О МОЛИТВИ

 

О МОЛИТВИ
 
2. ПРАКСА
 
У овом поглављу покушаћу да што краће изложим најбитније моменте велике културе срца и људима који ступају на тај подвиг оне најздравије савете које сам примио на Светој Гори.
Дуге године монаси изговарају молитву на глас, не тражећи вештачке начине сједињавања ума и срца. Њихова пажња је усмерена на то да усагласе свој свакодневни живот са заповестима Христовим. Вековно искуство овакве аскезе показало је да се ум сједињује са срцем Божијим дејством, када монах прође значајан период испуњен послушањем и уздржањем, када се његово срце, ум, и само тело “старог човека” у довољној мери ослободе власти греха. Ипак, како у прошлости, тако и у наше време, оци понекад дозвољавају да се прибегне вештачком методу повезивања ума и срца. У ту сврху монах, поставивши тело у удобан положај, и наклонивши главу према грудима, у себи изговара молитву, лагано удишући ваздух са речима: “Господе Исусе Христе, (Сине Божији)”, а затим при издисају завршава молитву: “помилуј ме (грешног)”. При удисају, пажња ума у почетку прати покрет ваздуха и зауставља се на горњем делу срца. После извесног времена проведеног у таквој молитви мисли бивају сабраније, а ум се смешта у близину срца, или чак може и ући у њега. Искуство показује да овај начин молитве пружа уму могућност да види на само физичко срце, него и то што се у њему дешава; каква осећања се у њему рађају; какве мисаоне представе наилазе споља. Таква пракса може довести до тога да монах боље осећа своје срце и да у њему пребива уз пуну пажњу ума, немајући више потребу да прибегава “психосоматској техници”.
Овај вештачки поступак може да помогне почетнику да нађе место на коме треба да се усредсреди пажња приликом молитве, и уопште у свако време. Ипак, на тај начин се не може достићи права молитва. Она не долази друкчије до кроз веру и покајање, који су једина основа истинске молитве. Опасност психотехнике, како показује дуго искуство, састоји се у томе што има веома много људи који самом методу придају сувише велики значај. Како би се избегле могуће деформације духовног живота онога који се моли – почетницима се од давнина препоручивало да се моле на други начин, кудикамо спорији по својим ефектима, али зато неупоредиво кориснији и правилнији: да усредсреде своју пажњу на Име Исуса Христа и на речи молитве. Када дубока туга због грехова достигне одређени степен, ум природно тражи сједињење са срцем.
Пуна формула молитве гласи: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога. Почетнику се препоручује управо ова формула. У првом делу молитве ми исповедамо Христа-Бога, који се оваплотио ради нашег спасења. У другом – покајнички признајемо наш пад, наше греховно стање, и молимо за избављење. Сједињење догматског исповедања и покајања чини молитву потпунијом у њеном позитивном садржају.
Могла би се утврдити извесна постепеност у делању ове молитве. Молитва је:
1) ГЛАСНА: ми наглас изговарамо молитву, усредсређујући пажњу на Име и садржај речи.
2) УМНА: не покрећемо усне и језик, него Име Исуса Христа и остали садржај изговарамо у мислима.
3) УМНО-СРДАЧНА: ум и срце су сједињени у свом дејству; пажња је закључана унутар срца и тамо се изговара молитва.
4) САМОПОКРЕТНА: молитва се усталила у срцу и без посебног напора воље сама се изговара, привлачећи и пажњу ума.
5) БЛАГОДАТНА: молитва делује као нежни пламен у грудима, као надахнуће Одозго које наслађује срце осећањем Божије љубави и узноси ум до духовних виђења. Понекад је праћена виђењем Светлости.
Постепено напредовање у молитви је верни знак успеха. Онај ко ступа на поприште борбе за молитву морао би да почне од гласне молитве све док се тело на њу не навикне: док је не усвоји језик, срце и мозак. Трајање овог периода је за сваког различито; што је дубље покајање, тим је краћи пут.
Пракса умне молитве може бити привремено везана и за психосоматску технику, то јест, може имати карактер ритмичког или неритмичког изговарања молитве умом, посредством уздисаја уз њен први део, и издисаја уз други, као што је горе описано. Такво делање може бити корисно ако се при том не губи из вида да ни једно призивање Христовог Имена не сме да се одваја од Њега, од Његове Личности, од Лица Бога. Иначе, молитва се претвара у техничку вежбу и у ствари је грех против заповести: Не изговарај име Господа Бога твога узалуд (Изл. 20,7; Пон. Зак. 5,11).
Када се пажња ума заустави у срцу, постаје могућа пуна контрола онога што се унутар срца дешава, и борба против страсти поприма разумни карактер. Подвижник види непријатеље који се споља приближавају, и може да их одгони силом Христовог Имена. Срце при таквом подвигу постаје истанчаније и прозорљиво: интуитивно познаје стање човека за кога се моли. На овај начин се врши прелаз од умне молитве ка умно-срдачној, после чега се дарује самопокретна молитва.
Ми се трудимо да стојимо пред Богом у јединству и целовитости свог бића. Призивање Имена Спаситеља у страху Божијем, сједињено са непрестаним старањем да живимо сагласно заповестима, доводи постепено до блаженог јединства свих наших сила које су раније биле разбијене услед пада. У том чудесном, али болно тешком подвигу, никада не треба журити. Бог не врши насиље над нашом вољом, али ни ми Њега не можемо натерати да нешто учини. То што се постигне напором воље и употребом психотехнике – не држи се дуго, и што је важније, не сједињава наш дух са Духом Живога Бога.
У условима који владају савременим светом молитва захтева надчовечанску смелост, будући да јој се противе свеукупне космичке енергије. Сачувати нерасејану молитву значи победу на свим нивоима природног постојања. Пут овај је дуг и трновит, али долази тренутак када зрак Божанствене Светлости пробија густу таму и пред нама се ствара пробој кроз који можемо да видимо Извор те Светлости. Тада Исусова молитва стиче космичке и метакосмичке димензије.
Вежбај се у побожности. Јер телесно вежбање за мало је корисно, а побожност је корисна у свему, пошто она има обећање живота садашњега и будућега. Ово је истинита реч и достојна свакога примања; Јер за то се и трудимо … јер се надамо у Бога живога; који је спаситељ свију људи… Ово заповедај и учи (1.Тим. 4,7-11). Ићи за овим учењем апостола, значи ићи најсигурнијим путем ка Ономе кога тражимо. Ми и не мислимо о вештачким средствима да би се достигло обожење: ми верујемо да је Бог дошао на земљу и открио нам тајну греха, давши нам благодат покајања, и молимо се: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога – у нади на опроштај и измирење у Његово Име. Речи “помилуј ме грешнога” ми не остављамо целог свог живота. Пуна победа над грехом могућа је само кроз настањивање у нама самога Бога. То и јесте наше обожење, које нам омогућава и да непосредно видимо Бога као што јесте. Пунота хришћанског савршенства је недостижна у земаљским границама. Свети Јован Богослов овако пише: Бога нико није видео никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави (Јн. 1,18). Он даље тврди да ће се у будућем веку наше обожење довршити, јер ћемо га видети као што јесте (1.Јн. 3,2). И сваки који ову наду има … очишћава себе, као Он што је чист … који у њему пребива не греши; сваки који греши није га видео нити гаје познао (1.Јн. 3,3 и 6). Корисно је прожети се садржајем ове посланице. како би призивање Имена Исусовог постало делатно, спасоносно; како бисмо прешли из смрти у живот (1.Јн. З,14), како бисмо се обукли у силу с висине (уп. Лк. 24,49).
Једна од најдивнијих књига међу делима отаца-аскета јесте Лествица Јована Синајског. Њу читају монаси почетници, она служи и као осведочени коректив за “савршене”. (Вероватно не треба спомињати да је савршенство на земљи увек непотпуно.) На сличан начин се може расуђивати и о молитви Исусовој. Њоме се моле приликом било ког рада побожни прости људи; њоме замењују црквена богослужења монаси, или је “умом” изговарају за време служби у цркви; она чини главно занимање келиота и исихаста-пустињака.
Делање ове молитве је најуже повезано са богословљем Божијег Имена. Она има дубоке догматске корене, као што и уопште целокупан аскетски живот православних хармонично прати догматска свест. Ова молитва се заиста у неким својим облицима претвара у пламен који сажиже страсти (уп. Јев. 12,29). У њој је божанска сила која васкрсава људе мртве од греха; која светлошћу просвећује ум дарујући му способност да види силе које дејствују у “космосу”. Она омогућава да осетимо шта се дешава унутар нашег срца и ума: она продире све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца (Јев. 4,12).
Побожно делање ове молитве доводи човека до сусрета са многим супротстављеним енергијама скривеним у атмосфери. Изговарана у стању дубоког покајања, она продире у област која је са оне стране “мудрости мудрих и разума разумних” (1.Кор. 1,19). У својим најинтензивнијим облицима она захтева или велико искуство, или наставника. Свима без изузетка је неопходна будна опрезност, дух покајања и страха Божијег, стрпљивог прихватања свега што наиђе. Тада она постаје сила која наш дух сједињује са Духом Божијим, која нам даје осећања живог присуства вечности, као што нас је раније пратила кроз бездане мрака скривеног у нама.
Ова молитва је велики дар Неба човеку и човечанству.
Колико је важно пребивање (да не кажемо упражњавање) у молитви – показује искуство. Мислим да се може извести паралела са животом нашег света, уз навођење примера из познатих нам чињеница савремене свакодневице. Спортисти који се припремају за такмичење у стању су да дуго времена понављају једне и исте радње, како би у тренутку самог наступа могли да изведу своје, већ темељно усвојене, покрете брзо, без колебања, и на неки начин механички. Од количине вежби зависи квалитет наступа. А ево шта се десило и кругу људи које сам познавао. Наравно, ја овде само понављам оно што сам чуо од некога ко је веома близак људима о којима се ради. У једном европском граду, два брата су се скоро истовремено оженила. Једна млада је била доктор медицине, жена великог ума и снажног карактера. Друга је била лепша, живахна, интелигентна, али не сувише интелектуална. Када се обема приближило време порођаја, решиле су да прво своје искуство подвргну тада новој теорији “порођаја без бола”. Прва, лекар, брзо је схватила сав механизам тог акта па је, после две-три лекције одговарајуће гимнастике, оставила вежбања, уверена да је све разумела и да ће у дано време реализовати своја знања. Друга је имала веома примитивне представе о анатомској грађи свог тела, али је била расположена да се позабави не теоријском страном проблема, већ да се просто од свег срца преда понављању прописаног комплекса телесних покрета; довољно их увежбавши, пошла је на операцију која јој је предстојала. И шта мислите? Прва је, у тренутку порођаја, чим су се појавили болови, заборавила све своје теорије породивши се са великим напором, “у боловима” (уп. Пост. 3,16). Друга је, међутим, родила без болова и скоро сасвим без напрезања.
Тако некако је и са нама. Савремени образовани човек ће лако схватити “механизам” умне молитве. Довољно је да се две-три недеље мало усрдније помоли, да прочита неколико књига, и ево, он сам ће тим књигама већ моћи да дода и своју. Али у смртни час, када је цео наш организам подвргнут насилном кидању; када мозак губи јасност, а срце осећа или јаке болове, или слабост, тада ће сва наша теоријска знања ишчезнути, а са њима можда и молитва.
Неопходно је молити се годинама. Читати, пак, треба умерено, и то само оно што се на овај или онај начин налази у вези са молитвом и по свом садржају појачава порив ка покајној молитви и унутрашњем закључавању ума. Услед упорног дуготрајног понављања молитва постаје природно стање нашег бића, нормална реакција на сваку појаву у духовној сфери: били то светлост или тама; појава светих анђела или демонских сила, била то радост или туга; једном речју, у свако време и при свим околностима.
Са таквом молитвом, наше рођење у вишњи свет може заиста постати “безболно”.
Кратка је књига Новог Завета, која нам открива највеће дубине беспочетног Живота; ни теорија Исусове молитве не захтева дужину. Савршенство које нам је објавио Христос недостижно је у земаљским границама; не може се описати мноштво искушења кроз која пролази подвижник ове молитве. Бављење овом молитвом на чудан начин дух човека доводи до сусрета са “силама” скривеним у “космосу”. Она. молитва Именом Исуса, изазива те космичке силе, боље рећи “господаре таме овог света, духове злобе у поднебесју” (Еф. 6,12), на борбу против човека. Уздижући молитвеника у сфере које се налазе ван граница земаљске мудрости, ова молитва у својим вишим облицима захтева “анђела, верног наставника”.
По својој суштини, Исусова молитва је изнад сваке спољашње форме, али практично, услед наше неспособности да дуже време ум држимо “чистим”, ради дисциплине, верници користе бројанице. На Светој Гори Атонској највише су у употреби бројанице од сто чворова, подељене на четири дела (по двадесет пет сваки). Број молитава и метанија у току дана и ноћи одређује се према снази свакога и његовим реалним могућностима.

Comments are closed.