NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » O NAUCI, UMETNOSTI I SPORTU

O NAUCI, UMETNOSTI I SPORTU

O NAUCI, UMETNOSTI I SPORTU
 
Civilizacija kojom se čovečanstvo toliko ponosi, ima očigledno antihrišćanski karakter. Njeni predvodnici i vođe, tvorci onoga što nazivaju kulturom, radili su na tome da religiju kao veru u Boga zamene kultom čoveka, da zemaljski život predstave kao jedinu vrednost, to jest da zemlju uglave na globus, a nebo u astronomsku kartu. Predstavnici savremene civilizacije: filozofi, naučnici i umetnici, većim su delom ljudi sa zaglušenim ili smanjenim duhovnim čulom i istovremeno sa tananim i izoštrenim duševnim sposobnostima. Svet ne može da razlikuje svojstva duha od svojstava duše, pa stoga smatra te ljude autoritetima i sudijama u pitanjima koja se tiču oblasti duha i vere. Međutim, duh poseduje sposobnost neposrednog sagledavanja i podsvesne duhovne pronicljivosti, osećanja i proživljavanja svog opštenja sa Bogom i duhovnim svetom; unutrašnji logos; čulo istine, više lepote i saglasja; sposobnost za celinsko povezujuće razmišljanje; čulo večnog i beskonačnog; naravstveno (moralno) ocenjivanje – glas savesti; volju u smislu pažnje i usmerenosti prema duhovnom svetu. Govoreći slikovito, ljudski duh je prijemnik koji hvata i odražava u sebi svetlosne talase – podsticaje koji dolaze iz carstva večnosti, i pročitava u svom unutrašnjem logosu njihove kodove. Čovečji duh je srodan duhovnom svetu, pa zato čovek stoji na granici između vremena i večnosti, tvarnog i duhovnog, objedinjavajući ih u sebi.
Um naučnika često je jednostrano razvijen. Oni opažaju pojave tvarnog sveta, vrše opite, uopštavaju, traže zakonitosti, iznose pretpostavke. Njihov um je duševne prirode, okrenut je prema zemlji. Tu su razvijene takve umne sposobnosti kao što su opažajnost, pamćenje (koje se sada sa uspehom zamenjuje računarom), moć pronalaženja sličnosti odnosno uopštavanja, te ustanovljavanja zakonitosti, to jest uslova u kojim se opit ili prirodna pojava ponavlja; razumska dovitljivost, kada se činjenice prenose na područje pretpostavki, a od pretpostavki se prave teorije. Ta duševna usmerenost proždire sve čovekove životne sile. Duh ostaje nedelatan, zamenjuje se duševnim silama. Naučnik pitanjima vere obično pristupa sa zemaljskim merilima. Retko je sposoban da se uzvisi do vere Otkrivenja, vere duha. On nju najčešće zamenjuje onim što podleže spoljašnjem opažanju – psihologijom i etikom, zanemarujući ono glavno: da je vera stanje duha, sposobnost za opštenje sa Božanstvom, dakle ne spoljaši podatak, nego unutrašnja veza. Tako se kod naučnika zapaža preimućstvo duševnog nad duhovnim.
Filozofi su isto tako, a možda još i više udaljeni od vere Otkrivenja. Dok se naučnici bave pojavama tvarnog sveta, odnosno proučavanjem svojstava materije, koja u suštini nemaju nikakve veze sa duhom, filozofi zamenjuju fizičke činjenice razumskim pojmovima i logizovanjem, koji su takođe nastali u svetu vremenog i konačnog, i neprimenjivi su na oblast duhovnih stvarnosti i na beskonačne veličine.
Filozofija jesu razumska sanjarenja uma, koji se postavio na mesto Boga. Filozofija je stvorila poseban jezik misaonih pojmova i izraza, čije uređenje sastavljaju logički sistemi, a vrste reči razlučeni pojmovi, gde se reč od višedimenzionalnog simbola krajnje približava jednovrsnom mirovanju. No ti se filozofski sklopovi odnose ne samo na saznanje kao na sadržinu saznavanog, već i na način saznavanja kao razvrstavanja gradiva reči. Dok nauka razvija duševno-razumsku nastrojenost, filozofija je apsolutizuje. Filozofija čak i tada kad pokušava da govori o duhovnom i metafizičkom svetu ostaje po svom obliku razumnička, i zato je suprotna Otkrivenju kao datosti koja se usvaja verom.
Vera (ovde imam u vidu hrišćanstvo) uči objedinjujuće prihvatati Otkrivenje kao istinu, uključivati um u svetlosno polje Otkrivenja, a idealistička filozofija pokušava da zameni otkrivenje mrežom razumskih sudova i zaključaka, da ugura duhovni svet u „Prokrustovu postelju“[1] logike i apstrakcije. Stoga idealistička filozofija najčešće poprima oblik deizma i panteizma[2], to jest nagodbe sa materijalizmom. Bog naučnika je razumnost vasione, matematičar koji je stvorio savršeni sistem svemirskih veličina i brojki. Bog filozofa je viši razum, sila svetskih ideja i metafizičko načelo fizičkog postojanja, apsolut u kome se sjedinjuju nešto i ništa, s kojim nije moguće kao sa ličnošću stupiti u opštenje, koji ne čuje molitve. Kod Boga filozofa nema ljubavi, već ima samo divovska količina zakona, nema čovekove slobodne volje, već samo lanac uzroka i posledica. Uostalom, naučnici i filozofi mogu biti verni i u hrišćanskom smislu te reči, verni u širini svoje ličnosti neispunjene naukom i filozofijom; ne uz pomoć svog stručnog razmišljanja, nego uprkos njemu.
Hrišćanstvo se bavi Otkrivenjem, nauka zakonitostima; filozofija idejom, umetnost (ob)likom; vere koje nemaju otkrivenja (takozvane vere, religije) – predstavama metafizičkim po sadržaju i mitološkim po obliku. Umetnost je stvaranje oblika. Oblik je nerazdvojno povezan sa maštom, mašta – sa strašću. U umetnosti duševnost u još većoj meri guši duhovnost, tu se dešava pravo posedanje duha od strane duše. Strasna osećanja zaglušuju duhovna čuvstva, mašta okamenjuje sposobnost sazrcanja; ushićenje i nadahnuće koji oponašaju duhovnost lišavaju dušu nebeskog spokoja, koji daje blagodat. Nauka apsolutizuje materijalni svet (zakone tvari i energije), filozofija – ljudski um, njegovu sposobnost za logiku, a umetnost zamenjuje mišljenje jezikom čuvstava i strasnih proživljavanja, bavi se dubljim slojem spoznaje. Izmišljeni svet filozofskih apstrakcija umetnost zamenjuje svetom strasnih maštarija.
Umetnost je umeće saosećanja. Savremena umetnost predstavlja grudvu strasti. Ona drži čoveka u stanju nervne napetosti. Duhovno osećanje nikada ne prezasićuje, nikada ne postaje uobičajeno za čoveka, uvek je novo i neponovljivo. Duševno strasno osećanje, pak, stalno žudi za raznolikošću, usled čega je umetnost neprekidna potraga za novim, još nedoživljenim osetima. Ono od čoveka pravi sladokusca strasti. Sladokusac se ne zadovoljava običnom hranom: njegov izoštreni i izopačeni ukus zahteva ono što kod normalnog čoveka izaziva odvratnost. Zato se umetnost pretvara u prodavnicu sa širokim izborom svakojakih otpadaka, od kojih se priprema jelo za proždrljivce prezasićene običnom hranom. Savremena umetnost kao da crpi nadahnuće iz dva izvora: ubistva i snošaja.
Ispočetka je umetnost bila verska, odnosno simvolički jezik kulture kao oblasti duha. Izgleda da je prvo posvetovljenje kulta bila antička tragedija, koja je u svom ranijem obliku podsećala na bogosluženje i bila mitološke prirode. Tragedija je bila patvoreno odgonetanje, raskrivanje kulta, njegovo otelovljenje i očovečenje. Očišćenje duše kao dodirivanje sa duhovnim svetom zamenila ja katarza[3], saosećanje, čuvstveno duševno stanje. Pobeda vrline preko obavezne pogibije čoveka jeste predmet drevnih tragedija. Potom se tematika menja, mitološki simboli nestaju, zamenjuje je romantična drama i komedija, kao i epsko pesništvo. Sledeći stepen posvetovljavanja je proglašenje samovrednosti i nezavisnosti čovekovih duševnih oseta. Večna tema postaje zemaljska ljubav sa jakim spektrom osećaja: od čežnje za izgubljenom ljubavlju prema Bogu do grubog naturalizma. Od pneumatologije umetnost ide ka psihologiji, od psihologije ka fiziologiji, i naposletku, od fiziologije ka patologiji.[4] Savremena umetnost u poslednje vreme sve više podseća na kult stovarišta smeća velikog grada. Ne govorimo ovde o pojedinačnim pojavama u umetnosti, nego o opštoj težnji i usmerenosti.
Razhristovljenje sveta napreduje divovskim koracima. Sada vera zauzima u čovekovoj svesti mali kutak, poput siromaška koji se šćućurio na tavanu svog bogatog rođaka kućevlasnika. Sredstva masovnog obaveštavanja, naročito televizija, dopiru svojim pipcima ne samo do svakog sela zabačenog u planinama ili polarnog zaseoka, već i do skoro svakog mogućeg boravišta. Prvi potop koji se sručio na zemlju bio je vodeni; on je pretvorio kopno u okean, a vrhove planina u grebene. Poslednji potop će biti ognjeni. U današnje doba, pak, na nas se diže potop prljavštine kao gorska bujica; on postepeno guta poslednja ostrvca hrišćanske duhovnosti. Sveto Pismo nije samo istorija izrailjskog naroda, nego i istorija celog ljudskog roda: i eto, Mojsej se udaljio na vrh Sinaja, Aron je od zlata napravio tele, i narod uz zvuke muzike pleše oko novog boga – izlivenog zlatnog kipa.
Drama nastupa kao najstariji oblik svetovne umetnosti. Antička drama je sadržavala sve vidove umetnosti. No treba primetiti da taj spoj nije bio potpun, već pre veza raznorodnih elemenata. Tokom vremena umetnost se raspala na izdvojene vrste i žanrove. Svetovna muzika je preobražavanje strasti u ritmove i melodije. Strasnost muzike može da dostigne utančane i oplemenjene forme, kao na primer Bahova muzika, koju nepravilno nazivaju duhovnom. U muzici se mogu odražavati kosmički ritmovi; muzika može da bude prozračna, poput rečnih struja, ili zamišljena, poput maštarija otelovljenih u zvukovima. Ipak, muzika spada u oblast ljudskih osećanja – ona ne može biti natkosmička. Duhovna oblast se ne može izraziti jezikom muzike: to je oblast tihovanja, no ne kao odsustva i pustoši, već kao punoće života; ne kao mirovanje, već kao kretanje večnih dejstava koje nije moguće izraziti u visini i učestalosti zvučnih talasa. Pratiti glas duha znači umeti slušati tihovanje, gde nema ni zvukova, ni ritmova, ni melodija, već sveispunjavajuća tišina. Muzika je najneposredniji i najintimniji vid umetnosti, zbog čega duboko obuzima čovekovu dušu; ovde i jeste opasnost: muzika silovito uvodi dušu u oblast strasnih maštanja.
Crkveno pojanje, kao muzika čovečjeg glasa koja pretvara molitvena čuvstva u napeve, uslovno je i simvoličko. Pravila te muzike načinila su filter koji je očišćuje od naleta strasti. Da bi je shvatili, potrebna je prethodna priprema. Čoveku koji u muzici traži nasladu i zanos ona može izgledati pomalo suha i jednolična.
Pokajanje i molitva mogu duši da otkriju lepotu crkvenih pesama. Međutim, za savremenog slastoljubivog, nestrpljivog i lenjivog čoveka ona se pokazala tuđa, te se postepeno zaboravila i istisnula iz hrama strasnim melodijama, koje imaju malo veze sa tekstom i duhom molitve.
Svetovna muzika ne može da izrazi lepotu duhovnog sveta, ali je ona sposobna da uhvati i uobliči zvukove bezumlja iz demonskog sveta: haosa, tame i raspada. Savremena rok i pop muzika je demonska apokalipsa, ples smrti i slutnja budućih propasti.
Muzika je najintimniji vid umetnosti, i stoga je ona vaplotila u sebi kolektivnu histeriju Božijeg zaborava i čovečanstva koje propada u svojim gresima.
Slikarstvo je nemoćno da izrazi stvarnost duhovnog sveta – osim njegove posebne podvrste, koja je nazvana pravoslavnim ikonopisom; u njemu se slika pretvara u obraz – simvol, koji je lišen čuvstvene sjedinjivosti. Obična slika ne može da izrazi duhovni život, ali ponekad ima moć da ulovi, ovekoveči u bojama, kao u bledim senovitim odrazima, kutke duhovnog sveta na zemlji: manastire, hramove, lica ozarena radošću molitve ili bolom pokajanja. Ali, Njesterove i Poljenove slike[5] su samo ostrvca u moru strasnog slikarstva, zrake plavetnila na nebu prekrivenom crnim oblacima, tajanstvena pesma tišine usred gromkih pesama i slavospeva ploti. Slikarstvo je nemoćno da predstavi postojanje duhovnog sveta, ali je savremeni apstraktizam uspeo da zaviri u bezdane pakla i ljudske podsvesti. On je odrazio postupak raspada ljudske ličnosti – pretvaranje čoveka u konstrukciju. On je nacrtao ilustracije za rok i pop muziku, izobrazio je svet u padavičarskim grčevima.
O pozorištu nema potrebe posebno govoriti. Još ga je sveti Jovan Zlatoust nazvao „školom strasti“. Savremeno pozorište je u poređenju sa ranijim postalo primitivnije i prostačkije: postalo je kuhinja pikantnih jela i oštrih oseta. Od drevnog pozorišta se razlikuje po tome što se tamo dopuštao manji stepen obnaženosti. No nas posebno zabrinjava nešto drugo: pozorište je u trci za modom zaželelo da oponaša Crkvu, te prikazuje igre i balete na biblijske teme, to jest obesveštava i banalizuje samu veru. Čudno je to što neki hrišćani i predstavnici Crkve zovu to duhovnošću. Čudno mesto za duhovnost! Uostalom, „o ukusima se ne raspravlja…“ Za nas je, međutim, lakrdija na versku tematiku odvratnija i više uznemirujuća činjenica nego otvoreni demonizam. Pilatovi vojnici su Hristu, izrugujući se nad Njim, navukli purpurni ogrtač – plašt vojskovođe. Današnji pozorištari idu daleko dalje: oni žele da predstave Hrista u ulozi pajaca koji pleše na pozornici.
Svetovna književnost takođe ne može da oslika život duha. U svoj svetskoj književnosti nije stvoren nijedan lik hrišćanina. Čak i u najuspešnijem književnom pokušaju da se predstavi život hrišćanske zajednice, u romanu „Kuda ideš“, kao glavni junak nastupa neznabožac Petronije. O duhovnom životu mogu da pišu samo sveci, ali oni ne sastavljaju romane, ne izmišljaju umetničke likove, ne upuštaju se u takvo stvaralaštvo gde deluju sile mašte i uobrazilje. Svaku maštariju svetitelji smatraju lažju, a svaku uobrazilju – dejstvom strasti. Koliko god kod svetovnih pisaca prestupnički tipovi ispadaju reljefni, živi i verni, toliko su bledi i beživotni likovi hrišćana koji filozofiraju na stranicama knjige, a zatim bestraga iščezavaju iz sećanja. Pisac zasniva i stvara lik na osnovu svojih sopstvenih osećanja i proživljavanja, on sam živi u svojim junacima. Kada se pevač trudi da podigne glas na visinu koja premašuje njegov glasovni raspon, umesto zvuka iz grla izleće škripa i piska slična jauku. Primer toga su Pasternakove pesme na verske teme, gde je duhovnost zamenjena duševnošću i pesma se završava krčanjem.
Svoj udeo u postupku obezduhovljavanja savremenog društva ima i sport. U čemu vidimo odričan uticaj sporta na čovekovu dušu?
I. Duša prima podsticaje koji dolaze od nekoliko izvora: od duha; od tela; od spoljašnjeg materijalnog sveta; od nevidljivog natprirodnog sveta; od sadržine svesti – razumske i čuvstvene prirode. Naša duša i s njom povezani nervni sistem svaki tren prima i prerađuje ogromnu količinu podataka. Bavljenje sportom i telesno usavršavanje (bodibilding, fitnes, aerobika) nameću vezivanje i prijemčivost duše za telesne podsticaje; duša se usmerava samo prema telu. Podsticaji koji dolaze od duha pri tome ostaju bez odaziva, kao da ih duša prezire. Jačina umnog rada se pri bavljenju sportom obično smanjuje. U živčane centre, kao u matičnu upravu, pristižu nadražaji od svake ćelije čovečjeg tela. Kod bavljenja sportom se ćelijski procesi pospešuju, a samim tim i snaga i napon njihovih podsticaja; oni postaju sve zahtevniji i uporniji. Usled toga telo počinje da troši energetsku zalihu ljudskog organizma u većim količinama nego obično, to jest narušava duševni sklad, te na taj način kao da porobljava dušu. Odnos između duha i duše, između duše i podsvesti (sadržine svesti) se otupljuje. Utisci koji se primaju preko čula više su površinske i upotrebne prirode; njihova se veza sa osećajno-umnim područjem smanjuje, što znači da se utisci podvrgavaju drugom postupku prerade, niže kakvoće.
II. Ojačavajući telesne osnove u čoveku, sport unapređuje nagonsko područje, tim više što mnoge vrste sporta podražavaju tuču, borbu, i tako dalje. Ovde nagoni imaju preovlađujući značaj, a nadzor uma nad njima postaje suvišan, pa čak i ometajući činilac.
III. Kod nekih duševnih obolenja javlja se sledeći priznak: bolesnik počinje da čini jednolike mehaničke pokrete. Tu se radi o poremećaju veze između vegetativnog i centralnog živčanog sistema.[6] Takvi pokreti se odlikuju određenom učestalošću i trajnošću. Čovek čini pokrete sa isključenom svešću, poput mašine. Isto tako i sportski trening uključuje vežbe zasnovane na automatskim pokretima, koje čovek ponavlja tokom određenog vremena. Obični rad zahteva celishodne pokrete, u kojim učestvuju i centralni i vegetativni nervni sistem – govorimo prilagođavajući se savremenim izrazima. Kod automatizma ta veza slabi, vegetativni živčani sistem dobiva samostalnost sa kojom kasnije ne može izaći na kraj. Pokreti se dešavaju izvan nadzora svesti. Ovde se opet remeti skladna veza među duševnim silama. Psiholozi su primetili da postupak mehanizacije rada, na primer rad na beskonačnoj traci, približavajući se do određene mere automatizmu, deluje razorno na čovekovu duševnost. Rad na tekućoj traci je naročito škodljiv oblik proizvodnje. U običnom poslu se postavlja cilj, rešava se zadatak, izabire se sredstvo, telesni pokreti se ne ponavljaju jedan za drugim, svaka deonica posla menja im narav. Stoga ni teški fizički posao ne narušava celovitost čovekovog duševno-telesnog sastava, ne sužava mu domet svesti, ne pravi od njega robota. A trening je, kako je već rečeno, zasnovan na sklopovima spolja besciljnih pokreta automatske prirode.
IV. U sportu telo ne postaje oruđe duše, već cilj sam po sebi. Sama reč „fiskultura“ (fizička kultura) može se protumačiti kao poklanjanje telu, čašćenje tela (lat. cultura – služenje, čašćenje). Duševni i duhovni svet sportu su sasvim nepotrebni, osim nekim oblicima istočnjačke borbe i joga vežbi, koji su povezani sa demonskim svetom i upražnjavaju očigledne meditacije. Sport uključuje nadmetanje, dvoboj, odnosno samopotvrđivanje preko pobede nad protivnikom. Psiholozi su opazili da sport od drugova koji se takmiče jedan protiv drugog, pravi protivnike ne samo na borilištu, već i u svakodnevnom životu; sport ne združuje, nego rastavlja i suprotstavlja ljude.
V. Što se tiče joga vežbi, one su tesno povezane sa određenim meditacijama antihrišćanske naravi, i u svojim asanama (pozama) poistovećuju čoveka sa predmetima i životinjama, što će reći – narušavaju njegovu osećajnu samosvest, a takođe posredstvom stavova i meditacija veštački pobuđuju polne centre, da bi se i ta energija iskoristila, preobrazila i rasporedila. Čovek po shvatanju jogija nije ličnost, nego kratkotrajni sklop pojedinosti.
VI. Neki ljudi uprkos očiglednom tvrde da borilački sportovi (boks, karate i drugi) čine čoveka spokojnim, uravnoteženim i miroljubivim. U samoj stvari takvi ljudi, dobivši stalni kompleks borbe, teže tome da ga ostvare ne samo u sportskim dvoranama, nego i na ulici. Navika stvara potrebu; kult borbe stvara potrebu za njom, te čovek podsvesno ili svesno sam izaziva odgovarajuće uslove za nju. Statistika ne daje umirujuće podatke. U prestupničkim krugovima karatisti zauzimaju veoma jak položaj, što nikako ne svedoči o njihovoj miroljubivosti. Pored toga, meditativne pripreme za istočnjačke vrste borbe poistovećuju čovekove pokrete sa pokretima zveri i životinja (udarac lava, udarac bika, pri kojim čovek mora da ih zamišlja i da se u mislima sa njima poistovećuje): primenjuje se samohipnoza radi razvijanja zverske strane u čoveku.
Poklonici sporta ukazuju na Platona koji je jednom bio pobednik na Olimpijskim igrama, a od naših savremenika na pisca Meterlinka[7] koji se bavio plivanjem i automobilskim trkama, i oduševljavao boksom. Međutim, kao prvo, antičke atlete nisu bile bodibilderi ni sportisti koji su se specijalizovali za jednu jedinu oblast; njihova vodilja je bila lepota tela, a ne povećavanje mišićne mase. Značajno je da se pokroviteljem Olimpijskih igara smatrao Apolon – bog lepote i umetnosti. Za drevne atlete je svojstveno da su izbegavali jednostranosti u razvoju tela, kao i automatizaciju pokreta. Njihova je priprema obuhvatala različite vrste vežbi: trčanje, vožnju kočija, bacanje diska, rvanje i tako dalje. Za pobedu je atleti trebalo jedinstvo snage i lepote, estetika u samoj borbi, snalažljivost, domišljatost u odgovorima. Značajno je da su drevne atlete nazivali asketima, a borcima stavljali na glavu isto što i pesnicima – lovorove vence. Njihove vežbe su bile bliske čovekovom životnom poslu (na primer, lov, penjanje na planine i tako dalje). Priprema je obuhvatala obaveznu dijetu, koja je propisivala uzdržavanje od alkoholnih pića. Čoveku koji je prekršio ustanovljena moralna pravila, nije bio nije bilo dozvoljeno učešće na takmičenjima.
Današnji dizači tegova izazvali bi kod drevnih jelina ne divljenje, nego smeh: zašto se čovek pretvorio u masu mišića i žila, kad čak i magare može da ponese na sebi tovar iste težine kao tegovi, a da ga za to niko ne odlikuje?! Treba spomenuti i jednu očiglednu činjenicu: savremeni sport je prouzročio celu gomilu polomljenih lobanja i noseva, ali nije dao ni jednog Platona. Što se tiče Meterlinka, on nije bio toliko sportaš, koliko poklonik boksa, poklonik svega zverskog u čoveku. On je, kao i većina dekadenata, bio pesnik tamnih nagona ljudkse podsvesti, pa je stoga opevao boks, kao Eredija[8] u svojim sonetima očnjake i kandže („borba zverovskih tela, sraslih u letu“). Simptomatično je da je Meterlink pripadao, zajedno sa nekim francuskim pesnicima-simbolistima i kompozitorima, jednoj demonskoj sekti.
 


 
NAPOMENE:

  1. „Prokrustova postelja“ – proizvoljan oblik ili kalup u koji neko silom hoće da ugura neku stvar. Prokrust (gr. rastezač) je bio nadimak starogrčkog mitskog razbojnika koji je svoje žrtve stavljao u postelju, te bi onima koji su bili duži od nje odsecao delove tela, a one koji su bili kraći istezao je dok ne ispuste dušu.
  2. Deizam je verovanje po kome Bog jeste tvorac sveta, ali se u njegovo delovanje ne umešava niti utiče na njega, radi čega deisti ne priznaju nikakva čuda ni otkrivenje. Panteizam pak smatra da su Božanstvo i priroda jedno te isto, a stvari i pojave samo trenuci božanskog života.
  3. Prema Aristotelu, tragedija izaziva kod gledaoca strah i saosećanje, čime ga uznemirava i potresa, a samim tim omogućava „katarzu“ – očišćenje, oslobođenje od takvih neugodnih duševnih stanja, zbog čega se u duši stvara ravnoteža.
  4. Jednostavnije rečeno: umetnost ide od duhovnosti ka duševnosti, od duševnosti ka telesnosti, i od telesnosti ka bolesnosti.
  5. Mihail V. Njesterov (1862-1942) – velikan ruskog slikarstva, postao poznat slikama na verske teme – „Pustinjak“ i „Viđenje dečaka Vartolomeja“ (odnosno prepodobnog Sergija Radonješkog kad je bio mali). Ofreskao je nekoliko crkava, a od 1905. pa do revolucije se naročito posvećivao verskim temama. Kasnije se, međutim, preusmerio na izrađivanje portreta javnih ličnosti Sovjetskog Saveza, za šta je dobio mnoge pohvale i nagrade od državnih vlasti, čak i od samog Staljina.
    Vasilij D. Poljenov (1844-1927) – takođe znameniti ruski slikar. Prizore iz narodnog života je preneo na platno sa naročitom toplotom i osećajnošću, prelepo je predstavio predele Sirije, Svete Zemlje, Egipta i Grčke, dok mu krug slika „Iz života Hristovog“ nije u skladu sa crkvenim učenjem, pošto je u njemu nastojao da što više naglasi svoj (evropski) ideal razuma i humanizma. Želeo je svojim delom da „prosvećuje“ proste ljude, pa je uz slikanje ustanovljavao fabrička i seoska pozorišta, za što su ga nagradili i komunisti. Treba još spomenuti da je kao dobrovoljac učestvovao u srpsko-turskom ratu 1876.
  6. Vegetativni živčani sistem uređuje delovanje unutrašnjih organa, a centralni mozga i kičmene moždine.
  7. Moris Metrelink (1862-1949) – belgijski književnik-simbolista. Naglašavao preimućstvo višeg duhovnog sveta (čiju narav pravilno razobličava pisac ovog članka) nad vidljivim, poricao razum i nauku. Obrađivao je i neke katoličke i opštehrišćanske teme, a u politici se držao konzervativizma.
  8. Hoze Marija Eredija-i-Eredija (1803-1839) – poznati kubanski pesnik, začetnik revolucionarnog romantizma u kubanskoj poeziji i pobornik osamostaljenja Kube od Španije.

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *