NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » O LAŽNOJ REVNOSTI I POLEMICI UNUTAR CRKVE

O LAŽNOJ REVNOSTI I POLEMICI UNUTAR CRKVE

<p claĐAKON GEORGIJE MAKSIMOV
O LAŽNOJ REVNOSTI I POLEMICI UNUTAR CRKVE
 
Dvadeset godina slobodnog postojanja Crkve u postkomunističkom periodu okarakterisala je, između ostalog, pojava otvorene unutarcrkvene polemike o najrazličitijim pitanjima. Knjige, članci u časopisima i novinama, u još većoj meri internet sajtovi i forumi posvećeni su međusobnoj polemici pravoslavnih hrišćana.
Pravo govoreći, to je pojava koja je sama po sebi uobičajena za Crkvu. Sveti Oci su takođe učestvovali u polemikama. U sva vremena postojali su intelektualni izazovi, opasnosti i zablude na koje je trebalo upozoriti čeda Crkve. Kroz sve to otkrivali su se najiskusniji u reči. Razume se, i sada postoji mnogo ovih ili onih ideja i pojava, čije širenje u crkvenoj sredini predstavlja u manjoj ili većoj meri pretnju za duhovno stanje verujućih. Ljudi koji nisu ravnodušni i koji se revnosno odnose prema veri ne ostavljaju bez pažnje i odgovora izazove i sablazni naših dana.
Međutim, ni za koga nije tajna da se neretko u unutarcrkvenoj polemici mogu videti primeri koji su daleko od svetootačkog duha, bez obzira na spoljašnju najpobožniju retoriku.
Kao što je poznato, greh voli da se krije ispod maske neke vrline. Na primer, reči o hrišćanskoj ljubavi mogu biti zaklon za maloverje i ljubav prema ovom svetu – što i vidimo u ekumenizmu. Reči o revnosti za veru mogu biti zaklon za strast osuđivanja i mržnju i zavist koje ona rađa. Kao što se u prvom slučaju ne radi o ljubavi, već o lažnoj ljubavi, tako se u drugom slučaju radi ne o revnosti, već o lažnoj revnosti.
Postoje potpuno jasni kriterijumi kako razlikovati istinsku revnost za Boga od lažne revnosti. Ukazaćemo na tri takva kriterijuma.
Istinska revnost se rađa od plamene ljubavi prema Bogu i zato se ne može izražavati kroz prezir prema reči Božijoj. Kao što znamo, Hristos je zapovedio da se optužba pre svega govori lično i nasamo čoveku kome je upućena. Samo u slučaju ponovljene upornosti, koja je posvedočena od strane dva ili tri svedoka saopštiti o tome celoj Crkvi (vidi Mt. 18:15-17). Čuvanje ili kršenje ove zapovesti od onoga koji izobličava može biti prvi kriterijum.
Sveti Oci su tako postupali sa očiglednim jereticima – Sveti Kiril Aleksandrijski je napisao mnogo pažljivih i smirenih pisama Nestoriju pre nego što je počeo javno da polemiše sa njim. Takođe je i Sveti Grigorije Palama prethodno napisao tri lična pisma Varlaamu u kojima je želeo da sazna da li je pravilno shvatio njegovo učenje, a zatim ga je savetovao da ostavi zabludu. Oni su postupali ovako, jer su imali istinsku ljubav prema Bogu i ljudima koje su izobličavali jer su hteli, po reči Hristovoj, da „dobiju brata svoga“ (Mt. 18:15), a ne da se pohvale pred gomilom grmeći lepim frazama.
Međutim, čovek bolestan od mržnje, skrivajući se revniteljskom retorikom nikada ne postupa tako. On odmah, čim mu se neko ne dopadne, hita da objavi urbi et orbi. On se nikada ne obraća čoveku koga izobličava, jer mu on sam po sebi nije zanimljiv kao ličnost, kao brat. On je interesantan samo kao još jedan objekat zadovoljenja sopstvene mračne strasti.
Ovim povodom dolaze na um reči Svetog Isaaka Sirina: „Ko ispravlja brata svoga u kleti svojoj, taj isceljuje sopstveni porok. Ko ga okrivljava pred sabranjem, taj povećava bolest sopstvenih rana. Ko tajno leči brata svoga, taj očigledno pokazuje silu ljubavi; a ko ga posramljuje pred očima drugova njegovih, pokazuje u sebi snagu zavisti“ (Prep. Isaak Sirin, Slovo 85).
Drugi kriterijum je – prelazak na ličnost. Sveti Oci su razobličavajući jeres, pominjali ime jeresijarha ili nekog od ideologa zablude, ako je to ime ionako već poznato svima i ako sam jeretik otvoreno suprotstavlja svoje lažno učenje Pravoslavlju. Međutim, za Oce je uvek glavno bilo otkrivanje zablude ili poroka, a ne ogovaranje konkretnih jeretika ili grešnika. Neretko su Sveti Oci pisali polemičke radove uopšte i ne pominjući imena. To se na primer može videti kod Prepodobnog Jefrema Sirina u delu „Protiv onih koji ispituju prirodu Sina Božijeg“, kod Prepodobnog Pajsija Veličkovskog u delu „Glas protiv hulitelja umne molitve“. I to je normalno, jer za Oce je bila važna borba sa grehom, a ne sa grešnikom, sa zabludom, a ne sa zabludelima. Kod lažnih revnitelja je sve suprotno. Kod njih centralno mesto zauzima ličnost koju su izabrali za žrtvu, a reči o čistoti vere i prestupa protiv nje – stvarnih ili izmišljenih – nisu ništa više nego povod za „zakonitu“ osudu i sramoćenje.
Misao da razotkriju jednu ili drugu pojavu koja ih je uznemirila, ne imenujući nikoga, lažnim revniteljima čak i ne dolazi na um. Ako im se to predloži, oni će taj predlog saslušati bez imalo entuzijazma. Njima je potpuno nezanimljivo da tako pišu, jer će tako nestati njihov glavni stimulans.
Uopšte nije teško odrediti šta je za autora nekog polemičkog teksta glavno.
Kod Svetih Otaca i istinskih revnitelja za veru, ako iz teksta uklonimo ličnosti koje izobličavaju, tekst po sadržaju skoro da se neće umanjiti i pogoršati. Ako iz teksta lažnih revnitelja uklonimo optužbe protiv jednih ili drugih lica, od teksta će malo šta ostati, on će biti isprekidan, nepovezan i bez sadržaja.
Na kraju, treći kriterijum koji nam pomaže da razlikujemo lažnu revnost od istinske revnosti za veru je – sitničarenje. Sveti Oci i svi istinski revnitelji za veru odlučivali su da izobliče nekoga samo u slučaju kada se govori o svesnoj, javnoj i mnogo puta ponovljenoj propovedi očiglednih jeretičkih stavova ili o javnom ponašanju visokopostavljenog lica koje pokazuje da smatra za normu ono što Bog naziva grehom. Samo takve stvari koje se vrše očigledno, svesno i mnogo puta i koje predstavljaju pretnju za mnoge, bili su dovoljna osnova u očima Svetih da se late pera.
Kod lažnih revnitelja je potpuno drugačije. Njima je dovoljna jedna netačna fraza ili jedan nepromišljeni postupak da bi objavili svešteni rat i počeli sa pisanjem razotkrivajućih članaka.
Sveti Oci su stupali u javnu polemiku da bi prekinuli sablazan izazvan time što je već odavno poznato, dok lažni revnitelji sami stvaraju sablazni u Crkvi, skrećući sveopštu pažnju na ono na šta niko, bez njih, ne bi obratio pažnju.
Lažni revnitelji hodaju, kao lav koji riče tražeći koga će progutati, gledajući sitničavim okom, tražeći malo poznate izjave ili postupke i uopšte, svaku sitnicu koja može poslužiti kao povod za osudu nove žrtve.
Dozvoliću sebi da kao zaključak navedem reči Svetog Ignjatija Brjančaninova o ovom duhovnom problemu. U svom delu „O prelesti“ on govori: „Treba se dobro paziti telesne revnosti, koja spolja deluje blagočestiva, a u stvari je nerazumna i štetna za dušu. Svetski ljudi i mnogi monasi, po svome neznanju, veoma hvale takvu revnost, ne shvatajući da su njeni istočnici umišljenost i gordost. Ovu revnost oni veličaju kao revnost po veri, po pobožnosti, po Crkvi, po Bogu. Ona se sastoji u više ili manje oštrom osuđivanju i razobličavanju zbog njihovih moralnih pogrešaka i pogrešaka protiv crkvenog reda i poretka. Obmanuti lažnim shvatanjem revnosti, neblagorazumni revnitelji predajući joj se, misle da podražavaju Svete Oce i svete mučenike, zaboravljajući za sebe da nisu sveti nego grešni. Ako su sveti razobličavali grešnike i bezbožnike, razobličavali su ih po zapovesti Božijoj i po svojoj obavezi, na podsticaj Duha Svetoga, a ne na podsticaj svojih strasti i demona. Ko se pak odluči da samovoljno razobličuje brata ili da mu prigovori, taj jasno pokazuje i dokazuje da sebe smatra blagorazumnijim i boljim od onoga koga razobličava, da deluje pokretan strašću i obmanut demonskim pomislima…
Čovek, vođen plotskim mudrovanjem, nikako ne može pravilno da sudi ni o svome unutrašnjem stanju, ni o stanju bližnjih…
Treba primetiti da po zadobijanju duhovnog razuma nedostaci i pogreške bližnjeg počinju da se čine sasvim nevažnim, jer su iskupljene od strane Spasitelja i lako izlečive pokajanjem, a to su iste one pogreške i nedostaci koji su se telesnom razumu činili beskrajno velikim i značajnim. Očigledno, njima je upravo telesno mudrovanje… pridavalo tako ogroman značaj. Telesno mudrovanje u bližnjem vidi takve grehe kojih u njemu uopšte nema: iz tog razloga su oni koji bi se poveli tom nerazumnom revnošću često padali u klevetu bližnjeg i postajali oruđe i igralište palih duhova“.
 


Prevod sa ruskog:
Stanoje Stanković

Izvor:
PRAVOSLAVIE.RU

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *