NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » O moštima Božjih ugodnika

O moštima Božjih ugodnika

Sveštenomučenik SERGIJE Mečov
(protojerej Crkve sv. Nikolaja na Marosejki u Moskvi)

 

Jedan od najtežih i najsablažnjivijih događaja poslednjih godina za nas, verujuće pravoslavne ljude, povezan je sa otvaranjem moštiju Božjih ugodnika.
Nedavni događaji su potresli one od nas koji se malo razumeju u istinski crkveni život, koji nisu upoznati s iskustvom svetih otaca. Zato hoću da razmotrim ovo pitanje na osnovu istinskog svetootačkog učenja Crkve, i ako su za mnoge bili neočekivani rezultati otvaranja moštiju, onda će ne manje neočekivano biti za njih da čuju i ono što nameravam da kažem.
Mnogi smatraju da mošti moraju da budu netljene, tj. da čuvaju izgled tela; ako toga nema, onda govore o prevari i trude se svim snagama da nam nametnu to lažno mišljenje.
Reč „mošti“ je upotrebljena pre svega u istom onom značenju kao i latinska reč reliel – relikvija, tj. ona označava jednostavno „ostatke“. Naša reč „mošti“ potiče od korena „moć“, tj. mošti – to su kosti, skelet, ona unutrašnja potpora na kojoj se drži telo. U Trebniku, knjizi koja prati život hrišćanina od rođenja do smrti, u delu „Opelo nad laikom-hrišćaninom“ reč „mošti“ se upotrebljava u smislu „ostaci“:
Kada umre neko pravoslavan, srodnici njegovi pozivaju sveštenika koji došavši u kuću u kojoj leže mošti umrloga stavlja epitrahilj i, zapalivši tamjan u kadionici, kadi telo mrtvaca i sve one koji tu stoje, a počinje obično: Blagosloven Bog naš… Na kraju opela, kada odnose pokojnika uz pojanje Sveti Bože: i tako uzevši mošti, idemo ka grobu… I dalje: i spuštaju se mošti u grob, a arhijerej ili sveštenik, uzevši prah lopatom, prelazi krstom preko moštiju, govoreći: Gospodnja zemlja i sve što je u njoj i što živi na njoj. A onda sipa preko moštiju jelej iz kandila.
U prve vekove hrišćanstva mošti svetih mučenika su se poštovale isto kao i danas, ali uopšte nisu smatrane za „netljeno telo“ u našem smislu. To je naročito razumljivo kada se uzme u obzir da su mnoge od njih bacane zverima i čak spaljivane.
Svetitelj Jovan Zlatoust, govoreći o blaženom Vavili: „Prošlo je dosta vremena od pogreba svetog Vavile, tako da su u grobu ostale samo kosti“, očigledno nije smatrao da telo svetoga obavezno mora da bude netljeno. Slična mišljenja nalazimo u njegovom „Slovu o Makavejima“: „Ne govori mi o prahu, ne zamišljaj pepeo i istrulele od vremena njihove kosti, već otvori oči vere i pogledaj na silu Božju koja im je svojstvena, na blagodat Duha koja ih je obukla, na slavu Nebeske Svetlosti koja ih okružuje“. Sveti Amvrosije Milanski govori slično: „Divno je videti kako propadljivo telo svetih čini čudesa“.
Mogu se navesti svedočanstva mnogih svetih otaca koja pokazuju da se u Grčkoj Crkvi mošti nikada nisu shvatale kao netljeno telo. Ako pogledamo svetogorsku praksu, videćemo nešto veoma neobično za nas. Tamo je rašireno mišljenje da se svakog čoveka tiču reči: Zemlja jesi i u zemlju ćeš otići. Sahranivši umrlog monaha, Svetogorci ga posle nekog vremena iskopavaju iz zemlje da bi videli da li je njegovo telo istrulelo. Ako je telo neoštećeno, smatraju da je taj čovek bio toliko grešan da ga zemlja ne prima. Za njega počinju da se pojačano mole da bi mu Gospod oprostio i zemlja ga primila. Tako da ovde nema ni govora o nepropadanju tela. I mošti grčkih svetih, recimo Jovana Zlatousta, – samo su delovi skeleta.
Ovako je bilo u Grčkoj Crkvi. Ali možda se u našoj Ruskoj Crkvi drukčije učilo. Setimo se opet značenja ruske reči „mošti“ koja potiče od korena „moć“ (moćan, silan). Evo šta na osnovu proučavanja drevnih ruskih letopisa govori E. Golubinski: „Ispravno je smatrati da su mošti svetih nekada više ili manje cela tela, a nekada same kosti. Samo označavanje ostataka svetih rečju mošti govori o tome da su naši preci pod njima podrazumevali uglavnom kosti, jer reč „mošti“ znači upravo kosti“. 1478. godine u Moskvi su radeći na hramu Uspenja otvarali grobove mitropolita radi pregledanja njihovih tela i kao rezultat pregleda su napisali u jednom letopisu sledeće: „Jonu nađoše celoga, Fotija ne potpuno, samo jednu nogu, a Kiprijan je sav istruleo, samo su ostale mošti“. Potpuno je jasno da „mošti“ znači kosti. 1667. godine otvorene su mošti prepodobnog Nila Stolobenskog, i o tome je obavešten mitropolit Novgorodski Pitirim: „Sanduk i telo njegovo sveto istruliše, a mošti svete su cele sve“. E. Golubinski navodi reči prepodobnog Josifa Volockog koji u svojem „Prosvetitelju“ piše o moštima: „Ove kosti su prah i zemlja; ali pošto su za demone strašne, i slepi od njih progledavaju, kužni i bolesni se isceljuju od svakakvih bolesti… ako vidimo nekoga od svetih, ili kost od njegovog tela, ili prah od sanduka njegovog, sa čašću i sveto treba da čuvamo i sa strahom da se klanjamo i celivamo s ljubavlju“.
Naravno, sve ovo ne znači da nema netljenih tela svetitelja. Tela mnogih svetih ugodnika su se sačuvala ili u potpunosti, ili delimično. Jedan od primera koji je zabeležila sovjetska vlast su mošti jaroslavskih čudotvoraca. Prilikom otvaranja je sačinjen akt koji govori o tome da jaroslavski kneževi – Teodor, David i Konstantin „imaju sačuvano telo, kosti, hrskavice i kožu na sasušenom telu“. I ovo nije jedini slučaj, naravno. U muzeju leži netljeno telo svetitelja Joasafa Belgorodskog. U Černigovu su mošti svetitelja Teodosija kome je istruleo samo deo pete. Mošti Tobolskog mitropolita Pavla koje se čuvaju u Kijevo-Pečerskoj Lavri su takođe cele, ali se ne smatraju moštima svetog ugodnika.
Ako sve ovo razmotrimo, postaje jasno da Crkva nije nikad učila o moštima kao o netljenim telima. Proslavljanje moštiju ugodnika se vrši nezavisno od toga da li je istrulelo ili nije njihovo telo. Svetitelj se proslavlja zbog svog života i za onu blagodatnu pomoć koju je pružao ljudima i za vreme svog života, i posle smrti. A mošti su ostaci svetog čoveka, kako sačuvana tela, tako i kosti i čak ostaci u vidu praha i pepela. Ovako je oduvek učila Crkva.
Ali istovremeno su postojale tendencije poimanja moštiju upravo kao netljenih tela.
Pogledajmo, možda se tek u poslednje vreme pojavilo ovo novo učenje o „nepropadanju“ moštiju? Svima je u sećanju otvaranje moštiju prepodobnog Serafima Sarovskog. Za mnoge je tada bilo sablažnjujuće što su nađene samo kosti. U Petrogradu su se raširila govorkanja da starac Serafim uopšte nije bio svet, da su mošti otvorene samo zbog želje Sinoda i Gospodara; govorilo se da se originalni dokumenti s otvaranja moštiju kriju od naroda. Ova govorkanja su uznemiravala javnost, i pokojni Petrogradski mitropolit Antonije (Vatkovski; umro 1912.) bio je prinuđen da objavi poslanicu u kojoj je rekao da se proslavljanje moštiju svetih ugodnika uopšte ne vrši zato što oni imaju netljena tela, već zbog njihovog svetog života. Ova reč je bila bitna zbog toga što je, prvo, bila upućena celoj javnosti i, drugo, ticala se veoma velikog svetitelja, o čijoj su svetosti ostavili svedočanstva naši dedovi, sećanje na koga živi, te zato nije bilo nikakve sumnje u njegovu svetost, njegove podvige, silu njegove molitve, njegovu pomoć napaćenima.
Treba reći da je pojam „netljene mošti“ postojao još u davnini. Ovo izgleda neshvatljivo ako se uporedi s tek navedenim rasuđivanjima. Očigledno se pojam „netljenije, nepropadanje“ upotrebljavao u nekom drugom smislu o čemu govori sledeći primer. Vojvoda Suzdaljski u svom izveštaju Suzdaljskom arhiepiskopu o pregledanju grobnice Borisa Jurjeviča govori da su „kosti cele“, a zatim ih već naziva „netljenim kostima“. Izgleda da se reč „netljenije“ primenjivala ne samo za telo, već i za kosti, tj. za bilo koje ostatke koji se nazivaju moštima.
Kada je Gospod stvarao čoveka, uzeo je od zemlje prah i udahnuo u njega dah života. Čovek se naziva vencem tvorevine, on je „satajnik Božanskih Tajni“, govori Grigorije Bogoslov. Prvo je bio stvoren svet nevidljivi – svod nebeski, zatim svet vidljivi, i tek onda je Gospod stvorio čoveka u kome je spojio oba sveta. Čovek je predodređen da bude anđeo u ploti, kako se poje u troparu Proroku Iliji, i Crkva, pojući o svetim ugodnicima, govori o njima: „Zemni angeli i nebeski ljudi“. „Šta je Bog za dušu, to je duša za telo“, – govori Grigorije Bogoslov, i ako je zadatak čoveka oboženje, onda je to oboženje ne samo duše, već i tela. „Čovek mora da svoje telo, kao pomoćno (u odnosu na dušu), – nastavlja svetitelj, – stavi u službu Bogu“. Kod nas ljudi duša ne može da bude odvojena od tela, (ona se odvaja samo Božjim naređenjem, kada umiremo, i tada samo privremeno), i ako je duša čovekova sveta, onda mu je i telo sveto.
Postoji i drugi pogled na telo koji je upadljivo izražen u zaveštanju L. N. Tolstoja, koji svoje telo naziva „odvratnom i nepotrebnom stvari“ koju treba što pre ukloniti da ne bi smetala drugima da žive: „Zaista sam se odrekao Crkve, prestao sam da ispunjavam njene obrede i napisao sam u zaveštanju svojim bližnjim da, kada budem na samrti, ne puštaju kod mene crkvene služitelje, i da moje mrtvo telo što pre uklone, bez ikakvih nad njim reči i molitvi, kao što se uklanja bilo koja odvratna i nepotrebna stvar, da ne bi smetala živima“.
Prema učenju Pravoslavne Crkve, telo ne samo da nije „odvratna i nepotrebna stvar“, već je nužno za naše spasenje. Za nas, verujuće, proces oboženja duše jeste ujedno i proces oboženja tela, jer se mi s telom spasavamo, i Grigorije Bogoslov kaže da će duša stupiti u gornji svet „zajedno s plotiju, stopivši se s njom jednim duhom, umom i bogom“, bogom – u smislu oboženja. Hristos nam je otkrio put ka oboženju, samo treba da idete njime, stvar je do vas.
A šta je to plot ili telo? U hrišćanskom učenju postoje tri poimanja ploti: 1) plot bezgrešna, sveta, sazdanje Božje, ona Plot o kojoj je rečeno: Slovo (Logos) postade tijelo (Jovan., 1, 14) i koja se u Hristu toliko osvetila da Spasitelj kaže: Koji jede moje tijelo… ima život vječni (Jovan., 6, 54); 2) „plot“, „plotski“ – to jest grehovni, suprotnost „duhu“, „duhovnome“; 3) naše telo u kojem se sjedinjuje i jedno i drugo. Iako je naša plot ogrehovljena, ne treba zaboraviti da ju je stvorio Bog. Ko je pažljivo slušao parastos, seća se ovih reči: Plačem i ridam, razmišljam o smrti ada i vidim lepotu našu, stvorenu prema liku Božjem, unakaženu, osramoćenu, obezobličenu u grobu kako leži. Ovde se ne govori o duši, već o telu koje leži u grobu, – da je ono stvoreno prema liku Božjem. Ako je cilj hrišćanskog života zadobijanje Duha Svetoga, onda ne samo za dušu, već i za telo, kako svedoče svojim iskustvom, svojim životom sveti ugodnici. Gospod je, prebivajući u Telu, tvorio čudesa, vaskrsavao čak i mrtve (sina Nainske udovice, Jairovu kći), preko Tela se čak i odeća Hristova osveštavala i postajala čudotvorna – dodirnuvši je samo iscelila se žena krvotočiva. Čak je i senka apostola činila čudesa – oni na koje bi pala su se isceljivali od bolesti. Van tela ne bismo mogli da živimo. Samo se voljom Božjom privremeno raskida savez duše i tela. Treba uvek pamtiti ono što govori Apostol: Ili ne znate da je tijelo vaše hram Svetoga Duha koji je u vama, kojega imate od Boga i niste svoji? Jer ste kupljeni skupo. Proslavite, dakle, Boga tijelom svojim i duhom svojim, jer su Božiji (1 Kor., 6, 19-20).
Prema učenju otaca Crkve, naše telo uzima sve ono od čega živi duša, uzima i greh, i dobro, rugobu i svetost. Sveti oci savetuju da krivimo za naše ružne postupke ne telo, već duh i dušu, grehovne pomisli koje se rađaju u duši. Zlo ne počinje od tela, već od duše, i obrnuto – ako je duša zadobila Duha Svetoga, to se prenosi na telo, i to predaje se tako da se osvećuje svaki deo njegov, svaka kost, svaki ud. Setite se blagodarstvenih molitvi posle Svetog Pričešća: još prodri u udove i sve sastave moje, u sve zglobove, u unutrašnjost i u srce. Spali trnje svih sagrešenja mojih… učvrsti sastave sa kostima, prosveti pet prostih čula.
Ako se tako razumeva svrha našeg tela – da bude sasud Duha Svetoga, onda je razumljivo šta znače za verujuće grobovi svetih ugodnika Božjih – uopšte ne isto što i grob nekakvog značajnog čoveka. U grobovima svetih ugodnika je skrivena blagodat. Jer postoji samo ovakvo pitanje: ili mi uopšte ne verujemo u Boga i mogućnost oduhovljenja i osvećenja našeg bića, ili pak verujemo u zadobijanje Duha Svetoga svim našim bićem – onda će i tela svetih ugodnika biti za nas sveta. Ako verujemo da možemo da primimo blagodat Božju ne samo dušom, već i telom, onda će nam postati jasne reči svetog Jovana Zlatoustog: „Otvori oči vere i pogledaj na svojstvenu im silu Božju, na blagodat Duha u koju su obučena“. I onda će za nas te kosti, taj prah da budu dragoceni ne samo kao ostaci dragih ljudi, već kao sasudi puni blagodati: česne tvoje mošti kao sasud blagodati puni koji se izliva na sve koji im dolaze… (Iz akatista Prepodobnom Sergiju). Kod Makarija Egipatskog se mnogo govori o tome da su sveti zadobili Duha Svetoga ne samo dušom, već i telom.
Odavde sledi da bogosluženje nije samo sabranje dvoje ili troje u ime Božje. To nije tako jednostavno: ja i ti smo se okupili i već možemo da vršimo bogosluženje. Centar bogosluženja jeste Evharistija, a vrše je često loši, gadni, grešni ljudi. Ali mi ipak verujemo da se Tajna zaista dešava, da zaista dolazi do pretvaranja (presuštestvljenja) hleba i vina u Telo i Krv Hristovu kojima se pričešćujemo u Tajni Evharistije. Pa mi smo često samo telom u hramu, mi se možda uopšte ni ne molimo, možda se ne moli ni sam sveštenik koji vrši Tajnu, međutim, mi verujemo da se Tajna ipak dešava.
Šta nam daje tu sigurnost? Treba znati da je Crkva pre svega Crkva Nebeska i da, vršeći Evharistiju, mi je vršimo u ime cele Crkve – Nebeske i zemaljske, u ime svetih koji se podvigom dobrim podvizavaše na zemlji, i pre svega u ime Majke Božje. I sveštenik koji vrši pretvaranje Svetih Darova veruje da se ono vrši ne zbog njegovih zasluga i molitvi, već u ime cele Nebeske Crkve. Prinosimo ti ovu slovesnu službu (u ime) za praoce u veri upokojene, oce, patrijarhe, proroke, apostole, jevanđeliste, mučenike, ispovednike, postnike i svaki duh pravedni u veri preminuli, a posebno za Presvetu, Prečistu, Preblagoslovenu, Slavnu Vladičicu našu Bogorodicu i Prisnodjevu Mariju – ovako se sveštenik moli u ime onih kojima stalno pribegava u molitvama.
U suštini nikakvih Tajni u bogosluženju ne može da bude za one koji ne veruju u opštenje sa svetima. Ako nemamo s njima vezu, ako odbacujemo žive udove Tela Hristovog, onda nemamo ni Samo Telo Hristovo, nema Crkve, nema Tajni. Naravno, postoje i sada Božji izabranici, oni se možda nalaze među nama, ali mi ih ne znamo: međutim, njihovim molitvama imamo punoću crkvenog života. Ako sve ovo nisu za nas samo reči, onda je razumljivo zašto se vrši i vršila na moštima liturgija još u katakombama i zašto je 5. Vaseljenski Sabor potvrdio ovaj običaj. Hrišćani su verovali da su svete ne samo duše, već i tela ugodnika, i 7. Vaseljenski Sabor je ustanovio da se bez antiminsa sa česticom svetih moštiju ne sme osveštavati Crkva. Mošti svetih ugodnika su zalog toga da oni s nama vrše bogosluženje.
Naše telo nije beskorisna stvar, već je stvoreno prema liku Božjem i može da bude takođe sveto i netljeno kao i duša. U kanonu za sveto Pričešće čitamo: O, strašne tajne! O, milosrđa Božjeg! Kako se ja ništavilo pričešćujem Božanskog Tela i Krvi i postajem neprolazan (netljen u crkv. slov.). Ovde se govori o netljeniju ne samo duše, već i tela. Isto tako i krštenje čini netljenom ne samo dušu, već i telo.
Sada će nam možda postati jasno šta znači izraz „netljene mošti“, „netljene kosti“. A za čoveka koji je otišao od Crkve on može da bude sablazan isto kao što za mnoge može da bude sablažnjiva molitva za celomudrenost pri vršenju Tajne Braka, – celomudrenost ne pretpostavlja obavezno devstvenost. Za čoveka crkvenog je očigledno da mi koji imamo telo moramo da ga stavimo u službu Bogu, i da je cilj dolaska Hristovog – osvećenje ne samo duše, već i tela, tj. uspostavljanje u čoveku lika Božjeg.
Kada svi koji su u grobovima ustanu (iz Čina pogrebenja), kakva ustane duša, takvo će ustati i telo. Ako je duša postala čistija i bolja, onda će se i telo osvetiti. Mi obično ne razumevamo ovako netljenije tela, smeštajući ga pre vaskrsenja mrtvih.
Sveštenoslužitelj se na opelu moli: Ti Koji si me nekada sazdao iz nebića i počastvovao Tvojim Božanskim likom, a zbog prekršaja zapovesti opet me vratio u zemlju iz koje sam uzet, vrati me bogosličnosti, da se u prvobitnu lepotu obučem.
Dakle, Crkva je ustanovila poštovanje svetih moštiju, prvo, zato što su one sasudi puni blagodati, i, drugo, zato što su one zalog toga da će sveti prebivati s nama ne samo dušom, već i telom.


Prevod sa ruskog
Biljana Vićentić

Izvor:
AZBUKA.RU

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *