NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » O NAŠEM DUHOVNOM PREPOROĐAJU

O NAŠEM DUHOVNOM PREPOROĐAJU

EPISKOP IRINEJ ĐORĐEVIĆ
O NAŠEM DUHOVNOM PREPOROĐAJU
[1]
 
Svako biće i sva tvar Božja živi ovim ili onim oblikom i većom ili manjom količinom života. No najsavršeniji i najjači od svih postojećih i mogućih oblika života jeste duhovni život. On je po suštini i poreklu najbliži svome izvoru, Bogu, jer „Bog je duh“ i samobitni izvor svega života. U koliko jedno biće postaje duhovno savršenije u toliko je ono sve bliže Bogu. Svi delimično napredni putevi i pravci se svode na jedan zajednički istinski napredan put, a on Bogu vodi i u Njemu se završava.U tome je sav smisao pravoga progresa. Bog je izvor i uvor, polazna tačka i krajnji cilj svega što živi. Van Njega nema života. Gospod Hristos je jedini pouzdani Vođa i Pastir ljudi na tome putu i nemoguće je obići Ga, jer se samo Njegovom uzanom stazom i kroz Njega kao kroz vrata može prići Ocu. U tome je sav smisao hrišćanske etike.
Ako je iskustvo najbolja nastava, a istorija čovečanstva najveća i svakim danom sve veća zbirka ljudskoga iskustva, onda nam ona prejasno govori da je Bog uvek bio centar oko koga se kretala i lična i kolektivna sudba čovekova, i da je svako udaljavanje od Njega bilo manje ili veće, ali uvek sudbonosno udaljavanje od istine i od samoga izvora života i snage. Zato istorija u najveće dobrotvore čovečanstva ubraja ne pojedince ili narode sa najjačim mišicama, najboljim armijama i najbogatijim riznicama, nego sve one smirene i bogolike apostole, nadahnute jakom verom, žarkom ljubavlju i nepokolebljivom nadom u radu na ostvarenju Božje volje u svetu, proslavljanju imena Njegovog i blaženom završetku istorije čovečanstva u Carstvu Nebeskom. Ovi poslednji i njihovi sledbenici su prave sluge Božje, istinski prijatelji ljudi, neimari na izgrađivanju svetle i srećne budućnosti, i njima čovečanstvo posle Boga najviše duguje.
No svest o svemu tome nije kod ljudi ni približno dovoljno razvijena. Ona je još daleko od svog punog uticaja i onoga bogatoga ploda kojim bi mogla uroditi. Hrišćanski, evanđelski kriterijum istine i principi života su nominalno priznati i samo delimično usvojeni, ali ni sam hrišćanski svet još nije osetio ni iskusio sav njihov obim i značaj, jer hrišćanstvo nije ni glavna sadržina ni najjači faktor u životu savremenih hrišćana. Ono još nije postalo pravilo života kod pojedinaca, ni ti utvrđena norma u društvenim i međunarodnim odnosima. Ono se uči, ali se njime retko živi; ono je često u mozgu i na jeziku, ali je vrlo retko u srcu kao stalni, najmiliji stanovnik, jedini pokretač i nerazdvojni savetnik, koji uvek i u svemu ima poslednju reč. Namnožili su se oni što nose Hristovo ime, ali ne idu Njegovim putem i Hristos se nije zacario u životu njihovom. Ravnodušnost prema najvišim idealima vere i morala svakoga dana dobija sve više pristalica. Iz njihovih redova se moralnim izvraćanjem i postepenom duhovnom atrofijom regrutuju ateistički hristoborski podvižnici, propovednici takozvane i mnogo zloupotrebljene slobode savesti, raspasanog liberalizma i neke gotovo potpuno besprincipne modernosti. Grubi i bezobzirni mamonizam, neobuzdana težnja i trka za bogatstvom po svaku cenu, prožima celokupni život sadašnjice i preti da sa ostalim mnogobrojnim hristoborcima i duhovnim ljudožderima pokida sve veze između neba i zemlje, Boga i čoveka, i da dušu ljudsku nemilosrdno prikuje za zemlju, kao što je Prometej bio prikovan za Tarpejsku Stenu.
Prema ovim širokim masama zabludelih stoje mase hrišćanskih formalista sa slatkorečivim jezicima, šarenim dušama i još šarenijim životom. Oni se bore, no njihovo oružje nema misionerske sile. Oni ne mogu da budu uspešni, apostolski lovci ljudi, jer im je stanovište uzano, isključivo i diskreditovano. Njihovo hrišćanstvo liči na neku izveštalu mađiju svoje vrste. To su bankroti koji grickaju poslednje ostatke staroga kredita, ribari čiji se zanat duhovno nikako ne isplaćuje.jer mehanički bacaju mreže u vodu i izvlače ih prazne, a životare trošeći iz sve praznijih riznica, koje su im pretci radi umnožavanja u amanet ostavili.
A izabrano stado Hristovo? Gde je ono danas i šta radi? Ono je tu, ali u nesrazmernoj manjini, jer je Hristos još jednako u manjini među Ljudima. Ono živi u tom istom hučnom društvu, ali po raznim zabačenim ćoškovima, kao stado jaganjaca u čoporu vukova, moli se Bogu, trpi i nada se, jer zna da „lagano korača Hristos“, ali veruje da će u ovoj borbi života poslednja pobeda biti Njegova pobeda.
Je li onda čudo što se u ovako neskladnom društvu, sa tako beznadeždno izukrštanim interesima, na svakom koraku vide jedne strane sve moguće vrste nesloge, sukoba, stradanja i nepravdi koje Bogu vapiju, a s druge strane nesrazmerno malo smisla za konstruktivno lično i društveno samopožrtvovanje i za sve ono što služi izgrađivanju i čuvanju solidnih temelja za duhovna, moralno i socijalno blagostanje društva.
Poslednji i najglavniji osnovi i ličnog i društvenog života su duhovni osnovi. Na njima počiva sve, jer je sve ostalo samo spoljašnji izraz te poslednje duhovne sadržine. Od kakvoće i količine sadržaja zavisi kakvoća i količina njenoga izraza, jer još niko nije uzabrao „s trnja grožđe, ili sa čička smokve“. Kada duša strada, telo se grči i izražava bolove duše. Kada se osnovi društvenoga života poljuljaju, celo društvo se uskomeša i razni oblici stradanja su odmah tu. Temelji savremenog života modernog čovečanstva su odavno poljuljani i još se jednako ljuljaju. Proroci i vidioci su sve do najnovijih vremena s uzbuđenjem objavljivali svetu da se zgrada moderne evropske civilizacije podiže na opasnom i sve opasnijem vulkanskom zemljištu, da je katastrofa neizbežna, ako se to na vreme ne uvidi, No njihov glas je ostao nesaslušan, prezren i ismejan. Moderne samozvane i samouverene vođe kulturnog čovečanstva su produžile starim putem i starim metodima, služeći se naukom, politikom, umetnošću, trgovinom, vojskom pa i Crkvom. Najgrublji interesi, apetiti i prohtevi bili su u samoj srži evropske kulture i njima je duboko prožet i zatrovan celokupan socijalni, nacionalni i međunarodni život civilizovanog sveta. Viši motivi su ili odsustvovali ili su bili delom paralisani, a delom direktno negirani. I vođe i advokati ovoga egoističko-epikurejskog razvića Evrope bili su hrišćani, ali ni u temelju njihove zgrade ni u njenim ciljevima nije bilo Hrista. Njenu opštu zgradu nije zidao Hristos, nego Mars; njenu politiku nije vodio ap. Pavle, nego Makijaveli; njenu dušu nije vaspitavao ap. Jovan, nego Spenser, Džon Stjuart Mil. Kant, Niče, Marks i premnogi slični njima. Ta evropska mnogohvaljena hrišćanska civilizacija bez Hrista ogromnim se delom zasnivala na bezbožnoj igri čitavoga spleta legalizovanih i povlašćenih strasti koje su vešto skrivane pod zvučnim, modernim i privlačnim imenima. Zato je u njenoj utrobi odavno vrelo, kipelo, komešalo se i mirisalo na barut. Mi smo svedoci da je prva jača varnica buknula u nečuveni požar, čije razmere i posledice svet nikada dotle nije video. Nastao je katastrofalan slom, koji je progutao preko 30 miliona ljudskih života, uzdrmao ceo svet i doneo mnogostruku i nečuvenu bedu čovečanstvu. Zapitajmo se još koliko je miliona duša ljudskih ranjeno i ubijeno u ovoj svetskoj klanici i zbog nje, pa ćemo približno naslutiti svu fatalnost puta kojim se išlo i apostola koji su tim putem vodili. Četiri godine su kopno, more i vazduh bili bojna arena u kojoj su se nominalni sledbenici Učitelja Ljubavi međusobno bezobzirno klali i ubijali, ali će se više od 400 godina stideti toga događaja, njegovih uzroka i posledica, svi koji budu imali smisla za osećanje stida ljudskog ponosa i hrišćanskog dostojanstva. Ljudi su se videli kao u ogledalu i uplašili se od samih sebe. Kulturna Evropa i hrišćanska bela rasa su čak i neznabožačkim divljacima izledale kao, neka čudovišta iz kakve strašne, fantastične bajke.
Pod preteškim pritiskom ovoga svetskog okršaja i njegovih dalekosežnih posledica nastalo je stanje opšteg mamurluka i tmore u kojoj se svako oseća nezadovaljan, nervozan i u kojoj svako gunđa i preti.
Često se čuju glasovi: „A gde je bila Crkva i što ona svojim mirotvornim uticajem nije sprečila ili ublažila ovu strašnu tragediju među evropskim hrišćanima?!“ – Ali ne treba zaboraviti da razjedinjena i sputana Crkva nije bila nikakav autoritet ni u državnom, a kamo li u međunarodnom životu, u kome nije bilo nikakvog, a još manje dostojnog mesta za Hrista. Evanđelje nije bilo nikakva sila, a kamo li zakon u socijalnom međunarodnom životu hrišćanskih naroda. Mesto jake, dosledne vere u Oca nebeskog zauzeli su indiferentizam i moderni evropski ateizam; mesto hrišćanske etike, najsavršenije od svih koje je.svet ma kada čuo, pojavile su se razne sušičave etike bez korena kao: društveni moral, javni moral, moda, državno pravo međunarodno pravo itd. U njima je Hristovo učenje na sve moguće načine obilaženo, indirektno ili direktno vređano i negirano.
Društvo koje u Crkvi vidi samo formalizam i dosadne, oveštale dogme, a u hrišćanstvu samo neku vrstu bolećivog sentimentalizma; društvo koje je odbacilo Crkvu iz centra srca na periferiju i shvatilo hrišćanstvo formalistički, haljinski – to društvo i takav svet nisu mogli biti spaseni tako nakaradno shvaćanom Crkvom i tako karikiranim Hristom. Ako je ma šta nesumnjivo, onda je nesumnjivo to, da moderna Evropa nije usvojila Hrista kao svoga jedinog Spasitelja i zato se nije spasla. Ona se nije trudila da ide njegovom uzanom stazom koja vodi spasenju, nego je svim mogućim sablažnjivim rasputicama vratolomnom brzinom begala od Hrista i u jednoj vrtoglavici doživela onaj slom, kome smo svi mi svedoci.
Ali ni današnja izrivena, ranjava i izubijana Evropa se još nikako nije probudila, otreznila i orijentisala. Ona i dalje veruje onim istim svojim fatalnim apostolima, onim istim slepim vođama koji su je uveli u ovaj lavirint, obećavajući joj najkraći put ka opštoj sreći, i još jednako veruje da će je oni i izvesti iz današnjeg lavirinta. Ali u njoj se neprestano čuju stari škrgut zuba i zveckanje mačeva. Ogromna većina još gleda spas u onome što nikad nije moglo istinski spasavati i život u onome što je najveći neprijatelj života.
No zašto se savest Evrope ne budi, zašto njena svest o svom položaju ne zri brže? – Zato što je zanemarila Hrista i pod etiketom hrišćanstva klanja se samoj sebi. Jevreji su lutajući 40 god. na putu iz Egipta u Obećanu zemlju samo jednom, u trenutku malodušnosti zaboravili Boga i napravili samo jedan idol, samo jedno zlatno tele, pa su kažnjeni još mnogo većim lutanjem. Naša bela rasa je najgrublji moderni idolopoklonik. Ona neumorno i vešto izmišlja i stvara sve nove i nove idole i svakome od njih prinosi na žrtvu mnogostruke ljudske hekatombe. Mnogobožački idoli i bogovi još žive među nama; njihova je moć ogromna, privlačnost čarobnička.
Oni pokreću i rukovode nesrazmeran deo savremenog društvenog života. Najzad, zapadna kultura i civilizacija su najveći hramovi i propovednici modernog idolopoklonstva. Zar smo mogli očekivati da nas kazna mimoiđe? Danas je jasno kao što je bilo jasno u doba Spasiteljevog života na zemlji da je čovečanstvo zaista jevanđelski zabludeli sin. Priča o zabludelom sinu je najkraća i najjasnija istorija čovečanstva, izražena onako, kako se vidi kroz Božje. No kada taj zabludeli sin istroši i poslednje ostatke očevog bogatstva; kada oseti da biljni korenčići koje svinje jedu nisu njegova prirodna hrana, da je i njih nestalo, i da svinje nisu najbolje društvo u kome treba da živi, niti najveće bogatstvo koje treba da čuva – osetiće svoje očajničko bankrotstvo, vrhunac gladi i strašno uniženje. Javiće se čežnja za povratkom očinskoj milošti i sinovljem dostojanstvu u bogatom domu zanemarenog i napuštenog Oca svog. Kad se probudi savest i pokajanje počne cepati dušu bolovima, tresti celo biće do poslednjeg molekula, zabludelom sinu će poteći suze pokajnice i opraće uprljano i zaparloženo srce njegovo. On će doneti i u delo privesti odluku: ustaću i idem ocu svom, pa ću mu reći: „Oče! sagreših nebu i tebi i već nisam dostojan nazvati se sin tvoj: primi me kao jednoga od svojih najamnika.
Nebrojene nevolje i teško duhovno razočarenje, koje čovečanstvo pod vođstvom Zapada preživljuje, jesu nevolje deteta koje očajnički uporno pokušava da samo sebe ponese na sopstvenim leđima. No rasplakaće se to uporno dete, uvideće svoju ludost, potrčaće u nežno očinsko naručje i naći će neslućenu radost i spokojstvo u očinskom zagrljaju.
Istorija se ponavlja zato što se priča o zabludelom sinu ponavlja. Narodi su danas zabludela deca zabludelog sina. Kajinovsko brastvo i starozavetni moral likuju u Evropi dok njeni duhovno osiroteli i izgladneli stanovnici jedu korenje, jer kod njih još nije sazrela misao o životnoj neophodnosti što bržeg i duboko pokajničkog povratka u bogati i sjajni očev dom, pun praštanja i svake milošte. Evropa je danas težak i delikatan bolesnik. Ali ono što je suštastveno bolesno u njoj, što treba lečiti, to je duh njen i ogladnela, mršava duša njena. Svi fizički grčeviti trzaji i sve rane njene u stvari su samo projekcija duševnih muka i duhovnih rana njenih. Ona neprestano stoji pred dilemom: definitivno stati uz Hrista i Njegovu božansku nauku, ili uz evropski zapad i njegovu ljudsku mudrost? No Hristos je tu u svakom slučaju i ova dilema na kraju krajeva znači: primiti Hrista kao Spasitelja odmah, ili kao Sudiju na posletku? Krst Hristov je u utrobi Zapada i Evrope, i ona ne može ni da ga svari ni da ga izriga.[2] To je centralna anomalija, osnovna bolest i bitna nevolja iz koje se genetički rađaju sve ostale njene nevolje. Evropsko pitanje je zato u suštini versko i moralno pitanje. Tu treba tražiti ključ, jer se samo tim ključem mogu otvoriti vrata njene bolje budućnosti. Nju neće slasti ni reformatori, ni naučnici, ni političari, ni diplomate, ni finansijeri, ni sve njene armije nego samo oni koji bi uspeli da njenu dušu dirnu do suza, da je prožmu pokajničkim osećanjem jevanđelskog zabludelog sina i privedu jedinome Spasitelju svih nespasenih i Iscelitelju svih neduga ljudskih. To bi bili najveći dobrotvori ne samo zabludele, ranjave, vulkanske Evrope, nego i čovečanstva koje ona danas predvodi.
Nas Srbe je Proviđenje dovelo i postavilo na granicu između Istoka i Zapada. Dva različita sveta koji nikako ne mogu da se razumeju i slože, dva polusa koji i fizički i duhovno vekovima stoje u ratobornom ili odbrambenom stavu jedan prema drugom. Naša celokupna narodna istorija nosi snažne otiske te borbe. Čitav period prvih pokušaja za stvaranje srpske države je bio period kolebanja između Istoka i Zapada. Najzad je primitivna duša narodna osetila i definitivno primila svetlost sa Istoka Početak našeg narodnog i crkvenog života i sve njegovo hiljadugodišnje razviće gravitiralo je prema Istoku. Istok je najviše učinio za formiranje ne samo naše nacije, nego i naše srpske duše i našeg mentaliteta. Naši preci su bili poludivlja nomadska rulja kad su došli na Balkan. Tek sa svetom braćom Kirilom i Metodijem naš narod je počeo izlaziti iz tame najkrajnje i seni smrtne na svetlost dana, teći sve određenije i lepše ime među narodima i grejati svoju sirovu dušu životvornim ognjem Pravoslavlja. Ali ne treba zaboraviti da su sveta braća bili pre svega sinovi i propovednici pravoslavlja, nosioci hrišćanske svetlosti sa istoka i da je tom svetlošću naš narod izveden iz tame najkrajnje i uveden u istoriju.
No ta svetlost je u punom sjaju ozarila naše pretke tek onda kad je srpski narod dobio svoj artikulisani duhovni glas, svoga Bogom izabranog tumača u licu našeg današnjeg patrona, Save Nemanjića, prvog arhiepiskopa i prosvetitelja srpskog. Ovaj mladi begunac od prestola je svojom detinjski čistom dušom osećao da negde van njegove otadžbine postoji jedan viši život, jedna osobita duhovna dragocenost, koju treba tražiti i naći i radi koje treba ostaviti svu slavu ovoga sveta. I on odlazi, njega sam Bog vodi u Sv. Goru da ga kao nekada Krstitelja spremi za apostolsku službu u srpskom narodu. Duhovna čežnja koja je mladog Rastka odvela u Sv. Goru bila je proroštvo o ispunjenju istovetne duhovne čežnje u njegovom narodu. Kroz Sv. Savu je Proviđenje odgovorilo na molitve mlade srpske nacije i kroz njega kao kroz najčistiji kanal ubrizgalo u duh i dušu srpskoga na roda onaj viši životni balsam, onaj životvorni sok koji jedino mogao očuvati svežinu i čistotu narodnog duha kroz svu našu ćudljivu narodnu istoriju. Dok su ostali Nemanjići stvarali i uređivali srpsku državu, arhiepiskop Sava je uređivao i obraćivao srpsku Crkvu kao dušu naroda i države. On je bio najpozvaniji za to, jer njegov rad i istorija našeg naroda svedoče da je on najbolje znao dušu i potrebe srpskoga naroda, i da naš narod još nije dao ni jednu ličnost koja bi se u tome mogla uporediti sa prvim srpskim Prosvetiteljem. Zato je nemoguće znati istoriju srpskoga naroda i ne uvideti da je Sv. Sava bio anđeo hranitelj njegov, dobri duh koji je za života kao i posle smrti uvek i u najcrnjim danima lebdeo nad Srpskom Crkvom i sudbinom Srbinovom kao jasna zvezda vodilja u mračnoj noći. Bez Sv. Save Srbin ne bi bio ono što je i onakav kakav je. Pokušajte da iz istorije narodne i naše Crkve izdvojite nadahnjujuću ličnost Save, njegova dela i sve što je vezano za njega, pa ćete videti da bi to značilo više nego izvaditi dušu iz tela. To bi značilo izbaciti iz narodnog života baš onu ličnost u kojoj su olicetvoreni svi duhovni ideali kojima je naš narod živeo.
To je bilo jasno čak i našim vekovnim ugnjetačima, Turcima, jer su videli da srpski narod nije bez vođe; da Sv. Sava i posle smrti živi u narodu kao pastir i vođ, čuva i vodi dušu svoga stada, nevidljivim putem bodri i snaži duh narodni. Oni su razbili Lazara na Kosovu i dotukli njegove naslednike, ali su uvideli da je živ nepobedni svetitelj narodni, koji je istrajno i uporno produžio duhovni i hrišćanski deo kosovske bitke. Tu poslednju reč, tu duhovnu pobedu Turci su hteli po svaku cenu da se njihova kosovska pobeda ne bi na kraju krajeva izvitoperila u poraz. Tada srpstvo nije više bilo država, nego Crkva. Na Kosovu je polomljeno oružje Lazarevo, ali je oružje pravoslavnog narodnog svetitelja i njegove Crkve bilo još uvek moćna opasnost za Turke. Svetosavsku Crkvu je trebalo pobediti. To je smisao lomače na Vračaru.
No Bog je bio milostiv narodu srpskom. Teška i očajna borba koju je on vodio pod duhovnim vođstvom svoga prvosveštenika i najvećeg prosvetitelja, mučni petstogodišnji Vidovdan, svetliji i sudbonosniji od kosovskog Vidovdana, završio se pobedom koju je dočekalo naše pokolenje. Dušanova i Lazareva misao je pobedila i morala je pobediti samo zato što je bila pravedna i što je Sv. Sava sa svojom Crkvom stajao iza njihove misli, oživljavao je i krepio u vreme kada srpskog prestola nigde nije bilo, kad je izgledalo da je kruna Nemanjića za navek sahranjena. Duhovna sila i životvorna moć svetosavske Srpske Crkve je kroz vekove neprekidno živela u srpskom roblju, branila ga, hranila ga i odgajila pokolenja dostojna i sposobna da ostvare misao Dušanovu i Lazarevu. Danas možemo pouzdano reći da je svetosavska Srpska Pravoslavna Crkva bila srpskome narodu jedini vođ u mraku, Jedina uteha u stradanju, jedina potpora u opštoj nemoći i, što je najvažnije, jedini most preko koga je srpski mogao prebroditi ambis strašnih vekova koji stoje između Lazareva Kosova i današnje velike Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Tu veliku istorijsku istinu niko ne može osporiti.
U tome je naš narod sve do najnovnijih vremena bio jednodušan. No sada se već umnožio broj onih što potcenjuju, preziru ili odbacuju spasonosnu svetlost, koju nam je današnji Svetitelj doneo sa Istoka, jer to je u njihovim očima samo mrak, zaostao još iz Srednjeg Veka; tama koja pomračuje čistotu razuma; detinjska naivnost koju treba što pre i što potpunije odbaciti da bi nastupilo doba zrelosti. Svetosavske srpske škole još slave svoga duhovnog oca i narodnog prosvetitelja, ali se već javlja gunđanje sa protestima što je to opšte obavezno i sistematski se radi na tome da se našim školama oduzme njihov svetosavski karakter. U njima se sve više zaoštrava i potpiruje rat između vere i nauke. Hristova se nauka sve više ograničava i postepeno isključuje iz njih. Deviza svetosavskih škola je uvek bila: „Pridite, čada, poslušaйte mne, strahu Gospodnю nauč vasь“. Deviza mnogih naših prosvetnih novatora je: Hodite, deco, slušajte nas i naučićemo vas da budete bezbožnici“. – Nije li to opšte progonjenje Sv. Save iz njegovih škola, jer on ne može ostati u takvim školama; tu za njega nema mesta? Nije li to za naš narod daleko strašnije i sudbonosnije od Sinan pašine lomače na Vračaru? Time naši novi usrećitelji i prosvetitelji ne ratuju sa duhom mraka i neznanja, sa savremenim idolopoklonstvom, nego sa hristolikim duhom Sv. Save. No pre nego što se iz naše sredine izbace i poslednji ostaci čarobne duše našega divnog Rastka zapitajmo ih: Čime ćete zameniti Rastka, koga ćete staviti na njegovo mesto? i čućemo odgovor: – „Kulturu i civilizaciju Zapada XX. veka, jer moramo žuriti da stignemo narode iza kojih smo u tome izostali“. – Tako odgovaraju i opsenjuju naivne i prostodušne. No šta su ta kultura i civilizacija gordeljivog XX. veka, ti novi bogovi koje nam predlažu mesto sv. Save i njegovog nezamenljivog Boga Hrista? Mi ne možemo olako promeniti svoga Boga i svoga Rastka za njihove nove idole. Za ljudsku prirodu je bilo uvek najteže promeniti Boga. Na kraju krajeva to je ono što su zapadni novatori gotovo postigli i što naši novatori traže od nas. No probajmo njihove idole bogove. Proba ljudi i bogova je ista: plodovi i dela. Po plodovima poznaju se ljudi po plodovima poznaju se bogovi. Plodovi evropske civilizacije i kulture su: duhovna i moralna podivljalost modernog čovečanstva i bezobzirno ljudožderstvo. Mnogi mogu protestovati, no uz nas su 30 miliona evropskih grobova; ako ne verujete nama, verujte tim nesrećnim žrtvama.Ako ni njima ne verujete,onda ko ima uši da čuje neka čuje kako nas i kamenje osuđuje jer nikada evropsko kamenje, ne samo ljudi, nije toliko stradalo kao pod tiranskim režimom moderne kulture i civilizacije. Evropski rat je događaj u kome je Evropa otkrila dušu svoju; to je njena strašna ispovest. Tu je izražena unutrašnja strana njene biografije i njene ideologije. Zato su mnoge velike oblasti njene groblja u kojima počivaju žrtve njene mnogo hvaljene kulture i civilizacije.
Takvu Evropu nam naši mnogi inteligenti predlažu kao model i očekuju da nam se rodi sunce sa Zapada. Dušu toga Zapada naši novatori i prosvetitelji hoće da utisnu u naše narodno telo. Najveći deo naše današnje duhovne groznice ima jedan uzrok: prisustvo tuđinskog zapadnog duha u telu našeg naroda. I naš pravoslavni narod protestuje protiv invazije hristoborske i ljudožderske zapadne „civilizacije“ i „kulture“ invazije koja dolazi kroz našu inteligenciju. Protestuje pravoslavna duša našeg naroda protiv nepravoslavne prosvete, nepravoslavnih metoda i sadržine zapadnoga duha u našem srpskom telu.
Ona kroz bogomoljački pokret šalje svoje izrazite opomene i protestuje protiv otpadništva od Sv. Save i odricanja od pravoslavne hrišćanske svetlosti sa istoka. Naša inteligencija – čast mnogim izuzecima – ropski metaniše pred zalutalim Zapadom, dok naši bogomoljci metanišu pred krotkim likovima Hrista i Sv. Save. Naši novatori vele: „Zapad je učitelj puta koji vodi u život;“ naši bogomoljci vele: „Sv. Sava je Hristov učenik i učitelj puta koji našu narodnu dušu vodi u život, život večni.“
Duhovni rascep između našeg naroda i naše novatorske, zapadnjačke inteligencije će uskoro biti potpun. Mi danas stojimo na raskrsnici: jedan put vodi na Zapad, drugi na Istok, jedan u Evropu, drugi u svetu Goru. Prvim putem ide naša evropeizirana, zapadnjačka inteligencija, drugim Rastko i pravoslavna duša našeg naroda. Naši dani su dani strašne dileme, dani u koje se opredeljuje pravac i put naše narodne duše. Svesno ili nesvesno, voljno ili nevoljno, svaki od nas učestvuje u toj dilemi. Mi se moramo opredeliti. Kompromisa tu nema, niti ga može biti.
Sv. Sava je bio duša našeg naroda, ideal našeg naroda, sve do haotičnog zemljotresa koji je još jače podstakao proveru svih vrednosti i uvukao našu narodnu dušu u proces previranja. No da se taj proces previranja i preporođaja u našem narodu izvrši na bolje, a ne na gore, neophodno je potrebno čarobnu ličnost sv. Save primiti kao sadržinu, ideal i metod toga preporođaja. U tome pravcu moramo ići na putu preporođaja kao ličnosti, kao društvo i kao nacija, ako ne želimo da onakazimo i osakatimo svoju dušu i našu narodnu budućnost. To je naš jedini izlaz iz haosa sadašnjice. Tu ćemo naći jedino pravilno rešenje naših i ličnih i socijalnih problema. Čudesna ličnost Sv. Save sadrži u sebi sve uslove za duhovni preporođaj naše narodne duše, koji vodi večnom služenju neiskazanoj ličnosti Bogočoveka Hrista, tog jedinog Utešitelja napaćenog i izmučenog čovečanstva. Napustimo li Sv. Savu, on će nam strašnim rečima proroka Isaije reći: „Sinove odgajih i podigoh, a oni se odmetnuše od mene“. Stanemo li čvrsto uz njega, znaćemo put svoj i ne sumnjajmo da će blagoslov njegov biti na nama!
 


 
NAPOMENE:

  1. Predavanje održano u Bogosloviji Sv. Save u Karlovcima na svetosavskoj proslavi 12. januara tek. god.
  2. „Reči o svečoveku“, str. 144.

 


EPISKOP IRINEJ ĐORĐEVIĆ
O NAŠEM DUHOVNOM PREPOROĐAJU

 ŠTAMPANO IZDANJE
 
 Časopis: Hrišćanski život
   mesečni časopis za hrišćansku
   kulturu i crkveni život
 Izdato: 1923.
 Godina: druga
 Broj: 1-2
 Strane: 1-11
 Vlasnik: dr Vojislav Janić
 Urednik: Irinej Đorđević
 Štampa: Srpska Manastirska Štamparija
   u Sremskim Karlovcima
 Mesto: Sremski Karlovci

 INTERNET IZDANJE

 Objavljeno: 18. decembar 2007.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Digitalizacija: Stanoje Stanković i Ivan Tašić
 Korektura: Stanoje Stanković
 Dizajn stranice: Stanoje Stanković

 

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *