koji ćemo malo niže razmatrati. O tome „Velikom Tipiku“ govorićemo negde posebno, a ovde da kažemo samo toliko da u njegovom opisu Liturgije – jerejske (str.30-42), i u onom dodatnom opisu „Služenja Sv. Liturgije sa (sic!) Arhijerejem“ (s. 264-266) nema naroda (imaju samo „pojci“) i nema Pričešća naroda! Ali zato ima, napr., napomena kao ova: „Kad dva sveštenika (u jerejskoj Liturgiji) služe, onda stariji stoji s južne strane č(asne) trapeze, a mlađi sa severne“ (s.34)! Dakle: nema Predstojećeg na Sv. Liturgiji! Aferim Proto! Ili pak ovo uputstvo za službu uoči Božića: „Zatim se postavi svećnjak sa upaljenom svećom i nalonj nasred crkve, sveštenik iznosi ikonu prazničnu, postavi na nalonj i stane pred nju i sveštenik poje tropar praznika – i kondak – potom unese ikonu u oltar, da ne bi ko, pre vremena celivao“(s.84)! – Jesmo li mi Srbi ikonoborci, kad ovakvim „važećim Tipikom“ sirotinji raji zaprećujemo celivanje Svete Ikone, koja se, inače, po izvornom Predanju Crkve, već od navečerja Praznika stavlja na nalonj u Hramu i celivaju je svi koji ulaze u Hram. Otiđite, Gospodo, u bjel Vilindar nasred Gore Seete, ili u Jerusalim, i vidite Svetosavsko Predanje. A ne u Banja Luku ili „sever-jug-istok-zapad“ oko nje. (Uzgred, u jednom od tih pravaca, nedaleko od Banja Luke, služi jedan isti Sveštenoslužitelj dve Sv. Liturgije na Božić i Uskrs! – i taj nije „novotar“!).
  8. Pridavanje značaja ovom ekscesu u jednom selu kod Aranđelovca, gde su u okolini prethodno mešetarili neki psevdoziloti sa strane, koji su od prethodnih Sabora opominjani, a sada skreću pažnju javnosti na drugu stranu, ne pokazuje li možda da je interes autora, i mentora, usmeren negde drugde, pa je „smirivanje stanja“ u Šumadiji dobrodošlo kao alibi – da SASabor ne pokrene druga, goruća pitanja u našoj Crkvi?
  9. Zaista čudna formulacija! – sa upućivanjem na Dogmatiku o. D. Staniloae, i Dogmatiku o. Justina, koja „obiluje sličnim primerima“, mada se ne vidi o kojim je to primerima reč /a upućuje na knj.3, str.65 Justinove Dogmatike, koji smo citat proverili i našli da nema veze sa bilokakvim primerima, samo što autor citira tamo navedene reči Ap. Pavla, ne navodeći Kol.2,8, nego ih uzima od o. Justina! – što bi i u običnom seminarskom radu bilo providno: da se vidi kako, eto, koristi o. Justina! Inače, otac Justin autoru i njemu sličnim „revniteljima“ služi samo za zasenjivanje neupućenih, jer da nije tako, pogledao bi makar u Justinov prevod i izdanje Služebnika, i pročitao tamo bar Pogovor).
  10. U tekstu tog našeg uvoda navedene su kao reči Meletija Siriga (kako ih citira o. Florovski), dok u drugim izvorima iste se reči navode kao Carigradskog Patrijarha Pajsija I, a to je ustvari tekst zajedničkog pisma Patrijarha Pajsija iz Carigrada (koje je najverovatnije sročno M. Sirigos, kao učeni bogoslov) i 48 Arhijereja (v. A.V.Kartašov, Istorija Ruskoj Cerkvi, Moskva 1992, knj.2,157).
  11. Pošto se priučeni „revnitelji“ (novo)vekovnog poretka pozivaju i na Sv. Jovana Šangajskog, evo i njegovog teksta o istome: „Bogosluženje i obredi Pravoslavne Crkve, imajući u osnovi jedan ustav (=tipik) i čuvajući zajedništvo u svemu osnovnome i važnome, veoma se međusobno razlikuju u ispunjavanju. Ne samo da se razlikuju običaji posebnih zemalja i Pomesnih Crkava, nego i u krajevima iste oblasti, nekad čak u jednom istom gradu, u sasvim bliskim hramovima, služi se po raznome… Naš Crkveni ustav nije zbornik mrtvih pravila, i nije plod apstraktnog kabinetskog rada. On je zapečatio (u sebi) duhovno iskustvo Svetih podvižnika, koji su do savršenstva poznali dubinu ljudskog duha i zakone duhovnog života“ (Slova iže vo Svяtih o.n.Ioanna, Aep. Šanhaйskogo i San Francisskogo Čudotvorca, San Francisko 1994, s.309-310).
  12. Na kraju ovoga pasusa sledi, bez ikakve veze sa sopstvenim kontekstom, rečenica: „Protestanti su, kako bi ostvarili svoj cilj, osporavali autentičnost svega onoga što im nije odgovaralo, čak i poslanice Apostola Jakova“. A ova njegova rečenica, u redosledu ovakve logike i gramatike, „kao da“ kritikuje zamenu Zaamvone molitve od strane nekih, i čitanje „druge molitve“. Ovaj novi liturgičar (zašto ga tako zovemo, videćemo i dalje) ne zna da u Liturgijskim rukopisima postoji, kroz vekove, na desetine Zaamvonih molitava, za svaki Praznik posebna, i da nijedna od njih nije neautentična, niti manje autentična od danas ustaljene (ili, recimo, u Pređeosvećenoj Liturgiji je već druga Zaamvona molitva, pa ni ona nije neautentična!). Ako Protestanti poriču autentičnost Reči Božijoj, zašto g. Georgije prihvata, ili i ubacuje, u autentični tekst Svetih Liturgija ono što nije tu autentično, kao što je, napr., dodatak po Velikom Vhodu: „taj će Duh sasluživati nama“, ili Tropar 3. Časa, kao što ćemo dalje videti?
  13. Evo šta još o tome piše g. Kanadski, u odeljku svog teksta naslovljenom „O obredima na Liturgiji“ (gde su dve Svete Tajne svrstane u „obrede“!): „Osim opštih (sic!) parastosa, slave hrama /kada se reže slavski kolač/, nema drugih činova u sklopu Liturgije… Ukoliko se vodi računa gdje će se smjestiti (sic!) koja molitva kako ne bi došlo do prekida (sic!) Liturgije (kako to i ko „smješta“ molitve koje „prekidaju“ Liturgiju!?), onda nema mjesta vjenčanju ili krštenju na svetoj Liturgiji. Ionako je taj čin privatna stvar (sic!) familije, a ne opšta liturgička obaveza cijele Crkve. Onima kojih se ne tiče (sic!), remeti zajedničku molitvu, narušava red i poredak svete Liturgije, unosi nemir i pometnju“. – Aferim Vladiko Srpski (da li, Pravoslavni?)! – (Negde je nedavno Vl. Kanadski napisao da sam mu ja bio profesor, pa sada, posle ovakvih antibogoslovskih, antieklizijalnih tvrdnji, iskreno žalim što sam mu potpisao indeks-diplomu).
  14. Nedavno, za Uskrs, u Svetoj Mileševi. Jedan takav je i meni, u Žičkoj Eparhiji, skrivao krštenu decu da ih ne pozovem na Pričešće – da se on ne bi „obrukao“ zbog onoga čemu je dotad učio narod, tj. farisejski držao verni narod u neznanju, u nauci „po zapovestima ljudskim“ (Mr.7,6-9), a ne Hristovim: „PIJTE od nje SVI“!
  15. Naime, u izdanje Služebnika koji je prevela i priredila Sinodska Komisija (3 Episkopa i 5 profesora, od kojih 1 laik), na čelu sa Episkopom, sada Patrijarhom Pavlom (izd. 1986 i dalje više puta), kao i u Služebniku oca Justina (o čemu on govori i u svom Pogovoru), sve molitve u Liturgiji su stavljene na njihovo prirodno, smisaono i normalno liturgijsko mesto: ispred samih vozglasa, koji te molitve doksologijski vozglavljuju i završuju.
  16. Izraz je nesumnjivo biblijski i imamo ga mnogo puta u Starom Zavetu (Bog blagoslovi Avrama “ κατά πάντα, jevr. „ba-kol“ = „u svemu“, „po svemu“, Post.24,1; „da učini Gospod po svima čudnim delima Njegovim“ – κατά πάντα τά θαυμάσια αυτοῦ, Jerem.21,29; sr.49,5) i u Novom Zavetu (Jn. 1,3 i 17,2-7; Kol.1,16-20; Ef.1,10; 1Kor.8,6: gde je sve – τά πάντα – stvoreno Hristom i za Hrista i sve je Njemu predao Otac, i sve se u Njemu sjedinjuje=vozglavljuje u Crkvi). Ili pak još konkrentije u Jevr.2,17: Hristos se „po svemu – κατά πάντα – upodobio braći“ /=nama ljudima Ovaploćenjem/, da bi bio milostiv i veran Prvosveštenik u službi Bogu – da očisti grehe naroda“.
  17. Na ovo ukazuje i Sv. Kavasila: „I proslavivši ga (u molitvama Kanona Evharistije) i sa Anđelima pohvalivši, i blagodarnost ispovedivši za sva dobra (τῶν ᾽αγαθῶν ῾απάντων) koja nam je On od veka učinio, i na kraju spomenuvši neizrecivi i nadumni Domostroj Spasiteljev za nas“ (Tu mač.Liturgije, 27).
  18. Izostavićemo Georgijevo insistiranje na pokazivanju rukom Sv. Darova pri izgovoru reči Hristovih: „Primite, jedite, ovo je Telo moje“, i „Pijte iz nje svi, ovo je krv moja“, gde on tvrdi: „Ne postoji ni jedan razlog (sis!) protiv pokazivanja na Darove prilikom (tog) uzglašavanja“. Međutim, postoji više ozbiljnih razloga da tada Sv. Darove ne treba rukom pokazivati, niti im se klanjati. Kao prvi: to još nisu osvećeni Darovi, jer se u Vasilijevoj Liturgiji ti darovi, i posle Hristovih reči (izgovaranih vospominateljno, u sklopu Anamneze, ne još Epikleze), nazivaju ᾽αντίτυπα – mѣstoobraznaя = „predobrasci Tela i Krvi“. Kao drugi: o tome piše opširnu bogoslovsku kritiku Sv. Atanasije Paroski (objavićemo prevod), a u Rusiji su takve nazivali „hlebopoklonici“. – Treba još dosta furuna hleba i torbi soli da se pojede, zajedno i saborno, pre ovakvog brzopletog rasuđivanja i presuđivanja.
  19. Možda je zato G. Ep. Kanadski u ovom svome tekstu, na sajtu, izmenio to, pa napisao: „Ja sam za svoj Liturgikon pronašao ovu molitvu na grčkom, blagodareći Mitropolitu Sitiriosu (Carigr. Patrijaršije, u Torontu), i na njegov predlog (sic) je objavio i na grčkom u tekstu Liturgikona“. – Koja je od ove dve verzije tačna? – uopšte nije važno. Po sredi je prozirna pretenzija da se i braći Grcima nameće ono čega su se oni davno oslobodili, što već samo po sebi dovoljno govori: da se traži uporište za nešto nesigurno i nategnuto, a nema ga, na delu, u savesti, u stvarnosti. – Bio sam svedok kad je blažene uspomene o. Nikanor Hilandarac (na čijem se grobu u Australiji događaju čudesa Božija) molio Patrijarha Germana da se izostavi Tropar 3. Časa: „jer se brukamo pred Svetogorcima“, no ovaj na to nije pristao. Takođe sam bio lično prisutan (u našoj Patrijaršiji) kad je Svjatjejši Patrijarh Pavle predložio sadašnjem Ruskom Patrijarhu Alekseju da se izostavi Tropar 3. Časa iz naših Služebnika, i ovaj nije pristao. Nisam mogao da shvatim do danas: Zašto je naš Patrijarh morao da pita za to Ruskog Patrijarha? Kao Episkop, kad god služim kao načalstvujući, mirne savesti izostavljam Tropar 3.Časa, a kad ga drugi, kojima saslužujem, čitaju, mirno saslužujem i mirno se zajedno pričešćujemo. Smatram, ipak, liturgijski i bogoslovski, da ga treba izostaviti.
  20. Vidi o ovome makar: M. Želtov – prot. S. Pravdoljubov, Bogosluženie Russkoй Cerkvi, X-XX vv., „Pravosl. эnciklopediя“, izd. Moskovskoй Patriarhii, i na sajtu: Želtov Mihail, diak. (deo 4: „Troparь 3-go časa vo vremя anaforы… razrыvaet sintaksičeski tekst эpiklezы – osobenno эto zametno v Liturgii svt. Vasiliя“).

 


Izvori:
Sajt Eparhije zahumsko-hercegovačke;
PRAVOSLAVLJE – novine Srpske Patrijaršije, br. 968, str. 18-26

Napomena:
Objavljivanje kasni više nedelja zbog
tehnički nepotpunog pdf fajla
(nisu snimljeni korišćeni fontovi).
Korektura urađena na osnovu lista Pravoslavlje.

Pripremio: Ivan Tašić

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *